Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing most liked content since 02/26/17 in all areas

  1. 40 likes
    Једино што можемо у овом тренутку да кажемо јесте ХВАЛА БОГУ! Вероватно сте видели да нам је сајт био недоступан два пуна дана, а примећујете да неке ствари (не пуно) фали. Но, добро је прошло, могли смо сви да се поздравимо без поздрава... Успели смо да повратимо сајт, да га средимо колико је могло ( а сређен је 98%) и да се минимално осети штета највећег пада сајта од његовог постојања (9 година мукотрпног рада) Валико хвала и мајстору сервера Мирославу, нашем техничком уренику који је успео да од крхотина сабере сајт. Не желимо да вас умарамо са проблемима, уживајте у највећем црквеном пројектуа и да се сви заједно трудимо да нам дуго, дуго траје. Остаје нам да повратимо Свето Писмо и Црква.нет, а надамо се да ћемо и у томе успети. Хвала Вам што сте писали и интересовали сте се за сајт. Ваш ЖРУ.
  2. 37 likes
    Свети Грација и Злославни Ава Римски, Зоран Ђуровић. Прича о смешним миракулима. Има ли нечег интересантног у причи како су се упознали двојица пријатеља? Нема. Моја прича је једнако банална оној Исусовој: Он се шећка по обали и каже: Дођи 'вамо! И тако дођу неки простаци и придруже му се. И иду заједно, причају неке приче и свет мало полуди па се и заљуби у неке од тих прича. И онда имамо вас, који сте хришћани, и који слушају приче о тим миракулима. И те приче, којих има највише у најпростијем Јеванђељу, оном по Марку, служе као неки знаци који нам указују на Господа, да је ту са нама. И ово је једна од тих прича. Али да кренемо од почетка. Блажени Грација се родио 27 новембра у месту Муо (Мулу), на 2 километра од Котора, Црна Гора, 1438, који је припадао тада Републици Венецији. Био је морнар до тридесете године. Живео је у великом сиромаштву, и бродом стиже до Венеције. Након слушања проповеди у Венецији великог говорника августинца Симона да Камерина, улази у Ред као брат лаик. Примљен је у манастир Монте Ортоне, у близини Падове. Манастир је био реформисан и одликовао се великом ревношћу за дисциплину. Тамо је радио као баштован, али је брзо стекао поштовање целе заједнице. Када су друга два манастира из реформе ушли у Ред, конгрегација је и званично успостављена. После 1474 Грација је пребачен у манастир Светог Кристофора у Венецији, где је, према предању, нека мистериозна светлост сијала непрестано изнад његове келије и бројна су се чуда десила кроз његово посредовање. Током једне сушне године, Грација је учествовао у поправци манастирске цркве, где су једну цистерну напунили слатком водом, али која је остала таквом чак и када је у њу продрла морска вода. Са скоро седамдесет година, озбиљно оболе и умре 9. новембра, 1508 на острву Мурано, у Млетачком архипелагу. Његове мошти су пренете и чувају се у Мулу. Папа Лав XIII је потврдио његов култ 1889. Духовно посрнули, богоотступни и злославни Ава Римски је познат по томе да је друг са католицима и осталим грешницима. Кад бејах Ава-пиле, око 2 године, разболех се на смрт. С' опроштењем, дизентерија, 10 месеци. Ваљда је то био предзнак да ћу бити злобник као Арије... И у болници у Старом Бару, католичком леглу, чувале ме сестре францисканке. А Ава ко Ава, и тада је заводио женске особе, па су ме много заволеле јер сам ко зна шта измишљао. Доктори су ме отписали, а моји родитељи неутешно плакали. Као сада неки што се питају зашто Бог допусти да се појави овакав саблазнитељ у српском роду... Што не липса док је био мали... Те сестре су ме изгледа заразиле љубављу ка католицима. И оне су плакале кад су ме моји однели. Одведоше ме до Краљева и тамо оздравих без икаквих објашњивих разлога. Чудо. Јер сам био као неко дете из Абисиније, провидило се кроз мене. Тако причају. Насликах пре 10 година и икону тог јеретика, св. Франциска... Леп светац. Барем мени. У том месту, Муо, код Котора, родио се наш велики стрипаџија Андрија Мауровић. Од њега сам доста учио. Зашто је Андрија Мауровић био бољи стрипаџија од мене? Ево: „Пио сам по десетак литара вина дневно, по два литра најјаче ракије од кукуруза, пушио по осамдесет цигарета, предавао се једнако неумереним чулним уживањима - и тако преко двадесет година, док нисам доспео на руб понора, на границу потпуног растројства и краха. Тек онда, кад ми је већ било четрдесет пет година, успео сам да се тргнем, да бих колико-толико продужио меницу живота“ - изјавио је Мауровић за магазин Старт. Ја пијем као светосавац... Прави аскета у односу на њега, односно слабић!:)) Но, он је после постао аскета, оставио пиће и постао вегетеријанац. Пошто му не сличим по првоме, нећу, вала, ни по другоме. Не одричем се свињчића и зечева:)) Та уметност ми је омогућила да и данас будем жив, мада ми је ћале стално звоцао, кад сам био млад, да ми то не треба, јер за њега је уметник само пропали уметник. Кад сам кренуо у поповство, и тиме сам га разочарао, говорио је: Камо среће да си био пропали уметник па да заводиш женске. Заврших у туђини високе школе, али сам живео од уметности, јер су неки у цркви помислили да је бесребреништво подвиг у коме треба да се подвизавам. Ето, прве неке паралеле са Авом и његовим земљаком, Грацијом. Сиромаси. Мој другар је био августинијанац. Ја сам докторирао на св. Августину, а старац, Викторино Гроси, рече на одбрани да сам постао прави августинијанац... И прва икона која је отишла пре мене за Италију, био је св. Августин. За неког грофа... Увек сам био везан за Августина и Амброзија Миланског, свеца који је и крстио Августина. Елем, 1991, ја као партизановац сам навијао за Звезду. И погађао сам резултате, и говорио да ће Звезда те године да освоји куп. Трајектом сам отишао за Бари да бих гледао утакмицу. Италијани ми се смејали што сам имао звездине шалове, капице, заставице... После утакмице тражили да купе од мене, али им нисам продао. Стопом сам отишао до Рима. Спавао на станици. Хтео сам да идем на поклоњење св. Амброзију, јер сам мислио да су му мошти у Ватикану. А нису. Поклонио сам се св. Петру и другим свецима. Мало ме гледали чудно чувари у Базилици, јер неко прави метаније... Кумовах брату од стрица, крстили га у Ваведењу у Београду. Наденуо сам му име Амвросије. Кад се вратисмо у стан, моја стринка ме пита: Зоћо, молим те да ми кажеш ко је тај Ватикан?! Сањам ја јутрос, долази тај Ватикан и каже ми: Иди, узми дете, треба да се окупа и роди. Шта значи тај сан? Амброзије јој се јавио. Мошти св. Амброзија Отишао сам у Перуђу (ту, близу, у Асизију, мошти св. Франциска, бих на поклоњење) да 2-3 месеца учим италијански. И ту насликам неке иконе, Августина, Николу, и одмах оду. Дали ми у тој салезијанској кући послушање да заливам биљке. После неког доба, дође цио (стриц) Манди, јер он не жели да га ословљавају са падре, иако је свештеник, и каже ми: Какво је ово чудо? Ко ти је рекао да заливаш ону осушену биљку на сметлишту, она процветала! Биљка је била осушена и бачена. Ишчупана из корена. Каже Мандија: Изгледа да је Господ нешто намислио са тобом и твојом госпом. Велика чуда ће се десити за Цркву. Тако нам прорече тај католички поп. Да ли је добро или лоше пророковао, остаје да се види. За сада поцркасмо од глади и сиромаштва, па поменем Господу да не морам да будем баш толико блажен, као овај сиромах и баштован Грација... Други пријатељ, католички свештеник, Роберт Тонсати, који је имао специјализацију овде у Риму, а парохију је примио у Котору, а онда у Мулу, узе да ми наручи икону св. Грације. Ја сам му урадио једну Богородицу пре неку годину. Он је човек побожан. У сиромашној парохији. И уопште, католичка црква у Црној Гори је у јако лошој позицији. Крпе крај са крајем. Мислим да сама црногорска митрополија има више ватиканске донације него КЦ тамо. Митрополит не прича много о томе, а требало би. Та мала католичка заједница је практично од уста одвојила за икону. Роберт ми пише да су бакице плакале кад су виделе фотке које им послах. Блажени Грација, икона на дрвету, 92 x 70 cm. Пошто ми је Роберт пријатељ, а ситуација је таква каква јесте, Ава наплаћује неки минимум за икону. Јер и Ава треба да заради за Небо. На нама се, нажалост, остварило оно блаженство: Блажени сиромашни, тако да су нам те паре дошле више него добро. И помолих се Грацији кад добих те паре, узех неку гребу (не знам како се то на српском каже - тикет који огребеш па можеш да добијеш неке паре) и излете 100 еу. Ја сада могу да се вадим на Достојевског. Човек је, веле, био пророк, али и коцкар. Христос је рекао апостолима: Баци тамо мрежу. Тако гледам на те ствари. Тако ми се додаде за икону. Роберт је имао прво опело неком од криминалаца у ЦГ. И ја сам их имао. То је постало као добар дан у нас. Но, св. Грација ми је послао једнога кога сам заштитио. Сада је ваљда на правом путу. Због разних перипетија не заврших икону на време. Био овде човек са комбијем који је требало да превезе икону св. Грације. И то јутро, субота, није могао да је одвезе (јер је не заврших), паркирао се у Риму код базилике Св. Павле ван зидина Рима (Basilica di San Paolo fuori le mura), и кримоси му опљачкали комби! Икона би отишла! Јер бих је запаковао, а они би узели све. Тако је св. Грација одлучио да ипак оде у своје родно место. Има и кад су га хтели украсти црногорци. Један потплатио неколико црногораца да га украду јер је закључио да му је Грација рођак па би било прикладно да га држи код себе. Није смео платити бокеље јер им то не би пало на памет. Онда, кад су провалили у цркву, и извукли га из нише нису га после могли макнути ни милиметар! Усто почела звонити звона... Сам је један од тих лопова дошао касније код жупника и испричао што се догодило у страху да га не снађе проклетство. Грација је светац сличан нашем Василију Острошком. Они не гледају на вероисповест. Исцељују и чудотворе над католицима и православцима једнако. Василије је помињао папу Климента у молитвама. И „сву римску господу“. Православке долазе и заветују се св. Грацији да затрудне. И поштују завет. Здрави католици поштују и воле Василија. Имамо католике који славе св. Саву на приморју. Стварност је, хвала Богу, много здравија од наших лудила, раскола које необрезани срцем подгревају. Јер, свеци раде. Приближавају људе. И овај мој текст би био незамислив пре 30-50 година... Рекли би: полудео православни поп! И сада има неких који би рекли да сам манијак јер славим и волим католичког свеца! А срећне сам руке, јер насликах и папу Јована Павла Другог, док беше блажен, па га после издигоше у свеца. Верујем да ће исто бити и са Грацијом. Обележио ме је као дете цртани: Ђецо Ивица се зовем, ког нацртам буде жив! Те ме слике воде, воде, у вис, хајте с нама и ви сви!!! Код нас, православаца, сачуване мошти су један од доказа, али не нужни, светитељства те особе. Ја сам целивао Милутинове мошти, родио сам се на његов дан, а он је био више него наклоњен католицима, и био је сексуално врло активан, па се и данас препиремо да ли је имао 4 или 5 бракова, да ли је Симониду облежао као младицу... И остало његово тело. Није био подвргнут балсамовању. Нема ниједног извора за такву тврдњу. Имамо и мошти његове мајке која је била католкиња. И једнако је радила за православне и католике. Света Јелена. Францисканац јој је био духовник. Францисканце је довела у Босну са њеним сином, св. Драгутином. Мошти Блаженог Грације Од св. Василија Острошког, слава му и милост, немамо баш неке мошти. Углавном су кости остале. Али је велики светац и чудотворац. Од Грације имамо очувано тело, слично Милутиновом, али тело коме су зглобови још увек, после 5 векова покретни! Био је покопан у земљи и у влази. Нема лажи, нема преваре. То не може да се направи тек тако. Као што св. Огањ силази у Јерусалиму на Васкрс. Мошти су му жућкасто смеђе, као и Милутинове. Нема очи, јер је то практично прво што страда. Мошти св. Александра Свирског су реткост, ако не уникат. Као и мошти св. Леополда Мандића чији унутрашњи органи су очувани. Или мошти св. Спридона Тримитунтског које имају температуру живог тела. О икони Гледао сам да свеца насликам као јаког човека, кога живот није мазио. Тежак је рибарски посао. Ликом сличи св. Бенедикту Нурсијском, тако га види традиција. Море је лапис лазули, камен који је увек имао вредност злата, а одабрах га да бих приказао преображено море које се помиње у Откр 4, 6. Рибе веселе, јер се Господ игра. Кроз игру се дешава живот. Море је округло, што је доказ да је земља лопта... Иначе, на овој дасци сам био почео да сликам неке рибе, нека сарадња са о. Марком Рупником, али оне се зауставише у фази скице... Сам сам се био питао зашто не заврших... даска је била суђена за ГрацијуJ) А бродови као бродови, плове... Возе нас одредишту. Грација је имао визију евхаристије, цркве која се отвара, Христа који се даје кроз причешће. Зато код мене држи хостију у којој је врт, рај, Христос као Мелисмос. Та визија је невероватна за време у коме се на Западу, али и на Истоку заборавило шта је тајна цркве. Да црква само кроз евхаристију живи. Грација је наслутио ствари које ће се десити 5 векова после његове визије. Овај црвени зрак цепа цркву као што је Распеће поцепало на пола завесу у Храму и отворило људима улазак у Светињу над Светињама. Ту визију сам хтео да повежем са Богородицом која даје св. Гаетану из Кјетија (давно урадих његову икону) малог Исуса. Сада прочитах да га је канонизовао 12. новембра (на мој рођендан) папа Климент X, кога је спомињао у молитвама св. Василије Острошки. Гаетано је једној августинијанки писао о својој визији, а виђење је имао у базилици Санта Марија Мађоре, коју редовно обилазим... Да не бих затравио... Живот није Кабала. Ствари се једноставно дешавају, а ми онда можемо да нешто верујемо или не. Нисам испричао много других ствари. Гаетано је светац „специјализован“ за божански промисао и љубав. Грацијино присуство је и физичко. Међутим, нема присиле. Јер љубав је инвестиција, нада и поверење. Некоме се чини да Бог кроз мале ствари плете неку мрежу, прича приче. Неко ће све одбити у блоку. Некоме је крст Христов саблазан. Неко се чуди Павлу који је ишао го, бос и гладан... Бивао пребијан. Али је његова инвестиција била огромна, зато се вратила кроз поштовање које нико не може да негира, јер је то оно чињеничко.
  3. 34 likes
  4. 31 likes
    Kuća Đure Jakšića letos na slikarskoj izložbi
  5. 29 likes
  6. 25 likes
    Пошто очигледно има доста заинтересованих за то, ево циљ ми је овде да разјасним неке недоумице за апсолутне почетнике. Желео би да охрабрим све који имају жељу да се тиме баве - без разлике на пол, године и све остало - да крену и не одустају. То је "рупа у систему" која стварно може да поправи живот и отвори нове могућности. Прво, да се разумемо - има пуно да се ради. Нема краљевског пута до науке. Само то не треба никога да обесхрабри. Пре свега, учење тих ствари је супер занимљиво једном кад се покренеш са нуле. И изузетно креативно. Једна од оних ствари које би радио и да те не плаћају, слично ко видео игрице... Само што ово плаћају и то добро. Колико времена треба да се научи? Као што негде рекох - тешко питање за мене пошто сам почео са тим као клинац. Осим тога, зависи шта хоћеш тачно. Два успешна програмера могу да се баве веома различитим областима које некад имају врло мало сличности. Обично се почетници интересују за "веб/интернет програмирање", што је исправно. То је област у коју можда може најбрже да се уђе и има пуно посла. Нека моја слободна процена је да за годину дана активног и дисциплинованог учења може да се дође на ниво који је "запошљив". Да се зна довољно да може неком тиму да приступи као "програмер почетник". А то није пуно - већина нас овде на форуму смо већ годинама. Значи да си почео са учењем програмирања кад си дошао на форум до сад би био доктор компјутерских наука. Мислите о томе. Како се тражи посао? Па исто као и све друго. Потражиш огласе, распиташ се. Ја знам сад одмах фирму у БГ која тражи програмера, не могу да нађу. Позвали су неког дечка из Сибира се јавио да дође... Па ти види. Осим тога, кад скупиш мало самопоуздања можеш да тражиш послове преко интернета, ту су већ могућности неограничене. Све је могуће. Не треба о томе бринути, посла има колико хоћеш. Важно је "квалификовати се за утакмицу". Фирме у принципу не траже дипломе. Важно им је шта знаш и да ли завршаваш посао. Радио сам у неколико фирми и никад ми нико није тражио диплому. У ствари, подигао сам је тек десет година након факултета кад сам се паковао за пут, једва су је нашли тамо. Како да се почне учење? Обично људи крену да траже курсеве и књиге по интернету. Погрешно. Треба ти неко ко хоће да ти помогне и одговори на почетничка питања. Није неопходно да то буде "професор" или некакав "курс" (у ствари сам помало и скептичан у вези тога, нисам сигуран да се исплати), важно је само да имаш кога да питаш кад негде станеш. Јер програмирање се не учи тако што читаш књиге или седиш и слушаш предавања. Учи се кроз примере. Значи одмах "правиш" нешто веома једноставно. Онда правиш нешто мало сложеније, па још сложеније и тако док не дођеш до нивоа који желиш. Ствар је у томе да када се прође "почетничка криза" где ти апсолутно ништа није јасно, долази се у фазу где капираш основне принципе и онда се пуно лакше напредује. Проблем је што изгледа већина људи удари у зид у самом почетку и одустане. Шта да се учи? "Рачунарска наука" обухвата пуно области у којима можеш да се "специјализујеш", нешто слично као медицина. Сви доктори знају неке заједничке "опште ствари", али да би био успешан обично се специјализујеш за нешто. С` тим што у програмирању нема "доктора опште праксе". Ево покушаћу да објасним конкретно. Значи, учи се прво неки "програмски језик" - Java, C++, C# итд. Али то није довољно. Рецимо да научиш француски језик, али да би рекао на француском нешто о историји Париза, мораш да знаш историју... Значи језик је само "алат" који се онда примењује на неку "област" коју такође треба да познајеш. Тако да у C# можеш да правиш програм за Windows који се инсталира на рачунар и ради (као нпр. Word или Excel) или можеш да правиш web сајт (као Поуке) који ради "на интернету". И то су две прилично разлите ствари. Али није тако компликовано као што можда звучи, ту исто треба само неко да ти објасни основне принципе и усмери. После иде само. Разне технологије Обично се програмер, бар у почетку, фокусира на једну групу технологија које "иду заједно". На пример, PHP и MySQL су технологије које "иду заједно". Зашто? Зато што су оба бесплатне технологије које се развијају по моделу "отвореног кода" тј. програмери широм света бесплатно "донирају" своје време и праве те ствари. Онда C#/ASP.NET/SQL Server "иду заједно". Зашто? То су све технологије које развија Microsoft и раде на Windowsu. И тако даље. Значи, када почнеш учење, одабереш једну од тих ствари и фокусираш се на то. Нема потребе учити "све одједном" или слично. Осим тога, кад се науче основни принципи у једном, после је много лакши пут да се научи друга група - јер су основни принципи исти. А програмски језици су често веома слични. Нпр. Java, C#, C++, Javascript су по синтакси веома слични тако да ако видиш само пар линија кода често је немогуће уочити било какву разлику. Ето за почетак. :)
  7. 25 likes
    И једна мало озбиљнија (после рвања са Милицом у колима, потпуно искривљених очала )
  8. 24 likes
    Рим 14 је закон. Не у интерпретацији, него у слову. Храна нас не ставља ни уклања од Бога. Знамо да је у старој цркви пост био мањи него данас код католика. На шта личи ово иживљавање? Ми смо већи свеци? Не, него се ради о хаосу који је законски нерегулисан у цркви. Због тога, док се црква са собом не договори, ја сам за Павла: Свако по својој савести. - Ок аскетске дисциплине, али оне нису и нужно хришћанске ствари. Само ако избацимо Луку као Јеванђелисту (разбојник на крсту и блудницу), можемо да машемо са овим заставицама. - Аскетизам је добар за несавршене (ово је претеризам, али са сољу), јер нису сви за слободу. Једноставно морају да имају људи границе. - Католички предлог, који се налази и код многих отаца: Одреци се омиљене хране, је опет комотно решење. Опет се храна ставља између тебе и Бога. Заборавимо на храну. То је једино решење. - Наш литургијски пост је уведен само из разлога што су службе биле и увече, односно причешћивали су се касно увече. Али, како су долазили пијани на службу (многи), зато се увело неједење и непијење. Зато су Златоустове беседе за пасху насловљене са "Против пијандура". А ми имамо перверзне проблеме: Оче, да ли могу да попијем лек пре литургије? - Да ли вам је јасно како смо слудели људе? Бог није пост, него љубав. Позива нас на вечеру са патријарсима: Аврамом, Исаком, Јаковом... Какав си лик ако идеш тамо на вечеру и нећеш да једеш а понављаш као суманут литиргијски текст да ћеш да једеш? И не једеш? То је само лудило мозга. Јер ако кажеш на прозбу: "Узмите једите...", "Амин", онда нешто није у реду са тобом. - Ниси спреман? Па то те је зезнула ова поповска прича о храни. Верујеш више поповима него Павлу? Тај ти каже да јело нема никакве везе. - Али, зашто не изађеш после читања Јеванђеља из цркве ако се не причешћујеш? Да ли мислиш да је Бог дебил, па му ти кажеш ок., а после минут радиш супротно? Бог је мачка? Јадан ти је онда Бог! - Јело је само наша ствар. Нигде Исус није рекао да ћемо по томе бити суђени. Укинута су чиста и нечиста јела. Штавише, он вели да си му дао чашу воде и да ћеш због тога бити спашен! А шта је чаша воде? Ништа! - Што се он није подвизавао без те чаше воде? - Кроз ту чашу ти си помогао човеку да се спаси. Преживео је. Мало је? Није мало него си ти инвестирао у особу. Ти си помогао човеку да живи. Тако мало, а тако много. - Због тога ми ове приче о храни делују перверзно. Ништа нема у томе. Исус вели да се не молимо дуго, да не блебећемо... Павле вели да се молимо стално. Није супротно. Јер Бог треба да буде стално присутан, а молитва кратка. Реци Богу шта имаш. А онда да ти буде стално у очима, у мозгу. Имај Бога стално у срцу. Шта онда да размишљаш о храни? О одећи? Ту је Дух и Бог. А за мање напредне, увек прописујем духовне склекове у виду поста.
  9. 23 likes
    Мирославе, само да се јавим и да ти кажем: скидам ти капу, сваки Божји благослов теби и породици!
  10. 21 likes
    Реля Рашович: Трнов венац преображења Овде ћу говорити о нечему о чему већина Хришћана не воли да говори и забија главу као ној у песак. Ако говорим истину онда ме заиста не занима ако некога због његове слабости саблазним. Христос јесте увек Онај који јесте и Таворском светлошћу којом се сам преобразио не престаје да обасјава оне који га траже и димензије јединства са Богом превазилазе сенку овога што називамо својим земаљским животом, барем по сведочењу Св. Отаца и јаких молитвеника (Где само јединство по себи не гарантује спасење човека већ му драстично повећава ризик пропасти, мислим да би црква ту била поштенија када би, као и свака војска која држи до одговорности, набрајала не само своје најбоље и успеле хероје, већ и све случајеве оних војника који су погинули у покушају пробоја фронта и изгубили себе постајући сушта супротност онога за шта су се борили, и под којим се све то условима дешавало, мислим да би доста људи које занима аскетика били врло изненађени да сазнају да је тај број можда и много већи него што се мисли). Свако кога је Бог једном загрлио зажалио је хиљаду пута у свом животу. Заиста се питам има ли јаднијег створења од пале творевине која види своје лице забијено у блато а при томе је упућена на луче тако ваздушастог творца који је свугде присутан а толико језиво тих. Са једне стране духовности левог пута које као фалсификат обећавају човеку боголикост кроз себе самог а доносе само продубљење пада и унутрашње смрти, а са друге стране Христос који је пљујући своју крв рекао задњим речима на крсту Оче, Оче зашто си ме оставио, спаситељ који је човека позвао да у свему на њега личи и да узме идући ка њему, свој крст. Постављам себи питање зашто теолози говоре како је Христос испаштао на крсту да ми не би смо морали, када се то односи потенцијално на вечне муке а човек је овде све једно осуђен на страдања шта год да изабере. Пре пар дана сам чуо како ће један духовник код кога сам отишао у посету манастира да изгуби ногу, мораће да му је секу због шећера, човек је иначе изузетно јак молитвеник, са друге стране Владика са којим сам разговарао, годинама полако умире од тумора на мозгу и узима морфијум да не би урлао од болова, а човек је исихаст. Онда се сетим мог првог духовника који сваког дана трпи агоније због шрафова у кичменим пршљеновима и не пристаје да узима паин киллере, јер би му наркотици обрисали осећај благодати на коју је навикао, исто врло јак молитвеник... Христос је својим страдањем, не само потенцијално спасио човека, већ је створио плејаду бедних, болесних и ојађених људи којима је на један врло упечатљив и директан начин дао разлог да буду скрушени духом и да се сећају смрти и да им поглед буде уперен искључиво у небо, јер су они блажени и наследиће царство. Трагикомично ми је посматрање хришћана који са толиком слаткастом еуфоричном утопијом говоре о православном путу као да се налазе на неком лепом плишаном јастуку уместо реалности хода по минским пољима. Присутно је такво одушевљење свим Светитељима као да они нису никакву цену платили нити брутално страдали јер ето све је лепо када је човек са Господом... То ме некако подсећа на покушај приче о есхатону логорашима који се налазе у СС кампу а онда им рећи да то тек иде коју деценију после, наравно ако се издржи, што из есхатолошке перспективе вечности и није заправо ништа... Био је додуше Виктор Франкл, који је своја страдања заиста поднео у том хришћанском стоичком духу, његове мисли треба читати. Гледајући све те духовнике које сам поменуо, а има их колико хоћете (мало ко заправо жели да стане и размисли мало о томе), стварно се питам када би им Христос ставио пред очи све кроз шта ће пролазити овде поред те слатке првобитне благодати при уласку у веру и молитве која би озарила душу, да ли би и колико њих изабрали такав пут за себе? Можда је трагедија колико и благослов то што молитвеник увек остаје наркоман таворске светлости (која са собом јако често носи велику цену страдања и пљувања крви).
  11. 19 likes
    @Grizzly Adams @Paradoksologija @RYLAH @Avocado @GeniusAtWork @Ћириличар @florenntina @uros @obi-wan @Аурор Да вам испричам нешто што ми се данас десило. Седим на неком досадном састанку на ком морам да будем сваког понедељка. Стално претресају једне те исте досадне техничке ствари, а пошто у Холандији сви морају за све да се питају, да случајно неко не буде изнад неког другог у хијерархији, и ја ето ту морам да седим ни крив ни дужан и слушам разне приче које ме се уопште не тичу. И тако крену да причају по четрдесеттрећи пут ове године како ће да реорганизују департман. Једна група ”формални језици”, друга ”вештачка интелигенција”, трећа ”алгоритми” итд. Скоро су у ширу групу стигла нека два физичара што се баве комплексним системима. Свиђа ми се шта они раде и пратим их мало, те упитах онако безвезе: - А у којој групи ће да буду она два физичара? Тројица Холанђана (сви професори) одједном сложише престрашене фаце: - Не смеш да их зовеш физичари! Ја бленем пар секунди ко теле у једног, другог, па у трећег, ништа ми није јасно. - Оваааај, доообро. А како да их зовем? - Мораш да будеш политички коретан (баш тако је рекао један од њих). То су наше колеге које имају формално образовање из физике. - ОК... (умало не падох са столице) Мени је физичар комплимент, а не увреда, ал ајд сад. После размишљам о чему се ради и мислим да сам сконтао. То је вероватно да се случајно неко у групи не осети повређеним и мање вредним јер нема исто формално образовање као и сви остали. Политичка коректност, ниво: господар свемира. ”Штитиш” физичаре да се случајно не осете несигурно јер немају диплому рачунарских наука. Не знам, ја свима кажем (кад ме питају) да сам теоријски хемичар који тренутно покушава да аматерски примени рачунарске науке у когнитивној психологији. Чак сам помало поносан на себе због тога (иако пазим да се не погордим), али изгледа да ипак треба да будем несигуран и тражим заштиту. Од сада, кад ме неко од вас изнервира, рећу ћу: ”Марш тамо, физичару један!!!”
  12. 19 likes
    Наш брат Верум данас је постао поносни тата једне девојчице, (јуначки је порођај поднео) у име Поука честитам !!!
  13. 18 likes
    Веза - ја и бањалучани (кад смо били млађи, лепши и мало лакши). [emoji56]
  14. 18 likes
  15. 17 likes
    "Беше мртав и оживе, беше изгубљен и нађе се." "Овај ЖРУ је неуништив"!
  16. 16 likes
    Остоја Симетић У Руменци, селу надомак Новог Сада, традиционално се одржава „Пихтијада“. Организатор је Удружење грађана „Руменачка пихтија 2003„. У мору осталих „ијада“ не би била нарочито запажена, да није било писма из канцеларије преосвећеног Епископа бачког господина Иринеја, којим од њих тражи да манифестацију одложе за после васкршњег поста. То је била прилика за овдашњу јакобинску јавност да оспе паљбу, дрвље и камење по „мрачњацима“, „инквизиторима“, „поповима-лоповима“, „затуцанима“, „клерофашистима“… из Српске православне цркве. Постоји у грађаноидској псевдоелити изразита агресија усмерена према СПЦ, која кореспондира с оним дивљаштвом испољеним у Француској револуцији према тамошњем клеру, јер наши урбаноиди, мондијалисти и либераши, верују да СПЦ и Христос стоје на путу њиховој личној слободи. Најпростије, сматрају да ако они хоће да једу печење испред црквене порте на Велики петак, не само што нико то не би смео да им брани, већ не би требало ни да се буни. У име либерализма, дакле слободе, они би хтели да укину слободу мишљења и говора цркви и верницима. Деценијама већ траје борба за изопштавање хришћанског морала и верских начела из јавног дискурса. Либоси су постали нарочито бесни и борбени, откад су, с петооктобарским променама, запосели установе културе и образовања, те медије и многе државне синекуре. Осетивши укус моћи, одмах су преузели манире својих титоистичких идеолошких претходника и с нескривеном мржњом, те с бесловесном јарошћу јурнули на сваку традицију, а посебно на хришћанско православну. Те домаће верзије Пуси рајота, желе да затру и помен о хришћанским вредностима, те не допусте било какву њихову релевантност у животу Србије. Отуд толико медијско и невладничко бешњење сваки пут када се Црква огласи у јавности захтевом да се њена традиција и верскао осећања православаца поштују и ван порти храмова. Хтели би да закују веру у црквене зидине. „Нема слободе за непријатеље слободе“ како је рикао њихов политички праотац, Максимилијан Робеспјер, поштовалац терора као државног манира у спровођењу политике. Наравно, једино су они, у својој просветљености и просвећености, способни да одреде ко је пријатељ, а ко непријатељ слободе. Када њихов праведнички мач падне на нечији врат, ту нема кривице, то је, практично дератизација, неки се чак и „крсте“ деконтаминаторима културе, ваљда од српства и православља. Њима није довољно што слободно могу да буду атеисти, па и антитеисти, већ инсистирају да, без протеста, могу да се иживљавају на Цркви, да исмевају њену суштину, каноне и традиције, а све у име „Његовог Величанства Човека“ и „Светих Људских Права“. Они траже да жртва ћути док је силују. Важно је, на овом месту и овим поводом, утврдити шта је у ствари била реакција Цркве у вези са најављеном Пихтијадом. Јасно је да Црква не располаже никаквом параполицијском силом којом би могла, нити је то намеравала, да физички спречи организацију Пихтијаде. Она је могла само да апелује на оне међу организаторима, који себе сматрају православцима и делом Цркве, да програм одложе до иза Васкрса, предочавајући им последице по њихов статус у Цркви ако се о апел оглуше. Те последице би биле привремено изопштење из Цркве, док се не покају, што би значило да нема причешћа нити посета свештеника домовима оних који личним избором и слободном вољом реше да јавно практикују кршење великог поста. Не би им биле допуштене ни било какве друге „црквене активности“, попут венчавања и сл, изузев крштавања деце, будући да она нису ни на који начин одговорна или крива за поступање својих родитеља. Звонила би и звона, не мртвачка – како то злонамерно потурају богоборци, већ она која упозоравају на грех. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински господин др Иринеј Шта је ту спорно? Ако си православац, поштуј своју Цркву, ако ниси, онда те њени апели не дотичу, и свакако свештеника у кућу не примаш, нити се у храмовима причешћујеш. За таквог човека нема последица и слободно може да чини шта му је воља, па и да отворено вређа и исмева Цркву и њене вредности. Међутим, не можете бити део Цркве и отворено кршити њена правила. И јаре и паре не бива нигде. Наша Црква, а нарочито Епархија бачка, уопште нису ригидне. На причешћу, свештеник ретко проверава јесте ли постили и исповедали се, то оставља вашој савести, никоме се ништа не намеће, али дрско и потпуно јавно ниподаштавање правила о великом посту, у непосредној близини храма, и то од стране, макар номинално, православних верника, заиста не може да прође без икакве реакције, па и последица по верски живот кршитеља правила. Црква никоме не брани да мрси, нити икога прозива због тога, али је оправдано да владика реагује у оваквим ситуацијама. Слично је било неколике године раније с туријском „Кобасицијадом“, а организатори бачке „Куленијаде“ су сами, без ичијег упозорења, одложили своју приредбу док не прође пост. Нико нема ни разлога да се буни против владикиног поступка. Зашто би неко имао права да очекује да му свештеник свети водицу за славу, венча кћер или га причести за Васкрс, иако је он у време поста, организовао теревнку, масни крканлук, зачињен пивом и ракијом у центру села, недалеко од црквене порте? Ако нећеш да прихватиш ни минимум црквених правила, немој тражити да будеш део те цркве и готова прича, ако пак желиш да користиш „услуге“ СПЦ, изволи уважавати „кућни ред“. Ми, православни хришћани, имамо право да од свог епископа чујемо, не само мишљење и поуке у вези са духовним живљењем, већ и савете и ставове по свим питањима од значаја за наше постојање. Зато црква не може и не сме бити сабијана у илегалу, катакомбирана, да би се савремени јакобинци осећали неспутано и уживали у опијеношћу својом „победом“ над вером и традицијом наслеђеном од комуниста. Времена се мењају и ми имамо право да се боримо за друштво, уређено на начелима хришћанске вере, али чак ни то није у непосредној вези са конкретним случајем, темом овог написа. Овде је кључна ствар, сасвим легитимно упозорење надлежног архијереја онима који се осећају православним хришћанима, да уколико желе да остану део мајке Цркве, не могу јавно да газе њена правила. Ја честитам организаторима што су, уважавајући ситуацију, одлучили да овај гастрономско туристички вашар, одложе за време после Васкрса. http://скк.срб/2017/03/10/cestitam-pihtijasima/?utm_campaign=shareaholic&utm_medium=facebook&utm_source=socialnetwork
  17. 16 likes
  18. 16 likes
    Миљан Танић, чији глас често слушамо у најавама на "Слово љубве", човек који је водио изузетне црквене емисије, званично је на свом профилу објавио да је геј. МИслим да одавно више не ради на радију, и то ми је веома жао јер је одличне емисије уређивао и правио. Текст је са Миљановог блога Дописи из Дизниленда (miljantanic.com). Na početku moram da raščistim nešto. Otkako je Loud and Queer objavio video s mojom pričom u okviru kampanje #Bićebolje, mnogi su me pitali otkud i kako sam se to plašio „ponovo ove godine“. Kad gledam video, vidim da ispada malo nejasno i predramatizovano, ali gledajte/slušajte tu rečenicu u kontekstu prethodnih – da se nisam plašio da ljudima kažem da sam gej, i da sam se sad ponovo plašio da nekome kažem. Jednoj određenoj osobi. Od straha od reakcije. Jer ne volim da gubim ljude. Dakle, ništa opasnost po bezbednost i tako, ne brinite. I da, sve je u redu ispalo na kraju. Kako godine prolaze, ja sam sve otvoreniji na fejsu, no uglavnom komentarišem skroz otvoreno u komentarima, računajući da ljudi čitaju samo glavni status, ali ne i komentare. Brat me je pitao skoro da li sam ja to sad „zvanično gej“, pošto veli eto na fejsu pišem javno… pa sam mu objasnio metod. Pre nekih x godina mi je bivši momak isto popovao da pazim šta i kako pišem i kačim na fejsu, pošto eto imam rodbine, videće… moj komentar na to je bio da, ako do sada nisu shvatili, onda su idioti, a ako im smeta, šta da radim, onda mi ne trebaju u životu. Ove godine punim 35 godina. Pre nekih mesec dana sam razmišljao – podstaknut komentarima nekolicine ljudi – koliko sam ja zapravo slobodan čovek. Radim šta hoću, jedem šta hoću, spavam kad mogu, a hoću, putujem, družim se, imam vrlo aktivan… telesni život. Nosim odeću koja mi se dopada, boje koje volim, pišem i govorim skoro bukvalno sve što pomislim. Bez filtera, bez straha. Ne želim da se vraćam ni korak nazad. Sloboda je kao droga. Mada sam ja doduše od onih koji ne veruju da stvarna sloboda stvarno postoji, ali hajde, barem najbolji privid imam. Kad je krenula kampanja #bićebolje, shvatio sam da bih voleo da učestvujem – jednostavno jer mislim da je moj primer dobar za omladinu – ponašajte se kao da je to što ste najnormalnije na svetu, ne dajte nikome da vas „spušta“ zbog toga, budite u fazonu „gej sam, pa šta?“ i lagano, sve će biti ok. Ljudi kažu „lako je tebi, ti si u Beogradu“, i ja se složim, a zaboravim da sam ja svoj prvi coming out imao još u gimnaziji. U Bijeljini. Na početku 4. razreda. Dakle morao sam još celu jednu godinu da idem u školu s tim ljudima. I šta je bilo? Ništa. Oni koji su mi se sviđali, znali su da mi se sviđaju, s onima s kojima sam se družio, družio sam se i dalje, oni s kojima nisam – nisam. Danas se doduše već družim i s mnogima iz ove druge grupe, bar preko fejsa, kad već ne živimo ui istom mestu. A volimo i da se sretnemo. Dakle, nemam samo „dobro iskustvo“ prihvaćenosti u Beogradu, nego i u daleko manjoj sredini. Drugo, prošao sam ceo taj put samoprezira do samoprihvatanja, koji je trajao i trajao i traje i dalje. To je razlog zašto sam uopšte otišao u Crkvu – iako je vladika Vasilije Kačavenda mislio da ja hoću u manastir da bih bio s muškarcima, bilo je suprotno: hteo sam u manastir da bih se rešio „ovog“ s muškarcima. Ali dobro, i to se dobro završilo. Sad pošto mogu, možda nekad budem i pisao detaljnije o priči s Kačavendom. Možda. Ne držite me za reč. Ako se sad pitate kako spajam veru i „gejstvo“ – ne spajam. Naučio sam svih ovih godina sledeće: prvo, Crkva se u 2000+ godina postojanja tim pitanjem nikad, ali bukvalno nikad, nije bavila ozbiljno. Uporno se priča o bludu – a blud je blud, bio muško-muški, muško-ženski, ili kakav već. Pitanjem da li je moguće da se dva muškarca vole – time se niko nije bavio. Stoga mi Crkva nije relevantna za to pitanje. S druge strane, ne vidim zašto je to uopšte versko pitanje. Jednostavno nije. Po čemu je versko pitanje? Doduše, kad se pročešlja malo, vidi se da ljudi uglavnom ne znaju čemu vera tačno služi. Ali dobro. Ja zaista, ali zaista ne mogu da zamislim Drugi Hristov Dolazak, Strašni Sud ako vam je lakše, i da me On onda pita: „A s kim si se jeb’o?“ I iskreno – ne vidim kako i zašto je to greh. Kaže ljubi bližnjeg svog kao samog sebe i kaže ljubi Boga svim srcem (parafraziram). Sve dok ne narušavaš to dvoje i ne prisiljavaš nikog ni na šta… šta je tačno greh? No OK, poučen sopstvenim iskustvom – ukoliko te nešto odvaja od Hrista, bilo da je to objektivno ili samo subjektivno, ono te odvaja, te nemoj onda to da radiš. Što će reći da je greh kao odvajanje od Boga vrlo subjektivna kategorija i nije objektivno primenjiva. Da ne govorim da je zabadanje nosa u tuđe stvari greh. A pazite kuda gurate nos, polomiće ga neko. I na kraju, ako se na Strašnome Sudu ispostavi da je greh i problem – pa jebi ga, idem onda u pakao. Ako Hristos kaže idem u pakao, pa onda idem u pakao. On je Bog, Njega više volim nego bilo koga i kako On kaže, tako je najbolje. Inače, kad smo kod Njega: ako već hoćete da se bavite Njime i naredbama i slično, bolje se bavite onime što je pričao na svakoj stranici Evanđelja (odnos prema drugom čoveku), a ne stvarima koje je pominjao poneki apostol neofit. U, sad sam najebao. Disrespektujem najvećeg apostola. U, je. A da ne ulazimo u pravo institucija i velikodostojnika im (poput SPC) da ulaze u nečiji privatni život, pogotovo ljudi koji nemaju nikakve veze s njima, a zdušno kriju i štite kriminalce, preljubnike, prestupnike, zaveto-lomnike unutar svojih redova. Dakle u redu je biti peder, pedofil, imati decu, žene (i pored zaveta devstvenosti) ukoliko si „jedan od njih“, ali inače ne, nikako. Ovo što sam napisao nije nikakav skandal, to svi znaju, samo vole da guraju pod tepih, da se ne sramoti Crkva i slično. Iskreno, mnogo gora je sramota da se istina krije, ali jebi ga, izgleda da je malo ko čitao Evanđelja. I sad nemojte misliti da ja propovedam neku hedonističku teologiju, ali situacija je sasvim jasna: Bog je stvorio čoveka da bude srećan. Ono, pogledajte uvod u Stari Zavet i opis stvaranja pa vidite sami. No, najbazičnije znanje psihologije dovoljno je da znamo da, ako potiskujemo nešto što nam je urođeno, nagone koji traže ostvarenje, ako poričemo sami sebe, ne da nećemo biti srećni, nego će se to povampiriti i vratiti kad-tad u monstruoznom obliku. A svako ko je na istoj strani života kao ja će vam reći da je „tako rođen“. I zaista, da li iko od vas može da se probudi ujutro i kaže: „E, od danas sam gej!“ ili išta slično? Nije mi jasno kako se ljudi u diskusijama nikad ne sete baš ovoga. Ako ti misliš da ja tek tako mogu da odlučim da budem kao ti – pa zašto ti ne probaš eto čisto eksperimenta radi da budeš kao ja? Znam na sopstvenoj koži kako je kada pokušavaš da potisneš tako nešto. I onda, ako potiskuješ tako nešto što je deo tvoje srži, ne možeš ni da budeš srećan. Jer ne voliš sebe. A kako onda da voliš druge? I kako da donosiš dobro i sreću drugima? Mislim da je ostatak jasan po sebi. Ko i dalje ne veruje, bacite samo pogled na namrštene face po hramovima, ljude koji se presamićuju do poda svaki put kad se krste, slušajte ih o čemu pričaju, pa vam možda i bude jasno. Mrziš sebe do podne, a od podne ceo svet. Za to vreme, Bog se negde gore lupa po čelu i plače. Još jedan vrlo bitan razlog zašto sam učestvovao u kampanji je činjenica da ja nikada nisam imao ozbiljnijih problema zbog toga što sam gej. Niko me nije tukao, na poslovima me niko nije dirao… ako izuzmemo „preteće“ poruke na zidu pored vrata u studentskom domu i epizodi s mitropolitom Amfilohijem i Dverima. Iako je ovo potonje u suštini i bilo dosta ozbiljno, neko gore voli i mene i istinu, pa se brzo izgladilo. A ja sam kao pravi hrišćanin i demokrata i pored toga izašao da protestujem zbog ukradenih glasova Dveri (evo kajem se usrdno zbog ovog malog naleta ponosa). A mislim da nisam imao problema jer ja ne dopuštam da bude problema. Stav „pa šta?“ je vrlo bitan u tome i ljudi reaguju dobro kad se ponašaš „normalno“. Svako ko zna mene, zna koliko nisam normalan, stoga ovo „normalno“ shvatite u kontekstu onog „pa šta?“ pa će možda biti jasnije. Ja se ne uklapam nigde… a opet se uklapam gde god hoću. I to je ključno – gde god hoću. Niko vas ne može sprečiti da budete deo bilo čega, niti treba dozvoliti da vas iko klasifikuje za bilo šta na osnovu toga s kim idete u krevet. Nemojte do dozvoliti, dokažite im da možete sve što hoćete (ako stvarno možete, naravno, to je ipak do vas), i sve je OK. A možete da budete šta god poželite – prevodilac, spiker, novinar, horski pevač, kompozitor, komičar, kritičar, radijski voditelj, teolog. Geek opšte prakse. Sve. Život je suviše kratak da bismo ga proveli u samopreziru, strahu, opsesiji stvarima na koje ne možemo da utičemo i koje ne znamo. Odbijam da učestvujem u tome. I zato sam snimio klip. Svima koji su reagovali hvala na lepim reakcijama, u dobroj meri ste me iznenadili, iako me odavno ništa ne iznenađuje. I na kraju jedan malecki savet: za bilo šta, bukvalno bilo šta što mislite da vam smeta u životu, pogotovo kod drugih ljudi, zastanite i pitajte se u kojoj meri to nešto utiče na vas i vaš život. Ukoliko je odgovor „ne utiče“, zajebite to i bavite se sobom i ljudima koje volite. Zdravo je.
  19. 16 likes
    Многи се понадаху и порадоваху крају Поука... Опет гаје илузије...
  20. 15 likes
    Ово је прва лекција, а овде можете да видите цео план овог нашег "курса": За почетак, потребан је Windows (може и Linux или други OS - погледај поруке испод) и знање како да се иде на интернет и инсталирају програми. Циљ ове прве лекције је да "пробијемо лед" и направимо најједноставнији могућ програм. 1) Инсталирати Visual Studio Community Edition (бесплатно и легално) https://www.visualstudio.com/vs/community/ При инсталацији одабери опцију ".NET Desktop Development": 2) Отвори Visual Studio и пажљиво следи ово упутство: https://msdn.microsoft.com/en-us/library/k1sx6ed2.aspx Осим последњег дела (Command-Line Compilation and Execution), то ти не треба. Направио си свој први програм. Покушај да измениш поруку која се појављује на екрану - нпр. преведи на српски језик. Јави кад завршиш или ако не иде и треба помоћ. - Молим овде само конкретна питања везана за тему, све остало ће бити брисано без милости. Данке шен. Потребно је све укупно око 15 минута, ко не уради требало би да буде кажњен... ---------------------------------- Кад се ово претходо успешно заврши, наставити овде: http://csharp.net-tutorials.com/basics/hello-world/ Почиње са овим што смо већ урадили па наставља даље где треба. Пробајте да изгурате поглавље "The Basics" до краја и питајте одма шта није јасно. То је циљ ове "лекције бр. 1". ---------------------------------- Када завршите прво поглавље, овде је задатак за "испит":
  21. 15 likes
    Петровић је озбиљан научник али је богомољац. То га је укопало, као и сукоб са црквеним властима. Ту су се многи огрешили о њега не бих наводио, као ни одвратну причу која га је практично и уништила. То што је преживео, не може а да не остави озбиљне последице. Зато је он на крају узео и силовао текстове који никако или јако тешко могу да се употребе у том смислу. Наиме, да су богомили католици. Ту наука престаје. Онда је почео да води неки свој крсташки рат, а портпарол, министар за дезинформације му је постао полуписмени Димитријевић. Мени је и тог човека жао, али је он из кругова које прилично познајем, али са којима никад нисам хтео да сарађујем. Комунистичка ДБ која нас је скоро истребила као народ. Петровић је највећи стручњак у нас за Саву, али је полу-употребљив. Кад крене да халуцинира... И такође је штета што једну здраву критику која је била изнутра у СПЦ није на крају изгурао него се одвојио уз артемите, мада се изгледа сада дистанцирао од њих. Зато је нама једини спас да науком и талентом вршимо реформу у цркви и држави, мада је књига спала на 2 слова... Оно што мене многи не разумеју је следеће: Реформа цркве на основу Писма и Отаца (наравно, не талибански схваћених), позитивна селекција и крвава борба против корупције и неморала. Реформа цркве није борба против цркве, јер она може да и 10 пута буде гора него сада, а да је исто црква, него препознавање болести које раздиру њено ткиво. А то су симонија, педофилија, педерлук, швалерација, монденски идеали, нерад, ругање Јеванђељу, робовање мамону (новцу и светској власти), болесни национализам, манипулисање најнижим страстима у народа, пропагирање кича и шунда, секташење, немање храбрости да се нешто уради, јер после нас потоп! У стилу Јустина Поповића ово описах, али све то постоји код нас. И то јесте црква, тако да се секташи не радују мојим речима, али ни црква да мисли да јој свећа може горети до зоре. Није халуцинирао Јован него је имао визије. Дар је разликовати духове. Расуђивати о стварима. Зато вам ја говорим против квасца фарисејства, талибанства и осталог. Али кад вас жигошу и хипнотишу неким формулама, онда је скоро немогуће продрети до душе човекове. Ево, добри мој, Хр исцели неке бесомучне. И сви ми сада, до једног кажемо: супер, ок. Зашто то кажемо? Да ли зато што тако заиста и верујемо или из моде? Црква тако прича, Хр је сада велики шмекер... Наравно да има и оних који га одбијају, сврставају у створења, паметног човека, чудотворца пророка. Али, ако себи хоћемо да сада искрено поставимо питање: ти си видео неког рабина из провинције. Прича против Закона. Против Храма. А чини чуда. Шта би рекао? Да ли си сигуран да би исповедио Петрову веру? - Јер Петар никад није видео ову масу света која следи Хр, све велелепне цркве итд. - Ја сада, из ове позиције, молио бих се Господу да имам ту Петрову веру. Немам могућност да будем у то време када је питао Апостоле: А шта ви мислите, ко сам ја? - Ја сам у прилици да одговорим на Грацију: Дух Свети чудотвори кроз њега? - Ја велим да чудотвори. И, када се добро размисли, исто је то питање које су себи постављали Јевреји када су гледали Ис чуда. Јер је један Дух који чудотвори. Није се тамо појавио Дух са ружичастим окицама па га препознали. Не, или га препознаш или не. И увек је то, како сам у тексту рекао инвестиција. Љубав и вера су инвестиција.
  22. 15 likes
  23. 15 likes
    Слика већ једном била постављена, па је поједе пуцање сајта, а штета би било да пропадне. Дакле, мини сабор, Бања Лука 2017, goku, @gor.anger i @Justin Waters, респективно. Слика је имала цирка око 75 амина и бројне позитивне коментаре и комплименте од стране форумашица на рачун наших појава, па бих вас молио да све вратимо у претходно стање.
  24. 15 likes
    Мој је утисак да су у досадашњој историји хомосексуалци далеко више игнорисани него што су осуђивани. Наравно, били су и етикетирани као грешници, али када кажем да су били игнорисани пре свега мислим на то да није темељно размишљало о томе с чиме се они заиста суочавају и на који начин треба њих интегрисати у друштво. Мени се диже коса на глави од ових што су условно речено по професији хомосексуалци, и мислим да они само дижу тензију, а да заправо ништа корисно не раде. Међутим, сматрам да је крајње погрешно да се сви хомосексуалци посматрају кроз ту призму. Један од мојих најбољих пријатеља је хомосексуалац. Будући да сам из света уметности потрефило се да често срећем хомосексуалце. Велики број њих су обични људи који никако не покушавају да скрену пажњу на себе. Највећи број њих сматра да је геј парада будалаштина и да је то бесмислени егзибиционизам. И још је једна ствар заједничка за све њих - нико то није одабрао као животно опредељење. С тим не може да се кокетира, просто су ствари код њих тако постављене, од кад су свесни своје сексуалности знају шта их је привлачило. Мислим да их понајвише погађа то што се посматрају као некаква зараза коју ако пустиш напоље из кутије има да направи од свих мушкараца педере. То напросто не шљака тако. Не можеш некога васпитањем да учиниш хомосексуалцем. Како је мени мој пријатељ рекао за њега је одрастање било веома компликовано јер је са 11 година схватио шта му се дешава, и стрепео је од реакција околине. Како је он то лепо описао, у тим годинама су његови другари као главну бригу имали то да ли ће тата да им дозволи да оригинално седиште на Пони бициклу замене банана седиштем, а он се питао да ли ће икад смети макар родитељима да призна ко је он. Е то је оно о чему се мало мисли, то да ти људи нису ништа ту бирали, него их је снашло, и да добар део живота живе у страху да ли ће ико да их прихвати такве какви јесу. Познајем неколико хомосексуалаца који траже своје место у цркви, и веома су збуњени. Практично и немају коме да се обрате. То по мени треба да се промени. Ја сам одрастао у породици у којој се о томе или ћутало, или се заузимао врло мачо став, и не могу да кажем да см из куће понео и мрвицу разумевања за тај проблем, али сам с годинама, управу у контакту са тим људима, дошао до закључка да је то сасвим погрешан приступ. Не умем да понудим решење, али знам да то игнорисање и презир никуда не води. Па то су људи као и ми, заслужују људски третман. Таман и да их третирамо као да су болесни (а често чујем и тај приступ) онда их треба третирати као и друге који су болесни. Није баш да је пракса да се иде наоколо и да се батинају, понижавају и убијају они који су срчани болесници или оболели од рака... И још ћу једну ствар да кажем. Неки од најборазованијих, најкултурнијих, најмаштовитијих, најкреативнијих и најсаосећајнијих људи које сам срео су хомосексуалци. Не кажем да су они такви зато што су хомосексуалци, али кажем да имају дарове које не закопавају него их умножавају, и као такви су вредни сваког поштовања. Немогуће је да такви људи треба да се гледају само као људи који имају овакав или онакав нагон.
  25. 15 likes
  26. 14 likes
    Време је Васкршњег поста, много православних хришћана не придржава се истог, ретко иде у цркву и нема свог духовника. О вери се информишу читајући на интернету. Зашто је ситуација таква и због чега доста тога у вези са вером поступамо по моделу „Ваља се!“, ексклузивно за Србин.инфо, говори професор верске наставе, мастер теологије и докторант на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, господин Александар Милојков. Господине Милојков, зашто је пост од изузетног значаја за нас православне хришћане, с обзиром на то да претходи Светој тајни исповести и Светој тајни причешћа на Светој Литургији? Пост је једно од средстава која нам помажу да остваримо циљ. Исто то је и исповест или покајање. Циљ је сједињење са Христом, као догађај Свете Евхаристије. Пост није само уздржавање од хране, већ првенствено уздржавање од лоших дела. Пост је наша вежба да од грамзивих индивидуалаца и егоиста постанемо личности – бића заједнице, у општењу са ближњима и Богом. Да не поједемо једни друге, то је главна порука и поука поста. Колико је Црква битна и неодвојива од православне вере? Нема вере православне без и мимо Цркве. Онај коме Црква није мајка, томе ни Бог није Отац. Ми се не спасавамо некаквим интелектуалним разумевањем вере коју исповедамо, већ тако што се сједињујемо са Христом. А то сједињење бива у тајни Цркве која је Тело његово, у тајни Свете Литургије. Оно што исповедамо, ваља да у тој тајни и живимо. Без тог живота нема спасења. Христос је то јасно и рекао: „Заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн 6,53). Да ли је могуће себе назвати православним хришћанином, а Божју кућу избегавати у широком луку уз изговор да је у истој „завладао“ екуменизам? Нажалост, данас често вера православна уме да се претвори у идеологију. У борбу за неко „схвтатање“ учења вере, без суштинске црквености, па чак и против Цркве. Многи себи дају за право да се стављају у улогу судије, да дискутују и просуђују о теолошким питањима немајући ни елементарне компетенције. То је једна права пошаст прелести. Њено погубно деловање је што неке који говоре и неке који их слушају, удаљава па и потпуно одваја од Цркве. Они не знају да је мера да ли си „на правом путу“ то да ли си у јединству са Црквом. У јединству са конкретном, живом, канонском Црквом као литургијским догађајем, а не са некаквом виртуелном црквом, која није ниште друго до умишљај прелашћеног (=духовно обманутог) ума. Питање екуменизма је једно од питања где се показује ово о чему говоримо. Прво, они који су за и они који су против екуменизма, очигледно немаји једнаке појмове екуменизма. Једни очигледно екуменизам схватају као синкретизам. Односно, као тежњу да се направи једна целина, помешана од суштинских разлика, без икаквог настојања да се дође до једне, заједничке вере. Свакако, такав екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Ћелијског. Но, да ли наша помесна Црква, која, као део васцеле Православне Цркве, активно учествује у дијалогу са римокатоличким и другим хришћанима, има на уму такав појам екуменизма? Онај ко се потруди да узме и прочита званична документа екуменских дијалога, ко се потруди да чује ставове наших епископа и теолога који у том дијалогу учествују, видеће да наша Црква нема такав појам екуменизма, где би он значио синкретизам. Напротив, баш зато што екуменизам не може да буде синкретизам, дијалог се и води. Јединство ће бити могуће само ако нестану разлике које су и довеле до раскола. Дакле, само ако дођемо до заједничке вере. Верујући људи треба да имају поверења у своју Цркву и да се моле за своје архијереје и свештенике. Цркву, упркос свим нашим слабостима, води Дух Свети. По речима Христовим, ни врата је паклена неће надвладати (Мт 16,18). Сваки подстрек да се Црква напушта зато што је „истина“ негде тамо, код некаквих „истинитих“ православаца, није ништа друго него душепогубна ђаволска обмана. Непријатељ рода људског има само један циљ у свом противљењу Богу – да погуби његово вољено створење, човека. Одвајање од Тела Христовог јесте као кидање телесног уда. Такав уд више нема своју функцију, јер је одвојен од тела. Тако одвојен, он умире и почиње да трули, ширећи смрад и заразу и, као такав, претећи да зарази и у смрт одвуче свакога кога се дотакне. ауторка интервјуа: Славица Мојсин На литургији, спомиње ли мој свештеник свог и мог владику? Спомиње ли мој владика патријарха? Спомиње ли мој патријарх друге православне патријархе и архиепископе? Јесу ли и моји служитељи помињани од других служитеља? Чујем ли имена тих који се помињу? Ако у свом литургијском животу видите и чујете ове јасне евхаристијске везе општења помесних Црква, то је знак да сте у једној, светој, саборној и апостолској Цркви. Уколико се ваша „црква“ завршава на општењу са самом собом, склањајте се. То је зборница сатанина. Склањајте се, макар у њој видели савршени подвиг, макар видели и чуда. Јер, и ђаво не једе и не спава, а и чуда му нису страна.Данас је много откинутих удова који се издају за учитеље вере и духовнике. То су мртваци који у смрт повлаче и многе око себе. Препознаћете их по томе што вас позивају да напустите Цркву, лажући вас да је Црква тамо негде код њих, ван својих канонских оквира и јасног литургијског општења. Понудиће вам и показати својим примером велику аскезу, лажно смирење, подвиг достојан дивљења… Али, по речима Христовим, чувајте се да вас не преваре (Мк 13,5). А неће вас преварити ако себи поставите ова питања: јесам ли у Цркви? Ако јесам, где ми је помесна Црква? Да ли сам у јединству са другим помесним Црквама? Да ли сам у јединству са другим православним народима и њиховим Црквама? Екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Поповића. Ове речи верници често доводе у везу са не одласком у Цркву, због по њиховом мишљењу одређених свештеника и владика, несхватајући суштину речи поменутог светитеља. Како то тумачите? У контексту горе реченог. Екуменизам који би подразумевао синкретизам био би ништа друго него свејерес (синтеза више различитих јереси у једну свеопшту јерес). Међутим, не треба одбацивати саму идеју дијалога, као напор да, по речима Христовим, сви једно буду. Наравно, то подразумва јединство вере. Појаву евентуално другачијег појма екуменизма код појединаца у Цркви треба критиковати. Свети Ава Јустин је то управо и чинио. Али, прво треба бити компетентан за критику. Потребно је одређено теолошко знање. Затим, потребно је да се критика не претвори у разградњу Цркве. Ава Јустин је пример за обоје. Био је теолошки итекако компетентан, а у критици није разграђивао Цркву и није му падало на памет да је и сам напушта и да се прикључује или оснива неку „истинитију“ православну цркву. Ми данас имамо многе критичаре који су далеко од било какве компетенције. Имамо проблем не надимања знањем, већ надимања незнањем. Да невоља буде већа, ти „критичари“ не само што себе удаљују од Цркве, већ и друге вуку за собом, подстичући верујући народ на одбијање комуникације са својом Црквом. Тиме сеју смртни раскол, који ни крв мученичка не може опрати. Највећи грех је грех против јединства Цркве. То је она хула на Духа Светога, коју помиње Христос, а која се неће опростити. Дух Свети је Дух заједнице. Тамо где је Он, тамо је јединство многих у једно Тело Христово. Они који разједињују Цркву, раздиру Христово Тело и врше неопростиву хулу на Духа Светога. Јер, оно што Дух Свети сједињује они разједињују. Наши верујући људи треба да знају да се Црква не налази у идеологији, нити у тумачењима вере појединаца, ма колико она била „слатка“, „привлачна“ и „убедљива“. Црква се налази у заједници и општењу, јер Црква јесте заједница и општење многих удова у једном Телу Христовом. Када кажем заједништво, мислим на конкретну, живу Цркву – на наше парохије и епархије. Само се кроз ту заједницу увезујемо у једно Тело Христово. Добар духовник мора бити и добар психолог, те не чуди податак да су свештена лица често виђена на Београдском сајму књига управо на штандовима, где се продају књиге психолошког штива. Намеће се логична констатација, да би свако од нас требало да има свог духовника са којим ће се посаветовати у вези са свим животним недаћама. Зашто поједини верујући Срби и поред те чињенице рађе бирају да следе ставове, на пример, др Мирољуба Петровића, са којима су упознати преко You Tube? Да, духовник је потребан као наш руководитељ у духовном животу. Нарочито када смо на самом почетку свог литургијског живота. По могућности, тај духовник би требало да буде наш парох. Онај који нам долази у дом, који нас крштава, венчава, исповеда. Не треба одбацивати свог пароха и своју парохију, тражећи „светија“ и „духовнија“ места. У свакој парохији, на свакој Светој Литургији, присутан је један и исти Христос. Зато је бесмислено говорити да постоји негде већа светиња од наше парохије. Наравно, то не значи да не треба некада отићи и у неки други храм или манастир. Али, неки наши верујући су се претворили у духовне скитнице. Они трагају за неким ванредним светињама – за светим моштима, чудотворним иконама и сл. Заборављају да је „један Свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца“, а да од њега све свето добија светост, па и свете мошти и свете иконе. А њега, извор светости, светост саму, имају управо у својој парохији – на Светој Литургији. Неки други, како сте рекли, трагају за неким, назвао бих га, инстант православљем. То су они који желе да брзо и лако постану „учени“ „супер православци“. Њихова духовна „литература“ су мањи или већи број, питај Бога чијих, цитата са интернета. Њих не занима истина, они траже цитат који ће, макар привидно, да подржи оно што већ и унапред мисле. То је типичан секташки, sola Scriptura, приступ вери. Наравно, уз то иду и квази учитељи и квази духовници, који нуде баш таква инстант, бомбастична и ефектна решења. Зашто то људи раде? Ваљда због тога што је тако лакше. Ми и живимо у времену где нам се за све нуде брза, кратка и одмах употребљива решења и информације. Александар Милојков Са таквим „решењима“ најбрже и најлакше ћете одати утисак стручњака. Пошто се већина понаша као ви, готово нико и неће приметити да се ради о шарлатанству. „Почешите“ људе кратко и ефектно тамо где их „сврби“ и добићете публицитет. Господин којег сте поменули управо тако наступа. Он „чешка“ Србе тамо где им највише прија – по њиховом националном, културолошком и идентитетском питању. Зна он да Србима та прича итекако прија и да ће је многи „прогутати“. Међутим, многи од тих који „гутају“ не знају да ће уз тај укусни мамац прогутати и веома опасну удицу. Какво је Ваше мишљење о ставовима које заступа др Мирољуб Петровић? Колико и да ли одступају од православне вере? Као православни теолог, тврдим да је његово тумачење вере, хришћанства и Цркве дубоко неправославно, чак секташко. Има ту уочљивог псеудо протестантског, адвентистичког (суботарског) приступа вери. Човек који не исповеда сагласно са Црквом: Причешће, Богородицу, поштовање Светих и њихових моштију, поштовање часног Крста, светих икона, није и не може бити православан. Такође, његов приступ Старом Завету, као и његово схватање односа Старог и Новог Завета, потпуно су неправославни. Затим, његово довођење у везу вере и науке, итд. Оно што господин Петровић потура као православље нема никаквих додирних тачака са самим православљем. Али, Срби се „пецају“ на његове приче о теократији, Цару Душану, морализму, не примећујући да им је литургијски живот заменио идеологијом. Недавно је спречана његова трибина у Обреновцу у организацији Цркве. Ко и зашто даје кредибилитет и самим тим простор при Цркви господину Петровићу, чији интереси стоје иза тога? Кредибилитет дају, са једне стране, нецрквени и теолошки неписмени људи. Они који су хришћанство разумели као идеологију, која треба да им створи тоталитарно друштво, у којем ће нормативне бити њихове идеје. Таквих, нажалост, није мало. Српско хришћанство болује од нецрквености. Православци без Свете Литургије, оксиморон. Са друге стране, кредибилитет дају и они од којих би се то најмање очекивало и који такав луксуз не би смели себи да приуште. То су они који би требало да поучавају друге у вери, наши свештенослужитељи (наравно, не генерално, већ појединци). Луксуз који помињем је луксуз незнања и луксуз неинформисаности и необавештености. Оба луксуза су недопустива. Недопустиво је да одсуствује теолошко образовање наших свештеника. Онај коме се прича Мирољуба Петровића учини релевантном, тај нема православно теолошко образовање, па макар имао дипломе наших образовних институција. Суштински, он је теолошки полуписмен или неписмен. Болно звучи ово што кажем, можда и преоштро. Али, ствар је алармантна и отрежњење је хитно потребно. Постојање тог, првог луксуза, говори о кадровској кризи у нашој Цркви. Надамо се да та криза није ширих размера, али и ма колико мала и локална била, недопустива је. Такође, недопустиво је да свештеници буду необавештени и неинформисани шта говори и шта заступа неко кога доводе на трибину у организацији Цркве. Није ово гушење слободе говора. Има господин Петровић право да мисли и говори шта жели. Међутим, Црква мора водити рачуна да се под њеним кровом и именом пласирају садржаји који су достојни саме Цркве и сагласни са њеним учењем и њеном мисијом. Јер, говор у Цркви јесте духовна храна онима који су у Цркву и под окриље њеног имена дошли да се нахране, верујући да је та храна са црквене трпезе. Недопустиво је да се онима који су дошли ради хлеба сервира камен. Црква оваквим непромишљеним поступцима доприноси антицрквеној манипулацији према свом верном народу. И зато наши свештенослужитељи имају велику одговорност и немају права на овакве пропусте. У последње време доста је експониран у медијима, иако је до скоро у својим предавањима апострофирао да се телевизија не сме гледати. Да ли је овако његово медијско иступање осим што је контрадикторно и циркузантско, знајући у којим телевизијским емисијама је гостовао и какве је одговоре давао? Његов наступ и садржај његове приче су пун погодак за тзв. „жуту штампу“. Он потпаљује масе, а то се добро продаје. Медији су просто осетили тај комерцијалан моменат, који је за њих пресудан. Ако би даље наступао као шоумен и забављач, мислим да бих и сам постао фан господина Петровића. Има он дара за то. Да ли можемо уједно следити Савине стопе, светитеља и првог српског архиепископа, који је код Срба установио слављење славе и узимати за озбиљно Петровићеве ставове? Кратко и јасно – НЕ. Ко у причама Мирољуба Петровића тражи и изграђује своје православље, промашио је смер кретања. Извор: Србин.инфо View full Странице
  27. 14 likes
    pomenite me bludnog i gresnog Gospode pomiluj , pomenite u molitvama mog tatu Milorada koji je vise od nedelju dana ostao u bolnici zbog psihe i depresije. Gospode pomiluj i pomozi.
  28. 13 likes
    Кад си ти прс'o, који си обично кул чак и кад се нервираш, јасно је колико је сати. И ја сам исто пун горчине и јако ружних осећаја. Презирем их све до коске, често хватам себе како им желим све најгоре. А то ми се баш ретко дешава. Темпераментан сам и често се изнервирам на кратко, али јако ретко ми се дешава да толико дуго према некоме осећам толико мржње. Није ми се десило још од 1999. од бомбардовања, кад сам имао непуних 15 година и мрзео три месеца Милошевића, Шешеља и НАТО поган. Најгори и најопаснији резултат напредњачких г**ана није урушење државе, него психичко стање у које су нас довели. Сво то свакодневно под***авање, потпуно ретардирани спотови, овакве изјаве... То је бре психичко злостављање. И нек будем елита сто пута, једноставно не могу да разумем оне који га подржавају, а да немају финансијску корист. Такви људи су ретардирани, без грама мозга.
  29. 13 likes
    А, па "Ај-ти" је наш традиционално најјачи сектор већ вековима. Сваки пут кад треба нешто да се уради, Србин каже другоме - "ај ти".
  30. 13 likes
  31. 13 likes
  32. 12 likes
    Да мало разбијемо бригу од свих ових избора и чуда. За откачене и/или лепе ствари које људи раде... Гледајте овог брзог момка:
  33. 12 likes
    Поздрав и од мене! Пробаћу да вас пратим колико ми обавезе дозволе. Имам некакво предзнање, учио сам и Pascal, C, C++, Html, Java Script итд. али је то било баш, баш давно. Кад сам се ухватио у наставничке воде математике, о програмирању више није било ни речи. На факултету ми је увек било лакше да напишем програм, али кад је то требало да се откуца у Pascal-у или Visual Studio-у, е то је био шоу. Кад је требало да се сачека да се неки програм искомпајлира, па има и неке грешке, долазило ми је често на памет да поломим монитор. Html сам волео, учили смо га у notepad-у. Kолико ме сећање служи јavascript беше скоро исти као c++. У сваком случају, хвала @Grizzly Adams ! Велики наклон за ово што радиш!
  34. 12 likes
    Ко о чему, баба о уштипцима. Ја служим у цркви Свете Петке, није парохијска, није чак ни у граду, већ је изолована, на самој периферији... Већином долазе старији људи. Црква је запуштена, епархију и градску власт баш нешто много и не занима. Једини начин да се нешто уради је од прилога... Људи који долазе редовно на богослужење, нису у могућности да на свакој литургији одвоје неку суму новца, нити ко то од њих тражи. Међутим, доносе спискове својих комшија, сродника, пријатеља и других - тако да смо до скоро почињали проскомидију по два три сата раније, јер не могу да стигнем да прочитам сва имена. На крају заборавим и где сам стао. Кад се на крају сведе пазар, иконе и тас, варира од 900 до 1500 динара. Кров прокишњава, фасада отпада, а уместо да се људи моле у храму, ја имам џак папирића. Поједини су ме саветовали, да применим праксу као у Русији и Украјини, али нисам хтео. Зашто? У праву су они који кажу, па ако нећеш сам да се молиш, ти онда дај прилог па нек се други моли за тебе. Нико те паре неће узети за себе. Такође, у праву су и они који кажу да се молитва не може тарифирати, и да све мора бити на бази добровољног прилога. Међутим, код нас већина људи ако им не кажеш цену, тешко да ће одвојити који динар. Моје колеге имају ценовник, ја сам одбио. Зато и за славску водицу добијем 200 динара, јер наш народ сматра да сви попови имају пара, па што да дају. Кад одем код мајстора да поправим кола, или да купим намернице нико ми не каже дај колико можеш, него ми каже цену - ако нема пара, нема ни производа. Искрено, највише би волео да има плату, ма колика да је. Знам колико имам, не морам да тражим и да просим.. Дођем код човека који има кућу на три спрата, новим БМВ у дворишту, осветим водицу, и стави 200 динара на сто, па ми још каже кад га позовем да се најавим у колико сати да дођем. Онда одем код баке од 90 година, сама живи у полусрушеној кући и извади 1000 динара, и извињава се што нема више. Ја кажем и да је превише, а она упорно, па шта је то оче, једанпут годишње дођете, потроше се паре на друге ствари. И онда ме савест гризе, као да сам је опљачкао јер онај који има, неће да да - јер немам тарифу, а онај који неме одваја од своје беде... А Ви који моралишете, једноставно: не мојте да дајете, нити примајте свештеника, нико Вас на то не приморава. Ја бих волео да ми кажу да не долазим, да их обришем са списка, па да се лепо посветим онима који верују, и који то заслужују, а не да ми свака полуумишљена глава учи шта да радим... Или се лепо замонашите, будите аскете и спашавајте све нас грешне...
  35. 12 likes
    ''Нека, сама ћу си помињем за те паре'' Баба из Ниш
  36. 12 likes
    Помените малу бебу Неду која се бори за живот. У инкубатору је и неизвесно је...
  37. 12 likes
    Заиста не знам шта је овде саблажњиво? Њен је речник народски, и она никако није проста жена, већ само простодушна жена, домаћица и мајка са села, сељанка, што би наши стари рекли. А разлике између сељанке и сељанчуре је велика. Ја лично видим све ово као поруку, јер итекако је женама и мајкама данашњице потребна подршка поготово онима који се боре са том опаком болешћу. Не може ово схватити човек који није прошао кроз овакву бол, патњу, стрепњу..страх од смрти.
  38. 12 likes
    У часу очајања знајте да не оставља вас Господ, него да ви остављате Господа. Ево, како вам, у Име Бога, налажем да живите када сте сами: макар вам то било и мучно, ма за то и не били вољни, свагда у мислима срцем призивајте Господа Исуса, Који живи у вашој души. Оптински Старци
  39. 12 likes
    Ja ne znam da li čitamo isti tekst. Ja čujem jednu realnu ženu koja priča o svom životu koji nije bio lak ali se čak i ne žali. A usput koristi najobičniju narodsku reč za deo tela koji joj je bio operisan. Zašto je reč nastala od glagola 'dojiti' prihvatljiva a reč nastala iz glagola 'sisati' ne?
  40. 12 likes
    Немате ви појма. Вучић је Прелетачевићев човек.
  41. 12 likes
  42. 12 likes
    Тачно сам осетио да пропуштам нешто много јако...
  43. 12 likes
  44. 12 likes
    Можда планирају редовну линију са КиМ преко Ибра?
  45. 12 likes
    Благодарити? - Благодарити. За бол? - За бол. То је најважније. Опростити починиоцу? - Опростити. Он је слаб. И у страху. Ти си јачи. Прихватити жаљење? - Прихватити. Сву његову тугу и анксиозност. Подићи падајућег? - Подићи. Он је твој брат. Један од многих. Благословити? - Благословити. И клеветнике? - И њих. Волети окрутни свет? - Волети. Њега да спасе Може само Љубав.
  46. 12 likes
    Био је србски витез и домаћин, борио се против сила мрака и сатаниста и педера који управљају телевизијом и друштвом, а онда отишао код Огњена Амиџића на Пинк где рекламирају у емисији Афричку шљиву. Свет више нема смисла!
  47. 12 likes
  48. 11 likes
  49. 11 likes
  50. 11 likes