Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing most liked content since 09/20/17 in Posts

  1. 26 points
    Danijela

    Слике форумаша

    #break #autumn🍁 #redcap #bigsmile
  2. 26 points
    Goku

    Слике форумаша

    Goku & @Juanito, at Bier Fabriek, Amsterdam, Nl. Inače, ko se malo pažljivije zagleda u fotografiju, primijetiće da Juanito iznad glave ima i oreol. Nije čovjek džaba moderator
  3. 24 points
    Милан Ракић

    Слике форумаша

    Форумски пријатељ из Ниш Џиније дош`о у Мунзе.
  4. 21 points
    Данче*

    Слике форумаша

    Ja danas kumovala...kuma nije dugme.
  5. 21 points
    aliluja

    Слике форумаша

    Pozdrav svim forumašima! Živi i zdravi bili!
  6. 20 points
    @Сања Т., @JESSY, @Кратос, @ivanaika, @Goku, @ГрешниСлуга, овако редом, хвала вам, добро сте погодили, добро нам пожелели и добро се насмејали. И нека је само добро сада и свагда и у векове векова. Амин. Ево зета: Укратко, у тезама: - без венчанице, у већ ношеној хаљини, прљаво белој, као што ми је и душа - без бидермајера - без сватова - пре венчања сат времена сликање и снимање на "нашој" локацији - круне купили, остале нам за успомену - свештеник наш духовник - кумови и ми - после венчања отишли на вечеру - после ње отпутовали на тзв. медени месец, ако месец може трајати десет дана - било мало, приватно, радосно - све смо сами тако хтели и Господ тако даде
  7. 20 points
    Dominika

    Слике форумаша

    Ја у Румунији:
  8. 18 points
    ninaana

    Слике форумаша

  9. 18 points
    Tavita

    Слике форумаша

    Брат и ја прошле године. Далмација. <3
  10. 17 points
    @Жељко Свештеник који би рекао да абортус није убиство би сносио канонске последице до рашчињења
  11. 17 points
    obi-wan

    Da li je ovo ljudski !?

    Ovakvi povici na Crkvu (u stampi) su od ljudi koji Crkvu prosto dozivljavaju kao pretplatnicki servis, i apsolutno nista drugo. I koji, naravno, jedva cekaju da nadju masnu krpu da okupe pljuvace, narocito ako masna krpa dolazi eto bas iz Crkve. I naravno da kanoni zabranjuju opelo za nekrstene - to nije niciji hir, nego svetotajinski i bogoslovski red i poredak, na kojima pociva celo bice Crkve. Sto se same dece tice - pa zar ce Bog da ih pusti namucene tek tako od Njega? Bog ce da spasi decu, jer to sto nisu krsteni nije i ne moze da bude njihova krivica. Po slobodi tvrdim - oni su krsteni mucenickim krstenjem u ovoj teskoj nesreci, i pripasce im venac mucenicki. Medjutim, pravo je pitanje - zasto deca nisu krstena? To je odgovornost pre svega roditelja, a odmah zatim i nadleznog svestenika. I naravno - ova decica mogu uvek da se pominju u licnoj molitvi, svakodnevno, i to jos kako ima svoju tezinu.
  12. 16 points
    Зоран Ђуровић: Постање, 1-3: буквални превод Посвећено Дејану и Нини Рајковић[1] Дугујем извинење најплеменитијем професору Ивану Марковићу, јер сам обећао овај превод још летос, али сам одустао јер сам преводио пола главе на дан. Врућина је била неподношљива, тако да ми се мозак растопио. То ме је пак све подсетило кад сам свратио једном приликом код кума Милета, он ми традиционално отворио пиво и каже: „Можеш ли да замислиш каква је бесмислица стих у једној новој песми: Гори море, топе се планине?“. То је из песме неког Џорџ Лукас Јоксимовић. До пре неки месец сам мислио да је у питању једна особа, али сам сазнао да су две. Дакле, због растапања мозга не стигох да урадим овај буквални превод. Превод служи да онима који не познају јеврејски менталитет приближи сам текст, начин на који је настао и промишљан. Да се упореде два различита извора о стварању, свештенички и јахвистички, који иде од Пост 2,4б. Прати се углавном ред речи, преводи уредно све осим неких препозиција које би у српском биле сасвим бесмислене („рече над“). Такође, следи се као правило превођење истом речју, иако није у духу српског језика. Није намера да се осети лепота у српском изражавању, него да се види како је Јевреј мислио и говорио. Верујем да ће пажљиво ишчитавање ова два извора бити од користи на декретардизацији наших теолога. Да забораве на протестантске и секташке стазе и богазе. 1. 1 У почетку Бог створи небо и земљу. 2 Земља беше безобличје и пустара, и тама [беше] над лицем бездана; и дах Божји је лебдео над лицем вода. 3 И рече Бог: „Нека буде светлост“. И би светлост. 4 И Бог виде светлост да је добра! И раздвоји Бог између светлости и између таме. 5 И назва Бог светлост „дан“, и таму назва „ноћ“. И би вече и би јутро, дан један. 6 И рече Бог: „Нека буде свод посред вода, да раздваја између вода и вода“. 7 И створи Бог свод, и раздвоји између вода испод свода од вода над сводом. И би тако. 8 И назва Бог свод „небо“. И би вече и би јутро, дан други. 9 И рече Бог: „Нека се саберу воде под небом на једно место, и нека се појави суво“. И би тако. 10 И назва Бог суво „земља“, а зборишта вода назва „мора“; и виде Бог да беше добро. 11 И рече Бог: „Нека зазелени земља заленило, траву што доноси семе, и дрвеће родно, које доноси род имајући у себи своје семе на земљи по својим врстама“. И би тако. 12 И пусти земља из себе зеленило, траву што доноси семе по својим врстама, и дрвеће које доноси род имајући у себи своје семе по својим врстама; и виде Бог да беше добро. 13 И би вече и би јутро, дан трећи. 14 И рече Бог: „Нека буду светилници на своду небеском, да одвајају између дана и између ноћи, и да буду знаци за празнике, за дане и за године, 15 и нека буду светлници на своду небеском, да светле над земљом“. И би тако. 16 И створи Бог два светилника велика: светлник велики да влада даном, и светлник мали да влада ноћу, и звезде. 17 И даде их Бог на свод небески да светле над земљом, 18 и да да владају над даном и над ноћу, и да одвајају између светлости и таме; и виде Бог да беше добро. 19 И би вече и би јутро, дан четврти. 20 И рече Бог: „Нека проврву воде вревом живих бића, и летачице нека лете изнад земље, по лицу свода небеског“. 21 И направи Бог грдосије морске и све живе створове што гмижу и што врве по води по врстама својим, и све летачице крилате по врстама својим; и виде Бог да беше добро. 22 И благослови их Бог говорећи: „Плодите се и множите се, и напуните воде по морима, и летачице нека се множе на земљи“. 23 И би вече и би јутро, дан пети. 24 И рече Бог: „Нека пусти земља жива бића по врстама својим, стоку и гмизавце и звери земаљске по врстама својим“; и би тако. 25 И направи Бог звери земаљске по врстама својим, и стоку по врстама својим, и све гмизавце земљске по врстама својим; и виде Бог да беше добро. 26 И рече Бог: „Да направимо земљанина по нашој слици, као наш налик, и нека завладају рибама морским, и летачицама небеским, и стоком и целокупном земљом и сваким гмизавцем што пузи по земљи“. 27 И направи Бог земљанина по својој слици, по слици Божијој створи га; мушко и женско створи их. 28 И благослови их Бог, и рече им Бог: „Плодите се и множите се, и напуните земљу, и потчините је, и завладајте рибама морским и летачицама небеским и свим живим бићима што гмижу по земљи“. 29 И рече Бог: „Ево, дао сам вам све биље што сеје семе које је на лицу све земље, и сва дрвећа која имају у себи плод дрвета које сеје семе; то ће вам бити за храну. 30 А све звери земаљске и све летачице небеске и за све што гмиже по земљи, у којима је живо биће, нека је за храну све зелено биље“; и би тако. 31 И виде Бог све што је створио, и гле, беше веома добро! И би вече и би јутро, дан шести. 2. 1 И беху завршени небо и земља и сва војска њихова. 2 И заврши Бог у дан седми свој посао, који уради; и почину у дан седми од свег посла свога, кога уради. 3 И благослови Бог дан седми, и посвети га, јер у тај дан почину од свег посла свога, кога учини Бог радећи. 4a Ово [су] рођења неба и земље, када беху створени, 4b у дан [у] који Јахве Бог направи земљу и небо, 5 и ниједан грм пољски још не беше на земљи, и ниједна трава пољска још не ницаше – јер још не пусти Јахве Бог дажда на земљу, и не беше земљанина да ради земљу, 6 али се пара са земље подизала и натапала сво лице земље. 7 И направи Јахве Бог земљанина [од] праха од земаље, и дуну му у нос дах живота и поста земљанин живо биће. 8 И засади Јахве Бог врт у Едему, на истоку; и онде постави човека, кога је направио. 9 И Јахве Бог учини да никну из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело, и дрво живота усред врта и дрво познања добра и зла. 10 И река отицаше из Едема да би натапала врт, и оданде се гранала и настајала у четири главе. 11 Име једне [је] Пишон; она окружује целу земљу Хавила, где [је] тамо злато; 12 и злато те земље [је] добро; тамо [има] бдола и камена оникса. 13 И име реке друге [је] Гихон; она окружује целу земљу Куш. 14 И име реке треће [је] Хидекел; она тече према истоку Ашура. И река четврта то [је] Ферат. 15 И узе Јахве Бог земљанина и постави га у врту Едемском, да га ради и да га чува. 16 И заповеди Јахве Бог земљанину говорећи: „Од свакога дрвета из врта јешћеш, јешћеш; 17 али са дрвета познања добра и зла, са њега нећеш јести; јер у дан у који ћеш јести са њега умрећеш, умрећеш“. 18 И рече Јахве Бог: „Није добро да буде земљанин сам са собом; хајде да направим за њега помоћ насупрот њему“. 19 И направи Јахве Бог од земље сва жива бића пољска и све летачице небеске, и доведе их земљанину да види како би их назвао, све то чиме би земљанин назвао живо биће, то би му било име. 20 И земљанин назва именима сву стоку и летачице небеске и сва жива бића пољска; али за земљанина се не нађе помоћ насупрот њему. 21 И баци Јахве Бог кому на земљанина, и он заспа; и узе једно од његових ребара, и затвори месом на његово место. 22 И направи Јахве Бог ребро, које узе од земљанина, у жену и доведе је ка земљанину. 23 И земљанин рече: „Ова [је] сада кост од мојих кости, и месо од мог меса. Ова ће се звати човечица, јер је од човека узета она“. 24 Стога ће оставити човек оца свога и матер своју, и прилепиће се жени својој, и биће једно месо. 25 И беху обоје голи, земљанин и жена му, и нису се стидели. 3. 1 И змија беше оштроумнија од свих живих бића пољских, које направи Јахве Бог. И рече жени: „Тако вам је Бог казао: 'Нећете јести са сваког дрвета у врту...'“ 2 И рече жена змији: „Од плодова дрвећа у врту јешћемо; 3 али за плод дрвета које [је] усред врта, казао је Бог: 'Нећете га јести ни дотицати, да не бисте умрли'“. 4 И рече змија жени: „Не, нећете умрети, нећете умрети; 5 јер зна Бог да у дан кад будете јели од њега такође ће вам се отворити очи, и ви ћете бити као Бог, знајући добро и зло“. 6 И виде жена да добро беше дрво за јело, и да беше пријатно оно за очи, и пожељно беше дрво за постизање мудрости, и узе од његовог плода и једе, и даде такође свом човеку са њом, и он једе. 7 И отворише се очи од њима двома, и познаше да голи беху они, и сплетоше лишће од смокове и начинише себи прегаче. 8 И зачуше глас Јахвеа Бога, који је шетао по врту на издаху дана; и сакрише се земљанин и жена његова од лица Јахвеа Бога међу дрвећем у врту. 9 И позва Јахве Бог земљанина и рече му: „Где си?“ 10 И он рече: „Чух глас твој у врту, и уплашио сам се, јер го сам ја, и сакрих се“. 11 И рече: „Ко ти каза да си го? Од дрвета за које сам ти наредио да не једеш, ти си, дакле, јео?“ 12 И земљанин рече: „Жена коју си ставио са мном, она даде мени од дрвета, и једох“. 13 И рече Јахве Бог жени: „Шта [је] ово [што] си урадила?“. И рече жена: „Змија ме превари, и једох“. 14 И рече Јахве Бог змији: „Пошто си учинила ово, проклета да си мимо све стоке и мимо свих живих бића пољских; по трбуху своме ходаћеш и прах ћеш јести у све дане живота свога. 15 И непријатељство ћу ставити између тебе и жене, и између семена твога и семена њеног; он ће рањавати главу твоју, и ти ћеш рањавати пету његову“. 16 А жени рече: „Ја ћу умножити, умножићу твоје муке и твоју трудноћу, у муци ћеш рађати синове, и према човеку твоме жеља твоја [биће], и он ће владати над тобом“. 17 И земљанину рече: „Зато што си послушао глас жене твоје и појео од дрвета за које сам ти наредио рекавши: 'Од њега нећеш јести!', проклета [је] земља због тебе! С муком ћеш се од ње хранити у све дане живота свога. 18 И трње и коров ће ти рађати, и јешћеш биљке пољске. 19 Са знојем ноздрва својих јешћеш хлеб, док се не вратиш у земљу јер си од ње био узет; јер [си] прах, и у прах ћеш се вратити“. 20 И рече земљанин име жени својој Хавва, јер она би мајка свим живима. 21 И направи Јахве Бог земљанину и жени његовој хаљине од коже, и обуче их. 22 И рече Јахве Бог: „Гле, земљанин поста као један од нас знајући добро и зло; сада, да не пошаље руку своју и узме још од дрвета живота, и поједе и да живи довека!“. 23 И посла га Јахве Бог ван врта Еденског да ради земљу, од које би узет. 24 И изагна земљанина и постави на истоку врта Еденског керубе и пламен од мача окрећућег да би чувао пут ка дрвету живота. [1] Остало је јако мало да се помогне овим нашим пријатељима. Мој прилог је овај текст. Они који не знају, да виде: https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=1294353960674728&id=100003004099665 This post has been promoted to an article
  13. 16 points
    У последње време, тачније од јула месеца, ретко сам се појављивао на форуму. Неко ме је питао да ли је у питању нека забрана или нешто слично. Одмах да кажем да није ништа од тога, већ, на моју жалост, више мој проблем да се организујем са временом у току повећаних летњих обавеза. Покушаћу мало да будем редовнији сада од јесени јер је форум веома важан да будемо у контакту и да размењујемо размишљања. Мени лично учешће у форуму много значи и доста човек може да научи. Поуке су драгоцене за нашу Цркву и дубоко ценим рад и пожртвованост свих модератора и свих који доприносе дискусији својим коментарима. С времена на време сам помало пратио неке теме, али број порука и позива које примам се толико последњих пар месеци повећао да нажалост не могу редовно да одговарам и поред најбоље жеље, а покушавам да нешто више и прочитам и посветим време мојим монашким обавезама које не смем да запостављам. Све у свему, ту сам:) На фејсбуку постављам прилично редовно понеку вест из нашег живота јер доста људи осећа везу са Дечанима и кажу да им то значи и поред мене то ради и о. Петар, а на твитеру пишем на енглеском понајвише да бих оне који ме прате (а ту је и доста утицајних људи из света) указао на неке наше приоритете, проблеме са којима се суочавамо овде на КиМ. Нарочито је важно да указујемо и на оне наше православне хришћанске вредности које имамо обавезу да сведочимо у времену у коме живимо. О Православљу се јако мало зна, а толико много као Црква имамо да посведочимо и покажемо. Све то доживљавам као својеврсну мисију, посебно на Косову и Метохији, где је како и сами знате ситуација непредвидива и компликована. Поздрав свима!
  14. 15 points
    Djapa

    Слике форумаша

    Trenutna...ja i moja deca salim se
  15. 14 points
    Морам рећи да ме радује ова вест. Из неког чудног мени непознатог разлога иако се не ложим на криминал и такве ствари, Гишка ми је одувек био у најмању руку симпатичан пример из тог света. Прво одрастао је и живео ту где сам на неки начин и ја рођен и живим, друго био је прави витез, без икаквог елемента да повлађујем његовим делима. Са разноразних страна сам чуо да је био добар према многима, да је помагао сиротињу и сличне ствари иако се истински бавио криминалом. Постао је да тако кажем удбаш, држава је њега слала у различите делове света да би убијао оне који по њима су реметилачки фактор братства и јединства...И радио је тај посао, све док га иста комунистичка клика није послала да убије по његовом признању једног четника у Америци, отишао је тамо са намером да га убије, а вратио се препорођен. Замрзао је комунизам, титоизам и постао други човек. По неким сведочењима које сам исто чуо, исповедао је своје грехе у таквој мери да сам и негде прочитао да је отац Лазар са Острога тврдио да није видео већег покајника од Гишке. Одвлачио је клинце од дроге, забрањивао је исту...Говорио је неколико језика и био је образован у том смислу. Отишао је у рат оснивајући Српску Гарду под окриљем СПО, али је по свим могућим сведочењима убијен у Госпићу и то са леђа, од српске руке, јер је тадашњој власти сметала та фама која је владала око њега а и поготово то што је био близак опозицији. Врло сам радостан због ових вести јер у њој видим милост Божију и мислим да све те приче о покајнику Гишки великом српском комаданту и витезу јесу истина. Шта год и како год Гишка Бог да ти душу прости и да си настањен у рајском насељу!
  16. 14 points
  17. 13 points
    МилошБГ

    Слике форумаша

  18. 13 points
    Дошао је и тај дан...
  19. 13 points
  20. 13 points
    Za ovih petnaest godina koliko sam u Medicini...prisustvovao sam brojnim fascinatnim prizorima...Doduše...Fascinantno lepim...I još fascinantnije ružnim...Uspešnim i neuspešnim porođajima...Uspešnim i neuspešnim reanimacijama...Uspešnim i neuspešnim pokušajima suicida...Uspešnim i neuspešnim poslednjim udisajima...Međutim...Ništa na mene nije ostavilo toliki utisak...kao jedno najobičnije popodne... u vreme posete... u „Ludnici“ na kraju grada...Malena soba...maksimalno sređena za srpske uslove...uredna po hirurškim a kamoli psihijatrijskim standardima...čiste zavese...jedan bolnički krevet...jedna stolica...jedna komoda sa nekoliko prastarih ruskih klasika i pozajmljenim prekjučerašnjim večernjim novostima...u potpunoj diskrepanci...sa tek donešenim bananama...Domaćin...obrijan...i uredno potšišan...u pidžami...nasmejan...Muškarac i žena u gospodskoj garderobi...zabrinuti...u poseti...On srećan što mu je neko došao u posetu...“čak i na ovakvo mesto“...i što je to neko „njegov“...Oni rastuženi...i zabrinuti što vide samo senku svog Druga iz gimnazije...Druga...koji je jednom bio tako lep...tako mlad...i zgodan...poletan...i nesalomiv...inteligentan...sa svim peticama...kapacitet...i potencijal...Uvek raspoložen i nasmejan...Sve do II godine ETF-a...kada je počeo da traži neku čudnu simboliku i povezanost u brojevima i formulama...i da ima utisak da se tu nalazi neka posebna poruka za njega...I kada je paranoidna shizofrenija počela da ostvaruje svoje zloslutne ciljeve zapisane u njegovoj nesrećnoj genetici...I kada je prvi put hospitalizovan na psihijatriji...na odeljenju za agitirane pacijente...Pa ubrzo i drugi...Pa za tili čas... i dvadeset i drugi put...Druga...koji je uskoro počeo da propada sveobuhvatno...telesno i psihički...Druga koji je za dvadeset godina lečenja postao samo senka...Samo ljuštura prethodnog sebe...Sećanje na mogućnost...da bude srećan...I Druga koji je bio toliki baksuz da pored sve muke na kraju ostane i bez majke koja se jedina brinula o njemu...hranila ga...kupala...oblačila...i „terala“ da pije lekove...Jedine osobe koja ga je jednom rečju...volela...(Svi su se doduše i čudili kako je toliko izdržala sa mukom najvećom od svih...osuđena na svakodnevno gledanje bolesnog sina...)I koji je potom vrlo brzo završio na ulici...kao beskućnik...bez hrane...i još važnije... lekova...Ali druga koji je ipak jednog jutra imao taman tolišno sreće da ga Žena... koja je upravo u poseti... slučajno sretne u Tašmajdanskom parku na klupi sa dve kese...tadašnjom celokupnom imovinom...bradom od dve godine i kosom neopranom barem jednu...i da mu ponudi delić kifle...koji joj je bio previše...što i inače radi...kada vidi nekog...manje blagoslovenog...I da u trenu prepozna Njegove Oči...i ožiljak na bradi sa maturske ekskurzije u Budimpešti kada ju je branio od onog pijanog slepca iz četvrtog tri što je kasnije postao ministar...I da se šokira...potpuno zamrzne... doduše na rekordno kratak vremenski period za takvu spoznaju...a da se još brže motiviše...Da organizuje odeljenje...Da telefoni zazvone...Ipak je ona bila predsednik odeljenske zajednice u tom odeljenju...a to odeljenje je bilo čuveno u celom Beogradu...po svemu...dobrom...I pozove blagajnika koji je sada u Kanadi da prikupi novac...kako zna i ume...Kontaktira sekretaricu odeljenske zajednice... sada vrsnog advokata... da pomogne oko preuzimanja starateljstva nad Drugom...I najgoreg đaka iz odeljenja...kako bi ga zamolila da dozvoli Drugu da neko vreme provede u jednom od tih silnih stanova po Vračaru koje izdaje...kako bi se makar malo oporavio...nahranio...okupao...i ugrejao...jer ko zna da li bi sve te stanove i imao da nije završio drugu godinu gimnazije...tako što mu je Drug... nakon svojih... uradio i njegove zadatke...i poslao mu ih na puškici... na poslednjem kontrolnom te godine...I na kraju...i najveću štreberku odeljenja...sada već docentkinju...uglednu načelnicu odeljenja na kliničkom centru...koja je nakon nekoliko nedelja konsultacija došla do predloga za dugotrajno rešenje...„Raspitala sam se...mi ćemo mu plaćati smeštaj na psihijatriji...postoji to jedno odeljenje na periferiji grada gde je to sve super organizovano...maltene kao u Evropi...imaće tamo sve što mu treba...hranu...negu...lekove...lekare...moćiće tamo da se odmori od svega...i da spasi svoju dušu...a i mi ćemo puno uraditi za naše“...Odeljenska zajednica je bila jednoglasna...kao i uvek...Napravili su žiro račun...i raspored poseta...svake nedelje po dvoje iz odeljenja...uz eventualne nenadane posete drugova koji doleću iz inostranstva...i godišnjice mature...koje su se od tog trenutka nekako slavile jače i srećnije...Sećam se tog Naježa...dok mi je koleginica pričala sve ovo...Osećaja kako propadam u fotelju u lekarskoj sobi...i sećam se da sam sledećih pola sata samo gledao kroz prozor...I razmišljao...Da li je ovo moguće u našoj zemlji?U 2010-tim?Nakon svega što smo prošli?Da li ovakvi ljudi stvarno postoje još uvek?Ljudi sa velikim Lj...Ispravni...čestiti...i dobri...Altruistični i empatični...Koji hoće da pomognu...Ljudi zbog kojih vas je sramota...koliko god da ste do tada uradili...I koji pokazuju da je sve moguće...ukoliko nešto želite...I ukoliko tražite načine...a ne izgovore...Sećam se razmišljanja...kako sam već i pre svega ovoga znao da ponekad u „Ludnici“ možete videti najnormalnije ljudske osobine i najlepše emocije...ljubav...ponos...zahvalnost...iskren osmeh...deljenje...prijateljstvo...odanost...i ljudskost...One su i napravljene da bi se zaštitili oni koji to ne mogu sami...Oni za koje je Pravi Život pregrub...I mislio se...Kako porodicu u kojoj se rodimo ne možemo da biramo...Kao ni genetiku...Niti bolesti koje ta genetika nosi...Niti težinu sudbine koja nam je namenjena...Ali prijatelje možemo...Makar tako što ćemo mi nekome biti prijatelj...Nekome ko ne može ništa da nam da zauzvrat...Nekome ko ni na jedan jedini način ne može da nam se oduži...Osim očima punim zahvalnosti...Ma koliko te oči bolesne bile...I na posletku...Kako „Ludnici“ mnogo bolje pristaje termin Duševna Bolnica...Jer...Retko gde ćete videti Ljude sa više Duše... Dr Vladimir Đurić
  21. 13 points
    Па... Да кажем да није недостижно, чак и за "обичне смртнике", тј. за обичан свет у контексту цене. Ево сад збирног одговора на сва питања. Када узмемо у обзир наслов теме, дакле мислимо на обуку за тзв. моторну пилотажу и стицање Private pilot licence (PPL). То је једно обично парче картона, са којим доказујеш да си оспособљен за основно управљање једномоторним авионом СВУДА у свету. Када кажем "основно", са том PPL ти је омогућено да летиш САМ. Дакле, по правилима није дозвољено да возиш некога са том основном дозволом. Дакле, к....ње пред цурама може, али оне морају да буду на земљи док си ти у зраку. Но, правила су ту да се крше. Цене су мање-више свуда исте и просто, аероклубови у Србији се довијају да привуку људе у овој општој беспарици, те им излазе у сусрет са разноразним олакшицама. Готово сви дају могућност плаћања на почек, односно на кредит или пак у ратама. Код неких је цена сата летења нижа, код неких виша. Неки наплаћују теорну обуку, неки не. За твој случај, пошто је теби најближи, контактирао сам младог господина Дејана Сарића, управника аероклуба "Трстеник" и питао га колико би те "одрали" Дакле, идемо редом. Да би се стекла "основна" дозвола, потребна је на првом месту жеља и љубав према летењу. На другом месту, потребно је да си старији од 17 година. То на Форуму већином доказујеш (за оне који те не знају уживо или пак са фотографија), али понекад "забраздиш" и "понашаш" се (пишеш), као да имаш мање од 17... Знање енглеског језика на неком средњем нивоу, које се свакако стиче током редовног школовања. Напослетку лова, али нећу још о њој. Дакле, са претходна три услова одеш до клуба у уллици Живадина Апостоловића број 7 и пријавиш се и они ти онда пронађу термин. Како за теорну, тако и за практичну наставу. Пре тога те упуте на здравствену комисију. Здравствени преглед мораш обавити у Београду, пошто по Међународним стандардима, само две здравствене установе у Србији имају ту лиценцу (Joint Aviation Requirements-Flight Crew Licencing). Једна се налази на аеродрому Сурчин. У склопу је "Ер Србије" и зове се Ваздухопловномедицински центар-Медицина рада. Друга је Ваздухопловно медицински институт (ВМИ), који је до НАТО агресије био на батајничком аеродрому, а сада се налази у склопу ВМА. За "твоју" дозволу, потребна је тзв. Класа 2 здравствене способности. Прегледи се обављају за један дан и у најкраћем, подразумевају лабораторијски и интернистички преглед. Преглед код стоматолога. Општи офталмолошки преглед са провером периферног и ноћног вида. Општи ОРЛ преглед са аудиометријом, тимпанометријом и провером центра за равнотежу. ЕКГ. Разговор са психологом. И напослетку антропометрија и медицина спорта. Не знам како раде код ових у "Ер Србији", али у војсци имаш скок у даљ из места, згибове и трчање неких тзв. осмица. И то би било то. Дакле, нема као за војног пилота центрифуге, просторне дезоријентације, барокоморе, решавања психо и тестова интелигенције на психијатрији и толмачења Роршархових мрља и сл... У сваком случају, један нормалан здрав човек ово "пролази". Када се врнеш у Трстеник из "Белог града", са "папиром и печатом" као доказом да си психофизички здрав, твоји земљаци из аероклуба су спремни да те часте са тромесечном теорном обуком. Тих 150 школских часова ти неће наплатити. Мало ћеш се (у тих 150 часова), "бавити" аеродинамиком и теоријом летења, конструкцијом ваздухоплова и мотора, метеорологијом, навигацијом, ваздухопловним правом и ваздухопловном фразеологијом; такође ћеш бити обучен и у пружању прве помоћи. Основно за све је солидно познавање на нивоу доброг свршеног средњошколца математике и физике (ради бољег савладавања аеродинамичких постулата и закономерности теорије летења), односно математике за навигацију. Ништа страшно. Жив човек све може... И то би било то што се тиче теорије. Е након успешно положених испита из теорије, идеш на стајанку, сипаш гориво и помажеж механичару да спреми авион за летење, те чекаш инструктора да са њим започнеш практични део обуке. Она се, како ми рече човек, у Трстенику обавља на Пајпер Вориору ПА-28. То ти је овај бели на слици. Након првог, те неколико наредних сати информативног летења, где се од тебе очекује да се привикнеш на за човека неприродно окружење, а што спада у први раздео летачке обуке, започиње друга фаза, а то је летење у тзв. школском кругу, где ћеш полако на дуплим командама да стичеш неопходне вештине за вожење, рулање, полетање, први, други, трећи и четврти заокрет, те слетање. Ово ти је БАЗА. За све. Након тога, зовнеш цице из околних села и кажеш им где ћеш у тол`ко и тол`ко сати пролетети изнад њих. Почиње НАДГРАДЊА и ради се о тзв. пилотажној зони. Ја право да ти кажем које су зоне трстеничког аеродрома не знам, али углавном, ствар је у томе да након полетања напушташ сигурност аеродрома и школског круга и обично се иде до атара неког села где се "тако мало возаш", а оне ти машу са земље И напослетку, четврта фаза је навигацијско летење. Обично се организује тако да подрзумева и међуаеродромско слетање. Нпр. маршрута буде од: полетање Трстеник-Краљево-Крагујевац-Смедеревска Паланка слетање. Па Смедеревска Паланка-Крушевац-Трстеник. То служи да научиш да се сналазиш у простору, читаш карту и навигацијске инстументе и да најпре стекнеш рутину. Када се све то заврши, након неких 40-ак сати, идеш на самостални лет, тзв. лаширање. Тад си сам у летелици и обавиш задатак који ти инструктор дадне (навигацијски лет). Када успешно слетиш, изађеш из авиона, станеш поред крила и сви који се у том тренутку нађу на стајанци те што јаче ногом ударају у дупе. То је знак да си лаширао, те да си коначно постао пилот. После тога наравно следи уживање у термички обрађеним свињским и телећим мишићима, те у благодетима етилових алкохола... Када се отрезниш, у следећих неколико дана, најбоље лично да се пре "заврши", са "папирима" из Трстеника дођеш опет у Београд у Директорат цивилног ваздухопловства, како би ти оверили то парче `артије са којим си стекао дозволу да СВУДА у свету управљаш лаким једномоторним авионима (мсм да је до 1750 кила) за видног дела дана у условима визуелног контакта са земљом, тзв. ВФР; без превожења путника. То ти дају за право твоја новостечена знања и вештине, те то парче `артије... Е сад цена. Пошто је теби обећана теорија "за џ", платио би само летење, које износи 145 евра по сату, што износи око 6500 евра. На то додај још неких двестотинак евра за здравствене прегледе, 500-ак за бирократију "папире" и пратеће трошкове, те неких 200-300 евра за она поменута ткива на роштиљу, литре "жестине" и хектолитре пива... Све у свему, неких 7500 евра. Са мањим одступањима +-1000 евра, тако ти је по свим аероклубовима у Србији. Напред речене погодности се подразумевају (почек, рате, кредит, негде да се мало умањи нешто и сл.) Такође, пошто је питање из наслова такво какво је, дужан сам да кажем да неки (не сви) аероклубови, односно специјализоване школе у Србији (Школски центар "СМАТСА" у Вршцу, "Принц авијација" и још по неки) нуде обуку и за професионалног пилота, како једномоторних (са правом превожења путника), тако и вишемоторних летелица. ту је цена негде око 50000 евра. Мсм, цена школовања (мислим на професионалну дозволу "вишемоторца", где мо`ш да конкуришеш и у "Ер Србију"). Свакако лакши начин је и да имаш 18 година и будеш међу неколико срећника, те те приме на Војну академију-смер авијација, где све то обавиш за џ, али то није тема. Да додам још и да чари летења и формално (мсм. на стицање дозволе и звање пилота), можеш да спознаш и кроз обуку за летење на једрилицама, односно змајевима, што је много јефтиније... Није нереално уопште и доста обичног света, да тако кажем, у Србији поседује своје "личне и персоналне" ваздухоплове. Цене им се крећу од 5-6000 евра за оне змајеве, преко 10000-30000 евра за ултралаке авионе, па до +50000 евра и више за "праве" авионе. На то додај сталне трошкове одржавања, регистрације, горива, мазива и осталих техничких флуида, закупа места на аеродрому, јер не мо`ш авион, сем ако није зракомлат-држати у авлији , итд, итд... Заправо, за поседовање "правог" авиона, потребно је да имаш и посао са њиме, а не само летење из задовољства, личних потреба и зајебанције. Дакле, потребно је да би, сем ако ниси добро финансијски обезбеђен, да имаш уговорена превожења путника, панорамско летење и туристичке туре, где све то (масно) наплаћујеш и тиме сервисираш барем одржавање и амортизационе трошкове. Мсм., чак и "парајлије" типа Емира Кустурице, изнајмљују своје летелице, а не држе их љубоморно у гаражи, како би задовољавали само своје потребе... Ето, мсм. да краће није могло.
  22. 12 points
    Не знам уопште ко је смислио родну равноправност и сличне глупости. Понашајте се одговорно, па неће бити потребе за абортус. Моја пок. бака није знала за цаке како да спречи зачеће. Слава Богу, изродила је петоро иако су били сиротиња. Није јој падало на памет да абортира!
  23. 12 points
    Кисела лица, сгрбљене позе – а где је радост у Христу? Да ли може бити у општењу с Богом човек који је побегао од себе самог? Психолози неретко говоре о томе како су њихови верујући клијенти посебно подвргнути опасности губљења себе самих из видног поља. О томе, због чега православни нису спремни да се сретну са собом, што за последицу има да постају неспособни за лични сусрет с Богом, говори Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник и предавач Федералног института развића образовања, Москва. Кисела лица, сгрбљене позе, ситни кораци – често испод дугачких безобличних сукњи, утучен поглед, замор или озлобљеност, тачно испуњавање правила, напетост у телу, неретко и у погледу… А радост – једном у години, на Васкрс. А још и правилност – важна црта најбољих – када све треба да буде исправно – изглед, реч, понашање, посебно у храму, чување традиција – то је веома, веома важно. А ако ниси такав и понашаш се како не доличи? Последице се лако могу погодити. Зашто је тај тужни портрет тако препознатљив? То је – православље? Кодекс понашања, култура речи са специфичним црквенословенским речима, дрес-код, наши-туђи, испуњујеш или нарушаваш – је ли то хришћанство? Зашто улазећи у храм, тако ретко можеш срести светлих, добрих, живих или бар спокојних људи? «По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јован 13, 35). Што ближе к себи то ближе к Богу Дозволићу себи да сада подробно не поткрепљујем аргументе ове тезе, која се родила после дугог самопосматрања, посматрања клијената и познаника, бучних и бурних дијалога с колегама и друговима. Ако ја не знам, не осећам, нисам свестан себе, као последица тога ја се погружавам у различите различите подмене[1], митове, илузије, називам ствари не својим именима. Исто тако се обраћам и са другим људима и с Богом – кроз призму искажених[2]представа, и свог рода глухоће и слепила. Без сусрета са собом и са другим продужавам да остајем у илузији да су моје подмене – истина. У религиозној средини тај феномен добија особит трагизам, када се убеђеност у такве «истине» поткрепљује непоколебљивим ауторитетом. На пракси се то изљева у разнолике карикатуре на хришћанство, где је најстрашније – самоувереност, да смо само ми тачно на правом путу. Типична илустрација – «фарисејства», која је жива и до овог дана унутар црквених зидина. Без сусрета са Христом немогућа је истинска религиозност – данас то више није спорно, о том се више не расправља. Владика Антоније Сурожски је огромну пажњу посветио, између осталог, управо том питању. Сам он је био човек који је лично живео и сведочио о таквом Сусрету, пребивајући у веома личном и искреном општењу са Христом. Оставимо ван оквира нашег расуђивања мистички аспект, тајну сусрета, дејство благодати – све то, што долази од стране Бога. У било ком сусрету су активни обоје, и ми можемо да обратимо пажњу на то шта припада човеку као једном из учесника тог дијалога, а посебно на то шта смета таквом сусрету. Када будемо могли рећи из дубине душе: «Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје», ево ја стојим пред Тобом такав, какав сам, са свим својим немоћима, болом, изнемоглошћу, страховима, увредама, беспомоћношћу, може бити, чак и без вере и без наде, зато што је тренутно такво моје стање, и ја часно приносим себе такву Теби, иштем Тебе, чекам Тебе, – тада је вероватноћа Сусрета веома велика, зато што постоји један од његових главних услова – искреност, часност, отвореност. Често нисмо свесни подмена Рекло би се то су просте и разумљиве ствари – тешко да би неко свесно ишао да лаже Богу, очигледно – да молитва треба да буде искрена, живот – стваран, односи с људима – за почетак бар пристојни. Свеједно, постоји проблем зато што смо данас привикли чинити веома много, практично не будући свесни, не замишљајући се, затварајући очи, подобно ноју или маленом детету: ако ја то не видим, значи тога и нема. А размер овог феномена је крајње велик. Живот савременог човека је прожет разним видовима подмена, лажи, често несвесно а понекад и под видом добра, самообманом и осталим деформацијама, које су тако дубоко ушли у норму, да бива не тако просто распознати их, чак ако прилажемо и усиље. Тешкоћа осазнавања својих осећања – препрека је за часне односе У пракси било којег психолога наћи ће се не мало примера када при искреном старању обоје учесника дијалога, у ситуацији указивања професионалне помоћи, у атмосфери поверења и безопасности свеједно бива тешко изаћи на ниво осазнавања, свесности својих истинских осећања. Најпростији пример овде јесте, када на питање о том шта човек осећа он може да одговори или «не знам», или отприлике тако: «лоше ми је» или «добро сам», «осећам негативне/позитивне емоције» итд. Одсуство у активном речнику речи за назвање емоција и, као последица тога, тешкоћа осазнавања својих осећања психолози називају алекситимија и, у овој или оној мери, сусреће се довољно често. Алекситимичност – је једна из узрока разних видова подмена (подвала). Особа може бити љута, изнервирана, забринута, збуњена и при том да мисли да је спокојна или само мало узбуђена. Сећам се случаја када је клијент, млад мушкарац, у току сат времена је веома узбуђен причао о својој бившој девојци, окривљујучи је много привидећи мноштво аргумената на њену адресу и буквално кипећи од гнева за време консултације. На више пута пажљиво појашњено, поновљено питање психолога о томе, што, могуће је, да се он осећа увређен, да није можда љут, раздражен, можда понашање девојке код њега изазива незадовољство или гнев, клијент је сваки пут одговарао са «не». И тек на крају сусрета он се замислио над тим, да може бити, истина, да је он мало узбуђен или љут. И реч не иде о психичком растројству или болести, просто човек још није научио слушати себе и распознавати своја преживљавања. Свеједно таква несвесност може постати препрека за часне односе, између осталог, и са Богом. Када фарисеј благодари Бога за то што он није као други, као остали људи (Лука 18,11), он искрено верује у своју праведност, искрено не види себе истинског (за разлику од цариника) и, највероватније, исто тако искрено благодари Богу. «Фарисеј и цариник», Доре Зашто верујућима посебно тешко бива слушати себе? Може бити да је у црквеној средини све другачије? Може бити, то «свет у злу лежи» и у лажи такође, а пришавши у Цркву, људи постају прозрачни макар за саме себе? Јер ето, на крају крајева, постоји редовна исповест, пракса самопосматрања, самодисциплина, таинства, – исправно ће заметити критички настројен читатељ. Нажалост, «С унутарњом часношћу управо православни су слаби». Поред алекситимичности, узроци неосазнавања таквих осећања, као што је гнев, раздражење, незадовољство, завист, љубомора, увреда итд. јесу конфликт тих истих неблагопријатних осећања с религиозним убеђењем да су таква осећања грешна. Нема се довољно личносних сила да би се издржао такав конфликт, тј. часно признати себи опет и опет да ја – благочестиви хришћанин – заиста све то осећам. И тада се једна из страна конфликта потискује у несвесно – човек просто није свестан тога шта он осећа, и тада за сазнање више нема конфликта – нема проблема. Но проблем је у томе, што та преживљавања никуда не нестају, продужавајући да разједају човека изнутра, само што он то сада не види, успокојава се илузијом како је он незлобив човек. Лако је сетити се нпр. феномена јаросних баба у храмовима, ревнитељки поретка, које су наравно испуњене љубављу к Богу и ближњима, и притом гризу сваког ко улази у храм, ко нарушава свечане традиције. Несвесност и одсуство могућности изразити накупљене емоције у некој конструктивној форми могу да приведу к постојаном, може се рећи «фоновом» раздражењу, разочарењу и неспокојству. А и к озбиљним тешкоћама у комуникацији са собом, људима и Богом. Важно је напоменути, да сваки ауторитетни систем норми и правила с јасним разграничењем „шта је добро, а шта лоше“, за многе људе постаје цементирајући материјал, који блокира сусрет са собом истинским, стварним, укрепљују се већ постојеће подмене и добављају се нове. Црква – није изузетак. У том смислу моје колеге, верујући психолози, и ја, неретко се с болом смејемо, говорећи о својим клијентима: «ох ти православни», подразумевајући то, како често са њима бива тешко радити, зато што се разне нездраве личносне пројаве, искажења (деформације) учвршћују избиратељним цитатима из Библије, светих отаца, а такође, неретко и речима духовника. На пример, најчешћи аргумент верујућих, страдајућих сазависношћу[3], састоји се у томе, да треба трпети и носити свој крст до краја. И померити се с места, таквом црквеном човеку често бива теже него нецрквеном. Хришћанство призива човека на веома часне односе с Богом, једна из централних линија целог Јеванђеља јесте изобличење фарисејства, што је у ствари јарко изражена подмена (замена) унутарњег спољашњим. Размотримо неколико типичних примера подмена, да би затим проанализирали психолошке механизме те појаве. О психолошкој природи подмена: неприхватање себе, условна љубав и унутарња расцепљеност На психолошку консултацију обратила се уцрковљена девојка 27 година, назовимо је Елена, с проблемом професионалног самоопредељења. Пунијег стаса, активна, комуникативна, ради за благотворни фонд, учествује у различитим социјалним пројектима, интересује се психологијом, сликовито говори о томе како јој се свиђало да води различита групна занимања са децом и одраслима, енергична на око, жали се на изнемоглост, апатију и незадовољство послом у целини… И не једном је напомињала, као између редова, о својој спољашњој непривлачности, на коју као да се и не жали. По иницијативи психолога у процесу удубљивања у тему спољашњости пројаснило се, да је за клијенткињу веома важна њена сексуална привлачност, то је тешко преживљавала зато што је она већ неколико година у цркви, а то значи треба држати одређену дистанцу у односима с мушкарцима, но бити привлачном управо сексуално за њу је било веома значајно. – Шта за вас значи када сте сексуално привлачни? – Видим да се свиђам мушкарцу, – очи јој светле, пауза…- Имам власт над њим. – Вама је важно да осећате да можете управљати мушкарцем, владати ситуацијом? – Да, ја сам тада уверена у себе и осећам да сам му нужна, зато што сам му привлачна, – одушевљава се, сва цвета. – То јест, ви хоћете да се осећате нуком нужни? .. И ви заиста хоћете да вас због тога цене? Вама се чини да, ако сте нужни физички, онда сте нужни сва, да ли сам вас добро разумела? Пауза, очи постају влажне. – А како још-то другачије? Бар некако… – То јест вас просто тако, такву, каква сте, заволети је уопште немогуће… Је л’ ?- тихо, полако, пажљиво говори психолог. Клијенткиња замире, клима главом, плаче. Даљи дијалог нас приводи к веома распрострањеној ситуацији. Може се рећи да је Еленино главно, практично неосновано убеђене, да је њу «просто» немогуће заволети. За тим стоји неприхватање себе: ја, таква, каква сам, ужасна, лоша, ништа не значим итд. То су неки од могућих језичких варијаната, но као правило, све су оне уопштеног карактера без конкретизације. Нпр. не «ја лоше радим то и то (конкретно)», него «ја сам лоша». Да би психолошки преживео такав човек треба да нешто стално достиже, само јавни успеси дају осећање оправданости живота – петице у школи, победе на такмичењима, успех у каријери или у личном животу, уопште сваког рода успешност (форме могу да буду разне) дају осећај права на живот. Елена је успешан пројект менаџер, но тај посао њу веома напреже, исцрпљује, не приноси задовољство, мада је успешност разултата у некој мери радује. Зашто? Зато што је мотивација подмена – човек не ради то шта му је на самом делу интересантно, него то што даје преживљавање успеха, а то значи, потврда права на живот. Назовимо ту подмену условно «успех- смисао» (успешност уместо онога што је испуњено смислом). Живот с логиком подмена – моћни фактор депресије. Елена – није искључење, зато се жали да се често и брзо умара, на одсуство интереса и жеља. «немам воље ни за шта, све ми је досадило и раздражује ме, само би да лежим… Или све да бацим и да одем некуд, сакрити се од свих подаље», – то су речи које се често могу чути од човека, који се занима не својим делом. Свеједно код Елене бивају ретки периоди, када ничега таквог нема, појављују се силе и радост, буди се мотивација – када ради то што је њој заиста интересантно (између осталог, рад с групама). Овде треба рећи неколико речи о безусловној љубави – најважнијем појму који се утврдило у психологији, пре свега, благодарећи трудом основатеља хуманитарне психијатрије Карла Роџерса. Логика Елени и многих других, њене сабраће по несрећи, је примерно таква: мене могу волети само ЗБОГ нечега, то јест потребни су одређени услови, при којима могу да добијем љубав. Ако реч иде о романтичним односима, то таквим типичним условом, који се предлаже културом, јесте сексуална привлачност. Јер, мене је немогуће заволети безусловно. Можда је друге могуће, али мене тачно није. Таква је основна психолошка природа распрострањене подмене назване «секс-љубав». Овде хоћу да напоменем Елени о томе да Бог воли сваког од нас и, наравно, воли безусловно таквог какав јесте. Ми прекрасно знамо ту истину, но да ли је то знање истинско, дубоко, поткрепљено реалним опитом? Колико нас може искрено да каже за себе, ја сам много пута осећао како ме Бог воли, осећам ту љубав, можда и не увек, но знам то срцем, а не само главом? На жалост, сви хришћани тако говоре, но не тако често се срећу православни, који их говоре «из дубине душе» – тако, да им је немогуће не поверити, зато што за тим речима стоји живот, реални односи с Богом. Нецелосност, несагласност речи, дела, мисли и осећања – јесу чест психолошки и духовни проблем данас, посебно у западној култури, и далеко не увек да иде реч о свесној лажи, чешће је та несагласност несвесна – обично човек искрено верује, да говори то што и јесте на самом делу. Таква расцепљеност – је узрок многих подмена. И тако, речи о љубави и вера у истинитост тих апстрактних речи, још није то исто што и опит преживљавања љубави, конкретно к мени, са свим мојим недостацима. Управо отсуство таквог опита постаје, по мени, централни узрок безрадосног хришћанства, сконцентирисаног на чување традиција, норми, правила. Подсетник родитељима Као што се види, сличај Елене илуструје проблем неприхватања себе, која је стала главни узрок указаних подмена. Корен таквог односа према себи крије се у детињству, када родитељи нису давали детету ту исту безусловну љубав. Дете је брзо научило, да би њега волели, треба радити то и то, ако се буде лоше понашао ризикује да изгуби оно најглавније у животу – родитељску љубав. С једне стране то је удобан начин васпитавања – дете се лако дисциплинује, но видите и сами по како високој цени. Но с друге стране, последице таквих траума неретко се протежу на сав живот, са чим се ми редовно срећемо у психотерапеутској пракси. У детета се формира базово осећање сопствене недостијности, ја сам лош – јер ако ме данас воле, а сутра не, нека је то и због лошег поступка, значи, у принципу ја сам по себиљубав не заслужујем. Значи, потребно је нешто за што ме је могуће волети, а даље по сценарију горе описаном. Још један сценарио условне љубави, која мучи вољеног и која му смета да буде оно што јесте, примерно је такав: «је те волим, и зато си дужан… Да радиш то, шта ја сматрам за тебе исправним, да будеш такав каквим хоћу да те видим». Сећам се аустралијског филма «Блесак» о талентованом пијанисти Дејвиду Хелфготе, где је прекрасно показана таква љубав његовог деспотичног оца и трагичне последице дечијих траума главног хероја. «Не бива ли превише често, – говори митрополит Антоније Сурожски, – да ако би се жртва наше љубави осмелила да проговори, она би нас замолила: «Молим те, воли ме помање, но дај ми мрвицу слободе! Ја сам заробљеник твоје љубави; из тога што ме волиш ти желиш да определиш све у мом животу, ти хоћеш на свој начин да устројиш моју срећу. Када ме ти само не би волео/ла, ја бих могао/ла бити самим собом!» зар се то не дешава довољно често између родитеља и деце, међу друговима, међу мужем и женом? Како други скупо плаћају нашу љубав, и како је она нама самима јефтина». Човек може сав живот да протраћи на тражење те исте безусловне љубави, и у исто време, на достизање свемогућих услова, за које ће га моћи волети. Култура предлаже мноштво варијаната у виду «норми» – успех, успех и само успех. Каријера, новац, успех… И пластичне операције поред свега осталог – због потребног изгледа, да би те заволели. Озбиљан проблем је у томе што, док не заволиш, не прихватиш сам себе таквог какав си, не можеш волети ни другог. Заљубљеност – то је лако, илузија љубави – колико хоћеш. Но то ће бити исте такве подмене у односу са другима, као и у односу према себи. “ Ја те …. “ Какве везе има то и сусретом са Христом? Неко може да нашој Елени постави дијагнозу: блудна страст, сујета, гордост итд. И шта ће она тада да ради? Да се бори са собом тако лошом, што је нимало неће померити у страну прихватања себе. Прилази такав човек у Цркву и брзо учи како бити добар. На почетку то може да изгледа, ако не као бурно неофитство, то потпуно као прилично благочешће. И све као да је у реду, чак се и задивиш. Но постоји неколико опасности. Човек може да продужи да живи у логици подмене «успех-смисао», чинећи задивљујућа дела и не будући свестан, да иза тога стоји жеља за доказивањем себе, ја имам право на живот, ја сам добар итд… Уздржаћимо се овде од разговора о сујети и гордости, како видимо неретко за «симптомима» сујете (славољубља) стоји та иста неутољена потреба у безусловној љубави. Зато када таквом човеку говоре: кај се због своје сујете – у неким случајевима то може да не помаже, него само да удвостручи проблем, зато што он (или његово несвесно) то чују као: то ниси довољно добар, да би те Бог волео, буди бољи и тада ћемо да видимо.Озбиљнији проблем јесте – с ким уместо Бога може да се сретне такав човек? Често са својом пројекцијом на Бога, тј. са својим образом, као правило, родитељском фигуром, која се лепи на фигуру Бога. А родитељи су били какви? Волели су условно. Чиниш добро – добар си. Чиниш лоше – непотребан си. У цркви је одлично прописано шта треба да се ради, а шта не треба. А ако још потрефи и строг духовник, онда је уопште све јасно – слушај, испуњавај правила и бићеш добар. Заметимо између наводника да се често родитељска фигура пројецира и на духовника. Пролазе године, па и десетци година, и ништа се не мења. Човек иде у храм, исповеда се, причешћује се. Но с ким и у какве односе он ступа, мислећи да су то односи с Богом? Може се десити, да он продужује да живи по старом сценарију, пуном подмена. Робно-новчани односи с Богом су довољно добро описани у духовној литератури последњих десетљећа. Но трагедија таквог благочешћа је у томе што се може десити да у њему нема места за Христа, нема простора за Сусрет с Њим. Постоји само проигравање из детињства заложеног сценарија, само сада зацементираног традицијом црквених норми и правила. У том контексту се може додати да се и свештеник може показати као одговоран за то како ће се развијати односи духовног чада, не само са њим, него и са Богом – по сценарију условној љубави или безусловног прихватања. И још дубљи аспект проблема подмена. Као што смо видели, човек их уопште није свестан. Оне имају много угодности (користи), илузорних, но свеједно, угодности. Тешко је избавити се од њих, између осталог и зато што је веома страшно срести се са собом истинским и ићи у неизвесност, прекорачујући навикнути сценарио, раскидајући шаблоне. Но док ја живим не истински, живим подменама (а још горе, ако при том мислим да сам истински благочестив), не могу да се сретнем са стварним собом и не могу да видим стварног другог (човека, за почетак). За сусрет је потребан ТАЈ КО ће се срести. А ко ће се у мени срести са Другим? Јер, мене у суштини скоро да нема. Постоје илузије, улоге, заблуде, маске, но ГДЕ је у мени ТАЈ, ко може бити истински, без игри и заштита? И да би могли за јеромонахом Романом ускликнути «Боже мој! У мени ни капље правде нема!… Ево ја сав стојим пред Тобом», потребно је да би се нашло у мени острвче часности и смелости принети себе Христу, као што су некада другови спустили с крова раслабљеног. И тада ће за нас да постану могуће речи пророка Исаије: «Јао мени! Погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, јер Цара Господа над војскама видех својим очима» (Исаија 6,5). [1] Подвала, замене, замена истинитог лажним. [2] Искажење = дефект, речи истог кирена – унаказити, наказа. [3] Сазависност – Сазависност – патолошко стање, које се карактерише дубоком, силно емоционалном, социјалном, чак и физичком зависности од другог човека. Најчешће се термин употребљава к рђаима и ближњим алкохличара, наркомана и других људи с било кајом врстом завсности, но далеко се не ограничавају њима» (Википедија). Аутор: Марина Филоник психолог http://www.pravmir.ru/podmenyi-kak-prepyatstvie-dlya-vstrechi-so-hristom/
  24. 12 points
    Моја драга на егејском мору и грчким маслињацима...
  25. 12 points
    Augustinus

    Da li je ovo ljudski !?

    Не млатите празну сламу.... Трагедија је огромна, заиста. Изгубити троје деце на такав начин, незамисливо и преболно. Свете тајне и молитвословља се врше само над онима који су примили Христа ("У Христа се обукли") и тачка. То што је наш народ не црквен, и што све гледа кроз призму "обичаја" и "ваља се" је друго питање. Наша је дужност да поштујемо каноне, а поштујући њих ми се молимо и за некрштене (МОЛИМО, не вршимо црквени обред, већ упражњавамо у личној молитви) - на Господу је да одлучи, а не на нама. Исто тако је Курир могао да напише и да је локални имам одбио да изврши џеназу за троје настрадале деце.... Не одређује националност вероисповедање, већ жива вера, прихватања и исповедања.
  26. 11 points
    У суштини, феминизам је више унесрећио жене него што их је усрећио. Иако нисам противник женских права, нити сам заговорних неког строгог патријархата (хришћанска породица је идеал најбољи), ипак сматрам да је феминизам, поготово овај радикални који је сада на сцени, суштински унсрећио жене нашег доба. Да, он отворено правда убиство нерођеног детета и назива га ,,људским правом". Замисли ти, правдају убијање нерођене деце, а називају Митрополита ,,фашистом" јер се он буни против тога.
  27. 11 points
    Да додам, јасно је да уствари њима смета Христос. Тј Бог да дође и да каже ово не ваља, имам осећај да би ови "љубитељи слободе" скочили да га разапну опет. Велики инквизитор нема везе са фикцијом, то је врло тачан опис изгубљеног човека.
  28. 11 points
    Па ок шта је требао да каже? Можда да абортус није убиство? Мислим како то да каже један поп, када је по црквеном учењу абортус ипак убиство. Глупо је очекивати од попова да буду политички коректни.
  29. 11 points
    Био сам на Гишкиној сахрани. Опијело је држао епископ Атанасије Јевтић, који је бесједио. Потом је говорио његов замјеник Брано Мићуновић. Сви присутни смо били свјесни да је био свјесна жртва, отишао је у сигурну погибију, иако му је Брано нудио да га склони неђе по свијету. Сад га је склонио у часне Куче: "Ђе је сјеме клицу заметнуло, онде нека и плодом почине."
  30. 11 points
    Зато је јако важно да се пастирски поради више на томе да се нашој браћи и сестрама који се суочавају са специфичним проблемима укаже пажња пре свега тако што ће бити прихваћени без сажаљења, као једнако вредни и драгоцени пред Богом. Неретко, такви људи носе посебне дарове Божије јер кроз телесно страдање неретко имају непосреднији опит Божије љубави. Предиван пример који треба да нас све охрабри јесте пример Св. Марије Гачинске https://podviznickaslova.wordpress.com/2017/01/16/sveta-marija-gatcinska/ Апостол Павле је и сам пример и зато нас и учи: ”И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ми пакости, да се не поносим. За њега трипут Господа молих, да одступи од мене; И рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.” 2 Кор 12.7-9 ”А знате да вам у слабости тела најпре проповедих јеванђеље.” Гал 4.13 Постоји претпоставка да је велики Апостол патио од епилепсије или неке друге болести која га је стално смиравала и подсећала да смо као људи слаби и немоћни. Духовно стабилни људи налазе снаге да све што од Бога долази прихвате као дар и кроз благодарност на свему оно што је наизглед недостатак преображавају у извор утехе и за себе и за друге. С друге стране када смо маловерни стално смо у противљењу ономе што је око нас, а никада све не може да буде онако како бисмо желели јер пала воља човекова је незаситна, чим нешто постигне одмах тражи више и више, завиди, у страху је, конфузији. Људи носе различите крстове, било од генетског наслеђа (по нашој палој природи коју сви делимо), било због услова у којима смо одрасли и социјализовали се или других спољних фактора. Ако са вером и надом крст прихватимо као дар Божији и извор снаге пред нама се отварају нови видици где су недостаци, разне врсте различитости заправо нове могућности да још дубље уђемо у тајну распетог и васкрслог Христа. У противном, све ће бити нелогично и живот ће бити бесмислен. Загорчаваћемо живот и себи и онима око нас. Све ово, наравно, нимало није лако и молимо се увек Господу ”не уведи нас у искушење”. Смирено треба да се обраћамо Господу да нас поштеди онога што нисмо у стању да понесемо, а ако нас то ипак задеси треба му притицати са надом и чврстом вером да је то управо оно што је најбоље за нас. Томе нас уче бројни примери у историји наше Цркве. Ако човек успе помоћу Божијом да савлада тај константни отпор ономе што га окружује и схвати да је Царсто Божије у нама, а не нешто што треба да се оствари око нас тако што све мора да се промени и то баш онако како ми хоћемо и желимо, он задобија истински унутрашњи мир и радост које не могу да помуте никаква спољашња збивања. Кроз историју, међутим, човек је у сталном покушају да реформиште свет без преображаја себе тј. без покајања, да Царство Божије сведе на политички и социјални концепт револуцијом и чак насиљем над другима. Видели смо да су сви такви покушаји завршавали као велики неуспеси и трагедије. Јевреји Христовог времена су очекивали Месију који би им говорио против римске окупације, дао наду јеврејском народу за политичком слободом, а пред собом су видели распетог и пониженог човека на крсту. Христос нас позива да променимо себе да бисмо сагледали свет онако како га је Бог саздао и да мењањем себе подстакнемо и друге да се промене и то је Царство Божије, а не нека пројекција политичке утопије. Веома је важно да стално будемо свесни да је Царство Божије већ ту јер где је Христос, ту је Царство Божије. Ако не окусимо Царства Божијег сада и овде, засигурно га нећемо окусити у његовој пуноћи ни у будућности. Оно што називамо ”прихватање воље Божије” није концепт исламског кисмета, нити подразумева пасивност. Штавише то је својеврсна динамичка статичност. Свет је створен савршен и наше је да чинимо што до нас стоји да се вратимо у природни начин постојања кроз Христа и да око себе ширимо мир, онај истински мир који је дар Божији. Али то никада не смемо да чинимо са уверењем да треба да поправимо свет, да можемо да својим идејама и делима направимо Царство Божије без Христа. То је главни узрок пада наших прародитеља и главни узрок несреће која прати сваког човека који то не разуме. Када своју палу вољу вратимо у окриље Божије воље, наша слобода ће се манифестовати искључиво потврдно, а истовремено бићемо активно средство преображаја пале природе.
  31. 11 points
    Милан Ракић

    Избацивач из храма

    Један, тобож велики православац, у свом „ревновању“ дошао на идеју како да заштити цркву од свих који би да у њу уђу непристојно обучени, али када је своју идеју предложио свештенику, овај му исприча причу, која је из корена променила његов поглед на људе... Све се одиграло пре пар година, у порти наше локалне цркве за време једног великог празника. Као и сваке године, на тај дан се скупљао велики број људи у цркви, па смо другар и ја помагали свештеницима целога дана. Током једне паузе, седели смо на клупи и посматрали људе који долазе у цркву. Наравно, свакакав свет се тог дана појавио у храму, од оних који не умеју да се прекрсте, понашају се као на пијаци док купују свеће, до оних неприкладно обучених, који у храм улазе као у кафић. Све ово нас је иритирало, тобож велике православце, па смо се утркивали ко ће већи број увреда и осуда да упути на рачун народа, који је овде вероватно једном годишње. Сећам се да сам био толико нервозан због свега да сам дошао на идеју да не пустимо у храм све оне који су непристојно обучени. У мојој глави тада је то изгледало као херојско дело, као да смо тиме сачували цркву неукаљану овим светом који није заслужио да у њу уђе. Када сам свештенику предложио ту идеју, испричао ми је причу која је срозала гордост тинејџера у маскирним панталонама и из корена променила његов поглед на људе: У неки храм једног дана ушла је млада девојка, врло оскудно обучена. Стала је да се помоли, кад јој приђе нека старија жена са марамом на глави, редовни посетилац цркве и поче да је критикује. ''Како си се то обукла? Зар те није срамота да оваква улазиш у цркву? Одлази одавде! Тако обучена седи у кафићу а не да долазиш у цркву!'' После ових увреда, девојка се окренула и отишла из цркве, а жена остаде, уверена у исправност свог чина. Те ноћи, у сну јој се јави Богородица: ''Мени је требало двадесет година да је уведем у цркву, а теби само два минута да је из цркве избациш!'' Седео сам изгубљен. Сва она самоувереност испарлила је из мене и остао сам на клупици погнуте главе. Ко сам ја да одређујем за кога је црква? Како сам само могао да себи одредим улогу неког ко ће удаљавати људе од Христа? Ја, вероватно најгрешнији међу свима њима, дајем себи за право да судим о томе ко може да уђе тамо где је свако призван? Ја, који се целог живота буним што ме због свог начина облачења осуђују, сада радим исто то тамо где осуђивање не сме да постоји, на једином месту на свету где смо сви једнаки! Шта би било са мном, да ме је, у тренуцима када сам тражио животну утеху на истом том месту, неко пришао и избацио као недостојног да се ту налазим. Можда већина ових људи не зна зашто су данас ту, можда су обучени непристојно, али и њихова срца траже утеху, као што је моје тражило пар година раније. Ко сам ја да им је одузмем и забраним? Шта ако је та девојка коју сам због кратког шорца хтео да избацим можда баш данас осетила утеху у цркви коју јој кафић у који касније оде није дао? Зар није Христос био први који је разбио људска правила и предрасуде, који се против фарисејског лицемерја борио тако што је код себе примао грешнике, царнике, блуднице, онај најнижи и најосуђиванији део друштва? Није их одбацивао због њихових мана, већ их је као такве прихватао и волео - давао им је оно што лицемерни свет није умео. И сви ти људи данас су ту, барем на пола сата заменили су телевизију, интернет, дискотеке и кафиће за цркву, и ко сам ја да им ускратим тих пола сата са Христом? Неколико година касније, исти празник, делим иконице светог Николе народу. Размишљам о свему овоме док гледам икону Спаситеља са сузама покајања у очима. Сада с искреном Љубављу прилазим сваком од људи који су ушли у храм, смирено одговарам на њихова питања, објашњавам им ствари које онакви попут мене нису желели да им објашњавају и желим да им барем тих пет минута које проводе ту буду корисни. Само на тај начин Христова вера може се приближити људима. Ако затворимо цркве, само за нас који смо ту сваке недеље, ако се изолујемо од простог народа, ми ћемо присвојити Христа за себе, што је увек била највећа грешка коју људи чине. Христос је ту за све, за свештенике и чланове Цркве, за учене људе и оне просте, за правнике, лопове, учитеље, аутомеханичаре, мушкарце, жене, Србе, Мађаре, Црнце, Азијате... Он чека сваког од нас и не прави разлике које људи праве. Он гледа људско срце, које је за нас често скривено испод слојева предрасуда.
  32. 11 points
    RYLAH

    Internet-upoznavanje srodne duse

    Јел све алфе иду по женским сајтовима и траже љубавне савете од фешн влогерки?
  33. 11 points
    Danijel Petrovic

    Слике форумаша

    Pozdrav od FAST CREW DZNTLMENSA... vracamo se sa auto skupa u Nisu....
  34. 11 points
  35. 11 points
    Снежана

    ЖРУ двоћошак

    Они су много јаки, згодни и неопходни - сваком форуму , они су вишеструки повратници и преступници, који доказују још једну сврху и смисао овог нашег форума, јер нам се увек врате нови, свежи, озбиљнији, одраслији и самосвеснији. Да ли су они bad guys Поука? КРАТОС МЛАЂОНИ 1. Ко је јачи од вас двојице? К: Čak Noris М: Challenge accepted! 2. ... а ко лепши? К: Nije na nama da o tome dajemo sud. М: Challenge accepted! 3. Имаш ли хоби, или се од настанка интернета тај сегмент живота преселио у ту сферу? К: Bilijar, fudbal, basket. Radim vežbe redovno sa bučicama i sklekovi, zgibovi. Čitanje knjiga. М: Sviram gitaricu. Motiv: 4. Шта је то у Поукама што људе увек враћа себи? К: Neka bude misao Svetoga Duha koja provejava kroz poruke pojedinaca povremeno. М: Kvalitetna ekipa ljudi. 5. Да ли су, колико и како утицале Поуке на твоје духовно узрастање? К: Jesu, naučio sam neke nove stvari o pravoslavnoj veri i Crkvi uopšte. Recimo shvatanje greha kao ontološke a ne moralne kategorije. М: Izuzetno puno, postao sam pravoslavac. Posebno bih hteo da se zahvalim za to Mladenu, Milojkovu, Grizliju, Cloudkingu, o. Ivanu, Dejanu Bicanicu, Crvenom Baronu - ti ljudi su najvise uticali na moje duhovno uzrastanje kao uzori i kao prepreke. 6. Зашто веровати у Бога? К: Zato što okrepljuje dušu. М: Zato sto je istina bitna. 7. Има ли Православље одговоре на сва питања савременог човека? К: Mislim da ima samo je pitanje koliko su savremenom čoveku ti odgovori zadovoljavajući a mislim da ipak nisu. М: Ne, mislim da pravoslabvlje na neki nacin ne treba da ima odgovore. Nije "udzbenik" pravoslavlje je za mene vise put/izazov. 8. Да ниси Православац, која би ти религија била најближа? К: Maloga Bude. М: Ateizam? (nije religija ali da nisam pravoslavac bio bih ateista) 9. Шта ми мислиш о сајтовима за упознавање? К: Ne mislim o njima. М: Nemam misljenje. Imao sam onaj badoo 15 minuta ali nije mi to - to. 10. Да ли би се оженио преко "Кане Галилејске"? К: Teško mada ko zna,sve je moguće. М: Otvoren sam za ideju ali dajem malu verovatnocu. 11. У чему би најрадије да будеш компатибилан са својом девојком/женом интелектуално, духовно или физички? К: Intelektualno,duhovno ali mora i da postoji fizička privlačnost da bi se do toga došlo. М: Iskreno - ne znam. Sada sam u nekom periodu konfuzije. Mislim da je balans bitan u sva tri pojla na neki nacin. 12. Јеси ли нарцис? К: Nisam. М: Nekada sam bio ali sam se oslobodio i te mane sada sam savrsen. 13. Имаш ли кочнице, да ли интернет трпи све или постоји граница коју никада не би прешао ма колико био заштићен ником и аватаром? К: Ugrađujem ABS postepeno. М: Rekao bh da postoji. 14. Шта презиреш? К: Izdaju М: Trudim se da ne prezirem nista, nisam zlopamtilo ali znam da eksplodiram ko vulkan na krace periode. 15. Шта/ко увек може да те освоји из почетка? К: Doslednost М: Ljudi. 16. Постоји ли нешто што себи не можеш да опростиш? К: Ako verujem u Boga koji sve prašta kako da ja onda sam sebi nešto ne praštam?Ne ide. М: Trenutno ne (u smislu da nisam uradio nista toliko lose) ali svakako da postoje stvari koje ako bih uradio ne bih mogao da orpostim sebi. 17. Колико и да ли ти је битна уметност? К: Ne nešto posebno. М: Izuzetno. 18. Препоручи музику, књигу или филм за кишно вече? К: Legends of Fall,film М: 19. Питање за Кратоса... Ко ти је омиљени члан/админ? К: Nemam ih. 19. Питање за Млађу... Ко ти је од чланова/админа рак рана на форуму? М: Trenutno nijedan, bio je crveni baron( kog pored toga postujem na neki cudan nacin). Sada ima ljudi sa kojima imam razlicite poglede na stvari i sa kojima nisam kompatibilan ali ne bih rekao da su rak rana jer mogu da "iskuliram" raspravu sa njima. Prvenstvno zbog toga sto ne verujem da su zlonamerni, samo mislim da su obe strane nesavrsene, pa eto - ne uklapamo se. 20. Постави питање свом двоћошкашу... К: Oće li bit WWW3? М: Nece biti ww3 jer niko nece imati interesa da bude, vreme siri previse informacija medju narodom i nema te propagande koja bi dozvolila ww3 М: Oces li da glasas za mene na izborima? Obecavam umanjenje javnog duga, ukidanje subvencija i dekriminalizaciju narkotika. :P К: Oću čim dođeš na vlast. 21. Порука за форумаше... К: Budite ljudi iako ste Srbi М: Samo napred, nema stajanja i nema predaje.
  36. 11 points
    grigorije22

    Слике форумаша

    Security u opstinska uprava.
  37. 10 points
    ninaana

    Слике форумаша

  38. 10 points
  39. 10 points
    Епископи пакрачко-славонски Јован и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије служили су 9. октобра, на празник Светог апостола и евангелисте Јована Богослова са свештенством Свету службу Божију у Лаври преподобног Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици. Молитвено је учествовао Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије. У литургијској бесједи Владика Атанасије је рекао да је велика тајна то што је Господ повјерио мајку своју љубљеноме ученику Јовану Богослову. „Који је тајну богословља поцрпео из груди, кад се наслонио на Његове груди на Тајној вечери, како говоре Свети оци. Препун би љубави и зато би препун богословља“, рекао је он. Он је казао да је радостан овај празник у храму Светог Симеона Мироточивога, оживљенога и обновљенога. „Оживљенога и обновљенога као манастира, овде на месту рођења Стефана Немање. Господ је поверио Јовану своју мајку. А она је символ и носиоц, живо оличење Цркве. По катакомбама римским, грчим острвима и малоазијским Богородица је насликана у олтару како шири руке, шира од небеса. Она је, уствари Црква, то је рекао и Свети Кирил Александријски. Њу као такву даје своме брату усвојеноме, брату по љубави Јовану Богослову“, казао је Владика Атанасије. Он је нагласио да је Господ предао апостолу девственику девствену матер своју. „То је знак да Јован има један примат и над апостолом Петром. Знак други је тај што Jован своје Јеванђеље око стоте године. И то је оно једанаесто васкрсно Јеванђеље где Господ три пута пита Петра: Љубиш ли ме? Паси овце моје. Несрећни властољубиви Рим је измислио, смислио да то, не знам какав примат даје Петру. А уствари Он само васпоставља оно што је Петар био изгубио својим трикратним одрицањем“, објаснио је Владика Атанасије. Извор: http://www.mitropolija.com/episkopi-pakrljacko-slavonski-jovan-i-umirovljeni-zahumsko-hercegovacki-atanasije-sluzili-liturgiju-u-lavri-sv-simeona-mirotocivog-u-podgorici/
  40. 10 points
  41. 10 points
    Снежана

    Слике форумаша

    Љубав је то
  42. 10 points
    Драгана Милошевић

    Слике форумаша

    Богородица Млекопитатељница
  43. 10 points
    Teheran: "Morska svetlost" jača od terorista Vožnja Teheranom je avantura s mnogo stajanja, u beskonačnim kolonama, ali u "društvu" moćnih automobila i džipova. Ako se posetilac kojim slučajem nađe u severnom delu grada, onom gde kvadrat stana košta i 10.000 dolara, biće zatečen "količinom" poršea, maseratija, lamborginija... Nasuprot tome je gradski prevoz s prilično urednim, ali i solidno punim autobusima, u kojima se, i dalje, žene i muškarci voze u odvojenim delovima, dok pet linija metroa funkcionše besprekorno. Teheran je jedan od rekordera u svetu po broju vozila na ulicama, što je i razlog da se oko njega izgradi više od 100 kilometara obilaznica i autoputeva, pa je čak i saobraćaj u samom gradu organizovan u "tri obruča". Za onaj centralni potrebne su odgovarajuće dozvole, što znači da ne bože baš svako kome padne na pamet da se voza po centru. Drugi je obruč malo širi i tu se primenjuje sistem par - nepar, dok je treći obruč taj sa obilaznicama i tu može da vozi Vožnja Teheranom je avantura s mnogo stajanja, u beskonačnim kolonama, ali u "društvu" moćnih automobila i džipova. Ako se posetilac kojim slučajem nađe u severnom delu grada, onom gde kvadrat stana košta i 10.000 dolara, biće zatečen "količinom" poršea, maseratija, lamborgžinija... svako kako hoće. I inače se po gradu vozi - kako ko hoće, tačnije, semafori kao da ne postoje, pešaci takođe, pa je jedno od važnih umeća koje treba posedovati ili steći tokom boravka u Teheranu - kako preći ulicu. To podrazumeva prelazak najčešće nekoliko traka s jedne i isto toliko s druge strane ulice, a vaše je samo da zakoračite na kolovoz, podignete ruku kao da želite da zaustavite vozila koja vam hrle u susret i onda, najbolje da zažmurite, pa kako bude. Činjenica je, ipak da se takvi pokušaji uspešno završe, te da za nedelju dana, koliko je novinarka Tanjuga bila u Teheranu, nije videla nijedan udes, niti nevolju u koju je zapao pešak. Žestoko zagađenje i krkljanac, međutim, zagarantovani su i ne postoji popodnevni ili bilo koj drugi špic, u gužvu možete da zapadnete i iza ponoći, ali i u bilo kom delu dana i noći. Još jedna karakteristika grada je obilje hrane, svuda, na svakom mestu, usput, u restoranima, na tezgama, na bazarima, a reč je o neverovatno ukusnoj hrani u kojoj je puno mesa, pirinča, možda najlepšeg i najukusnijeg na svetu, povrća i divnih začina i sve to preliveno ogromnim količinama soka od nara i limete. Slatkiši nisu previše po našem ukusu, ali je sve ostalo, uključujući obilje neverovatnih sokova i čajeva, uživanje za sva čula. Alkohol je zabranjen, baš kao i rukovanje žena i muškaraca, ili da vas poveze žena taksista - ako ste muškarac. Taksi vozila su i motori, ali žene ne smeju da taksiraju motorima, tačnije ne smeju uopšte da voze motore. Za neke poslove, poput onih u državnim institucijama, ženama je obavezna garderoba hidžab i to "kompletan", što podrazumeva dvostruku maramu, crnu odoru i sve delove tela pokrivene. U ostalim prilikama obavezna je samo marama, sve drugo je improvizacija i sve je sličnije onome što nose žene svuda u svetu, uz obavezne pantalone ili dugu suknju i tuniku koja "pokriva dovoljno". Sve češće je, međutim, da je ispod te tunike "minić", da su na nogama sandale, odnosno otvoreni prsti, a da je na licu toliko toga "urađeno" i izmenjeno plastičnim operacijama da vam se čini kako sve žene liče, a "preobražaj" im je izveden po istom modelu. Žene su, inače, u Iranu neverovatno lepe i doterane, a muškarci ih u tome baš i ne prate. U principu, ako želite da osetite, omirišete, okusite Teheran, ne gine vam pešačenje, koje je beskrajno, zamorno, naporno, za koje su vam potrebne veštine guranja, uzmicanja i izbegavanja, ali je nezamenljivo. Samo tako, naime, možete da uživate u svemu što je Teheran - i u ogromnim bazarima, parkovima, bulevarima, knjižarama, u palati Golestan, Muzeju dragulja, kilometrima jedinih pravih tepiha na svetu, onih persijskih, Šahovoj džamji, Mauzoleju Homeinija... Teheran je glavni grad Irana i istoimene provincije u kojem živi više od 12 miliona ljudi, a preko dana "naraste" do 15, 16 miliona sa svim koji u grad svakodnevno dolaze da tu rade i zarade. Nije baš istorijski dokazano kako je dobio ime, ali je prihvaćeno objašnjenje da naziv Tehran znači "toplo mesto". Što mu sasvim odgovara, jer za nake je uslove i navike čak pretoplo mesto, iako leži na nadmorskoj visini od 900 metara do 1.800, a planine koje ga okružuju među najvišima su u Iranu i idu do 5.670m. Nadomak grada je zato nekoliko skijaških centara i baš zbog te visine Teheran tokom leta ima prijatniju klimu nego gradovi u okruženju. Leti je, naime, temperatura oko 32 stepena, večeri su sveže, a vazduh suv. Teheran je svakako najvažniji politički, ekonomski, obrazovni, saobraćajni i kulturni centar Irana. U okolini grada je gotovo polovina iranskih industrijskih postrojenja, zahvaljujuci malim stopama poreza, niskim cenama energenata i relativno pristojnim platama, troškoovi života u Teheranu su niski, pa je čak do pre izvesnog vremena Teheran važio po zapadnim procenama za najjeftiniju prestonicu sveta. Sada se to, tvrde Iranci, promenilo, mada u razgovoru sa zvaničnicima, ali i sa ljudima na Bazaru, u taksiju, vrednost prosečne plate nismo uspeli da utvrdimo. Od 300 do hiljadu dolara, bile su odrednice koje su sagovornici pominjali, pri čemu su hiljadu dolara, navodno plate u državnoj upravi. Teheranski univerzitet je najstariji u Iranu, postoji još pedesetak drugih većih univerziteta i fakulteta, tako da grad ima čak više od 300 visokoobrazovnih ustanova. Šta obavezno treba posetiti? U centralnom delu grada, u blizini lavirinta teheranskog bazara nalazi se Palata Golestan, posljednje uporište perzijske dinasije Kadž, čiji su vladari sredinom XIX veka preselili prestolnicu Persije iz Isfahana i proglasili Teheran svojom novom prestonicom. Golestanski kompleks sastoji se od 17 različitih zdanja uključujući palate, dvorane, odmorišta, galerije i muzeje. Kao i mnoge palate u Iranu i ova je prepoznatljiva po zidovima i plafonima ukrašenim hiljadama umetnutih ogledala. Palata Golestan je na listi UNESCO-ove svetske baštine. Muzej tepiha je takođe znamenitost Teherana, kao i Šahova džamija, Muzej dragulja, u kojem je najveća kolekcija nakita u svetu, s nekim od najkrupnijih primeraka dragog kamenja. Među spektakularnim draguljima je i najveći nebrušeni rubin na svetu, najveći ružičasti dijamant (Morska svetlost), ali i i zlatni globus težak 34 kilograma i optočen sa 50.000 komada dragog kamenja. Naravno, Iranci će vas obavezno odvesti da posetite Homeinijev mauzolej, gde se u junu ove godine dogodio teroristički napad, a nakon kojeg u ovoj zemlji i dalje poručuju da im teroristi ne mogu ništa. "Neka dođu, čekamo, ih", kaže i direktor najuticajnije novinske agencije Irna Muhamed Hodadi, koji je inače diplomata i čovek od poverenja predsednika Rohanija. S ponosom ističe u razgovoru sa srpskim novinarima da je to prvi teroristički napad koji je "prošao", jer, kako objašnjava, čak 120 puta su do sada pokušali, ali su bezbednosne službe Irana bile uspešnije. On u razgovoru za srpske medije ne isključuje da su, prilikom svih tih pokušaja, teroristima pomagali i pojedini stanovnici Irana, dok se u vreme napada u junu na zgrade parlamenta i mauzoleja u Teheranu, pominjalo da su napad izveli možda Kurdi, a onda možda i Narodni mudžahedini, organizacija nastala u Iranu koja se oštro suprotstavlja aktuelnom režimu, a koja je u međuvremenu utočište našla u Albaniji. Većina Iranaca na terorizam, međutim, odgovara tvrdnjom da ih on čini još odlučnijim u borbi protiv regionalnog ekstremizma i nasilja, a verski poglavar Ali Hamnei je nakon junskog napada poručio da će Iran još većom snagom i jedinstvom "skršiti neprijateljske zavere". S tom idejom i velikim poverenjem i poštovanjem zato svakodnevno Iranci u ogromnom broju posećuju Homeinijev Mauzolej, a s druge strane, pred Parlamentom je, kažu, obezbeđenje uobičajeno, kao i pre napada, "ništa suvišno", objašnjavaju. Inače, Mauzolej Ajatolaha Homeinija je gigantska građevina u kojoj se pored grobnice lidera Islamske revolucije 1979, nalaze i tržni centar, fakultet za islamske studije, kulturni centar, kongresni centar i parking za 20.000 automobila. Prema pisanju New York Times-a, iranska vlada je za ovaj projekat izdvojila dve milijarde dolara. Toranj Milad, visok 435 metara, jedna je od najviših građevina na svetu, a glava tornja se nalazi na oko 300 metara visine, ima 12 spratova, i tu su smešteni restoran, hotel sa pet zvezdica i trgovinski centar. Toranj se vidi gotovo iz svakog dela grada i odlična je pozicija za snimanje panorame Teherana. Najveći bazar, smešten u južnom, siromašnijem delu grada, ima deset kilometara natkrivenih ulicica i mračnih prolaza, načičkanih tezgama i malim dućanima, a količina ljudi koji se tuda muvaju, trguju i pregovaraju svakog dana neverovatna je i apsolutno neshvatljiva za ljude s drugih meridijana. Osim što je turistička atrakcija i izvor svakojake robe, Bazar je imao značajno mesto 1979. kada su trgovci organizovali generalni štrajk i tako jasno stali na stranu Ajatolaha Homeinija u prevratu koji se zatim dogodio, a u kojem je svrgnuta s vlasti dinastija Pahlavi. Teheran, međutim ima i blještave i moderne tržne centre, a bankomati su na svakom koraku, ali primaju samo domaće kartice. Strane, naime, ne prolaze, jer zbog sankcija Iran nema međubankarske odnose, pa većina svetskih banaka zazire da trguje na taj način s Iranom, bojeći se da i same ne potpadnu pod neki vid sancija SAD. Pojedine države u poslednje vreme pokušavaju da taj problem reše bilateralno, uspostavljajući međubankarski promet, što je, recimo, već učinila Slovenija, a prema rečima našeg ambasadora u Teheranu Dragana Todorovića, na sličan potez se sprema i Srbija, što podrazumeva pre svega dogovor centralnih banaka dve zemlje. Izvor B92
  44. 10 points
    Ништа лепше него кад се комуниста опамети.
  45. 10 points
    Писмо Владике Атанасија Патријарху Српском: „Сазовите хитно Архи­је­рејски Сабор!“ Епископ умировљени Херцеговачки АТАНАСИЈЕ - сеп 20, 2017 Ваша Светости, пишем Вам поводом Ваших учесталих изјава да „верујете да Пред­сед­ник Вучић“… итд., до најновије изјаве: да „Верујете да и Вучић верује о Косову као и Срп­ски народ“… итд. Не схватам како не видите да тиме само хотимице-нехотице подржавате велеиздајника Вучића у његовој ужурбаности да што пре потпуно изручи Космет злочинцу Тачију и зликовцу Харадинају. (Нажалост, Ви и Еп. Теодосије сте подржали Вучића пре не­колико година да насилно спроведе изборе на Северу Косова и смени Председнике 4 Срп­ске Општине на Северу – са 70.000 становника чисто српске територије од 65 километара, у коју територију спада и сâм врх Копаоника: граница са окупаторима НАТО-а је само 30 метара испод Панчићевог врха на Копаонику, па зато двојица издајника Николић-Вучић отада нису смели да иду на Газиместан да обележе Спомен и Помен Славног Косовског Боја, него иду у Крушевац, који је северно, ван Копаоника). Тада је, уместо тих честитих људи, довео у 4 Општине своје мафијаше, преко којих спроводи свој издајнички посао! Та­ко је исто сада сменио и Ректора Универзитета у Митровици – са 12. 000 српских студента – да би преко неких полтрона могао Тачију да уручи и цео тај Универзитет! (Чује се да се он и Тачи спремају до добију „Нобелову награду за мир“!?!) Писао сам Вам, Ваша Светости, и слао мишљења и ставове, и стручне оцене и про­цене, млађих српских националних и патриотских мудрих глава (и сада Вас упућујем нпр. на НСПМ – сајт „Нова Српска Политичка Мисао“ – једини који јавно износи и објављује документоване текстове умних патриотских Срба, из Србије, Српског Патриотског удру­жења „Отџбина“ са Космета, и из Босне и Херцеговине, у којима доказују Вучићеву виле­издају и разноразне манипулације са тзв. „унутрашњим дијалогом“, док јадне Србе и даље прогоне и хапсе Шиптари широм окупиране Свете Српске Земље, и киње их на хитлеров­ске начине. (Знате ли да Сестрама у Пећској Патријаршији Шиптари не дају воду потребну за живот!? – Иако Бистрица протиче вековима кроз саму Патријаршију! А познато је да су у Недељу Православља 16. марта 1981.г спалили велики Конак у Пећској Патријаршији, замало да спале и све Монахиње и госте који су се тада нашли у Патријаршији. И нико за то није одговарао! Потом су спалили и уништили још 140 наших небоземних Светиња – Цркавâ и Манастирâ, нарочито у време страшног Погрома 2004.г.). Недавно су шиптарски лопови и ма­фи­јаши обили и ПОКРАЛИ МАГАЦИН ХРАНЕ у селу Прековце код Новог Брда, од којих ре­зерви сакупљене по Српским крајевима хране рáди 6 кухиња широм Ко­сова и Метохије и храни 2.000 гладних (међу којима и приличан број јадних Шиптара!). И све то, и низ других тиранисања Срба од окупатора Евро-американаца и Шиптарских теро­риста. На недавној Слави у Мушутишту, где су избегли и протерани Срби дошли аутобу­сом да на згаришту своје прелепе Цркве Богородичине из 1305.г., која је била лепа као Гра­чаница, обележе своју Славу, ухапсили су недужног старца Србина Богдана Митровића, по „умишљеној оптужби“ месног Шиптара, који је том Србину узурпирао и присвојио плодну земљу у том селу! (Изнад Мушутишта су још 12. маја 1999.г. спалили средњевековни Мана­стир Свете Тројице, од које паљевине је Свети НОВОМУЧЕНИК ХАРИТОН Монах једва успео да спасе Сестре Монахиње и довезе их у Призрен, да би сутрадан он сâм био кидна­пован од истих злочинаца, и тек фебруара 2000.г. нађено је његово раскомадано тело, без главе, на њиви ван Призрена према Врбици и албанској граници!). Пре 2 дана су претресли по Косову и привели на саслушање неколико радника Црвеног Крста – у присуству лицемерног Еулекса и окупаторског НАТО-а! Раднике Црвеног Крста у свету не хапсе ни у време самог рата! Ето колико Шиптарска џамахирија поштује светске стандарде права и демократије. А Срби на Косову и Метохији су сада бело робље нове светске „тоталне демократије“ (читај: демонократије!). Ви се питате, оправдано, зашто се протерани Срби не враћају на Косово? А не питате се зашто фамозни „спасилац Срба“ и „усрећитељ (=унесрећитељ) Србије“ Вучић, за коју ми­сли да је његова приватна прћија, ништа не предузима за заштиту преосталих Срба широм Космета? А и како би кад је то најординарнији лажов и манипулант! Претенциозно и нарцисоидно до болести је опседнут собом и својом најпримитивнијом „величином“! Србија под њим тоне све дубље и дубље, и све је отуђенија од свог Народа и Себе саме. Доказ тога су и фамозне тзв. „инвестиције“, којима само распродаје Српску земљу и природна блага по Србији (за пример узмимо распродају изворâ воде по Србији, а ускоро се спрема да распрода и српске бање, и то Турцима! Са тзв. „инве­сти­ци­јама“ Вучићева Србија је постала бедни просјак и колонијална земља немачких, арап­ских и других свет­ских кабадахија). Ви често говорите, на наша иступања: „То није став Цркве“! А једном приликом сам Вас у Писму питао: А да ли сте питали икога у Цркви, Синоду, Сабору, по народу и све­­штенству, који је стварно став о Косову Живе Цркве Светосавске и Светолаза­ревске? У време Вашег Светог Претходника сазиван је и држан Архијерејски Сабор више пута, и по мање важним питањима. Да ли Ви помишљате да у овој до сада нај­кри­тичнијој ситуацији САЗОВЕТЕ И ОДРЖИТЕ СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР: у Бео­градској или Пећској Патријаршији? Да видите на лицу места мишљење и став Српских Архијереја! и обратите се јадном, Вучићевом демагогијом обманутом Народу. Бојим се да Ваши блиски сарадници нису Вам добри саветници. И још једна реч: када смо недавно били у Грачаници и на Газиместану, знате ли шта су ми бројни људи на Косову рекли? – „Овај Преседник није мој Председник!!! Овај Патри­јарх није мој Патријарх!!! Иако немам чланство у Св. Арх. Сабору, молим Вас: Сазовите хитно Архи­је­рејски Сабор, да видите стварни став Отаца Архијереја и Свештенства и Народа? – да се не нађе­мо саучесници у Вучићевој велеиздаји, о којој се већ прича urbi et orbi код нас и око нас. Помињете Русију, али знате ли шта би Русија стварно хтела од тог немачко-евро-аме­ричког глумца и циркузанта? Он срља ко гуска у маглу у тзв. „Евроинтеграције“, а прозир­но је за сваког окатог и трезвеног човека: да га неће примити тамо док не призна Косово. Хор пајацâ и кловнова око њега само му аплау­ди­рају и хвале га, а он као пеливан игра дво­струку или и троструку игру на штету Свете Србије и Светог Косова. Ви кажете да „Вучић верује о Косову као што верује и наш народ“! – А он јавно гово­ри, и то с поругом и иронијом: да је Косово „МИТ“ и да је наше Косовско опреде­љења „МИТОЛОГИЈА“! Па зар то „верује“ наш Светосавски и Светолазаревски Народ? (Молим Вас, немојте као Патријарх Пећски и Свесрпски да подцењујете тај Божји Народ и да га вређате површним и неодговорним изјавама). (Ево шта Вучићеви полтрони, безкарактери и бескичмењаци поручују Српском народу, па и Вама Српском Патријарху: Mihajlovićeva: SPC da ne vrši pritisak na Vučića! Beograd – Potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović saopštila je da očekuje da Srpska pravo­slav­na crkva bude dobar partner u unutrašnjem dijalogu o Kosovu. Osim toga, Mihajlovićeva je navela i da očekuje da SPC ne vrši pritisak na predsednika Aleksan­dra Vučića pre početka razgovora o Kosovu. „Srbiji je potrebna nova politika koja za cilj ima bolji život naših sunarodnika na Kosovu, poli­tiku zaštite naše kulturne i verske baštine, očuvanje ekonomskih interesa i pomirenja sa albanskim na­ro­dom“, navela je Mihajlović. Poglavar SPC patrijarh Irinije izjavio je da veruje da predsednik Srbije Aleksandar Vučić o Kosovu i Metohiji misli što i crkva i narod. „Verujem da ono što misli crkva i na­rod, misli i naš predsednik“, rekao je patrijarh za „Večernje novosti“ od nedelje 17. septembra, odgo­va­­rajući na pitanje šta misli o unutrašnjem dijalogu o rešavanju kosovskog pitanja. (Izvor: Beta nedelja, 17.09.2017. đ 10:44 Foto: Tanjug) + Епископ умировљени Херцеговачки Атанасије Недеља, 17. септембра 2017.г. у Манастиру Тврдошу На празник Св. Свештеномученика Петра Херцеговачког и Дабробосанског Извор:http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/njegovoj-svetosti-arhiepiskopu-pecskom-i-patrijarhu-srpskom-gospodinu-irineju-patrijarsija-pec-beograd/
  46. 10 points
    Брат и братов пас (ака сурогат ја)
  47. 10 points
  48. 10 points
  49. 10 points
    Гледано из данашње перспективе, Лука Ћеловић изгледа више као митска личност него као неко ко је заиста постојао. Дошавши у Београд, почео је ни из чега, а онда је великим талентом, радом и одрицањем направио своју малу империју. Када је то постигао, решио је да то благо подели са другима.“ Драгомир Ацовић Име Луке Ћеловића „Требињца“ није данас у потпуности непознато у Србији. Ипак, разлог због кога је то име на пиједесталу највећих људи које је наша средина изнедрила није толико једноставан нити потпуно познат. Лукa Ћеловић „Требињац“ (фотографија преузета са интернета) А искључиво из комплексности те величине и трага који је оставио у свом народу велики „Требињац“. Јер, посматрајући живот који је водио, од детињства и младости па до његовог краја, немогуће је не видети да се Лука Ћеловић истакао у неколико поља и да је на сваком оставио грандиозан траг, укључујући и оно због кога је добио историјски публицитет и памћење – добротворству. Лука Ћеловић деловао је на друштвеном, економском, финансијском, националном, патриотском и личном пољу, дајући у сваком сегменту све до себе, беспоштедно, најпре по сопствену личност, да би идеју које се прихватио довео до суштинске и смислене разраде и остварења. Када је крајем 19. века као дечак очевом вољом кренуо из родне Херцеговине на посао у Београд, Лука Ћеловић био је попут хиљада својих тадашњих „исписника“: бескрајно сиромашан, нешколован, без много шанси за било какав успон на друштвеној лествици епохе. Ипак, све препреке које су младом Луки стајале као непремостиве и то на самом почетку живота, биле су савладане упорношћу, марљивошћу и бистрином трговачког помоћника „шегрта“, што је Лука Ћеловић постао по започињању своје пословне и животне каријере у тадашњем Београду. Ангажман у трговачким робним магацинима браће Крсмановић на тадашњем Савском пристаништу био му је ипак накратко прекинут избијањем српско-турских ратова и устанка у родној Херцеговини: бунтовне и родољубиве природе, Лука Ћеловић није могао нити желео да пропусти борбу за ослобођење своје земље од вековне оријенталне окупације. Храбро се борио у бројним биткама током неколико година, био је и рањен, и када се све завршило, вратио се у Београд да настави посао. Тај исти посао почео је у међувремену да се шири јер је од „шегрта“ Лука Ћеловић у једном тренутку кренуо да води сопствену трговину, у чему је имао све више успеха како је време одмицало. Лука Ћеловић (фотографија преузета са интернета) Круна његовог успеха долази оног тренутка када је нешколовани али изузетно интелигентни и промоћурни Херцеговац схватио да будућност српске националне трговине лежи у формирању задруге, по узору на сеоска домаћинства која су се тако међусобно испомагала, чији би оснивачи и корисници били домаћи трговци и привредници. Лука је рачунао да ће задруга помоћи својим оснивачима и корисницима да добијају повољније кредите и финансијске услуге, чиме би боље и лакше развијали свој посао, што се у веома кратком року показало као потпуно исправна прогноза. Београдска привреда кренула је да расте, посебно на прелазу векова, крајем 19. и почетком 20, а главни „мотори“ тог развоја били су управо из редова „Београдске задруге“ како је Лука Ћеловић назвао своју организацију. Како је и његово богатство кренуло да расте у новим околностима, Лука Ћеловић одлучује да инвестира у изградњу нових велелепних зграда, по узору на европске палате тог доба, и то у најмање развијеном делу Београда – Савамали. Тамо где је деценију раније као гладан младић почео своју каријеру, поред магацина у пристаништу, Лука Ћеловић купује велике парцеле мочварне и блатњаве земље са намером да ту направи центар новог богатог Београда. Данашња Карађорђева улица садржи неке од најрепрезентативнијих објеката из те светле епохе развоја града и читавог друштва, попут хотела „Бристол“, блока зграда код Економског факултета или палате „Београдске задруге“, као најлепшег примерка епохе. Све их је саградио Лука Ћеловић „Требињац“. (фотографија преузета са интернета) Тим градитељским напором дао је архитектонско-урбанистички естетски печат Београду који траје и данас, и, још више, заиста омогућио тадашњи развој града ка Сави и даље, ван важећих уских урбаних оквира. Ипак, иза свог богатства и зграда крије се један штедљив, опрезан човек, вечни противник расипништва, бахаћења и бесмисленог живота. Остало је записано да је ишао по градским кафанама не би ли видео ко се коцка и опија да би таквим „домаћинима“ сутрадан ускратио право чланства у задрузи и коришћења њених погодности. Водио је бригу о сопственом новцу али и о туђем са неком нарочитом посвећеношћу, свестан да у новим временима само количина богатства може да једном малом народу какав је био његов српски, обезбеди независност и слободу, као и да му донесе још једну ствар, суштински најважнију за опстанак, а чију вредност је визионарски сагледао – знање, односно, образовање. (фотографија преузета са интернета) Како је био без потомства и породице, Лука Ћеловић одлучио је да целокупно своје богатство, у новцу и некретнинама, поклони Београдском универзитету да би тим средствима учинио школовање студената још бољим и модернијим. Двадесети век је доба фантастичних научних и технолошких пробоја и достигнућа, и патриота какав је био, Лука Ћеловић није могао да остане по страни од чињенице да ће његово богатство након његове смрти једину праву функцију и смисао имати уколико буде на најбољи начин употребљено да Србији и њеној младости омогући да равноправно учествују у светском напретку. Посвета на згради Београдског универзитета (фотографија преузета са интернета) Београдски универзитет је са огромном захвалношћу прихватио величанствени поклон Луке Ћеловића: од његове смрти 1929. године па до Другог светског рата 1941. године, главнина свих активности универзитета била је финансирана од прихода које је омогућио Лука Ћеловић. Бум научне, истраживачке и техничке „мисли“ у Београду и читавој земљи, који је школовањем стотина младих стручњака изазвао Београдски универзитет, био је укорењен у оно што је Лука Ћеловић оставио „свом роду“. Када се завршио Други светски рат, променом друштвеног уређења у Србији, односно, тадашњој Југославији, рад универзитета другачије је конципиран, а заоставштина Луке Ћеловића добила је другачији статус. Ипак, и оно релативно кратко време колико је послужила домаћој науци и образовању, било је довољно да Луку Ћеловића упише у бесмртни „строј“ добротвора и великана. Иако се за сличне личности – богаташе који су свој новац подарили науци и образовању – данас у свету нашироко зна, попут Рокфелера или Карнегија, Лука Ћеловић је и од свог рода, коме је свим срцем и душом стремио и волео га, доживео углавном заборав па чак и негацију учињеног. http://velikiljudi.rs/veliki_ljudi/srpski-rokfeler-iz-savamale/
  50. 9 points
    RYLAH

    ODLAZAK OSNIVACA "PLEJBOJA" Preminuo Hju Hefner u 91. godini

    Код њега су долазиле жене са посебним менталним склопом. Да нису биле код њега, опет би нашле неког новог маторца да им "испуни снове", како су оне причале. Није им циљ у животу да завршавају школе или да имају велике и срећне породице или добро плаћене послове где ће да покажу свој потенцијал, него да нађу накога ко ће да их издржава. За то су спремне и да уложе труд, и да поднесу понижења која подносе. Не осуђујем их, јер и оне исто као и ми имају право на избор, и направиле су их. Али правити од њих некакве жртве је претерано, јер су знале у шта улазе и свесно су у ушле у то чему су заправо и тежиле. Није лако ни да седиш цео дан у трафици за 20.000 динара, непријављена, или за касом, или да си у некој канцеларији по цео дан, па опет велика већина жена изабере да ради то, а не ово што су изабрале "зечице". Не разумем по чему су оне то јадне или жртве овог човека, кад су добиле управо оно чему су тежиле.
×