Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

За чланове нашег сајта покренули смо лакши и једноставнији начин да приступе "Кани Галилејској" - месту за упознавање ради хришћанског брака. Дакле, место је затвореног типа и искључиво је за браћу и сестре који траже место за упознавање и дружење. По придруживању обавезно погледајте Правилник.

ЛИНК КА КЛУБУ

 

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing most liked content since 07/19/17 in Странице

  1. 6 points
    Овај свети великомученик роди се у граду Никодији. Мајка му беше хришћанка, а отац незнабожац. По рођењу доби име Пантелеон, што у преводу значи Лав, али касније наденуше му друго име, Пантелејмон, што у преводу значи Милостив. Мајка његова одгаји га у духу православне вере, али она умре веома млада, те се за његово васпитање постара његов отац, незнабожац. Изучио је лекарску вештину, која би цењена у то доба и као добар лекар помагао је и лечио болесне и убоге. Свештеник Ермолај га преобрати у хришћанство и крсти га. Са својим чудесним моћима, које му беху дароване од Бога, исцели Пантелејмон једног богатог слепца, који силно богатство потроши тражећи себи лека. Сазнавши за то, цар Максимијан, познати мучитељ и гонитељ хришћана, те погуби слепца, зато што овај не хтеде признати да су му вид вратили идоли цареви, но свети Пантелејмон уз помоћ Божију и молитву своју. Ухватише, затим и Пантелејмона и примораваше га цар да се поклони идолима, али он не пристаде. На очиглед свих, чак и самог цара исцели овај угодник Божји непокретног човека и тако још једном понизи све незнабожачке идоле, и многи тада повероваше у Христа и моћ Његову. Разљути се цар те нареди својим војницима да баце Пантелејмона у тамницу и да га муче најстрашнијим мукама. Но, ни то не поколеба младог Пантелејмона да се одрекне Христа Бога, Јединога и Истинитога, него га још јаче учврсти у вери његовој. Осудише га затим на смрт и када војници хтедоше извршити заповест цареву, да му одсеку главу, мач се сави као да је од воска и не повреди Пантелејмона, који све време клечаше на молитви. Схвативши да је прави слуга Божји, војници се искрено покајаше и замолише га да им опрости грехе и да се помоли Господу за њих. По свршеној молитви, Пантелејмон даде знак војницима да заврше свој започети посао и да га погубе, али они се успротивише, но он би упоран и рече им да им греси неће бити опроштени не буду ли извршили његову заповест. И немаш другог избора, војници му одрубише главу, али уместо крви из њега потече млеко и његово тело постаде целебно. Својом моћи он је исцелио многе болеснике, па чак и данас међу нама који оздравише чудесном молитвом овог великомученика и угодника Божијег. Пострадао је 9 августа, 304 године за Христа, а Милостиви Бог прими његову праведну душу и прослави га међу великим светитељима Својим. Свети Пантелејмон се призива у молитви приликом водоосвећења и јелеосвећења (свештања масла) заједно са Светим Ермолајем и осталим бесребреницима и чудотворцима. Тропар (глас 3): Страстотерпчле свјатиј и целебниче Пантелејмоне, моли милостиваго Бога, да прегрјешениј остављеније подаст душам нашим. да додам још један поглед на житије: Родом из Никомидије од мајке хришћанке и оца незнабошца. Мајка му се звала Евула а отац Евсторгије. Као младић изучио лекарске науке. Свештеник Ермолај призва га к себи, научи га вери Христовој и крсти га. Чудотворно излечи Пантелејмон једнога слепца, кога су други лекари узалуд лечили; излечи га именом Христовим, и крсти га. Из зависти оптуже лекари Пантелејмона као хришћанина, и Пантелејмон изађе пред цара Максимијана на суд. „И стаде пред земаљским царем телом, а умом стајаше пред Царем небеским”. Пред царем он се слободно објави хришћанином, и на очи цареве излечи једног узетог човека од дуготрајне болести. Ово чудо многе незнабошце привуче вери Христовој. Цар га стави на муке, но Господ му се јави у неколико махова и избави га цела и неповређена. Тада и свети Ермолај са Ермипом и Ермократом пострада. Осуђен на смрт свети Пантелејмон клече на молитву. Утом џелат удари га мачем по врату, и мач се преби као да је од воска. И не могаше га џелат погубити док светитељ не сврши молитву и сам не рече да га посеку. Његове мошти посташе целебне. Беше посечен Пантелејмон под неком маслином, која потом постаде сва окићена плодом. Пантелејмон - значи свемилостиви. Бог свемилостиви прими праведну душу његову, и прослави га међу великим светитељима својим. Чесно пострада за Христа овај дивни мученик у младости својој 27. јула 304. године. Свети Пантелејмон призива се у молитвама при водоосвећењу и јелеосвећењу (свештању масла) заједно са светим Ермолајем и осталим бесребреницима и чудотворцима. Најдивнији храм, посвећен овом светитељу, налази се у Светој Гори. Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  2. 6 points
    Новоизабрани Епископ нишки Арсеније (Главчић), рођен је 10. марта 1978. године у Вршцу, од оца Богдана и мајке Ружице, рођене Ненадовић, добивши на крштењу име Миломир. По породичном пореклу aрхимандрит Арсеније потиче из места Ковачи код Јошаничке Бање, где је рођен његов отац Богдан. Мајка Ружица, рођена у селу Баваниште код Панчева, пореклом је из чувене породице Ненадовића из Бранковине. Деда по мајци Никола потомак је Јакова Ненадовића.Основну школу завршио је у родном месту 1993. године, одакле, по благослову тадашњег Епископа банатског Хризостома (Столића), одлази у Богословију Светог Саве у Београду. Школовање у Богословији завршава са одличним успехом 1998. године. Одмах након завршетка Богословије, по благослову Епископа Хризостома, уписује се на Богословски факултет у Београду. У току студија два пута је одлазио на усавршавање руског језика на Пушкиновом институту у Москви, 1999. и 2000. године.Године 2002. Епископ банатски Хризостом поставља га на дужност Секретара Епархијског управног одбора и благајника Епархије банатске. На тој дужности остаје све до септембра 2004. године. Следећи свог духовног оца Епископа Хризостома прелази у Епархију жичку где бива постављен на дужност Секретара Епископа у јулу 2005. године. Истовремено започиње и припрему за монашки живот као искушеник на Епископском двору у манастиру Жичи. У септембру 2005. године дипломирао је на Богословском факултету у Београду. На дужности Секретара Епископа жичког остаје до октобра 2006. године када, по благослову Светог архијерејског синода Српске православне цркве, одлази на постдипломске студије у Грчку. На Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну уписује се на магистарске студије на катедри за Литургику код професора Панајотиса Скалциса.У току студија прима монашки постриг у манастиру Студеници 1. августа 2007. године добивши име Арсеније. На празник Светог пророка Илије исте године рукоположен је у чин јерођакона од стране Епископа жичког Хризостома у манастиру Студеници. Две недеље касније, на празник Преноса моштију светог архиђакона Стефана, 15. августа, у манастиру Жичи, Епископ жички Хризостом рукоположио га је у чин јеромонаха. Након тога враћа се на студије у Солун, а наредне године, на празник Преподобне Анастасије Српске, 5. јула, у манастиру Студеници, произведен је у чин aрхимандрита. Магистарску дисертацију на тему: „Типик Светог Никодима Архиепископа српског“ одбранио је 29. новембра 2012. године са одличном оценом.Након освећења новог Епископског двора у Краљеву, 15. маја 2011. године, заједно са Епископом жичким Хризостомом, као придворни монах, прелази из манастира Жиче у Краљево. Уз свог духовног оца остаје све до његовог блаженог уснућа 18. децембра 2012. године. Након упокојења Епископа Хризостома наставља да врши послушање придворног монаха на Епископском двору у Краљеву. У фебруару 2014. године, на предлог Администратора Епархије жичке Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, добија благослов Светог архијерејског синода Српске православне цркве за докторске студије на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну.На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја.На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 24. маја 2017. године изабран је за Епископа нишког. Извор: http://eparhijaniska.rs/episkop/6215-изабран-нови-епископ-нишки,-досадашњи-викарни-епископ-топлички-г-арсеније *** На основу одлуке Светог архијерејског синода бр. 789/зап. 556 од 31. маја 2017. године, чин устоличења Преосвећеног Епископа господина Арсенија, новоизабраног епископа нишког, обавиће се на Светој литургији која почиње у 9 часова у недељу 13. августа 2017. године у Саборном храму Силаска Светога Духа на апостоле у Нишу. Извор: http://eparhijaniska.rs/eparhija/aktuelno/6408-ustoličenje-preosvećenog-arsenija-saborni-hram-niš
  3. 6 points
    Уместо мантије носио ватрогасно одело В. Кадић | 22. јул 2017. 16:40 Међу ватрогасцима и добровољцима Луштицу од ватрене стихије спасавао и свештеник Никола Урдешић. Успешно је сачувана Црква Свете недеље и нико није повређен Спасиоци у акцији на Луштици Двадесте дана и ноћи провео је свештеник Никола Урдешић у одбрани полуострва Луштице од ватрене стихије која је претила да урнише домове, имања, па и православне богомоље на овом лепом парчету херцегновске земље. Посебно је било драматично последњих седам-осам дана. Уз проту и добровољце приморских општина али и других црногорских средина, бројне ватрогасце, припаднике црногорске војске, полиције, житеља Луштице, као и туристе, најгоре је избегнуто. Пламени језици претили су да дотакну и Цркву Свете недеље, која је била у ватреном обручу, али су људи, жртвујући своје животе, успели да спасу овај храм, као и друге који су били угрожени. - Горела је цела Луштица! Било је језиво и застрашујуће видети ту стихију у којој човек постаје немоћан. Хвала Богу, нико од људи није страдао, спасени су домови, али је зато гора спржена. Пет метара од Црква Свете недеље дивљао је пожар и претио храму, али уз помоћ војске и добровољаца, ватрогасаца успели смо да се извучемо из ватреног обруча у којем смо сви могли бити спржени! На свом лицу осетио сам ватрени огањ. Било је заиста страшно - прича за “Новости” прота Никола. Његово “дружење” са пожарима почело је пре 20 дана. - Гашење је почело у Кртолима на путу према “Плавим хоризонтима”. Три дана смо интервенисали не бисмо ли победили стихију. И уз Божју помоћ успели! Али касније, ватра је подивљала и почела да уништава све што јој се на путу нашло - прича прота. ТВРДОГЛАВА БАКА ПРИСЕЋА се прота Никола једног необичног догађаја, када су у селу Бабинци евакуисане четири особе којима је ватрена стихија претила да угрози вековно огњиште. - Међутим, село није хтела да напусти једна бака. Покушавали смо да је убедимо да треба да изађе из куће, али она није хтела. Остала је доследна, али хвала Богу, пожар није дошао до њене куће, тако да јој живот није био у опасности - каже отац Никола. Наш саговорник подсећа да је зборно место за добровољце било код Цркве Свете Варваре, али су од помоћи били и други црквени објекти. Парохијски дом у коме станује његова породица био је отворен 24 часа за све ватрогасце. - У њему су људи могли да се окрепе, одморе, прикупе снагу која им је и те како била потребна - истиче отац Никола. - Мој живот минулих дана био је другачији, јер сам уместо мантије на себи имао ватрогасно одело. Био сам равноправан такмац стихији, попут других храбрих људи који су дали све од себе да спасу Луштицу. Парох Урдешић одаје многима захвалност за солидарност и акцију која је на крају дала резултат. Ватра је готово угашена. - Данас је много боље него претходних дана. Морам се захвалити свештенику Александру Брашанцу из Кртола, који нас је обишао, као и Милошу Мићи Коњевићу, једином представнику херцегновске власти који је лично учествовао у гашењу пожара. Гледао сам га како лети у ватру не би ли је укротио. Ово време родило је много јунака на које ова држава и цео крај морају бити поносни - каже Урдешић. Неустрашив поп Никола (лево) помагао ватрогасцима МАЛА СВЕТА ГОРА НА педесетак квадратних километара, колика је површина полуострва Луштица, смештено је десетак села са двадесетак цркава. Због тога Луштицу многи називају малом Светом Гором. Остало је упамћено да је пре шест година управо прота Никола Урдешић, као 11. свештеник из угледне луштичке фамилије, обновио поноћну божићну литургију у Цркви Светог архангела Михаила, у селу Клинци, која је сазидана 1670. године и једна је од најлепших храмова у Боки которској.
  4. 5 points
    Литургијски и црквени живот у Венецуели се благословом Божијим из недеље у недељу увећава и све је бише оних који желе да живе у православном духу древне Цркве. У шесту недеље по Духовима, 16. јула 2017. године, када наша Света Црква прославља Светог мученика Јакинта и Преподобниг Анатолија, литургију у цркви Светог Јована Крститеља у Маракају служили су архимандрит др Евстатије Ајздејковић и о. Павле Пења. У току литургије, свету тајну крштења и миропомазања примила је шесдесетогодишња колумбијка Лида, крстивши се са именом Лидија. Слушкиња Божија Лидија погрузивши се у бањи купељи и исповиједивши православну вјеру одрекла се досадашњег приступа протестанској секти. На крају литургије новокрштена Лидија се сјединила са Господом примивши Свето Причешће. Оци, Архимандрит др Евстатије и о. Павле честитали су Лидији нови живот у Христу подучивши је о тајни коју је примила и исповиједила. Претходне недеље 9. јула 2017. године у току литургије миропомазан је слуга Божији Рафаел Пења, иначе рођени брат о. Павла. Породица Пења је шпанског поријекла у којој је било доста свештеника у Римокатоличкој цркви. Благодаћу Господњом цијела породица о. Павла је примила православну вјеру и отац и три сина редовно учествују у литургијском животу црквене заједнице. http://www.mitropolija.com/radost-crkvenog-zivota-u-venecueli/
  5. 4 points
    Мирољуб Петровић потиче из специфичне, пуританске, верске заједнице, која је против рада суботом, једења свињетине, пијења алкохола и кафе, живота у граду, папе, итд. Међутим, упркос тим својим – углавном погрешним – веровањима, ту заједницу чини претежно миран, поштен и честит свет, ком не пада на памет да друге присиљава на држање својих прописа. Али, није такав и наш Мирољуб. То дубоко несрећно, искомплексирано и – највероватније још у детињству – емоционално оштећено биће би своју мешавину метастазираног псеудопротестантизма и, накнадно накалемљеног, старозаветног зилотског јудаизма хтело да намеће огњем и мачем, што је вероватно и разлог због ког је искључен из поменуте неопротестантске заједнице. Православље, Душаново царство, теократија – све су то термини који Мирољубу служе једино за промоцију свог помахниталог ега и прикривање незајажљиве жеље за влашћу и моћи. Када каже теократија, то њему заправо значи мирољубократија. Када каже Православље, он под тим подразумева свој франкенштајновски спој мутираног адвентизма и архаичног јудаизма, а Православље је ту само ради лакшег и питкијег гутања његових помија од стране наивног народа. Да бисмо илустровали о каквом је „православљу“ код Мирољуба реч, навешћемо један цитат из његове књиге – лукаво и преварантски – насловљене као Православље за почетнике: „Све до краја историје овог света свим људима ће бити нуђено да уђу у савез са Богом (…) Треба напоменути да сам чин уласка у савез са Богом има своју обредну компоненту (…) Обред уласка у савез са Богом састоји се из три корака (за мушкарце), односно два (за жене): 1. Обрезање (ово важи само за мушкарце) 2. Приношење жртве за опроштење греха – на тачно прописаном месту које је Бог одредио. 3. Обредно купање (…) За мушкарце који живе изван Израела обрезање није обавезно, али се препоручује.“ (Мирољуб Петровић, Православље за почетнике, 69. стр.)[1] Да ли је било ком православном хришћанину потребно нешто више од овога да схвати каквим манипулацијама се овај – од месијанског синдрома оболели – човек бави? Како никоме од присутних у тим емисијама у којима Петровић све учесталије гостује не падне на памет да га пита: да ли ти прихваташ догматске одлуке васељенских сабора?; шта мислиш о иконопоштовању?; шта мислиш о позивању на молитве Богородице и светитељâ?; шта се, по теби, дешава са душом након смрти?; шта мислиш о крштавању новорођенчади?; да ли сматраш да хришћани треба да светкују суботу?; да ли верујеш у стварну Христову присутност у Евхаристији?; итд., итд. Има, изгледа, подоста оних који отприлике кажу: „Добро, он јесте мало неурачунљив и, јесте, пропагира неке јереси, али каже и доста тога тачног“. А под тим тачно, вероватно мисле на његове демагошке приче о моралу, здрављу, приватном предузетништву, животу на селу и сл. Но, да ли неко заиста мисли да лекције о моралу може да држи човек који се лажно представља као православац? И човек који, да би прикрио своју приврженост адвентистичком учењу, повремено мења имена адвентистичких писаца када их цитира и поставља њихове књиге; па му је тако Елен Вајт – Елен Блек, а Роже Морно – Роџер Норн? Надаље, да ли неко стварно сматра да је о правилној исхрани боље питати Мирољуба него неког нутриционисту? И, о каквом предузетништву може да говори човек који се бави надрилекарством и продајом „диплома“ својих дописних курсева за „лекаре природне медицине“? А, што се живота на селу тиче, да ли вам Петровић заиста делује као неко ко проводи 14 сати дневно на њиви и другим сеоским пословима, па да онда може да дели савете о томе како треба напуштати градове и ићи на село? Све његове тираде о томе како су они који раде у некој фирми „робови“ који не могу сами да се брину о себи, опет служе за храњење његове распомамљене сујете; јер он, јелте, не ради у фирми, па су самим тим сви који раде виђени за неки нижи сталеж у будућем Мирољубовом царству. Исто тако, Срби су један од најстаријих народа јер је он Србин; а да је Хрват, вероватно би био усташа и ишао на Томпсонове концерте. А негативан однос према медицини и фармацији вуче корене из верске заједнице којој је припадао; тамо многи верују да се малтене све може излечити храном и да су лекови једно велико зло, натурано од стране Новог светског поретка. Ето, то је укратко опис феномена званог Мирољуб; феномена који је укор за све нас. Јер са друштвом у ком један такав демагог, хохштаплер и опскурант може да има оволику популарност – нешто дебело није у реду. Павле Стефановић [1] А погледајмо сада и шта каже – њему омиљени – Душанов законик за јеретике: „И ко се нађе као јеретик, живећи међу хришћанима, да се ожеже по образу и да се изагна, а ко би га тајио, и тај да се ожеже.“ (Душанов законик, члан 10.) Дакле, Петровић, призивајући Душаново царство, призива сопствено жигосање по образу и изгнанство.
  6. 4 points
    Поремећај, тј. нездрави зилотизам Где је мученички дух, ту је и борбеност. Расположење да се трпи, да се жртвује, па и да се умре, јесте саставни део здравог монашког настројења. Али, ово настројење ће остати здраво само ако монаштву остане за циљ оно најважније, оно што чини све друге врлине истинским врлинама - то је монашко смирење и љубав према Богу која се препознаје у љубави према ближњима. Дух здравог мучеништва о којем смо говорили, испуњен је смирењем и не тражи славу од људи. Тропар светим мученицима Пајсију и Авакуму ово јасно ставља до знања и каже:"Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте...". Не може нико да буде "истинит војник Христов" без наведених врлина - "кротости и смирења", а ове се врлине пројављују у безгневљу, неосуђивању и љубави према другима. Али, може ли се десити да се мученичко настројење изопачи у супротност оном што треба да буде? Нажалост, може. Како и на који начин? Већ смо у ранијим наставцима о осуђивању говорили о проблему телесне и душевне ревности која се по спољашњости приказује као благочестива, а заправо је непромишљена и душегубна, о ревности чији су узроци преузношење и гордост. Оваква "ревност" унаказиће и компромитоваће мученички дух монаштва, тј. направиће од њега карикатуру мучеништва. Ово изопачење почиње сталном бригом о ономе што други ради, преношењем вести и жељом за сензацијама. Оно се наставља оговарањем и честим критиковањем других људи, које касније прелази у сурово осуђивање и изобличавање ближњих због њихових (наслућених, истинитих, умишљених, итд.) погрешака. Упорним и аутосугестивним истицањем којекаквих туђих грехова, монах почиње да гледа свет и друге људе углавном (или само) са негативне стране, али себе притом сагледава другачије. Обманут том лажном представом о ревности, такав "ревнитељ" ће пожелети да подражава свете Оце и мученике. Сама по себи, ова жеља није негативна, напротив, за смиреног монаха (који, наравно, не осуђује друге) она је доказ врлине. Смирен монах носи увек у себи дух мучеништва, без потребе да себе икако истиче и препоручује. Но, дух осуђивања не може да чека. Овај дух (који је, у ствари, прикривени дух гнева и мржње) нагони монаха да се прослави као мученик, и то - одмах. Нагони га да што пре и у што већој форми разобличава "грешне", као да је то пут стицања врлине и светости. Нездрави дух гнева присиљава човека да на овај начин опонаша свете. Човек притом заборавља да, ако су свети обличавали грешне и бешчасне, "то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога" (како учи свети Игњатије Брјанчанинов), а не "под утицајем својих страсти и демона". Он каже:"Ко се пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским." Гневни дух осуђивачког псевдомучеништва не може да чека. Он монаха тера да што пре изађе на позорницу великих људи и историјских личности. Нема бржег пута (нажалост погрешног) да монах себе направи "великим" него што је то пут унижавања, омаловажавања, прозивања и осуђивања других. Док велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама, такав истовремено престаје да брине о сопственом смирењу и о својим гресима. Но, истински монашки живот не може да задовољи нездраву жеђ за туђим гресима. Ову жеђ може задовољити само оговарање, дневна штампа са својим сензацијама и сумњивим подацима, и, наравно, Интернет, са мноштвом дубиозних информација (и најбестиднијих лажи) које су дошле незнано откуд и незнано од кога, и за које нико не сноси одговорност. Треба се сетити речи Светог Писма и замислити над упозорењем Господњим да ћемо за сваку празну реч "дати одговор у дан Суда" (Мт 12, 36). Овај духовни активизам заиста јесте некаква "ревност", "али не по разуму" (Рим 10, 2). Не треба бити много даровит и продуховљен па увидети да оваква "ревност" и овакво "мучеништво" нема везе са истинским мученичким духом монаштва и Цркве, већ да је реч о лажном и славољубивом, самопроглашеном, осуђивачком, гневном и немонашком "мучеништву". Овакав дух са презиром гледа на смирено монаштво. Свети Исихије Јерусалимски назива молитвено и драгоцено "чување ума" - "светлородним, громородним, светлоносним и огњеноносним". Монашко, аскетско чување ума је највећи противник гневног и разулареног духа осуђивања. Тај дух ће монаха који дуго ради на себи (тј. смиреног монаха( сматрати за онога који ништа не предузима и за онога којије подлегао конформизму. Дух осуђивања и гнева не види никакву активност у смиривању. За њега је једина активност коју жели да види и да призна - пошто-пото задобити славу светих, и то одмах. Стога овај дух нагоничовека да на сваког гледа са подозрењем и сумњом. Човеку који има зле помисли према другима тешко је приближити се и помоћи, тј. појаснити му штетност пребивања у таквом стању. Старац Пајсије Светогорац каже: "Ако приђеш да помилујеш човека који нема добре помисли, он ће помислити да хоћеш да га удариш." Политика групашења и навијања Пошто је потпуно нелогично и немогуће да неко осуђује баш сваког, то ће осуђивање и негирање квалитета једних увек повлачити за собом и фаворзовање и величање других. Такав монах ће једне стално истицати као ревнитеље и исправне, наспрам других који су неисправни, угађају свету, не замерају се, конформисти су, и томе слично. Рекао је свети Јован Лествичник да "безуман човек проналази само кривице и недостатке" (Лествица, поука 10). У том безумљу, фаворизовање једних ( и навијање за одређене људе) није ствар љубави, него изговор за још суровије осуђивање многих других. Крајњи циљ осуђивања, групашења и псевдозилотско-навијачког духа остаје скривен - то је истицање и величање искључиво себе. Величањем једних прикрива се зло осуђивања других. Али, нестрпљиви дух гнева не може дуго остати на истом, те ће дојучерашње фаворите заменити другима, а после ће и њих одбацити, итд. Исто тако ће мењати разлоге (тј. изговоре) за осуђивање и нападање других, те ће дојучерашњи "разлози и туђе кривице" бити заборављени и уместо њих појавиће се нови, и тако у недоглед. Шта ће онда бити на крају? То ће нам открити један древни Отац, јер ова прелест није непозната у Цркви. Палестински монах ава Доротеј (живео у шестом и седмом веку) написао је приручник за монахе. У њему се налази баш пример проблема о којем говоримо ("О смиреноумљу"), 2, 7). Он говори о једној врсти гордости и каже:"Прва /врста/ гордости је она која понижава брата, кад га потцењује као некога ко није ништа, а себе сматра да је изнад њега. Такав, ако се брзо не отрезни и не потруди се, то че, мало-помало, доспети и у другу гордост , тако ће се узгордити и против Самога Бога..." Свети Доротеј даље каже:"Заиста, знао сам некада једнога, братијо моја, који је доспео у тако јадно стање. Испочетка, ако би му ко од братије нешто говорио, он је пљувао на сваког иузвраћао: "Шта је он? Нема другог осим Зосиме и њему сличних." Затим је почео и њих да потцењује и да говори:"Нико /није/ бољи од Макарија." Нешто мало касније почео је да говори:" Шта је Макарије? Нико /није/ бољи од Василија и григорија." Но, мало потом, почео је да потцењује и њих и да говори:"Шта је Василије? Шта је Григорије? Нема других осим Петра и Павла." А ја му рекох: "Заиста, брате, ти ћеш и њих омаловажити." И, верујте, кроз кратко време он је почео да говори:"Шта је Петар и ко је Павле? Нема никога осим Свете Тројице" Касније се узгордио и против Самога Бога, и тако је дошао изван себе /изгубио се/. Због тога смо дужни, братијо моја, да се подвизавамо против прве гордости, да не бисмо, мало помало, упали у савршену гордост." Сада је јасно шта ће бити на крају. Ако почиње критиковањем, осуђивањем, и наставља се негирањем других, и ако се ова активност не прекине, завршиће се (врло могуће) савршеним негирањем, тј. хулом. Закључак Почеци ове страсти су у (наизглед добронамерном) гледању онога што други ради и у сталној бризи за туђе грехе уместо за своје. Иста страст се наставља преношењем вести и жељом за сензацијама, затим оговарањем и честим (и аутосугестивним) критиковањем других људи, које касније неминовно прелази у сурово осуђивање и изобличавање. Ова духовно унакажена побожност ће себе сматрати за елитну. Ко њу негује себе ће сматрати за верски беспрекорног, па ће због великог придавања значаја спољашњим стварима (а не унутрашњем стању) ову страст тешко код себе запазити. Ова страст не подноси монашко и хришћанско смирење и бригу о сопственим гресима. Она хоће да промовише само себе, и то одмах, па зато друге омаловажава и потцењује, те онај ко од ње пати себе покушава брже-боље да прогласи мучеником за веру. Ово квазимученичко настројење нема ништа заједничко са истинским духом мучеништва Цркве. Тропар светима Пајсију и Авакуму каже да је лепо за Христа и отаџбину страдати. Насупрот овоме, гневна страст о којој говоримо је супротност свакој лепоти и свакој радости страдања за "Христа и отаџбину". Дух нездравог зилотизма у монаху има велику потребу за секташењем и групашењем у кланове. Он ће обично хвалити неколицину духовника, цивила, вероватно и понеког епископа и политичара, док ће многе друге критиковати и негирати њихове квалитете. Али, без обзира на ову потребу, он, због своје гневљивости, конфликтности и због усиљеног лутања свог озлобљеног и распуштеног ума, неће дуго моћи да трпи ни сопствене фаворите. Зато ће се сваки савез заснован на политици гнева и осуђивања раскинути, а псевдозилотизам ће своје миљенике замењивати другим. Рекао је поменути ава Доротеј да ако се гневљивац "ускоро не покрије смирењем, он онда, мало-помало, долази у демонско стање, смућује /друге/ и сам се смућујући". Крај ове "политике смењивања фаворита" ће вероватно бити одбацивање свих ауторитета, "демонско стање" и хула. Још нешто: ова страст нема тенденцију да мисионари међу неправославним и нехришћанима. Њен циљ је смућивање православних. И ова особина открива њено нечисто порекло. Крајњи исход (што је и најгоре) биће да оваква "ревност не по разуму" (види: Рим, 10:2), компромитовати истинско монашко и хришћанско мученичко настројење. Оваква погрешна ревност јесте његова карикатура.
  7. 4 points
    Археолози су у бугарској тврђави Русокрасто у југоисточној Бугарској откопали ретку икону на слоновачи из 10. века, за коју се верује да је припадала неком члану из византијске царске породице. Тврђава Русокрасто је била поприште последње веће војне победе средњовековног Бугарског царства пре него што је то место пало у турске руке касније током истог тог века. У тој борби цар Александар Другог бугарског царства поразио је византијског цара Андроника III Палеолога. Икона на слоновачи, на чијој су предњој страни изображени Арханђел Гаврило и Свети Василије Велики са урезана два крста на реверсу, „представља крајње редак и племенит проналазак“, речено је у покрајинском Историјском музеју у Бургасу. Верује се да је лик Арханђел Гаврило био саставни део композиције Благовести и да је икона била једна у саставу триптиха. Византијска царска породица је била „једна од ретких која је могла набавити слоновачу која је иначе била веома скупа у средњем веку – скупља од злата“, речено је у овом саопштењу, где је такође истакнуто да таквих икона на слоновачи у свету нема више од 15. Само је једна таква позната у Бугарској – икона Успења Пресвете Богородице у Великом Трнову. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава |
  8. 4 points
    Преподобни Леонид Устнедумски Овај руски светитељ подвизавао се од младости у неколиким манастирима, у Соловецком, Мирожском и другим. Најзад основао свој манастир на реци Лузи у Вологдској губернији. Подвизавао се тврдо док му се душа није испунила благодатном светлошћу и силом Духа Светога. Као светилник велики привукао многе подвижничком животу. Назват је Устнедумским зато што кад га је једном ујела отровна змија, он о томе није хтео ни мислити ни зборити, и остао је жив. Угодивши Богу представио се мирно 17. јула 1653. године. Мошти његове покоје се у његовом манастиру. РАСУЂИВАЊЕ Док Христос не постане души све, али све, што уопште има неку непролазну и непроменљиву вредност, дотле човек не може поћи на муке за Христа. Како је св. Марина, петнаестогодишња девојчица, могла поћи на муке за Христа? Јер јој је Христос био све, али све. Како је св. Јулита могла се радовати видећи свога трогодишњег сина Кирика мртва за веру Христову? Опет: јер јој је Христос био све, али све... Ево како св. Тихон Задонски исцрпно говори о томе, како је то Христос човеку све. (У виду разговора Христа с човеком.) „Хоћеш ли себи добра? Свако добро у Мени је. Хоћеш ли блаженства? Свако блаженство у Мени је. Красоту ли хоћеш? Шта је красније од Мене? Благородство ли хоћеш? Шта је благородније од Божјег Сина и Деве? Висину ли хоћеш? Шта је више од Цара небеског? Славе ли хоћеш? Ко је славнији од Мене? Богатство ли хоћеш? У Мени је свако богатство. Мудрости ли хоћеш? Ја сам Мудрост Божја. Пријатељства ли хоћеш: Ко је љубазнији пријатељ од Мене, који душу положих за све? Хоћеш ли помоћи? Ко може помоћи осим Мене? Тражиш ли весеља? Ко ће овеселити изван Мене? Тражиш ли утехе у беди : Ко ће утешити изван Мене? Тражиш ли мира? Ја сам мир душевни. Тражиш ли живота? У Мени је извор живота. Тражиш ли светлости? Азъ есмъ светъ міру." СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам чудесну бакарну змију у пустињи (IV Мојсије 21), и то: 1. како сав народ хтеде изгинути од уједа змија, док Мојсеј не подиже бакарну змију на мотци; 2. како свак, уједен од змије, чим погледа у бакарну змију, биваше здрав; 3. како бакарна змија предображава Христа на крсту. БЕСЕДА о потреби понављања и понављања За то се нећу олијенити опомињати вам једнако ово, ако и знате и утврђени сте у овој истини (II Пет. 1, 12). Орач оре у њиви. Не понавља ли орач сваког секунда исти посао? Како би иначе њиву узорао, ако не би одјутрадо мрака дубио бразду за браздом? Путник корача путем. Не понавља ли путник свакога секунда исти посао, исти труд? Како би иначе пут прешао,и својој мети стигао? Дрводеља даске деља у радионици. "Не понавља ли дрводеља са сваком даском исти посао, исти напор? Како би иначе спремио поручени број издељаних дасака? Нису ли, браћо, сви наши корисни послови састављени од низа и низа понављања? Нека се, дакле, не олењи проповедник истине, и не каже: рекао сам им, и не ћу да понављам! Нека се не погорди слушатељ истине, и не каже: чуо сам то један пут, и не треба више да слушам! О проповедниче истине, не убој се да понављаш и понављаш; да поновљено учиш и поновљено опомињеш. Без понављања нити се њива узоре, нити пут превали, нити јапија издеља. А ти си за то, да ореш, да водиш, да дељаш. О слушатељу истине, не погорди се и не реци, да си једном чуо истину. Истина је храна за душу. Ти си јео хлеби данас, и јуче, и прекјуче, и месецима и годинама. И опетћеш га јести, да би тело твоје било здраво. Храни и душу. Храни је истином, истом истином, и јуче и данас и сутра, све до смрти. Да душа твоја буде здрава и снажна и светла. О Господе Исусе, храни нас сваки дан и сваки час истином Твојом - Тобом, о Исусе, храно слатка! Тебислава и хвала вавек. Амин.
  9. 4 points
    Патријарх Иринеј: Оно што се поклони заувек је изгубљено уторак, 25.07.2017. у 20:40 Патријарх српски Иринеј (Фото Танјуг/Т. Валич) Патријарх српски Иринеј изјавио је поводом позива председника Србије Александра Вучића на унутрашњи дијалог о Косову и Метохији да Косово не сме да се отуђи ни поклони. „Апелујемо на наше државнике да не смеју никада да дају своју сагласност на отуђење КиМ, јер оно што се силом узме, то се и врати, оно што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити”, рекао је Иринеј за РТС. (Танјуг)
  10. 4 points
    У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу, и сахрањена, по предању, у оној истој пећини, у којој и седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, по том оживелих, па онда умрлих (в. 4 август). Мошти св. Магдалине пренете су доцније у Цариград. Близу Гетсиманског врта налази се диван руски храм посвећен св. Марији Магдалини. Преузмите аудио датотеку - Радио Светигора Извор: Митрополија црногорско-приморска Календар |
  11. 3 points
  12. 3 points
    У порти саборног храма у Требињу данас је постављен споменик патријарху српском Павлу. Споменик је дјело академског вајара Саре Николић. Ово је први споменик патријарху Павлу у Републици Српској. Његово откривање заказано је на крсну славу храма и града у суботу, у 19:30 часова. Радио Требиње Извор:http://slobodnahercegovina.com/trebinje-postavljen-spomenik-patrijarhu-pavlu/
  13. 3 points
    – Верници треба да буду веома пажљиви са оваквим бесмислицама, које су на жалост својствене људима. На жалост неки људи просто имају склоност ка ноћним морама, запаљивим причама, и сличним глупостима – рекао је јеромонах Макарије Маркиш. – Такве изјаве само изазивају ватру међу онима који су крајње неразумни. Није питање да ли у то треба веровати, него како уопште гледати на такве ствари. – додао је Макарије.
  14. 3 points
    Успенски (Госпојински) пост најмлађи је међу вишедневним постовима, а установљен је по примеру Пресвете Богомајке, која је време пре смрти проводила у посту и молитви. По својој строгости овај свети пост блажи је од Свете Четрдесетнице, а строжи од Божићног и Апостолског поста. Успенски пост доста је млађи од сâмог празника Успенија Пресвете Богомајке, а први спомен овог поста налазимо код Светог Теодора Студита, који каже: „Исто тако треба држати и пост Богородице, а само дан Преображења Господњег разрешава се на уље и рибу“. По мишљењу неких овај пост је настао да би источна Црква имала четири поста који би били саображени са четири годишња доба, као што је случај у западној Цркви. Приликом формирања овог поста, највише недоумица било је везано за празник Преображења Господњег који има дуго попразништво, и самим тим на неки начин ремети ток и ритам поста. Друго важно сведочанство о Успенском посту налазимо у томосу сједињења из 920. године, који каже да се Они који су ожењени могу причестити само три пута годишње, и то на празнике: Васкрскрсења Господњег, Рождества Господњег и на Успеније Пресвете Богородице. О старини Светоуспенског поста говоре Епископ Кесарије Палестинске Атанасије и Никон Црногорац који наводе писмо Митрополита Никејског Јована које је упутио Јерменском католикосу Захарију, у коме се између осталих помиње и Успенски пост. Никон Црногорац такође сведочи о Успенском пост када каже да они који држе Успенски пост традицију овог поста темеље на Апостолском предању. На питање Светогораца које су упутили Патријарху Николи у вези Успенског поста, Свјатјејши Патријарх је одговорио нагласивши да је Успенски пост постојао раније, али је због незнабожачких постова који су тада бивали, био премештен. Такође Патријарх Никола сведочи да су пост у част Богородици постили ради исцељења особито они који су били болесни. У делу „О три четрдесетнице“ које се приписује Антиохијском Патријарху Анастасију, сведочи да је по апостолским установама од Педесетнице до Успенија постојао пост, и да је самим тим постојало три вишедневна поста, али да је због дужине тај пост подељен на Апостолски и Успенски пост, те смо тако добили четири вишедневна поста. Успенски пост је коначно утврђен за време цариградског Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) на Цариградском Синоду (1166. године). И поред свих ових сведочанстава о Успенском посту, у типицима све до 12. века нема спомена о њему. Први спомен налазимо у типику манастира Светог Николе Казуланског у Јужној Италији, из 1174. године. У овом типику је записано да пост у част Богородици не почиње 1./14. августа, због празника Светих мученика Макавеја, већ почиње 2./15. августа. Занимљиво је да ни један каснији типик не говори о Успенском посту, већ помињу само три вишедневна поста. Када је богослужење у питању, међу вишедневним постовима једино за време Свете Четрдесетнице (Васкршњег поста), имамо значајне богослужбене особености. Када је у питању Успенски пост занимљиво је поменути праксу Јеладске Цркве у којој се за време успенског поста, након вечерњег богослужења служи молебни канон Пресветој Богородици, који има за циљ усрднију молитву Пресветој Богомајци за време поста који је установљен у њену част.[1] Свако помињање поста подразумева и истицање нераскидиве везе са Светом Евхаристијом, јер је сваки Пост саставни део литургијског живота. Сваки подвиг Хришћана у посту и молитва своју пуноћу добија у активном учествовању у Светој Литургији, будући да пост сâм по себи никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Бранислав Илић, студент Православног богословског факултета Унивезитета у Београду. [1] Поредак молебног канона Пресветој Богородици за време Светоуспенског поста, изложен је и у званичном типику за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, који је приредио чтец Стефан Ћосић.
  15. 3 points
    У византијској Литургији молитва полагања руку добила је назив „заамвона молитва“ – ευχη οπισζαμβωνος јер се читала од стране епископа или презвитера иза амвона, где се и данас чита, али без приклањања главе и дељења благослова.(6) Ради успомене на овај стари обичај, ђакон пред лицем свију приклања главу пред иконом Спаситељовом, као да он моли и прима благослов од самога Бога.(7) У седој старини Цркве све су се евхаристијске молитве гласно изговарале, јер су оне биле молитве целе хришћанске општине, коју је у молитви предводио епископ или презвитер. Богослужење је за све њих било сладост и многима од њих је богослужбени живот био једини живот. Ревност хришћана је временом ослабила и они су постали равнодушни према евахаристијском животу. На Истоку су услед тога евхаристијске молитве добиле карактер „тајних“ молитава, а Запад је добио „тиху мису“. Све је ово било веома страно саборној природи Цркве, која је дотле с пуним правом могла да се обрати Богу речима: „Народ Твој и Црква Твоја Те моле.“(8) Хришћани више нису учествовали у тако садржајном мољењу, јер су молитве Свете евхаристије, изузев заамвоне, за њих постале „тајне“. Од тога времена доступни су им само јектеније и возгласи. Ако се Литургија служи на разумљивом језику, онда их и неки возгласи збуњују, јер су завршетак молитве коју они нису чули, те добијају утисак да ту нешто недостаје, а недостаје оно што је најсадржајније. То је, вероватно, руководило и цара Јустинијана да својом 137. новелом нареди епископима и презвитерима, да божанствено приношење не врше тајно (non insecreto). Прво хришћанско сазнање, каже архимандрит Кипријан, гледало је на народ као на активног учесника у тајнама, као на саучесника, или ако желите, чак као на саслужитеља, а не пасивног посетиоца храма, гледаоца и слушаоца.(9) Слично мишљење је изразио и чувени француски теолог Louis Bouyer, рекавши: „У хришћанској старини, чак ако је епископ или презвитер сам говорио евхристијске молитве, сви хришћани, клир и световњаци, који су се молили са њим, у истом положају, у истом правцу, одговарајући му у почетку и на крају, били су перфектно свесни факта, да је све оно што је он говорио било речено у име свих.“(10) Сједињење пастве и свештеника за време Литургије има у виду и друга молитва за верне на Златоустовој Литургији у којој се, између осталог каже: „Подари, Боже, и онима који се моле са нама... да Ти свагда са страхом и љубављу служе...“ Литургија је толико савршена „Божанствена“ служба, каже професор Скабаланович, да се православна Црква не решава да је мења и за такве велике празнике као што је Пасха.(11) Зато литургијска пракса Истока, насупрот пракси Запада, није дозвољавала никакве измене у литургијским молитвама, изузев заамвоне молитве. (Измене у Литургији су дозвољене само у погледу читања антифона, входних стихова, топара, кондака, песама које се поју место Трисвете песме, прокимена, ирмоса и причасног стиха.) Заамвона молитва је једина из читавог низа евхаристијских молитава била изменљива и зависила је од успомене која се одређеног дана литургијске године славила. Описујући 162 литургичка рукописа у свом капиталном делу Описание литургических рукописей, хранящихся в библиотеках православного Востока,(12) професор Дмитриевски (Алексей Афанасьевич Дмитриевский) је објавио осам заамвоних молитава. Осам година доцније ће професор М. Орлов објавити текстове заамвоних молитава из Евхологиона епископа Порфирија Успенског. Овај драгоцени Евхологион, из IX или X века, има двадесет седам заамвоних молитава: тринаест је изложено иза Литургије светог Василија Великог, једанаест после Литургије светог Јована Златоустог, а три после требника, на крају рукописа. Све ове молитве је набројао, али погрешно, архимандрит Кипријан Керн у свом делу Евхаристија.(13) Наиме, молитава има двадесет седам, а не двадесет осам, како каже архимандрит Кипријан. Ни називи молитава не слажу се са оригиналом. Пре четири године појавила се у Америци збирка од тридесет осам заамвоних молитава у издању Дејвида Петраса (David Petras).(14) Најстарија молитва потиче из IX-X века, а најмлађа из XVI века. Приликом састављања ове збирке, Петрас је узимао рукописе који се чувају у разним библиотекама, од којих су неки публиковани. Из Порфиријевог Евхологиона узео је само седамнаест молитава. Изоставио је оне молитве које се понављају и молитве које немају натписе, тако да његова збирка садржи молитве за следеће празничне и недељне дане: Рођење Пресвете Богородице, Воздвижење часног Крста, Сабор светог архангела Михаила, Ваведење, Недеља светих Отаца – пред Христово Рођење, Навечерје Христовог Рођења, Рођење Христово, Свети архиђакон Стефан, Образање Господње, Навечерје Богојављења, Богојављење, Сретење, Благовести, Рођење светог Јована Крститеља, Свети апостоли Петар и Павле, Преображење, Успеније Пресвете Богородице, Усековање главе светог Јована Крститеља, Месопусна субота, Месопусна недеља, Сиропусна недеља, Прва недеља Васкршњег поста, Друга недеља поста, Трећа недеља поста, Четврта недеља поста, Пета недеља поста, Субота светог праведног Лазара, Цветна недеља, Велики четвртак, Велика субота, Ускрс, Ускршњи понедељак, Ускршњи уторак, Недеља Антипасхе, Преполовљење, Вазнесење, Недеља свете Педесетнице и Недеља свих Светих. Из Порфиријевог Евхологиона Петрас није унео, дакле, следећих десет молитава: у Пету недељу поста, ваји, молитва заамвона (без натписа), заамвона молитва на празнике, заамвона молитва на Свето Христово рождество, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, на Успеније и заамвона молитва друга светога Василија. Када овим молитвама додамо још две заамвоне молитве за Велики четвртак и Велику суботу, употребљаване у Јерусалиму у IX и X веку, а које је објавио професор Дмитриевски још 1894. године,(15) онда су нам данас познати текстови педесет заамвоних молитава. Све наведене молитве употребљаване су на Литургијама светог апостола Јакова, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог. На потпуним, дакле, Литургијама. Из заамвоне молитве која се данас употребљава на пређеосвећеној Литургији, дало би се закључити да је она у старини употребљавана само за време свете Четрдесетнице, јер прва три дана Страсне седмице имала су своје посебне заамвоне молитве у којима се говорило о догађају који се тога дана славио.(16) Многа места у овим молитвама узета су из Светог писма, јер је православна Црква „Црква Библије par exellence“(17). Целокупно богослужење православне Цркве (разне Литургије, свете тајне, молитвословља, октоих, триод, пентикостар, минеји, часосослов и евхологион) је под врло великим утицајем Светог писма.(18) У свим овим заамвоним молитвама које се више не чују у нашим црквама, открива се на ванредно леп начин смисао празника и објашњава њихов значај у икономији нашег спасења. Примера ради наводимо у целини заамвону молитву на Антипасху: „Ти си нас поставио, Свети, у храму Твоме и открио си нам Твоје боравиште, ставивши у уста наша победну песму. Ти си нас обрадовао пречистим и свесветим телом, напојио си нас из Твога извора који вечно тече из пречистог и животворног ребра Твога, које видевши, опипавши(19) и поклонивши се апостол Тома, великим гласом клицаше: Господ мој и Бог мој! И чиме ћемо, Господару, узвратити Теби за све што си нам Ти, Господару, дао? Но, Ти, свемогући Царе свега, обуци свештенике наше, који живе у православној вери, у правду. Нашим православним царевима дај силу против непријатеља, народ који стоји овде сачувај у миру, незнабошце укроти, заробљене хришћане, браћу нашу, врати и умири Свој свет, Боже, Спаситељу наш!“ Возглас: „Јер Теби приличи свака слава, част, благодарност и поклоњење, заједно са пречистим Твојим Оцем и Свесветим и Животворним Твојим Духом, сада и увек.“ Познато је да су у свим Литургијама, изузев коптске Литургије Григорија Богослова и Testamentum Domini nostri Iesu Christi, евхаристијске молитве упућене Богу Оцу. Међутим, двадесет осам заамвоних молитава упућено је Богу Сину, једна Богу Оцу, једна Богу Оцу и Богу Сину, једна Пресветој Богородици, а једна светом Јовану Крститељу, чиме се стварала дисхармонија у евхаристијском канону.(20) Данас обе византијске Литургије, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог, имају заједничку заамвону молитву за целу литургијску годину: „Господе, који благосиљаш оне који Те благосиљају... “ Постоји мишљење да се ова молитва употребљавала само у обичне дане.(21) Са њом се срећемо први пут у почетку VIII века у јерменској верзији Златоустове Литургије.(22) Барберинијев кодекс, из следећег века, такође је има, али само у Литургији светог Василија Великог.(23) Велика је штета што се тако велики број садржајних заамвоних молитава више не употребљава на богослужењу, јер би ове молитве и данас „по дубини мисли служиле веома назидавајућим средством за просвећење оних који се моле у духу православне побожности“(24). Да завршимо речима епископа Порфирија Успенског: „Значи, заамвоне молитве су јако старе? Да! Зато што је и мој Евхологион врло стар. Да ли је могуће обновити читање обих молитава у наше дане? Не само да је могуће, већ би и требало, зато што се у њима назидавајући објашњава суштина празника.“(25) НАПОМЕНЕ 1 Ова пракса је постојала у Источној сиријској Цркви још 708. године. Casimir Kucharek, The Byzantine-Slav Liturgy of St. John Chrysostom, Allendale, N. J., 1971, 729. 2 Књига о судијама, 18, 6. 3 F. E. Brightman, Liturgies Eastern and Western: Eastern Liturgies, Oxford 1896, 67. 4 Марко, 11, 9; Лука, 19, 38. 5 Missal Ambrosianum, 1912, 183. 6 Протопрезвитер др Лазар Мирковић, Православна литургика. Други посебан део. Друго издање, Београд 1966, 122. 7 Исто. 8 Luis Bouyer, The Final Synthesis of the Eucharist of St. James, Eucharis, Notre Dame, Ind., 1968, 237. 9 Профессор Архимандрит Киприан (Керн). Евхаристия. (Из чтений в Православном Богословском институте в Париже), 1947. 10 Luis Bouyer, Liturgy and Architecture, Notre Dame, Ind., 1967, 59. 11 М. Н. Скабалланович, Толковый Типикон: Объяснительное изложение Типикона с историческим введением, Киев, Вып. 3, 1915, 13. 12 Т. II, ib., 1901. 13 Архимандрит Киприан, наведено дело, 335. 14 Ambon Praayers of the Byzantine Church. For various feasts. Parma, Ohio 1072, 67 15 Богослужение Страстной и Пасхальной седмиц во св. Иерусалиме в IX–Xвв., Казань 1894. 16 Исто, 50-53, 64-67, 80-83. 17 Demetrios J. Constantelos, The Holy Scriptures in Greek Orthodox Worship, Brookline, Mass., 1966, 7. 18 Исто, 8. 19 У овој заамвоној молитви се каже да је свети апостол Тома опипао Спаситељева ребра, као што се о томе говори и у служби Томине недеље, а такође се представља и у иконографији. Међутим, апостол Тома то није учинио, а што се види из Јовановог Јеванђеља 20, 26-28: „И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијеху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој.“ 20 Дисхармонију имамо и данас у евхаристијском канону, јер је уношењем тропара трећег часа у молитву епиклезе нарушена не само граматичка целина, већ и сам смисао молитве. Види о томе Архимандрит Кипран, наведено дело, 277-286. 21 Casimir Kucharek, наведено дело, 730. 22 G. Aucher, La versione armena della Liturgia di San Giovanni Chrysostomo, in:ΧΡΙΣΟΣΤΟΜΙΚΑ (Rome 1908), 397-398. 23 F. E. Brightman, наведено дело, 343-344. 24 Архимандрит Киприань, наведено дело, 335. 25 Орлов М. И., прот. Литургия св. Василия Великого, СПб., 1909, 321. Извор текста: http://zlatousti.org/clanakview/index?id=66 Извор фотографије: http://www.spc.rs/sr/episkop_sava_vukovitsh_izabrani_bogoslovskoistorijski_radovi
  16. 3 points
    Пројекат је започео 2016. године и планира се да буде остварен за неколико месеци. Братство се тренутно нада освећењу нове цркве негде између средине јесени и јуна 2018. године. Црква такође обухвата једну просторију испоед за исповести и чекаоницу, пошто многи долазе да траже савет од старца Јевтимија. Заједно са његовим старцем, Старцем Исаком (из Либана), старац Јевтимије написао је биографију Старац Пајсије Светогорац, коју је о. Петер помогао да се преведе на енглески и за коју је написао предговор. Старац Исак је примио велику схиму од Светог Пајсија, узевши име Светог Исака Сиријца, кога је Свети Пајсије веома много поштовао. Он се доселио у Св. Васкрсење Каливе у Капсали и касније основао братство с благословом Светог Пајсија, у које је ступио и старац Јевтимије. Прва црква посвећена Светом Исаку Сиријцу такође је саграђена на Светој Гори, у келији монаха Светопајсијевског капсалског братства. Фотографије оца Петера приказују нову цркву у изградњи, и нови конак и дневни боравак, као и стару капелу и чекаоницу. Извор: Orthochristian.com (превод – Информативна служба СПЦ)
  17. 3 points
    По благослову Епископа сремског Господина Василија, на дан када наша Света Црква прославља Светог пророка Илију, прослава дана рода авијације почела је у осам часова торжественом Литургијом у богослужбеном простору посвећеном овом Божјем угоднику. Началствовао је јереј Стеван Стевановић, војни свештеник Команде за обуку а саслуживали су војни свештеници: отац Горан Сандић, потпоручник, из Специјалне Бригаде из Панчева и домаћин сабрања војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде на аеродрому Батајница презвитер Предраг Докић. Дан авијације прославља се 2. августа, у спомен на дан када је, 1893. године, наређењем краља Александра Обреновића предвиђено да се у свакој дивизији образују ваздухопловна одељења. До 1941. године тај дан се традиционално прослављао као слава свих пилота и летача. Отац Предраг Докић се старао и данас о сабрању своје посебне пастве, команданата, пилота, летача, професора, особља запосленог на аеродрому, и био узоран домаћин породицама запослених, пријатељима. Камерни хор из Батајнице „Свети Андреј Првозвани“ је својим појањем улепшао и увеличао данашње славско сабрање. После причешћивања светим тајнама и Литургије, славски колач је пререзао и жито освештао часни војни свештеник Стеван Стевановић. Било је величанствено слушати како славски тропар данас заједно певају припадници 204. ваздухопловне бригаде, чувари нашег неба, богољубива чеда и духовна чада наше Свете Цркве. Кратку војничку проповед произнео је отац Горан Сандић из Специјалне бригаде у Панчеву казавши: „Свети пророк Илија нас је научио својим животом вери у Господа нашег. Та реченица би војнички могла да гласи и овако: Господ Бог не гледа на бројно стање.“ Образложио је отац Горан то једноставним речима о борби жречева и Пророка Илије у којој је Пророк против бројчано надмоћних жречева, призвао молитвом огањ Господњи и победио силом Господњом њих који су се сигурно и бранили и имали своју војску. „Сила Господња је помогла Светом пророку Илији. Нека би Господ Бог дао да никада не заборавимо, да ако је Господ против нас, бројно стање не игра улогу.“ Честитајући данашњу славу команданту 204. бригаде пуковнику Жељку Билићу, презвитер Предраг Докић је произнео празнично слово о Светом Илији, боговидцу и славном ревнитељу за Бога, изобличитељу безаконих царева, коритељу људи који су одступили од Бога, казнитеља лажних пророка и дивног чудотворца коме се стихије потчињаваху. „Свети пророк Илија је огњеном љубављу и том љубављу смо се и ми сабрали у нашем малом војном храму на аеродрому и захвални смо благодати његовој, молимо га да нас укрепи, да нам да снаге да ми следујемо њега који се борио за истину и праву веру “ казао је отац Предраг Докић. Капетан Игор Демировић са породицом био је кум овогодишње славе, а кумство за наредну годину преузео је командант 204. бригаде пуковник Жељко Билић. Славско послужење је припремљено у сали преко пута параклиса где се и налази свештеничка канцеларија презвитера Предрага Докића који се стара о свима на аеродрому у Батајници и чија паства непрестано нараста, а њој се придружују и богољубива браћа из Инђије, пријатељи и бројни сарадници, запослени на војном аеродрому, као и они који су свој радни век завршили у Војсци Србије, по ономе: Једном војник, увек војник. После Литургијског сабрања са почетком у 10 часова одржан је свечани дефиле припадника Бригаде на писти аеродрома. Поздравом српској застави и химном Боже правде свечаност под небом који су кроз историју само бранили војници нашег рода, уследила је смотра лепога, доброга, вреднога, племенитога, поузданога, јер док ми спавамо – чувари неба и граница су увек ту. Министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић са сарадницима присуствовали су централној свечаности поводом Дана авијације, 2. августа, одржаној на аеродрому Батајница у Команди 204. ваздухопловне бригаде. Свечаности су присуствовали заменик команданта РВ и ПВО бригадни генерал Сава Миленковић, досадашњи команданти и бивши припадници 204. ваздухопловне бригаде, представници локалне самоуправе, Српске Православне Цркве, бројних удружења и пријатеља јединице. После обраћања министра Вулина, пилотима пуковнику Саши Мијаиловићу, потпуковнику Бели Герстмајеру и мајорима Ђурици Марићу и Миломиру Маљковићу додељен је златни летачки знак, а затим су прочитане наредбе о награђеним и похваљеним припадницима 204. ваздухопловне бригаде. На крају свечаности одржан је дефиле јединица. У 11 часова оквиру обележавања Дана авијације на аеродрому је одржан помен а потом освештано спомен обележје Нико није рекао не, подигнуто у кругу касарне и посвећено погинулим припадницима Ратног ваздухопловства. Спомен обележје је подигнуто уз помоћ Српске Православне Цркве, Општине Стара Пазова и залагањем припадника 204. ваздухопловне бригаде. Помен и освећење спомен обележја је учино протојереј-ставрофор Миле Јокић архијерејски намесник старопазовачки уз саслужење војних свештеника и вероучитеља Светогора Сандића Крстоносни прота Миле Јокић је о овом дану и чину казао: „Ово спомен обележје Нико није рекао не, симбол је снаге и свих авијатичара, не само погинулих и пострадалих већ и ваздухопловаца који су показали изузетне резултате током борбених дејстава. Срби су врло рано добили ратна крила и нико их никада није сломио почев од првог пилота Михајла Петровића и прве жртве српског ваздухопловства, заједно са Шестим ловачким пуком који су неустрашиво полетели у сусрет бројним немачким ескадрилама 6. априла 1941. године. Дугачак је списак имена који би данас читали, помињући наше пилоте и ваздухополовце. Незабораван је и Миленко Павловић Зоран Радосављевић, Арисановић, Перић… Сви су они мир бранили и сви су се звали Миломири и Миомири. Борили су се против знатно јачег непријатеља НАТО агресора. Данас, на овај велики празник Светог пророка Илије, празник који спаја небо и земљу, који земљу уздиже к небу, а небо спушта на земљу, на празник Старог и Новог завета, сећамо се свих жртава и можемо да се поучимо којим путем и куда ићи и како ваља живети.“ У војничкој трпезарији где је приређен славски ручак, а за ову прилику, приређен је део изложбе коју је поводом стогодишњице српске авијације и погибије првог нашег пилота Михајла Петровића (20. марта 1913) приредило УПВЛПС. Аутори изложбе су пуковници авијације у пензији г. Златомир Грујић и г. Војислав Стојановић из Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије. Епархија сремска фото: Вујичић Хаџи Марко
  18. 3 points
  19. 3 points
    Недавна истраживања архива Браничевске епархије омогућила су нам да, откривањем једног документа, допринесемо прецизнијем датирању изворне одлуке, која је, неоспорно, могла утицати на доношење акта, прошле године објављеног у књизи владике Атанасија. Господин Мирослав Лазић, историчар уметности из Београда, пронашао је документ митрополита београдског Михаила, број 1950. од 20. децембра 1889. године, у односу на који, поменута одлука митрополита Серафима, готово да представља препис. Акт који ми објављујемо је, дакле, тринаест година старији од цитираног, потиче из канцеларије првојерарха Цркве у Кнежевини Србији, и изгледа овако: Заст./упнику/ проте Пожаревачког Из римске католичке цркве, прешао је обичај да се у нашим црквама унутра употребљава у светоме олтару звонце и да се звони онда, када се најважније врши свештенодејство, и хљеб и вино претвара се у тајну спасења, у тело и крв Христову, онда када се пева и молимтисја Боже наш и достојно јест. Пошто оваквога обичаја нема нигде на истоку по православним црквама, то јављајући за ово српском православном свештенству, препоручујемо да се звонце на досадањи начин не употребљава и да се не звони овим малим звонцем у олтару, него само на звонари обично кад се пева достојно јест. ЕБр: 1950. 20. Децембра 1889 год. Београд. Архијепископ Београдски и Митрополит српски, Михаило Сличност поменутих одлука је више него очигледна. У односу на акт београдског митрополита, херцеговачка верзија одступа у ситницама: садржи прецизирање да се римокатолички обичај звоњења током певања литургијске песме „И молимтисја Боже наш“ примењује у неким нашим црквама, нема речи тајна спасења, којима митрополит Михајло идентификује „најважније“ свештенодејство, и завршава се речима на звонари, без ближе назнаке литургијског момента када се звони на звонари (београдски документ прецизира: обично када се пева достојно јест). Евидентно је да побројане разлике ни на који начин не утичу на смисао, као ни на заједнички циљ оба документа, који се уочава простим ишчитавањем аката: идентификовање једног литургијског чина који је стран нашем, православном, евхаристијском предању (пошто оваквога обичаја нема нигде на истоку по православним црквама), који је плод римокатоличког учења и западне богослужбене праксе (из римске католичке цркве, прешао је обичај) и који, као такав, треба, према препоруци, да буде укинут (препоручујемо да се звонце на досадањи начин не употребљава и да се не звони овим малим звонцем у олтару). Поменута два документа (београдски и херцеговачки), ипак, нису усамљена сведочанства, када су у питању одлуке или саветодавне препоруке епископâ српског црквеног простора, које се директно тичу наше теме. У Шематизму Дабробосанске митрополије8, наиме, налазимо једно, за наше истраживање, веома битно сведочанство о деловању митрополита Георгија (Николајевића). У периоду свог управљања Дабробосанском епархијом, од 1885. до 1896. године, владика Георгије је увео праксу чешћих окупљања и саветовања свештенства. Поменути Шематизам бележи: „На свештеничким седницама расправљало се о различитим питањима и доношене су многе одлуке, које је свештенство спроводило у живот. Прихваћене су одлуке: (…), да се из олтара избаци звонце и да се не звони јер је то обичај Римске цркве„9. Аутор Шематизма, професор Пузовић, позива се на званично гласило епархије, часопис Босанско-херцеговачки источник, свеска 3, који је изашао 1890. године. То значи да је одлука са седнице свештенства хронолошки нешто старија и од акта митрополита Михаила10. Узимајући у обзир географске просторе тадашњих митрополија београдске, дабробосанске и херцеговачке, можемо са сигурношћу тврдити да је огромна већина српских православних свештеника добила тада препоруке својих архијереја да звонце у олтару више не користи у поменутом литургијском моменту. Због оваквог закључка сматрамо потребним да укажемо, најпре, на најбитнија обележја историјског амбијента у коме су наши акти – препоруке настале. Тек након тога моћи ћемо да понудимо основне смернице за будуће озбиљније истраживање свих богословских претпоставки и практичних последица доношења наших докумената. 2. Историјске претпоставке Почетни ставови изнети у документима старим око 120 година, упућују како на богословске, тако и на историјске разлоге њиховог доношења. У употреби звонца у олтару, током служења „централног“ дела Евхаристије, српски митрополити једнодушно препознају утицај римокатоличке богослужбене праксе. Сматрамо да утицај многих историјских околности (римокатоличка пропаганда у Босни и другим српским срединама у Аустро-Угарској, низак ниво просвећености у народу, бујица атеизма и материјализма са Запада и др) није једини предуслов неповерења према римокатолицима. Искусни епископи, какви су били Георгије, Михаило и Серафим, добро су знали да покушаји политичког утицаја аустроугарске пропаганде нису одвојени од римокатоличког црквеног притиска, који, због ниског степена богословске свести и пасивног литургијског живота у Цркви, може бити присутан у многим облицима, па и у практичном, богослужбеном. Засигурно су поменути епископи сматрали да је важно што пре упозорити српско православно свештенство на опасности притајеног унијаћења, које су се могле препознати и у евхаристијској пракси саме Цркве. Историјска дешавања на нашим просторима иду у прилог овој тврдњи. Када је у питању духовна клима у другој половини XIX века у Босни и Херцеговини, ситуација је потпуно јасна: биографије већине наших јерараха тога доба сведоче о њиховој бризи за очување црквеног (православног) и националног (српског) идентитета у Аустро-Угарској. Важно је подвући чињеницу да је код њих та брига блиско повезана са радом на увођењу „једнообразности свештеничких чинодејстава и црквених обреда“11. Чини нам се да се и у Србији, у раду београдског архијереја, могу сагледати исти духовни напори. Митрополит Михаило се, као што је познато, вратио на трон београдских архиепископа државним указом од 18. маја 1889. године. Његов повратак никако није одговарао бечким круговима. Део осмогодишњег изгнанства (око шест година ван Србије), владика је провео у Русији. Поново је боравио у Кијевској духовној академији, коју је и завршио 1853. и која ће на њега оставити неизбрисив духовни и богословски печат. Његов документ који ми анализирамо не треба разматрати површно се позивајући на митрополитово русофилство, али се не сме ни заобићи чињеница да је управо славна литургијска школа, којом се у XIX веку дичила руска теологија, отпочела процес идентификовања литургијских проблема и озбиљно отворила питања туђих утицаја на наше богословско и евхаристијско наслеђе. Та струјања и покрети морали су да утичу на укупно формирање митрополитово, о чему нам сведоче његове активности по повратку са школовања: издавање нових служби за Србљак, које је он редиговао или написао (на пример, службе Петру Цетињском и Стефану Пиперском), али и састављање неких нових литургијских чинова, који су ушли у Дополнитељни требник (чин резања славског колача, благосиљање кољива, чин крсног хода, молитве на ношењу литије итд.). Изгледа да у истом смислу активног богословског, литургијског и литерарног рада, под утицајем идеја руске литургијске теологије, треба разумети важну чињеницу да је митрополит објавио акт који разматрамо врло брзо након повратка на београдски трон, тачније, већ пола године после тог догађаја. Надаље, као ни српским архијерејима из Босне, ни митрополиту Михаилу није био стран рад на усаглашавању литургијске праксе. Митрополит Михаило (Јовановић) у науци је већ означен као један од највећих српских теолога XIX века. Његове проповеди методолошки осликавају идеје руског беседништва и делимичне упућености на патристичке изворе. У свим својим богословским радовима (објављеним проповедима и припремљеним уџбеницима), он посебну пажњу посвећује одбрани истина православља. Најновији истраживачи зато могу устврдити да је „трудом митрополита Михаила отпочео процес поновног саображавања српског православља светом предању Цркве“12. Преузимајући овај став и повезујући га са историјским оквирима које смо скицирали, можемо закључити да је саображавање нашег (локалног) предања са предањем (католичанске) Цркве био један од примарних задатака које је себи митрополит поставио и који је, изгледа, одмах почео да остварује. Будући да је Евхаристија врхунски израз Предања, могао је митрополит почети процес „саображавања“ управо од литургијске праксе. Конкретно, на овај начин тумачимо његово инсистирање на факту да је обичај звоњења у олтару туђ васељенском православљу, тј. да га нема нигде на истоку по православним црквама13. Ова претпоставка нас уводи у следећи део анализе наших докумената. Интересује нас, конкретно, на основу чега су српски епископи употребу звонца при претварању Дарова означили као римокатолички (проунијатски) обичај и чиме се то може поткрепити? Питање је, изгледа, и то да ли су потписници аката уопште били у праву када су своја документа доносили и да ли је одржива аргументација коју налазимо у њима, обзиром на то да се данас, више од једног века после објављивања њихових препорука, у неким нашим црквама употребљава звонце у олтару, иако нам је такав додатак из римске католичке цркве прешао и оваквога обичаја нема нигде по православним црквама? Да ли је поменуто звоњење заиста римокатолички уметак или је и то предањски српски обичај, који су, онда, како често закључују неки од учесника наше савремене дебате, највероватније, српски светитељи, као што су о. Јустин Поповић и владика Николај (Велимировић), па и сам Свети Сава, користили на богослужењима? Наше питање није реторичко, а, у складу са намером читаве студије, нема ни полемичку позадину. Да је овај проблем, управо овако директно постављен, данас више него актуелан, сведоче и речи једног епископа наше Цркве, који, говорећи недавно о литургијској пракси оца Јустина, тврди: „(…) а и звонило је звонце приликом освећења часних Дарова, што је сада понегдје забрањено, као код римокатолика„14. Контрадикторности у приступу истом феномену, више су него очигледне. Ова трагикомична чињеница такође потврђује актуелност и потребу нашег и следећих, обимнијих, истраживања ове теме. 5) Епископ Атанасије (Јевтић), Христос – нова Пасха. Божанствена Литургија. Свештенослужење, Причешће, Заједница богочовечанског Тела Христовог, 2. том, Београд–Требиње 2007, 488–489. 6) Преосвештени владика Атанасије (Јевтић), није коментарисао поменути документ. Једину, кратку, али језгровиту и упутну напомену о акту, налазимо у Прослову цитиране књиге, где аутор каже: „Додајемо и факсимил једног акта Херцеговачког Митрополита Серафима (Перовића) из 1902. г., као значајно сведочанство борбе против латинских утицаја (=звонце у Олтару) у Литургији наше Цркве“. Исто, 5. 7) Види слику бр. 1 (у дну странице). 8) П. Пузовић, Српска православна епархија дабробосанска. Шематизам, Србиње 2004. 9) Исто, 44. Исти подаци доступни су и на званичном сајту митрополије Дабробосанске. Уп. IntRes: http://www.mitropolijadabrobosanska.org/sematizam/.... 10) Према подацима Народне библиотеке Србије, Босанско-херцеговачки источник је „мјесечни духовни часопис за црквено-просвјетне потребе српско-православног свештенства у Босни и Херцеговини“. Први број под овим именом изашао је јануара 1890. године, тако да је број којим се ми бавимо морао изаћи у првој половини исте године. 11) Уп. П. Пузовић, исто. 12) Уп. И. Живковић, „Проповедништво митрополита Михаила“, 167. 13) Мислимо да акт који анализирамо и препорука Светог архијерејског сабора Православне српске Цркве (мај, 2007. године) да Комисија за проучавање литургијских питања „консултује праксу и духовна искуства осталих помесних Православних Цркава“, јесу у духу пројаве нашег Предања као израза саборне свести и есхатолошког богатства различитости у евхаристијском јединству. Наши оци и учитељи до пре век и по, могли су, дакле, да се уздигну над опасном обредном инертношћу и склеротичним псеудо-националистичким традиционализмом, и започну процес чишћења православне Литургије од схоластичких примеса. Сличан процес данас морао би, сматрамо, наићи на одобравање. Они који бледим аргументима устају против чина обнове хришћанске личности – заједнице – Цркве – Литургије, могу се препознати у опису који даје Василиадис: „Сваковрсни противници литургијског препорода обично су заробљени унутар јуридичког и индивидуоцентричног схватања богослужења“. Уп. П. Василиадис, Lex orandi. Литургијско богословље и литургијски препород, 57. 14) У свом тексту, објављеном пре пола године на званичном сајту Бањалучке епархије (www.spcbl.org/pdf/sv_liturgija.pdf), преосвештени епископ бањалучки Јефрем, члан саборске Комисије за литургијска питања, поставља ово питање. У међувремену је исти текст изашао и у брошури О Светој Литургији. Предање цркве о божанственој служби и покушаји њене измене. Вршац 2008. (Цитирано питање је на 20. стр брошуре). Поједностављено говорећи, један митрополит је пре више од једног века (узгред, тада је он био и архипастир данашње бањалучке епархије) тврдио да је у нашу праксу убачено звонце, под утицајем римокатолика, а данас други епископ (поново бањалучки!), тврди да је из наше праксе избачено звонце, опет под утицајем римокатолика?! http://casopis.sabornost.org/tekst?serija=2&id_sveska=26&id_tekst=257
  20. 3 points
  21. 3 points
  22. 3 points
  23. 3 points
  24. 3 points
    Наднасловом се тврди да је то „шок на крају рада комисије”, а поднасловом да „у заједничком саопштењу нема ни слова о његовој улози у злогласној НДХ” и да „у СПЦ незванично признају” (ни назнаке, наравно, о томе ко „признаје”!) да је став српске стране у овом дијалогу био „необично снисходљив према римокатолицима”. Сâм тако бомбастично и сензационалистички најављени текст носи још лажљивији и покваренији наслов: „Степинац мученик, ни слова о злочинима!”, са пикантним поднасловом којим се преноси став историчара др Вељка Ђурића да су „у размени научних аргумената Хрвати очигледно однели победу” (стр. 4). Читајући овај текст по повратку из Рима, питао сам се: да ли су „Вечерње новости” озбиљан лист или фабрика лажи? Како је дошло до еволуције или, тачније, инволуције текстова из „Вечерњих новости” од одговорног и, по могућству, објективног извештавања о догађајима до таблоидног, бестидног лагања, клеветања и фалсификовања најцрње врсте? Како је могуће да лист који претендује на српско становиште по разним питањима државног, јавног, политичког и културног живота, а нарочито по питању положаја Србије и српског народа уопште на ветрометини међународних односа и геостратешких игара великих сила и њихових сателита, спадне на то да учестало, готово по правилу, објављује текстове којима се отворено напада, клевета и за разне ствари неправедно оптужује Српска Православна Црква? У том оквиру, „Новости” су овим коментаром о раду споменуте Комисије, на нашу жалост и на своју срамоту, превазишле загребачки „Глас Концила”, најпознатије београдске антисрпске и антиправославне листове, па и саме себе на свом садашњем „ступњу еволуције”. После ових општих уводних запажања ред је да проценимо и оценимо сваку појединачну поставку ваистину шокантног писанија двојца Драговић − Керблер, почев од насловâ, наднасловâ и поднасловâ. „Шок на крају рада Комисије?” Ма немојте! Ако је за господу (или, може бити, још увек другове?) из „Новости” шок што се у једном заједничком саопштењу (подвлачим: заједничком), и то саопштењу које не извештава о укупном раду Комисије него само о њеном последњем, шестом састанку, о Степинцу говори неутрално (подвлачим: неутрално), односно ни позитивно (хрватско „мотриште”) ни негативно (српско гледиште) него управо неутрално, колики ли је тек шок међу хрватским „домољубима” наводне ултракатоличке оријентације што се о њему не говори у суперлативима, у славоспевима и дитирамбима, него управо неутрално? Следствено, шок је или заједнички, српско-хрватски, подједнако заступљен и у редакцији „Новости” и у уредништву „Гласа Концила”, или га уопште нема. „Новости”, наравно, не признају шок у Загребу него га констатују једино у Београду. Толико о озбиљности, одговорности и истраживачком новинарству, али и о родољубљу и истинољубљу! Уредници и чланкописци „Новости” су, изгледа, једини на свету који не знају да се у заједничким саопштењима, изјавама, декларацијама и прокламацијама може налазити само и искључиво оно што је за обе стране у дијалогу прихватљиво, макар то био и крајњи минимум, а корисно је, мада не и обавезно, да се и разлике у приступу означе или именују. То је у Саопштењу са шестог састанка Комисије дословно и доследно примењено: у њему се констатује да „у случају кардинала Степинца” тумачења Срба и Хрвата „остају и даље различита”. У изворном тексту Саопштења, на италијанском језику, формулација је, штавише, још изразитија: интерпретације су на српској и хрватској страни и даље divergenti (не просто differenti) − размимоилазе се, међусобно су удаљене, несагласне су, а све је то ипак више него само „различите”, мада је довољно, и предовољно, и то што су различите. Ово је јасно сваком осим онога ко, попут новинарског двојца из „Новости”, не жели да му буде јасно. Не бисмо се, додуше, зачудили кад бисмо са те адресе чули софистичку, лукаву примедбу да не само што се не помиње Степинчева „могућа умешаност у злочине” него се он помиње као „угледан католички пастир”. Прво: шта значи „могућа умешаност у злочине”? Како употребити тако бесмислен исказ у саопштењу за јавност, притом заједничком саопштењу? Јер, просто-напросто, умешаност у злочине или јесте или није историјска чињеница, или је стварна или непостојећа. „Могућа умешаност” је немогућа. Није много срећнија ни сама привидно лукава синтагма „умешаност у злочине”: „умешаност” може да значи, у нормалном сувислом говору, само једно − активно учешће у злочинима, злочиначко поступање. Да ли чланкописци из „Новости” стварно мисле да се тако нешто може наћи у саопштењу које у себи садржи минимум онога што заједнички могу да кажу и једни и други, и заговорници Степинчеве канонизације и њени убеђени оспораватељи? Зар су заборавили да је Комисија установљена управо због протеста Српске Православне Цркве поводом најаве те канонизације, а не на жељу хрватских бискупа? Најзад, што се тиче „угледног католичког пастира”, и то је чистима чисто: у хрватској католичкој средини он код већине ужива неоспоран углед, а у српској, са занемарљивим изузецима, никакав. И још нешто: аутори текста из „Новости” не користе српски превод, објављен у Информативној служби Српске Православне Цркве, него хрватски превод који је на овоме месту, случајно или намерно, погрешан. У италијанском оригиналу Саопштења, наиме, као и у српском преводу, помиње се „важан (importante) католички пастир”, а не „угледни католички пастир”. Разлика је голема и врло упадљива: „важан” не мора самим тим да буде и „угледан”, а и обрнуто − постоје и неважни угледници. Идемо даље. „У заједничком саопштењу нема ни слова о његовој (Степинчевој) улози у злогласној НДХ.” Ма немојте! Нема изричитога „слова” зато што то није ни била тема овога састанка: ратни, ендехазијски период Степинчева живота и рада обрађиван је, како са српског тако и са хрватског гледишта, на једном од претходних сусрета. Ипак, има посредног осврта, паметноме довољног. У претпоследњем пасусу Саопштења истиче се, наиме, као што сам већ нагласио, да су интерпретације Степинчеве личности неподударне код Срба и код Хрвата, православних и католика (interpretazioni divergenti). У претходној реченици открива се зашто постоје разна тумачења (interpetazioni varie): зато што постоје „различити догађаји, наступи, списи, ћутање и ставови” као „предмет различитих тумачења”. Који су то догађаји ако не, у првом реду, догађаји у НДХ и чији „наступи, списи, ћутање и ставови” ако не Степинчеви? „У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима…” Зар? Који су то људи који тако нешто признају? Имају ли можда име и презиме, положај и звање, или се, по „добром старом” обичају новинарâ „Вечерњих новости” (и не само њих), ради о измишљеним „добро обавештеним” − али увек и свагда анонимним − круговима, „блиским врху СПЦ”? Лично верујем да је „признање” лажно, а они што „признају” − виртуелне, фиктивне, измаштане личности. Моје следеће питање гласи: у чему се огледа „необична снисходљивост” српских православних представника у Комисији према римокатолицима? Да ли у томе што у заједничком Саопштењу (опет подвлачим: заједничком!) нема омаловажавајућих и увредљивих, а камоли простачки погрдних епитета на рачун римокатоличких сабеседника? Претпостављам да би баш такав речник одговарао истанчаном укусу и бонтону новинарске дружине из „Новости”. Чудим се ипак што, тако интелигентни и културни како их је Бог дао, нису уочили исту такву „необичну снисходљивост” римокатоличке стране према православним саговорницима, притом, авај, још и Србима. Где је бар код њих норма и стандард који прописује двојац Драговић − Керблер? Зар ниједампут да не употребе неки од израза широко распрострањених и омиљених у јавном дискурсу познатих „домољуба” у хрватској средини, попут изразâ „шизматици”, „бизантинци” или бар „одијељена браћа” у црквеној равни, а „србокомунисти”, „четници” или макар „српски агресори” по националним параметрима? Ако свега тога у тексту Саопштења нема, − а нема га, − закључак је само један: или је фамозна снисходљивост двосмерна и обострана или је она само једна у низу новинарских подметачина, на жалост оних културтрегера који обичну пристојност у говору и опхођењу проглашавају за „снисходљивост”. Уосталом, зашто би и сама снисходљивост била мана, а не врлина, без обзира на понашање „друге стране”? Ко одбацује људе због њихове снисходљивости према другим људима, ма какви они били, тај одбацује ништа мање до срж хришћанства, па и Самога Бога, Најснисходљивије Биће, Онога Који „хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине” (I Тим. 2, 4) и Који „тако заволе свет да је Сина Својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни” (Јов. 3, 16), „… да се свет спасе кроз Њега” (Јов. 3, 17). Без божанскога снисхођења, плода бескрајне и безмерне љубави Божје, не би, дакле, Христос сишао у пали свет, у сусрет паломе човеку, нити би дошло до Христове победе над грехом, смрћу и ђаволом, извојеване Његовим Крстом и Васкрсењем. Али покушаћу да и сâм снисходим новинарима наших „Новости” и да их не замарам даље наводима из Библије и теолошким рефлексијама. Радије ћу у наставку прокоментарисати конструкције и подметања са четврте стране овога броја „Новости”. „Све Цркве током Другог светског рата и после њега, на простору НДХ, међу њима и Римокатоличка и Српска Православна Црква, биле су изложене окрутним прогонима и имале су своје мученике и исповеднике вере”. Овако аутори Драговић и Керблер преносе „став из заједничког саопштења мешовите комисије”, како изричито тврде. Ја пак тврдим да је и овде посреди нечасни, злонамерни фалсификат. Ево како стварно гласи кратка и јасна формулација у Саопштењу: „… Све су Цркве биле изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере”. Ништа више! Ово је општа, свеобухватна констатација, општеважећа историјска и теолошка истина. Ту се не помињу ни Други светски рат, ни простор НДХ, ни посебно Римокатоличка и Српска Православна Црква. Све су то новинари „Новости” смишљено, са нимало похвалном намером да изазову погрешне утиске и закључке, дописали изворној реченици. Циљ им је очито био да се међу недовољно обавештеним верницима Српске Православне Цркве – и у српској јавности уопште – створе пометња, саблазан и неповерење према српској страни у иначе тешком дијалогу о Степинцу, што ће рећи неповерење према члановима Комисије у епископском чину, а не мање и према њиховим сарадницима и стручним саветницима из редова најистакнутијих српских историчара. Нимало се не чудим: свезнајући новинари из „Новости” су за сав овај комплекс црквених и, превасходно, историографских питања стручнији и меродавнији од свих доктора и професора богословских, религиолошких и историјских наука. Зато и имају право да им суде и пресуђују. Сада је, међутим, дошао час да покажем веродостојност и истинитост реченога „става” из Саопштења, а самим тим и апсурдност инсинуацијâ тима Драговић − Керблер. „Све Цркве”, стоји у Саопштењу, − дакле, не само Римокатоличка и уз њу Српска Православна Црква, − биле су „изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере”, притом не једино „на простору НДХ” и „током Другог светског рата и после њега”, него свуда и свагда. Идем редом: мученике и исповеднике имају све Православне Цркве од апостолских дана до дана данашњег, а међу њима, у новије доба, највише Руска Православна Црква: њени мученици и исповедници − од Лењина, преко Стаљина, до Брежњева − броје се у милионима, а не у хиљадама људских бића. У мањем броју, сразмерно броју верникâ, али процентуално у истом или веома сличном опсегу, мученике и исповеднике вере изнедриле су и све остале Цркве православног Истока, међу њима и наша, Српска Православна Црква. Навешћу, илустрације ради, само један пример мучеништва, и то баш из времена Другог светског рата и са простора НДХ. Реч је о старцу Вукашину из села Клепаца у Херцеговини, којем усташки кољач Жиле Фригановић одсеца најпре нос, па уши, па друге удове, тражећи од њега да кличе Павелићу и усташком поретку, а он сваки пут, упркос болу, мирно изговара: „Само ти, дијете, ради свој посао!” Напослетку усташки нечасни „часник” усмрћује непоколебивога старца, али зато никад више нема мира и спокоја ни на јави ни у сну. Непрекидно види старца Вукашина и чује његов глас: „Само ти, дијете, ради свој посао…” Тражи, узалудно, помоћ психијатра Неде Зеца, − узгред буди речено, православнога Србина, − али помоћи му нема: не дâ Бог и правда Божја. Крајњи резултат је следећи: име старца Вукашина је записано у календару светих мученика Православне Цркве, а за његовога крвника се једино можемо надати да се макар на самрти покајао за своје злочине. Од небројених примера мучеништва у великом руском народу − већем по мучеништву неголи по бројности и територији − наводим само један, и то из времена Другог светског рата: у логору смрти Аушвицу монахиња Марија Скопцова, руска емигранткиња из Париза и учесница француског Покрета отпора, стаје у ред уместо друге личности, по свој прилици Јеврејина или Јеврејке, и одлази у смрт из љубави према непознатом човеку, али ближњем зато што је људско биће. И она је посмртно прибројана сабору светих Православне Цркве. И тако редом… А да ли је на хришћанском Западу било сличних мученика? Јесте, и то не мало. Навешћу као пример близу две хиљаде пољских римокатоличких свештеника побијених од хитлероваца, што износи четвртину пољског римокатоличког свештенства, а у НДХ јасеновачке мученике, словеначке римокатоличке свештенике и хрватске старокатолике. Ту је и римокатолички пандан подвигу свете мученице Марије Скопцове: фратар Максимилијан Колбе, Пољак, који у логору Дахау такође стаје у ред за смрт да би покушао да спасе непознатог ближњег. Веровали или не, али и протестанти су имали своје мученике за време Хитлерове епохе: то су не само чувени пастор и теолог Бонхефер већ и многи други, припадници „Цркве исповедникâ” (die bekennende Kirche). Грех је не споменути и Јермене, Копте, Асирце, Халдејце, Сиријце и друге хришћане Истока, страдалнике и мученике од 7. века до овога часа, дакле више од тринаест столећâ. После предузетог извртања смисла и обезвређивања реченице која говори о мучеништву као чудесном феномену у читавом хришћанском свету, у различитим облицима и са различитим тумачењима, наши текстописци откривају и зашто чине то што чине – зато што им је намера, нимало похвална и овога пута, да изведу закључак како је „овај став из заједничког саопштења” у стварности „многима послужио као показатељ да српска страна није доказала умешаност контроверзног надбискупа у геноцид над српским народом у НДХ”. Ово тврђење као да је од речи до речи преписано из „Гласа Концила” или из неког још опскурнијег загребачког гласила. Разуме се да „српска страна” није доказала такву умешаност онима који не прихватају никакве доказе, чак ни оне документоване већ одавно објављеним изјавама самога Степинца. У такве, по свему судећи, не спадају само познати хрватски предлагачи његове канонизације већ и њихови самозвани адвокати из београдског листа са репутацијом српског патриотског гласила. Да ли је „српска страна” ишта доказала или није, то не могу да знају новинари „Вечерњих новости”, па чак ни историчар г. Вељко Ђурић, нити било ко други, све до дана објављивања свега материјала Комисије и увида заинтересованих компетентних људи у тај материјал. Унапред паушално и напамет изрицати негативан суд о „српској страни” у дијалогу стварно је неозбиљно. На крају крајева, ако „српска страна”, претпоставимо, није доказала „хрватској страни” Степинчеву „умешаност у геноцид”, да ли то треба да значи да је „хрватска страна” доказала „српској страни” његову неумешаност? Оваква логика у размишљању и методологија у закључивању какву налазимо у надобудном тексту на четвртој страни „Вечерњих новости” од 15. јула доводи ствари до апсурда. То важи и за следећу тезу велеучених новинара, засновану на више него климавој подлози претходне. Она гласи: „Због неколико спорних ставова из саопштења, његовог општег тона и употребљених формулација, у црквеним и научним круговима, спекулише се да српске владике и историчари нису изнели довољно јаке аргументе о Степинчевој улози у прогону, присилном превођењу у католичку веру и игнорисању масовних убистава Срба у логорима смрти НДХ.” Узвраћам питањима. Који ставови су спорни и због чега су спорни? Зашто је „општи тон” мањкав или, штавише, погрешан? Које формулације не одговарају општеприхваћеним правилима цивилизованог изражавања, у духу доследности у сопственим ставовима и истовременог елементарног поштовања према личностима и уверењима „са друге стране”? На основу чега господа Драговић и Керблер закључују да „српске владике и историчари нису изнели довољно јаке аргументе”? Да ли су читали њихове реферате и слушали њихова излагања? А и да јесу, као што нису, да ли стварно верују да баш они и њихови ауторитети из „црквених и научних кругова” поседују такву научну и стручну спрему да су у стању да прате и схвате, примера ради, богословске анализе двојице српских митрополита и професора, Амфилохија и Порфирија, или пак аргументацију више српских историчара, такође универзитетских професора, насталу као плод многогодишњег рада у библиотекама и архивима? Наглашавам да би коректни одговори морали бити заиста утемељени на конкретним подацима и необоривим чињеницама, као и на непосредном увиду у ток рада Комисије, а не на флоскулама типа „служи као показатељ”, „спекулише се”, „сугерише” и сличнима, у духу Бећковићевог „рече ми један чо’ек”. Истина је сасвим другачија: ставови представникâ Српске Православне Цркве су били доследни, кристално јасни и часни; општи тон разговора коректан, уљудан и пристојан, у духу узајамног поштовања независно од разликâ у ставовима и оценама; формулације разговетне и недвосмислене, изложене на културан начин, без лукавства и задњих намера, усмерене ка једном циљу − утврдити, колико год је то у нашој моћи, историјску истину о људима и догађајима. Неприхватање виђењâ и закључака представникâ наше Цркве од стране представникâ Хрватске бискупске конференције не може бити приказано као неуспех оних првих и успех ових других. А управо то, на крајње непримерен начин, чине аутори овог невероватног текста у „Новостима” када хладнокрвно тврде да су „католици и практични добитник ових разговора” или, позивајући се на г. Вељка Ђурића Мишину, да су „Хрвати очигледно однели победу”. Нека ми се не замери, али не могу да прећутим своју огорченост оваквим навијачким писањем. Па све да су плаћени намештеници загребачкога Каптола, а свакако нису, овако нешто од њих не би захтевао ниједан послодавац или налогодавац. А чиме им се то замерила наша народна и мученичка Црква да јој ово раде? Не знам, чак не могу ни да наслутим. Напомињем да немам намеру да о овим питањима јавно полемишем са г. Вељком Ђурићем, не толико стога што га сматрам пријатељем колико стога што нисам историчар. Зато евентуалну реплику на његове негативне судове о учинку српског дела Комисије и оптужбе на рачун њених чланова и консултаната препуштам његовим колегама историчарима. Враћам се, у завршници овог одељка свог „утука на утук”, на питање успеха и неуспеха, „победе” и „пораза”. Ако је наш неуспех и пораз у томе што хрватска страна у дијалогу није прихватила наше виђење и нашу оцену Степинчевог чињења и нечињења пре и током Другог светског рата, онда, са истом закономерношћу, следи и то да наше неприхватање хрватског виђења и хрватске оцене Степинчеве делатности у том периоду представља наш успех и нашу „победу”, а хрватски неуспех и „пораз”. Очевидно је, дакле, да или нема победника и губитника или да су обе стране у исто време и победничке и губитничке. Ваистину, логика је и Драговићева и Керблерова Ахилова пета, а можда и њихов „сан летње ноћи”. Једино делимично тачно запажање овога дичнога двојца јесте запажање које се односи на приступ српских научника фондовима ватиканских архива затвореним за јавност. Није, наиме, тачно тврђење да су били затворени и за сараднике српског дела Комисије, али јесте тачно да им је приступ био ограничен и да су добили мали број тражених докумената. Притом ваља имати у виду и поштено рећи да је папа нашој страни у своје време генерално дозволио приступ овим фондовима. Завршни део текста из „Вечерњих новости” не изискује, чини ми се, посебан осврт јер углавном препричава већ речено у првом делу текста или пак преноси каптолске коментаре из Загреба. Не бих да се овде и њима бавим иако су ми веома добро познати пошто сам их слушао и читао стотинама пута, а садржај неких знам готово наизуст. Све у свему, навијачко, сервилно – рекао бих: каптололатријско колико и антипатријаршијско – сочињеније господе Драговића и Керблера оставља крајње мучан утисак, бар у мојој души. Они сигурно никад нису чули изјаву старог, одавно покојног, а мени драгог монаха, родом из околине Призрена, којом је он желео да опише српско-арбанашке односе, а која гласи: „Они ги имају своје, ми ги имамо своје.” Ова народска изјава изражава и природу српско-хрватских односа у целости и резултат рада Комисије, где нема места лицитирању о „победницима” и „губитницима”. За наук и пример новинарима „Вечерњих новости” о чијем тексту и написах све ово наводим, на крају, неупоредиво поштеније писање ауторке Влатке Полшак Палатинуш, објављено 14. јула на сајту Тportal. Госпођа Полшак Палатинуш пише: „Годину дана и шест састанака касније Мјешовита комисија Хрватске бискупске конференције и Српске православне цркве о кардиналу Степинцу није се помакнула с почетне точке. Рад ове комисије завршен је, сви су остали на својим почетним ставовима, а хоће ли и када блажени Алојзије Степинац бити проглашен светим, и даље је непознаница.” У даљем тексту додаје: „У хрватској се јавности могу чути ,утјешни’ аргументи како је Папа само у духу екуменизма желио уважити став СПЦ-а те да за њега проглашење Степинца светим није под упитником. Српска јавност с друге стране ликује јер сматра да су зауставили канонизацију.” Одмах потом закључује: „… Многи се слажу с тиме да је аргентински папа овим потезом желио ово питање на неодређено вријеме макнути с дневног реда, можда и врући крумпир препустити својем насљеднику да се гомба с њим, јер Степинац је првокласно политичко питање и у Хрватској и у Србији.” Ауторка овог текста, насловљеног као „Пет точака о Комисији”, зацело није Српкиња, па отуд евентуално пристрасна, а није ни задрта заговорница нити пак острашћена противница Степинчеве канонизације, али зато, за разлику од наших јунака ове невеселе повести, зна шта значи одговорно истраживачко новинарство. Сажетак њеног доживљаја Комисије исказан је у поднаслову њеног текста и гласи: „Хрватима је Степинац и даље светац, Србима усташки викар.” Реч је Христова: „Ко има уши да чује, нека чује!” (Мат. 11, 15; 13, 9 и 43; Марк. 4, 9 и 23; 7, 16; 8, 18; Лук. 8, 8 и 14, 35). http://beseda.rs/sok-na-kraju-rada-komisije-vecernje-novosti-ozbiljan-list-ili-fabrika-lazi/#.WW57XKBa7zA.facebook
  25. 3 points
    Коптски православни папа-патријарх Тавадрос II одлучио је да се ометенима у развоју стави на располагање 5% радних места у египатским црквеним установама. Ово јавља Фондација „Про Оријенте“ позивајући се на сајт „Copts United“. Овај пропис тиче се и подручја социјалног рада, школа и привредних установа које послују са Коптском Црквом. Одељење ове Цркве задужено је са рад са омладином већ је почело да приступа младим ометеним људима нудећи им одговарајући посао. Одлука Патријарха Тавадроса II подигла је углед ове Цркве из разлога што је ситуација са ометеним лицима у овој земљи нарочито тешка и њихова егзистенција је често на ивици. Извор: Катпрес Хришћански свет |
  26. 3 points
    У недељу, 2. јула 2017. године, на празник Светог Јована Шангајског, волонтери Милосрдне секције Верског добротоврног старатељства посетили су Одељење ортопедије на Бањици. У болничкој капели Светог Јована Шангајског поводом празника је прослављена слава. Преломљен је славски колач, а волонтери су се запутили на Дечје одељење посетили најмлађе пацијенте. Извор: ВДС Архиепископија београдско-карловачка |
  27. 3 points
    Ово питање има два огранка. Први се односи на исправност додавања «Пресвета Богородице, спаси нас» јектенији, а други на догматску тачност тог произношења. Почећемо од другог дела, који, као што следи, представља предуслов за одговор на први део питања. 1). Многи богословствујући појци и свештеници то «Пресвета Богородице, спаси нас» - које се, као што је познато, поје не само у јектенијама, него и уместо стиха (из Библије) пре тропара Богородичиних канона, као и у неколицини других случајева сматрају догматски нетачним и стога и нечим што треба избацити. Неки га исправљају у «Пресвета Богородице, моли се за нас». У том виду се оно може чути у одређеним храмовима, а некада и у преносима радио-станица, особито за време служења Акатиста у току Велике Четрдестнице. Аргумент за то је познат: човеку спасење долази само од Бога и ни од кога другога. То Он сам изричито говори устима пророка Исаије: „Нема праведног и спаситеља до мене" (45,22). Христос је Спаситељ, једини спаситељ човеков. По речима Апостола Петра: «Јер нема другог Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти» (ДАп. 5, 12). Али, у самом Светом Писму се глагол „спасити" и реч „спасење" упоредо и у истом смислу, дакле не у смислу спасења од неке опасности или нужде, како и данас обично употребљавамо ту реч, него у посебном смислу вечног спасења човекове душе, не користе само када се ради ο Богу, или још прецизније ο Исусу Христу, него и када се ради ο људима, Апостолима или верницима, који сво- јим молитвама или поучавањем доприносе спасењу човека. Тако верујућа жена или верујући муж спасавају своје неверујуће брачне другове (1. Кор. 7,16), Апостол Павле спасава оне који верују у његову проповед (Рим. 11,14 и 1. Кор. 9, 22), Тимотеј ће својим примером и учењем спасити и себе самог и «оне који га слушају» (1. Тим. 4, 16), «онај који обрати грешника са пута заблуде његове ће спасити душу од смрти» (Јак. 5,20) и верни ће спасити остале људе «отимајући из огња» (Јуда 22-23). Наведени делови Светог Писма се не противе првим наводима. Опет се подразумева да спасење даје само Бог и да се верни спасавају само путем избавитељног дела Исуса Христа. Људи су оруђе Божије и сарадници Његови у делу спасења. Они својим речима, делима и својим животом у Христу изграђују Светитеље и чине их часним удовима тајинског тела Христовог, а Христос је глава и «спаситељ тела» (Еф. 5,23), дакле Цркве. По познатом отачком учењу, ван те Цркве, дакле ван тајинског Тела Христовог, не постоји могућност за спасење. Верни пак као чланови Тела и причасници његових благодатних енергија, и са- ми делају као «христоносни» и «богоносни» и спасавају у Христу, градећи и усавршавајући један другог. Пошто се пак та заједница тајинског Тела не разрушава смрћу, него сви у Христу живе, и претходно упокојени и у Христу скончали верни нас и даље спасавају, опет речју својом, која је записана у светим књигама, примером својим који се пружа као пример за подражавање, и пре свега својим молитвама и „делатним" молбама Богу. Стога и Црква, не само да вернима чита свештена учења Светите- ља, и њихову веру и дела наводи као пример за подражавање, него и непрестано призива у помоћ њихове молитве и прозбе. Ако ово важи за Светитеље, онда тим више важи и за Пресвету Богородицу, која се једина удостојила да буде Мајка Божија и да на тај јединствени начин непосредније учествује у спасавању света. Управо у том смислу се обраћамо њој, која се увек живо и неуморно моли за све нас, и призивајући помоћ њену појемо «Пресвета Богородице, спаси нас», што је, као што смо видели, сагласно и са Светим Писмом и са догматским учењем Цркве. До потпуно истих закључака долази и о. Епифаније Теодоропулос у једном свом чланку под насловом «Треба ли избацити «Пресвета Богородице, спаси нас»?» који је објављен у часопису «Ενορία» («Парохија») бр.13(1958), стр.121-122: «„Пресвета Богородице, спаси нас" уопште није нешто што треба избацити, јер певајући то и појући уснама и срцем својим, од пречисте Дјеве не тражимо да нас спасе својом силом и влашћу и природним правом, као што неки погрешно подразумевају, него да, користе- ћи своју безграничну, мајчинску смелост пред Богом Ло- госом, којем је од свог тела и посудила, својим молитвама допринесе да на крају стекнемо у Христу спасење и Бе- смртним се ослободимо смрти. Сходно томе... ово се не односи ни на шта друго до на њене топле молитве, којима она може допринети добром напретку опет нашег у Христу спасења.» Као сличне упореди и посебне књиге професора Јована Калогироса, «Μαρία η αειπάρθενος Θεοτόκος κατά την Ορθόδοξον πίστιν», Θεσσαλονίκη 1957 и Мегаса Фарантуа, «Η θέσις και η σημασία της Θεοτόκου εις την πίστιν και εις τηνζωήν», «Θεολογία», св. 44 (1973), стр. 136-156. Али, да ови наши закључци не би били сматрани произвољним, биће потребно да се због поткрепљивања истих, вративши се уназад, обратимо литургијским тек- стовима наше Цркве. Почнимо од новијих Типика. «Типик Велике Цркве Христове» (Г. Виолакис) у свом «Предговору», ставка 24., предвиђа појање «Пресвета Богоро- дице, спаси нас» уместо стиха библијских песама код богородичиних тропара у канонима. Исто важи и за богородичине каноне ο Богородичиним празницима (8./21. септембар) и за Октоих. На основу ове уредбе је у Часослову у издању Αποστολική Διακονία (Атина, 1963, 1967) и испред тропара акатиста, као и самим молебним канонома, додато «Пресвета Богородице, спаси нас». И манастири Свете Горе се држе истог поретка. Α сви знамо колико су монаси увек били осетљиви на догматска питања. Али, нека нико не мисли да је до увођења овог стиха дошло у вековима религијског незнања. У 2062. Атинском кодексу, л. 95, из 14. века, то сусрећемо као стих који се пева испред 9. песме канона Воздвижења Часног Крста («Тајни си Богородице...»). Ја бар не знам да у старијем литургијском предању имамо сведочанство ο кориштењу овог стиха у горе наведеним случајевима. Али, то није битно. У многим тропарима налазимо исту реченицу, са истим или сличним речима. Изабраћемо неке од њих: у тропарима алфабетског акростиха малог Водоосвећења, које већ у рукописима из 12. века сусрећемо у облику у којем их налазимо и у данашњим штампаним издањима, или пак у разним другим верзијама, наилазимо и на призивање Пресвете Богородице: «Дјево, која си примила од Анђела: „Радуј се!"... спасавај оне који те ве- личају», «Оживи ме... спаси молитвама твојим»,«... зачела Творца свих... молитвама твојим спаси душе наше», «По дугу... да се спасемо молитвама твојим», «Пресвета Богородице... спаси слуге своје...», «Дјево Богородице, спаси молитвама твојим све... », «Дјево... спасавај оне који те величају», «Отвори нам... јер си ти спасење рода хришћанскога». Сличан је, али можда и много старији, бого- родичин тропар 5. антифона јутарње службе ο Великом Петку: «...неизрециво... Дјево спасавај оне који те величају». Међу најдревније тропаре се убрајају и тропари Окто- иха, који садрже сличне изразе - навешћемо неке од тих израза: а) глас 1. «Обузети... вапијемо благодарно: спаси нас...», «Обнови се свет... верних спасење...» (стихире мале суботње вечерње службе, 3. и 4. тропар), «Марија, часно... јер си ти спасење грешних и помоћ... и спасаваш слуге твоје» (недељна јутарња служба, 2. катизма, 3), «Небесних сила радовање... пречиста Дјево, спаси нас» (недељна ве- черња служба, богородичина стихира), «Најсветија од све- тих... владичице света, спаси нас...» (стиховне стихире ο јутрењу понедељка). б) глас 2.: «У часу судњем... девојко, вапијем ти... и спаси ме» (стихира вечерње службе понедељка) в) глас 4. «Одговори на молбе... и спасење душа наших» (стиховне стихире недељне вечерње службе) г) глас 7. «Под покров твој Владичице... и спаси душе наше» (стиховне стихире на суботњој вечерњој служби), «Надишла си редове... похитај, спаси ме» (стиховне стихире не- дељне вечерње службе). д) глас 8. «На пучини олује... Богородице, ти ме спаси милосрђем својим» (уторак, 2. катизма, 3). И неколицина тропара ο Богородичиним пра- зницима: «По рођењу Твоме... спаси род наш» (стихире вечерње службе 21. новембра), «Кад си изишла... спаси душе наше» (стиховне стихире 15. августа), «Прими од нас... и душама спасење подај» (15. август, Канон Св. Јо- вана Дамаскина, 9. песма, тропар 3.). «Радуј се, теби благо- вести Архангел Гаврил..» (24. март, 7. песма канона, тропар 2.). И на крају веома познати тропар «Отвори нам двери милосрђа... јер си ти спасење рода хришћанскога». Међутим, обично се против химнографије наше Цркве наводи аргумент да химне садрже догматски неи- справне изразе јер се ради ο поетским делима која се не пишу да би изразила догмате, него да би уз «поетску сло- боду» и у високој, дворској поезији уобичајена преувели- чавања величала свештене личности. Али то је једно пи: тање ο којем би се могло разговарати: 'свети химнографи су истовремено били и богослови и поседовали свест ο тачности догме и строго литургијском карактеру своје поезије. Црква, појући Богу и величајући Светитеље своје, православно богословствује и својим богослужењем изражава догме те свој народ учи правој вери. Али, ако бисмо тај став чак и на тренутак сматрали исправним, и «Пресвета Богородице, спаси нас» би као химна, као и упоредни изрази химни које смо изабрали, могло да се мери истом мером. Дакле, будући да би у другим химнама израз «спаси нас» за Пресвету Богородицу био прихватљив, онда би из истог разлога, бар као претеривање или као обраћање до којег такође долази по «песничкој слободи», био прихватљив и у «Пресвета Богородице, спаси нас». Али, из сличних израза у другим, непоетским Отачким делима можемо да видимо да се ради ο чисто право- славном изражавању. Ево неких од тих израза: «Спасења нашега радионица...» (Св. Јован Дамаскин, Похвала ο препоштованом Успењу Богоматере 3, 5), «Радуј се... за- једничко спасење свих крајева земље уједно» (Св. Јован Дамаскин, Беседа на Благовести), «Њом (Богородицом) смо првом и једином спасени» (Симеон Солунски, «Ερμη¬νεία», 50), «Јер се њом осветљује све, и из ње прве се ми светињама спасавамо, јер смо се њоме и сјединили са Богом... она је заједничко спасење целом свету... њоме се надамо спасењу... јер нас она више од свих осталих може спасити» (Симеон Солунски, «Διάλογος» гл. 94, 99 и 359). Мислим да је из свега горе наведеног постало апсолутно јасно и да више нема места ни за какву сумњу или противљење томе да је «Пресвета Богородице, спаси нас» исправно у свом догматском изразу, као и да га је у светом богослужењу исправно говорити тамо где је предвиђено. 2) Први део питања се односи на убацивање «Пресвета Богородице, спаси нас» у јектеније које говори ђакон, или у његовом одсуству свештеник, када се и име Пресвете Богородице наводи заједно са украсним придевима који га прате. Овај додатак не сусрећемо ни у једном рукопису или штампаном издању. То показује да се ради ο једној скоријој навици коју наше литургијско предање не потврђује. Зашто се то говори? То је лако објаснити. У нашем народу је поштовање према Пресветој Богородици било и јесте веома велико, и то са правом. Верни су чим чују њено име чинили знак крста и у себи изговара- ли у другим литургијским случајевима уобичајени призив Пресвете Богородице. Тако је и у Светој Литургији после освећења светих Дарова, на почетку читања диптиха, почело да се додаје њено величаније, које је напослетку и преовладало. Исто имамо и са «Спаси, Господе, народ свој...» на јутрењу, где многи појци додају и одговарајуће призивање Богородице и других Светитеља. То обраћање ни у овом случају, ни у завршецима јектенија није исправ- но. Бар га предање и правилан литургијски поредак не потврђују. Оно осим тога једним непотребним додатком прекида реченицу ђаконовог обраћања народу, засењујући тако њен целокупан смисао и преносећи њено тежи- ште са Христа и предавања нашег живота Њему на молитве Пресвете Богородице. Ј.Ф.
  28. 3 points
    12. август (30.јул) Преподобна мати Ангелина српска Кћерка албанског кнеза Аријанита из елбасанског краја, свастика чувеног кнеза Ђурађа Кастриотића - Скендербега и жена српског деспота Стефана Бранковића, сина Ђурађа Бранковића. Са својим мужем делила је сву горчини његовог живота, како у Србији, тако и у изгнанству у Албанији и Италији. Своје синове Максима и Јована васпитала је у хришћанском духу. Када јој се муж упокојио, замонашила се и посветила молитви и делима милосрђа, те оправљању и зидању цркава и манастира. Народ је назива „Мајка Ангелина“. Њене чудотворне мошти почивају са моштима праведног јој мужа Стефана и посвећених синова Максима и Јована у манастиру Крушедолу. Света мати Ангелина предала је своју душу Господу почетком XVI века. Тропар (глас 8): У теби се, мати, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следила Господа Христа. Делима си учила презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, света Ангелино, радује се дух твој. СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АНГЕЛИНЕ, деспотице Српске Ова света и преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству, и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја. У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита, кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на светој Ангелини видео прст Промисла Божјег, који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу. У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот Српски Стефан слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427.-1456. г.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (1456. г.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару, где је као монах Герман и умро, 16 октобра 1459 године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева[6], због опште разјадињености и разбијености Српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник па одатле у Албанију, да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс. 145, 9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира[7], и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном (у Скадру 1461. г.), пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном. Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9. октобра 1476. г.), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега.[8] Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији, и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново, и тамо у цркви Светог Апостола и Еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15. фебруара 1486. г.).[9] Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495. године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502. г.)[10], те света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за митрополита Влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом, и заједно са мајком му светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела. Неколико година касније, света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде митрополит Београдски и Сремски, и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол, и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516. године, 18. јануара, када се и слави његов спомен), и би погребен у својој задужбини Крушедолу. Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив "Мајка Ангелина". Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јула 1520. године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би "објављено", њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована деспота. Ове свете и чудотворне мошти "Сремских Светитеља" Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30. јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин. Свети апостоли Сила, Силуан, Крискент, Епенет и Андроник Сви из Седамдесет апостола. Св. Сила би послат из Јерусалима у Антиохију с Павлом и Варнавом, да тамо реше спор међу вернима односно обрезања, наиме, да нетреба обрезивати незнабошце, кад прелазе у хришћанство (Дела Ап. 15, 22). По том је путовао Сила с Павлом по Азији и Македонији, и био постављен за епископа у Коринту, где је мирно скончао. Силуан је помагао обојици врховних апостола (I Пет. 5, 12; II Кор, 1, 19). Као епископ у Солунумного се потрудио, много настрадао, док није земаљски живот заменио небесним. Крискент би сатрудник ап. Павла (II Тим.4, 10), по том епископ у Галатији, па мисионар у Галији, где мученички сконча за Христа у време Трајаново. Епенет свети, споменут од апостола Павла (Рим. 16, 5), био је епископу Картагени. Андроник (Рим. 16, 7) епископ Паноније, спомиње се посебно 17. маја. Свештеномученик Валентин Био епископ у Италијанском граду Интерамни. Исцелио од болести брата трибуна римског Фронтана. Кад се разболи син познатог философа Кратона, Херимон, то по саветовању Фронтоновом позва Кратон епископа Валентина у Рим. Херимон беше сав згрчен, тако да му глава беше савијена међу колена. Валентин се затвори у собу са болесником, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изведе Херимона потпуно здрава и предаде оцу. Тада се крсти Кратон са целим домом својим и са три ученика своја. Херимон остави дом очев и оде са Валентином. У том се крсти и син епарха римског, Авундије. Разјарен због овога епарх ухвати Валентина, и после мучења посече мачем. Посечени беху тада и она три ученика Кратонова: Прокул, Евив и Аполоније. Њихова тела узе Авундијеи чесно сахрани. Сви пострадаше 273. год. и посташе грађани царства небеског. Свештеномученик Полихроније епископ Вавилонски Када цар Декије освоји Вавилон, ухвати Полихронија са три презвитера, два ђакона и два покрштена кнеза: Авдоном и Сенисом. Полихроније не хте ништа одговарати пред царем него само ћуташе, док св. Парменије презвитер одговараше за све. Епископа и свештенике одведе цар у Персију, у град Кордову, и секирама посече их. А кнежеве, Евдона и Сениса, одведе собом у Рим, и тамо их најпре баци пред зверове, папосле мачем погуби. Сви чесно пострадаше 251. год. Свети Јован војник Потајни хришћанин. Послат од цара Јулијана Одступника да убија хришћане, он их не убијаше него помагаше да се сакрију. Јулијан га баци у једну тамницу у Цариграду. Када погибе зли цар, Јован се предаде подвигу живећи у чистоти и светости. Упокојио се мирно у старости. По смрти јављао се некима, који су потребовали помоћ његову. Молитве њему помажу да се пронађу лопови.
  29. 2 points
  30. 2 points
    Понашање деце од две, три или четири године може бити узрок "нервозе" како свештенослужитеља и сабраних верника, тако и самих родитеља, који су принуђени да из цркве излазе више пута током службе. А да ли живахност деце уопште сме да узрокује "нервозу" током службе? "Ми родитељи смо само сарадници Божији у васпитавању деце", рекао је овим поводом наш гост, свештеник Владимир Левићанин из храма св. Георгија у старој Бежанији и додао да "не можемо очекивати да деца у том узрасту разумеју све што се дешава на Литургији". Ова ситуација се не односи и на родитеље, који са љубављу и стрпљењем морају да прихвате све оно што родитељство са собом носи. "Када си родитељ, ниси више свој", каже о. Владимир. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=14178
  31. 2 points
    Додатно сам мотивисан тиме што су Драговићева писанија непосредно или посредно, отворено или прикривено, уперена искључиво против Српске Православне Цркве. Као таква, она нису само професионално неозбиљна него су и штетна, па, до одређене мере, и опасна, и то не само по Српску Православну Цркву већ и по нашу државу и по сав род српски. Писање у стилу „шта би било кад би било” није само у супротности са уставним одредбама и важећим законима него је и директно противуставно „разигравање” теме која реално не постоји, а намеће се – или се подмеће – Српској Православној Цркви. Притом јој се вулгарно и лажљиво приписује да је унапред благонаклоно расположена према идеји о „разграничењу с Албанцима”, што је само еуфемизам за идеју о подели Косова или, још тачније, о добровољном и неповратном поклањању највећег дела његове територије Арнаутима, који су њиме загосподарили силом, додуше не својом већ натовском. Настрану Устав и право, домаће и међународно, али где је ту морал, не професионални, не хришћански, не грађански, не отаџбински, већ елементарни људски морал? Чиме је то наша мученичка Црква заслужила или изазвала овакав однос према њој, овакво непријатељство? Једини део опскурног текстића који није написан у кондиционалу него у индикативу јесте његов почетни пасус. Али и то је привид: најпре се тачно констатује да „Српска Патријаршија још нема коначан став о полазним основама за унутрашњи дијалог о будућности Покрајине”, да би се затим са неизазваном сигурношћу прејудицирало да ће „све опције” бити „пажљиво размотрене” и да би се нагласило да то укључује и предлог Ивице Дачића о разграничењу, што ће рећи о подели Покрајине. У следећем пасусу самопроизведени (у српском новоговору self made) познавалац приликâ и, посебно, неприликâ у Српској Православној Цркви везе даље: „У седишту СПЦ овако коментаришу” идеју министра Дачића „о обезбеђењу српске православне баштине стварањем манастирских заједница по угледу на Свету Гору у оквиру Грчке”. Затим детаљније, али не мање субјективно и неаргументовано, објашњава „овај тип специјалног статуса, какав ужива Атос у Грчкој”. На основу чега Драговић развија своје генијалне мисли? Како се зову они који „у седишту СПЦ”, специјално за њега, „овако коментаришу виђење будућности Косова”, све трагом замисли вицепремијера Србије, иначе легитимне у својству личнога става? Кладио бих се да је те „коментаторе” Драговић измислио! Уосталом, ко шта ту има да коментарише? Став апсолутне већине припадникâ Српске Православне Цркве, неизмењен вековима, – а и, по свему судећи, неизмењив у будућности, – лаконски је формулисао Патријарх српски Иринеј на следећи начин: „Апелујемо на наше државнике да не смеју никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Јер, оно што се силом узме, то се и врати; оно што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити.” А што се тиче самог „унутрашњег дијалога”, опет је Патријарх, главом и брадом, изјавио да ће се, уколико и када Црква добије од надлежних органа званични позив да се у њега укључи, она огласити на себи својствени и канонски једини могући начин – расправом у Светом Синоду и синодском одлуком о начину и садржају одзива на такав позив, а можда и отварањем унутарцрквеног дијалога по данас најактуелнијем и најживотнијем српском питању. Мудри Грци су још давно и давно срочили изреку по којој свака власт има да ћути у присуству врховне власти, а Патријарх је оличење и гласноговорник врховне црквене установе, светог Сабора укупног епископата, али и Цркве као целине. Виђена Драговићевим – и не само његовим – очима, Црква није саборна, васељенска, универзална, свеобухватна, небоземна богочовечанска Заједница, Заједница којој припадају не само сви њени чланови без изузетка него и сва космичка и наткосмичка стварност. Да је и Христос – као Богочовек, као Глава Телу Цркве – њен први члан, то нашим неоцрквењеним или пак расцрквењеним савременицима ни на памет не пада. Да се Дух Свети, Дух Божји, – као вечна Душа вечног богочовечног Тела, – такође налази унутар Цркве, а не негде изван или изнад ње, и да из ње „дише где хоће”, то су за њих „шпанска села”. Да ни Бог Отац није изван ње него је у њој као у Своме нерукотвореном и неразоривом Дому, – Дому здравља, Дому живота, Дому спасења, – тек то им не може бити ни блиска мисао, акамоли идеја водиља. Да Црква није само социјална или национална институција, да она не обухвата само такозвани црквени врх или само епископат и свештенство, да она ни у каквим околностима и ни под којим условима не функционише као идеологија, политичка партија, невладина организација или било шта слично, то ваљда никад нису ни чули. Шта, дакле, значи када се каже да ће се о том и том питању изјашњавати Црква, САНУ, Универзитет и тако даље? Не значи ама баш ништа! Јер, и у Академији наука, и на Универзитету, и у Матици српској, и у разним институцијама, и у друштву уоште, Црква је, већ по својој природи, присутна. Присутна је кроз православне хришћане којих има у свим тим друштвеним, културним и иним срединама, и то много више него што би желели сви они који су се некада клели Брозу да неће скренути са његовог пута, а сада се заклињу Бриселу да за њих „евроатлантске интеграције немају алтернативу”. Важи и обрнуто: и САНУ, и Универзитет, и сва друга људска саборишта налазе се, живе и крећу се унутар Цркве, и то како преко православних хришћана који у њима делају и делују тако и кроз аутентичне духовне, научне, уметничке и културне вредности које стварају и негују у сарадњи са суграђанима других вера и уверења, па и са онима који немају вере или верују да је немају. Следствено, неоправдано је и бесмислено специјално позивати или прозивати Цркву да саопшти свој засебни став по овом или оном питању, а поготову очекивати и захтевати да она „износи став” по свим могућим и немогућим питањима, крупним и ситним, пресудно важним и нерасудно глупим. Рећи ћу кратко и јасно: Црква нити има нити треба да има некакав службени шалтер са радним временом у три смене на којем би залудним питачима и дежурним испитивачима у свако доба дана и ноћи сервирала своје судове, „директиве” и „фетве” о свему и свачему и још понечему. Она је простор слободе. Зато у њој, поред јединства у вери, постоји и најшири спектар различитих мишљења о проблемима и изазовима живота. То је легитимно и нормално. Све ово изложих да бих показао једностраност (да ли и недобронамерност?) Драговићева приступа теми Црква и Косово. По њему, наиме, испада да Црква представља нешто друго него што смо сви заједно, да је она својеврсни уљез у наше време и друштво, – за неке, штавише, нежељени и незвани гост, – да мора имати нарочит и не баш „обичан” поглед на општељудске и општесрпске проблеме, а кад је у питању проблем статуса и будућности Косова и Метохије, да је њој стало само и искључиво до цркава и манастира, сакралних и културних споменика, светишта и гробаља, па – зашто да не? – и до издржавања свештенства и монаштва, као и до одржавања у животу разбацаних манастирских и парохијских заједница, а да је се не тиче или да је много не дотиче укупни положај, опстанак, будућност и судбина свега српског народа на Косову и Метохији. (Како ли би тек поверовали да наша Црква није равнодушна ни према будућности косовско-метохијских Арбанаса, такође не особито ружичастој?) Није баш похвално своје и туђе произвољне конструкције о „атонском моделу” (звучи познато, зар не?) стављати у уста анонимним – пре ће бити непостојећим – саговорницима „у седишту СПЦ”, док се већ на следећој страни, у паралелном тексту другог аутора, тврди да иницијативу председника Вучића о отварању дијалога на тему Косова не прихватају ни Срби, ни Арбанаси, ни Америка, ни Русија, ни Европска унија(!). Нико не прихвата; само Српска Црква прихвата, и то „прихвата” оно што никада, ни у вековима турског ропства, није прихватала... Није него! Ако је и од Драговића, ако је и са друге стране „Вечерњих новости”, много је. Претпоставке, жеље, нагађања, домишљања уместо чињеница, стварних ставова, аргумената – то није истраживачко већ таблоидно, манипулативно новинарство, да не кажем трач-новинарство. Извор: Сајт СПЦ
  32. 2 points
    (ТЕКСТОВИ ЧИТАЛАЦА) Наиме, општеприхваћено мишљење међу стручњацима је да је Библија ране Цркве била Септуагинта (LXX) – грчки превод Старог Завета (из 3. века п.н.е.).[1],[2] То мишљење се заснива на чињеници да је велика већина старозаветних цитата у Новом Завету, укључујући и најважније месијанске текстове, преузета управо из Септуагинте. Навешћемо три примера (болд. В.Ђ.):[3] • Матеј 1:23: „Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануило, које ће рећи: с нама Бог.“ У масоретском (= јеврејском) тексту читамо: „млада жена ће затруднети“ (Исаија 7:14), док у Септуагинти стоји као и у Јеванђељу. • Дела апостолска 7:14: „А Јосиф посла и дозва оца својега Јакова и сву родбину своју, седамдесет и пет душа.“ У масоретском тексту читамо: „свега дакле душа дома Јаковљева, што дођоше у Мисир, беше седамдесет“ (1. Mојсијева 46:27), док у Септуагинти стоји баш као што је Стефан рекао. • Јеврејима 10:5: „Зато улазећи у свет говори: жртава и дарова ниси хтео, али си ми тело приправио.“ У масоретском тексту читамо: „жртве и дарова нећеш; ти си ми уши отворио“ (Псалам 40:6), док у Септуагинти стоји као и у Посланици. Међутим, још већи проблем у дефинисању Писма на које је ап. Павле мислио у 2. Тимотију 3:16 је у томе што канон Новог Завета тада уопште није постојао! Нама се данас подразумева да је, када кажемо „Библија“, у то укључено и 27 књига Новог Завета које имамо у сваком издању Светог Писма. Ипак, то није увек било тако. Данашњи канон Новог Завета је утврђен тек крајем 4. века. н.е., на помесним саборима у Хипону (393. г. н.е.) и Картагини (397. г. н.е).[4] Пре тога је Атанасије Александријски, у ускршњој посланици 367. г. н.е., први пут набројао 27 књига Новог Завета које и ми данас прихватамо. (О каноничности Откривења Јовановог се дискутовало још пар векова након тога.[5]) Свако, дакле, ко изговори реч „Библија“, већ тиме признаје ауторитет Цркве, било да је тога свестан или не. Свето Писмо је, како видимо, део црквеног Предања; његов најважнији део, али ипак део, и стога се тешко може тумачити одвојено од остатка тог Предања. Као што смо рекли у претходном тексту, ишчупати Библију из Цркве би било као када бисмо ишчупали срце из људског организма и рекли: „Нас занима само ово, а не цео човек“. Црква је писала Писмо, сачувала га, препознала и канонизовала. Уколико бисмо прихватили – у одређеним хришћанским круговима уврежену – тезу да је Црква „пала“ после смрти апостолâ, требало би, зарад доследности, да одбацимо и канон Новог Завета, јер је он установљен од стране већ увелико „пале Цркве“. Или би, барем, требало да прихватимо ранији, Мураторијев, канон (касни 2. век), који је укључивао и Петрову Апокалипсу, Пастир Јермин (као спис који треба читати), као и Књигу Мудрости, а није укључивао 1. и 2. Петрову посланицу, као ни Јеврејима, Јаковљеву и једну Јованову посланицу (не зна се са сигурношћу да ли 2. или 3.[6]). Зашто, дакле, прихватамо каснији канон са краја 4. века, а не, два века старији, Мураторијев? Традиционални хришћани на то, без двоумљења, одговарају: зато што верујемо да је Дух Свети водио Своју Цркву у утврђивању исправног канона, као што верујемо да ју је водио и у исправном тумачењу тог канона. А, како су ствари по питању канона Писма текле пре и након Мураторијевог фрагмента? Најисправније је рећи да је Црква, изграђујући себе, изграђивала и канон. Ту изградњу и сазревање канона бисмо поједностављено могли да представимо отприлике овако: 1. Ап. Петар препознаје посланице ап. Павла као Писмо: “И трпљење Господа нашег држите за спасење; као што вам и љубазни наш брат Павле по даној му премудрости писа. Као што говори о овоме и у свима својим посланицама, у којима имају неке ствари тешке разумети, које ненаучени и неутврђени изврћу, као и остала писма, на своју погибао.” (2. Петрова 3:15,16; болд. В.Ђ.) 2. Апостолски оци (директни ученици и наследници апостолâ), као и касније апологете, цитирају јеванђеља и апостолске посланице као ауторитативне списе, премда није увек сасвим јасно да ли их сматрају за Писмо. На пример, Поликарп у својој Посланици Филипљанима 12:1 каже следеће (болд. В.Ђ.): „А уверен сам да сте добро научени у Светим Писмима и ништа вам није непознато, док то мени није дано. Знам само да је у Писму речено: 'Гњевите се, и не грешите', и: 'да сунце не зађе у гњеву вашем'“. Мишљења сам да Поликарп овде цитира Павлову Посланицу Ефесцима 4:26, јер иако: „гњевите се, и не грешите“ може да буде и цитирање Псалама 4:4, други део: „да сунце не зађе у гњеву вашем“ тамо не налазимо (ни у MT[7], ни у LXX), већ: „размислите у срцима својим на постељама својим, и утолите“; док се у Ефесцима 4:26 налази цела реченица коју Поликарп дословце наводи. Уколико сам у праву, то би значило да је он Ефесцима посланицу (а онда вероватно и друге апостолске списе) сматрао за Свето Писмо. Наравно, код апостолских отаца и апологета 2. и 3. века сусрећемо се и са фреквентним цитирањем Старог Завета (укључујући и девтероканонске књиге). 3. Канон јеретика Маркиона (2. век н.е.), који се састојао од десет Павлових посланица (без пасторалних и Посланице Јеврејима[8]) и Лукиног Јеванђеља.[9] 4. Јустин Философ нам средином другог века саопштава да се на евхаристијским сабрањима хришћана, поред пророчких списа, читају и “апостолски записи” (ἀπομνημονεύματα τῶν ἀποστόλων)[10], под чиме је вероватно подразумевао јеванђеља (не знамо која). Код Јустина, поред навођења Септуагинте[11], наилазимо и на цитате из синоптичких јеванђеља и Павлових посланица, али и на позивање на 'Акте Понтија Пилата'[12], као и на известан апокрифни опис Исусовог крштења.[13] Оно што је, у контексту наше теме, такође занимљиво је да Јустин Откривење приписује апостолу Јовану, и то само неколико деценија након што је написано.[14] 5. Татијанов „Дијатесарон“, или хармонизација четирију јеванђеља у један спис (око 160. г. н.е.). 6. Иринеј Лионски нам, око 180. г. н.е., недвосмислено каже да као што постоје четири стране света, тако постоје и четири јеванђеља.[15] 7. Мураторијев канон, о ком је већ било речи. 8. Ориген нам, у првој половини 3. века н.е., у својим „Омилијама на Луку“ каже да иако „многи почеше описивати догађаје који се испунише…“ (Лука 1:1), само су Матеј, Марко, Јован и Лука написали јеванђеља испуњени Светим Духом.[16] 9. Канон Кирила Јерусалимског (око 350. г. н.е.), који је укључивао све књиге данашњег канона Новог Завета, осим Откривења Јовановог.[17] 10. Јевсевије Кесаријски, црквени историчар из 4. века н.е., нам наводи списак старозаветних књига, сачињен од стране Мелита Сардског, око 170. г. н.е.. Списак садржи књиге које припадај у ужем канону, без Књиге о Јестири, а укључује и девтероканонску Књигу Мудрости. Јевсевије нам, такође, наводи и Оригенов списак јеврејског канона, који не садржи дванаест „малих“ пророка, а укључује Посланицу Јеремијину и Макавејске књиге[18]. 11. Ускршња посланица Атанасија Александријског (367. г. н.е.), у којој се набраја[19] 27 књига Новог Завета. Атанасије у канон Старог Завета убраја и Књигу Варухову и Посланицу Јеремијину, а следеће списе наводи као књиге које не припадају канону Светог Писма, али их треба читати: Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, Књигу о Јестири[20], Књигу о Јудити, Књигу о Товији, Дидахи и Пастир Јермин. 12. „Посланица Севлему“ (писана вероватно крајем 4. века н.е.), која се приписује Амфилохију Иконијском, нам пружа занимљиво сведочанство о томе да чак ни тако касно Црква још није била 'начисто' по питању библијског канона. Што се тиче Старог Завета, у Посланици се наводи ужи канон, изузев Књиге о Јестири. Што се, пак, неких новозаветних књига тиче, каже се следеће: „Неки даље говоре да има седам свеопштих посланица, а неки да треба примати само три, једну Јаковљеву, једну Петрову и једну Јованову, а други пак три Јованове, две Петрове и још Јудину. Откровење Јованово неки примају, али многи га називају лажним.“[21] 13. Сабори у Хипону и Картагини крајем 4. века н.е., на којима се утврђује данашњи канон Новог Завета. На овим саборима су у канон Старог Завета убројане и девтероканонске књиге. Неко ће можда рећи да Цркви није било тешко да препозна који списи треба да уђу у канон Новог Завета, јер је критеријум био јасан: апостолско порекло неког списа. Међутим, зашто онда Климентова Посланица Коринћанима[22], као и Игњатијеве и Поликарпове посланице, нису ушле у канон, када знамо да су аутори познавали апостоле? А Лукино и Марково Јеванђеље, као и Дела апостолска су, између осталог, и по том кључу препознате као канонске књиге. Да ли, можда, у Климентовој посланици има нечега што је у супротности са осталим светим списима? Мислим да нема.[23] Зашто онда није убројана у канонске списе? Једини одговор који могу да дам је онај који сам већ дао, а којим ћу и закључити овај текст: Свети Дух је водио Своју Цркву у препознавању исправног канона, као и у тумачењу тог канона. [1] LXX, поред „ужег“ старозаветног канона, садржи и: 2. и 3. књигу Јездрину, Књигу о Товији, Књигу о Јудити, Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, Посланицу Јеремијину, Књигу пророка Варуха, 1.,2. и 3. књигу Макавејску, као и проширеније верзије неких књига (у односу на исте те књиге у каснијем ужем канону). Верује се да су у превођењу Септуагинте учестовала 72 преводиоца (oдакле и потиче назив „LXX“), који су приступили послу по налогу Птоломеја II. [2] А треба рећи и то да се новозаветни писци нису либили да се позивају и на екстраканонске изворе; па тако ап. Павле говори о Јанију и Јамврију (1. Tимотију 3:8), који се не помињу нигде у Старом Завету, а Јуда цитира апокрифну 1. Енохову књигу (Јуда 1:14). Можемо, дакле, закључити да „sola scriptura“ није био принцип ране Цркве. [3] Детаљан списак новозаветних цитата из Септуагинте може се наћи на следећем линку:
  33. 2 points
    Зара, која је дипломирала економију и менаџмент 2006. године, није прва жена која је изабрана за градоначелника у Ираку. Зекра Алвах, муслиманка, постала је градоначелник Багдада 2015. године. Велика хришћанска заједница у напаћеној Нинивској равници има хиљаде расељених породица којима је очајнички потребна помоћ. Католичка добротворна организација Помоћ Црквама у невољи из Велике Британије (АСN) најавила је у среду да ће издвојити 400.000 фунти за помоћ онима у северном Ираку којима хитно треба склониште. АСN ће помоћи 100.000 расељених лица у курдским заједницама у Нинивској равници који су протерани са својих огњишта од стране освајача тзз. Исламске државе. Постоје притисци на хришћане и друге мањинске групе да подрже независност ирачког Курдистана. Извор: Pravmir.com (превод – Информативна служба СПЦ) Хришћански свет
  34. 2 points
    Првојерарх наше Цркве је стигао данас, 12. августа 2017. у 16 ч. у Саборни храм у Нишу. По српском обичају, деца одевена у традиционалну ношњу дочекала су Свјатјејшег са хлебом и сољу. Новоизабрани Епископ нишки Арсеније са Епископом месаоријским Григоријем из Архиепископије кипарске, свештенство и монаштво Епархије нишке, свештенослужитељи из Грчке Православне Цркве и верни народ града Ниша целивали су крст и Патријархову десницу примајући патријарашки благослов. Свечана доксологија је одлужена у храму Силаска Светог Духа на Апостоле који је Саборни храм достославне Епархије нишке. Доксологију је одслужио протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић уз саслужење ђакона Димитрија Маринковића. Речи добродошлице Свјатјејшем је упутио Епископ рашко-призренски Теодосије, казавши да је велика радост што је Првојерарх наше Свете Цркве данас у Нишу поводом устоличења новоизабраног Епископа нишког Арсенија. Узвраћајући на топле речи добродошлице, Патријарх српски Иринеј је казао да га за Ниш вежу веома лепе успомене, да је народ овде честит, добар, веран и побожан, и да је част и велика радост да наша Црква устоличава Епископа нишког Арсенија. У наставку је служено бденије којим је началствовао високопреподобни архимандрит Серафим из манастира Суково, уз саслужење протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића и Живорада Маринковића, и ђакона Димитрија Маринковића. Свечаном дочеку и богослужењу вечерас су присуствовали протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије привремено у Нишу, високопреподобни архимандрит Дионисије из манастира Липовац, уважени гости протојереј-ставрофор Ермолаус Масарас из Патре и протојереј Вељко Гачић из Берлина. Током бденија у нишки Саборни храм пристигли су Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Преосвећена Господа Епископи врањски Пахомије, далматински и изабрани зворничко-тузлански Фотије, и Архијереји из сестринске Грчке Православне Цркве, Високопреосвећени Митрополити: Пантелејмон веријски, Георгије китруски, Јустин неакриниски и Варнава неапољски. На вечерњем бденију појао је Дечји црквено-певачки ансамбл ”Бранко” из Ниша, под диригентским вођством гђе Јоване Микић. СПЦ/ТВ ХРАМ
  35. 2 points
    Последњи Бранковићи – Стефан, Ангелина, Максим и Јован – заузимају видно место у српској хагиографији и националној историји прве половине XVI века. На њима стоје светитељски ореоли са фресака и цветни венци похвала црквено-песничких књижевних остварења. Бранковићи су породица чије се присуство у важним дешавањима српске историје може пратити од прве половине XIV века. Представљају властелу из времена Немањића, који су на крају средњовековног периода српске историје постали владарска династија са насловом деспота. У народном предању и колективном сећању нације Бранковићи немају увек сјајан призвук. То нису поправили ни напори критичке историографије, који, једва да су променили слику о њиховим укупним заслугама и улози, пре свега због случаја Вука Бранковића. Упамћен и обележен као издајник, Вук је као значајан предак директне линије остао лоша репутација за ову племениту породицу. Са друге стране, последњи Бранковићи: Стефан, Ангелина, Максим и Јован, заузимају видно место у српској хагиографији и националној историји прве половине XVI века. На њима стоје светитељски ореоли са фресака и цветни венци похвала црквено-песничких књижевних остварења. Ратови, сеобе, преверавања Турско ширење на Балканком полуострву је за Србе било време појачаног ангажовања у ратовима и дипломатији. Стојећи на путу османском продору ка Средњој Европи, Деспотовина Србија и Краљевина Босна су за угарске краљеве биле пространство које може да ицрпи султанове војне ресуре. Краљ Матија Корвин (1458-1490) ствара ланац „бановина“, претечу Војне Крајине. Срби који у Исмаилћанима виде телесну и душевну претњу, устају на оружје и са Угрима праве јединствен хришћански фронт. Јака православна традиција наслеђена из Немањићког периода, која живи кроз усмено предање, али и конкретна културна достигнућа није дозволила авантуризам духовне лабилности. И угарски двор и папска курија настоје да придобију српску елиту опхрвану искушењима за црквено јединство под приматом папе. Деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456) одбија понуду да прими латински обред, а такав став дугује својој генетској инерцији и есхатлошком опредељењу. Фрањевцу Ивану Капистрану који му је нудио „сједињење“ рекао је да би у том случају народ његове земље сматрао да је изгубио памет. Бранковићима је свест да су и они крајњи изданак светородног корена Стефана Немање и Св. Саве дало смер њиховом политичком, и за средњи век, наглашеном еклисијалном деловању. Када је средњовековна српска држава – Деспотовина, срушена турским заузећем Смедерева 1459, још је било живих представника и потомака Бранковића. У сталешком и персоналном погледу они су били носиоци идеје српске државности, и у политичким комбинацијама угарског двора могући идеолошки и практични чинилац окупљања и мобилизације снага на противтурском фронту. Интелектуалци овог времена, који су размишљали на идејној подлози православне „политичке теологије“ тумачили су актуелну политичку ситуацију: „Но, српски род наш не само Агарјанима поработи се, но и свуда разбежа се и расеја се, од места до места од мухамеданског начелства... тада Турци обладаху многим странама и највише родом нашим српским, као у Србији, Босни, Славонији и Далмацији, одакле дођоше многи хришћани, наши Срби у ову земљу Мађарску“, како приповеда игуман Пајсије, аутор Летописа Манастира Грабовца о тим временима са дистанце од једног века. Свети Стефан и Света Јелена Стефан Бранковић, други син српског деспота Ђурђа, био је ожењен Ангелином, ћерком Георгија Аријанита Комнина, господара Коњуха (околина данашњег Елбасана у Албанији). Српски родослови и летописи говоре да је након пада Смедерева примио „начелство српско“. Стефана су још Труци ослепели, како би га онемогућили да узме учешћа у политичким токовима и да им не би био сметња. Упркос таквом телесном недостатку добио је за жену осећајну хришћанку, чија се љубав према њему бележи код побожних писаца следећим речима: „а она ништа није марила за његову слепоту, него га је веома волела“. На препоруку свога утицајног пашенога, Ђорђа Кастриота Скендербега, отишао је у Венецију, а од фурланског грофа Леонарда купио је замак Београд у Фурланији. У том замку је проводио богоугодан живот и водио рачуна о васпитању своје деце. Упокојио се 1476. године у фурланском Београду, а већ 1484. проглашен је за светитеља. „Мајка Ангелина“ имала је троје деце Ђорђа, Мару и Јована. Угарски краљ Матија Корвин их је позвао у Будим где је старијем Ђорђу дао титулу деспота и доделио неке поседе у Срему, пре свега насељена места: Купиник на Сави, Сланкамен и Беркасово. За Србе у Срему ово је било охрабрење и појачање државотворне снаге, а за Угре јаче везивање Срба за идеју одбране јужних граница. „Српска насеобина“, тј. vicus Rascianorum помиње се у Черевићу на Дунаву око 1478. године. Ангелина је положила мошти свога супруга у цркву Св. Луке у Купинову. Поред ове богомоље подигла је и суседни Манастир Обеду. Мати Ангелина је умрла 1520. године, а њене мошти су почивале у Манастиру Крушедол. Свети Максим и Свети Јован Ђорђе Бранковић, деспот угарских Срба, био је ожењен Изабелом, принцезом из арагонске династије, а рођаком угарске краљице Беатриче, супруге угарског краља Матије Корвина. Међутим, тај брак није дуго трајао, историчари претпостављају да није успео због конфесионалне разлике. Ђорђе се око 1497. замонашио у Манастиру Купинику и узео име Максим. Значајно да је овај обред извршио софисјки митрополит Каливит, који је по Срему рукоположио многе клирике (презвитере и ђаконе). Максим одлази у Влашку, у којој налази православне духовне и материјалне ресурсе уз помоћ којих јача православље у Угарској. Код војводе Радула IV Великог постаје митрополит и узима учешћа у деликатним дипломатским мисијама. Влашки војвода Матеј Басараба IV даје додатна средства за подизање Манастира Крушедола 1509. године. После монашења и напуштања државничких послова, титулу деспота је понео његов брат Јован, који се често залетао у Босну и Турцима наносио велике поразе, али је умро прерано 1502. године. Поред моштију оца Стефана и његове мошти су биле похрањене у новој задужбини Браковића – анастиру Крушедолу. Максим постаје 1513. митрополит београдски и целог Срема. Упокојио се 18. јануара 1516. и неколико година након смрти проглашен је за светитеља. Његове мошти су се такође чувале у Крушедолу, али су приликом турске провале 1716 спаљене, те су у пепелу пронађене само поједине честице и сачуване у ризници. „Играј Среме, земљо српска...“ У српском епском предању на сремске Бранковиће пада сена трагизма последњег српског исцрпљујућег отпора пружаног Турцима који су силовито и незадрживо напредовали. Они бране „Сријем земљу равну“, они граде задужбине попут славних предака и управо су они носиоци хришћанства прадедова, оног које се смешта око манастира и уздиже кроз монашки подвиг. Вук Гргуревић, ванбрачни син Гргура Бранковћа, је полузанемарени изданак династичког легитимитета, али је исписао странице војне историје. Његови ратничи подвизи (победе код Сребренице, Шапца и Крушевца) овенчавају га ласкавим и познатим надимком: „Змај Огњени Вук“ или „Змај Деспот Вук“. Али, ипак није нашао своје место у хагиографији. Предање га сматра ктитором једне од најстарије Цркве у Срему – Св. Николе у Старом Сланкамену (1468). У „Србљаку“ за 10. децембар свети Бранковићи се прослављају на следећи начин: „Играј Среме, земљо српска, весели се Света митрополијо, храме Божије Матере! Радуј се полагањем светих моштију Стефана благочестивога, Максима блаженога, Ангелине преподобне и Јована праведнога, јер се моле за народ свој као љубитељи отачаства, да у миру песму певамо: слава Богу који је учинио најславније“! „Тотална историја“ српског народа у другој половини XV века представљена је у слојевима традиције, кроз документарне дипломатске изворе, српска хагиографска дела (житија и службе) и летописе. Њу су обележили верски ратови, сеобе, крвопролитије, затим опомињуће сећање на државу и слободу. Временска старина – „времја оно“ је заправо прохујала епоха честитих царева и краљева. Епизода деспота у Срему јесте титуларна, географско-просторна и физичка редукција српске историје. Историјска нужност која је гурала српски народ у ропство била је јача, па тако једна епска песма говори како „Јово Деспотовић“ са смирењем на самрти поручује да: „Сријем земља стиче господара, или бољег, или ће горега“. Манастир Крушедол Што је за средњовековну Србију био манастир Студеница, то је за Србе у Подунављу био манастир Крушедол или „друга Студеница", маузолеј сремских деспота Бранковића, чији култ за време Турака чак превазилази стари култ Срба светитеља из дома Немањића. За разлику од других фрушкогорских манастира чији су ктитори и време оснивања покривени велом тајне, за Крушедол се поуздано зна да су га основали деспот Ћурђе Бранковић, у монаштву назван Максим, и његова мајка, замонашена деспотица Ангелина. Настанивши се у Срему 1508/1509. године, владика Максим добија од својих рођака Јакшића место Крушедол и у њему уз материјалну подршку влашког војводе Јована Њагоја Басарабе оснива мушку обитељ у којој као београдско-сремски митрополит живи до 1516. године. Недалеко од манастира Крушедола, деспотица Ангелина између 1512. и 1516. подиже женску обитељ, данас Сретењску цркву у селу Крушедолу, новчаном помоћи руског кнеза Василија, где до 1520. проводи своје последње године као монахиња. Сахрањена у припрати своје задужбине, њено нетљено тело се после неколико година преноси у синовљеву Благовештенску цркву и похрањује у ћивот сина Јована, док се мошти њеног мужа Стефана и сина Максима полажу у други ћивот и излажу на троновима испред иконостаса главне цркве. После спаљивања манастира Крушедола и моштију светих Бранковића 1716. године, од стране Турака, сачувала се само лева рука мајке Ангелине чије су честице похрањене у посебан кивот у манастирској капели. Будући да се на сремске Бранковиће гледало као на легитимне наследнике некадашњих деспота, и сама породица прихвата водећу улогу међу српским живљем у Угарској. Династичка светородност Бранковића, заснована на неговању култа родоначелника Ђурђа Бранковића као „господара Срба", била је од пресудне важности не само за учвршћивање њиховог угледа у Срему и Угарској, него и на територији некадашње (Деспотовине) Србије. После преране смрти слепог деспота Стефана и изненадног краја деспота Јована, замонашени Максим се, уместо политичким амбицијама, предаје остварењу планова везаних за организацију верског живота православног живља и успостављању црквене самосталности на угарско-влашким територијама изван власти надируће Турске империје. Деспоти Бранковићи су последњи феудални владари које је канонизовала Српска православна црква, па непосредно после смрти добијају свој култ, службу и житија. Њихове чудотворне мошти имале су исцелитељску моћ, а после турског освајања Београда 1521. они се призивају и моле за мир као народни заштитници. Крушедолска благовештењска црква подигнута је на развијеној триконхалној основи са куполом на средини која почива на снажним ступцима. Олтарска и певничка апсида полукружне су споља и изнутра и засвођене полукалотама. Кубе има профилисани прстен, кружно је изнутра, а споља осмострано. Уз наос је истовремено подигнута и пространа припрата повезана са наосом великим отвором на лук. Саграђен сасвим у духу времена, крушедолски храм поштује старо српско градитељско наслеђе и истиче идеју повезаности са српском културом у доба државне самосталности. Од изворног старог иконостаса сликаног око 1512. године, сачуван је Деизис са апостолима, рад влашких мајстора, који је владика Максим вероватно добио на поклон од Деспине и Јована Њагоја. Део новоосноване манастирске библиотеке потицао је из старе дворске библиотке деспота Ђурђа Бранковића и имао готово сва дела класичне византијске књижевности (препис средњовековног романа о Варлааму и Јосифу). Деспот Максим и деспотица Ангелина прилажу манастиру и књиге које су припадале њиховој породици са својим власторучним потписима (Зборник текстова Јована Златоуста, Лествица Јована Лествичника). У манастирској ризници нашле су се деспотске круне, као и низ предмета везаних за свете деспоте - меморабилије које указују на митрополијски статус манастира (везена митра, дар Кантакузине, ћерке деспота Ћурђа Бранковића из друге половине 15. века). И непосредни наследници владике Максима, под чијим је руководством завршено украшавање манастирске цркве, неговали су идеју о Крушедолу као породичном маузолеју и митрополијском средишту. Према запису изнад улазних врата, сазнаје се да је првобитно живописање припрате довршено 1543. године, за време игумана Силвестра, док је живописање и осталих делова храма приведено крају две године касније, 1545, за време игумана Јоакима и Панкратија и митрополита Лонгина. Стари живопис, за чије се ауторе претпоставља да су били грчки мајстори из Влашке и Молдавије, страдао је у време последњег турског продора у Срем, а делимично је уништен архитектонским преправкама и коначно пресликан средином 18. века. Поједини његови делови откривени су конзерваторским радовима у југозападном делу наоса, на ступцима који придржавају куполу и у доњој зони припрате. Према пандански сликаним ликовима Светог Саве и светог владике Максима у доњој зони стубаца, може се закључити да је већ средином 16. века устро-јена замисао о подударности њихових делатности, а београдско-сремска митрополија прихватила и наставила светосавску идеју о самосталности српске црквене организације. Како је у време живописања манастирске цркве деспот Максим већ био проглашен за светог, на сводовима крушедолске припрате били су насликани Васељенски сабори, који се уобичајено срећу на сводовима припрата и других митрополијских средишта. На ктиторски подухват последњих сремских деспота Бранковића указивали су и њихови насликани светачки ликови у првој зони припрате, деспота Стефана, Јована и деспотице Ангелине источно, и владике Максима северно, поред њих. Идеја о крушедолском манастиру као култном и митрополијском средишту није замрла, него је негована кроз цео 16. и 17. век и постала основа препорода до којег долази после Велике сеобе (1690). Сретењску цркву у селу Крушедолу је, заједно са ћелијама, подигла деспотица Ангелина Бранковић после повратка из Влашке, између 1512. и 1516. године. Реч је о једнобродном храму са споља петостраном, а изнутра полукружном олтарском апсидом засведеном полукалотом, без куполе. Уз једноставан наос засведен полуобличастим сводом, касније је дозидана припрата и одељени звоник. Из делимично сачуваног натписа изнад врата припрате сазнаје се да је храм живописан 1643. године. На северном зиду наоса били су насликани ликови из светородне лозе Немањића, о чему сведочи очувани натпис са фигуром светог краља Стефана Дечанског. Сачуване фигуре светих ратника и отаца сведоче о живопису чији је квалитет слабији од хоповског из прве половине 17. века. И велика фреско-композиција Страшни суд на спољњем зиду западног прочеља крушедолске благовештењске цркве потиче из средине 17. века. На овом доста оштећеном живопису вероватно домаћих мајстора, чији су ктитори јереји Мишко и Михаило из банатског Елемира, разазнају се фрагменти Ада и боље сачувани део Раја са фигурама апостола на столицама и пророка у пејзажу са чемпресима. Из 17. века потичу и 72 медаљона светих и мученика на потрбушјима прислоњених лукова на певничким апсидама. Друга половина 16. и цео 17. век јесте и време када се старешине и сабраћа крушедолског манастира често срећу у Русији куда одлазе „у писанију" тражећи материјалну помоћ, али и са других места, и од приложника добијају вредне дарове у рукописним књигама и црквеним утварима. Године 1653. сликани су и делови иконостаса благовештењског храма у Крушедолу - Недремано око на надверју царских двери и велико Распеће, са свим обележјима старе српске зографије. И по Великој сеоби у Хабсбуршку монархију под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем (1690), крушедолски монаси су у избеглиштву у Сент Андреји, одакле се враћају седам-осам година касније. После оснивања Крушедолске митрополије (1708), у манастиру су одржана још два црквено-народна сабора, 1710. и 1713. године, када се митрополијска резиденција премешта у Сремске Карловце. Пошто је патријарх Чарнојевић 1706. сахрањен у манастирској цркви, у њу је 1710. пренесен и покопан митрополит Исаија Ђаковић. После спаљивања манастира 1716. године, од Турака, Крушедол обнавља београдски митрополит Викентије Поповић Хаџилавић 1721, да би 1725. у њему био и сахрањен. Манастир је нарочито обогатио његов пострижник и сабрат Никанор Мелентијевић сазидавши конаке и обновивши храм и капелу светог Максима у конаку између 1722. и 1725. године. Дарујући манастир још књигама и утварима, у њему је покопан 1739. године као владика и ктитор. Недељко, Стојић и Василије Богдановић из Петроварадинског Шанца, 1726. године зидају високи барокни звоник и прилажу звона. Деизис са апостолима за иконостас мале цркве - капеле светог Максима у источном крилу конака, израдио је 1726. године непознати руски мајстор, док су царске двери и велики крст поверени Рафаилу Мило-радовићу, потомку херцеговачке породице Храбрена Милорадовића и потоњег егзарха Бачке епископије (данас у Музеју Српске православне цркве у Београду). Године 1742. проширује се олтарска апсида манастирског храма, 1745. дозиђује данашњи високи трем испред улаза у храм, а исте године сликају се престоне иконе на иконостасу. Оне се приписују кијевском мајстору Јову Василијевичу који је имао неку врсту иконописачке школе у Сремским Карловцима. Из истог времена потичу и царске дрвери са дрворезбаријом у сти-лу јужњачког или левантинског барока. Имућни новосадски трговац, Рацко Јовановић 1750. даје да се живопише крушедолска припрата, а само годину дана касније, темишварски епископ Георгије Поповић налаже да се олтар украси зидним сликама. Када су по налогу вршачког владике Јована Георгијевића 1756. године у наосу уљаним бојама пресликане оштећене фреске из 16. века и иконописани певнички столови, манастир Крушедол је у потпуности био обновљен. Сеоски храм Крушедола посвећен Сретењу Господњем био је све до 1716. године женски манастир, када су се монахиње пред турском похаром склониле у Сремске Кар-ловце. Данас је то парохијска црква и манастирски метох. Пошто им је средином 18. века одлуком митрополита Павла Ненадовића храм додељен у власништво, сељани Крушедола су 1763. године осликавање иконостаса сретењске цркве са четири престоне иконе и у пуној ширини главног брода поверили Димитрију Бачевићу и Теодору (Димитријевићу) Крачуну, мајсторима прелазног барокног периода. Они ће се три године касније потврдити и у осликавању олтарске преграде манастира Беочина. Резбарија иконостаса, рад непознатог дрворезбара, урађена је нешто раније у барокно-рокајном орнаменталном стилу, блиском оном иконостаса цркве Светог Николе у Земуну. После 1955. године, када су извршени конзерваторски радови, на иконостасу су преостале само две престоне иконе јер је у целини другачије постављен и скраћен. Током 18. и 19. века у манастирском храму се непрекидно похрањују земни остаци знаменитих Срба и националних хероја: грофа Ћорђа Бранковића, Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Мојсија Петровића, Јована Георгијевића, Никанора Мелентијевића, оберкапетана Атанасија Рашковића, војводе Стевана Шупљикца, кнегиње Љубице, жене кнеза Милоша Обреновића, београдског митрополита Петра и краља Милана Обреновића. Између моштију светих деспота, оснивача манастира, чуваних у ћивотима испред иконостаса и посмртних остатака великана сахрањених у припраги главне манастирске цркве никада није престала да се прави разлика. Будући да су у гробници владике Максима од времена Арсенија Чарнојевића сахрањивани карловачки митрополити, а у гробници Ћорђа Бранковића представници световне власти, у крушедолској припрати била су формирана два места за сахрањивање: једно духовних, а друго световних српских поглавара. У капели на спрату посвећеној светом владици Максиму током двадесетих година 18. века учвршћује се посебно поштовање замонашеној деспотици Ангелини, и од средине века она почиње да се назива „малом црквом преподобне мајке Ангелине", када постаје и средиште посебне побожности које су неговале жене. Њен култ постаје све присутнији и у приватном и у јавном животу (оснивање пештанског интерната „Ангелијанума" за српске девојке 1898), а деспотичино мајчинство и јавно деловање преко супруга и деце постаје углед свима мајкама и женској чељади у патријархалном српском друштву све до почетка 20. века. Крајем 17. и у првој половини 18. века српско сликарство се постепено саображава западноевропским уметничким токовима. У Крушедолу се истовремено уочавају и остаци дуговеке традиције балканске позносредњовековне културе и најсмелији русофилски искорачаји нових барокних схватања. За свега неколико година, између 1750. и 1756. године, крушедолска припрата, олтар и наос добијају сасвим нови изглед украшен барокним сценама, како по изгледу тако и по садржају. Мада подељсних мишљења о ауторима сликаних зидних целина, сви научни истраживачи се слажу да су у Крушедолуглавну реч приликом живописања средином 18. века имали руски сликари и домаћи мајстори као њихови следбеници и кијевски васпитаници. Уљане зидне слике у припрати и олтару приписују се руским иконописцима Јову Василијевичу и Василију Романовичу уз могуће учешће новосадских сликара Василија Остојића и Јанка Халкозовића. Раскошне композиције барокног ансамбла у наосу, пак, доводе се у везу са домаћим мајстором Стефаном Тенецким, дворским сликаром арадског епископа Исаије Антоновића школованог у Кијеву. Као његови помоћници помињу се Димитрије Бачевић и Никола Нешковић, придворни сликар вршачког епископа Јована Георгијевића. Међу историчарима уметности још се ломе копља да ли је средином 18. века у српској средини било толико школованих, вештих и искусних домаћих мајстора који су могли са својим сарадницима брзо, уиграно и дорасло да изведу тако јединствен и аутохтон сликарски посао монументалних размера. Шта год показала будућа истраживања, остаје неспорно да је на овом споменику са питомих падина Фрушке горе пресудну улогу у живописању манастирског храма имало угледање на бакрорезе из западноевропских сликарских приручника, међу којима је предњачила немачка Вiblia Есtура Кристофа Вајгла из 1695. године. Истовремено, једна друга књига, Жефаровићева Стематографија из 1741. године, уочена је као основни иконографски предложак у процесу барокизације владарског портрета светих Срба у доњој зони крушедолске припрате. Врхунац ове уметничке симбиозе почивао је у саображености разиграног ритма барокног декоративног стила једном још увек монолитном унутрашњем средњовековном простору који није успело да наруши накнадно проширивање прозора и улаза ради обезбеђивања више природног светла у храму. Садржај живописа из крушедолске припрате показује несвакидашњи спој традиционалних образаца са морализаторским духом барокних сцена. Неке од њих, попут Ослобођења Петровог из тамнице и Бекства Павловог из Дамаска не само што подсећају на хришћанску дужност посећивања и тешења утамничених, него су и алузије на епизоде из живота све-тих деспота Бранковића: њихово изгнанство из отечества и живљење у тешким и бедним условима сличним затворским. У Житију светог деспота Стефана Слепог наводи се како су га Турци заједно са братом Гргуром ослепили као таоце због оданости ,,правој вери", а непо-средно пред пад Деспотовине, непријатељи али и саплеменици прогнали из Србије, лажно оптужили и из зависти затворили у тамницу. У Служби преподобној матери Ангелини подсећа се како је свој дом отворила нишчима, посећивала утамничене и прехрањивала гладне. Тако се кроз причу о светим Бранковићима као ,,стубовима побожности" и ,,живим мученицима", њихово просветљење духовним очима после дуге трпељивости и страдалништва у туђини предочава као поучан пример за духовну обнову поробљеног српског народа. И остале велике композиције у другој зони крушедолске припрате (Бекство у Египат,Покољ витејемске деце, Савлово обраћење на путу за Дамаск и Каменовање архиђакона Стефана) иду у прилог тези о смишљеном избору новозаветних сцена у циљу развијања култа последњих српских деспота. У трећој зони источног и западног зида, као и на своду „женске цркве", илустроване су сцене из Богородичиног живота (од Благо вести до Успења), Акатист и Богородица Безгрешног зачећа , која се као римокатоличка тема тријумфа над змијом којим се побеђује смрт, грех и порок, у време против реформације раширила по Европи. Композиција Богородичиног покрова, с друге стране, иконографски припада московском типу и повезује се са општом климом русификације нашег црквеног живота, када се скоро све школе на подручју Карловачке митрополије посвећују овом празнику. Галерији старих српских владара у првој зони крушедолске припрате од светих Симеона и Саве до светих царева Лазара и Уроша, придружују се свети Максим архиепископ српски, свети деспоти Стефан и Јован, као и преподобна мати Ангелина. Стереотипни низ фигура нарушава барокна узнемиреност којом посветовљени ликови губе свој ранији типизовани аскетизам. Идеализовани ликови светих су у свечаном ставу и посматрачу окренути трочетвртински, а имају и лепршаве костиме са плаштом као ветром завијорене. Свеприсутан је и изражени осећај за тактилне вредности материје и детаљ (лице, брада, тканина) којим се илузионистички продубљује сликани простор (пејзаж, архитектура). Привидно поштујући традицију, придворни сликар патријарха Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Јов Василијевич већ у крушедолској припрати суштински осавремењава српску позновизантијску уметност, уводећи представе светих у првој зони у ред репрезентативних барокних портрета. За разлику од припрате, у олтару, за чији се живопис сматра да са овим чини једин-ствену целину, ликови светих архијереја и ђакона због ограничености расположивог простора нису приказани како се у поворци причешћују, него како појединачо или у пару стоје у строго фронталном ставу Четири сцене у полукалоти апсиде посвећене су старо-заветним жртвама: Каин убија Авеља (Каи-нова и Авељева жртва) и Авраамова, Нојева шИлијина жртва. Овде није реч само о композицијама нетипичним за средњовековну православну уметност, већ о сценама које је западноевропска барокна иконографија користила за илустровање црквених проповеди и антитеза Старог и Новог завета, погодних префигурација Силаска Светог Духа или ,,Присно Дјеве" која рађа Месију. Уз Распеће и сцене које су му непосрердно претходиле или уследиле, издвојена су и два анђела са знацима Христовог страдања (крст, копље, сунђер, стуб, бич, уже) као наглашено подсе-ћање на Спаситељева страдања. Антитетичке су и композиције Првог греха и Рођења Христовог, сцене човековог пада и искупљења кроз веру, којима се кроз позив на покајање потврђује кажњавање греха и награђивање врлине. Дочаравању илузионистичке унутрашње архитектуре овде доприносе сликане нише и шкољке, коринтски капители, мраморирани стубови и тешке драперије. Следећи идеје митрополита Павла Ненадовића, Јов Василијевич је стварио јединствену илузионистичку целину која није имала правих настављача у српској барокној уметности друге половине 18. века. Ипак, потоњи наручиоци и иконописци пренеће нешто од идејног програма крушедолског олтарског простора, ако не на зидове храмова, а оно на све развијеније барокне иконостасе на којима ће се остварити нова схватања црквених реформи у тежњи да се богослужење визуелно приближи верницима. Врхунац моралних поука јављају се у средишњем делу храма, у илустрацијама Девет блаженстава, до сликарство манастира Крушедола сасвим непознатих целокупној српској монументалној уметности. Као слике будућег Царства небеског на који је указао Христос у својој Беседи на гори, композиције девет хришћанских врлина (нишчи духом, плачушчи, кротки, гладни и жедни, милосрдни, чистог срца, миротворци, прогнани правде ради и страдајући Божјег имена ради) у своду наоса, биле су намењене подсећању верника како ће њиховим поштовањем на земљи за њих отпочети нови и вечити живот у Христу. Осим сцена из Христовог живота, у поткуполном простору и наосу представљен је и велики број Христових парабола и поу-ка (о трну и брвну; о добром сејачу; о удовичиној лепти; ко тебе каменом, ти њега хлебом), као и алузија о великој награди коју ће на небу добити сви који сада плачу, гладни су, сиромашни су духом и људи их мрзе или прогоне, од којих се неке простиру и у више сцена (Милосрдни Самарјанин). Северна и јужна апсида обилују и представама Христових чуда (исцељење слепог, раслабљеног, крвоточиве жене, изгнање нечистог духа из човека) којима се још једном подсећа на чудотворне мошти светих деспота Бранковића чијим су додиром или целивањем оздрављали и неизлечиви болесници. За излагање ћивота са моштима, Димитрије Бачевић јс 1759. израдио два трона за манастирску цркву, а само неколико година касније, 1765, и трећи, централни, архијерејски, по наруџбини митрополита Павла Ненадовића. Тронови светих Бранковића, светог деспота Максима и мајке Ангелине, и деспота Стефана Слепог и Јована имали су, осим обостраних икона светих у владарским костимима, и по једну новозаветну (Благовести, Сусрет Марије и Јелисавете) и засебну старозаветну представу из књиге пророка Јоне: Јона под усахлом тиквом и Кит избацује Јону. Првобитно наслоњени о поткуполне ступце, тронови светих су, после откривања првобитних фресака, једно време били скло-њени у сеоску Сретењску цркву, да би после тога били пренети у манастирску трпезарију. Осим иконе Христа под балдахином, трећи архијерејски трон је иза седишта имао у српској уметности сасвим ретку представу ждрала који у једној подигнутој нози држи камен као амблем архијерејске будности и правде. И ова представа је припадала барок-ној иконографији западноевропског порекла. Манастир Крушедол је имао највреднију ризницу међу фрушкогорским манастирима. Пошто је опљачкана од усташа почетком Другог светског рата, њен највећи део је однет у Загреб, да би по ослобођењу био враћен и похрањен претежно у Музеј Српске православне цркве при Патријаршији у Београду. Да су предмети враћени манастиру, у данашњој обновљеној ризници и библиотеци највише би се нашло старих рукописних и штампаних књига, икона, уметничких слика и предмета приме-њене уметности од 16. века до 19. века веза-них за династије Бранковића и Обреновића. Осим везене митре Катарине Кантакузине, грофице цељске, жене грофа Улриха II Цељског и ћерке деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца, иначе рад Деспине, жене влашког војводе Јована Њагоја Басарабе из друге половине 15. века, од изузетне вредности је и икона крилатог Светог Јована Претече Кефалофора (Главоносног), дар београдско-сремског митрополита хаџи Илариона, рад Андрије Раичевића из 1645. године. Међу уметничким предметима из времена турске владавине нео-бичну пажњу плени и икона Богородице са Христом, окружена старозаветним пророцима, са портретом крушедолског игумана Јоакима у доњем левом углу Једна од две иконе са ликовима Светих Бранковића - Слепог Стефана, мајке Ангелине, Јована и Максима, копија је првобитне иконе из 16. века сликара Николе Нешковића из 1753. године. У кујунџијске радове завидне занатске израде спадају сребрни панагијар и рипиде које је за манастир Крушедол дао да се израде 1664. године београдски митрополит хаџи Иларион, кивоти са моштима чланова деспотске породице и икона са ликом преподобне мајке Ангелине, дар печујског владике Никанора из 1724/1725. године и архиепископско жезло вршачког епископа Јована Георгијевића. У данашњем скромном манастирском Музеју налазе се пет обострано сликаних целивајућих икона рад Стефана Тенецког и више једнострано сликаних целивајућих икона Теодора Димитријевића Крачуна, све из друге половине 18. века. Икона Богородице са Христом из манастира Велике Ремете рад је руског иконописца Стефанова из 1678. го-дине, а икона Исуса Христа је сачувани рани рад Јакова Орфелина са старог иконостаса манастира Гргетега (1774). На јужном зиду некадашње гостинске трпезарије манастира Крушедола - данас манастирској ризници - очуване су две уљаним бојама сликане нише са сценом Благовести, односно, Светим деспотима куће Бранковића из 1829. године. Свим представљеним светима оштећене су очи из веровања у чудотворну исцелитељску моћ зидног праха на месту насликаних очију светих Бранковића. Међу портретима чланова династије Обреновић налази се и један Кнеза Михаила у парадној надвојводској одори, уље на платну академског сликара Стевана Тодоровића из 1865/1867. године. Од предмета који су некад припадали краљу Милану Обреновићу, сачувани су његов радни сто са четири тапациране фотеље у дуборезу, као и инвентар његове спаваће собе пренет из Беча: брачни кревст са иницијалима на јастуку и спаваћа кошуља, порцелански лавор и метални ибрик за умивање, посребрени трпезаријски послужавник и прибор за ручавање. Основни фонд данашање манастирске библиотеке чине књиге које јс манастиру поклонио Димитрије Ћамиловић из Америке, бивши учитељ из Вучитрна и велики поштовалац краља Милана Обреновића, ако не и његов даљи сродник(887), Југословенска академија знаности и умјетности (448) и Српска академија наука и уметности (1.395примерака). У Музеју Српске православне цркве инвентарисане су књиге које су некада припадале манастиру Крушедолу, и на њему се налазе: Зборник Стефана Доместика писан у Смедереву за деспота Лазара 1458, Рукописно Четворојеванђеље многогрешног Павла из 1559, Рукописно Четворојеванђеље „Максима бившаго деспота" које је писао Леонтије у 16. веку, штампано Београдско јеванђеље Радише Дмитровића и Трајана Гундулића из 1552, Празнични минеј Божи-дара Вуковића из 1538, Престоно јеванђеље штампано у Лавову са записима патријарха Арсенија III из 1697. и митрополита Викен-тија Поповића из 1713, препис Хроника Ђорђа Бранковића из 1774. године, као и бројни манастирски протоколи, поменици, привилегије и рачунскс књиге. Многи предмети: иконе, црквене сасуди, књиге (руконисне и штампане), одежде и друге драгоцености из манастира Крушедола, чувају се данас у Музеју Српске православне цркве, пошто су враћени Цркви а били су опљачкани од Усташа у Другом светском рату из фрушкогорских манастира. Извор: www.spc.rs, Православље, Календар Црква 2009., др. Љиљана Стошић
  36. 2 points
    Међу гостима су представници влада, научне заједнице, друштвених организација, православног свештенства, лекари, наставници, новинари, личности из културне сфере, бизнисмени, активисти омладинских организација и појединци са активном грађанском улогом. Русију ће представљати делегација представника око 200 организација активних у 57 региона у земљи. Укупни број најављених организација већ је премашио 250. Догађају ће такође присуствовати председник Синодског одељења за црквени добротвони рад и друштвени сервис Епископ ореховско-зујевски Пантелејмон. Руска Православна Црква води кампању с циљем спречавања абортуса и подржавања трудних жена у кризи. Укупно Русија има 51 склониште за трудне жене и мајке са децом, организованаих учешћем Цркве. Додатно, Русија је успоставила 115 црквених центара за хуманитарни рад. У плану је да до краја 2017. године отвори још 14 центара. Према речима председника непрофитне организације „За Живот“ Сергеја Чеснокова, фестивал није ограничен за временски оквир од три дана. Учесници у народном покрету „За Живот“ не само да се боре за законску заштиту нерођене деце, већ и активно развијају добротворне програме намењене трудницама и породицама са децом. Покрет има и свој савезни, свенародни програм „Сачувај живот“ који пружа психолошку и социјалну помоћ трудницама у тешким животним ситуацијама. Од 1. јануара 2015. организатори су успели да сачувају 6.907 беба мајки које су одбиле абортус, а добиле помоћ у одређеном временском перидоу. -Други пројекти овог покрета је програм „Просветљење“ које спонзорише предавања о превенцији абортуса у 160 градова и насеља у Русији, а која је похађало 130.000 људи, каже координатор програма Константин Шестаков. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) Хришћански свет
  37. 2 points
    У присуству више архијереја Српске Православне Цркве, представника државних власти, представника Исламске заједнице Србије и верног народа обављен је свечани чин устоличења Његовог Преосвештенства г. Атанасија (Раките) у трон Епископа милешевских. Његовој Светости Патријаху српском г. Иринеју саслуживали су Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преосвећена господа Епископи жички Јустин, рашко-призренски Теодосије, врањски Пахомије, банатски Никанор, будимљанско-никшићки Јоаникије, изабрани бихаћко-петровачки Сергије и брегалнички Марка. У Световазнесенском храму манастира Милешеве Патријарху српском г. Иринеју саслуживали су и архимандрити Нектарије из манастира Давидовице, Серафим из манастира Рмња, Теоктист из манастира Сопоћана, Исаија из манастира Бијеле, игуман Теофил из манастира Глоговца, протосинђел Павле из манастира Ораховице, протојереји-ставрофори Стојадин Павловић - директор Патријаршијске управне канцеларије, Милован Пузовић и Саво Ракита, протојереји Влатко Голић и Михаил Подолеј из Руске Православне Цркве, протојереј Милорад Милинковић - војни настојатељ Православног душебрижништва при Министарству одбране Оружаних снага Босне и Херцеговине, мајор протонамесник Слађан Влајић - главни војни свештеник Војске Републике Србије, ђакон Владимир Руменић, као и ипођакони Мирослав Ракоњац и Дејан Накић. Торжественој архијерејској Литургији присуствовали су изасланик Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, министар одбране г. Александар Вулин, министар правде гђа Нела Кубуровић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, представници општина Златиборског округа, представници Исламске заједнице Србије - директор медресе Бакије-Хануме у Пријепољу др Надир еф. Дацић и Мустафа еф. Макић из Сјенице, ректор Универзитета одбране Србије генерал-мајор Младен Вуруна, директор Медија центра "Одбрана" пуковник Стевица Карапанџин, као и јавне личности из друштвеног и културног живота Епархије милешевске. Верни народ, који је од раних јутарњих сати стигао у манастир Милешеву да поздрави свог новог архипастира, испунио је храм и порту и одговарао на светој Литургији на којој су појали црквени хорови Свети кнез Лазар из Прибоја под вођством г. Будимира Гардовића и Свети краљ Владислав из Пријепоља под управом гђе Искрице Радоњић. Обраћајући се сабраном народу Патријарх српски г. Иринеј је позвао верне да новоустоличеном Епископу милешевском Атанасију пожеле добродошлицу и да га приме као свог оца и учитеља, бивајући му одани и послушни као свом архијерарху и архипастиру. Његова Светост је пожелео Епископу милешевском г. Атанасију да следи Светог Саву и све наше Божје угоднике, стара се о свештенству и пастви, буде им путоводитељ и чувар вере, традиције и обичаја. Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије је прочитао одлуку Светог Архијерејског Сабора о избору Преосвећеног г. Атанасија за новог архијереја Епархије милешевске. У приступној беседи, којом се након устоличења обратио Свјатејшем Патријарху српском г. Иринеју, архијерејима, свештенству и верном народу први пут као епархијски архијереј милешевски, Преосвећени г. Атанасије је заблагодарио Свјатјејшем и присутној браћи архијерејима, као и Светом Архијерејском Сабору што му је указао поверење и упутио га на нову узвишену службу. Преосвећени Владика г. Атанасије је истакао да ће се у свом програму рада држати Божјег учења које је јасно и прецизно изложено у Светом Писму и Предању. За епископску службу владика Атанасије је казао да је то служба усклађивања времена, историје, личности и дела. - Сви ми треба да све чинимо да би обједињени кроз све делатности и сфере чинили Цркву Христову целовитом и у пуноти Њеној, поручио је владика Атанасије. Након свете Литургије и свечаног увођења у трон новог Епископа, у манастирској порти за Епископе, бројне званице и верни народ приређена је трпеза љубави са пригодним програмом. Током трпезе љубави присутне је поздравио најпре Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, који је захвалио свима на сарадњи у време његовог администрирања Епархијом милешевском током претходне две године, а потом је изасланик Председника Републике Србије г. Никола Селаковић пожелео Богом благословену епископску службу Преосвећеном г. Атанасију и у име Председника г. Александра Вучића уручио му архипастирски жезал. Министарка правде гђа Нела Кубуровић уручила је новоустоличеном Епископу милешевском панагију, а Владика жички г. Јустин - архипастирски штап. Председник Општине Пријепоље г. Драгољуб Зиндовић пожелео је новом Владици милешевском успешну епископску службу на славу Господњу и ползу свих људи пријепољског краја. Генерал Радован Илић из Оружаних снага Босне и Херцеговине пожелео је - у име свег војног свештенства, војних заповедника и војника - успешну службу новом Владици који је за време своје епископске службе у Богом спасаваној Епархији бихаћко-петровачкој био и војни епископ при Министарству одбране и Ораужаним снагама Босне и Херцеговине. У име свег свештенства и монаштва добродошлицу је изговорио и архијерејски намесник пријепољски протојереј-ставрофор Душан Јанковић. Посебно срдачну честитку упутио је престваник Исламске заједнице Србије Мустафа еф. Макић из Сјенице, који је истакао да присуство представника Исламске заједнице данашњем слављу казује да су односи Српске Православне Цркве и Исламске заједнице Србије добри. -Користим прилику да, поред срдачне честитке новоустоличеном Епископу милешевском, изразим наду да ће владика Атанасије наставити да негује и унапређује добре односе Српске Православне Цркве и Исламске заједнице Србије, поручио је ефендија Макић и притом пожелео да живот свих житеља овог крајева буде све напреднији и успешнији. На самом крају Свјатјејши је поручио да сваки наш лични подвиг у Господу Исусу Христу и подвиг у животу, у љубави према ближњима и браћи нашој, јесте пут који треба да следимо. У богатом културно-уметничком програму наступили су женска изворна група Верем из Пријепоља, мушка изворна група Јабука из Јабуке код Пријепоља; КУД Дабар, КУД Дома културе у Пријепољу; изворна група при КУД Бели Анђео из Београда; певачка група Крајишници, гуслар Властимир Бараћ. Пркосну песму је врхунски казивала Тијана Спајић. Зорица Зец, фото: ђакон Драган Танасијевић СПЦ
  38. 2 points
    Поздрављајући се у радости са свештенством и монаштвом Епархије шабачке и благосиљајући верни народ, Свјатјејши се упутио у препун Саборни храм који ове године прославља 190 лета од почетка градње. У овој цркви је одслужена доксологија и у наставку вечерње са петохлебницом. На доксологији је Свјатјејши казао да све што је Епископ шабачки Лаврентије чинио - чинио је из љубави, не штедећи себе и да то треба да буде познато како пастви и свештенству Епархије шабачке тако и васцелој Цркви, како би се и архијереји, савременици Преосвећеног Владике г. Лаврентија угледали на његов архипастирски рад. -Пратио сам све што је Преосвећени Владика учинио за српски род овде и у расејању. Имао сам прилику да видим како он ревнује, воли и све чини на славу Божју, славу Цркве, а на ползу народа нашег, казао је, између осталог, патријарх Иринеј. Вечерње са петохлебницом служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, а саслуживали су: архимандрити Нифонт из манастира Богородице Тројеручице у Богоштици и Филимон из манастира Каоне, јеромонах Доситеј са Свете Горе, архијерејски намесник шабачки протојереј-ставрофор Милан Пантелић, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Никола Јанчић. Свјатјејши је потом обишао генерално уређену порту Шабачке цркве, која је заблистала у пуном сјају, и задржао се највише са децом и народом. Јединствена порта за пример и углед урађена је по јеванђељским принципима - садржи просторије у којима је Удружење за помоћ особама са аутизмом, Духовна библиотека проте Јована Павловића и дечје игралиште. Врата цркве су отворена за све који су на боготражитељском путу. Свјатјејши је са пажњом слушао децу и народ, поделивши свима икону са ликом Пресвете Богородице. Свечана академија У 20 часова химном Ускликнимо с љубављу отпочела је свечана академија у новоизграђеном амфитеатру Шабачке порте са 800 седишта. На академији драмске секције шабачких основних и средњих школа приказан је позоришни комад Телеграм о животу Преосвећеног Владике г. Лаврентија. Наставник верске наставе у Основној школи „Стојан Новаковић“ у Шапцу Милица Симић приредила је ову величанствену позоришну представу поводом педесет година владичанске службе Епископа шабачког Лаврентија. Представа је припремљена под будним оком протођакона др Љубе Ранковића, који је предложио избор текстова и тема. Епископа Лаврентија глумио је ученик осмог разреда Петар Кокић; тадашњег ректора Богословије у Крки митрополита Николаја Мрђу глумио је Страхиња Симић, анђеле Катарина Јовић и Марија Андрић. Ученици петог разреда Основне школе „Стојан Новаковић“ у Шапцу, Стефан Велимировић, Раде Домазовић, Симон Илић и Михајло Огњеновић, глумили су тадашње ученике проф. Лаврентија у Богословији у Крки. Сања Андрић је отпевала песму Пред иконом Светог Саве. Представљена монографија о епископу Лаврентију У наставку обележавања педесетогодишњице владичанства епископа Лаврентија представљена је монографија Лаврентије - празник светлости тихе. О књизи су надахнуто говорили академик и песник Матија Бећковић, протојереј проф. др Велибор Џомић и аутор монографије протођакон др Љубомир Ранковић. Протојереј Џомић је казао да је ово прилика да се проговори о апостолском и мисионарском служењу Епископа шабачког г. Лаврентија који је по свему необичан архијереј, почев још од утробе мајчине коју је поделио са братом, научен да дели те је читавог живота делио, те је за време његове епископске службе ван Србије настало пет, а у Србији поделом две (епархије Шабачка и Ваљевска). На страницама врхунски урађене монографије, коју је приредио протођакон др Љуба Ранковић, читамо живот владике Лаврентија чији су трагови неизбрисиви и уткани у 20. и почетак 21. века. Аутор монографије је истакао да се обраћа живој Цркви, видевши препуну порту. И вечерас овај амфитеатар постаде амфитеатар над амфитеатрима, без граница и у времену и у вечности. Академик Матија Бећковић је изузетном беседом крунисао слово о лику и делу владике Лаврентија, као и о самој монографији. На крају академије, Патријарх српски г. Иринеј уручио је неимарску повељу Јеврем Обреновић донаторима заслужним за уређење Шабачке порте. Отворена изложба фотографија о слављенику Његова Светост је отворио изложбу фотографија о животу Преосвећеног Владике г. Лаврентија у Павиљону културе у порти. Aутор изложбе је историчар и кустос Народног музеја у Шапцу Бранко Станковић, који је материјал прикупио из Епархије шабачке и приватних извора. Од Богоштице, родног места владике Лаврентија, до Богосавца који је најновија задужбина Преосвећеног Владике, на паноима видимо живот и дело народног Владике. Изложба је отворена сваког дана и трајаће до краја августа. Данашњем сабрању су присуствовали Епископ Чешке Православне Цркве Исаија (Шумперски), крстоносни свештеници Милун Костић, Љубисав Аџић, Слободан Милуновић, прота Мићић из Линца, Јово Марић из Оснабрика, мати Харитина са сестринством Пећке Патријаршије; протојереј-ставрофор Петар Лукић - старешина Саборног храма у Београду са протођаконом Радомиром Перчевићем, секретар Епархије ваљевске отац Дарко Ђурђевић, свештенство и монаштво из више епископија Српске Цркве, градоначелник г. Небојша Зеленовић, привредник г. Видоје Вујић из Ваљева, као и чланови Друштва пријатеља манастира: председник др Милош Раденковић, заменик Сретен Цветојевић, др Предраг Тојић из истоименог Друштва и из Епархијског одбора. Посебан гост из Немачке је и велики дародавац Епархији шабачкој г. Хорст Вробел са супругом, који је, између осталог, даривао крст на Соко Граду у знак покајања немачког народа због бомбардовања Србије 1999. године. О свему се старао протојереј Славиша Марковић, старешина Саборног храма у Шапцу, са братијом свештеницима. З. Зец, СПЦ
  39. 2 points
    Ревност хришћана је временом ослабила и они су постали равнодушни према евхаристијском животу. На Истоку су услед тога евхаристијске молитве добиле карактер „тајних“ молитава, а Запад је добио „тиху мису“. Све је ово било веома страно саборној природи Цркве, која је дотле с пуним правом могла да се обрати Богу речима: „Народ Твој и Црква Твоја те моле“. Епископ источно амерички и канадски (потоњи шумадијски) Сава, "О заамвоним молитвама", Гласник СПЦ
  40. 2 points
    Способна, девојчица успеваше брзо у учењу, и стално јој беху у устима речи књижне, и молитвено појање у свако доба дана: када устаје из постеље, када се прихвата ма ког посла, када седа за трпезу и када устаје; подне и вечер она не пропушташе без псалмопојања, и пред спавање увек обављаше молитве одређене за то. Поред тога мати је учаше ручним радовима, својственим девојкама, и не дозвољаваше јој да проводи време у нераду и дечјим играма, него се стално бавила или читањем књига или ручним радом. Када девојчица наврши дванаест година, она се толико пролепша, да јој по лепоти не беше равне; чак ни уметници живописци не беху у стању да достојно изобразе лепоту њенога лица. Због тога многи богаташи и знатни људи узнемираваху њенога оца, јер је сваки желео да њоме ожени свога сина. А Макринин отац, као благоразуман човек, изабра међу свима једнога младића који је све друге превазилазио не само пореклом него и памећу и добром нарави. За њега он обручи прекрасну кћер своју Макрину, али свадбу одложи док девојчица не одрасте и постане пунолетна. Младић заручник се успешно бављаше изучавањем наука, очекујући свадбу. Али Бог који све мудро устројава, по промислу Свом пресече његов временски живот и пренесе га у живот бесмртни. Тада блажена девица Макрина, која у младим годинама својим имађаше разум старице, тврдо реши да се ни за кога другог не удаје, него да девство своје чува у чистоти до краја живота. А када многи просци стадоше тражити Макрину, њени родитељи и сродници саветоваху јој да ступи у брак. Но она као нека старица одговараше им паметно и разборито: Није лепо да девојка, обручена једном веренику, иде за другога, јер је безаконо нарушити једном извршено обручење; по природном закону супружанство треба да буде једно као што је једно рођење и једна смрт. А вереник мој кога називају умрлим, ја у нади на васкрсење верујем да је он жив Богу, и није умро него је само отпутовао далеко у другу земљу до времена општег васкрсења. Грех је и срамота да супруга, када јој супруг отпутује некуда, не сачува супружанску верност. Тако одговараше благоразумна девица Макрина свакоме који јој говораше о браку и саветоваше да се уда, и чуваше себе у беспрекорном девству. Она стално живљаше код своје мајке као код будног стражара живота свог, и служаше јој усрдно са смирењем, не стидећи се и оних послова које обављаху робиње, него све рађаше заједно са њима као да је и сама робиња. Нарочито пак када јој отац отиде ка Господу она постаде својој обудовелој матери неодступна служавка, и утешитељка у свима њеним невољама и тугама, и мудра водитељка целе куће. Као најстарија, она осталој браћи и сестрама својим бејаше учитељица и наставница, као друга мајка, а нарочито најмлађем брату Петру који се роди у време очева умирања; јер када се он јави на свет из утробе материне, отац оде из света. Овог најмлађег брата сама света Макрина научи књизи, свакој благоразумности, доброј нарави и целомудреном животу, те он потом постаде светитељ, не најмањи међу угодницима Божјим. Када блажена Емелија зађе у дубоку старост, она изнеможе телом и приближи се к блаженој кончини својој, к њој дође најмлађи њен син Петар, који добро напредоваше у богоугодном животу, и заједно са светом Макрином служаше матери у болести њеној. При самом пак разлучењу њеном од тела, са обадве стране њене самртничке постеље сеђаху њена чеда, Макрина и Петар, и спомињаху поименце осталу браћу и сестре, а она им свима остављаше свој матерински благослов као ризницу. Затим, положивши једну руку на Макрину а другу на Петра, она обраћајући се Господу рече: "Теби, Господе, дајем првину и десетак од плода утробе моје: првина - то је ова прворођена кћи, а десетак - овај најмлађи син! Јер си Ти у Старом Завету наредио да се Теби приноси првина и десетак од плодова: стога нека ови буду на жртву благопријатну Теби, и нека на њих сиђе светиња Твоја!" Рекавши то, она предаде свету душу своју у руке Божје. И деца чесно погребоше своју матер, положивши тело њено у гроб оца свога, крај моштију мужа њена, јер она тако нареди пред смрт своју. После тога након извесног времена свети Василије Велики би постављен за архиепископа Кесарије Кападокијске, и свог брата Григорија, званог Ниски, постави за презвитера, а такође доведе к себи и другог брата, Петра, и причисли га црквеном клиру. А о осталим чудесима њеним исти свети Григорије каже ово: "Многе друге ствари које чух од монахиња што су живеле са њом и добро знале сва дела њена, ја нисам записао у овој повести, јер многи људи верују само оним делима која сами могу чинити, а делима која превазилазе њихове силе не верују него их сматрају за лажна. Стога нећу причати о томе како се у време глади не смањиваху пшеница коју она својим рукама даваше потребитима, и хлеб гладнима; и о другим не малим чудесима њеним: брзом исцељивању од болести, изгнању ђавола, пророчкој прозорљивости, предсказивању будућности. Иако је све то тачно и истинито, ипак ћу преко тога прећи ћутке, да не бих био крив за грех неверја слабих људи, који будући телесни, не знају како Бог по мери вере раздељује своје даре: онима који имају малу веру даје и мање дарове, а онима који имају већу веру даје веће дарове". Ми пак, верујући у свемогућу силу Божју, славимо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин. Вера |
  41. 2 points
    Извор: Званични сајт СПЦ
  42. 2 points
    „Политика” у Душановој задужбини Свети Архангели код Призрена За руком патријарха Павла Омиљена игра била нам је ко ће, од нас деце, први да дотрчи до руке владике Павла и да је пољуби, присећа се Биљана Симић Аутор: Живојин Ракочевић „Призрен, то су мириси и укуси. То је сећање на мога деду који је био предратни предузимач, градио је гимназију у Приштини, мост у Качанику, запошљавао људе. Овде су му, после Другог светског рата, све узели, остала је само кућа код католичке цркве у Призрену, која је запаљена 1999. године”, каже Биљана Симић на храмовној слави Светог архангела Гаврила код Призрена. Избегла је после бомбардовања, а град, манастир и детињство повезани су у једну животну целину. „Призрен видим у разним ситуацијама, рецимо у Турској – угледам берберницу у коју сам ишла с дедом. Ето, онда се враћам, гледам своје детињство негде другде. Омиљена игра била нам је ко ће, од нас деце, први да дотрчи до руке владике Павла и да је пољуби. Кад је умро као патријарх, ми смо били у избеглиштву у Београду. Било ми је тешко па сам отишла у Саборну цркву да запалим свећу. Кад тамо, из кола износе сандук нашег патријарха, тад сам му прва од свих последњи пут целивала руку. За мене се ту завршила трка из детињства, за руком патријарха Павла”, прича Биљана Симић. Председник Удружења пријатеља манастира Светих архангела код Призрена Бојан Бабић годишње организује неколико посета Архангелима и Призрену. На славу је ове године организовано довео деведесет особа из Јагодине, Београда, Новог Сада, Суботице, Панчева и Призрена. „Људи се одушеве. Архангели и Призрен оставе посебан утисак. Ја сам необјективан, ту сам рођен, али људи са стране гледају другачијим очима и понесу чудесне утиске одавде”, каже Бабић. На славу су стигли из Котора Иван и Неда Зечевић, они су се прошле године венчали у Призрену у Богородици Љевишкој, а ове године добили кћерку Марију, која је јуче крштена и први пут се причестила у Светим архангелима. „То је наша љубав, као и благослов ових светиња и овог дивног града”, каже поносно Иван. У Свете архангеле и њихов Душанов народни конак или, како га у шали зову, ДНК долази велики број људи. То је једино место у целој призренској регији где игуман манастира архимандрит Михаило може да смести велики број људи и где се за свакога може наћи реч утехе и охрабрења. Некадашње највеће манастирско властелинство и гробна црква највећег српског владара вековима су уништавани и обнављани, а погром 17. марта 2004. за собом није оставио ни камен на камену. Реконструкција комплекса је тежак и мучан процес, а започета обнова мале Цркве Светог Николе је заустављена, јер косовске власти не дозвољавају даљу градњу, упркос потребама СПЦ, а ни подршка међународне заједнице не даје резултате. „Божја воља је да ми живимо на овим просторима, тамо где се светиње обнављају, тамо има будућности, тамо где народ долази с љубављу, вером и радошћу, као што долазе овде, сигурни смо да има будућности. Не треба да будемо кратковиди и кратке памети па да мислимо да се с нама завршава све”, рекао је владика Теодосије и, позивајући се на речи патријарха Павла, нагласио: „Доћи ће неко боље време, и неки бољи људи, који ће бити достојни да заврше оно што ми данас не можемо.” Заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију Жељко Јовић јуче је апеловао да се „још јаче, снажније и храбрије бранимо и обнављамо нашу културу, наше светиње и наше обичаје”: „Чувајући их данас, ми утиремо пут, надам се, за неку бољу, лепшу и светлију будућност, за нас, нашу децу и унуке.” Манастирској слави у Светим архангелима присуствовало је неколико стотина гостију, а свету литургију, са свештенством и монаштвом, служио је епископ рашко-призренски Теодосије. Музички фестивал и школа калиграфије У Призрену се у организацији Удружења пријатеља Светих архангела одржава други Фестивал средњовековне музике у атријуму Цркве Светог Спаса. Ове године, 26. и 27. августа, учешће су потврдили Един Карамазов, Ансамбл „Левант” из Београда, словеначко-хрватски састав „Цансо” и мађарски трио „Боурдон”, а организационо помаже и Дом културе „Грачаница”. У истој организацији у Светим архангелима код Призрена од 19. до 24. августа одржава се „Архангелска летња школа калиграфије и историје”, намењена деци из дијаспоре, чији су боравак подржале Управа за дијаспору Владе Републике Србије и Канцеларија за Косово и Метохију.
  43. 2 points
    Светог Архангела Гаврила прослављамо и величамо као благовеститеља радосне вести и као учесника у великим и дивним догађајима из домостроја нашега спасења. По речима преподобног оца Јустина Ћелијског ми Архангела Гаврила богослужбено прослављамо другог дана празника Благовести јер треба на достојан начин одати поштовање ономе који је послужио тајни нашег спасења, доносећи Пречистој Дјеви вест о оваплоћењу Бога Логоса у пречистој утроби њеној. У току јула месеца прослављамо такође сабор Светог Архангела Гаврила богослужбено се сећајући свих благословених јављања и дивних дела овог ангела Божјег, који је у потпуности послужио тајни спасења. Међу знаменитијим јављањима Архангела Гаврила можемо споменути: Јављање Мојсеју док је чувао стадо Јоторово, приликом чега је Архангел Гаврило саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање Светој Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; јављање Светој Дјеви, док је била у храму јерусалимском; јављање Светом Захарији првосвештенику и јављање радосне вести о рођењу Светог Славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована; Међу јављањима сећамо се и „кажњавањаˮ Светог првосвештеника Захарије који постаде нем зато што није поверовао речима његовим; Сећамо се и јављања Светој Дјеви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењу Господа Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, итд. Сећајући се богослужбено свих јављањâ његових, како у Старом, тако и у Новом Завету и знајући његово усрдно молитвено посредовање пред Богом, света Црква му је принела Саборно празновање, како би свагда били надахњивани, али и подсећани на значај Светог Архангела Гаврила. О значају свих Ангела Божјих најбоље нам сведочи Свето богослужење, богослужбени поредак, али и сам текст Свете Литургије. Свети Ангели у богослужењу Цркве „Јер Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима…ˮ (молитва приношења на Литургији Св. Василија Великог) Поред видљивог света Господар неба и земље саздао је и духовни свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба у четвртој светилничној молитви молимо се да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје, да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ Са друге стране у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом и свака твар велича несхватљиву славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним. Ангели у Светој Евхаристији и јединство ангелског и нашег служења Светог Архангела Гаврила прослављамо и величамо као благовеститеља радосне вести и као учесника у великим и дивним догађајима из домостроја нашега спасења. По речима преподобног оца Јустина Ћелијског ми Архангела Гаврила богослужбено прослављамо другог дана празника Благовести јер треба на достојан начин одати поштовање ономе који је послужио тајни нашег спасења, доносећи Пречистој Дјеви вест о оваплоћењу Бога Логоса у пречистој утроби њеној. У току јула месеца прослављамо такође сабор Светог Архангела Гаврила богослужбено се сећајући свих благословених јављања и дивних дела овог ангела Божјег, који је у потпуности послужио тајни спасења. Међу знаменитијим јављањима Архангела Гаврила можемо споменути: Јављање Мојсеју док је чувао стадо Јоторово, приликом чега је Архангел Гаврило саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање Светој Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; јављање Светој Дјеви, док је била у храму јерусалимском; јављање Светом Захарији првосвештенику и јављање радосне вести о рођењу Светог Славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована; Међу јављањима сећамо се и „кажњавањаˮ Светог првосвештеника Захарије који постаде нем зато што није поверовао речима његовим; Сећамо се и јављања Светој Дјеви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењу Господа Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, итд. Сећајући се богослужбено свих јављањâ његових, како у Старом, тако и у Новом Завету и знајући његово усрдно молитвено посредовање пред Богом, света Црква му је принела Саборно празновање, како би свагда били надахњивани, али и подсећани на значај Светог Архангела Гаврила. О значају свих Ангела Божјих најбоље нам сведочи Свето богослужење, богослужбени поредак, али и сам текст Свете Литургије. Свети Ангели у богослужењу Цркве „Јер Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима…ˮ (молитва приношења на Литургији Св. Василија Великог) Поред видљивог света Господар неба и земље саздао је и духовни свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба у четвртој светилничној молитви молимо се да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје, да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ Са друге стране у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом и свака твар велича несхватљиву славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним. Ангели у Светој Евхаристији и јединство ангелског и нашег служења Светог Архангела Гаврила прослављамо и величамо као благовеститеља радосне вести и као учесника у великим и дивним догађајима из домостроја нашега спасења. По речима преподобног оца Јустина Ћелијског ми Архангела Гаврила богослужбено прослављамо другог дана празника Благовести јер треба на достојан начин одати поштовање ономе који је послужио тајни нашег спасења, доносећи Пречистој Дјеви вест о оваплоћењу Бога Логоса у пречистој утроби њеној. У току јула месеца прослављамо такође сабор Светог Архангела Гаврила богослужбено се сећајући свих благословених јављања и дивних дела овог ангела Божјег, који је у потпуности послужио тајни спасења. Међу знаменитијим јављањима Архангела Гаврила можемо споменути: Јављање Мојсеју док је чувао стадо Јоторово, приликом чега је Архангел Гаврило саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање Светој Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; јављање Светој Дјеви, док је била у храму јерусалимском; јављање Светом Захарији првосвештенику и јављање радосне вести о рођењу Светог Славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована; Међу јављањима сећамо се и „кажњавањаˮ Светог првосвештеника Захарије који постаде нем зато што није поверовао речима његовим; Сећамо се и јављања Светој Дјеви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењу Господа Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, итд. Сећајући се богослужбено свих јављањâ његових, како у Старом, тако и у Новом Завету и знајући његово усрдно молитвено посредовање пред Богом, света Црква му је принела Саборно празновање, како би свагда били надахњивани, али и подсећани на значај Светог Архангела Гаврила. О значају свих Ангела Божјих најбоље нам сведочи Свето богослужење, богослужбени поредак, али и сам текст Свете Литургије. Свети Ангели у богослужењу Цркве „Јер Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима…ˮ (молитва приношења на Литургији Св. Василија Великог) Поред видљивог света Господар неба и земље саздао је и духовни свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба у четвртој светилничној молитви молимо се да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје, да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ Са друге стране у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом и свака твар велича несхватљиву славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним. Ангели у Светој Евхаристији и јединство ангелског и нашег служења Поред празникâ Светих Ангела најнепосредније, најпотпуније и најтајанственије поштујемо и славимо бестелесне силе у Светој Литургији. У преводу литургије преподобног Јустина ћелијског, у чину проскомидије, прву честицу литург вади у част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Протопрезвитер-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић тумачећи поменути случај из проскомидије вели: „У Проскомидији Светих Литургија отац Јустин је променио назначења прве честице треће просфоре (= након Богородичине честице). У штампаним словенским служебницима који су се користили у Јустиново време ова честица била је намењена Јовану Крститељу. Јустин то мења и њу намењује Бестелесним Силама – У част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Отац Јустин објашњава овај свој поступак целокупном тадашњом грчком литургијском праксом, као и многим старим литургијским рукописима, како грчким тако и словенским. Поред тога наводи одломак из тумачења Свете Литургије Филотеја Цариградског, где, Филотеј, говорећи о Проскомидији, директно помиње ангелске силе које на Св. Дискосу окружују Христа: „Његова Мати је својом честицом Њему с десне стране, Ангели пак и Светитељи су му с леве стране…“ Кроз Свету Литургију бивамо удостојени да са светим Ангелима Божјим сапредстојимо у служби Господу, а то нам омогућавају литургијске форме, њена структура и садржај јер они собом носе светотајински символизам и собом осликавају Царство Божје. Наш однос и јединство са Ангелима у служби Богу најбоље се може појаснити на примеру Трисвете и Херувимске песме. Кроз Трисвету песму на Литургији опитујемо заједничарење са свима Светима и Ангелима Божјим који без престанка узносе славу Господу. Трисвета песма је део литургијских молитви како истока, тако и запада, а њене изворе налазимо у Светом Писму, и она је једна од најторжественијих богослужбених песама које величају Пресвету Тројицу. Своје изворе Трисвета песма налази у Старозаветној књизи Пророка Исаије и њена данашња форма јесте проширени облик химне из виђења Пророка Исаије: „Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове!ˮ При помињању ове химне можемо као пример навести да се текст ове химне изображава на ђаконском орару, из разлога што ђаконска служба иконизује ангелску службу. Прво помињање Трисвете песме налазимо на сабору у Халкидону 451. године и по свему судећи она је тад и уведена као новина у богослужењу Цркве, конкретно у Литургији. На Литургији Трисвета песма јесте централни део Литургије речи и поје се након малог входа. Мали вход символизује јављање Христово свету и иконизује Христов долазак у свет. Молитва входа нам говори да свети Ангели јеси учесници входа и саслужитељи небеског пестола Божјег: „Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске Ангела и Архангела, да служе слави твојој, учини да са нашим Входом буде Вход светих Анђела који нам саслужују и с нама славослове твоју благост. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, caда и увек и у векове векова. Амин.ˮ Ми свечано појемо Трисвету песму након показивања и уношења Еванђеља у олтар јер тиме објављујемо да нас је Он, који је дошао нама, поставио покрај Ангела и уврстио нас у њихов збор. Свети Кирило јерусалимски богомудро вели: „Учествујемо у химни славе са војском Ангела која је изнад космоса и постајемо учесници бескрајне небеске Литургијеˮ, литург се у молитви Трисвете песме и моли да се удостојимо учествовања у служењу: „Боже Свети, који у Светима почиваш, Тебе трисветим гласом певају Серафими и славослове Херувими, и Теби се клањају све Небеске Силе; Ти си све из небића у биће привео; Ти си саздао човека по слици и прилици својој и сваким га својим даром украсио; Ти дајеш мудрост и разум ономе који Те моли, и не презиреш грешника, него си за спасење одредио покајање; Ти си удостојио нас, смирене и недостојне слуге твоје, да и у овоме часу стојимо пред славом светога Жртвеника Твог и да Ти приносимо дужно поклоњење и славословље: Ти Сâм, Владико, прими Трисвету песму и из уста нас грешних, и посети нас добротом својом; опрости нам свако сагрешење хотимично и нехотимично; освети душе наше и тела, и дај нам да Ти у светости служимо у све дане живота свога — молитвама Свете Богородице и свих Светих, који Ти од памтивека угодише.ˮ Након свечане Трисвете песме ток литургијског сабрања нас води сусрету са Господом, те тако и наше прослављење и величање Бога постаје све усрдније и смелије. Након Трисвете песме следе Светописамска читањâ са поуком која представља органски део Литургије речи. У молитви пред читање Свештеног Еванђеља свештеник се моли да Господ у нас усади непролазну светлост богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели Његове еванђелске проповеди. У литургијском етосу незамисливо је одвојити читање Светописамских одељака и поуку, тј. проповед, будући да је органско место проповедања искључиво у првом делу Литургије, након Еванђеља. Овде као пример можемо навести институцију катихуманата, где су катихумени након Светописамских чтенија и проповеди, тј. примања еванђелске поуке напуштали храм, што је и један од сведочанстава да је проповед након чтенија била увек органски део Литургије речи. „Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, непролазну светлост твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели твоје еванђелске проповеди. Усади у нас и страх твојих блажених заповести, да бисмо, победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших, Христе Боже, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем и пресветим и благим и животворним твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.ˮ Након Литургије речи следи Литургија тајне, а у Литургију тајне уводи нас Херувимска песма и Велики вход. Сваки битнији литургијски моменат почиње молитвом, те тако Херувимска песма, Ангелска песма, почиње такође молитвом: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи Литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити — велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља свог, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве; јер Ти једини, Господе Боже наш владаш небеским и земаљским тварима, Ти си ношен на престолу херувимском, Господ Серафима и Цар Израиља, једини си Свет и у Светима почиваш. Зато молим Тебе, јединог доброг и готовог да саслуша: погледај на мене грешног и непотребног слугу твог, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом Твога Светога Духа, да обучен у благодат свештенства, предстанем овом светом Престолу твом, и свештенодејствујем свето и пречисто Тело твоје и пречасну Крв, јер Теби прилазим приклонивши главу своју, и молим Ти се: Не окрени лице твоје од мене, нити ме одбаци од деце своје духовне, него ме удостој да Ти ја, грешни и недостојни слуга твој, принесем ове Дарове. Јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем, и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.ˮ Велики вход почиње читањем молитве Херувимске песме и појањем сâме Херувимске песме: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Као они који ће примити Цара свих, Ангелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, Алилуја. Алилуја.ˮ Ова Херувимска песма у одређеним празничним данима у току једне литургијске године бива замењена другим песма, те тако: На Велики Четвртак, уместо Херувимске песме, пева се: Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству твоме. Алилуја, Алилуја, Алилуја. А на Велику суботу: Нека умукне свако тело човечије, и нека стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља у себи; јер Цар царева и Господ господара долази да буде заклан и да даде Себе за храну вернима; а испред њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими и шестокрили Серафими, заклањајући лица и кличући песму: Алилуја, Алилуја, Алилуја. За време Великог входа Свети дарови бивају преношени са жртвеника на Свету Трпезу. Видели смо да током малог входа литург носи Еванђеље, а сада током Великог входа он носећи Свете дарове покрива лице и са њима пролази кроз храм, излазећи на северне двери и улази на царске двери. Свештеност овог литургијског момента помаже нам да опитно и најсадржајније доживимо Христов долазак к нама. Свети Герман цариградски о моменту Великог входа вели: „У Великом входу нам се открива и улазак свих Светих и праведника који улазе заједно са Светим над Светима. Придружују им се и Херувимске силе, ангелске војске и зборови који невидљиво прилазе и славословећи творе пратњу Великом Цару Христу који долази на тајанствено жртвовање.ˮ А ми смо кроз херувимску песму позвани да оставимо сваку животну и пролазну бригу, да изађемо из света житељских ствари и да потпуно предани кренемо у сусрет Христу, бивајући у служењу пламени попут херувима. Љубав према свом Саздатељу биће нам од помоћи да се попут Ангела уздигнемо изнад реалности овога света, на шта нас подсећа и Свети Јован Златоусти: “Када се човек запали огњем љубави према Богу, не може више да поднесе оно што је видљиво чулним, видљивим, очима. Јер будући да је стекао друге очи, очи вере, он умно види оно што је небеско и уз небеско је привезао свој ум. И ако хода земљом он као да живи на небесима. Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу. Не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се попут ангела не успе до самог врха неба.ˮ О ангелским чиновима По сведочанству српског златоуста, Светог Владике Николаја охридског и Жичког, Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор, својим 35. правилом одбацио је поклоњење Ангелима као боговима и установи правилно поштовање Ангела.[1] Свети Дионисије Ареопагит, знаменити ученик апостола Павла, описао је девет чинова ангелских у свом познатом делу „О небесној Јерархији". Девет чинова ангелских су: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Како говори Најсветији, Свети и Велики у богословљу, Дионисије Ареопагит, сво богословље, тј. божанско Писмо именује девет небеских суштина. Божанствени свештенотајник их дели на три тројствене групе: прва, како он говори, увек близу Бога и како му је предано, налазе се у најближем и непосредном јединству са Богом, то је група шестокрилих Серафима и многооких Херувима и јасветијих Престола. Друга група садржи у себи Господства, Силе и Власти, а трећа и последња. Начала, Архангеле и Анђеле. Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој.[2] Из Светог Писма црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог - Јеремила). · Архангел Михаил: Име Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. архангел Михаил у иконографији изображава се још од првих векова хришћанства као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире сатану, а у левој зелену палмову гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против опаких јереси и свих погрешних учења у свештеној историји историји цркве. · Архангел Гаврил: Његово име у преводу значи: муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Изображено огледало символише премудрост Божју, као тајну скривену. · Архангел Рафаил: значи - исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). У православној иконографији изображава се, тако што десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи лекарски алабастар. · Архангел Урил: именом својим означава огањ или светлост Божју (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се тако што десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. · Архангел Салатил: символизује усрдног молитвеника Божјег (III Јездра 5, 16). У иконографији приказан је са погнутим лицем и очима , држећи руке на прсима приказујући тако молитвени став. · Архангел Јегудил: његово име представља онога који бз престанка слави (прославља Бога). У иконографији се сходно значењу имена изображава како у десној руци држи златни венац, док у левој руци држи троструки бич. · Архангел Варахил: Варахил – значи благослов Божји. Иконографија њега предтавља као у недрима носи беле руже. · Архангел Јеремил: именом својим представља узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Веома је поштован као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу. У Правослвној иконографији Ангели и Архангели представљају се са људским (човечијим) ликом. На питање због чега се изображавају са човечијим ликом и у чему се човек поистовећује са Ангелима, свети Дионисије Ареопагит нам одговара: „Небеска бића се такође прсдстављају и под образом човека јер је он (човек) обдарен разумом и способан је да своје умствене силе устремљује ка вишњем. Разлог због кога се користи образ човека када се говори о анђелима јесте и у томе да је он (човек) удостојен началства и власти, да над осталом видљивом творевином влада силом ума који му је подарен од Творца, као и због тога што је слободан. Такођс сматрам да се и у сваком од многих делова нашег тела могу наћи образи помоћу којих би барем мало пројавили истине о својствима небеских сила. Тако је могуће рећи да наша способност гледања казује о анђелском созерца-вању божанствене светлости, а такође и о јединственом, хитром, чистом и бестрасном прихватању божанствених озарења. Распознавање мириса означава њихову способност да нримају и прихватају божанствено благоуханије које превазилази сваки ум, те да верно разликују то (благоуханије) од зловоња и да га потпуно избегавају. Чуло слуха казује нам о њиховој способности да разумно примају истине које им се казују, а чуло укуса говори нам о њиховом насићсњу духовном храном. Чуло додира казује нам о њиховој способности да верно разликују корисно од некорисног. Трепавице и обрве казују нам о њиховој способности да чувају божанствено знање. Младалачки узраст казује нам о њиховој сили. Зуби означавају способност да раздељују савршену храну коју примају; јер, свако духовно биће, примивши знање од бића које је више од њега, са свом брижљивошћу раздељује то знање онима који су ниже од њих. Плећа, лактови и руке казују нам о њиховој сили да чине (делају). Срце је симбол њиховог богоподобног живота и силе да марљиво раздељује истине онима који су поверени њиховом старању. Груди означавају незаморну снагу која чува животворни дар срца које се налази унутар њих (груди). Кичма означава да су у њима садржане све животне силе, а ноге - њихову брзину и хитрост ка испуњавању свега. Када казују о њиховој хитрости, богослови неретко казују да они (ангели) имају крила јер она (крила) говоре о летењу, о узвисивању над свиме што је земаљско. Лакоћа крила такође означава и лако удаљавање од нижег ка вишњим висинама. Њихова необувеност казује о слободи и ничим незадржаваној спремности да се што више приближавају Богуˮ.[3] Обасјани небеском заштитом и усрдим молитвеним посредовањем Ангела Божјих и свих сила бестелесних, утврђени смо у чињеници да свако наше учествовање у богослужбеном животу Цркве, а најпре, учествовање у Тајни над тајнама, јесте саображавање Ангелском служењу у непрестаном величању и прослављању Имена Божјег. За Pouke.org - Бранислав Илић, теолог [1] Из беседе Светог Владике Николаја Охридског и жичког на празник сабора Светог Архистратига Божјег Михаила и осталих небеских сила бестелесних. [2] Св. Јован Дамаскин, „Тачно изложење Православне вере“, књига друга, глава трећа. [3] Из дела Св. Дионисија Ареопагита „о небеској јерархијиˮ, петнаеста глава.
  44. 2 points
    У трећи час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?" у великом страху упита Неаније: „Ко си ти, Господе? Не могу да тепознам." У том се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји". И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом". Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим. Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове." Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички. Зато се у чину венчања брачних помиње св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена. И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год. Тропар (глас 1): Мученик твој Господи Прокопије во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја. Свети Прокопије Јуродиви, Преподобни Теофил мироточиви
  45. 2 points
    Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине. Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило. После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела. После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света. Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу. После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу. Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору. Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На тај начин Богородица Тројеручица долази у Србију. До краја XIV века Икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XV века постају мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Икону Пресвете Богородице Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара!? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом Тројеручице од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе. Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кâдом, свечано дошла други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару Саборне цркве Манастира Хиландара. То се догодило почетком XV века. Много касније – не знамо тачно када – вероватно крајем XV века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једне вечерње службе јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су чули глас, али му нису придали посебан значај. Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту! Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће. Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење. Тако је Пресвета Богородица Тројеручица прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова Икона Заштитница. Сви монаси који се налазе под њеним игуманством прихватају је као своју мајку, заштитницу и утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот. Икона Тројеручице је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених драгих каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 111цм висина и 91цм ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона Светог Николаја. Сваке године 12/25. јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице Тројеручице. Повест о чудотворној икони Пресвете Богородице Тројеручице и акатист Вера
  46. 2 points
    JESSY

    Преображење Господње

    Кад апостоли чуше глас Божји, уплашише се и падоше лицем на земљу. Исус им приђе, додирну их и рече:"устаните и не бојте се!" (Мт. 17;7) Кад подигоше очи, облака више није било. Видеше самога Исуса који је опет имао Свој обичан изглед. И сиђоше с горе. На гори Тавору, као и на реци Јордану три године раније, Бог Отац потврђује да је Исус Син Божји. Такође појављивање двојице старозаветних пророка, Мојсија и Илије, као Исусових слугу, разбија јеврејску заблуду да је Исус неки од пророка (Илија, Јеремија,...), већ се Он овим представља као Цар над пророцима. Овим је Господ хтео да ојача веру својих ученика како у наступјућим данима Његовог страдања не би отпали од Њега. Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство. Преображење се у Православљу убраја у 12 великих Христових празника. Слави се на Истоку од VII века. Западна црква унела га је у свој календар тек 1457. године, и то у славу победе хришћанске војске над Турцима код Београда. Наиме, Јанош Хуњади, код нас звани Сибињанин Јанко, мађарски великаш, заједно са фрањевцем Иваном Капистраном спречио је са војском продор Турака на север. Обојица су кратко након победе умрли, први у Земуну, а други у Илоку. Преображење пада увек у време Госпојинског поста. Зато је празнична трпеза увек посна, обогаћена рибом и вином. Данас се на крају Свете Литургије служи обред свештања грожђа. У црквеним богослужењима празнује се седам дана, током којих се певају песме посвећене овом јеванђелском догађају. На икони Преображења представљен је Господ Исус Христос на гори, окружен светлошћу, са саговорницима Илијом и Мојсијем, док тројица апостола, Петар, Јаков и Јован, уплашени леже на земљи. Има бројних храмова посвећених овом празнику, у Панчеву, Загребу, Сокобањи, Смедеревској Паланци и други, као и манастира, као што је Преображење у Овчару. Један од најупечатљивијих описа празновања налазимо код Јакова Игњатовића, који дочарава прославу у славној Сент Андреји. И данас се Срби у Мађарској на овај празник масовно окупљају. Негде се на данашњи дан одржавају сабори, као у манастиру Миљкову код Свилајнца, Ораховици у Славонији и другде. Тропар, глас 7: Преобразио се јеси на Гори, Христе Боже, показавши ученицима Твојим славу Твоју, колико могаху. Нека обасја и нас грешне вечна светлост Твоја, молитвама Богородице, Светлодавче, слава Теби. Храм Светог Јована Крститеља
  47. 1 point
    Црквена Општина Обреновац организовала је синоћ трибину „Дрога нема последњу реч“, у светотројичној цркви. Протојереј Бранко Ћурчин, духовник Центра за психо-социјану рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности „Земља живих“ говорио је о својим искуствима као духовник, Андреја Јовановић, координатор Центра говорио је о устројству Центра док су штићеници Ален из Сомбора и Владимир Милосављевић поделили са окупљенима своја искуства и као зависници и као штићеници. Око 85 одсто наркомана у Србији је из нефункционалних породица, а „Земља живих“ свој рад темељи на добровољном пристанку штићеника да живе по правилима Заједнице која су слична манастирском типику са целодневним активностима, од молитве преко рада до спорта. Прилог Марка Маленчића. Извор: Радио Слово Љубве http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=14177
  48. 1 point
    Ту га Гамалил чесно погребе, положивши га у пећини уновом гробу свом. Потом Никодим, кнез јеврејски, који ноћу беше долазио Господу Исусу (Јн. 3, 1-2), престави се плачући над гробом светога Стефана; Гамалил и њега сахрани у исту пећину близу првомученикова гроба. Затим и Гамалил, примивши свето крштење са својим сином Авивом и богоугодно поживевши неко време у хришћанској побожности, сконча; оба они бише погребени у истој пећини крај Стефановог и Никодимовог гроба. Од тога времена прођоше векови, изгинуше мучитељи који су дуго гонили Цркву Божију, и са обраћењем Константина Великог наступи за Цркву мир и свуда процват побожности; тада, по откровењу Божјем, бише пронађене чесне мошти светог првомученика Стефана и крај њега сахрањених богоугодних мужева: Никодима, Гамалила и Авива. Пронађе их презвитер споменутог села Лукијан после оваквог виђења. У девет сати једне ноћи уочи петка Лукијану се јави у саном виђењу неки светолики старац, високог раста, украшен седином, подуже браде, обучен у беле одежде, ишаране златастим крстовима, у руци имађаше златан жезал. Куцнувши презвитера жезлом у ребра, он га трипут викну по имену: "Лукијане! Лукијане! Лукијане!" и стаде говорити: "Иди у Јерусалим и реци светом архиепископу Јовану: Докле ћемо бити затворени, - зашто нас не отвараш? Јер у време твога епископовања треба да будемо јављени. Зато без одлагања отвори гроб наш, где мошти наше леже занемарене, час квашене кишом, час гажене ногама неверних. Ја се бринем не толико за себе, колико за свете што са мном леже, који су достојни велике части. Отвори мошти, да би Бог отворио врата милосрђа свету, притиснутом многим невољама". - Препавши се, презвитер Лукијан упита јавившег му се мужа: "Ко си ти, господине? и ко су ти о којима говориш да су с тобом?" - Овај одговори: "Ја сам Гамалил, васпитач и учитељ Христовог апостола Павла, а са мном почива господин Стефан архиђакон, камењем убијен од Јевреја и просвештеника јерусалимских за веру Христову; тело његово, бачено за храну псима, зверима и птицама, ја узех ноћу, донесох у ово село и положих у мојој пећини, припремљеној ми за гроб, желећи да имам удела са њим у васкрсењу и благодати Господњој. У другом пак гробу, у тој истој пећини, положен је господин Никодим, који од самог Господа Христа би научен светој вери и од апостола прими свето крштење по вазнесењу Господњем; Јевреји, дознавши за његову веру у Христа, испунише се гнева и хтедоше га убити, као и Стефана, али то не урадише из уважења према мени, пошто ми Никодим беше рођак; но одузеше му старешинство, и његову имовину присајединише црквеној, па проклевши га, протераше га из града са многим увредама и бешчешћем. Тада га ја примих у своје село и издржавах га до његове смрти; а кад умре, ја га сахраних близу моштију првомученика Стефана. Тамо у трећем гробу, ископаном у пећинској стени, ја сахраних свог милог двадесетогодишњег сина Авива, који заједно са мном беше примио свето крштење од Христових апостола, а који умре пре мене. Умирући, ја оставих завештање да и моје тело положе поред њега". - Презвитер га опет упита: "Где ћемо вас тражити?" - Гамалил одговори: "Тражите нас испред села на јужној страни, на њиви званој Делагаври (тојест њива људи Божјих)". - Рекавши то, он постаде невидљив. Пренувши се од сна, презвитер захвали Богу, и помоли се говорећи: Господе Исусе Христе, ако је ово јављење од Тебе, а није нека обмана, онда нареди да ми се оно понови трипут. - И стаде се Лукијан постити, једући само сув хлеб до наредног петка, проводећи у молитви и никоме не казујући виђење. Ноћу наредног петка у девет сати Гамалил се опет јави презвитеру Лукијану на исти начин као и први пут, и рече му: Зашто си пренебрегао отићи и обавестити светог архиепископа Јована о свему што сам ти рекао? - Презвитер му одговори: Опрости ми, господине мој, ја се побојах да после првог виђења одмах идем и обавестим, плашећи се да не испаднем лажов; зато молих Господа да те пошаље к мени и други и трећи пут, да бих се уверио у истинитост. - А Гамалил, пруживши руку, рече: Мир теби, презвитере, почивај! - И изгледаше као да се удаљује од очију презвитерових. Затим, обраћајући му се понова, рече: Лукијане, ти размишљаш о томе како ћеш пронаћи и распознати мошти свакога од нас. Ево, погледај и разумеј што ти се показује. - Рекавши то, он принесе к презвитеру четири корпе; по изгледу три беху златне, а четврта сребрна: једна од златних корпи беше пуна црвенога цвећа, друга и трећа беху пуне белога цвећа, а четврта, сребрна корпа беше пуна жутог миомириеног шафрана. Прву златну корпу са црвеним цвећем Гамалил постави с десне стране презвитеру на истоку, другу са белим цвећем постави на северној страни, а трећу и четврту корпу постави заједно на западној страни, наспрам прве која се налазила на источној страни. И презвитер упита Гамалила који му то показиваше: Шта то означава, господине? - Он одговори: То означава наше гробове, у којима ми почивамо: тако, прва златна корпа са црвеним цвећем на истоку, означава гроб светог Стефана, обагреног мученичком крвљу за Христа; друга златна корпа са белим цвећем на северној страни, означава гроб господина Никодима; трећа златна корпа, са белим цвећем, што је према западу, означава мој гроб; а четврта корпа сребрна, пуна миришљавог шафрана, што стоји заједно са мојом, означава гроб мога сина Авива, који беше од утробе матере своје чист телом и душом и сконча у беспрекорном девству. - Рекавши то, Гамалил постаде невидљив, исто тако и корпе. После овог виђења презвитер узнесе благодарност Богу, и још више приону на молитву и пост до трећега петка, очекујући да се и трећи пут удостоји истог јављења. И понова ноћу уочи трећега петка, онај чесни и светолики муж Гамалил, представши презвитеру у виђењу, рече му са претњом: Зашто се досад ниси постарао да отидеш код архиепископа и да га обавестиш о ономе што ти је јављено и речено? Зар не видиш колика је суша и невоља у поднебесју? А ти не хајеш. Еда ли нема по пустињама светих мужева, бољих од тебе, достојних овог откривења? Но ми, мимоишавши њих, хоћемо да будемо јављени преко тебе. Стога устани, па иди и кажи архиепископу да отвори место где ми почивамо и подигне храм, да би се нашим молитвама Господ смиловао на људе Своје. Презвитер, уставши и заблагодаривши Богу, хитно оде у Јерусалим и обавести светог архиепископа Јована о овом трикратном виђењу и наређењу. Архиепископ, заплакавши од радости, рече: Благословен Господ Бог човекољубац који хоће да нам јави милост Своју откривењем светих Својих. И када се удостојимо пронаћи мошти њихове, онда треба мошти светог првомученика архиђакона Стефана пренети овамо у град, где се он борио са Јеврејима и видео небо отворено и Христа Бога у слави Његовој. А ти, чедо, - обрати се он презвитеру, - отиди на ту њиву и пронађи то место где леже свеци, раскопај до гробова њихових, па ме извести. Вративши се из града у своје село, презвитер сазва побожне људе и оде с њима на њиву Делагаври. На тој њиви бејаше брежуљчић, па мислећи да мошти светих почивају ту, он хтеде ту да копа. Али најпре сву ноћ проведе у молитви на том брежуљчићу. Те пак ноћи свети Гамалил се јави неком иноку Нугетију, који обитаваше близу тог места, и рече му: Иди и кажи Лукијану презвитеру да се не мучи са копањем на том брежуљчићу, јер ми тамо не лежимо; него нека нас тражи крај шуме, са јужне стране, тамо смо сахрањени; а на оном брежуљчићу нас су полагали када су нас носили да нас сахране, и над нама по старом обичају творили плач; и за сведочанство тог плача учињеног над нама, насут је тај брежуљчић. Уставши, инок оде и нађе на споменутом брежуљку презвитера Лукијана са многим људима где већ беху почели да копају, и исприча Лукијану оно што виде и чу. Презвитер прослави Бога што јави и другог сведока откривења. И упутише се к шуми, и поред ње нађоше камен са јеврејским написом: Хелиил, што значи: слуге Божје. Окопавши тај камен и помакнувши га, они пронађоше тесан улаз у пећину. Ушавши са свећом у пећину, они угледаше ископане у зидовима гробнице, и у њима мошти светих. Улаз у пећину беше с јужне стране; с десне стране према истоку беше гроб светог Стефана; наспрам улаза, на северној страни, гроб светог Никодима; а на западној страни, према светоме Стефану, почиваше свети Гамалил са сином, као што то беше раније показано презвитеру у виђењу корпи. Презвитер одмах извести архиепископа јерусалимског Јована о обретењу светих моштију. Архиепископ, узевши са собом два епископа који се ту десише: Елевтерија севастијског и Елевтерија јерихонског, хитно дође на то место к моштима светих. Пошто улаз у пећину би проширен, они уђоше унутра. Када отворише гроб светог првомученика, одмах се затресе земља и људи, достојни по животу, чуше глас анђела који горе певаху: Слава на висини Богу и на земљи мир! (ср. Лк. 2, 14). А од моштију светога излажаше такав мирис, какав нико од људи никада осетио није; и тај неисказани миомир разли се по ваздуху за читавих десет потркалишта; и сви мишљаху као да се налазе у рају. Са архиепископом пак беше дошло много народа из Јерусалима и из околних села; међу њима се налажаху многи болесници, болесни од разних болести: слепи, сакати, мучени унутрашњим болестима, бесомучни, покривени ранама; сви они одмах добише исцељење. Број исцељених изношаше седамдесет три. Онда узевши мошти свију четири угодника Божјих изнесоше их на брежуљак уз појање псалама и других свештених песама; и људи их се дотицаху целивајући их с побожношћу. Архиепископ ускоро подиже на том брежуљку цркву у име обретених светаца и положи у њој мошти Никодима, Гамалила и Авива, а мошти светог архиђакона Стефана пренесе свечано у Јерусалим и положи у цркви, која се налажаше у светом Сиону. У та времена један високородни муж, сенатор Александар, са женом својом Јулијаном допутова из Цариграда у Јерусалим на поклоњење светим местима. Видевши чудеса која бивају на гробу светог првомученика Стефана, Александар сагради у име његово камену цркву у граду, и много моли архијереја да мошти светог Стефана пренесе у њу; архијереј изађе у сусрет његовој усрдној молби и пренесе мошти. Но након извесног времена Александар се у Јерусалиму смртно разболе, и остави својој жени завештање са заклетвом: да му направи ковчег сличан ковчегу првомученика, и да га у њему положи поред моштију светог Стефана. Завештавши то, он умре. Жена поступи по завештању мужа: начини ковчег по свему сличан ковчегу светога Стефана, и у њему тело мужевљево при свечаној сахрани положи поред ковчега светог првомученика. И живљаше она у Јерусалиму при поменутој цркви, не желећи да се одваја од умрлог мужа, јер она вероваше да је он жив Богу. Пошто Александрова жена бејаше још млада, лепа и усто богата, многи јој високородници нуђаху брак. Али она, целомудрена жена, никако није хтела да ступа у други брак, чврсто чувајући супружанску верност првоме мужу и очекујући да при васкрсењу добије са њим исти удео, приправљен праведницима. А када јој један од веома моћних властелина стаде силно досађивати својим наваљивањем да ступи са њим у брак, Јулијанија, желећи да се избави од њега, одлучи: да узме тело свога мужа и врати се своме завичају у Цариград, пошто већ беше прошло осам година од дана престављења њенога мужа. И она моли архиепископа да јој не забрани узети тело свога мужа; но архиепископ не пристаде. Тада Јулијанија одмах написа своме оцу који је живео у Цариграду, да јој издејствује од цара такво наређење, по коме би она могла несметано узети тело свога мужа и допутовати у Цариград. Ускоро њој стиже од цара наређење какво је тражила и показа га архиепископу. Видевши царево писмо, архиепископ се више не могаше противити и даде свој благослов да буде по Јулијанијиној молби. Тада Јулијанија, с благословом откривши у земљи оно место где стајаху оба ковчега: светог првомученика Стефана и њеног мужа Александра, узе као погрешивши ковчег са моштима светог првомученика уместо мужевљевог ковчега, јер је тако хтео Бог и желео првомученик. Пошто утовари ковчег у кола, у која беху упрегнуте мазге, Јулијанија крену на пут. Беше вече када она изиђе из Јерусалима; и те ноћи над воженим моштима чу се у ваздуху глас анђела који певаху славословља Богу, а од ковчега исхођаше силан мирис, као од мира изливеног у великој количини. А чуше се и крици ђавола који издалека викаху: "Тешко нама, јер Стефан иде и бије нас". Слушајући све то, слуге Јулијанијине се уплашише и упиташе своју господарицу: Шта то значи, госпођо, што се чују разни гласови који изговарају Стефаново име? Не возимо ли ми ковчег првомученика Стефана уместо ковчега нашег господина Александра? - А она, лијући сузе од радости, одговори: Ћутите, децо, све се збива како хоће Бог и свети слуга Његов. - Када стигоше у приморски град Аскалон, они нађоше лађу која је пловила у Цариград, и плативши путне трошкове седоше у лађу са моштима свечевим, и лађа се отисну на пут. А када се лађа налажаше насред пучине, подиже се страховита бура на мору, тако да таласи покриваху лађу, те се сви на лађи поплашише од страшних валова; но, гле, њима се на очигледан начин јави свети првомученик Стефан и рече: "Ја сам с вама, не бојте се!" Рекавши то он постаде невидљив, и море се одмах умири, и они пловљаху даље благополучно. Над моштима пак светитељевим ноћу се јављаше светлост, и од ковчега исхођаше силан мирис, и у ваздуху се чујаше певање анђела. Када пристадоше у Халкидон, остадоше тамо пет дана. Дознавши за мошти светог Стефана, грађани се стадоше стицати к лађи, доносећи своје болеснике. И сви болесници што их беше у граду добише исцељење доласком првомученика. А изгоњаху се из људи и ђаволи, који бежећи викаху: "Стефан, камењем убијен од Јевреја, дошавши мучи нас страховито, и гони нас свуда, на земљи и на мору". Отпловивши из Халкидона лађа срећно стиже у Цариград. Благочестива Јулијанија оде к оцу своме и подробно га обавести о моштима светог архиђакона Стефана. Затим се заједно са оцем упути, те извести о томе цара и патријарха, и сви се испунише велике радости. Патријарх са клиром и свим народом оде на морско пристаниште у сусрет првомучениковим моштима. Изневши ковчег из лађе, положише га на цареке колеснице и повезоше чесно уз псалмопојање, хотећи да га унесу у царев дворац, пошто цар беше тако наредио. За то време се од светих моштију догодише толика чудеса, да је то немогуће исказати: јер исцељење добијаху сви, ма каква болест и недуг да беху на њима. Када ова свечана поворка стиже до места званог "Константинова купатила", стадоше мазге што су вукле цареве колеснице са моштима; и премда их слуге тукоше да иду даље, оне се никако не могаху помаћи с места. Тада један мазгов, добивши по Божјем наређењу дар речи, проговори овако: Зашто нас бијете забадава? Јер свети првомученик Стефан жели да мошти његове буду положене на овом месту. Чувши то, сви се веома удивише и запрепастише, и прославише Бога громким усклицима. Цар онда одмах нареди да се на том месту подигне камена црква. И за кратко време би подигнута прекрасна црква у име светог првомученика архиђакона Стефана, и у њој положене чесне мошти његове у славу и хвалу Господа и Спаса нашег Исуса Христа, слављеног заједно са Оцем и Светим Духом, коме нека је од нас грешних част и слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове. Амин. Календар |
  49. 1 point
    Његово Преосвештенство г. Атанасије (Ракита), изабрани Епископ милешевски, рођен је 7. новембра 1957. године у Јању код Шипова. На крштењу је добио име Светко. Завршио је основну школу у Бабићима, затим Православну богословију у манастиру Крки. Замонашио се у истом манастиру као матурант Богословије 7. маја 1977. године. Рукоположен је за ђакона 9. маја, а за презвитера 18. децембра исте године у Крки. Првог јануара 1978. посетио оца Јустина Поповића у манастиру Ћелијама, а већ 2. јануара отпутоваоје за Америку, где је завршио два интензивна курса енглеског језика у „Катедрали знања“ у Питсбургу. У септембру исте године уписао се на Богословску академију Светог Владимира у Њујорку. Професори су му били свештеници Александар Шмеман и Јован Мајендорф, теолози светског гласа. Дипломирао је у року одличним успехом. У септембру 1981. године започео је наставничку каријеру у Богословији у манастиру Крки. После две године, 1983. године, премештен је од Синода Српске Православне Цркве у Богословију Светог Кирила и Методија у Призрену, где је предавао једанаест година, до 1994. године. Тамо се зближио са Епископом рашко-призренским Павлом, потоњим Патријархом српским, и био његов сарадник. Одлично је упознао Косово и Метохију, заволео тај део српске земље и богослужио на целој косовско-метохијској територији, а највише у мученичком манастиру Девичу. Уређивао је часопис Епархије рашко-призренске „Свети кнез Лазар“. На позив патријарха Павла у јесен 1994. године прешао је у Београд, где је радио као асистент код епископа Атанасија (Јевтића) на катедри за Патрологију на Православном богословском факултету. У исто време је, на Богословском факултету у Фочи, предавао предмет Историја религије и био уредник „Православља“, званичног гласила Српске Православне Цркве. Године 1999. изабран је и хиротонисан за викарног Епископа хвостанског. У току хиротоније 31. маја бомбардери НАТО-а су летели на београдском небу. Као викар патријарха Павла био је уредник Информативне службе Српске Православне - „Православље прес“, а највише је допринео у руковођењу радом православних вероучитеља у јавним школама као председник Одбора за веронауку Архиепископије београдско-карловачке, и у уређивању односа Цркве са просветним институцијама Војске Србије - Војном академијом и Војном гимназијом. Тада је покренуо и уређивао часопис „Православни катихета“. У мају 2013. изабран је за Епископа бихаћко-петровачког. Свети Архијерејски Синод му је поверио службу представника Српске Православне Цркве пред Министарством одбране и Оружаних снага Босне и Херцеговине. У мају 2017. године на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора изабран је за Епископа упражњене Епархије милешевске. Епископ Атанасије биће четврти Епископ милешевски од њеног оснивања 1992. године. Избор научних радова Епископа Атанасија: „Халкидонски сабор и његов догмат“; „Писци Цркве другог века“; „Живот по Јеванђељу“; „Битка над амбисом“; „Да нам буде све свето и честито“; „Духовни дародавци Призренске богословије“; „Црква Христова и свет религије“ (антологија); "Београд у молитви 2011.". Извор: Епархија милешевска
  50. 1 point
    Преподобни Сергије Радоњешки после себе није оставио ниједан записан ред. Не само то, увек је избегавао да некога отворено поучава. Зато се може рећи да је учење преподобног Сергија Радоњешког – његов живот. Кратко време пре смрти Сергије Радоњешки је завештао својим монасима да „имају чистоту душевну и телесну и искрену љубав“, „да се украшавају смирењем“, „да чувају међусобну слогу“, „да нимало не цене част и славу у овом животу, већ да уместо тога очекују награду од Бога, наслађивање вечним небеским добром“. У суштини, у овом завештању су у краткој форми изражене све главне компоненте идеје „узвишеног житија“. Проповедајући „узвишено житије“ Сергије Радоњешки је позивао монашку братију пре свега на потпуно одрицање од светских саблазни – богатства, власти, мржње, насиља. Природно је да се и сам Сергије обавезно придржавао својих заповести, чиме је још за живота стекао свенародну љубав и велики морални ауторитет, не само код обичних људи, већ и код аристократије из овог времена. Због тога Сергије није био само духовно лице, већ и судија, који је преузимао на себе мисију посредника. Сергије је „тихим и кротким речима“ могао да утиче на најгрубља и најокорелија срца; врло често је мирио кнезове који су били у непријатељству, наговарао их је да се потчињавају великом московском кнезу (на пример, ростовског кнеза – 1356., нижње-новгородског – 1365., рјазањског Олега и др.). Захваљујући томе у време Куликовске битке скоро сви руски кнезови су признали власт Димитрија Донског. И руски кнезови су наступили као јединствена снага против татаро-монголске војске. По житију, Сергије Радоњешки је учинио много чуда. Људи су долазили код њега из различитих градова ради исцелења, а понекад чак и само због тога да би га видели. Како тврди житије, једном је васкрснуо дечака, који је умро на очевим рукама док је овај носио дете код свеца ради исцелења. Руска Православна Црква је канонизовала Сергија Радоњешког и он је један од најпоштованијих светаца. Извор: Голос России (преузето са сајта www.srbijadanas.net ) www.telegraf.rs (извор насловне слике)
×