Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing most liked content since 09/21/17 in Странице

  1. 10 points
    „Препустили смо Божјој вољи, а Господ уређује све. Тамо где се живот рађа, рађа се све: и здраље и материјално благостање“, каже за Југмедиу Далибор, који је, иначе, први парох у храму Свете мученице Параскеве у Бошњацу. Далибора и његову супругу Тамару (29) из Жедника код Суботице, спојила је најпре музика, а потом и традиционалан начин живота, научен од малих ногу. Упознали су се у Сремским Карловцима певајући у црквеним хоровима, па је Војвођанка убрзо кренула за својим изабраником. Сада њихов веома скормно опремљен парохијски дом красе петоро веселих главица са коврџавим косама, а Тамара је, чак, недавно постала дипломирани психолог, прекидајући учење само док деца не напуне пар месеци. Крала сам време док су деца спавала“, каже. Упркос хармоничном браку пуном љубави, Стефановићи су се ослонили и на „сервис“ баке Зорице и деке Зорана. „Свако наредно дете је некако било мирније, питомије. Старија деца чувају млађу. Некако, као да су зрелији од вршњака. То је вероватно резултат живота у вишечланим породицама, где су бака и дека додатна подршка и стабилност“, објашњава отац Далибор. Деца одрастају у споља прелепом парохијском дому, унутра у собама где је Далибор једва наговрио Тамару да простре тепих макар у дневној соби. Клинци и клинцезе овде не гледају телевизор јер телевизор једноставно не постоји у Дому овог брачног пара. „То је наша заједничка одлука. Старија деца користе дозирано интернет и нису необавештена, али смо против тога да време троше гледајући по цео дан у екран. Ми читамо, причамо, певамо духовне и изворне песме и израђујемо предмете по њиховом избору. Не дозвољавамо да нам телевизија диктира живот. Једноставно, пратимо дечје таленте“, објашњава брачни пар. Парох Далибор често држи проповеде о неопходности рађања и одгоју деце. Његов и став његове супруге је да би сваки брачни пар требало да има макар троје деце. „Превише се сада калкулише, а измиче нам оно што је битно и што је лепо, па тако остане оно што не испуњава. Истина је да више деце представља велики терет, али остаје и велика пуноћа у души, па ја мислим да је троје деце онај минимум коме треба да тежи сваки брачни пар, онај ко нема пробелма са зачећем“, мишљења је Тамара. Многочлане породице упућују на блискост и међусобну помоћ, додаје Далибор, који оцењује да је у српском друштви завладао индивидуализам. „Родитељи желе једно дете како би били у стању да му обезбеде баш све услове. А када се усмеримо том циљу, он некако измиче. Треба да нас воде виши циљеви, служба Богу и народу коме прети нестајање. Једно дете је – себичност, двоје – завист, а где су троје ту је већ љубав. Јер, у вишечланим породицама је здравији амбијент, атмосфера за њихово ментално и физичко напредовање“, мишљења је Далибор, који на констатацију да многи његови пријатељи имају само по једно или двоје деце, каже да „мора да се сведочи примером“. Далибор је унук познатог лесковачког свештеника Саве Аврамовића, син његове најстарије ћерке Зорице, па је и нормално што он рађање и решење евентуалних проблема са зачећем, везује за исповедање и духовну равнотежу. „Проблеми нерађања нису само материјане природе. Разлози су у духовној сфери, све се негде ту најпре одигра. То видим из исповедничког искуства“. А онда говори, наглашава, као свештеник. „Тамо где се абортусима уништавао живот, потомци, као по правилу, имају проблема са потомством. Зато је важно иповедање, опуштање. То се негде одрази. Имао сам такво искуство где су током исповедања брачни парови доживели духовни преображај и без лечења добили децу, јер се то духовно стање одрази и на физичко“, прича отац петоро деце и свештеник Далибор Стефановић, чију сваку изговорену реч подржава и допуњује Тамара. Остављамо Стефановићеве у њиховом малом рају, осећајући да је сувишно питање о шестом детету, готово уверени да би уследио одговор о Божјој вољи. Милица Ивановић Изворник: http://jugmedia.rs/se-zivot-radja-zdravlje-blagostanje/
  2. 5 points
    Ову причу смо чули од монахиња из обитељи манастира Преподобног Прохора Пчињског, који се налази на југу Србије, свега неколико километара од границе са Македонијом. Када смо ушли у манастирску продавницу запазили смо необичну икону: био је то светац са крстом у руци (значи то је мученик или исповедник), али није био обучен у традиционалну одежду, већ у војничку униформу. Неко из наше групе је претпоставио да се пред нама налази лик руског Војномученика Јевгенија Родионова, који је до смрти остао веран Христу и одбио да у заробљеништву скине крст са врата, после чега су га мучки убили муслимански чеченски терористи. Али испоставило се да то није био случај: као што смо установили, на икони није био представљен руски војни грб, већ српски. Дохватили смо се лупе и прочитали текст: «Св. Јован Руски исповедник. Помоћник Српском народу». Превод нам, очигледно, није био потребан, али зашто је Свети Јован, руски светац из 17. века, био у савременој српској униформи? Како то да растумачимо? Разуме се да су сви свети наши помоћници, и ту њихова националност нема неки велики значај. Тако се ми молимо за небеску подршку и Светом Георгију Победоносцу или Исаку Сирину, Николају Чудотворцу, или пак Мојсеју Мурину. Па ипак, зашто се баш на овом месту налази наш овоземаљски (дај Боже и небески) сународник, Свети исповедник Јован Руски? Монахиње су нам објасниле шта је посреди. Сви ми памтимо страшно НАТО бомбардовање 1999. године, због кога је колевка српског Православља, Косово и Метохија, подпала под апсолутну власт исламиста и њихових газди, НАТО «миротвораца». Сећамо се и подсмешљивих васкршњих честитки, које су окупатори исписивали на својим бомбама и ракетама. Од њихових бомби погинуло је више хиљада људи, а главне жртве су били обични људи. Као што је напослетку признао и високи представник УН-а за људска права у бившој Југославији Јиржи Динсбир, балканска операција НАТО је узроковала више цивилних жртава него косовски конфликт, због чијег решавања је та операција и била покренута. Нанета је страшна штета животној средини у Србији, разрушена је привреда. Ако узмемо да у овај час Србија како-тако долази к себи, после много година, а њен народ је, ма како год страшно то звучало, навикао на сталне ратове, онда можемо претпоставити да би завладао потпуни хаос и да би било много више невиних жртава да то бомбардовање није било прекинуто. Да, Србија је морала да то прихвати како не би била у потпуности уништена и разорена. Притом, сами знате да се на тадашњу Русију, вечну наду Срба, није могло рачунати. Али су се зато на руске свеце увек могли ослонити. Исповедник Јован је светли пример кроткости под таквим околностима, у којима су се тада нашли Срби. Он је био у турском заробљеништву и својом кроткошћу је многим људима открио пут ка Христу. Да, у његовом животу није било велике световне победе, није било труба и фанфара, али било је победе Христове, победе кроткости, тихе и светле победе Бога, коме је ближи «глас тих и танак». И, како су нам испричале монахиње, Свети Јован Руски се одевен у српску униформу јавио једном светогорском монаху, који се усрдно молио. Светац му је рекао: «Идем да помогнем браћи Србима.» Следећег дана, 10. јуна 1999. године, НАТО бомбардовање је заустављено… За хришћане су времена увек тешка, и оно у коме живимо није никакав изузетак. Ако обратимо пажњу на то шта се дешава на Косову и Метохији, тим пре схватамо да се живот на том подручју ни у којем случају не може назвати мирним и срећним. Али се, упркос свему, јеванђељска проповед наставља. И, како су нам рекли монаси овдашње обитељи, неки локални Албанци или чак војници НАТО-а, који су се испрва доста агресивно или с ниподаштавањем односили према Православљу, у један мах постају хришћани: некима од њих очи отварају чудеса, а другима тај исти «глас тих и танак», упознавање са тихим светом Христове љубави, која побеђује свако оружје. Тако да је исувише рано отписивати Православље на Косову и Метохији. Ако је један свети руски сужањ, кроз своју кроткост, могао да приближи Христу на хиљаде људи, зар не могу поновити његов подвиг хиљаде православних Срба, који су се нашли у заробљеништву на сопственој родној земљи? Петар Давидов С руског Александар Ђокић 06 / 10 / 2017 православие.ру
  3. 5 points
    Писмо оцу Ненаду Андрићу Поштовани оче Ненаде, родила се Милица од св. Нектарија измољена! Прошле године послали сте ми молитве за пород, уље, икону Св. Нектарија и бројанице, Богу хвала, ето ми и Милице. Молила сам се како сте рекли и користила освештано уље. Венчали смо се у Цркви. Пре молитви Св. Нектарију, док нисам сазнала за њега и молила му се, нисам могла да изнесем трудноћу, имала сам спонтани. Преко вас сам сазнала за молитве за пород Св. Нектарију. Чим сам почела молити се и користити освећено уље све је почело како треба. Родила се Милица 21.8.2017.године. Сада јој је нешто више од 5 недеља. Желела бих да пошаљем кандило у Егину у славу Божију и захвалност дивном Св. Нектарију. Опростите и хвала! Крстовдан 27.9.2017. године Господње Благодарна мајка, Вања Ђерић из Београда
  4. 5 points
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у недељу 1. октобра уз саслужење Архијереја обавиће чин хиротоније и увешће у трон новоизабраног Епископа далматинског г. Никодима у цркви Успења Пресвете Богородице у Шибенику, седишту Епархије далматинске. Дочек Архијереја биће у 8:30 часова, Света Архијерејска Литургија почиње у 9 часова. ЖИВОТОПИС ИЗАБРАНОГ ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ НИКОДИМА (КОСОВИЋА) Изабрани Епископ далматински г. Никодим (Косовић) рођен је 15. априла 1981. године у Задру, од оца Предрага Косовића (+1995.) и мајке Ксеније, рођене Гуша (+1993.). Одрастао је, заједно са сестром Даницом, поред свог стрица Ненада Косовића, познатог бенковачког професора и преводиоца са руског језика. Основну школу је започео у Задру, наставља 1991. године у Бенковцу, а завршио 1995. године у Драгоцвету код Јагодине. Од 1991. године живио је у селу Шуљковцу поред Јагодине гдје је као дијете услијед ратних дешавања отишао у избјеглиштво, а од 1994. године са оцем и сестром прелази да живи у Јагодину. Српску православну богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, по благослову Патријарха српског Павла, уписује 1995. године, а петогодишње школовање у Карловачкој богословији завршава 2000. године. Недуго по завршетку богословије, архимандрит Никодим одлази за својим духовним оцем, епископом Фотијем (Сладојевићем), на Епархијски двор Шибеник, гдје као искушеник проводи до 16/29. априла 2001. године. Тада, у Другу недјељу по Васкрсу, прима монашки постриг у Светоархангелском манастиру Крка из руке свог духовног оца, епископа Фотија. У манастиру Крки је руком Епископа далматинског Фотија у чин јерођакона рукоположен 18/1. јула 2001. године, на празник Светог мученика Леонтија, Ипатија и Теодула, а у чин јеромонаха 16/29. децембра 2002. године, када црква слави Светог пророка Агеја. На Богословском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну дипломирао је 2009. године. По завршетку студија у Грчкој, одлази на постдипломске студије на Понтификални источни институт у Риму, гдје је 2012. године одбранио магистарску тезу из области канонског права на тему „Залог вјере у православној теологији и римокатоличкој теологији“. Од 2012. године је докторанд на Факултету за канонско право на Универзитету Грегоријана у Риму. Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије поставио га је, 2012. године, на дужност настојатеља Светоархангелског манастира Крке, гдје је одмах по доласку проширио манастирско братство и дао значајан допринос како материјалној тако и духовној обнови манастира, те интензивно радио на стварању услова за повратак манастирске ризнице. Чином архимандрита одликован је на празник Светог архангела Михаила, славу манастира Крке, 8/21. новембра 2013. године. Члан је Комисије за ревизију Устава Српске Православне Цркве Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Говори грчки и италијански језик, а служи се енглеским. На редовном засиједању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изабран је 24. маја 2017. године за Епископа далматинског. Извор: Српска Православна Црква
  5. 4 points
    Поводом неистинитих, тенденциозних и злонамјерних тврдњи, које су се појавиле по питању односа Црквене општине Дубровник и Српског Националног Вијећа (СНВ) у том граду, због вјерујућег народа православног, а и због шире јавности, дужни смо саопштити да ниједан навод у поменутим памфлетима није тачан! Није тачно да су Црквена општина Дубровник, или Владика, како се злурадо измишља, избацили дубровачке Србе на улицу. Простор који је користило СНВ Дубровника од 15 м2, одлуком Црквене општине, а уз учешће и представника СНВ, пренамијењен је у Музеј икона, о чему је СНВ благовремено и усмено и писмено обавијештено, а на шта предсједник СНВ тада није имао ни једну примједбу. Притом, по Уставу Хрватске простор за СНВ, као и остале мањине, обезбјеђује држава Хрватска, у овом случају је то град Дубровник. Према томе, обична је подвала да је било ко, а понајмање дубровачки Срби, избачен на улицу. Иначе, ни у једном граду Хрватске гдје дјелује СНВ, оно то не чини у просторијама које су власништво надлежних епархија. Није тачно ни то да новац који Епархија захумско-херцеговачка и приморска и Црквена општина Дубровник добијају од изнајмљивања станова или простора одлази у непознатом правцу, како се злонамјерно тврди. Напротив, тим новцем се управо сада темељно обнавља православна црква на Корчули, а пред самим је почетком и дуго припремана реконструкција јединственог музеја православних икона у Дубровнику. Од тог новца се, већ годинама, стипендирају многи богослови и студенти а и лијече они који сами то не могу приуштити (о чему постоји прецизна документација). Притом, контролу рада Црквене општине Дубровник, поред Православне Цркве, обавља и држава Хрватска, која у досадашњем раду није пронашла ниједну неправилност или незаконитост. Илустрације ради, Црквена општина Дубровник држави Хрватској, како закон и налаже, редовно уплаћује ПДВ. Измишљотина о петицији 3.500 дубровачких Срба против надлежног Епископа била би гротескна да није трагична, јер, на велику жалост наше Цркве, у Дубровнику, према подацима Хрватског Завода за статистику живе свега 1.164 особе које се изјашњавају као Срби. Према томе, петиција са потписима 3.500 Срба (па чак ни двојице њих) против надлежног Епископа никада није потписана, како се злонамјерно пише. Она постоји само у главама оних који конструишу овакве „случајеве“, не размишљајући о томе да њима штете само преосталим Србима у Дубровнику и Хрватској. Због нашег добронамјерног и вјерујућег народа желимо на крају да истакнемо да ни у нашој Црквеној општини ни у Епархији захумско-херцеговачкој нико, па ни надлежни Епископ, не може нити да доноси нити да спроводи одлуке мимо надлежних органа Епархије, попут Епархијског управног одбора, а Епархијски управни одбор, за све што ради, подноси извјештаје Патријаршијском управном одбору. Лажима, подметањима и конструкцијама појединци у медијском простору потпуно неодговорно наносе штету Српској Православној Цркви и њеним службеницима, али и подривају дугогодишње напоре надлежних епископа на успостављању нормалног живота српског народа који је остао изван граница матице. Стога их још једном братски позивамо на одговорност у послу који раде, јер на овај начин неће нашкодити онима на које су се окомили, него ће оштетити оно мало преосталих Срба, у овом случају у Дубровнику, којима је потребан ослонац и утјеха, а не неистине, полуистине или зле намјере, од којих ће на крају страдати само поменути Срби, међу којима, на жалост, многи и данас буквално преживљавају само од помоћи коју примају од те исте нападнуте Црквене општине у Дубровнику. Предсједник ЦО Дубровник Стево Марић
  6. 4 points
    Bokisha

    Ловци људи

    После неуспешног риболова рибари су на обали прали мреже. Христос уђе у Симонову (Петрову) лађу и замоли га да се мало одмакну од обале како би могао да се обрати великој групи људи која се окупила на обали. Кад је завршио проповед позвао је рибаре да се врате на дубину и да поново забаце мреже. Симон Петар му се пожали да су безуспешно целу ноћ забацивали мреже, али да ће Њега, учитеља, ипак послушати. Мреже се препуне. Петар и дружина су морали да позову и другу лађу у помоћ, али обе се препуне рибама толико да само што нису потонуле. Препаднут очигледним чудом, Петар стаје пред Христа и моли га да остави јер је грешан и плаши се од учитељеве моћи која надилази природу. И Јован и Јаков су запрепашћени. У страху. И данас, скоро две хиљаде година после тог догађаја на Генисаретском језеру, можемо да чујемо само таласе и шуштаво комешање мноштва риба како испуњавају мук. А Христос проговори у одговор Петру: "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." И први апостоли, извукавши обје лађе на земљу, оставише све, и отидоше за Њим. О овоме слушамо у Јеванђељу на Литургији у осамнаестој недељи по Духовима. Враћамо се овој причи из године у годину, а понеко од нас и много чешће. Христова чуда су поруке, не једнозначне и директне, већ дубоке, које траже наше учешће. Траже тумачења. И могу се тумачити на много начина. Како ћемо их тумачити зависи и од тога који детаљ ћемо у причи први уочити. А сваки је безмерно важан. Можда можемо да приметимо како је Христос прво проповедао, учио, припремио присутне за чудо и тек онда га учинио. И тај поредак поступака је сигурно важан. Припрема, па чудо, које никад није бесмислена атракција, засењивање, већ увек порука. само снажнија од само речи... Можемо да приметимо то да Петар, иако на основу искуства зна да рибе ту нема, пристаје да одговори на учитељев позив. Пристаће на основу поверења, вере у Христа, а не на основу знања искусног рибара. Вера надилази искуство. Кад се чудо догодило рибари су се уплашили. Као што се свако нормалан уплаши кад се размакну границе чврстих оквира природе. Петар који је показао поверење у учитеља, Христа, сад га моли да оде. За њега, али и за остале, прихватање близине Онога који има власт над природом застрашујуће је. Петар каже за себе да је грешан, то јест обичан. Јер ко није у власти природе? Ко није смртан и самим тим склон страху? И шта му Христос каже у одговор? "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." "Не бој се"... Сви волимо да чујемо те речи. Али није свеједно ко нам их изговори. Изговара их онај који је показао да има власт над природом. И опет - победа поверења, вере. Без много речи - рибари извуку лађе на обалу и "оставивши све" пођу за Христом. Да га прате до краја. До новог почетка. До Крста, Васкрсења, Вазнесења и Силаска Светог Духа на њих. А кад Дух Свети сиђе на њих коначно ће у потпуности разумети позив који су добили на почетку, у чудесном риболову и у последњој заповести коју им је пре Вазнесења Христос оставио "да иду по свету и проповедају јеванђеље сваком створењу". Сетимо се шта певамо у духовском тропару: "Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!" Са апостолима и ми смо на Духове постали Христова Црква. Са апостолима и ми смо добили охрабрење и позив да треба да постанемо ловци људи. Али шта то значи - бити "ловац људи"? Зар нису разни секташи који вуку за рукав,неуморно обилазе кућне прагове, убеђују - бољи ловци људи од нас? А та њихова горљивост толико нас одбија. Како бити ловац људи по Христовом позиву? Можда у причи о чудесном риболову можемо да нађемо путоказ. Док су се трудили користећи све своје (рибо)ловачко знање - апостоли нису уловили ништа. Кад су се са поверењем препустили Христовом позиву - рибе су саме дошле из морских дубина и напуниле мреже. Можда није ствар толико у томе да ловимо, колико да будемо послушни Богу. Заиста. Без задршке. Ако ми као Црква привлачимо људе - испунили смо Христов позив. Ако не привлачимо, значи да превише тога комбинујемо искључиво на основу нашег искуства и да нисмо ни послушни Богу. И онда "улова" нема. Ако смо ловци, онда треба да будемо ловци не лукавством и агресивношћу, самозаљубљеном праведношћу, него лепотом, искреношћу и љубављу. Није страшно ако улова понекад има и мање. На крају историје Црква ће бити малобројна. Али то увек може бити и сигнал да можда још није крај историје, а да смо ми, у ствари, заборавили на Христов позив. Да немамо довољно поверења, вере. Ни у себе, ни у Бога. Утолико прича о чудесном риболову може бити само занимљива и лепа прича о чуду, или - подсећање на оно најважније. http://www.prijateljboziji.com/_Lovci-ljudi/81748.html ђакон Ненад Илић
  7. 4 points
    ... Била је ноћ, црња од најцрњих ноћи, иако су звезде и тада сијале над Гетсиманијом и маслинама мира. Удружили су се у тој ноћи сви лицемери, сви тирани, све кукавице, сви завидљивци, све сецикесе, сви среброљупци, сви гордељивци, сви властољупци, сви надувани балони сујете, сва непокајана земља и сво непокајано духовно подземље. Гле, ето ту и чланова Јудејског Синедриона, и Јуде издајника из апостолских редова, и римских окупатора, и Синедрионског новца од 30 сребрника, и легиона демона који их пратише. И сву ту трагичну и тумарајућу групу богоубица, на челу са Јудом богоиздајником, Христос три пута у Гетсиманском врту човекољубиво пита: Кога тражите? Исуса Назарећанина, одговорише кукавице у ноћи. Ја сам! ... одјекује Светлоносна Истина у мраку Гетсиманије. И ... попадаше сви ... и тако три пута. Чвргну их мало Бог. Онако с љубављу, и увек са једном жељом богочовечанског икуменизма ... да сви једно буду ... у Њему, у Господу Исусу Христу, Његовој Вечној Љубави, у Његовој Вечној Истини у Његовој непобедивој Светој Православној Цркви, чија је Он Вечна Глава. Чвргну их с љубављу и нежношћу. Да се приберу. Да дођу себи. Да виде са ким имају посла. Да немају изговора. Да не кажу после - нисмо знали. Али, само их чвргну, да би опстали и преживели. Да би им дао нову прилику за покајање. Игуман Петар Драгојловић Такав је Бог. Таква је Вечна Љубав. Такав је Богочовек Исус из Витлејема и Дрводеља из Назарета. До краја, до последњег издисаја, чак и највећим грешницима даје шансу и тражи у њима, жижак тињајући, тј. и најмању светлост истинске одлучности и вере, да је распламти у огањ покајања. Супротно чине лицемери, ти нерасудљиви "чувари" одредби закона Мојсејевог, и својих робовских обичаја и новоизмишљених, испразних, ситничавих и спољашњих традиција. Они не дају шансу ни себи ни другима. Слепи робови духовни, са три катанца трипут закључани и унутар себе духовно скучени. Завидљивци и гордељивци, који гледају да и најмањи грех код другога човека напумпају до висина коначне и вечне осуде. Али, где је ту Бог Вечне Љубави који ... жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине? ... И приђе тада у Гетсиманији, Јуда, тај духовно осиротели антихрист у малом, и рече ... Здраво учитељу ... И целива га ... А оваплоћена Љубав га запита ... Пријатељу, на то ли си дошао? ... Јудо, зар целивом издајеш Сина Човечијега? Пита, оваплоћена Вечна Љубав, иако све унапред зна. Пита ради несретног роба среброљубља - Јуде. Пита га, да му подари још једну шансу за покајање. Да му пробуди успавану савест. Да му покаже да и њега безмерно воли и жели му само добро. Да га отрезни љубављу. Да га излечи незлобивошћу. Али ... узалудно је добровољном робу сребрних новчића о љубави говорити. Размишљам ... Шта би тада рекли данашњи "зилоти" за Исусову реч упућену богоиздајнику Јуди Искариотском - пријатељу? Можда би фарисејски прекорили чак и Исуса за кршење закона и канона, јер гле, антихристу и богоиздајнику Јуди, у кога је предходно на Тајној Вечери ушао сам сатана и који је дошао да га преда на смрт, Богочовек Исус каже ... пријатељу. Ако је Христос у тој најцрњој ноћи у историји света, богоиздајника Јуду назвао пријатељем, зар је грех кад православац гаји језик љубави, језик богочовечанског икуменизма у дијалогу са неправославцем? Или ћемо можда и једног од највећих браниоца правоверја - св. Марка Ефеског - обесити на вешала "канона" и “закона”, јер је, повремено, у икуменском дијалогу љубави, чак и римокатоличког папу називао пресветим оцем. Не би ли се и папа, као и десни разбојник на Крсту, бар у последњем тренутку постидео и тргао из мрачног сна и окренуо покајању. Или је, о безумља ли људског, грех угледати се на Богочовека Христа и светитеље Божије? Не било тог безумља у нама! Или ће можда нерасудљиви зилоти замерити и св. апостолу Павлу на његов икуменистички речник љубави и мудрости кад је незнабожним Атињанима, који су се клањали бездушним идолима и злобним демонима, на сред Ареопага рекао ... Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни ... Незнабожци и идолопоклоници, у икуменском речнику љубави, речнику Христовом и Павловом названи су - врло побожни. Али, речник икуменске љубави је за "зилоте" саблазан а за "јелине" лудост... Ипак, ко духовним очима гледа на речник богочовечанског икуменизма неће се саблазнити, јер Бог суди намерама срца, а тамо где је срце чисто и намера права, важи она Павлова ... чистима је све чисто, а нечистима и безвернима ништа није чисто“... ... И данас, вековима после, одјекују речи Сина Божијег, речи распете оваплоћене Љубави са Голготе ... Оче, опрости им, јер не знају шта раде ... одјекују речи надумне Божије љубави и после најцрње ноћи Гетсиманије ... одјекују са Крста, са ког вапије распети и после три дана Васкрсли Бог, и позива све на покајање. Позива и старе и младе, и белце и црнце, и учене и неучене, и мушкарце и жене ... Да, очигледно је да и у Светом Писму и у Светом Предању, постоји тај двехиљадегодишњи и непрекинути континуитет Христовог богочовечанског икуменизма и Исусов речник љубави за све отпале од Њега ... Пријатељу, на то ли си дошао ... Да ... Ми понекад, као да не читамо Свето Јеванђеље. Као да само очима, али не и молитвом, умом, срцем и практичним животом, прелазимо преко његових речи и страница. За Поуке.орг Настојаељ Манастира Пиносава Игуман Петар (Драгојловић)
  8. 4 points
    Задушнице су дани када се молитвено сећамо уснулих у Господу. У Цркви се увек молимо како за живе, тако и за оне који су уснули у Господу, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих; сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божјем. Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу. Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот.По речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божјег да бисмо чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34).ˮ Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на Светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота је посвећена спомену уснулих у Господу. Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих, усрдно се сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија). Верни доносе у храм кувано жито – кољиво, које нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу. Из службе за упокојене: Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој, Господе, душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. (тропар) Са Светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. (кондак) Нема светога као што си Ти, Господе Боже мој, који си укрепио верне Твоје, Добри, и утврдио их на камену исповедања Твога. (трећа песма канона) Ваистину таштина је све и сва, а живот је сенка и сан; јер се узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Када цео свет стечемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци. Зато, Христе Боже, упокој престављене слуге Твоје, као Човекољубац.(сједален) Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао Твоме тихом пристаништу, и вапијем Ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви! (шеста песма канона) Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ куда сви ми људи одлазимо. Али си Ти исти, Спасе наш, рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос) Људима је немогуће Бога видети, на Њега не смеју ни чинови ангелски гледати; но кроз Тебе, Свечиста, јави се људима Син оваплоћени. Њега величајући, Тебе са небеским војскама прослављамо. (девета песма канона) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква
  9. 4 points
    Danijela

    Умро ми је друг

    Питаш зашто сам тужан? А кад си ме видео веселог? Разумеш, умро ми је друг. Нисам ни знао да ми је толико драг. А назвао сам га и глас његовог детета ми одговара: „Тата је умро.“ Где сам стајао, ту сам и сео и заплакао. Умро је Валера! Не могу да замислим да није у покрету. Не могу да замислим гранитни споменик с његовом фотографијом на којој се смеје. Био је доктор. Има у томе извесне ироније. Био је добар доктор, образован, пажљив и озбиљан. Али и доктори умиру, а свештеници такође греше. Зар то није страшно? А ти стално запиткујеш зашто сам тужан. Хепатитис је одавно продро у јетру. Причао ми је да у болестима има много мистике. Вируси се не понашају само као да су живи, већ и као да су паметни. Прилагођавају се лековима, мењају се, притаје се. Могу чак и да се праве да су већ умрли, да су побеђени и човек се умирује, почиње безбрижно да се радује, да крши режим... Онда болест букне поново, али су овог пута жаришта дубља и опаснија, а стари лекови више не делују. С Валером је био управо тај случај. После првог опасног избијања болести кад су стручњаци рекли да су му преостале две-три године, он је живео још десет. У том периоду смо се упознали. На његовом месту човек би могао хришћански да моли Бога, или како многи чине, да пагански очекују од безличног Космоса милостињу и виду продужетка рока. Човек може да потроши сав новац на нове лекове. А може, колико Бог пошаље, да живи пуним и лепим животом, радујући се сваком дану, а тим пре свакој проживљеној години. Он и жена су умели да се поново заљубе једно у друго и били су толико нежни и пажљиви да су им многи можда и завидели. Валера је отишао у Либан на пар година као члан групе миротвораца. Зарађени новац плус уштеђевина били би довољни да побољшају стамбене услове. Предуго су се он и жена с двоје деце селили по заједничким становима и били подстанари. Кад смо освећивали овај нови стан Валера је рекао: „Па ето, за то ме срце више не боли.“ Последњих неколико година често је понављао ову или сличну реченицу: „Већ ми је срце мирно,“ „За то се не секирам.“ Тао је говорио кад се старији син запослио, а осим тога и упознао с добром девојком. Кад је жена научила да вози кола. Кад је успео да реорганизује терапеутску службу у округу. Време је ишло и постепено га је убијало. Јетра више није могла да пречишћава крв. Али пошто је била програмирана да поштено обвља свој посао, није могла да је пропусти ни неочишћену. Почела је унутрашња интоксикација. Могао је да води дневник и да као лекар бележи постепено гашење свог организма. Али се трудио да се оствари, да оваплоти своје снове, да обезбеди породицу. И наставио је да буде сабран и озбиљан на послу и весео међу друговима. Питаш зашто се осмехујем? Да знаш само како је умирао. То је била оптимистичка трагедија. Кад су га на пешачком прелазу изненада ударила кола и кад су се сви разорни процеси у организму нагло појачали Валера и његова жена су схватили да улази у финиш. Почели су да се припремају за растанак са храброшћу самураја који се ујутру чешља и спреман је да увече умре. За четрдесет седам дана од саобраћајне несреће до смрти заједно су проживели још један живот. У болницу где су га познавали и где је он знао сваку, па и најмању пукотину на зиду, долазила је река људи у посету. Читава галерија ликова пред њиховим очима: бојажљивих, искрених, уплашених, са изразом саучешћа. Разговарао је са свима, чак је давао консултације болесницима и савете колегама. Само је жену све време држао за руке и недостајала му је чак и кад би отишла на пола сата по минералну воду или лекове. Тог најважнијег дана који се још назива и последњи код њега је још једном дошао свештеник. Валера се недавно причестио, а сад је био у несвести. Зато је извршено јелеосвећење. Све што је рекао тог дана била је реченица коју је ујутру упутио уплаканој медицинској сестри која је мењала инфузију. „Веома сте лепи данас,“ – рекао јој је. После тога више ништа није говорио и чинило се да је у дубоком сну. Али је свештеник који је вршио јелеосвећење имао продоран бас. Обавивши Тајну гласно је изговорио отпуст и тиме је, чинило се, пробудио болесника. Валера је препознао свештеника. „Оче, благословите.“ – „Бог те благословио.“ – Свештеник је широким покретом закрстио Валеру и ставио је длан на његову главу. Валера се слабо, али врло топло осмехнуо и затворио је очи. Свештеник је скинуо одежде, сложио их је у коферчић и дошао до врата кад је Валерина душа напустила прво тело, па болничку собу, а онда и саму тужну земљу. * * * Сећам се Валере, размишљам о његовој смрти и радујем се. Али ме ова радост не спречава да пустим сузу кад замислим гранитни споменик с фотографијом на којој се Валера осмехује. Питаш како је то могуће? Како могу заједно да живе осмех и сузе? А мени се чини да је права радост баш она која нам не смета да плачемо. И само су оне сузе добре кроз које можемо да се смешимо. *** Из књиге «”Земља чуда” и друге приче» Протојереј Андреј Ткачов http://www.pravoslavie.ru/srpska/106795.htm
  10. 4 points
    Danijela

    Не дајмо се!

    Чини се да у православним породицама, нема и не може бити сукоба и још више развода. Али чак и на састанцима свештенства пре неколико година Патријарх Алексије је с болом говорио о распадима православних бракова и бракова свештеника. Архимандрита Тихона (Шевкунов), игумана Сретењског манастира и ректора Богословије, овај проблем не може а да не брине, с обзиром да за време студија богословије већина његових студената ствара породицу. Како сачувати будуће свештенике од грешака? Зашто човек раставља оно што Бог саставља? У целини, хришћанске породице наравно, су стабилније него нецрквене породице. Имамо међу парохијанима разводе - што је редак феномен, иако у Сретењски манастир долази око хиљаду људи, и у великој мери су то млади људи и људи средњих година. Ипак, морамо признати да број развода међу православцима расте. Без обзира колико ми било горко то да признам, разводи се дешавају у последње време, чак и у свештеничким породицама. Могло би се рећи да су хришћански бракови све мањкавији и проблематичнији. Зашто се ово дешава? Зашто се распадају бракови хришћана Први и општи узрок – уживање у свим чарима живота. Вулгарни циљ хедониста - "узети све од живота", то је, ако не главни, онда у великој мери одређујући разлог, исто је и међу црквеним људима. Постајемо све више и више себични. Ово је свакако важно и за нас, за свештенство. Други разлог: православци, о којима сад и говоримо, једноставно нису научили шта је хришћански брак. И примери срећних, дугорочних, у високом смислу одговорних супружника у браку су ретки. Али супротних примера - беспомоћности самих супружника, рођака, исповедника пред распадом породица – има колико хоћете. На крају, развод, као обична варијанта бежања од породичне кризе, постаје прихватљиво решење. Развод можда није пожељан исход, али се доживаљава као реална варијанта чак и за младе људе, који су тек почели да разматрају брак. Срећне, јаке хришћанске породице наших родитеља и пријатеља саме по себи треба да науче адолесценте породичном животу, и представљају вредне примере за учење и подражвање. Сваки од тих бракова, посебно данас, заиста је наша заједничка црквена имовина. Није ни потребно коментарисати то што деца уче на примерима већине тренутних дисфункционалних породица. У Русији у 2012. години на хиљаду бракова долазило је осамдесет развода. Постоје горки примери православаца који заправо живе са две породице. Овде морамо поменути још један разлог који доприноси хлађењу духовног живота, а посебно колапсу хришћанских бракова. Ради се о лажном односу према исповеди. Многи људи у цркви данас су уверени да ће им све бити опроштено, ма шта да учине. Чак и чинивши смртни грех, човек је унапред сигуран: Отац ће све опростити и грех ће нестати. Постоји у ствари дисторзија самих темеља духовног живота: мекоћу свештеника човек доживљава као охрабрење за грех. Хришћанин мора да се покаје Данас често говоре да су епитимије, изопштење од Светог Причешћа, неефикасне и беспотребне чак и када се ради о оцрковљеним људима. Ја се не слажем са тим. Епитимија је потребна у духовном животу. На томе је, узгред, инсистирао још и патријарх Пимен - он је пре више од тридесет година позвао свештенике да не буду као они које су у старој Русији називали "потаковницима" - свештеницима који су својом лажном снисходљивошћу били попустљиви према греху. У псалтиру, цар Давид нас упозорава Светим Духом: "Господ ће поломити кости човеку који воли да ужива." Свештеник неприметно може да се претворити у човека који воли да угађа другима. Ово, наравно, не значи да треба да будемо крути ригористи: корак напред - може, корак назад - метак. Поготово се то тиче сфере породичних односа, која је можда најделикатнија и најсуптилнија тема у пастирској пракси, што захтева мудрост, време и бригу. Ипак, у другу крајност не треба упадати. Хришћанин мора да се каје и поправља, уместо да просто пролази кроз формалност анулирања својих грехова. Зарад добробити покајника, после озбиљног духовног преступа као неминовна последица треба да следи казна. И то није озлоглашени "легалистички" приступ. Подсетимо се шта значи словенска реч "казна"? Не преводи се као "грдња‟ већ као "учење". Дакле, таквом поуком, наравно у неким случајевима то може бити и потпуно помиловање у истом тренутку, уколико свештеник одговорно види у том свом пастирском решењу корист за хришћана. Родитељи не знају како њихова деца живе Још један нови проблем у изградњи породичног живота - за мене, признајем, неочекивани - али можда највише подмукли: родитељи не знају како њихова деца живе. И, сходно томе, не могу на време да утичу на њих. И то није само дежурна брига. Пре неколико година, док сам радио у програму за борбу против конзумирања алкохола од стране деце и тинејџера, доста сам комуницирао са ученицима из средњих и старијих разреда. Тада сам јасно схватио да родитељи у дословном смислу, немају појма чиме се баве њихова деца. У контексту тренутног разговора о породици, оставићу по страни чак и то да наизглед сасвим имућна девојка, кћер истих таквих родитеља, може скоро сваки дан безбрижно, а да мама и тата не примете, пије алкохолне коктеле, пиво и вино (!): Родитељима није стало до деце. Формално дете иде у школу, код приватног учитеља, на разне секције, а начина да се сакрије мирис алкохола има на претек. Многобројност овог феномена је видљива, јер према подацима Роспотребнадзора од пре четири године у Русији је на дневном нивоу конзумирало алкохол 33% дечака и 20% девојчица, почевши од старости од тринаест година. Што се тиче наше теме - питања брака и посебно будућности брака, морамо да кажемо да многа деца почињу да живе "одраслим" животом са тринаест или четрнаест година, уз потпуно и блажено незнање родитеља. Нажалост, ово није претеривање. Статистика о овоме прилично пуно говори. Као и то да деца у 4. разреду средње школе мењају много партнера, што је просто застрашујућа констатација. Медицински специјалисти појашњавају да у овом случају под речју "много" не мисле на једноцифрене, већ на двоцифрене бројке. Као резултат тога, ови млади мушкарци и жене једноставно нису у стању да створе породицу. И ето, долази код свештеника на исповест, рецимо, млада жена и јеца од сопствене беспомоћности: "Волим свог мужа, али ја не могу да будем само са њим!" Навика, стечена у тинејџерском добу, а везана за психу и физиологију изузетно се тешко превазилази. "Зле навике горе су од демона", - упозорио нас један од древних отаца. Породична срећа је разнолика Чини се да је Свети Игњатије Брјанчанинов (а то је средина XIX века), горко сетовао што су се за годину дана у Црноморској епархији десила два развода. Имајући у виду да је то страшан пад хришћанских морала, светитељ је подсетио да је то изненадило чак и епископе, који за време свог дугорочног управљања нису никада видели развод. Данас, према статистици, 80% младих породица разводи се у првих пет година након склапања брака. Наравно, то не значи да су раније све породице биле потпуно срећне. Али људи који су живели дуго у браку, схватили су да је брачна срећа различита: постоји "млада" срећа и срећа стрпљења и дугорочности, у највишем смислу те речи - јединог живота. Развод је однедавно систематична појава. А да не помињемо предреволуционарно време. Тада нису постојала широм отворена врата развода, који је увек при руци. Уопште је православцима причињавало јако велики психолошки напор да се одлуче на уништење брака. Данас је неопходно тражити црквене начине да се реши овај проблем - да се припреме људи за брак, да се породицама помогне да се не распадну, духовно се одупирати себичности, хедонизаму, попустљивости и равнодушности према греху, и да епископи и свештеници размисле како да поделе пастирско искуство, баш као што се то систематски и обавезно ради у медицини. Не очајавајмо! А ипак, хвала Богу, већина наших младих парохијана и студената са Богословије су изненађујуће чисти младићи! Све у свему, и родитељи и ми смо у стању да им пренесемо идеју чистоће пре брака, као и о православном браку као свеобухватном и одговорном радосном догађају који открива много, посебно у духовном животу хришћанина. Недавно код нас у богословији, месец и по дана пре божићног поста, један ученик је дошао по благослов Његове Светости Патријарха на рукоположење у ђаконство. Овај младић се оженио пре само недељу дана, и он и његова супруга су један изузетно леп, срећан и заљубљен пар. Пошто након рукоположења, ђакон мора да служи литургију свакодневно током четрдесет дана (а то је време строгог поста), па га потом очекује и четрдесет дана божићног поста, ја сам предложио младићу да мало одложимо његово рукоположење. Али он је одмах почео понизно и искрено да ме моли да га свеједно одмах рукоположим и још ми је рекао да му је служба у Престолу Божијем најдражи сан, који ни на један начин не представља препреку његовом новом брачном животу. Такви светли и лепи примери истинске чистоће живота данашњих младих хришћана, срећом, нису реткост. Немојмо очајавати! Архимандрит Тихон (Шевкунов) http://www.pravoslavie.ru/srpska/106747.htm
  11. 4 points
  12. 4 points
    Свето-Тројицка Сергијева лавра примила је, 24. септембра 2017. године, делић моштију Преподобног Јустина Ћелијског, истакнутог богослова и проповедника, светитеља Српске Православне Цркве, који се прославио у 20. веку. После завршетка Божествене Литургије у Успенском саборном храму Свето-Тројицке Сергијеве лавре монаси ове обитељи су са страхопоштовањем примили на дар светињу. Честица моштију овог посебно поштованог православног свеца послата је по благослову епископа Ваљевског Милутина и духовне кћери Светитеља Јустина мати Гликерије, игуманије манастира Ћелије, где је Преподобни Јустин провео последње три деценије свог живота, непрестано прогоњен од комунистичких власти, док се није преставио у Господу 1979. године. Игуманија Гликерија је допутовала у Тројице-Сергијеву лавру ради учешћа у конференцији «Континуитет монашке традиције у савременим манастирима», која ће се одржати 23-24 септембра 2017. године у Московској духовној академији. У одељку конференције «Практични аспекти духовног руковођења: континуитет традиције» мати Гликерија представила је окупљеним игуманима и игуманијама свој рад под називом «Ватрени монах и богослов: о Преподобном Јустину (Поповићу)». Извор: Православије.ру
  13. 3 points
    И беше "Слобода 2017". (и ваш уредник "на њој") Како је званично најављено, "приказ дела оперативних способности Војске Србије"; данашњи догађај на аеродрому Батајница је показао (готово) све са чиме наша војска располаже данас. Ако одузмемо и покушамо да не обратимо пажњу на зло(употребу) и онога што је још увек добро код нас, а чиме се више или мање служе све политичке елите од актуелне, па до њених претходника, те још неке ситније организационе пропусте у конкретном, ово је било лепо дружење са нашим војницима. Годишњица ослобођења Београда у Другом светском рату, те пријем купљених ловаца из Руске Федерације су у основи послужили као оквир за организовање овог догађаја. Који, нити је био класичан аеромитинг, нити је био нека врсте војне параде. Ту негде треба тражити и разлоге за одређене пропусте у организационом смислу, који су ипак у ходу превазилажени залагањем људи из Управе за односе са јавношћу Министарства одбране и човеком који је успевао да у "сваком тренутку буде на сваком месту", капетаном фрегате Јованом Кривокапићем. "Микс" летачког програма и елемената приказа б/г пешадијских и сродних јединица су допринели нешто другачијој организацији овог догађаја, који је одскакао од уобичајене опуштености која прати сваки "празник" авијатичара на аеродромима-аеромитинг. Уз неуобичајено високе мере безбедности због великог присуства високих званица, те неку врсту "аутистичности" актуелне политичке елите, другачије вероватно није ни могло. Када кажем аутистичност, ту пре свега мислим на чињеницу да је бина са високим званицама била физички одвојена од "обичног пука". То није ништа необично и тако је било нпр. и 2012. године када је великим аеромитингом обележен век српске војне авијације. И тада су високе званице биле "одвојене". Али за разлику од тада, они се нису, као данас "обраћали народу". Наиме, Председник Републике је своје (врло коректно иначе) обраћање и говор, изрекао у камере РТС-а. Место где је он био је физички било одвојено новинарском бином, од посетилаца којих је било према проценама око 20000. Иако не могу да се отмем утиску да је поред истинских љубитеља авијације међу присутнима било и "професионалних" посетилаца домјенака на којима "учествује" и Председник Републике, мени лично је та количина "одвојености" од обичног света била мало passe. Тако да "ботови", ако их је и било, нису ипак били у могућности да "виде и додирну Пинкија". Ни током његовог обраћања, сем на видеобиму, ни након симболичне примопредаје летелица између њега и Министра одбране Руске Федерације. Ово потоње је било просто онемогућено високим мерама обезбеђења, те великим бројем медијских екипа. Медија што се тиче, званично је било 36 редакција (међу њима и Поуке), али је на лицу места то износило преко 200 новинара и фото-репортера. Још једном похвала за организацију, послужење, уређен прес центар и дозволу да се приђе и фотографише све изложено, што посетиоцима иначе није било омогућено. (Нарочито "нови мигови"). Од високих званица, поред политичког и војног врха наше земље, био је присутан и Председник Републике Српске, неколико амбасадора, Министар одбране РФ са сарадницима, представници НАТО и ЕУ, војни аташеи, Патријарх Иринеј и владика славонски Јован (Ћулибрк), а видех и Милорада Пуповца. Андреја Младеновића, Ненада Поповића, Мирослава Лазанских, Горна Весића и сличних је било напретек Што се тиче самог програма, замишљен је и изведен без грешке. Отпочео је пресретањем и приморавањем на атерирање једног "отетог" авиона којег је "глумио" наш Ан-26, и којег су две 29-ке пресреле у ваздушном простору и спровеле га на писту да се приземљи. Током те операције, један наш ловац је оборен, а пилота који се катапултирао је пронашла и "покупила" екипа за Трагање и спасавање у надлежности Команде РВ и ПВО. Овај приказ је био ефектан, у смислу да су летелице из екипе ТиС (трагање и спасавање) тражиле обореног пилота на земљи, а овај им је привукао пажњу тако што је активирао димне бомбе да би показао своју локацију. Пошто је тиме "одао" своју позицију и терористима, настало је пушкарање између поменутих и тима за спасавање који су вршили пешадијску заштиту спасавања. Затим је приказано решавање талачке кризе у отетом авиону, те хапшење терориста и уклањање минскоексплозивних средстава које су ти "талибани" имали код себе. Потом је на ливади испред главне платформе батајничког аеродрома настао "прави рат", када су наступиле јединице за специјална дејства које су неутралисале део терориста који је био у извлачењеу. Бо`ме, грувало је к`о Свети Илија. Затим је изведен део програма који су сви са нестрпљењем ишчекивали. Прво налет (готово) свих ваздушних потенцијала којима наша авијација располаже; налет јуришне-ловачко бомбардерске авијације (ЛБА) са пет авиона типа Орао, затим три школско борбена млазњака Супергалеб Г-4, те онда ешелон (још увек званично неуведених у састав нашег РВ), летелица за прелазну обуку типа Ласта. Потом је свака јединица из састава нашег РВ која лети на хеликоптерима, "продефиловала" попут "ваздушне коњице" изнад батајничке аеродромске просторије. Газеле из састава батајничке ескадриле, па Гаме из састава ескадрила у Нишу и Краљеву, и на концу Ми-8/17 - "мешано" Нишлије и Батајничани. Потом је уследио прелет наша (једина) три оперативна авиона МиГ-29, што је био и својеврсни пролог за наступ акро-групе "Стрижи". Нарочито велики број страних новинарских екипа и то оних специјализованих за авијацију, може се "правдати" наступом "Стрижија" који и не баш тако често наступају на оваквим догађајима на ономе што зовемо "Запад". Ако су руски медији (из "праве" Русије-екипе Спутника, Востока и Руске речи "не рачунам" они ионако раде и регистровани су код нас); дакле ако су "Раша тудеј" и "Телеканал Звезда" нпр. дошли због "мандата" који им је дала примопредаја "руских мигова", присуство познатих ваздухопловних ентузијаста, са којима сам многима и ћаскао на путу ка Батајници у аутобусу је било само због "Стрижија". Екипа из састава 234. гардијског пука из базе "Кубинка" крај Москве, представља "оно" (што би рекли Београђани), акрогрупу која је у "топфајв" светских акробатских група. За разлику од пред 5 година, када су наступали у "окрњеном" саставу, јер је тог викенда када и на Батајници био организован и велики аеромитинг у Слиачу у Словачкој, па је део "Стрижија" наступао и тамо, те су се над "батајничким небом" тада "вртела" само тројица, овога пута су момци из Кубинке наступали у пуном саставу, предвођени потпуковником Сергејом Осјакином. И шта да кажем, него да су "покидали". Истина, високи безбедоносни стандарди који су успостављени у последњих 15-ак година након великих трагедија које су се десиле на неколико светских аеромитинга су мало "везали узде", нарочито у брзинском смислу, али свеједно, елементи групног летења и све фигуре су изведене баш како "књиге кажу" и по свим "ставкама" и у свим итерацијама; од групе са шест, преко одељења са две летелице, до соло наступа команданта акро-групе који је, ако су сви заједно са њиме "покидали", он сам и "покидао" и "развалио". Мирис керозина и бравуре које су извођене су готово опипљиво подигле ниво адреналина над сремском пустаром коју је југословенско РВ и ПВО 1951. године преуредило у аеродромску просторију. Након "Стрижија", започело је не мање визуелно ефектан, али за ваздухопловце свих фела (изузимајући наступ падобранаца), релативно незанимљив део програма, где је представљен програм "1500 војника", припадника свих бригада КоВ-а, који су се постројили испред централне бине под пуном ратном опремом, која је сва "севала" од ласерске и најмодерније технике у смислу пешадисјко наоружања, са до сада виђеним превозним (оклопним) средствима, али и оним мање виђеним-кинеским десантним чамцима. Ипак и тим момцима и девојкама треба одати признанање и због часне професије коју обављају и још више због количине опреме и "хајтекбуџа" којима су били "окићени" на неуобичајених 27 степени спољне температуре. Уз статички дисплеј постојећих потенцијала којима располаже наше РВ, приказа неких средстава из арсенала КоВ, од којих су многа још увек у фази развоја или пак нису уведена у састав наше војске, ПЕТ руских 29-ки (шеста се "вратила" у Русију из бирократских разлога), које су иначе офарбане у наше боје и којима предстоји стандардизација на "наша правила", те неће полетети до следеће године, тиме се завршио и званичан део приказа, а незваничан је настављен на "хангарпартију" и дружењу уприличеном у новоизграђеном хангару са послужењем и диксиленд оркестром Гарде који је у позадини изводио рок и блуз стандарде. Да додам да је и наступ "Стрижија" био пропраћен одличним избором рок музике :). Све у свему, без обзира на сву политичку систуацију, анимозитете, Вулине и остале Гашиће, без обзира на сву могућу (и конкретну) злоупотребу једног сасвим нормалног процеса обучавања и попуњавања војске новим средствима; без обзира на сву кризу која влада у војсци, те у друштву свеукупно; кризу сваковрсну; и знајући још на "милион" ситница које мање или више "пишу" историју овог нашег тренутка данас, са неминовним ефектима и за будућност, ипак је ово, а како рекох напред и тешко ми је да будем објективан, јер рекох једаред, мирис керозина је најјача дрога која постоји... Ипак је ово, како год, било једно лепо поподне у Дому 204. ваздухопловне бригаде... за Поуке.орг Милан РАКИЋ све фото, осим 1, 5, 8, 11, 12, 21, 24, 25, 28, 29, 20, 31, 32, 33 су валсништво Министарства одбране Републике Србије
  14. 3 points
  15. 3 points
    Питање вере једно је од најсложенијих питања пред којим се може наћи савремен човек и свако од нас му прилази из перспективе свог непосредног искуства. Будући професионалним животом везан за књижевност (проф. Филолошког факултета, историчар књижевности председник Задужбине Милоша Црњанског...), др Мило Ломпар одговоре на ово питање пружио је управо кроз призму ове врсте уметности на трибини „Вера у постмодерном добу“, коју је у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву приредила Светосавска омладинска заједница.
  16. 3 points
    Црква од најстаријих времена прославља Пресвету Богородицу, Ону благословену Дјеву Марију која се удостојила да роди Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа, Ону која је заштитница и покровитељка васцелог рода човечјег. Празником Покрова Пресвете Богородице прослављамо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом, које добијамо услед великог милосрђа и љубави Пресвете Богородице према нама. Међу празницима Пресвете Богомајке прибројан је и празник Покрова Пресвете Богородице, који је установљен у спомен благословеног догађаја у 10. веку (911. године), за време византијског цара Лава Мудрог, у цариградском храму Влахерни. Богородичин храм у Влахерни налази се у северозападном делу Цариграда покрај Златног рога. Овај знаменити храм саградила је супруга цара Маркијана, царица Пулхерија, док је цар Лав Велики поред главног храма подигао мањи храм у који је положио ризу Пресвете Богородице, која је 469. године донесена из Светог града Јерусалима, а која је чувана у раскошном кивоту обложеном златом и сребром. Крај овог кивота са ризом Пресвете Богородице служило се свеноћно бденије у част Пресвете Богомајке. У четврти час ноћи, изнад сабраног верног народа појавила се Пресвета Богородица са раширеним омофором на рукама, као да покрива сав народ. Сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видевшии то јављање Пресвете Богомајке показа руком свом ученику, блаженом Епифанију, и упита га: "Видиш ли, чедо моје, Царицу света како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим, оче свети, како је покрила својим часним покровом, који је светлији од муње, сав народ који је у храму!ˮОвим благословеним јављањем Пресвета Дјева је потврдила молитвено заступништво и утеху за васцели свет. Када је у питању служба овог празника, који је вероватно установљен од стране Руса, занимљиво је да се у Грчкој Цркви и грчким богослужбеним књигама не помиње, али је мисао о овом празнику била присутнау јелинском народу, што нам потврђују неке од богослужбених химни које Пресвету Богородицу називају покровом и покровитељком сваке хришћанске душе. Као што мало дете сву безбедност и заштиту види у својој мајци, тако свака душа хришћанска прибегава Пресветој Богомајци која нас својим покровом закриљује и чува од сваког искушења и зла. У тропару празника молимо се да нас наша Молитвеница својим Покровом избави од свакога зла: Данас као благоверни народ светло празнујемо, обасјани и осењени Твојим доласком, Богомати, и гледајући Твој пречисти лик, са умиљењем говоримо: Закрили нас славним Твојим Покровом и избави нас од свакога зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашег, да спаси душе наше. Професор Лазар Мирковић у својој Хеортологији напомиње да у Русији већ од 12. века постоје многи храмови посвећени Покрову Пресвете Богородице. У српским месецословима и типицима из 15. и 16. века не помиње се празник Покрова Пресвете Богородице, што значи да је у Српској Цркви служба овог празника ушла захваљујући руским богослужбеним књигама крајем 17. и почетком 18. века. Занимљиво је да, поред 12. великих празникâ, једино празник Покрова Пресвете Богородице и празник Обрезања Господњег у типику имају знак +, зато што на јутрењу ових празника појемо само празнични канон. Празник Покрова, за разлику од осталих Богородичиних празника, нема ни претпразништво ни попразништво. У освештаној традицији Цркве увек се након великих празника наредни дан прослављају светитељи који су учесници тог празника. Такав случај је и са празником Покрова Пресвете Богородице, где наредног дана прослављамо Светог Андреја Христа ради јуродивог. Дјева данас у цркви предстоји и невидљиво се са свима светима моли Бога за нас. Ангели се са архијерејима клањају, а Апостоли се са Пророцима веселе, јер Превечног Бога за нас моли Пресвета Богородица. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква
  17. 3 points
    Житије Светог Симона монаха, Краља Првовенчаног, брата Светога Саве Целебне мошти Преподобног Симона обрадовале су и сабране у Храму Светог Саве. Доносећи радост и благослов оне су дочекане као неисцрпна ризница благодати и проверени чувар рода српскога. Долазећи у храм посвећен своме брату по телу и по Духу, Преподобни је са кивотом положен на солеју након чега је служен Акатист. У величању светитељевог подвига и доброчинстава народ је у једнодушном мољењу са својим Епископом и свештенством искао благослов и помоћ. Међу верним народом био је и градоначаленик Краљева др Предраг Терзић са заменицом градоначелника Марицом Мијајловић и члановима Градског већа. Као што је то некада написао Првовенчани Краљ Стефан, прослављени Симон Монах, у Житију Светог Симеона, тако смо и ми били уверени да “онај који је многоподатан био у овом привременом животу, неће оскудно нас даривати ни боравећи у оном вечном“. Са таквим усрђем је приступао верни народ који је упркос кишном времену имао довољно времена и љубави да у току и након Акатиста пристиже у храм на поклоњење моштима. “Теби изабраном војводи земље Српске и светлом украсу Цркве Православне, Свети Првовенчани Краљу Симоне, похвале узносимо, јер си вером у Господа Христа видљиве и невидљиве непријатеље победио. И због тога што си у вери православној, по речима апостола Павла, стекао врлинама разум, разумом уздржање, уздржањем трпљење, братољубље и љубав, са умиљењем и радошћу ти кличемо: Радуј се, Свети Првовенчани Краљу, Преподобни Симоне!“ (Акатист, Кондак 1) презвитер Александар Р. Јевтић Извор: Епархија жичка
  18. 3 points
    Зачеће светог Јована Претече и Крститеља Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су цијелог живота жељели и од Бога просили једно дијете; чудо зачећа Јованова у престарјелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намјере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу свијета. Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездјетне Саре, и Самсона од бездјетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездјетних, Захарије и Јелисавете. Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намјере. Како су се могла родити дјеца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свијет, и који за стварање првога човјека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав. Тропар (глас 4): Раније бивши нероткиња и неплодна, сада се веселиш, јер си јасно зачела свећњак Сунца, који ђе просветити сву Васељену, која је боловала духовним слепилом. Ликуј, Захарије, и кличи одважно: Пророк Вишњег ће се родити! Свети мученик Ираида Негде је називају Раис, или Раида. Девица из неког Мисирског града Ватана, дакле по свој вероватноћи Мисирка. Једном изађе Ираида да захвати воде из бунара близу мора, и угледа лађу напуњену везаним хришћанима: свештеницима, ђаконима, иноцима, женама и девојкама. Распитавши се сазнаде, да сав тај народ воде мучитељи незнабошци на муке и на смрт ради имена Христа Господа. У срцу младе Ираиде распламти се жеља, да и она пострада за Господа. Остави судове код бунара, уђе у лађу и исповеди, да је и она хришћанка. Одмах и њу везаше и са осталима одведоше у Мисирски град Антинопољ. После разних мучења прво Ираиди одсекоше главу, а по том и осталима. Чесно пострада и прослави се почетком IV века. Свети новомученик Никола Пантопол Као младић пострадао за веру Христову од Турака у Цариграду 1672. год. Тамо му се отац беше преселио из Тесалије. Па како му отац држаше сваштарницу, то и он би прозван Сваштар, грчки: Пантопол. После многог принуђавања да се потурчи, и мучења што се не хте потурчити, био посечен, и преселио се у царство Божје. Мошти му почивају у ман. Ксиропотаму у Св. Гори. Свети новомученик Јован Родом из места Коница у Албанији. Рођен као муслиман од муслиманских родитеља. Но доцније видећи чудесну силу вере хришћанске на разним местима и у разним случајевима, он се крсти. За то буде тужен и изведен пред турски суд. Намучен за веру Христову од Турака у Етолији и посечен после мука 1814. год. Пред смрт узвикнуо: „помјани мја Господи во царствіи твоемъ." РАСУЂИВАЊЕ Једна од разлика између красноречиве философије јелинске и вере хришћанске јесте у томе, што се философија јелинска да сва јасно речима изложити и читањем појмити, док вера хришћанска нити се да сва јасно речима изложити нити пак, још мање, само читањем појмити. При излагању вере хришћанске неопходан је и пример излагача, a при поимању и усвајању потребно је сем читања и вежбање читача. Кад је патријарх Фотије прочитао речи Марка Подвижника o Духовном Животу, он је приметио извесну нејасност код писца, за коју он мудро каже, да „не происходи од тамноће излагања него од тога што истине, ту излагане, боље се схватају посредством вежбања (него посредством речи), и не могу бити објашњене само речима... И ово", додаје велики патријарх, „није случај само код ових беседа нити само код овог јединог мужа, него код свију који су се трудили изложити подвижничке законе, страсти и упутства, која се боље разумеју из самог делања (вежбања)." СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам чудесно распознавање старца Симеона Богопримца (Лк. 2, 27) и то: 1. како овај свети старац познаде духом нејачка Младенца као Господа и Месију, док заслепљени књижевници и свештеници не познаше Га ни онда када Он учини безбројна чудеса и објави нечувену мудрост, 2. како и моја душа, ако је заматорила у гресима, не може познати Господа. БЕСЕДА против злурадости Кад падне непријатељ твој, немој се радовати, и кад пропадне, нека не игра срце твоје (Приче Сол. 24, 17) Човек је, немој се радовати паду његовом. Брат ти је, нека ти не игра срце, кад пропадне. Бог га је створио за живот, и Бог се не радује пропасти његовој. Не радуј се ни ти ономе што Бога жалости. Кад човек пропада, Бог губи; зар да се ти радујеш губитку Створитеља свога, Родитеља свога? Зар кад ангели плачу, ти да се веселиш? Кад непријатељ твој падне, моли се Богу за њега, да га Бог спасе, и благодари Богу што ти ниси тако пао. Од истог сте материјала и ти и он, као два лонца из руку лончаревих. Ако се један лонац разбио, треба ли други да се смеје и радује. Гле, малени каменчић, који је разбио онај лонац, чека само нечију руку да га дигне, па да разбије и овај лонац. Од истог су материјала оба лонца, и малени каменчић може разбити стотину лонаца, Кад се једна овца изгуби, треба ли да се радује остало стадо? Не, не треба да се радује. Јер гле, пастир оставља стадо и иде забринут да тражи овцу изгубљену. Губитак пастиров губитак је и стада. Зато не радуј се, кад непријатељ твој падне, јер се ни Пастир твој и његов, Господ Исус Христос, не радује паду његовом. О Господе Исусе Христе, Пастиру Добри, изрини злурадост из срца наших, и место ње усади у срца наша сажаљење и братољубље. Теби слава и хвала вавек. Амин.
  19. 3 points
    Арво Перт добија од папе „Нобелову награду богословља“ 26. Септембар 2017 - 15:23 Награда ватиканске Фондације „Јозеф Рацингер – Бенедикт XVI“ додељена естонском композитору и двојици Немаца Награду ватиканске Фондације „Јозеф Рацингер – Бенедикт XVI“, познату и као „Нобелова награда богословља“, ове године ће примити естонски композитор Арво Перт. Поред њега, који је православни хришћанин, ову награду су добили и евангелистички теолог из Страсбура Теодор Дитер, један од писаца заједничке католичко-лутерантске изјаве о оправдању из 1990, и католички догматичар из Бона Карл-Хајнц Менке. Арво Перт, рођен 1935. године, од 2011. члан Папског савета за културу, компоновао је недавно музички комад „Три мала пастира из Фатиме“, који је изведен поводом 100-годишњице јављања Богородице у Португалу. На конференцији за штампу председник Папског савета за културу, кардинал Ђанфранко Раваси је рекао да је Перт за њега „можда највећи живи композитор“. Ватиканска Фондација „Бенедикт XVI“ објавила је да се ова награда даје, и поред „строго теолошких“ радова, и за радове који стварају верску инспирацију као што је музика Пертова. Награду ће 18. новембра уручити лично папа Фрања. Перт је као одрасли примио православље, а родом је из Естоније. Теодор Дитер (рођ. 1951) је лутеран и родом је из Немачке. Он се веома залажеза екуменски дијалог као и Карл-Хајнц Менке (рођен 1950). Извор: Катпрес (превод – Информативна служба СПЦ) Додатак вести: Послушајте композицију Арво Перта "Te Deum" у извођењу Естонског националног оркестра и хора, у којој се, по мишљењу познавалаца, најбоље преплићу августијанско-грегоријанска и византијска музичка традиција, са употребом исона.
  20. 3 points
    Шта је ту истина Шта је истина о овој спасоносној теми причешћивања која представља основу и темељ духовног живота? Тајна Божанске Евхаристије представља средиште живота Цркве. Савршавајући тајну Божанске Евхаристије и учествујући у њој, утеловљујемо се у мистично, духовно Тело Господње и сједињујемо се са Господом. Без свесног учествовања у тајни Божанске Евхаристије немамо духовног живота нити задобијамо спасење. Но, свесно учествовање у Тајни Божанске Евхаристије неминовно намеће причешћивање Телом и Крвљу Господњом. Ми нисмо просто посматрачи Тајне Божанске Евхаристије, него њени учесници. Верници заједно са свештеником савршавају Тајну Свете Евхаристије, светотајински доживљавају живот Господњи, причешћују се Телом и Крвљу Христовом и тако се сједињују са Христом. Због тога се на свакој Божанској Литургији свештеник обраћа вернима и позива их на причешћивање Телом и Крвљу Христовом говорећи: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. Свесни и савесни верници су дужни да се одазову на овај свештеников позив. Наравно, неопходна је душевна припрема. Потребни су жива православна вера, искрено покајничко расположење, борба против греха и љубав према Христу. Свето причешће: Извор живота Целокупна Света Литургија својим молитвама, које не треба изговарати у себи, него верници треба да их чују, својим прозбама и химнама, припрема верне за учешће у чаши живота. Онај који није само обични посматрач, него и душом учествује у савршавању Тајне Божанске Евхаристије, задобија, прозбама и молитвама Свете Литургије, дух покајања, доживљава унутрашње умилење, иште милост Божију за своје грехе, сапутник је Господу на путу према Голготи, и душа му се освећује. Живи Господом. Са љубављу чезнући за Христом, скрушена духа прилази, причешћује се Телом и Крвљу Господњом и постаје Богоносац и Христоносац. Тако се учешће вернога хришћанина у вршењу Тајне Божанске Евхаристије запечаћује његовим причешћивањем Телом и Крвљу Христовом. То и јесте духовни живот. Без сталног причешћивања нема духовног живота. Божанско причешће је извор живота. Сам Господ је рекао: „Ко једе Тело моје, и пије моју Крв, има живот вечни“. Божанско причешће је лек бесмртности – „да онај ко од њега једе не умре“. Оно је лек јер је опроштај наших грехова и извор нашег освећења. Сједињује нас са Господом. „Ко једе моје Тело и пије моју Крв, у мени пребива и ја у њему“, рекао је сам Господ. Верници треба да се причешћују често По правилу верници треба да се причешћују на свакој Светој Литургији. Наравно, уколико се духовно труде и живе духовним животом. Честом причешћивању учи нас најпре сам текст Свете Литургије и позив свештеника, као што смо већ поменули. Верници заједно са свештеником преклињу Господа при сваком причешћивању: „и удостој нас да се неосуђено причестимо Твојим непорочним и животворним тајнама… на отпуштење грехова, на заједницу Светога Духа.“ Постоје и сведочанства из праксе и живота Цркве и из беседа Светих Отаца одакле се јасно види неопходност честог причешћивања. Дела Апостолска нас уверавају да су први хришћани „били постојани у апостолском учењу, у заједници, у ломљењу хлеба (тј. причешћивању) и у молитвама.“ Дакле, центар живота првих хришћана била је проповед Апостола и учествовање у Светој Тајни Божанске Евхаристије. Девети апостолски канон јасно говори о честом причешћивању: „Све верне који улазе (у Цркву) и слушају Свето Писмо, али не остају и за време молитве и Светог причешћивања, треба одлучити као оне који изазивају беспоредак у Цркви.“ Дакле, по овом канону од Цркве се одсецају они који се не причешћују на свакој Литургији. И Свети Василије Велики је по овом питању категоричан. Он каже: „Причешћивати се и узимати Христово Свето Тело и Свету Крв свакога дана очигледно је добро и корисно, јер Он сам јасно каже: 'Онај који једе Тело моје и пије моју Крв, има живот вечни.' Јер, ко сумња у то да учествовати непрестано у животу није ништа друго до вишеструко живети? Ми се, дакако, причешћујемо четири пута седмично: недељом, средом, петком и суботом, али и другим данима ако је празник неког од светих.“ Овај велики Отац Цркве нас обавештава да су се хришћани у његово доба причешћивали најмање четири пута седмично. А од новијих Отаца Цркве, Свети Никодим Светогорац, у свом делу о сталном причешћивању пише: „Причешћивање Светим Тајнама свих верника и ради свих њих, подразумева се и не бива тек ради свештенодејствовања Пресветог Тела и Крви Христове, него да се свим вернима ово Причешће разда, те је потпуно намењено свима ради њиховог причешћивања. А Свети патријарх Григорије Пети у својој енциклици о сталном причешћивању, коју је објавио 1819. год., пише: „Нипошто се не забрањује стално причешћивање, нити се захтева да прође период од четрдесет дана да би се хришћанин поново причестио, као што су то неки мислили.“ Све ово потврђује и Литургија пређеосвећених дарова Надаље, Литургија Пређеосвећених Дарова сама од себе громогласно потврђује праксу Цркве о сталном причешћивању. Литургија Пређеосвећених Дарова служи само тој сврси. Пошто се за време Велике Четрдесетнице, због тужног карактера овог периода црквене године, не служи Божанска Литургија која иначе има васкрсни карактер, Црква је створила такозвану Литургију Пређеосвећених Дарова, која је у суштини чин причешћивања, да би верни могли да се причешћују и током седмице. Дакле, не само суботом и недељом, када је дозвољено савршавање Свете Литургије у правом смислу те речи, него и средом и петком, раније освећеним хлебом живота. Ово је чиста, православна и кристално јасна истина о сталном причешћивању. Припрема за причешће пречистим тајнама Припрема за често причешћивање претпоставља, наравно, целокупан живот хришћанина. Није то припрема од само неколико дана. Прави хришћанин је дужан да увек живи са вољом Божијом као својим водичем. Компас његовог живота је реч Божија, онако како је изражава Свето Писмо и тумачи Православна Хришћанска Црква. Верни хришћанин проучава реч Божију, да би увек знао шта је Божија воља, и настоји да свој живот увек усклади са њом. И његове речи, и његова дела, и његове мисли, треба да се надахњују православним хришћанским учењем о животу. Треба да промишља православне хришћанске догме, да верује у њих, и да настоји да живи православно хришћански. Православна вера је и тачно правило вере у Бога, и тачно правило живота и делања. Хришћански живот је живот напора и труда да се живи истина православне хришћанске вере. То је живот молитве, честог учествовања у богослужењима и светим тајнама, живот са црквеном свешћу и савешћу у напорном подвигу борбе против греха, и у аскетском труду да се у животу примењују заповести Божије. То је, дакле, живот љубави, доброте, трпељивости, уздржљивости, чистоте, самоконтроле и свакодневног освећивања. Хришћанин који настоји да врлински живи по Богу и искрено војује у духовној борби, треба и може да се причешћује често, да би се крепио у свом духовном подвизавању и да би освећивао своју душу. Такав хришћанин има свог духовника, исповеда се с времена на време, односно кад због нечега осећа грижу савести. Њега апсолутно ништа не спречава да се причешћује често. Једино су смртни грех и непокајаност препрека човеку да се причешћује пречистим тајнама. Хришћанин који пази на свој живот и живи у трајном покајању, треба и може да се причешћује веома, веома често. Што је могуће чешће, а ако је могуће сваке недеље и на свакој Литургији. Посебности Да би човек могао да се причешћује пречистим тајнама те да непрестано буде сједињен са Господом, нарочито је потребно: прво , душевно стање чежње за причешћивањем Телом и Крвљу Господњом; друго, духовни живот, како смо га горе описали у грубим цртама; треће, одсуство мржње, осветољубивости и пакости према ближњима; четврто, добри односи са ближњима; не неправда према другима, него доброта и љубав према свима; пето, уздржавање од смртних грехова, живљење у духу непрестаног покајања и доживотна борба против греха, и шесто, молитвено расположење и љубав према Богу. Не тражи се посебан пост Онима који живе по Богу и често се причешћују, не прописује се посебан пост. Сви су хришћани, уколико не постоје озбиљни здравствени разлози, обавезни да држе канонима одређене постове током целе године. А то су: а) пост средом и петком, дакле уздржавање од меса, рибе, млечних производа и јаја сваке среде и петка током читаве године, осим Светле седмице и седмице од Педесетнице до недеље Свих Светих, као и седмице од недеље Митара и Фарисеја до недеље Блудног Сина, када је дозвољено јести све; такође је дозвољено јести све осим меса у Сиропусној седмици; б) постови: Часни или Велики пост, Божићни пост, Пост Светих Апостола или Петровски пост и Великогоспојински пост, уколико не постоје озбиљни здравствени разлози да се не пости. Пост је подвиг уздржања. То је велика врлина и дужност свих верних уколико им то здравље допушта. Држање поста од стране верних хришћана препушта се расуђивању њихових духовних отаца који га својој духовној деци приликом исповести због здравствених разлога могу и ублажити. Црква је човекољубива. Она увек користи такозвану икономију и има разумевања према људској слабости. Не постоји апсолутно ниједан канон који одређује или прописује посебан пост пре Светог Причешћа. Хришћанин који, по мери својих могућности и у зависности од свог здравља, држи пост средом и петком и светим канонима предвиђене вишедневне постове које смо горе набројали, може се слободно причешћивати сваке недеље и на свакој Светој Литургији, без икаквог, апсолутно икаквог додатног поста. Први су се хришћани причешћивали пошто су претходно јели на такозваним вечерама љубави. И Господ је предао тајну Божанске Евхаристије и дао да се Његови ученици причесте усред тајне вечере. Касније је Црква, из практичних разлога, установила причешће просто на таште, односно пре икаквог јела, не тражећи да се пости у претходне дане. А у пракси Црква је увек имала и Свете Литургије служене у вечерње сате спојене са Вечерњим следећег дана, када верни могу да се причесте слободно, под условом да су се у потпуности уздржавали од хране барем шест – седам часова. Просто је обичај, због страхопоштовања према овој светој тајни, да они који се често причешћују не узимају мрсну храну већ од претходне вечери. Веома је погрешно схватање појединих који се не причешћују на недељној Литургији, него се причешћују суботом, јер, наводно, суботом није дозвољено постити. Такав обичај и такво схватање представља заблуду и ниподаштавање Свете Литургије која се служи у недељни дан. Горе речено не важи за немарне! Горе речено важи за хришћане који се труде да живе по Богу. За оне, међутим, који су само по имену хришћани, а живе без духовних интересовања, немарним и непажљивим животом и не чувају се од греха – за такве не важи горе речено. Ти млаки хришћани обично се и не интересују за често причешћивање. Сматрају да је довољно да Причешћу приступе само два или три пута годишње, јер се, како то они кажу, тако ваља. Они који Причешћу приступају углавном о Божићу и о Васкрсу треба обавезно да се претходно исповеде и да посте у складу са мишљењем њиховог исповедника. Али ни млаког хришћанина ове врсте који само изјављује да је православни хришћанин, а притом нема изражена духовна интересовања, Црква, наравно, не занемарује, него и њега са нежном љубављу прихвата у загрљај. Он, међутим, не спада у живе чланове Православне Цркве. Верницима млаке вере по икономији се допушта да се причесте два – три пута годишње, и то увек после поста и исповести. Ово је православно учење Ово је православно учење о честом причешћивању. Ову истину громогласно потврђује и разглашава и сама Света Литургија, али и пракса и живот Цркве. Ретко причешћивање сведочи о опадању црквености и изопачавању православног хришћанског етоса. Сведочи, даље, о немарном животу, млакој хришћанској свести и савести и непознавању суштине и циља Божанске Евхаристије. Дакле, они који заговарају ретко причешћивање врше насиље над православним духовним животом, испољавају своје непознавање суштине свете тајне Евхаристије и налазе се у најжалоснијој прелести или заблуди. Беседа, Богословски часопис православне Епархије бачке Књига 6, Нови Сад 2004. , стр. 51 – 56.
  21. 3 points
    Братство манастира Ђурђеви ступови шири своју економију. Поносни на воћњак и виноград, као и на нову салу. Звоно на једној од кула биће дар из Русије Економска зграда чека завршетак СА обновом манастира Ђурђеви ступови у Старом Расу - Новом Пазару, задужбине Стефана Немање из друге половине 12. века и светског културног добра под заштитом Унеска, братство ове светиње, са игуманом оцем Герасимом на челу, обнавља и гради и помоћне објекте потребне за боље функционисање манастира који свакодневно посећује велики број верника и туриста из Србије, региона и целог света. - Уз благослов и велику помоћ владике Теодосија и наше Епархије рашко-призренске, докупили смо неколико хектара земље у околини манастира и на њој почели да формирамо своју економију. За сада смо најпоноснији на воћњак и виноград, три века у близини манастира није било грожђа, чак се мислило да овде не успева, сада наше госте дочекујемо одличним вином из наших подрума - прича игуман Ђурђевих ступова отац Герасим. Пошто су уредили и проширили манастирски конак, саградили су и такозвану економску зграду у којој имају и велику салу са 500 места која им је била преко потребна. - Све скупове сада можемо да организујемо и по најлошијем времену и одједном угостимо по неколико аутобуса верника. Обновили смо и репрезентативну трпезарију краља Драгутина, у којој има места за сто гостију, у току је и обнова трпезарије ктитора манастира Светог Симеона Мироточивог (Стефана Немање), под будним оком стручњака Завода за заштиту споменика културе, уз помоћ државе, обновљена је и приступна пешачка стаза до манастира, још много тога нам је у плану - истиче јеромонах Гаврило, у манастиру задужен за економију. Као и сви верници у Старом Расу, братство манастира Ђурђеви ступови очекује да буду настављени и радови на великим кулама-ступовима по којима је светиња у средњем веку, кад је саграђена да буде симбол моћи Немањине државе и моћи, носила име. * Отац Герасим, игуман Ђурђевих ступова, показује нову салу са 500 места / Фото М. Нићифоровић Када ће и да ли ће радови на кулама бити настављени не зависи од нас, већ од стручњака Завода за заштиту споменика културе, а вероватно и од Унеска. Ми једва чекамо да звона са великих кула (ступова) поново, као некада, позову вернике у Дежевској и Рашкој долини на молитву. Једно звоно, на једној од кула, биће поклон из Русије - истиче отац Герасим. Наглашава да је у току и откуп великог звона, тешког више од три тоне, које ће бити постављено на посебном звонику у манастирској порти. Половина звона, вредног 37.000 евра, већ је отплаћена. ЗИДАЊЕ КУЛА КУЛЕ су сазидане до половине, како даље не знају ни стручњаци Завода за заштиту споменика културе, јер не постоје релевантни подаци и документација на основу којих би се куле даље обнављале. Не зна се тачно ни какви су били завршеци кула, а свако зидање на основу нечије представе о њима било би супротно основним принципима заштите, конзервације и рестаурације споменика културе - сматрају стручњаци. Верници се ипак надају да ће се наћи решење и да ће куле (ступови) ускоро ипак кренути у висину, све до куполе...
  22. 3 points
    O воловима и још понечему Митрополија црногорско-приморска је већ годинама (…деценијама) предмет медијског подметања и спиновања у вези са низом ”контроверзних” бесједа, изјава и уопште јавних иступа. Као и овога пута, увијек је у питању нека потпуно бенигна ствар, која по устаљеном сценарију изазове лавину коментара. Углавном то почиње тако да поједини медији селективно пренесу неку бесједу, изјаву и слично, а потом се јаве ”чувари” Црне Горе који прозивају Митрополита за угрожавање, вријеђање Црне Горе, Црногораца… Прича о волу који се рађа у Шумадији а није Србин је оригинална прича Преподобног Јустина Ћелијског, највећег српског теолога двадесетог вијека, познатог у цијелој Православној Цркви, која је била дио једног његовог сусрета са Србином официром комунистичке Југославије који му је био сапутник у возу и исмијавао га због његове вјере. Митрополит Амфилохије је исту безброј пута препричао користећи име Србин, а не Црногорац. Дакле, ради се о искључиво вјерској поуци, која нема намјеру да доводи у питање ничије национално опредјељење нити да га због тога вријеђа, већ да слушаоца суочи са тиме да су његови преци били хришћански народ који се крстио у име Оца, Сина и Духа Светога и да су заправо тек након прихватања вјере у Христа Бога Распетога и Васкрслога почели да се формирају као зрели народи. Друга ствар је да ”чувари” Црне Горе заборављају или намјерно превиђају да под именом Црногорци данас у Црној Гори живи више народа и народности, како се говорило у послијератној Југославији. Црногорци су и велики број Срба који живе у Црној Гори. На њих се прича једнако односи, као и на оне који се етнички или национално одређују као Црногорци. Поука се може примијенити на било који народ, заправо на било којег појединца, који се удаљује од светиња својих предака и темељи свој идентитет, не на Богу и ономе што је вјечно, него на земаљским идеологијама и свакојаким идолима. Идеолошко-политички ”чувари” Црне Горе су овога пута отишли дотле да позивају на кривични и сваковрсни прогон Митрополита Амфилохија. Да их разочарамо, рођени Морачанин Митрополит Амфилохије је држављанин Црне Горе и ниједне друге државе на свијету, па га је немогуће законито прогнати из Црне Горе. Можда би то у друштву какво они замишљају било могуће. Нећете га, господо ”чувари” Црне Горе увриједити користећи име Ристо, које је његово крштено име, а потиче од часног имена Христос, али немамо сумње да то желите тиме што избјегавате да именујете његову службу коју признаје цијела православна хришћанска васељена. Неки други, пак, од ”чувара” Црне Горе сматрају да га треба гонити због наводног говора мржње. Као што написасмо, прича о волу није била израз презира ни мржње ни према једном људском бићу, него управо на поштовању сваког човјека као вјечног брата и сабрата. Дакле, од говора мржње, сем управо о ”мржњи” на богомржњу и братомржњу, нема ни говора! Исти они који то траже не могу се, вјерујемо, ни присјетити свих ужасних неистина и обмана које су ширили и шире о Православној Цркви. Од оних небулоза о наводним паравојним јединицама које се припремају по манастирима (мислите ли стварно да би то држава допустила, имајући у виду посљедње догађаје са ”државним ударом”) преко тога како се из манастира Острога ”џаковима шаљу милиони евра за ПИО Фонд БиХ”, до сваковрсних личних увреда и називања Православне Цркве, која је родила Црну Гору и била државна вјера у Краљевини Црној Гори, ”окупатором” и ”непријатељем” Црне Горе. Неки опет позивају и на ”коначно рјешење статуса Српске православне цркве у Црној Гори”. ”Die Endlösung” (коначно рјешење) је позната нацистичка фраза која се завршила са милионима мртвих Јевреја, Словена, Рома и многих других невиних жртава. Надамо се да ништа слично не подразумијева ово ”коначно рјешење за СПЦ”. Тако говоре и мисле само они који не знају да је Црква, прије свега и изнад свега – Христова, Божја Црква, а не прирепак никакве етатистичке или националне идеологије – срспке, црногорске, кинеске или било које друге. Само бивши титоисти и марксисти у Црној Гори стварају своју тзв. ”Црногорску цркву”. Зато Црква годинама тражи увођење вјеронауке у школе не би ли барем садашња дјеца научила шта је и које Црква Божја, да и њих не убија незнање као бивше марксисте, данашње новокомунисте, који на атеизму, богомржњи и човјекомржњи граде будућност Црне Горе. Слободу која нам је дата од Бога и која је готово једина разлика којом се разликујемо од свих бића на овој земљи треба да користимо паметно и не покушавамо да другима ускратимо њихову слободу. Увијек ћемо се молити Господу нашем Исусу Христу да нас све умудри и просвијетли разум за познање истине и правде Божије. Нека се нико не би нашао ко би ширио мржњу и нетрпељивост међу људима, по светописамским ријечима ”Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља.” Цетиње, 24. септембра 2017. г. Из Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. 3 points
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 20. септембра 2017. године, у навечерје празника Рођења Пресвете Богородице, бденије у манастиру Ваведења Богородичиног у Београду. Саслуживали су протојереј-ставрофор Мирослав Радојевић, протојереј Димитрије Зверев и јереј Роман Зајцев из храма Рођења Христовог из Епископије черповачке (Русија), као и јереј Небојша Тополић и протођакон Стеван Рапајић. При крају празничног богослужења Његова Светост Патријарх је замонашио г. Ненада Весића, рођеног 1974. године у Крушевцу, доктора Националног техничког универзитета и докторанта на предмету Литургика на Теолошком факултету у Атини. Светом чину монашења новог слугу Господњег, који је том приликом добио име Амвросије, привео је духовник манастира Сланци јеромонах Стефан (Вукосављевић). Извор: Српска Православна Црква
  24. 3 points
    Данашњи празник је установљен да подсећа на тај догађај, али и непрекидно покровитељство Пресвете Богородице хришћанском роду. Њена помоћ, како појединцима тако и народима, безброј пута је потврђена. Овај празник је слава манастира Пећке Патријаршије. Еснафска слава воскара, Покров Пресвете Богородице, свечано ће бити прослављена у Патријаршијском Заводу за израду свећа у Сремским Карловцима. Вера |
  25. 2 points
    ...Након јављања Васкрслог Христа свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао. Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени (сабрани) на молитви, рекавши Апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, Апостол Тома је узвикнуо: „Господ мој и Бог мој!“ По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући, испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети Апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим Апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога Апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ Апостол Тома, и верни сведок Васкрслог Господа. О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег блаженопочившег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: „Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања)ˮ, што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима „Господ мој и Бог мој!ˮ и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са Апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут Апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у Светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим. *Део из текста катихете Бранислава Илића под насловом: Неверни или уверени Апостол Тома? Текст у целости можете да прочитате ОВДЕ
  26. 2 points
    У свечаној сали Дома Војске Србије у Београду, која је до последњег места била испуњена љубитељима књиге, данас је представљено дело које је у основи докторска теза коју је аутор одбранио 2013. године не Учитељском факултету Универзитета у Београду. Представљању књиге присуствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и Преосвећена господа Епископи шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, будимљанско-никшићки Јоаникије, ваљевски Милутин, рашко-призренски Теодосије, нишки Арсеније и моравички Антоније. Уводно слово и благослов данашњем скупу произнео је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј који је казао да је докторска дисертација уваженог проте Саве Јовића драгоцена бесцен књига у овом времену када помало заборављамо историју и традицију и да указује на епску песму која је одржала наш народ у најтежем времену. -Захваљујући необразованим али људима пуног духа и љубави, преносила се истина путем предања, са колена на колено, а то што се песмом преносило је суштина Новог завета и Јеванђеља. Све истине хришћанске налазе се у народној песми, а праведни песник који је проносио епску народну песму живео је вером и Јеванђељем Христовим, рекао је патријарх Иринеј подсећајући и да су најумнији људи попут Николе Тесле и Михајла Пупина налазили узор и снагу у епској песми. Говорећи о нашем времену, првојерарх Српске Цркве је указао да је данас мало скрајнуто наше духовно благо и да се њему мора указати већа пажња, а задатак наше просвете и веронауке јесте да приближи младима улогу и значај народне епске песме. -У том духу, смислу и циљу и јесте књига Јеванђељски мотиви у епским народним песмама протојереја-ставрофора др Саве Јовић, а књига врши пуну мисију на Њиви Господњој. Многобројној публици обратили су се и г. Зоран Гутовић, директор издавачке куће Православна реч која је издавач књиге, и проф. др. Александар Јовановић који је и потписао предговор књиге. Он је присутне упознао са методологијом и структуром књиге: -Анализе протојереја-ставрофора др Сава Јовића су нам осветлиле и оно што смо до сада осећали и фрагментарно знали: свет епских јунака - карактеристичан по физичкој снази, оружју, сјајној одећи и оклопима, моћним коњима, двобојима - у српској народној поезији прожет је духовношћу и служењем највишим етичким идеалима, а то је оно што нашу епику чини уметнички изузетно вредном и истовремено значајном за морално васпитање српског народа. Аутор је анализирао 60 песама са јеванђељским мотивима из Вукових књига народне епске поезије, укључиво и све одговарајуће из наставног програма за основну школу. Ово је први пут да су у нас издвојене, пописане и анализиране песме са хришћанским мотивима. Проф. др Зона Мркаљ, писац поговора књиге која ће бити на ползу свима, казала је између осталог: -При читању, истиче се да је рукопис намењен младима, али и њиховим учитељима и наставницима, као и да надилази оквире до сада постојећих интерпретација наше народне епике и упућује на потребу за преиспитивањем разумевања поступака јунака у њој. Зато се Јеванђељски мотиви у епским народним песмама могу читати не само као монографија намењена настави књижевности и веронауке, већ као збирка прича о вредности добра, племенитости, милосрђа, намењена сваком појединцу који на живот гледа божанским очима... Пажљиво читање књиге крстоносног проте Јовића омогућава нам да разумемо на којим вредностима почивају људске слободе, којима се у савремено доба најчешће тежи, а књига сагледава истовремено и три нераздвојива аспекта: књижевноинтерпретативни, наставни (тј. методички) и васпитни односно морални. Из многих разлога, па и ових, претходно наведених, књига оца Саве Јовића јесте књига која треба да дође до сваког нашег ученика и студентских богословских школа и факултета, као и вероучитеља, када ће се она показати у свом пуном светлу. Надахнуто је говорио и академик Матија Бећковић: -Речено је да је српска народна поезија - рачун српства пред светом. Ми бисмо поводом књиге крстоносца др Саве Јовића могли додати - не само рачун пред светом него и пред Богом... На крају данашњег сабрања присутнима се обратио и аутор дела Јеванђељски мотиви у епским народним песмама протојереј-ставрофор др Саво Јовић који је заблагодарио Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју на благослову, подршци и слову о овом сочињенију, као и свима који су допринели да књига угледа светло дана. Крстоносни прота Саво Јовић је казао да се време и околности у којима су настајале народне песме чини различитим од времена данашњег, али једно им је заједничко: потреба за заједништвом. Отац Саво је споменуо да је у наше време приметно да смо изложени оку и уху других на друштвеним мрежама и да виртуелни свет који се нуди савременом човеку чини да он постаје заједничар са самим собом, али се нада да до тога неће у потпуности доћи и његов позив је да ми као наследници сопствене културе помогнемо да се у нама пробуди оно што је племенито и непролазно. Данашњем празнику књиге присуствовали су високопреподобни архимандрити Стефан, настојатељ Спомен-храма Светог Саве на Врачару, и Нифонт из манастира Богородице Тројеручице у Богоштици; протојереји-ставрофори др Предраг Пузовић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду; и Предраг Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду; и проф. др Владимир Вукашиновић и Мирко Вилотић, архијерејски заменик Епископа шабачког; ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Православне Цркве; др Зоран Недељковић, управник Патријаршијске библиотеке; представнци Архива Српске Православне Цркве, Информативне службе Српсле православне Цркве, листова Православље, Гласник и Светосавско звонце, Радија Слово љубве, службеници Патријаршије српске, проф. др Димитрије Калезић, проф. Горан Раденковић и бројне угледне личности јавног и културног живота престонице и многобројних медија који су испољили видну заинтересованост. Директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић као и његови сарадници др Марко Николић и г. Гаврило Грбан увеличали су представљање књиге у Дому Војске Србије где је у својству домаћина и организатора скупа био пуковник Стевица Карапанџин. У име начелника Генералштаба Војске Србије генерала Љубише Диковића промоцији је присуствовао пуковник Саво Иришкић, начелник Управе за људске ресурсе Генералштаба Војске Србије. У уметничком делу програма учествовали су хор Станковић, певачка група Вез, етно појац и композитор Љубомир Манасијевић, гуслар Бојана Пековић као и драмски уметници Ана Сакић и Виктор Савић. Извор: Српска Православна Црква
  27. 2 points
  28. 2 points
    Како је саопштено из Покрајинске владе, средства се издвајају имајући у виду значај завршетка адаптације зграде Текелијанума, као једног од најзначајнијих културних и образовних средишта српског народа ван матичне државе. У Текелијануму је данас одржана свечаност, на којој је обележен јубилеј - 170 година трајања Галерије Матице српске. Тим поводом, председник Мировић је рекао да је велика идеја тог доба била национално сабирање и представљање културе српског народа Европи, предвођена плејадом великана из свих крајева у којима је наш народ тада живео, међу којима је био и Сава Текелија, велики задужбинар вредности српског народа. Он је додао да, обележавајући овај јубилеј, дајемо путоказ генерацијама које долазе. "Данашњи јубилеј обележавамо овде, у Текелијануму, у атмосфери изузетно добрих односа Републике Мађарске и Републике Србије. И поред државничке мудрости руководстава наших двеју земаља, ти односи су плод свести о вековном преплитању наше историје", рекао је Мировић и истакао да је важно да заједно чувамо, и сачувамо све оно што су нам та преплитања донела. Владика будимски Лукијан подсетио је да је пре два века основана Матица као мајка нашег постојања и нагласио да су умни Срби кроз векове ставарали дела која су за будућа поколења путоказ у будућност и нашем народу и цивилизацији уопште. Присутнима се обратила управница Галерије Матице српске Тијана Палковљевић Бугарски и нагласила да је ова свечаност право место да се покаже јединство Матице српксе и СПЦ, како би се сачувало српско културно наслеђе. На свечаности су додељене плакете поводом јубилеја, а приређена је и изложба "Српска уметност у 10 слика" и пројекција филма о некадашњој цркви у Будиму и иконостасу Арсенија Теодоровића. Мировић је са сарадницима обишао и верске објекте Српске православне цркве у Сентандреји, чију обнову је финансирала АП Војводина.
  29. 2 points
    Човеку су дата два света дара: сећање и заборав. Но, није неопходно све памтити, нити треба све заборављати. Будемо ли све заборавили, постаћемо болесници. Заборавићемо тада и своју адресу, број телефона и Символ вере. Тада ћемо бити пацијенти смештени у болничкој соби психијатријске установе. Но, будемо ли се сећали сваког разговора, сваког преког погледа, где се шта десило, шта смо где чули... – наша ће се глава распрснути као зрела лубеница, зато што ми нећемо моћи да похранимо све те информације и, опет, сићи ћемо с ума. Потребно је и памтити и заборављати. Заборављати треба грехове, случајности, различите неправде које ограничавају људски живот... Пре него што исприча ову причу, Христос је чуо питање апостола Петра. Петар је питао Христа: Господе, колико пута, ако ми згријеши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? (Мт 18, 21). То јест, Петар, са своје стране, поставља критеријум високо: могу ли седам пута опростити човеку − ако према мени сагреши једним те истим грехом? На пример, сусед суседу ђубре баца пред праг куће, или његове кокошке прелазе у твоје двориште, или музику гласно пушта после поноћи, тако да нико не може да спава... и сличне ствари. Опростити седам пута – то је већ много. Ако вам седам пута заредом стану на ногу и сваки пут кажу „извините“, то ће изгледати као подсмевање. Чујемо ли Петрово питање, учиниће нам се да је − седам пута − већ довољна граница. Господ му одговара: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам (Мт 18, 22). Господ издиже праштање на максималну висину, и праштање се преобраћа у свепраштање. То јест, морамо бити спремни да опраштамо без мере. Али, браћо и сестре, да бисмо могли тако да чинимо, морамо унутар себе имати чврсту основу. Зато што је сасвим једно – слушати, знати и веровати, а друго – имати снаге да то оствариш. Човек нечим мора бити подупрт, мора да поседује залихе снаге, да негде сакупља духовну силу како би све то испунио. И ево, ради тога да бисмо схватили како је могуће не обраћати пажњу на грешке ближњих које се сваки пут понављају, Христос прича причу. Један цар је имао дужника – човека који је подигао од њега велики зајам и пропустио све рокове да врати дуг и ког је цар позвао да коначно намири дуговање. Вратити дуг, и то дуг огроман: помиње се цифра од хиљаду таланата, а то је око милион долара, мерено садашњим вредностима. И ево, тај човек чује: сутра врати свој дуг. Спаситељ каже да ће, не исплати ли дуговања, човек бити продат у ропство заједно са својом женом и децом. Тај човек пада на колена пред царем-зајмодавцем и отпочиње да га моли, говорећи: „Причекај, стрпи се, све ћу ти вратити!“ И задрхта срце зајмодавца, који, размекшан таквом молбом, опрашта молиоцу све дугове. Очевидно је да је он богат. У том зајмодавцу препознајемо Бога Који не потребује од нас било шта јер Њему ионако све припада. Дакле, Он све поседује, Њему ништа наше није потребно. Само смо Му сами ми потребни. И цар опрашта лако дужнику, зато што он има све. Те новце не жали, већ му је важно да човек почне да исправља себе, да се моли и да се каје. Овај човек је све то измолио од Бога, све те своје дугове који нису били исплаћени. На овоме ћемо се, браћо и сестре, зауставити, јер, протрчавши преко текста приче, обично журимо ка његовом крају. Стога што је сама суштина ове приче – на њеном крају. Но, овде, на средини приче, наилазимо на важан моменат: Бога је могуће умолити и од Њега је могуће измолити опроштај грехова. То су необично важне поруке. Све је могуће задобити молитвом. У Бога не верује онај који зна да Бог може све учинити, већ у Бога верује онај који зна да од Бога може измолити све. Од Бога се може измолити најглавније – опроштење грехова. Сваки пут када нешто тражиш од Господа, за нешто Га молиш, враћај се на мисао да је од почетка важно молити Га за оно најглавније. А најглавније је: опрости ми грехове моје, помилуј ме, опрости ми. Преподобни Силуан Атонски је причао како му је у глави често искрсавало питање: „Како је настало сунце?“ И хтео је да моли Бога да му одговори на то питање које га је интересовало. А када је почео да се моли, језик је сам заћутао, душа није хтела да се моли. Душа је могла да моли само то да јој Господ опрости грехе, није могла да се моли за оно што је од другостепене важности. Чак и да човек својом молитвом може да подигне некога из мртвих, да нареди болестима да одступе од болесника... – шта год да може чинити, мора се притом непрестано молити за опроштење својих грехова. И ако он то не чини, онда је молитва његова – нечиста и гнусна. О томе говори и Јован Лествичник: шта год да човек чини, ако заборави да говори Господу: опрости ми, помилуј ме, заборави грехе моје, не кажњавај ме због безакоња мојих − такав је човек слеп. И на Страшном Суду ће се обрести неки чудотворци који ће рећи: „Господе! Нисмо ли у име Твоје пророковали? Нисмо ли Твојим именом ђаволе изгонили?“ И Господ ће им рећи: „Идите од мене, не знам вас који сте чинили безакоња!“ То значи да чудеса нису доказ. Пророковање није чињеница. Чињеница је осећање покајања и раскајано срце: Срце скрушено и смерно Бог неће презрети (Пс 50, 19). Од Бога се може све измолити. Силуан Атонски је, такође, причао, да је у селу у ком је живео, у далекој унутрашњости Русије, живео неки човек који је дуго лежао у затвору због убиства. Тада су се убиства у селима дешавала „након пијанке“: празник, вечеринка, хармоника, домаћа вотка, девојке, плесање, а касно увече – блуд и туча. Сељаци здрави, жилави, од раног детињства са секиром у рукама, са косом, грабуљама, сви јаки као бикови. Руке снажне – ако те удари том руком у главу, падаш и − вероватно више и не дишеш. И ево тога већ у затвору, на дуго време. И један је човек тако убио другог у тучи и доспео у затвор; дуго је времена тамо провео, а онда се вратио. И наново је на свим игранкама свирао хармонику, веселио се и певао песме. А Семјон, будући Силуан, рекао му је: „Слушај, брате, ти си човека убио, како се можеш веселити?“ А овај му одговара: „Е, ја сам се у затвору много молио Богу. Током целе робије само сам се Богу молио. И Бог је све моје грехе опростио, и осећам да ми је савест чиста. Опростио ми је Господ. И сада се могу смејати и свирати хармонику. Господ је опростио грехе моје, схваташ ли то?“ То је веома важно. Ако се човек огрешио, то не значи да ће до краја свог живота ићи погрбљен и згрчен као да му је тег на врату. Не. Он може измолити од Господа опрост свих грехова својих. Може! Но, не чине то људи, не моле се постојано, с напором, озбиљно, срдачно, пажљиво и с вером. Људи се уопште не моле, зато и труну у својим гресима. А молити се – то је као што је записано у књизи Исуса Навина: рекао је сунцу „стој!“ − и оно стоји. Траје рат, сунце не одлази, све док непријатељи не буду уништени. Рекао је „сунце, иди!“ – и оно одлази. Схватате ли, то је молитва. Молитва је – велико дело. Из онога о чему се расправља у овој причи, можемо рећи да је могуће умилостивити свог Зајмодавца Цара код ког смо ми, у дугу, као у пређи. Код нас је све неправилно, све лоше, све накриво, све недовршено, све наопако – али, довољно је, како се из ове приче види, рећи „опрости ми“, и Он ће опростити: „Умолио си Ме“. И дужник бежи из царске палате, и трчи поскакујући. Ако сте икада били у дуговима, а онда вратили новац, онда знате како је лако живети без дугова. Контраст је очигледан: било је лоше, а сад је добро. И тада се дешава следеће. Човеку ком је опроштен дуг, у сусрет иде његов лични дужник, који му дугује неколике копејке, као када домаћица домаћици дугује јаје, кашику зачина, или прстохват соли – нешто невелико, ситницу некакву, бакрењак. Тек што су му опроштени милиони, а пред њим је неко ко му дугује бакрењак! Он прилази том човеку и каже му: „Врати ми оно што ми дугујеш!“ И као одговор чује: „Опрости ми, сачекај још мало“. Те исте речи и он је говорио цару-зајмодавцу. Али, он не прашта свом дужнику, већ га хвата за грло, обара на земљу и почиње га давити – све по праву зајмодавца... Не тражите праведност у животу, нећете је наћи. Цео се наш живот се, од оног времена када смо сагрешили, претворио у несхватљиву збрку. Једно једино је разумљиво – Христос је жив, Христос је васкрсао и Христос ће нам судити. Оставио нам је Јеванђеље, црквену благодат – свете тајне и богослужења. Све остало је – несхватљиво. У овој причи је представљена вапијућа неправда које у свету има много. Но, каткад се та неправда толико разгоропади, да се и Бог зачуди. То се, на пример, дешава када се пролива невина крв, када се оклевета недужни, или ослободи и оправда кривац. Због таквих ствари и небо задрхти, а Бог хоће да сатре читаву земљу. У томе Га спречава Његова сопствена милост. И ево, пред нама се одиграва недопустив случај који вапи: тек што су човеку опростили страшан новац, страшан дуг – а он већ дави друга који му је дужан неколико копејки. Цар бива обавештен о овом случају, и он поново позива свог дужника. Овај није далеко стигао, а већ се враћа, и са њим се нема о чему разговарати: такве би гадове требало збрисати са лица земље. Да, биће збрисан − њега ће бацити у тамницу заувек. Допашће, засигурно, пакла, на вјеки вјекова, све док не поврати дуг, но ако га није могао вратити док је био на слободи − како ће тек у тамници? Цар му праведно говори: Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? (Мт 18, 32−33). Има ли повезаности између тога што ми говоримо Господу: опрости ми – а сами не праштамо. Говоримо Господу: помилуј ме − а сами нећемо да помилујемо. Разуме се да је овде уочљива директна логичка веза. Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим (Мт 6, 12) – то значи: ти први опрости, сажали се, помози, поштеди, помилуј. А тек потом ваља говорити: „Господе, опрости ми као што и ја опростих њему. Помози ми, као што и ја помогох њему.“ Тада ћеш градити своју молитву на тврдом камену. И где ће Господ побећи од Својих речи? − Он је Својим речима веран. Теби и мени Бог је послао писмо: беседе после литургије / Андреј Ткачов; [превели Славица Величковић, Владимир Јагличић; приредио Игњатије Шестаков]. Стари Бановци; Београд: Бернар, 2016. Теби и мени Бог је послао писмо: беседе после литургије / Андреј Ткачов; [превели Славица Величковић, Владимир Јагличић; приредио Игњатије Шестаков]. Стари Бановци; Београд: Бернар, 2016. Овде се, пак, дешава нешто сасвим супротно: човеку су све опростили, а он је свакоме све запамтио. Сам је на себе навукао срдњу, неупоредиво озбиљнију него ону са којом је био суочен на почетку. Зато Христос на крају приче каже: тако ће Отац Мој поступити са вама... Обратите пажњу на то да се Бог Отац Христовим устима каткад назива Оцем нашим, каткад – Оцем вашим, каткад – Оцем мојим. Овде говори Отац мој: Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрјешења њихова (Мт 18, 35). Доспу ли ове речи до сазнања верујућих људи, нестаће у свету милиони спорова, љутњи и нетрпељивости, људи ће почети да праштају једни другима – ако се ово догоди. Хоће ли се ово десити или неће – не зна се, али прича није тек тако, случајно, испричана. Она мора бити схваћена и њоме се морамо руководити. Тако на моралном плану човека највише угрожава то што не уме да опрашта, не уме да се смири, претрпи, заборави. Наше свађе – то су неописиве гадости: нама се прашта огроман број дугова, а ми једни другима не можемо да опростимо чак ни ситницу. Наши односи подсећају на класични сиже приповетке Како су се посвађали Иван Иванович и Иван Никифорович. Узмите и прочитајте, браћо и сестре! Та бесмртна приповетка Николаја Васиљевича Гогоља говори како су се ова двојица због ситница посвађали до смрти и како су десет година својих живота претворили у непрестано парничење. Због чега? Због ситница. У суштини, ми смо једни другима дужни ситнице које не умемо да их заборавимо. Како да свима све опростимо? Грехе својих ближњих, браћо и сестре, можемо заборавити тек ако у својој савести осетимо колико смо ми далеко више дужни Богу. Тек ћемо тада схватити да смо дужни да праштамо. Морам да праштам јер сам и сȃм дужник, и дуг је мој велики и неисплатив. Богу сам дужан много више, и са Њим никада нећу измирити рачуне. Ако је реч о новцу, знам да је новац нежива ствар, дође и оде, могуће га је зарадити. Ужасно је и страшно ако говоримо о изгубљеној части – нећеш је поправити, о проливеној крви – живот се не може повратити, о уништеној судбини – нећеш је исправити... Све су то наши дугови, браћо и сестре. И само онда када то изненада освестимо, хоћемо и можемо све да опростимо. Али, ако не осећамо своје грехове, ако смо бесловесни? Тада се присећамо сваке увреде: „Сећаш се када си ми пре три године рекао то и то.“ „Кад сам ти то рекао?“ „Рекао си, било је петнаест до осам, сећам се, снег је почео да пада баш у то време. Пре три године и два месеца. Сећам се!“... Човек може да сакупља и гомила увреде. Његово срце може постати лична бележница старог бележника, у којој је све записано, зацртано, запамћено. И да ли ће се он такав сећати онога што је истински потребно и важно? Ако бисмо стекли неку благу склерозу на туђе грешке, глупе речи и недоличне шале, колико би човек имао више мира... Испоставља се да је то необично важно, јер управо од тога зависи хоћемо ли праштати наше и ваше грехове. Цела прича, понављам, то је увек и увек илустрација речи молитве коју ми непрестано понављамо: и у кући, и на улици, и у храму на богослужењу, и кад смо сами, и заједно са другима. „Оче наш, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.“ Ако ми сами не опраштамо, онда смо лицемери, онда не би требало ни да се молимо. Патријарху Јовану Милостивом Александријском десио се овакав сучај. Покушао је да помири двојицу завађених људи, но они су одбијали да се помире. Један од њих, онај који је отпочео свађу, био је посебно жустар и није тражио опроштај, нити је сам праштао, никако није хтео помирење. Патријарх је тог велможу повео са собом на Литургију. Литургију је служио у својој кућној цркви. Присутни су били патријарх, појац и тај човек. И када је требало отпевати Оченаш, патријарх се обратио оном човеку: „Ти певај!“ Те он поче да чита Молитву Господњу пред царским дверима. И када је стигао до речи: опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим, патријарх га заустави и упита: „Не бојиш се да ово сада изговориш?“. И тада је велможа схватио да се лаж уопште не сме изговарати, а ако се лаже на молитви, онда се молитва преобраћа у самопроклетство. Господ је рекао да не воли никог ко „изговара лажи“. Он лашце не трпи, управо стога што је Он сам – Бог истине. Лажац – то је ђаво, он је измислио лаж, он је отац лажи. Стога се никада не сме лагати. Али, ако још и у молитви лажемо, кога ми тада обмањујемо? Како можемо рећи „опрости ми као што и ја опраштам“, када сами не праштамо? Десиће се супротно: „Не заборављај грехове моје као што ни ја ником ништа нисам заборавио. Не праштај ми, јер ни ја не умем да праштам.“ Но, ми нешто такво не можемо да изговоримо, то је нама страшно. Како то рећи Богу?! То је као да себи на главу сипамо ватрено угљевље. И ми из године у годину настављамо да понављамо свете речи Молитве Господње, не чинећи напор да се замислимо над тим колико те речи разумемо, колико их испуњавамо. И данас, након читања Христове приче из Јеванђеља по Матеју, можемо се замислити и поправити то, начинити над собом напор и отргнути од себе, као какав прилепљени репић, једну од многих различитих увреда. Како бисмо тек тада, са великом смелошћу и великим правом, рекли Господу: „Опрости ми као што и ја праштам“. Главни напор човеков и јесте, браћо и сестре, напор унутрашњи. Подсећам и себе и вас на општепознату ствар: Јеванђеље се обраћа унутрашњем човеку, не спољашњем. Размишљање о спољном устројству, спољном поретку, спољним правилима понашања – све је то потребно и неизбежно, али је другостепено. А најважнији у Јеванђељу, у новозаветном животу и у учењу Христа – то је живот унутрашњег човека. Два су човека у свакоме од нас: спољашњи човек који труне и гњили из дана у дан, и унутрашњи човек ког морамо обнављати. И Јеванђеље се обраћа унутрашњем човеку, јер се ни са чим спољашњим не можемо спасити. Човек се спасава и исправља само оним унутрашњим. А какво је оно – то зна само човек сам уколико о томе мисли, и зна Господ − при чему Он зна боље него ми. Он је Бог наших срца и Он све зна. Богослужење се приводи крају. Јеванђеље нас подсећа колико је важно опростити свима, заборавити, и учити своје срце да опрости туђе погрешке. Стога што ми сами Богу дугујемо неупоредиво много више, и што не знамо како да отпочнемо враћање тих огромних дугова. Почнимо − опраштајући другима! *** Из књиге Теби и мени Бог је послао писмо: беседе после литургије / Андреј Ткачов; [превели Славица Величковић, Владимир Јагличић; приредио Игњатије Шестаков]. Стари Бановци; Београд: Бернар, 2016. Извор: Православие.ру
  30. 2 points
    У име Оца и Сина и Светог Духа! Данас смо се окупили да заједно прославимо Мајку Божију, да Јој изнесемо ту љубав, веру и наду, коју Она Својом љубављу и молитвом за нас, улива у наша срца. Број хришћана, који се данас окупио, буквално потрчао у храмове Божије, говори нам да је у нашим срцима жива необјашњива вера у оно што свет, који нас окружује, не види и не разуме. У далеком X веку, у Влахернском храму, јуродиви Андреј је видео, како се Божија Мајка молила Свом Сину за хришћане, покривала их покровом: Својом љубављу и молитвом оног тренутка, када је царском граду претило уништење, оскврњивање, насиље од странаца и иновераца. Људи који су се данас окупили у храму, дошли су да се сакрију под овај покров Мајке Божије од грехова, прљавштине, страсти, и свих несрећа које чини њихове животе. Често ни сами не схватајући зашто, данас су се, покренути благодаћу, окупили да моле заштиту од Мајке Божије. Али, нисмо само због тога данас напунили храмове. Ту смо да Је обрадујемо, прославимо. Светитељ Николај Српски нам говори колико је важно да радујемо ову нашу заједничку Мајку, Мајку Божију, Заштитницу, Покровитељку, Предстојатељку и Заступницу нас, грешних, пред Богом. Како је можемо обрадовати? Ако будемо, исто као Она, волели Сина Божијег, доносићемо Јој неизрециву радост. Ако не будемо слабили у молитви и нади на Божанску благодат, ако будемо подједнако кротки, дуготрпељиви, смирени, као што је Она кротка и смирена, без обзира на наше хирове, грехе и увреде, које наносимо Богу и Њој својим гресима, тиме ћемо обрадовати Мајку Божију. Ако будемо верни Христу чак до смрти и будемо са страхопоштовањем имали на уму Његову жртву, и што је најважније, ако будемо чували Његову крв проливену за нас, уместо да забадава трошимо добијену благодат, и тиме ћемо обрадовати Мајку Божију. Помоћи ћемо Јој, као што деца помажу својим родитељима. Делатна љубав према Богу и Мајци Божијој данас нас све обједињује, а Она нас штити од страшних непријатеља, од којих, како нам се чини, нема спаса – од грехова и страсти које су нас заробиле. То, наравно, никако није повод да се безбрижно опуштамо и ништа да не радимо. Људи живе у овом свету, и због своје славе, гордости, и осталог чему слепо теже, не виде Божанску благодат и не спознају да се Мајка Божија моли и заступа за њих грешне. Само људи чистог срца то виде. Виде смирени, који су ослободили духовне очи од ослепљујућих страсти, као што је учинио Андреј, јуродиви Христа ради. Пред светом је био безуман, незнатан човек. Трпео је исмејавања, хулу, али пред Богом је био достојан да угледа то чудо и да схвати суштину ствари, коју нису разумели чак ни императори и велможе. Он је видео како Мајка Божија простире пред хришћане Свој покров и моли се за њих. То нас многоме учи. Пре свега, призива нас да се, још једном, загледамо у дубину свог срца, своје душе, и да се обратимо са молитвом Мајци Божијој, да Је замолимо да се Она помоли Своме Сину да би Он ниспослао благодат која би очистила наша срца од трулежи, страсти и духовног слепила. Амин. Jeромонах Игнатиjе (Шестаков) Са руског Ива Бендеља православие.ру
  31. 2 points
    Зграда Српске академије наука и уметности/Фото: Зоран Лончаревић, Расфото Уводне напомене Одбор за стандардизацију српског језика је до сада расправљао и званично реаговао на питања која су се односила на називе занимања женских особа – одлука бр. 57: Како именовати занимања и титуле женских особа (Списи Одбора за стандардизацију, X, 2008, с. 98–104). О томе постоје појединачни прилози српских лингвиста (Ковачевић, Клајн, Бугарски, С. Савић и др.). Овом приликом истиче се потреба за прецизнијом препоруком и ставовима како би се избегла банализација језичке теорије – да се због присуства или одсуства неке граматичке категорије може закључити о присуству или одсуству неке равноправности или дискриминације у језику. Образложење 1. Поглед на свет, систем културе или друштвени систем нису условљени пуким постојањем или непостојањем одређених граматичких категорија, те се они стога не могу ни мењати њиховим увођењем или инсистирањем на доследности њихове употребе. Став да је само родно диференциран језик – језик родне равноправности, те да генеричка употреба мушког граматичког рода, или претпоставка да је таква употреба аутоматски „родно неутрална“, нарушава ту равноправност, представља управо банализацију лингвистичке теорије зато што савремена лингвистика сматра да се на основу присуства или одсуства неке граматичке категорије не може закључивати о присуству или одсуству претпостављене одговарајуће логичке категорије, нити пак о ванјезичкој стварности. 2. Такође, став да је само родно диференциран језик – језик родне равноправности подразумева да језици који не познају граматичку категорију рода нису или не могу бити језици родне равноправности. Тиме се, имплицитно, дискриминишу говорници оних језика који не поседују одговарајуће граматичке категорије, попут енглеског језика. А управо је на англосаксонском говорном подручју питање родне равноправности у језику решено на сасвим другачији начин – потпуном неутрализацијом обележја рода у ретким случјаевима где се оно јавља: на пример, уместо chairman препоручује се коришћење chairperson, a уместо policeman – police officer. Ово имплицира постојање друкчијег става у оквиру теорије родне равноправности, потпуно супротног оном који се шири у нашој јавности, а то је став да се родна равноправност заправо обезбеђује употребом родно неутралних облика, док инсистирање на обележавању пола у контексту у коме је тај податак ирелевантан може указивати на дискриминацију. 3. Родна неутралност генеричког мушког рода у српском језику није претпоставка, већ лингвистичка чињеница: граматички и природни род именица у српском језику нису идентични. Граматике српског језика у званичној употреби кажу да именице које значе врсту, звање или занимање означавају бића оба пола (човек/људи, пас, голуб, писац, судија…). Стога тврдња да употреба генеричког мушког рода угрожава права жена бива у нескладу са важећим ставом лингвистичке науке. И не само то ― оваква би тврдња подразумевала да су готово сви законодавни акти Републике Србије, почев од Устава, – родно дискриминаторски, јер се у њима не користе доследно облици женског рода. И у самом Закону о равноправности полова користи се генерички мушки род (сведок, послодавац…). При том, Закон о равноправности полова, сасвим у складу са важећом граматиком српског језика, изричито каже: Термини којима су у овом закону означени положаји, професије, односно занимања, изражени у граматичком мушком роду, подразумевају природни мушки и женски род лица на које се односе. 4. Граматичка категорија женског рода није једино средство за обезбеђивање видљивости жена у српском или било ком другом језику, нити пак може утицати на дискриминацију или равноправност жена. Равноправност не зависи од употребе појединих граматичких категорија, већ од контекста у коме су оне употребљене, односно – од значења целине текста. Чак и уз доследну употребу граматичке категорије женског рода могу се изражавати дискриминаторски ставови о женама (нпр. Жене политичари (политичарке) неспособне су за обављање одговорних послова). Такође, текстови у којима се не користи граматичка категорија женског рода могу садржати ставове који афирмишу родну равноправност. Позитиван пример представља превод Повеље Уједињених нација на српски језик. Повеља се залаже за сваки вид равноправности, па и за равноправност полова, али се у самом тексту користи синтагма права човека, а не тзв. родно осетљива синтагма права мушкараца и жена (уп. „унапређивање и подстицање поштовања права човека и основних слобода за све без обзира на расу, пол, језик и веру“). 5. Стандардизација говора у званичној и јавној употреби може у одређеној мери подразумевати интервенцију у правцу слања пожељне политичке поруке. Међутим, нормирање језика се не сме руководити искључиво принципом слања пожељне политичке поруке, посебно када се то коси са увидима до којих је дошла званична наука о језику, или када би то значило нарушавање структуре датог језика, односно – било у нескладу са важећим граматичким и правописним нормама и добром језичком праксом. Стога свака стандардизација говора у званичној и јавној употреби у Републици Србији мора најпре бити усклађена са постојећом нормом српскога језика. Препоруке и ставови одбора за стандардизацију српског језика Облике женског рода за именице које значе професије треба употребљавати тамо где је њихова употреба у складу са постојећом нормом и добром језичком праксом. Када је реч о облицима женског рода за означавање професија који нису нормирани или уобичајени у језичкој пракси, исправно је користити генерички мушки род (нпр. борац, пилот, академик), јер његова употреба никако не имплицира дискриминацију жена, већ подразумева свет о једнакој друштвеној (/људској) вредности мушкарца и жене. Уколико је у датом контексту неопходно нагласити да је носилац функције женског рода, то се може обезбедити и другим језичким средствима или навођењем личног имена. Пример 1: Прва жена космонаут Валентина Терешкова летела је у космос.Пример 2: Генерални конзул Александра Ђорђевић задужена је за конзуларно подручје GK Frankfurt. У првом примеру важно је у датом контексту нагласити пол, док је у другом примеру, управо због принципа родне равноправности, потпуно ирелевантно да ли је генерални конзул мушког или женског пола, а при том је видљивост жена већ обезбеђена навођењем личног имена конзула. Коришћење паралелних форми или навођење форме у мушком роду са ознаком за наставак у женском роду непотребно оптерећује реченицу, уз сасвим изгледну могућност њеног довођења до апсурда (Сви присутни/присутне на овој прослави били/биле су недвосмислено разочарани/разочаране итд.), те их због тога не треба користити. Нацрт текста одлуке сачинила је Софија Милорадовић, члан Одбора за стандардизацију српског језика. Нацрт је разматран на седници од 24. фебруара 2011. године и усвојен каo одлука бр.60. Претходно је овај текст разматрало и усвојило Научно веће Института за српски језик САНУ. Дечији хор „Чаролија“/Фото: Танјуг, Д.Ж. Институт за српски језик © 2017 САНУ http://hronograf.net/2017/10/12/sanu-borkinja-psiholoskinja-vojnikinja-sekretarka-gramaticki-nepravilne/
  32. 2 points
    Обавештавамо верни народ наше Свете Цркве као и све друге заинтересоване људе добре воље да је финансијско пословање Храма Светог Саве, за време старешинства тадашњег викарног Епископа топличког а данас нишког, господина Арсенија, вођено савесно и одговорно, што је као резултат имало увећање буџета Храма а не његово поткрадање како је у Телеграфу речено. Такође треба знати да је примопредаја дужности старешине Храма Светог Саве између епископа Арсенија и архимандрита Стефана Шарића обављена у складу са црквеним прописима. Из Канцеларије Његове Светости http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_34
  33. 2 points
    Изложба фотографија пројекта „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“, приказује фотографије, ратне дневнике, војничка писма, дописне карте, споменице и осталу историографску грађу учесника Првог светског рата. То су јединствена сведочења о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје. Изложба „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“ величанствен је омаж сенима наших предака. Она је израз жеље, да се славна ратничка прошлост херојског српског народа никада не преда забораву. Познато је да је народ који не познаје своју прошлост, осуђен на то да је увек наново понавља. Зато је Савез потомака ратника Србије 1912-1920, повео племениту мисију, да младе нараштаје подсети на моралну одговорност према Отаџбини и свом властитом народу и његовим жртвама. Изложбу прати и мултимедијални приказ који ће посетиоцима омогућити интерактивну комуникацију са поставком. Изложба се приређује у склопу Међународног научног скупа Савремена српска фолклористика - ,,Фолклорно наслеђе Срба са Косова и Метохије у словенском контексту“ Придружите нам се у намери да поносно испричамо велику причу о нашим прецима! славним-прецима.срб ********* Пројекат Албум сећања реалиује се са благословом Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја и са благословом Његове светости Патријарха московског и целе Русије г. Кирила. Контакт особа: Савез потомака ратника Србије 1912-1920. Александар Василић 063 480 011
  34. 2 points
  35. 2 points
    Његош писао по образу свог народа Д. Матовић | 05. октобар 2017. На Коларцу обележено 170 година од штампања "Горског вијенца". Временом је дело постало Нови завет српског народа Међу гостима и Патријарх Иринеј, митрополит Амфилохије, академик Матија Бећковић, Фото А. Стевановић Свјет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној! Пророчки стихови владике и песника Петра II Петровића Његоша изговорени синоћ у пуној сали Коларчеве задужбине звучали су као да су написани пре неколико дана, а не пре више од 17 деценија. Свечаност "Његош у нашем времену", поводом 170 година објављивања "Горског вијенца", окупила је многобројне поштоваоце дела великог поете и владара. Међу њима су били патријарх Иринеј и други црквени великодостојници, архитекта Драгомир Арсовић, редитељ Божидар Ђуровић, кошаркаш Дејан Бодирога.... - Сам Његош и његово дело данас су савременији неголи у времену када је оно написано - беседио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије. - Сведочанство тога је његов "Горски вијенац" и "Луча микрокозма". Говорећи о духовно непролазној снази хришћанске промисли, цитирајући "нека буде што бити не може, нека траје борба непрестана", митрополит је навео: - Основна мисао "Горског вијенца" је питање праве и лажне вере, питање добра и зла. У Црној Гори Његоша су прогласили за геноцидног. Али, то није геноцид, већ жртвовање себе за другог. Академик Матија Бећковић је подсетио да је "Горски вијенац" објављен кад је и Вук Караџић штампао превод Новог завета: - Временом је "Горски вијенац" постао Нови завет српског народа. За велике песме потребни су велики разлози. Његошево дело настало је у шкрипцу, а "Горски вијенац" у ропцу, кад су се Омер-паша и глад удружили против српског рода. Догађај на Коларцу организовало Српско просвјетно друштво "Просвјета" из Београда Бећковић је рекао да су и данас Срби у шкрипцу. - У време кад је мастило било светије од крви мученика, а хартија скупља од крви смртника, Његош је писао по образу свога народа - рекао је Бећковић. - Ко год је имао образа на њему је имао исписан "Горски вијенац". А кад се пише по образу народа води се рачуна и шта се и како се и о чему се пише. Ко није имао образа, ни Његош му по образу није ништа написао. Сад има мастила и хартије, па свако може узети лист и писати чиме било и како било. За образ мало ко мари, а они који добро задрже и данас носе на лицу исписан "Горски вијенац" као неку врсту невидљиве тетоваже. Догађај је организовало Српско просвјетно друштво "Просвјета" из Београда, а у име домаћина обратио се сенатор Републике Српске професор доктор Милимир Мучибабић. - Некад неизоставан писац на југословенском простору, данас је непожељан и у својој родној Црној Гори - рекао је Мучибабић. - У бестијалности и у неразумевању суштинског код Његоша иде се толико далеко да га Универзитет у Сарајеву тумачи као геноцидног писца, а то мишљење деле и неки црногорски квазиинтелектуалци, што је равно скандалу. Његош је песник слободе и филозоф, религијски мислилац, духовник и државник, чије дело има најдубље психолошко, религијско, хришћанско и етичко значење. Његово разумевање и поимање слободе надилази границе ових простора. "Горски вијенац" у себи садржи изванредну интерпретацију различитих култура. То је енциклопедија српског живота у Црној Гори. ЛУЧА МИКРОКОЗМА У славу Петра Петровића Његоша и "Горског вијенца", глумац Петар Божовић и прво београдско певачко друштво извели су његову "Лучу микрокозму". У уметничком делу програма учествовао је и гуслар Славко Алексић.
  36. 2 points
  37. 2 points
    Сваки хришћанин по свом призвању потребује духовно усавршавање кроз врлински и светотајински живот у Цркви. Задобијање хришћанских врлина увек подразумева један сложени духовни процес који можемо упоредити са успињањем уз лествицу врлинâ. Још у Старом Завету Јаков је у једном од својих виђења угледао лествицу која је била висока колико је високо небо од земље, и по мишљењу Светих Отаца и учитеља Цркве, ова лествица коју је он угледао није била ништа друго, до лествица врлина и блаженстава. Почетак сваке милости и извор сваке милости и доброте јесте Богочовек Господ наш Исус Христос, који је своју делатну милост изказао саздавши човека и творевину, и усадивши у биће човечије клицу љубави и милосрђа. Та Божанска милост која испуњава свакога од нас је љубављу испуњено расположење према онима који с муком подносе извесну тешкоћу. По Преподобном оцу Јустину Ћелијском, човек је саздан као Боголико биће коме је усађена милост Божија, како би се кроз њу човек увек и изнова приближавао Богу и био сличан Богу у делатном смислу, јер ваистину човек је оваплоћена Божја милост. Сâм Господ наш Исус Христос даје еванђелску заповест свакоме од нас да „будемо милостиви, као што је Милостив Отац наш небескиˮ (Лк. 6, 36), што свакако можемо упоредити са речима молитве Господње, које нас такође подстичу на успињање уз лествицу Божанских врлина: „и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својимˮ. Света Литургија нас као центар хришћанског живота својим текстом такође подсећа да је за наше учествовање у Трпези Царства небеског неопходна хришћанска љубав и милосрђе, али и да је милосрђе један од битнијих предуслова. У заступничкој молитви на Литургији Светог Василија Великог огледа се литургијска катихеза која у нама побуђује актуализацију милосрђа. Она јесте и образац једне литургијске молитве у којој се литург усрдно моли да Господ изобилно излије своју милост на васцелу васељену: „Помени, Господе, оне по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по гудурама земаљским. Помени, Господе, оне што живе у девствености, у побожности, подвижништву, честитом животу. Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружјем истине, и даруј му победу над видљивим и невидљивим непријатељима, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом обрати у добре. Помени, Господе, овде присутни народ, и одсутне из оправданих разлога; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас: домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји, омладину васпитај, старе укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви; ослободи оне које муче нечисти духови; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Помени, Боже, оне под судским ислеђењем, и оне по рудницима, и све оне што су у било каквој невољи, и тескоби, и опасности. Помени, Господе Боже наш, и све којима је потребно твоје велико милосрђе, и оне који нас воле, и оне који нас мрзе, и оне који замолише нас недостојне да се молимо за њих. Господе Боже наш, помени и сав народ твој, и излиј на све богату милост твоју, и даруј свима оно што моле за спасење. И оне које ми не споменусмо због незнања, или због заборава, или због мноштва именâ, Ти сам, Боже, помени, знајући свачији узраст и име, знајући свакога још од утробе матере његовеˮ. Када говоримо о милосрђу обично се помисли на она материјална дела милостиње занемаривајући ону духовну милоствост. О томе нас поучава и знаменити егзегета Свети Теофилак охридски речима: „Милосрђе се може указивати не само материјално, него и речју; а ако ништа материјалног не можемо подарити, онда и сузама. Милостиви добијају милост и овде од људи, јер ко је јуче показао милост, а данас се лишио свега, наићи ће на милосрђе код свих; Али ће му нарочито помоћи Бог.ˮ Пре неколико година наш народ задесиле су велике поплаве. У тим тешким данима многи су показали своје материјално милосрђе, али било је и оних који су своје, ништа мање, милосрђе показали усрдним и сузним молитвама за своје ближње који пате и који страдају. По учењу великог светогорског старца преподобног Порфирија Кавсокаливита непрестана молитва за ближње представља највеће дело милости, и вођен тим дубоко литургијским искуством свети старац је своја чада поучавао да се увек моле у једнини „Господе Исусе Христе Боже, помилуј меˮ, јер молећи се за себе, ми се као саборна бића и као једно тело и један складан организам, молимо за васцели свет, ширећи своју милост и испуњавајући себе Милосрдним и Човекољубивим Господом. катихета Бранислав Илић * текст објављен у Православном мисионару број 355, мај/јун стр. 18-19.
  38. 2 points
    Сваког дана акатист преподобнима служиће се у 18 сати, а Литургија у 7:30 у параклису Храма. Мошти пребиваће у Храму до 7. октобра. Забележио Марко Маленчић. Извор: Радио Слово љубве
  39. 2 points
    Обавјештавамо свештенство, монаштво и све вјерне да ће Митрополија црногорско-приморска прославити 220-годишњицу преношења три свехришћанске светиње (Деснице Светог Јована Крститеља, честице Часног Крста и иконе Богородице Филеримске) са Малте у Петроград, чиме је започело њихово дугачко путешествије, које се коначно завршило на Цетињу. Тим поводом, у суботу, 30. септембра ће бити служено велико бденије у цркви Рођења Пресвете Богородице на Ћипуру са почетком у 18 часова, а у недјељу, 1. октобра биће у Цетињском манастиру служена Света архијерејска Литургија са почетком у 8 часова, након које ће новоизрађена копија иконе Богородице Филеримске из Цетињског манастира бити свечано пренешена у цркву на Ћипуру, гдје ће се читати акатист посвећен Богородици Филеримској. Из Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска
  40. 2 points
    Улазак комунистичких јединица у Раковицу, средином октобра 1944. године, означио је почетак великог страдања за Раковичку парохију. Њено страдање представља парадигму страдања Цркве и верног народа широм Србије, у првим месецима „ослобођења” – месецима „дивљих чишћења” и „пасјих гробаља.” У книзи ђакона Александра Аздејковића „Голгота Раковичке Парохије. Страдање свештеника и парохијана од октобра 1944. до марта 1945. године“ пред нама се ређају имена мученика, потресна сведочења о њиховом ликвидирању и бестијалности убица. Страдање српског свештенства била је узгредна тема многим писцима и историчарима. Нажалост ни до данас није написана студија који би била потпуна када је реч о броју страдалника. По званичним подацима Синода, од 6. априла 1941. до 9. маја 1945. године, Акт Син. бр. 1060/зап. 237/1947. године, убијен је 481 свештеник, од разних починилаца и на разне начине. У мање писаним, а више усменим сведочанствима, као и ратној штампи, наилазимо на монструозне злочине које су, у свим случајевима пратили комунистичко весеље и песма. Комунистички злочинци се нису либили да певају и играју око својих жртава, које су умирале од разних мучења, на које су их безбожни крвници стављали. Комунисти су се посебно доказивали у мучењу и убијању српских свештеника, а своју мржњу су утиснули и у песме које су у том времену певали. Црним словима су остали записани стихови: „Носим капу са три рога и борим се против Бога, Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара, Устај сељо, устај роде, да те браним од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша” итд. Пример страдања проте Милана Клисића, свештеника у Белом Потоку отприлике је овако изгледало. Када су га у кући једни убијали, око његове куће други су певали и играли коло. Убијен је 31. октобра 1944. само зато, што му је син Растко био у четницима. При томе је овај честити свештеник за време рата спасао 100 домаћина који су изведени на стрељање, јер је у њиховом селу пронађен један мртав Немац. Прота Милан је изашао пред немачког официра, објаснио и гарантовао да то није учинио нико од мештана Белог Потока. Потом су сви ослобођени. Огромна је листа српских свештеника који су хапшени, ислеђивани, мучени, пљувани, понижавани и вређани богохулним изразима кроз комунистичке затворе у Нишу, Идризову, Лепоглави, Старој Градишци, Пожаревцу, Сремској Митровици, Голом отоку, Котору, Никшићу и Приштини. Затворени свештеници подвргавају се посебном режиму шиканирања и унижавања. Сваки свештеник бива обријан. Стављају их у мрачне ћелије, па им онда говоре: „Моли се Богу да ти помогне. Ја сам ти Бог.” Или: „Како то, да је тај твој Бог тако немоћан? Допустио је, да те ухапсимо и држимо овде! Зар не видиш да смо ми јачи од Бога кога ти исповедаш. Ми се не молимо Богу, па смо слободни.[ii] ”На њима су се иживљавали иследници, чувари па и егзекутори. Чувари су највише волели да организују „забаве” као што су трке свештеника где би један другог морали да узјашу. Ова трка се обично изводила недељом или неким другим државним празником, пред многобројном затворском публиком и полицијом који би се превијали од смеха. Прво би свештенике постројили на црту, а затим да по неколико стотина метара наизменично трчећи носе на леђима један другога. Многи нису желели да јашу своју браћу, али онда би на њихова леђа наскочио неки робијаш који је желео да покаже свој патриотизам, или чувар-полицајац, они нису били нимало дарежљиви. Они би узјаханог свештеника ударали по глави, а ногама у ребра, терајући га да брже трчи. Навијање и викање „ватрених навијача” чуло би се изван затворских зидина. Најгласнији би били када би неки свештеник под теретом и ударцима пао на земљу. Онда би полицајац, бесан што губи трку, зверски наваљивао на њега и тукао га до бесвести. О овим стравичним догађајима сведочи прота Милутин Продановић, који каже да је тада у затвору Забела било 36 свештеника. Разна понижења су трпели. Скидали су их голе па тукли, или још горе мучили вешањем о полни орган, што би се трагично завршило. Углавном сва мучења и тортуре би се завршавале ликвидацијом. Неки су живи бацани у јаме, неки живи претестерисани или су убијани маљем, стрељани па бацани у реке, неке су тровали сипајући им отров у кафу, некима су после батинања ишчупали језик и на крају убили и бацили у Саву, као што је био случај са протом Бошком Симићем из Конатица, убијеног 16. новембра 1944. Проту Милана Туцовића, који је био притворен и осуђен на 18 година робије, уочи Васкрса су извели из затворске ћелије, уз речи стражара: „Излази, попе, идеш да се сретнеш са својим Богом.” Крвнички су га ударали будаком, мрцварили и потом у седећем положају, још живог закопали у земљу.[iii] И многа друга мучења смишљали су богомрзци и свештеномрзци. Све је било најпре осмишљено јер хапшења и убиства су углавном била на неке празнике, као што је Велики четвртак, Велики петак, Васкрс, Бадњи дан, Божић или Слава. Убијани су и чланови њихових породица, попадије и деца. Младог свештеника Костадина Новичића, пароха стојничког, убили су заједно са попадијом која је била пред порођајем, у шуми у јесен 1943. године док су бежали од двојице партизана. Комунисти су највише уживали да јашу свештенике и тако их исмевали, али често би се дешавало да се ово смртно заврши, као што је случај са јеромонахом Емилијаном, старешином Манастира Раиновац. Њега су јахали, чупали му косу и браду, шутирали, ударали кундацима и цепали мантију, а онда га убили. Свештеника Машана Петровића су тројица комуниста јахала до брда изнад Умке и ту убили пиштољем 8. новембра 1944. године. Овај свештеник је био добар пријатељ раковичког свештеника Недељка Стреличића. У архиви Храма налазе се преписке између њих двојице из којих се осећа пријатељска и братска љубав свештеника и њихових породица. Неки свештеници су избегли ликвидације, али заузврат су били осуђивани на дугогодишње затворске казне. По десет, петнаест, двадесет година. То је најбољи пример проте Саве Банковића, који је 19 година провео у затвору у Сремској Митровици. Наводећи да је „деветнаест Божића, деветнаест Васкрса и деветнаест Слава”, дочекао у затвору. Неки свештеници су умирали у затворима од батинања, глади и ослабљеног здравља, а њихови гробови се не знају, као и оних који су ликвидирани. Треба поменути и случај још једног свештеника, који је био пријатељ и једно време сабрат оца Недељка Стреличића. Парох реснички, а касније топчидерски, јереј Сибин Станковић, који је одмах после рата, ухапшен и једно време провео у затвору ОЗН-е где је мучен и ислеђиван а потом пуштен, преминуо је од последица батинања у мају 1947. године.[iv] Мучени, протеривани, понижавани, камењем су засипани, многи Епископи Српске Цркве. Епископа бачког Иринеја (Ћирића) комунисти су на сваком кораку вређали и провоцирали. Камењем су гађали двор у Новом Саду, и док су пуцала стакла, једна од каменица га је погодила у потиљак. Владика је пао као покошен, а само га је Бог спасао од разјареног и подивљалог народа који је хтео да га линчује. У месту Оџаци када је дошао да служи Свету Литургију, комунисти су га засули каменицама и вероватно би га и убили да ђакон није скочио и својим тело заштитио владику Иринеја, а потом га је свештеник Миливој Степанов изнео кроз прозор. Од силних удараца задобио је тешке телесне повреде, са трајним сушењем кичмене мождине, те је све до своје смрти 1955. године провео у кућном притвору, у болесничкој соби. Мучен и понижаван је и Епископ бањалучки а потом жички Василије (Костић). Организујући митинг против њега, протерали су га из Бања Луке. Када је владика пошао ка железничкој станици, успут су му псовали Бога и вређали га, а на самој станици су га и физички напали, шутирали, ударали по слабинама и леђима. Највише су га ударали по глави, парадајзом, шљунком и каменицама; оборили камилавку са главе и изгазили, затим пљували у лице и покушавали да га вуку за браду... О овоме сам владика Василије извештава Свети архијерејски синод, где пише: „Каменицом су ме ударили по десној обрви и носу. Два пута сам био оборен на перону и пао преко шине. Једни су ме вукли на једну, а други на другу страну, те су ми поцепали пелерину и горњу мантију...Иако су ме милицајци уверавали да су ми ствари убачене у вагон, оне су остале у Бања Луци, и ја сам допутовао без њих у Београд. На две-три станице улазили су у мој купе младићи и девојке, подсмевали ми се и вређали. Једна ученица, гледајући у мене, говорила је присутнима: ’Видите колика му је брада! Срам га било! Издајник један. Колико ли је наших поклао на Дрини! Ех, овако би га клала!’, завршила је показујући десном руком као да у њој држи какав нож или мач.” Владика је и касније у Београду од комуниста прозиван и провоциран, а 1971. године су га хапсили, извели на суд и осудили на прекршајну казну коју је издржао у краљевачком затвору.[v] Епископа хвостанског Варнаву (Настића) осудили су на једанаест година затвора. Комунисти су га кривили за злочин издаје, слабљење војне и економске моћи државе, као и ширења националне и верске мржње. На све свирепости и муке у затвору одговарао је певањем тропара и молитвом, што је безбожне стражаре доводило до лудила. Приликом премештања у сремско-митровачки затвор, био је везан жицом заједно са једним римокатоличким жупником. Тако везани, одведени су до железничке станице и стрпани у вагон. Дошавши на железничку станицу Славковце код Сремске Митровице, њихов вагон су одвојили од композиције и оставили на споредном колосеку. Негде иза поноћи, локомотива при пуној брзини ударила је у тај вагон са осуђеницима. Од силног удара само их је једанаест преживело. Епископ Варнава је заједно са жупником испао кроз прозор, поломивши обе ноге и руку, док је жупник на месту остао мртав. Полиција је забранила окупљеном народу да повређеним људима пружи помоћ. Чак ни лекари нису смели да приђу док нису дошли припадници ОЗН-е, који су их камионима превезли до затворске болнице. Касније је пуштен у кућни притвор и више пута пребациван из Манастира у Манастир где је био под надзором УДБ-е. Епископ Варнава је после седамнаестогодишњег страдања отрован 12. новембра 1964. године, у педесетој години живота у Манастиру Беочин.[vi] На сличне, или нешто блаже прогоне наишло је више Епископа СПЦ, од којих су овде наведена њих тројица. И они су прогањани на најразличитије начине. Неки од Епископа су чак и убијени а њихов гроб до данас нам није познат. Такав је случај са Митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем (Липовцем) који је због великог прогона комуниста покушао да напусти земљу са седамдесет свештеника. Пут страдања Митрополита Јоаникија био је од Цетиња до Зиданог моста у Словенији, где су комунисти све свештенике стрељали, а њега ухапсили и пребацили до Београда и даље до Аранђеловца. Тамо је у јуну 1945. године убијен и покопан у некој од тајних гробница, која до данас није пронађена. Овакву стравичну судбину одредили су припадници ОЗН-е и УДБ-е за око 500 свештеника и монаха Српске Православне Цркве. Број убијених клирика је сигурно већи јер је данас веома тешко прикупити имена побијених богослова и искушеника. Комунисти су убили више Православних свештеника него усташе, или било која друга војска на територији некадашње Југославије. Аутор књига Страдање Србске Цркве од комуниста 1, 2 и 3 протојереј Велибор Џомић је на основу својих истраживања утврдио број страдалих свештеника и монаха. Укупно четири стотине осамдесет два. Он нам сведочи о многим страдањима епископа, свештеника и монаха Српске Цркве. Овим књигама писци свим жртвама комунистичке тираније исплели су мученички венац славе. Они постадоше небеска Светила земаљској Србији и квасац Православних хришћана и Срба за будућа времена. Сведоци победе живота над смрћу. Мучеништво и страдање српског народа јесте мучеништво и страдање Српске Православне Цркве. Историја и живот српског народа и његове Цркве су кроз векове сједињени крвљу и костима мученика, свештеномученика и новомученика. Они су темељ нашег народа и наше Цркве. Преко њих ми смо везани за небо.[vii] Један број свештеномученика и мученика страдалих од комунистичког режима Архијерејски сабор Српске Православне Цркве је канонизовао. Надамо се да ће се у скоријој будућности канонизовати сви свештеномученици и мученици који пострадаше од руке безбожних комуниста, као и наши молитвеници раковички новомученици, предвођени својим парохом свештеномучеником Недељком. Свети Владика Николај је још тих година великих страдања написао тропар свим страдалницима за веру Христову: Тропар гл. 8 Због верности Богу и Божијој правди пострадасте телом, земља се растужи; Ал, спасосте душе, небо се весели. А преци се ваши распеваше Небом, На капији Раја сретоше вас с песмом: Имена су ваша у књизи Вечности, Улазите у Рај, децо бесмртности! Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Новомученици Србски, молите се за нас! *** Други светски рат јасно је свима доказао да су људи заборавили хришћански пут и његове свете прописе, и изгубили своју душу, продавши је ђаволу, а своје срце испунили мржњом према ближњима јер су из овога срца избили Бога и постали духовни сиромаси.”... „Срби нису навикли на уживања, него више на страдања, каква су наши преци у прошлости доживљавали. Осврнимо се на живот и рад, мучеништво оснивача хришћанске религије Исуса Христа. Он се свега одрицао у животу да би на тај начин пружио доказа људима, какав треба да буде живот на земљи, да би се добио вечни живот на небу.”... „Издржите часно, децо моја! Бог је са нама! Ова је сила кратког века! (Патријарх српски Гаврило Мемоари Патријарха српског Гаврила, Београд 1990, 378–379.) В. Ђурић, Голгота Српске Православне Цркве 1941–1945, 157. [ii] Д. Вурдеља, Обезглављена Српска Црква, I део, Трст 1964, 53. [iii] С. Б. Јовић, Утамничена Црква, 91–112. [iv] В. Б. Перовић, Београдска Црква Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру, Београд, 1982, 80. [v] С. Б. Јовић, Утамничена Црква, 145–147. [vi] Исто, 132–139. [vii] В. Џомић, Страдање Србске Цркве од комуниста Т. 2, 21. Извор: Православије.ру
  41. 2 points
    Министар Вулин је рекао да је Грчка Православна Црква увек била велика потпора и велики стуб у борби српског народа да очува себе, своју културу, историју и традицију на простору Косово и Метохије, саопштено је из Министарства одбране. -Када Грчка Православна Црква овако дубоко и добро разуме која је суштина наше борбе, онда можемо бити сигурни да ћемо имати велику и широку подршку у читавом грчком народу, напоменуо је министар. Он је пренео да га је Архиепископ атински замолио да пренесе поздраве државном руководству и нашој Цркви што је, како је додао, још једном потврдило да ће Грчка Црква, велика, утицајна и поштована, увек бити уз српски народ. -Кад год се буде повела прича у Унеску или било каквом покушају косовских органа да преузму српско културно наслеђе и да православни трагови затру, Грчка Црква ће бити уз нас да каже да то није истина и да то није могуће, закључио је министар Вулин. Током званичне посете Републици Грчкој, министар Вулин јуче се састао са министром националне одбране Паносом Каменосом и председником Грчке Прокописом Павлопулосом. Извор: РТС Вести из сестринских цркава Косово и Метохија
  42. 2 points
    Његово Блаженство Папу и Патријарха александријског и све Африке г. Теодора II у пратњи Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја 25. септембра 2017. године у манастиру Крушедол свечано је дочекао Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије у присуству свештенства и монаштва, богослова и верног народа Епархије сремске. 26. Септембар 2017 - 15:21 Блажењеји Патријарх г. Теодор II стигао је у фрушкогорску светињу са свештеним посланством Александријске Цркве - које су чинили Високопреосвећени Митрополити гвинејски г. Георгије и пилусијски г. Нифонт и секретар Синода Александријске Цркве високопреподобни архимандрит Данило - у пратњи Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија и Преосвећене господе Епископа бачког Иринеја и зворничко-тузланског Фотија. Свечаној доксологији, која је у манастирском храму служена са почетком у 10 часова, присуствовао је директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Републике Србије др Милета Радојевић. прилог Радија Српски Сион (Епархија сремска) После доксологије, срдачну добродошлицу Патријарху александријском г. Теодору II пожелео је Епископ сремски г. Василије, који је високом госту подарио икону Свете Мајке Ангелине и панагију. Патријарх г. Теодор II је узвратио даром - иконом Светог Ђорђа и панагијом Александријског патријарха која ће остати сведочанство на његову посету Епархији сремској. У салону манастира Крушедол уприличено је послужење за високе госте. Том приликом др Милета Радојевић уручио је патријарху Теодору икону Пресвете Богородице Тројеручице у знак пријатељства и сећања на посету нашој земљи. Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II посетио је, затим, и манастир Ново Хопово, где се његова посета Епархији сремској и окончала. Извор: Радио Српски Сион
  43. 2 points
    Са тугом и жалошћу се обраћамо овим јавним саопштењем, желећи да и верном народу Српске православне Епархије сремске и друштву у целини скренемо пажњу на догађаје који су се десили у Сремским Карловцима у последњих неколико дана. Наиме, у ноћи уочи празника рођења Пресвете Богородице, 20. на 21. септембар, извршена је провала и пљачка Саборне цркве Светог оца Николаја, нашег историјског катедралног храма, који је чувар бројних светиња, споменик културе, споменик сећања нашег народа како духовни тако и национални. Други догађај се десио у ноћи 24. на 25. септембар, када је исти или истим духом вођени провалник упао у Патријаршијски двор и угрозио не само предмете културног наслеђа нашег народа из Хрватске, које треба да вратимо по оспособљавању храмова и повратку народа, него је до те мере био дрзак да је ушавши и у саме одаје Епископа могао угрозити живот Епископа и његових помоћника. Ови догађаји су застрашујући јер показују две ствари: 1) неспремност да се суочимо са изгредницима и да их, зарад смањења даљих њихових активности, у што краћем року спречимо да наставе да краду, као и 2) показују да друштво у ком живимо проживљава истинску кризу јер је спустивши лествицу достојанства људске личности на преживљавање „пуњењем стомака“, занемаривањем изграђивања правих вредности људскости и инсистирања на њима допринело да више ништа није свето и да све може бити узето и отето. Предмети који су однети из храма и из Патријаршијског двора нису власништво појединца, него институције која чува оно што је и сама наследила, и што треба да проследи на даље чување. Када нешто буде украдено из цркве, заправо је украдено од народа Божијег који је све то даривао као доказ своје вере у Бога, украдено је од сећања генерација које тек треба да дођу. Пишући ово саопштење до нас је дошла вест да је изгредник ухваћен и да је у питању младић или више њих, који је тек почео свој живот. Питамо и себе и све одговорне у овоме друштву како смо дошли до овог ступња неосетљивости и немарности једних према другима. Питамо и себе и друге, а молимо се Богу, да Господ тог младића и све њему сличне посети благодаћу покајања и дарује му снагу да изађе из блата у ком се нашао. Овом приликом апелујемо на све чиниоце да истински, Бога ради и нашег народа ради посветимо пажњу како физичком очувању наших цркава и споменика, тако и чувању душа деце и омладине од пада у те и такве грехове којима угрожавају не само свој живот, него и будућност народа ком припадају. Не смемо и не можемо дозволити себи такав луксуз да ништа не чинећи порађамо генерације које ће уместо да буду градитељи и ствараоци, постати рушитељи и разоритељи сами себе. У нади да ће ово саопштење бити схваћено као молба и вапај за борбу за људе, за душе људске, чекамо коначно разрешење ових немилих догађаја. Епископ сремски Василије СПЦ
  44. 2 points
    Саборни храм Рођења Пресвете Богородице и Град Зајечар свечано су прославили славу 21. септембра 2017. године, светим евхаристијским сабрањем свештенослужитеља и верног народа Епархије тимочке. Видео запис Свете Архијерејске Литургије и литије Славска свечана прослава започела је, у среду 20. септембра, дочеком копије чудотворне иконе Богородице Млекопитатељнице, а затим је служено празнично вечерње богослужење и прочитан Акатист Богородици Млекопитатељници. Светом архијерејском Литургијом, 21. септембра, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски Г. Јован уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Г. Илариона, војних свештеника капетана Ђорђа Динића и потпоручника Ивана Ганића, јереја Бранислава Секулића из Епархије пакрачко-славонске и великог броја свештенослужитеља Епархије тимочке. Литургији су поводом храмовне и градске славе присуствовали г. Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде, г. Владан Пауновић, начелник Зајечарског управног Округа, градоначелник Града Зајечара г. Бошко Ничић са најближим сарадницима, представници Војске Србије, Полиције, културних установа, као и мноштво верника који су се сабрали да узнесу молитве Пресветој Богородици Заштитници града. Славски колач владика Иларион је преломио са домаћином храмовне славе г. Жељком Васићем и градоначелником г. Бошком Ничићем. Домаћин храмовне славе за наредну годину биће Јавни бележник г. Јелена Баљевић са породицом. Након ломљења славског колача владика Иларион се обратио присутнима честитајући црквену и градску славу свим зајечарцима. Владика је заблагодарио свим гостима, на првом месту владики Јовану, што су се одазвали позиву да се окупимо у зајечарском храму Пресвете Богородице и узнесемо молитве Господу за спасење душа наших и за напредак на изграђивању Цркве Божје. Владика Јован је изразио благодарност на указаном гостопримству и љубави домаћина упутивши позив да се ускоро сви поново окупимо у Епархији пакрачко-славонској, да посетимо Јасеновац и да се помолимо на месту мученичког страдања српског народа. Свечана славска литија кренула је од Саборног храма улицама града, а предводили су је двојица Епископа и челници града. У литији су учествовали припадници Војске Србије, Полиције, Војни оркестар из Ниша, млади зајечарски спортисти, извиђачи, ученици основних и средњих школа као и бројни грађани. У порти цркве приређени су поклон пакети, дар Православног дечјег часописа „Светосавско звонце“, за сву децу која су учествовала у прослави храмовне славе и великој славској литији. У предвечерњим часовима славска свечаност је настављена културно-уметничком манифестацијом на Тргу ослобођења под називом „На тромеђи коло игра“. Учествовали су дечији фолклорни ансамбли ЦТУ „Корени“ из Зајечара, Танцов клуб „Северњаци“ из Видина и Центрул цултурал – Турн Северин из Румуније, као и КУД „Копаоник“ из Лепосавића. Извор: Епархија тимочка
  45. 2 points
    Капитално дело у издању Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ЈП Службени гласник: Владислав Пузовић, Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама (1849-1917), Београд 2017. Пред читаоцем је сасвим нова област истраживања која се односи, не само на српску црквену и историју уопште већ и на историју Руске Цркве - посебно њеног духовног школства и образовања у трајању од око 70 година, на прелому два века, 19. и 20. Млади црквени историчар Владислав Пузовић за ову област истраживања није имао много узора у литератури и зато је учинио велики пионирски корак исчитавања сачуване архивске грађе похрањене у архивима у Украјини и Руској Федерацији - Кијев, Москва и Санкт-Петербург. Сем ретких изузетака ова грађа која се односи на Србе студенте духовних академија није коришћена, а без ње, признаћемо, нема правог истраживања. Аутор је, иако млад, показао искуство темељног, свестраног, критичког и изнад свега, обазривог истраживача, који зналачки из расположиве грађе исчитава прве странице развоја богословске мисли код Срба и даје сажет пресек развоја исте у Русији као alma mater српске богословске мисли савременог доба. Пред читаоцем промичу ликови наших еминентних питомаца у духовним академијама, сазнајемо имена најпознатијих професора и предавача, наслове кандидатских и магистарских дисертација, рецензије њихових ментора, који су их зналачки и стрпљиво уводили у тајне и методологију богословља. Нећемо ништа ново рећи ако кажемо да се наша новија историја и школство, и просвета посебно, не могу ни замислити без имена каква су, рецимо, прота Стеван Димитријевић, епископ Никодим Милаш, епископ Иринеј Ћирић, Чедомиљ Митровић, митрополит Михаило Јовановић, Светолик Ранковић, да поменемо само нека имена, који су своје универзитетско-православно и хришћанско образовање стицали у Русији. Свршени питомци руских академија су носећи просветни кадар у нашим богословијама и тек основаном Богословском факултету Београдског универзитета, као и у другим просветним и државним установама у Србији, односно Југославији. Ако кажемо да су 24 епископа стекли духовно образовање у Русији, да до сада имамо канонизованих седам светитеља наше помесне Цркве, већ смо много рекли. Овај темељни, пионирски рад добро је утемељен, пре свега на изворима прве врсте – то је архивска грађа која, скоро да није до сада коришћена. Добро је искоришћена, не тако богата, литература, пре свега на руском језику. Детаљна проучавања појединих сегмената по научним областима тек предстоје и то је мултидисциплинарно истраживање које треба да чине богослови: библисти (ментори Србима су били познати научници А.А. Олесницки, М.Д. Муретов, В.П. Рибински, Е.А. Воронцов), црквени правници (П.А. Лашкарев, Н.А. Заозерски, Т.В. Барсов), црквени историчари – опште и националне историје Цркве (И. И. Малишевски, В.В. Болотов, А.А. Брилијантов, А.П. Лебедев, Т. Титов, Е.Е. Голубински, А.А. Спаски, В.А. Соколов, Г.А. Воскресенски, И.С. Паљмов), патролози, богослови пастирског и омилитичког усмерења, како би, свако из своје научне области, на примерима наших питомаца у Русији, показао развој поменутих богословско-научних дисциплина код нас. На крају треба рећи да сва будућа истраживања као полазну основу имају ову студију као незамењљив водич који указује у ком правцу треба продубљивати наша сазнања о нашим питомцима на руским духовним академијама. У великој и раскошној грађевини српско-руских духовних односа 1849-1917. године, студија Владислава Пузовића је заиста камен темељац и путоказ како и у ком правцу даље усмеравати предстојећа истраживања. протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Подаци о монографији: Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама 1849-1917. Аутор: др Владислав Пузовић, Издавачи: Институт за теолошка истраживања Православног богословског факултета Универзитета у Београду, ЈП Службени гласник, Место и година издања: Београд, 2017. Обим монографије: 830 стр. Тираж: 500 (ISBN 978-86-7405-183-2 (ИТИ); COBISS.SR-ID 236020748), Рецензенти: 1) Др Радомир Поповић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду; 2) Др Љубодраг Димић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду; 3) Др Наталија Јурјевна Сухова, редовни професор Богословског факултета Православног Светотихоновског универзитета у Москви; 4) Др Дарко Ђого, ванредни професор Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву; 5) Др Милош Ковић, ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду Садржај: Предговор (7-14), I поглавље: Руске духовне академије на мапи српског богословског образовања (15-112) (Руске духовне школе – историјски пут и богословско наслеђе 15-50; Руске духовне академије као центри богословског образовања Срба (XVIII – почетак XX века) 51-112), II поглавље: Срби на Кијевској духовној академији (113-282) (Кијевска духовна академија као центар проучавања српске црквене историје: од Михаила Јовановића преко Стевана Димитријевића до Јосифа Цвијовића 113-196; Српске дисертације на теме из руске и опште црквене историје 197-211; Кијевска библистичка школа и Срби 212-242; Кијевско академско богословље и Срби: од Никодима Милаша преко Доситеја Васића до Радована Казимировића 243-282), III поглавље: Срби на Московској духовној академији (283-360) (Московска школа црквене историје и Срби 283-305; Московска духовна академија и почеци српске академске библистике: Иларион Зеремски и Иринеј Ћирић 306-325; Академско богословље у Сергијевом Посаду и Срби: од Емилијана Радића преко Чедомиља Митровића до Владана Максимовића 326-360), IV поглавље: Срби на Санкт-Петербуршкој духовној академији (361-414) (Иван Савич Паљмов и Срби: од Душана Јакшића преко Лазара Перовића до Варнаве Росића 361-397; Иван Јегорович Троицки и српски студенти 398-405; Српске дисертације на теме из црквеног права, религијске философије, пастирског и моралног богословља 406-414), Епилог – Руске духовне академије и српско богословље: историјско-богословско наслеђе (415-431), Эпилог – Русские духовные академии и сербское богословие: историко-богословское наследие (432-450), Epiloque – Russian Theological Academies and Serbian Theology: Theological and Historical Heritage (451-468), Прилог 1: Азбучник Срба на руским духовним академијама (1849-1917) (469-564), Прилог 2: Архивски документи (565-786), Скраћенице (787), Извори и литература (788-802), Именски регистар (803-829), Белешка о аутору (830). Извор: Српска Православна Црква
  46. 2 points
    Отварајући презентацију, митрополит Иларион је рекао да је књига патријарха Кирила "Тајна покајања" објављена најпре на енглеском језику. Она садржи проповед Предстојатеља Руске Православне Цркве током Часног поста и Велике недеље. "Његова Светост Патријарх Кирил је изванредан мајстор усмене речи. У својим проповедима никада се није поновио, јер у свакој проповеди он теми прилази на нови начин"- рекао је владика. "У овој књизи Његова Светост Патријарх излаже Цркве учење о духовној борби коју православни хришћани воде доживотно, а посебно у данима поста. Уверен сам да ће књига бити од користи свима читаоцима", истакао је митрополит Иларион. Енглески превод књиге патријарха Кирила "Тајна покајања" сачинио је протојереј Христофер Хил, а објавило ју је Одељење за спољне црквене односе Московске Патријаршије, уз подршку Фондације Светог Григорија Богослова и фондације "Руск свет". Извор: Московска Патријаршија (с руског Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава
  47. 2 points
    Часни крст као символ и знак Христа Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина. Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће. Моћ часног крста Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда". На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света. На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима. Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење: Јер је ДОБРОВОЉНА Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне). Јер је СТВАРНА СМРТ По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света. Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег. Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати." Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста." Учешће хришћана у крсту Христовом После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24).Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21).Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана."Kао што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно? а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24). Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље. А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље; Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета. Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе. Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав. Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14). По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли. Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4). У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу. Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст. Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању). Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује." Св. Исак Сирин такође каже: "Дејство крста је двојако... ... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења. И завршава св. Григорије: "Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим..."Дакле, "и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава."Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно." Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога.Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од тренутка кад се родила", каже св. Никола Кавасила, "устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими.O овој крсној борби и теорији ‡ виђењу Бога ‡ које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на "Ваведење пресвете Богородице" св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац. б) Подносим нехотична искушења живота стрпљиво и без роптања Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу. Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика. Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави." Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.Познати православни богослов о. Димитрије Станиаје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих."На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење. Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон. И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана. в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене. Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће дух." Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора ‡ сараспећа Христу ‡ не може се доживети радост Васкрса.У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо." Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара." У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга. Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом. Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви. Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других. Крст и савремени свет Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом. Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује. Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом.Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа. Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак."Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа.А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање.Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења. Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин."Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19).Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих). Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести. Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота. Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист. Превео: Зоран Јелисавчић (Овај текст је објављен у књизи КРСТ ХРИСТОВ. Издавач је Задужбина Манастира Хиландара)
  48. 2 points
    Уз највише државне почасти, посмртни остаци проте Милана Ђурића, пренети су у породичну гробницу у Ужицу, девет година након што је 1917. преминуо у Риму, где је стигао тешко болестан повлачећи се са српском војском преко Албаније. Припремили: Наталија Видић и Горан Марјановић Обелиск од белог мермера из Венчаца, висок три и по метра, радио је чувени руски архитекта Николај Краснов, аутор између осталог и спомен костурница и на острву Виду и Зејтинлику у Грчкој. "Споменик је претио да падне на једну страну зато што је бетонски постамент био готово уништен, због тога су урадјени радови, грађевински радови у том делу, урађену су фуге како не би дошло до пропадања и проласка воде и не би долазило до даљег пропадања овог споменика", каже Славица Стефановић, Народни музеј Ужице. Проту блиског сарадника Николе Пашића, народ је 21 пут бирао за посланика, читав свој живот, дуг 72 године, посветио је како националном уједињењу, тако и политичком, културном и привредном развоју ужичког краја. Захваљујући његовој иницијативи проширена је мрежа основних школа у ужичком округу и Ужице је добило потпуну Гимназију. "Све је то утицало на њега да се он залаже у том смислу да оснује овде и окружну библиотеку са читаоницом, а поред тога он је заслужан и за долазак првог воза у Ужице 1912. године, па знамо.. у народном сећању је тај први воз остао упамћен као Протин воз", каже Славица Стефановић, Народни музеј у Ужицу. За постигнуте резултате у посланичкој и свештеничкој одежди, прота је одликован бројним домаћим и страним, ратним и мирнодопским одликовањима. Осим споменика на Доварју, који му је подигла захвална отаџбина, сећање на омиљеног проту чува и његово име овде на спомен плочи на ужичкој цркви светог Ђорђа где је највише службовао, као и на цркви у Рачи, спомен чесми у Сињевцу и спомен капели у родним Заовинама. Прота Милан Ђурић је рођен у Заовинама 9. марта 1844. године. Био је народни трибун и оснивач радикалског покрета, члан Главног одбора радикалне партије. Био је народни посланик са прекидима од 1878. до 1917. године. Учествовао је у ослободилачким ратовима. Његов савременик, прота Витомир Видаковић га описује речима: „Велики у вери, истрајан у борби, несавитљив у данима искушења, прота беше горостас...“ Прота Ђурић је био далековид политичар, родољуб, хуманиста, посленик просвете и културе. На његову иницијативу, као посланика у Народној скупштини, проширена је мрежа основних школа у ужичком округу. Ужице је добило потпуну гимназију, савремену болницу, једну од првих електричних централа у Србији, Ткачницу и железничку пругу 1912. године. Залагањем ужичког народног трибуна, након 1903. у ужичком крају је заживела грађанска и парламентарна демократија. Добивши подршку од народних посланика, проте Милана Ђурића и Љубомира Стојановића, општинска управа у Ужицу на челу са Петром Чађевићем, предузела је низ мера ради бржег привредног и културног развоја овог краја. Постоје приче да све оно што Никола Пашић сам није смео или није хтео да каже старом краљу Петру I, чинио је то преко народног посланика и ужичког проте Милана Ђурића. А што краљ Петар није хтео лично да каже Пашићу у брк, то је, опет, ишло преко овог народног посланика, са којим је био пријатељ од времена кад није био краљ него кнез-емигрант на Цетињу. Кад год би се односи између краља Петра и Николе Пашића затегли, покушавао је прота Милан Ђурић да их како-тако измири. Упокојио се 30. априла 1917. године у Риму. Уз највеће државне почасти посмртни остаци проте Милана Ђурића су пренети у родно Ужице и сахрањени на Доварје 1926. године. Видео прилог РТС http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/srbija-danas/2873998/konzervacija-spomenika-prote-milana-djurica.html
  49. 2 points
    Извор: http://mitropolija-zagrebacka.org/profesor-dr-zoran-krstic-otvorio-ciklus-predavanja-na-temu-crkva-i-drustvo/?script=cir
  50. 2 points
×