Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing most liked content since 04/24/17 in Странице

  1. 11 likes
    Многе и велике светитеље Господ даде сваком крају земље Српске у сваком времену његове историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском, даде Бог у тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног оца нашег Василија, новојављеног чудотворца Острошког и Захумског. Свети отац наш Василије, назван Острошки, роди се у хумској земљи, данашњој Херцеговини, којом раније владаше Свети Сава пре свог одласка у Свету Гору. А по повратку из Свете Горе, када установи Српску Архиепископију, Свети Сава у тој земљи основа Захумску епископију, којом касније управљаше и овај свети отац наш Василије као митрополит њен. Али треба прво изложити по реду његово свето житије. Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га научише страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав окренут ка Богу врлином побожности. Прву школу врлине и побожности Стојан изучи у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности беше му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Иако млад, преподобни је редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на праг храма Божјег, он је правио метанија и побожно целивао најпре црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На светој Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу, као да стоји пред престолом Божјим. Одликовао се свагда смиреношћу и озбиљношћу, а такође и милостивошћу срца и душе. Његова породица беше сиромашна и једва да хлеба имађаше колико треба. Но он, ни оно мало хлеба што је јео, није никада јео сам, него је увек делио са другима, особито када је као чобанин чувао овце заједно са другим чобанима. Његове родитеље мржаху неки зли суседи, отпадници од вере и потурчењаци, па ту мржњу своју окренуше и против младог Стојана због његове побожности и мудрости. То беху прва искушења за младу душу његову, која ће касније имати да трпи још многа таква искушења. Да би дете склонили од непријатеља, а уједно желећи да се он и књизи и писмености научи, родитељи га одведоше у најближи у том крају манастир звани Завала, који беше посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, и у којем игуман беше Стојанов стриц Серафим[1]. Манастир беше познат у херцеговачком крају и имађаше повеће братство. У манастиру беше и учених монаха, а имађаху тамо и доста књига. Овде се благоразумни младић Стојан научи мудрости Светога Писма и Светих Отаца, а такође и корисним светским наукама. Читајући књиге и речи Светих Отаца душа му се распали љубављу према Богу и светом подвижничком живљењу, те зато жељаше да се замонаши. У манастиру Завали преподобни остаде неко време, па онда преће у манастир Успења Пресвете Богородице, звани Тврдош, у Требињском крају, у коме беше и седиште Требињске епархије.[2] Живећи у овом манастиру, блажени још више заволе монашки живот и зато увећа своје подвиге, јер сада коначно одлучи да овде прими свети и анђеоски чин монашки. Сво време он овде провођаше у посту, бдењу и молитвама, и у телесним трудовима. Када затим би замонашен, на монашењу доби име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и свештеничког чина. И служаше од тада пред престолом и жртвеником Божјим са сваком побожношћу и чистотом. Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија, који га задржа код себе на Цетињу. Али ускоро измећу њих двојице дође до неслагања око једне веома важне ствари, о којој ћемо сада проговорити. У то време беше се проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда. Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православних еда би их обратили у своју Латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке. На њихов подмукли рад против православних скрену пажњу митрополиту Мардарију ревнитељ Православља блажени Василије, али митрополит не хајаше за то и беше попустљив према унијатској пропаганди. Благодарећи својој вери и привржености Православљу, а такође и ревносном деловању преподобног Василија против уније, православни народ и свештенство не подлегоше латинској пропаганди. А преподобни саветоваше митрополиту да борбено иступи против непријатеља Цркве и да се ничега не плаши кад је у питању одбрана вере и истине Христове, али то митрополит не послуша. Шта више, он поче да сплеткари против светог Василија и да га лажно окривљује пред народом. Народ није поверовао тим клеветама митрополитовим, јер је добро знао за свето и богоугодно живљење Василијево, и много га је поштовао и волео. Али, желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења, преподобни се врати натраг у свој манастир Тврдош. Но ни тамо он не престаде да се бори за очување Православне вере и за заштиту свога народа од опаке туђинштине. Зато и би од народа назван ревнитељем Православља.[3] Живећи у Тврдошу, светитељ настави своје подвиге, али не само на спасењу своје душе, него још више на спасењу свог православног народа Божјег. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које подноси његов народ, грцајући у претешком ропству агарјанском, у немаштини и сиротињи, у страху од турских зулума и безакоња, у опасности и кињењу од унијатске пропаганде. И зато је непрестано узносио Богу топле молитве за спасење свога народа. Иако у то време већ беше архимандрит, он се не заустави само у манастиру, него крете на еванђелску службу у народ, да као духовник и пастир обилази херцеговачка села и куће и тако проповеда Еванђеље Христово. Идући по народу као некада његов праотац Свети Сава, он свршаваше сва света богослужења и свете тајне по народу, и храбраше људе у вери и трпљењу, и помагаше невољнима и уцвељенима. Под именом "рајина богомољца", како су га Турци звали, он служаше као пастир народа Божјег и његов еванђелски просветитељ. Овакав његов апостолски рад изазва против њега тамошње потурчењаке, и они гледаху да га убију. Да би се уклонио од те опасности, и да би свом народу више помогао, свети крете на пут у православну земљу Русију. Вративши се после неког времена из Русије, са собом донесе многе и богате црквене дарове, свете одежде и црквене књиге, а такође и нешто новаца за свој народ. Овим даровима он снабдеваше осиромашене цркве по Херцеговини, а такође и помагаше и невољнике и потребите. Такође се даде на поправљање многих запустелих и оронулих храмова, и отварање народних школа у Тврдошу и при парохијским црквама. За овај немањићски ктиторски и просветитељски рад он призиваше у помоћ и тврдошку сабраћу јеромонахе и парохијске свештенике. Али лукави враг рода људског ни овога пута не остави га на миру. Ранија мржња његових непријатеља и сада се опет разбуктаваше. С једне стране, то беху потурчењаци, а с друге агенти латинске уније. Његово неустрашиво ревновање и неуморно апостолско пастирствовање само повећаваше мржњу и насиље богопротивника, тако да светитељ би поново принуђен да се уклони из тога краја. Овога пута он одлучи да отпутује у Свету Гору, у тај светионик Православне вере и врлинског живота. Зато крете из Тврдоша преко Оногошта (Никшића) и Жупе Никшићке и стиже у манастир Морачу. Из Мораче пређе преко Васојевића и Будимља и дође у манастир Ђурђеве Ступове, па одатле продужи све до Пећи. У Пећи се јави свјатјејшем патријарху пећском Паисију Јањевцу (1614-1647. г.) и исприча му подробно о тужном и чемерном стању православних Срба у Херцеговини, о њиховом страдању под насиљима и зулумима турским и о лукавој пропаганди латинској. Затим изложи светом патријарху своју жељу да отпутује у Свету Гору, и затражи за то његов благослов. Мудри патријарх Паисије одмах увиде да архимандрит Василије има велике духовне врлине и способности, и дивећи се његовом дотадашњем пастирском раду, одмах намисли да га произведе за архијереја. Али га најпре пусти у Свету Гору и посаветова му да тамо не остане, него да се врати њему у Пећ. Патријарх је оценио Божјег човека Василија и извео закључак да само такав човек може помоћи тешко угроженом православном народу у Захумским крајевима. Василије допутова мирно у Свету Гору и задржа се у њој годину дана. Обишао је тамо многе манастире и скитове, и поучио се од многих подвижника и пустињака атонских. Но највише је времена провео у српском манастиру Хиландару, мећу српским монасима. По повратку из Свете Горе он сврати опет у Пећ и јави се патријарху. Свјатјејши патријарх тада сазва отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротониса Василија за епископа, и постави га за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу.[4] Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким и претешким временима. Из Пећи он отпутова истим путем натраг у Тврдош, где са радошћу буде примљен од свега православног народа. Одмах по доласку у своју епископију он настави свој од раније започети пастирски рад. Без обзира на све опасности, које му понова одасвуд почињу претити, он путује свуда по епархији и неоступно врши своју архипастирску службу. Главно оружје у његовом раду беше реч Божја и молитва. Моћ његових молитава беше тако велика, да је већ тада почео чинити чудесна исцељења и уопште пројављивати знаке и дејства чудотворства. Народ га већ тада сматраше за светитеља, јер се много пута беше уверио у његов свети живот и молитве и у дар прозорљивости који беше добио од Бога. При томе, не само да он иђаше у народ, него и народ стаде долазити к њему, тражећи од њега себи помоћи и утехе у различитим невољама и искушењима сваке врсте. И светитељ милостиво помагаше свакоме својим светим молитвама и духовним поукама, а често пута и милостињом. На милостињу он побуђиваше и друге људе, а такође и на обнављање светих богомоља и манастира. Тако он покрену богатог народног добротвора Стефана Владиславића и са тадашњим игуманом тврдошким Венијамином они поправише и доведоше у ред манастир Тврдош у коме борављаше. У то време, Турци убише митрополита источно-херцеговачког Паисија Требјешанина, чије седиште беше у околини Оногошта (Никшића). Тадашњи српски патријарх у Пећи беше свјатјејши Гаврило Рајић (1648-1656. г.), који касније пострада као свештеномученик. Он тада постави светог Василија, дотадашњег митрополита Захумског, за митрополита ове упражњене епархије, и о томе написа своју патријарашку грамату (писмо).[5] У тој грамати он писаше: "Смерност моја пише у богоспасаему епархију, која се зове Никшић, Плана, Колашиновиће и Морача, то јест кадилук пријепољски, вама преподобним игуманима, свештеноиноцима и иноцима, благоверним протопопима, и чесним свештеницима, и свима у Христу Богу благоверним хришћанима. Благодат Божја и помоћ Светих Српских Просветитеља нека је са свима вама! Овим да знате како дадох и благослових вишеречену епархију Владици Захумском, кир Василију, што је држао покојни Владика Максим и светопочивши Владика Паисије, нека им је вечан спомен. Примите са усрђем вишереченог Владику и одајите му част онако како треба своме законитом Митрополиту, да би добили благослов и благодат Господа Бога и покров Пречисте Богородице на вас и на децу и домове ваше православне". Митрополија источно-херцеговачка, која се још називаше и Милешевска или Петровска, [6] на коју сада би постављен светитељ Божји Василије, у ствари је источни део древне Захумске епархије, јер је патријарх Макарије Соколовић (1557-1574. г.) при обнови Пећске патријаршије, Захумску епархију разделио на источну Милешевску, и западну Требињску, са седиштем у Тврдошу. Свети дакле Василије преузе сада источну, такозвану Оногошку, митрополију, али не преће одмах у Оногошт (Никшић), него за неко време управљаше из манастира Тврдоша, где је до тада живео. После тога он отиде сасвим у своју митрополију и продужи тамо свој архипастирски рад. У то време Турци још више отпочеше мучити српски народ и пљачкати домове по селима, а људе одводити у ропство. У томе су нарочито предњачили зли војници Али-аге. Они опљачкаше цркве и манастире, и сву земљу опустошише, јер народ у страху побеже у збегове, и све притиште таква беда да ни Израиљцима у Египту није било горе од тога.[7] Обесни пак херцеговачки санџак-бег похвата тих година све народне прваке и погуби их све по реду. Иако љубљаше да живи у манастиру Светог Апостола Луке у Жупи Никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође обитаваше, светитељ би принуђен да се удаљи из овог новог свог седишта, јер беше притешњен овим и другим турским зулумима. Зато он нађе једно скровито место, у које намераваше да се повуче. То место беше једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо он уреди себи келију и хтеде остати дуже у њој. Дознавши за то, дођоше к њему старији људи из околине и усаветоваше му да је боље да пређе одатле у манастир Острог, што светитељ одмах и послуша. О Острогу је светитељ већ био чуо и за његове подвижнике знао, особито за врлинског игумана острошког, преподобног старца Исаију. Овај врлинасти старац подвизаваше се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога. Када се престави из овог живота, Бог прослави његове свете мошти, али их Турци убрзо пронађоше и на огњу спалише. Дошавши у свети манастир Острог, свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Од тада он са тога места управљаше својом митрополијом, и то пуних петнаест година. У Острогу он поче окупљати око себе и друге монахе и подвижнике, и са њима обнови цркву Ваведења Пресвете Богородице, коју раније беху саградили претходни острошки подвижници. Нешто касније он подиже и украси и црквицу Часног и Животворног Крста у Острошкој стени, која се затим и живописа и сачува се до данашњег дана. [8] Једном речју, он настојаше да се његова Острошка пећина претвори у прави манастир, те да по угледу на остале православне манастире буде расадник духовног живота за народ. Када се братство у манастиру увећа, он тада постави за игумана Исаију, унука оног преподобног Исаије из села Попа код Оногошта. Сам пак светитељ одаде се овде најстрожијим подвизима, јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Иако зидаше цркве и келије, и сопственим рукама ношаше камење за грађење, он уз то брињаше и о својој епархији и о повереној му пастви, при том никако не умањујући свој подвиг непрестаног богомислија, молитвеног бдења и испосништва. Храњаше се само воћем и поврћем, и свршаваше метанија и остале подвиге монашког живота. Телом бејаше сув, а лицем жут као восак, и сав беше храм Пресветога Духа. Ипак, светитељ није боравио само у испосници. Са својих острошких духовних висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова као прави пастир његов. К њему стадоше долазити људи са свих страна, и то у великим масама, и тражити његову помоћ и духовну и телесну утеху. Још за живота народ га сматраше светим, и зато му са свих страна притицаху. Многи тада осетише чудесну моћ његове молитве и прославише за то Бога. Прогањана и злопаћена херцеговачка раја склањаше се испред турских злочина к светитељу у Острог, и многа старци, жене и деца остајаху дуже времена код свог владике.[9] А блажени духовни отац њихов, и пред Богом молитвеник, брињаше о њима и храњаше их благодарећи и помоћи околних села. Из острошке испоснице он одржаваше редовне везе са српским патријарсима у Пећи, и са њима се дописиваше, а кад могаше и посећиваше их. Њима се жаљаше свети владика митрополит на велику злобу људску, која га окруживаше. Наиме у близини манастира Острога живео је неки кнез Раич са својих шест синова, који светитељу и манастиру чињаху многе и велике неправде. О томе је овако писао свети Василије у свом завештајном писму[10]: "Пишем ради потврде истини да знају хришћани да бејах неко време у Острогу у пустињи, и приложих тамо сав свој труд усрдно и све своје имање, и ништа не поштедих Бога ради и милости ради Свете Богородице. И са неком братијом уз помоћ Божју обнових тамо оно што се и на самом делу види. И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у сваком добром делу. А ово пишем да знају црквени служитељи који ће после мене служити Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стени топлоте ради Божије, да знате и ви и хришћани који после мене будете". Због насиља кнеза Раича и због силне злобе људске, светитељ помишљаше да се пресели из Острога на неко друго место, где би наставио своје подвиге. Помишљао је том приликом да отиде на свагда у Свету Гору. Али у себи осећаше да је та злоба дело демона, еда би га омели у његовом врлинском подвигу. Уз то га умолише и суседни Бјелопавлићи, предвођени својим духовником, свештеником Михаилом Бошковићем, да их не оставља саме без његове благодатне помоћи и молитвене заштите. Светитељ. одлучи да не напушта Острог, и да до краја трпи неправде. Али ипак пође (1667. г.) блаженом патријарху Максиму у Пећ и исприча му своје тадашње и народно стање. Свјатјејши патријарх написа писмо кнезу Раичу и народу Бјелопавлићком, и у њему опомињаше народ да чувају и помажу манастир Острог, а прећаше проклетством свакоме ономе ко би се дрзнуо да и даље пакости светитељу и монасима. Овоме кнезу Раичу и сам Свети Василије прорече, да због насиља које чине манастиру, сви ће му синови погинути. Ово пророштво светитељево убрзо се и испуни. Ожалошћен, кнез Раич пође тада светом оцу Василију и исприча му несрећну погибију својих синова. Светитељ утеши кнеза, и саветоваше му да се каје за грехе своје и грехе своје деце. Том приликом он му прорече да, ако се буде искрено покајао, Господ ће га утешити и опет ће га благословити великим мушким потомством. Ово претсказање Светитељево ускоро се и испуни, и кнез опет доби неколико мушке деце. Још многа друга претсказања Светитељева обистинише се за време његовог живота, а такође и многа се чуда молитвама његовим догодише. Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска добра своје пастве, Светитељ Острошки достиже полако и до краја свог овоземаљског живота. Упокоји се мирно без болова и патње лако предавши душу своју у руке Господа свог, 29. априла 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, доцније је израсла једна винова доза, иако у стени нема ни мало земље. У часу Светитељевог блаженог престављења келија се његова заблиста необичном и надземаљском светлошћу. Тело Светог Василија острошки монаси са хранише у гроб испод црквице Светог Ваведења Мајке Божје. Одмах по престављењу Свечевом народ поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долажаше и за време његовог земног живота. А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас у Острогу не престају. Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива. Глас о прослављењу тела Светог Василија брзо се пронео на далеко, и народ у све већем и већем броју поче долазити његовим светим моштима. Од тада до данас не престају, милошћу божјом и светошћу Светог Василија, дешавати се многа преславна чуда над његовим светим и чудотворним моштима. Ка великој и многоценој острошкој светињи стадоше долазити не само православни, него и остали хришћани, па чак и муслимани. И, по вери њиховој и милости Божјој и Светог Василија, налажаху утеху и добијаху благодатну помоћ. Међу многим поклоницима који дођоше Светитељу у Острог на поклоњење беше и последњи патријарх српски у Пећи[11] Василије Бркић-Јовановић (1763-1765. г., умро 1772. г.), који, прогањан од Турака, нађе себи склониште у Црној Гори. Он у Острогу проведе крај моштију Светог Василија шест месеци у молитви и посту, и том приликом састави Службу и Житије овом светитељу[12]. А у тешким ратним и поратним годинама, боравећи крај Свечевог кивота и ту налазећи себи утеху и заштиту, презвитер Василије написа (1947. г.) Акатист Светом Василију, који се налази у рукопису у манастиру Острогу.[13] Поклоници и данас долазе у великом броју из свих наших крајева Острошком Чудотворцу, без обзира на вероисповест и националну припадност. Долазе, штавише, и из иностранства. Крај кивота Светитељевог узносе се молитве и на нашем и на страним језицима. Многи доносе децу да крсте баш испред моштију Свечевих, и многи називају децу именом Василијевим, а многи ту склапају брак, или се исповедају и причешћују, или траже да им се читају молитве за здравље, за исцељење, за спасење. Многе се жртве и прилози доносе Светом Оцу под Острог, али су највеће оне жртве искреног покајања и очишћења срца пред Богом и Светим Василијем. Њега чак и безбожници поштују, и са страхом његово име спомињу. Јер сви знају да се са Светим Василијем није могло шалити, ни за живота ни после смрти. Пред милостивим Светитељем Острошким сав српски светосавски род излива све своје туге и боли, и приноси топле молитве за живе и умрле своје сроднике. Празником и радним даном, из близа и из далека, ка Светитељу хрле поклоници, припремани претходно постом и молитвама, да би се пред светим ковчегом његовим изјадали, исплакали, исповедили и благослов измолили. Поред редовних црквених постова народ узима и посебне заветне постове, и тај пост зове "недјеља Светог оца Василија". Ово особито бива пред његов празник Васиљев-дан. У крајевима Црне Горе људи се куну именом Светога Василија да би доказали истинитост својих речи и поступака. Пред Свечевим моштима некада су полагали заклетву и заветовали се. Поклоничка путовања народна у Острог почела су још за земаљског живота Светог Василија, и по прослављењу његових светих моштију никако не престају до данас. Поред празника Светог Василија, дани сабора у Острогу су Тројичин-дан, Петров-дан, Илин-дан и дан Успења Пресвете Богородице. У те дане у Острог се окупља и по десет и двадесет хиљада побожних поклоника. Као што Светитељ не имађаше мира за земаљског живота, гоњен од многих непријатеља Божјих и од главног непријатеља људског спасења - ђавола, тако ни његове свете мошти не остадоше у Острогу поштећене од нечастивога. Тако, први пут су острошки калуђери морали да скривају мошти Светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Монаси су тада закопали Светитељеве мошти ниже манастира крај реке Зете. Остале су ту закопане читаву годину. Река је плавила ово почивалиште, али се вода на чудесан начин није дотакла ни ковчега ни моштију његових. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Омер-паша је тада опколио Црногорце у Горњем манастиру и опсада је трајала девет дана. Свега тридесет Црногораца, на челу са великим војводом Мирком Петровићем, оцем црногорског краља Николе, бранили су храбро манастир од Турака. Када су најзад, с помоћу Светог Василија, одбили Турке, отслужили су благодарење Богу, Пресветој Богородици и Светом Василију у цркви Светог Ваведења. А онда Црногорци узеше са собом Светитеља и понеше га са собом на Цетиње, и положише га у цркву Рождества Пресвете Богородице, покрај моштију Светог Петра Цетињског.[14] Мошти Светог Василија остадоше на Цетињу до пролећа 1853. године, када су опет враћене у Острог. У том рату манастир Острог би опљачкан и попаљен од Турака, а многе драгоцености острошке, као и документа из доба Светитељевог, нестадоше и пропадоше. Трећи пут бише ношене мошти Свечеве из Острога у рату 1876-1877. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана. Са великом свечаношћу враћене су у Острог 1878. године.[15] Фебруара 1942. године, приликом бомбардовања Острога непријатељским гранатама, монаси су из страха да гранате не поруше цркву Светог Ваведења, где Светитељ почива, пренели његово свето тело у малу пећину у стени иза манастирских конака. Ово страховање показало се излишним. Јер су гранате долетале, падале око манастира и распрскавале се, али манастиру никакву штету нису нанеле, нити кога од братије повредиле. Светитељ је и тада, као и раније, а и данас, бдио над својом обитељи. Поштовање нашег народа према овом Божјем Угоднику огледа се и у подизању у његову част многобројних храмова у земљи и иностранству. Особито је диван храм подигнут њему у његовом граду Оногошту - Никшићу. Године 1935. отворена је у Београду болница под именом Светог Василија Острошког; у цркви Св. цара Константина и Јелене на Вождовцу чува се данас његов свети омофор. Највише пак прославља се Свети Василије у самом манастиру Острогу, где се, као што рекосмо окупљају многобројни поклоници са свих страна наше земље. У Острог се иде са страхом и побожношћу, пешачећи, а често и на коленима идући од Доњег до Горњег манастира. Из Острога се носи освећена водица, уље и тамјан, нафора, или вата са кивота Светитељевог, да се онда тиме намажу и пошкропе они који нису могли доћи Свецу на поклоњење. Пред кивот Светитељев доносе се болесници, болесни од разних и неизлечивих болести, и Светитељ их милостиво исцељује и оздрављује и од душевних и од телесних болести. О томе сведоче многобројне штаке, и ланци, и вериге, и носила, и скупоцени дарови остављени Светитељу у Острогу у знак захвалности за чудесно исцељење и оздрављење. О тим многобројним исцељењима, и о онима од душевних болести, лудила и ђавоиманости, сведоче многи записи у манастирским књигама, и још више неизбрисиви записи у срцима верних. Многа од тих чуда Светог Василија народ препричава и казује широм наше земље. Нека само од тих чуда, и то оних најновијих, споменућемо и ми овде. Извор: Радио Светигора Напомене: [1] О њему је сачуван запис на манастирском Еванђељу. У том истом Еванђељу стоји записана и вест о мученичкој смрти тадашњег патријарха српског Јована (1592-1613. г.), кога су Турци одвели у Цариград и 14. октобра 1613. г. уморили. [2] Ова епархија би основана у време обнове Пећке патријаршије од стране патријарха Макарија Соколовића (1557-1574. г.). - У манастиру Тврдошу крајем 16. века беше средиште српског ослободилачког покрета против Турака на челу са митрополитом Херцеговачким Висарионом. Манастир је порушен крајем 17. века од Млечића. На рушевинама старог манастира, подиже у наше дане нову цркву Никола Руњевац из села Пољица код Требиња, - дивну себи задужбину пред Богом и својим родом. [3] Пропаганда неких од гореспоменутих језуита или унијата измислила је касније нека два писма (из 1660. и 1671. г.) у којима се тобоже Св. Василије обраћао римском папи Александру ВИИ и Клименту Х и, наводно, признао их, тражећи у накнаду за то, ни мање ни више, новац од папе!? - Ова писма у ствари су фалсификована, лажно написана и неистинито потписана од самих језуита, који су на тај начин хтели да се похвале својим "успесима" пред својим старешинама у Риму. (О лажности тих докумената видети код Еп. Н. Милаш, Св. Василије Острошки. Разјашњења једног питања из Светитељевог живота, Дубровник 1913). [4] О томе је патријарх издао и грамату (патријаршијско писмо), која се чувала у манастиру Острогу, и, изгледа, нестала приликом турске пљачке 1852. г. - Свети Василије је за митрополита Требињског дошао после херцеговачког митрополита Симеона. Из тога времена сачувао се један запис Светог Василија на књизи Летопис Јована Зонаре, коју Тврдошу поклони велики добротвор Стефан Владиславић из Гацка. Светитељ се на књизи потписао на дан Св. Симеона Мироточивог 13. фебруара 1639. г. кратким записом: "Аз смјерни митрополит Захолмски Василије". Ово је изгледа најстарији потпис Св. Василија у коме се он назива Захумски митрополит и на тај начин обнавља старо име ове светосавске епархије. [5] Ова патријарашка грамата или синђелија писана је 27. новембра 1651. године у манастиру Грачаници. [6] По манастиру Св. апостола Петра и Павла на Лиму, где је неко време било седиште ове епархије. Турци су почетком 17. века овај манастир насилно претворили у џамију, и тада је седиште епархије пренето у околину Оногошта (Никшића), те се епархија звала Оногошка. - Свети Василије био је митрополит Требињске епархије од 1638-1651. године, када је прешао на Оногошку епархију. [7] О томе је остао запис монаха Гаврила из манастира Свете Тројице код Пљеваља забележен на једном минеју преписаном у овом манастиру 1649. године. [8] Прилозима Св. Василија обновљена је у то време и црквица великомученика Георгија у пиргу манастира Хиландара на Светој Гори. [9] Острог је био у време Св. Василија и стециште српских родољубивих хајдука, бораца против турског зулума. Ту је често долазио и познати харамбаша Бајо Николић-Пивљанин. [10] Ово писмо потиче из 1666. године и чува се до данас у манастиру Острогу. [11] Пећка Патријаршија укинута је турским бератом од 1766. године. Обновљена је у Срем. Карловцима, а затим у Београду као Српска Патријаршија (1920. године).
  2. 9 likes
    Град скоро непојмљиве историјске прошлости, као песмом опевани,,роден крај'' био је то и другим историјским личностима попут Кемала Мустафе познатијег као Ататурк те самом оснивачу града Филипу II македонском, оцу Алаксандра Великог или како га и ми често називамо ,,Македонском''. ,,Град конзула’’ како је такође познат код нас, у коме је службовао и Бранислав Нушић као конзул али и градоначелник, те епископовао пре светог Николаја и владика Јосиф (Цвијић) потоњи Митрополит скопски. Таквом једном граду, неспоривих историјских величина и аутентичних личности, рекaо би неки ,,префињени православац'' у педигреу недостаје можда још само нешто. Нешто, што су сви истински православни центри, ма колики они били, увек имали као, можда, и најдрагоценији свој бисер. Бисер који је често био прикривен од јавности, познат и привилегија малом броју оних који су га препознавали као таквог. Бисер, какав данас има Софија у виду стогодишњег Дјада Добрија (из Бајлова); живи светлећи бисер какав је некад ходао улицама Санкт Петербурга у личности Свете Ксеније; те многа друга места па и сам Атос, где сјаје од света сакривени и непознати бисери, али тиме на мање вредни, напротив! Бисерне личности, које су добровољно, само и само Христа ради ступиле на најнедокучивију пут јуродивства и тиме украсили ниску духовности на најлепши и најаутентичнији начин људском духу доступан. На срећу многих битољчана, (Битољ или Битола, чији назив потиче од словенског ,,обитель'' , те грчког Монастири – μοναστήρι), ипак су имали и један такав духовни и људски бисер, олицетворен у својој суграђанки, 90. годишњој старици Маријанти. Маријанти – ,,питачката’’ како су је најчешће називали, што преведено са македонског значи ,,просјакиња’’, била је најчешће сретана личност по Битољским храмовима и улицама. Неуморно просећи и ,,досађујући’’ пре свега свештеницима тих храмова, није могла остати незапажена. Свакако је била и остаће невероватна појава, носећи и титулу својеврсне урбане легенде која никог није остављала равнодушним. Њен изглед погрбљене и ,,нарогушене’’ старице у црном, био је само фасада, коју је било лако заобићи само једним, и најмањим, отшкринућем враташца свога срца, после кога би се на њеном лицу указао најблажи израз лица и небески осмех радосне туге. Могао је свако ко је имао бар један неукаљани трунак негде у дну срца, препознати да то створење Божје, можда на најлепши начин приличи оној Николајевој, чувеној Касијани коју је Светитељ и Маријантин суграђанин, и Владика у оно време, преточио у свој ,,Стослов љубави’’. И гле, у оно време када су Тројица Светитеља са почетка наше приче, владике Николај и Јован шангајски те Авва Јусатин, једновремено ходала Битолским улицама и ,,Широким сокаком’’, Маријанти је била тек девојчица. Нема никакве сумње да је била на богослужбма којима су баш они началствовали, да су је благосиљали или да су се бар сретали. Касније мало, кажу да је у својој младости баба Маријанти била и прелепа девојка, те да су њеној спољашности и раскошним хаљинама завидели и они најимућнију у граду, а Битола није ни тада, као ни данас, оскудевала у томе. Очигледно је да је њен подвиг у толико већи јер се сама, потпуно слободно, одрекла свега тога и изабрала овај несвакидашњи, чак и за већину искрених Хришћана неразумљив пут. Разобличавала је многе. Почев од људи који долазе у Цркву и посећују Литургије, преко свештеника који су умели да је заобилазе у најширем луку, све до оних који су и у најкаснијим сатима седели по баштама Битољских кафића и клубова, и нису много марили за било чији усуд осим свог. Чини се да су јој свештеници били ,,најслађа мета’’. Руку на срце било је међу Свештеницима и оних који су радо испуњавали њене прохтеве и слушали њена слова. А ти прохтеви сводили су се на ,,дај банку, дај десет..’’ знала је потражити и ,,хиљадарку’’ ..чини се, свакоме ,,по заслузи’’. А зашто је ,,просила’’? То и није била просидба. То је било заправо сакупљање онога што нико други до ње није имао смелости, снаге, воље, Љубави на крају, да сакупља. То су били прилози којима је она таква, погрбљена и тешко покретна хранила 8 (осам) многочланих породица – којима је то био једини извор примања! Осим тих осам којима је она била једина хранитељка и извор љубави, било је и на стотине болесних, одбачених, на хиљаде бескућних и незбринутих, од којих ће већину видети само тада кад им удели прилог. Ако би приметила да у храму не гори неко кандило, одмах би то исправила. Икона која би несмотреном црквењаку промакла и није била обрисана, у трен ока би заблистала. Примећивали су они који су ,,боље видели’’ да поједини монаси и монахиње умеју, кришом додуше, и десницу да јој целивају. Једном приликом, када су преговори између делегација СПЦ и МПЦ-у расколу, билу у успону а разговори вођени у Битољу, за око је многима запао сусрет Владике бачког Иринеја и старице Маријанти. Ко је кога ту ‘’препознао’’ или ко је коме био интересантан у том сусрету, остало је непознато. Али је разговор засигурно био срдачан, веома садржајан и најинтересантније од свега, вођен на чистом грчком језику тако да је садржина остала само њима позната. Кажу да су многи који су је иоле боље знали, тражили од ње савете не би ли решили неки свој проблем или недоумицу. Ти исти и многи други сведоче, неки се и куну, да је Маријанти била изразито прозорљива. У то нећемо улазити, али посведочићемо само један тренутак којем нам је Бог подарио да присуствујемо. Било је то непосредно после уласка у јединство са СПЦ Архиепископа Јована, повардарско- велешког Епископа у оно време. По завршетку службе, на улазним вратима храма Светог Димитрија у Битољу, Маријанти је пришла мајци Архиепископа Јована и потражила новац. Док јој је старамајка Галена, тако је име Архиепископовој мајци, давала новац, Маријанти је изговарала следеће речи. ,,Ајде хвала за новац, и да знаш, Јован ти је Свет човек. Тој е светител (на македонском). И не плаши се, не тугуј, биће добро, неће му моћи ништа. Ништа! Јер Христос је с њим, и Свети Димитрије; ,,они’’ нису у праву, нису како треба.’’ Целивала је и руку Архиепископовој мајци, мада је она то често чинила онима који би јој дали позамашнију своту новца, или пак из разлога знаних само њој. У садржај Маријантиних речи и смисао које су оне носиле, такође нећемо улазити а да ли су биле пророчке, остављамо читаоцима да сами расуде. Сваки сусрет са њом је код аутора ових редова изазиво необјашњиву радост и спокој, иако је и њему знала да упути ‘’заједљива слова’’. Међутим, већ у следећем трену била је тако блага као бака каквог детета, као најрођенија. Последње дане провела је у дому за стара и изнемогла лица у Битољу. Кажу да су је тамо третирали најбоље што су могли. И тамо су је посећивали верујући и убоги јер је и у том стању, тада у инвалидским колицима, посећивала храмове и вршила своју службу, .. чак и тада. И опет гле, упокојиће се уочи самог празника Свете Ксеније петроградске, на чији је сам дан (6. фебруара 2015.) била и сахрањена и којој је толико животом наликовала. Не мали број пута њен дивни суграђанин и поштовалац, Архиепископ охридски и Митрополит Скопски Јован, рећи ће и посведочити, да је у најтежим тренуцима у затвору, живо осећао молитвену помоћ, и то оних ,,малих’’ оних, који нису у првим редовима и на првим местима ни по власти ни по части, и да су му те молитве биле од највеће помоћи. Аутор ових редова нимало не сумња, да велики део тих молитава припада управо старици Маријанти, која се, гле опет чуда, упокојила баш тих дана када је Архиепископ Јован коначно ослобођен из затвора. П.С. После ослобађања из затвора Архиепископ Јован је на позив Московског Патријарха и целе Русије Кирила, дошао на једномесечну рехабилитацију у Русију, као званични гост Руске Правослвне Цркве. И гле опет, у Русији ће Архиепископа Јована дочекати управо Митрополит Санкт Петербурга (Варсануфије) у чијем ће престоном граду, граду Свете Ксеније, наредних месец дана и бити званична адреса Архиепископа Јована. Извор: Поуке.орг
  3. 8 likes
    Откривене мошти првог српског епископа у Америци 11. Мај 2017 Светитељу Мардарије, богоносни наш учитељу, Цркве свете градитељу, као јасно сунце речју и делима Цркви си засијао, верни слуга Божји целог живота си био, сироте помагао, страдалнике тешио, Христа Спаситеља љубављу сведочио, Духом Светим осијан, Небо и земљу си украсио, зато те, свети оче, молимо: моли Бога за све који поштују свети спомен твој. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новограчаничко-средњезападноамеричког г. Лонгина, откривене су мошти Светог Мардарија које су се налазиле у цркви манастира Светог Саве у Либертивилу, Илиној, од дана када су похрањене на том месту месеца децембра, 1935. године. Отварањем гроба откривено је да су мошти Светог Мардарија нетрулежне. У четвртак, 4. маја, 2017. године, Његово Преосвештенство Епископ г. Лонгин служио је свету Литургију у манастиру Светог Саве са синђелом Серафимом (Милојковићем), свештеником Николајем Костуром и јерођаконом Нектаријем (Тешановићем). Одмах после свете Литургије епископ Лонгин са другим члановима свештеног клира одслужио је молебан и акатист Светом Мардарију. По завршетку службе, погребници, предвођени г. Душаном Ђорђевићем из Погребног завода Света Гора, приступили су отклањању надгробне плоче и отварању пода у манастирској цркви ради приступа моштима. Одмах по померању плоче указао се бетонски ковчег у коме се налазио ковчег Светог Мардарија, што је одложило приступ моштима за један дан, јер је било неопходно организовати додатну групу људи за његово отварање. У петак ујутру, 5. маја, 2017. године, радници су пробили поклопац бетонског ковчега, док су свештеник Николај Костур и јерођакон Нектарије (Тешановић) поред самог гроба служили молебан Светом Мардарију у присуству Епископа Лонгина, синђела Серафима (Милојковића) и свештеника Петра Саиловића. За то време појане су пасхалне химне и тропар ”Христос воскресе”, по српском и руском напеву, знајући за дубоку љубав и посвећеност Светог Мардарија овим словенским традицијама. Оци Серафим и Николај, појући тропар ”Христос воскресе”, извадили су мошти из гроба. Мошти су биле лагане и одмах положене у привремени метални ковчег, где су прегледана стопала као једини видљиви део тела у том тренутку. Кости на стопалама су имала златно жуту боју. Онда је отац Николај приступио испитивању средњег дела тела, видевши у рукама Светог Мардарија крст који је и даље држао чврсто. Повукавши рукав сакоса, указале су се руке Светог Мардарија које су биле у потпуности очуване. Јасно су биле видљиве кожа, нокти и длаке, и у том тренутку је постало сасвим очигледно да се ради о нетрулежним моштима, а не само о костима. Потом је тело Светог Мардарија извађено из привременог металног сандука и положено на два стола који су унапред припремљени за преглед и прање светих моштију. Пажљиво су скинути одежде и одело, од којих су неки делови морали бити одсечени како мошти не би биле оштећене или померене. Целом послу је приступљено са највећим поштовањем и пажњом, док су свештеници цело време појали тропар Светом Мардарију и друге пасхалне химне. Потом су мошти помазане нардовим уљем по упуствима које је дошло из свештеног манастира Хиландара. После помазивања боја коже се променила у тамнобраон. После прања и помазивања Светитељеве мошти су умотане у памук и лан, тако да их је лакше померати и премештати. Потом су свете мошти привремено обучене у стихар до пуног одевања за свеправославну прославу у јулу 2017. године. Његово лице је прекривено ланом, a тело је положено у привремени метални ковчег. свештеник Николај Костур председавајући Лигургијског пододбора за прославу Светог Мардарија
  4. 8 likes
    То само говори о томе да је хришћанство престало да буде христоцентрично. Хришћани су престали да чекају Христа. Они се плаше Христа, не желе да он дође. Моле се да одложе долазак Антихриста. А у ствари да одложе долазак Христа. Бране право што ређег сједињења са Христом. Све ово говори не о неком посебном благочешћу него о дубини унакажености духовног живота када обичаји и традиција постају вреднији од Христа. Христос позива вјерујуће сваке Литургије на празник вере. Али сви до једног обесхрабрени изговарају се - купио сам волове, оженио сам се, ја сам купио поље, нисам каноне прочитао, ја нисам постио три дана, ја сам у нечистоти, више од пар пута годишње не би требало... Страшне речи произноси Господ у одговор на ове изговоре који сведоче само о одбојности и презиру према Господу : " ... нико од оних који су позвани неће окусити моје вечере, јер су многи звани али је мало изабраних." Један од разлога зашто сам постао свештеник била је чињеница да је свештеник у могућности да се причешћује на свакој Литургији. За мене је Причешће слично ваздуху и води. Без њега почињеш да се гушиш, венеш. Вероватно многи хришћани имају баш овај однос према овој Великој Тајини. Ако неко не осећа потребу да се често причешћује то је његово право, немојте се причешћивати, али зашто то не дозвољавате онима који заиста чезну за Христом, који ће се без Њега угасити као кандило без уља. Јер о томе и Христос говори "сами не улазе и другима не дају да уђу". Немојте мислити да ако дозволите сваке недеље причешће да ће сви Чаши одједном пожурити. Ја никоме не забрањујем да се причешћује сваке недеље. Појединци су се само обрадовали овој могућности, а већина која се није причешћивала тако се и не причешћује. Не треба им Христос - њихова ствар. Дубоко сам убеђен - разлог таквог презривог односа према Евхаристији је узрок револуције и прогона вере у Русији. Број храмова у Русији једнак је броју оних који се причешћују. Да, историја нас учи томе да она никог не учи ничему. Свештеник Николај Тјумен http://www.prijateljboziji.com/_Monstruozna-tradicija/48659.html
  5. 7 likes
    Израстао је Георгије у лепог и храброг младића, те због тога би узет да служи у војсци поменутог цара Диоклецијана. У својој двадесетој години добио је висок чин трибуна (у рангу данашњег пуковника), али због показане храбрости у биткама, цар га произведе за војводу. Но, пошто је био хришћанин, он се супротстави цару и његовом наређењу да се сви хришћани муче и свирепо убијају. Раздели сву своју имовину и пође за својом вером и истином. Цар се јако разгневи због тога, и нареди да га баце у тамницу, те да га свирепо муче да би се предомислио. Али све те муке не утицаше на младог Георгија, већ напротив, оне још више ојачаше веру у њему те он још више узнесе хвалу и благодарност Богу. Страшне су биле његове муке, али његова вера би толико јака, да, иако, кидан на парчад и као трска ломљен, он издржа све, јер знао је да је Господ са њим, јер посла анђела у виду младића, који га охрабри речима: "Радуј се"! Видевши тај призор, војници се уплаше и одмах обавестише цара о свему. А он нареди да светог мученика Георгија баце у ров пун креча и да га тако затрпаног држе три дана. Али, ни то не могаше наудити светитељу, што јако разгневи цара, те он смишљаше друге муке којима је наставио мучити Георгија, али све беше узалуд, јер беше воља Божија да увенча светог Георгија, венцем вечне славе. Сутрадан при изгревању сунца цар седе на судишту и пред њега изведоше светог мученика. Прикривајући свој гнев, цар стаде говорити Георгију да му он не жели зло већ да би му одмах опростио све његове грешке и да би га високо наградио уколико би му се он као оцу с љубављу покорио. Тада Георгије рече да жели да иде у храм да се обрати боговима његовим. На то цар устаде хитно и с радошћу, и са целим сенатом и многим народом оде у Аполонов храм, водећи чесно са собом и светог Георгија. Кад уђоше у храм и жртва би спремљена, настаде тајац, и сви гледаху у мученика непоколебљиво убеђени да ће он принети боговима жртву. Светитељ приђе Аполоновом кипу, и пруживши руку према њему, њега бездахног упита као живог: Ти ли хоћеш да ти принесем жртву као Богу? Говорећи то, светитељ начини крсни знак према идолу. Тада демон који је живео у идолу овакав глас даде од себе: Нисам Бог, нисам! И ниједан од сличних мени није Бог-Само је један Бог, и то онај кога ти проповедаш. Ми пак од Анђела што служаху Њему постадосмо отпадници и, овладани завишћу, ми варамо људе. Светитељ му на то рече: Како се онда усуђујете да остајете овде, када сам овде дошао ја, служитељ истинитог Бога? - Када светитељ то рече, стаде из идола излазити некакав шум, и звук, и плачни глас. Затим изненада попадаше сви идоли на земљу и разбише се. Тада жреци и многи од народа као луди бесно навалише на светитеља, и бијући га и везујући га они довикиваху цару: Погуби овог мађионичара, царе, погуби, док нас он није погубио! Погубише младог Георгија заједно са царицом Александром, која и сама прими Христову веру, 3. априла 303. године. Таква су славља великих подвига храброг војника, такве су његове борбе и славне победе над непријатељима. Нека се његовим молитвама и ми удостојимо удела праведних и стајања с' десне стране Господа. Велика чудеса чинио је свети Георгије и у току овоземаљског живота, а то је наставио и после представљања Богу. Тропар (глас 4): Јако пљених свободитељ и нишчих зашчититељ, немошствујушчих врач, цареј поборниче, побједоносче великомучениче Георгије, моли Христа Бога спастисја душам нашим. Свети мученик Лазар Нови Овај новомученик, Лазар, беше родом Бугарин из Габрова. Као младић остави своје место рођења и оде у Анадолију. У неком селу, Соми, чуваше Лазар овце. Но као хришћанин изазове гнев Турака против себе, и би бачен у тамницу од некога аге. После дугих мучења нечовечних истјазања, која Лазар јуначки поднесе из љубави према Христу, овај млади мученик би убијен, 23 априла 1802 год. у својој 28 години. Господ га прими у вечне дворе Своје, и прослави га на небу и на земљи. Над моштима св. Лазара догодише се многобројна чудеса. Још о празнику на теми
  6. 7 likes
    Видите ли незнање наших свештеника! „Пређеосвећена је“, кажу, „за свештенике, а не за лаике“. Свети Василије говори: „Ми узимамо Божанско Причешће четири пута седмично“, такође и Златоуст и цела Црква Христова. Будући да су се хришћани причешћивали обично четири пута седмично, а у Великој Четрдесетници Света Литургија се не служи током седмице, Свети Оци су мудро установили да се служи Пређеосвећена, само и једино да би се хришћани и током седмице причешћивали. А ти говориш да је Пређеосвећена за свештенике! Види, читаоче, све док је владао поредак сталног причешћивања, срце хришћана толико се загревало благодаћу Светог Причешћа, да су, као словесне овце, могли да хитају на мучеништво. Свештеник који спречава хришћане да се причесте Пречистим Тајнама, нека добро зна да велики грех чини. А хришћани, да се причешћују, али не немарно и било како, већ уз доличну припрему. Свети Нектарије Егински Чудотворац Чуо сам од неких свештеника: „Ја често служим Литургију и причешћујем се зато што сам свештеник, док лаику то није допуштено“. У томе, брате мој свештениче, правиш велику грешку, јер у Причешћу свештеник се ни по чему не разликује од лаика. Ти, свештениче, јеси служитељ Тајне, али то не значи да је теби допуштено да се стално причешћујеш, а лаику није. Могао бих да ти наведем многе потврде Светих Отаца, о томе да је Причешће Пречистим Тајнама дато да се стално, подједнако и без разлике, причешћују и архијереји и јереји и појединци, и мушкарци и жене, осим тробрачних, то јест оних који су се три пута женили, који се причешћују само три пута годишње. Рекох да о томе има много потврда, али о коме прво да ти пишем? О Златоусту, Клименту, Симеону Солунском, Давиду? Кога да ти прво поменем? Толико потврда има, да бих могао целу књигу да напишем. Зато скратићу беседу, а рећи ћу ти кратко само ово: Пошто не желиш да се хришћани стално причешћују, зашто онда подижеш Свети Путир, показујеш га хришћнима и позиваш их са Светог Олтара: Са страхом Божјим, вером и љубављу, приступите, то јест, приђите да се причестите Светим Тајнама – да би их затим спречавао, очигледно погрешно, јер их прво позиваш, а после, одбијаш. . .
  7. 6 likes
    Ви сте, преосвећени владико, истовремено епископ и редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, дакле неко ко у свом животу стваралачки и активно спаја веру и науку. У духу наслова интервјуа ”Када кажем наука и вера, мислим на... ” који је Ваш одговор? Владика западно-амерички Г. Максим (Васиљевић) Одговор: Помислим одмах на Св. Григорија Богослова из IV века, који је био теолог, научник и епископ, и који је човека назвао „животиња у процесу обожења“ (изворно: ζῷον θεούμενον). Као биће које се драматично креће у две равни постојања, човек је заиста „обожујућа се животиња“, са свим импликацијама које та синтагма повлачи. Ако је Св. Григорије тако назвао човека, зашто би један хришћанин XXI века имао проблем с тиме? Док биолошка наука приступа питању човека изучавајући његов психо-физички састав, дотле теологија о човеку дискутује као о „неодредивом бићу“ које се у потпуности може схватити само ако се постави у светло његове способности да се односи према изван-људским стварностима. Спаситељ је управо и дошао да нас избави „од проклетства закона“, од закона „себичних гена“ и моћи греха и смрти (уп. Гал. 3, 13; Јев. 2, 14–18) и да нам васпостави достојанство, дарујући нам живот истинити. Уверење да духовни живот, као и свака друга људска манифестација, има биохемијску основу условно је тачно. Ствари тако изгледају под призмом неуробиологије и других пратећих дисциплина, а првенствено теорије еволуције. Међутим, то не важи безусловно. Ствари стоје друкчије под призмом вере и теологије хришћанске Цркве. Теорија еволуције, као и свака друга научна теорија, целокупни феномен биолошког живота објашњава у складу са начелима природних законитости. Када је она у питању, то су законитости случаја, мутације и одабира, те она као таква не претпоставља (нити је дужна да претпостави) неки трансцендентни узрок, тј. Божје стваралачко деловање. Она се бави биолошким доменом стварности који, по природи ствари, не садржи холистичку слику. Пре десетак година, тачније 2008, када се планетарно обележавао двоструки Дарвинов јубилеј – двестогодишњица рођења и стопедесетогодишњица публиковања његовог чувеног дела „Порекло врста“ – покушао сам да одговорим на питање постоји ли биохемија слободе, те да ли закони еволуције искључују трансцендентни узрок, то јест Личнога Бога и Његову најтешњу везу са светом и историјом. После тога сам на докторским студијама до данас предавао предмет ”Теологија и медицина у дијалогу”, у оквиру кога смо разматрали мноштво актуелних питања и чињеница релеватних за однос теологије и науке. Можете ли нам навести неке примере те интеракције? Одговор: Моји докторанди пишу радове на такве теме као што су ентропија, биогеронтологија (senescence, старење), биолошки потпомогнута оплодња, хомеопатија, неуротеологија, мождана смрт и томе слично. Принцип ентропије, првенствено коришћен у физици (термодинамика), постао је користан за објашњење понашања биолошких система, посебно хомеостатских система човека. Може ли се овај принцип изразити теолошким терминима? Овај принцип нам казује да се у универзуму увећава „беспоредак“. Како га ја схватам, он потврђује теолошку чињеницу да у целокупном кретању творевине – биолошком и физичком – не може бити истине. Зашто? Зато што он указује управо на чињеницу да је историја универзума одређена, такорећи, процесом смрти и пропадања. Senescence (старење) је такође процес уведен еволуцијом у генетски састав једног организма тако да он може живети најздравије до свог репродуктивног доба, да би потом умирао полагано и поступно. Свака соматска ћелија поседује у себи самоуништавајући програм, „ген смрти“ који се у одређеном тренутку активира те ћелије заустављају деобу и врше „самоубиство“. Дакле, биолошка индивидуалност је условљена и поробљена чињеницом да се налази у процесу старења и умирања. Нелагода коју људска личност због овога доживљава расветљена је како у медицинској науци, тако и у аскетском искуству Цркве. Мој предмет је само један скромни допринос овој проблематици. Не заборавимо: пред теолозима се готово увек јавља тешко остварив циљ. Наиме, како предочити једну тако реалну а објективно неухватљиву чињеницу црквеног живота, живота „нове твари“, и преточити је у истинит исказ о њој, а да он буде релевантан за оне који је нису искусили? Постоји ли, дакле, биохемија слободе? Одговор: Одговор на ово питање ће зависити од тога је ли антропологија о којој говоримо „отворена“ или „затворена“. Иако је човек условљен својим хормонално-молекуларним особеностима, његова другачијост остаје трансцендентна. Просто, човек није исто што и хемијски процеси који се у његовом телу одвијају. „Нико не зна шта је у човеку до дух његов“ (1Кор. 2,11), те стога сама природа односа са Богом није познатљива никоме. Двиг људске слободе се не може експериментално испитати, премда су слични покушаји постојали. Једноставно, постоје границе природног сазнања и свака биохемија слободе јесте условна. Повод за овај интервју је недавна поднета петиција о ревизији изучавања Дарвинове теорије еволуције која је покренула различита тумачења стручне и шире јавности. Ова расправа покренула и старо питање односа вере и науке, иако сама петиција није као алтернативу понудила став верујућих и учења светих књига. Где видите узроке ове подељености, понекад искључивости и честог става да вера и наука не могу заједно да сарађују? Одговор: Прво, ако се пажљиво прочита петиција, а не само оно што је о њој извештавано у медијима, види се да у њој јесте предложено да се уз теорију еволуције изучавају алтернативне теорије. Као једини пример такве алтернативне теорије наведена је „библијска теорија стварања“. Дакле, ствар је у петицији јасна: теорија еволуције је само једна хипотеза, „библијска теорија стварања“ је друга, и обе треба, као једнако научно засноване, изучавати у школама и факултетима. Друго, овај повод нас упућује на још дубљи проблем. Од доба Просветитељства историја односа теологије и науке није била повољна ни по једну ни по другу и стога се налазимо пред великим изазовом. Као резултат ове дихотомије имамо публикације из области природних наука ни најмање не узимају у обзир оне теолошке. С друге стране, теолошки радови, које претендују на истину живота у његовој свеукупности, дозвољавају себи озбиљан јаз између опсервиране (evidence-based) стварности и богословске реторике. Пример тога је игнорисање чињеница науке. Рецимо, открића палеонтологије, геологије, молекуларне и еволуционе биологије, палеоантропологије, зоологије и екологије и сл. од стране теологије. Православни свештеник из Њујорка, о. Џон Мајендорф, у прошлом веку је писао да „постоји природан и поуздан савезник хришћанства који већина хришћана чак и не примећује. Тај савезник је – наука“. Он је признао да је историја односа између Цркве и науке трагична, али, такође, рекао да је за тај судар, у великој мери, крива Црква. Каже Мајендорф: „Док је Западна Црква настојала да науци наметне присилну контролу, која је довела до развоја антирелигиозне „научности“ и до позитивизма, православни Исток је био настројен прилично контемплативно, монофизитски“. О. Џон нас је све позвао да се упитамо зашто да не признамо своју грешку? И онда је констатовао да пошто Исток није имао времена да се удуби у тај проблем (рекао је: „савремена наука се формирала на европском Западу, а не на византијском или словенском Истоку”), сугерисао је да је сада време да понуди решење. Човек чији је мождани и нервни систем обликован еволуцијом, ограничен и ослобођен генима, запечаћен раним искуством, модулиран хормонима ... и под најразноликијим другим утицајима, кадар је да произведе широк спектар понашања, од којих су нека у најмању руку необична. Наше је питање: Да ли то што нам наука, па и еволуциона биологија, говори о човеку, детерминише теолошку чињеницу богооткривења? Да ли је могуће научним истраживањем продрети у интиму човековог сусрета са Богом и, евентуално, објаснити је биохемијским терминима? На ова питања теологија даје негативан одговор и, у том смислу, не удвара се научним теоријама. Поједини тврде да је апелом групе професора Вашег факултета (нехотице) подржана једна теорија која је утицала на појаву фашизма и комунизма. Да ли се слажете са тим ставом? Одговор: Не слажем се. Теорија еволуције, нажалост, заиста јесте злоупотребљавана у политичке сврхе. Међутим, то што је једна научна теорија злоупотребљена како би се оправдали застрашујући политички или социјални пројекти каквих је, нажалост, било у 20. веку (и то не мало), не говори ништа о тој теорији. У нашем Ставу, осуђена је и свака злоупотреба научне теорије у сврху одбацивања или деградирања истина вере. Теорија еволуције се поштује искључиво као тренутно важећа научна теорија и то само зато што јој такво поштовање указује научна заједница. Какве ће ко политичке, етичке или метафизичке судове на њој да заснује, нема везе с њом као научном теоријом. Позивајући на поштовање признатих научних теорија, ми одбацујемо сваку материјалистичку или редукционистичку философију која би могла или хтела да их искористи у своје сврхе, било да се ради о комунизму као тоталитарном режиму или неком другом агресивном атеизму. Сматрам да значајан број професора теологије врло озбиљно и одговорно, годинама прате расправе о теорији еволуције, читају релевантне књиге и студије, учествују у научним дискусијама са присталицама еволуционе теорије. Њима се не може приговорити да им недостаје подлога за изношење промишљених ставова на ову тему. Подсећам да је у свету огроман број хришћана научника који заступају теорију еволуције али им то не представља препреку да верују у све основне истине хришћанске вере: Свету Тројицу, Христа, Цркву, светитеље, благодат Духа Светога, Свете тајне и тако даље. Помиривши у себи веру и науку, они не сматрају да врше анти-евхаристијско дело у својој професији. Познајем грчког академика физичара који не помишља да подржи „алтернативна” и „паралелна” тумачења постанка живота и универзума. Као што су Оци Цркве у своје доба водили дијалог са важећим научним теоријама, тако и ми можемо - то је принцип кога се придржавају поменути православни научници и професори теологије – водити дијалог са савременом науком. Потписници ове петиције су академици, професори друштвених и природних наука, новинари али и неки свештеници, њих укупно 166 на броју. Ова расправа је указала и на недовољну стручност и упућеност многих јавних учесника и новинара на ову тему. Често смо чули чак и од високо образованих људи: ”То је само теорија, у смислу то нема никакву трајну снагу, оборива је, то није доказано”. Међутим, у научним круговима теорија има друго значење и подразумева ”систем објашњења који најбоље одговара свим чињеницама”. Какав је Ваш утисак? Одговор: Сматрам да апел професора Православног богословског факултета не фаворизује ниједну теорију. Тамо је јасно речено да „без обзира на приговоре који јој се могу упутити и потешкоће које има приликом објашњавања појединих феномена у историји развоја живота, тренутно не постоји ниједна плаузибилна алтернативна научна теорија која би могла да је замени“. Од момента када се појави научна теорија кадра да замени теорију еволуције, као њена једнако плаузибилна алтернатива, ми ћемо бити ту да је подржимо. Онтолошки натурализам који би са позиције материјалистичког атеизма апсолутно искључивао било какву трансценденталну интерпретацију еволуције јесте у ствари епистемолошки неконзистентан, јер априори ствара један метафизички став о коначном смислу и значењу настанка и развоја света и живота. Међутим, то није карактеристика оног научног метода и става који негују професори теологије. Теистички или атеистички прозелитизам су нам подједнако страни. Гледано библијско-патристички, нашу конкретну биолошку датост у ствари обликују, с једне стране, „пало“ стање природе (схваћене антрополошки и космолошки) која услед неминовног закона ентропије тежи хаосу, а сад друге, трансцендентни порив ка истинитом постојању које не (жели да) зна за смрт и пропадљивост. Стога чињенице искуства, као и најновије чињенице науке (биологије и психологије) не одобравају могућност да истину људског субјекта осамосталимо (фиксирамо или објективишемо) на неки конкретни „моменaт“ или на „средњи термин“ дуговечне еволуције неких стабилних коефицијената који устројавају биолошку и психолошку индивидуалност. Истиче се да не постоји неутрална научна теорија… Одговор: Нисам сигуран шта се под том „неутралношћу“ подразумева, али мислим да не смемо да се плашимо изазова које нека научна теорија поставља пред наше (теолошко) мишљење. Да ли због бојазни од тих изазова треба да одбацимо не само теорију еволуције него и сваку другу научну теорију? Зашто се онда не покрене и оспоравање нових теорија у савременој физици (теорије релативитета, квантне теорије, итд)? Или, замислите кад би неко сугерисао једну алтернативну историјску науку која би у сваком историјском догађају доказивала ”прст Божији” и тврдила да зна где је он тачно био присутан! То, и то само донекле, може само да буде ствар теолошке интерпретације црквене историје.И управо се о томе и ради. Теологија није ту да нуди алтернативне научне теорије, већ да покуша да на одговоран начин протумачи њихово значење, егзистенцијалне и философско-теолошке импликације. Ако таквих уопште има. Генерално гледано, бојим се да смо спремни да врло конформистички прихватамо и ”конзумирамо” благодети науке а да их негде у дубини душе одбацујемо. Али то је већ проблематично стање духа. Какво решење видите за тренутну збуњеност у јавности? Одговор:Православни теолози, учећи из своје историје, треба да заобиђу Сцилу научног материјализма (човек схваћен само као комплесна комбинација молекула, или неко биохемијско „складиште“) и Харибду теолошког спиритуализма (свођење човека само на душевне функције и морално понашање). Ових дана читам за нашу дебату врло поучну књигу нобеловца неуролога Ерика Кендела (професора биохемије и биофизике) о редукционизму у уметности и можданој науци (Reductionism in Art and Brain Science: Bridging the Two Cultures), чија је основна теза да те две области нису одвојене непремостивом провалијом. Мислим да настојања попут Кенделовог могу да буду одличан путоказ свим странама. Човек је обострано биће, не само овострано нити само онострано. Знак упозорења пред теолозима увек стоји: непознавање биолошких, биохемијских и неуробиолошких својстава и функција човека може бити крајње ризично за пастирску психотерапију. Важи и супротно, иако се темељна разлика између личности и природе (непроменљиви закони) никада не сме угрозити, парадоксално је да модерна научна истраживања могу довести до виртуелног укидањa ове разлике. Познато је да се савременим генетским инжењерингом човекова личностна другост може свести на „хемијску другост“, засновану на хемијским низовима генетске информације која гради програмирање живих бића. Један православни приступ медицини искључује претензију да се, научно-технолошким складиштењем и хемијским програмирањем, проузрокују индивидуе које је сачинио сам човек, аутономно од Бога. Поврх свега, или понајпре, сматрам да се апелом једног броја професора теологије шаље јасна порука да између наставе биологије и верске наставе не постоји нужан конфликт, како се то у свим расправама о месту веронауке у школи, нажалост, имплицира. И сматрам изузетно важним што је ову поруку јавност врло добро прихватила. Па чак и онај њен део који се овим аргументом врло често служио. И да завршим једном шалом. Пре неки дан у манастиру Тврдошу прича наш Владика Атанасије како му је на његово питање: ”ко је цар животиња”, једна дјевојчица одговорила: ”Ти си”. Он се томе смеје, а ја му на то шаљиво добацим: Ето, потврђујете теорију еволуције! Разговор водио ”Сербика Американа тим”
  8. 6 likes
    Портпарол СПЦ, епископ бачки Иринеј изјавио је жаљење због тога што Константинопољски патријарх прима представнике расколничког Дионисенковог "Кијевског патријархата". Како преноси православие. ру, позивајући се на сајт Запорожке епархије Украјинске православне цркве (https://hram.zp.ua/newsitem/sostoyalas-bratskaya-beseda-ierarkhov) у разговору са митрополитом запорошким г. Луком, епископ бачки г. Иринеј је рекао: "Рекао сам патријаху Вартоломеју, ако подржите Дионисенка, изазваћете нови раскол, овај пут не између Запада и Истока, већ на самом Истоку. То никоме није нужно и никоме није појмљиво. Иза тога стоје силе које немају ништа заједничко са хришћанством." Даље је владика бачки нагласио да је то васељенском патријарху рекао лицем у лице. Нажалост, на Фанару настављају да примају представнике украјинских расколника, чак и украјинске државнике који нису хришћани, а желе да решавају црквени проблем. Наравно, они у томе виде свој државни интерес. Такав проблем имамо и ми у Црној Гори. Они желе да ЦрквУ подреде својим интересима, а не њеној мисији. "Не мислим да ће патријарх Вартоломеј учинити никакве уступке сепаратистима", подвукао је епископ бачки. Рат на истоку Украјине потпирују антиправославне снаге, које желе да Православну Цркву претворе у политичко оруђе којим руководи Дионисенко. То раде људи без морала, подвукао је епископ Иринеј. ИЗВОР: http://www.pravoslavie.ru/103485.html
  9. 5 likes
    Са благословом митрополита црногорско-приморског Амфилохија, уочи празника Светог Василија Острошког, кренуло је традиционално ходочашће вјерника, који пјешаче око 40 километара од Подгорице до манастира Острог. Организатор – протојереј Предраг Шћепановић, парох толошки, казао је да у литији учествује преко 2.000 људи, већином младих. „Ово је величанствена литија, са молитвом Светом Василију Острошком за здравље, радост и мир“, рекао је он. Сваке године се 12. маја, на Дан Светог Василија Острошког, испод Острога слију ријеке вјерника из свих крајева планете, али и свих вјероисповијести. Хиљаде вјерника долазе да измоле помоћ и благослов Светог Василија.
  10. 5 likes
    На молбу верних написао је Јеванђеље, јер ти верни хришћани у Риму молили су га да им напише оно што им је са светим Петром усмено говорио о Господу нашем, Исусу Христу. Проповедао је Христову веру, у Аквилеју и Египту, где је он био први проповедник Јеванђеља и први епископ, јер све до тада, Египат је био незнабожачки. Но, свети апостол Марко то измени и просвети народ светлошћу свете вере и многе преведе у хришћанство. Сагради многе цркве и постави свештенике и епископе. Чинио је он многа чудеса: болесне је исцељивао, губаве чистио, нечисте и зле духове је изгонио из људи. Многи тада повероваше у Господа нашег Исуса Христа, поразбијаше своје идоле и крстише се у име Оца и Сина и Светога Духа. Одатле он настави пут у Александрију, да и тамо шири реч Јеванђеља. И ту својим делом и чудом показа Божију силу, тиме што зацели рану обућару, који шилом прободе своју леву руку. Тим чудом он преведе многе у хришћанство, али сазнавши за то, старешине града сковаше план да га убију и у тој намери успеше и то баш на Ускрс, када свети Марко служише Литургију у александријској цркви. Најпре га бацише у тамницу, а сутрадан га погубише, приликом чега Сунце сакри своје зраке, небо се отвори и би велики земљотрес. Овај свети апостол и јеванђелист и мученик Христов, сконча у Египту, у граду Александрији, 25. априла и беше стар 68 година и би увенчан венцем вечне славе. Тропар (глас 3): У верховнаго Петра научивсја, апостол Христов бил јеси, и јако солнце странам возсијал јеси, Александријом удобреније бив блажене; тобоју Египет от прелести свободисја, евангелским твојим ученијем просвјешч всја јако свјет; столп церковниј; сего ради твоју памјат чтушче свјетло празднујем, Марко богогласе: моли тобоју благовјестимаго Бога, да согрешениј остављеније подаст душам нашим. Свети Аниан, други епископ Александријски Кад је св. Марко ступио из лађе на суву земљу у Александрији, расцепи му се обућа на једној нози. Тада виде он једног обућара, коме даде обућу на поправку. Шијући обућар прободе шилом себи леву руку, и поче крв тећи, и јаукаше обућар од бола. Тада апостол Божји замеси прашину с пљувачком својом и помаза рањаву руку, и одједном поста рука здрава. Удиви се обућар овоме чуду, и позва Марка у свој дом. Чувши Маркову проповед Аниан — тако му беше име — крсти се и он и сав његов дом. Толико благочешће и толику ревност показа Аниан на делу Божјем, да га св. Марко рукоположи за епископа. И би овај свети човек другим епископом у цркви Александријској.
  11. 5 likes
    Тамо јој се јави свети Георгије и обавести је о скором турском нападу. Софија је испричала о јављању становницима свога села. Народ је успео да се сакрије и избегне опасност. Једном приликом брод са мештанима, који су пловили из Софије у Грчку, само што није настрадао. Света, угледавши у морским таласима Богородицу и анђеле, замолила је да она потоне, а да се мештани спасу. Међутим, Богородица их је све спасила. Капетан брода, нашавши се у неверици од чуда, рече: „Међу нама је светац.“ Људи су одговорили: „Софија“. Богородица је привела светитељку у Свој манастир Рођења Пресвете Богородице у Клисури, у Касторији, где је Софија провела у аскези скоро пола века. Овде је срела благочестивог јеромонаха Георгија са Свете Горе, који ју је припремио за монашки живот. Светитељка је и у свету живела као монахиња, носећи црну одећу удовице и аскете, седела око огњишта, мазала лице пепелом да би сакрила своју лепоту. Већину времена је проводила у осами, само са Богом, иако је манастир остајао без монаха. Трпела је љуте зиме, када се температура спуштала и до -15 степени и велику влажност тих простора. Када су јој предлагали да запали ватру, она је узвраћала дугим развученим „Не!“ које до дан-данас одјекује у ушима оних који су га чули. Светитељка је ишла боса, одећа је подсећала на дроњке и била је потпуно неприкладна за то поднебље. Поклањали су јој нову одећу, али је она није носила. Давала је онима којима је била потребна. Спавала је света на слами, стављајући оштро камење испод себе. Није се никада купала, нити чешљала. Власи су јој од тога постале врло грубе. Када је једном била принуђена да их склони са лица како би видела, морала је да сече власи маказама за шишање оваца. Али, без обзира на све, коса јој је блаухала. Јела је најскромнију храну. Обично се састојала од свега што се могло наћи у окружењу: печурке,маховина, коров, папрат, лишће са дрвећа, убуђали слани парадајз. Суботом и недељом је сипала у тањир по кашику маслиновог уља. Други дан би отварала рибље конзерве и јела их је тек након што се нахвата плесан. Хранила се из рђаве бакарне чиније, и никако није страдала од тога. Када ју је околина укоравала за такве крајности, она би одговарала: „Учим своју плот.“ Иако је према себи била тако строга, према другима је била невероватно добра и блага. Од новца који би добијала, није задржавала ни једну драхму за себе. Све је делила онима у нужди. Мештанке, потоње старице манастира у Клисури, иако су говориле на грчком и влашком језику и нису разумеле понтијски језик, много су волеле Софијино друштво. Софија је усмеравала неудате, одлутале девојке. Бринула се о томе да се удају. Давала је новац у мираз, прилоге за њих и призивала Мајку Божију у заштиту. „Богородица вас неће оставити“-говорила је светитељка. Преподобна Софија никада никог није љутила и жалостила. Ако би осетила да човека гризе нека мука, пролазила је поред и рекавши неколико речи, удаљила би се. Људи су је пратили,иако нису разумели ни речи. Светитељка их је тешила, давала савете, јачала Божанственом благодаћу. Народ је одлазио препорођен. Светитељка је често понављала: „Долазе Богородици црни, одлазе бели.“ Од јереја, монаха и мирјана чула је за многа искушења. Никада никоме није судила. Говорила би: „Праштајте, јер је и Бог вама опростио.“ Волела је животиње. Једна медведица из шуме, долазила је код свете и јела из руку, након чега би се, полизавши њене руке и ноге, враћала у шуму. Остављала је света на прозору мрве хлеба за птице. Док се светица молила, птице би кружиле и цвркутале. Све је изгледало као у рају пре греховног пада. Светици се јавила Богородица са светитељима. Једном се озбиљно разболела. Имала је упалу слепог црева или брух...тако да ју је од болова преламало на пола. Али се није обраћала лекарима, говорила је: „Доћи ће Богородица и однети бол.“ Приносила је на рану фитиљ од кандила. Рана би се загнојила и ширио се непријатам запах. Онда јој се јавила Пресвета Богородица, архангел Гаврило и свети Георгије. „Сада ћемо те сећи“-обратио се архангел. Светица узврати: „Грешна сам. Дозволите прво да се исповедим и причестим, а онда сеците.“ „Оперисаћемо те“-рекао је архангел. Тако се и догодило. Софија је оздравила и често је, нестидећи се, подизала блузу и хаљину да покаже ожиљак који је сам од себе зарастао. Упокојила се Софија 6.маја 1974. Године. Мошти су обретене 1982.године и много дана су благоухале на босиљак. Често се света понашала врло чудно, како не би стварала славу међу људима. Као резултат, многи је нису разумели и сматрали је лудом. Током читавог свог живота светитељка је била позната само у Клисури и суседној Птолемеди. Није била позната црквеним круговима који су често преузносили своје добротворе. Но, после смрти светитељке, многи људи су, слушајући приче о чудима, саветима и помоћи коју је пружала, схватили какво су благо имали поред себе и одали јој достојно поштовање. Прости људи су причали надлежном епископу о многобројним чудесним исцељењима које је чинила светитељка како за живота, тако и после своје преподобне кончине. Чуло се и о томе колико често је пружала духовну подржку. Прошле године Црква ју је укључила у своју хагиологију, а 1. јула ове године у Касторији, Васељенски Патријарх званично ју је прибројао лику светих. Христа ради јуродиви су се први пут појавили у Византијској епохи. То су људи који су после дугог аскетског живота и по Божијем надахнућу претварају лудима, „подсмевајући се свету.“ Свети Симеон, Христа ради јуродиви (VI век), говорио је свом саборцу светом Јовану, када му је овај причао о опасностима којима се Симеон излаже: „Не бој се брате Јоване, не поступам тако по својој вољи, већ по Божијем допуштењу.“ Један од разлога због ког светитељи бирају овакав начин живота је покушај да се избегне човекоугађање и да се упадне у гордост. Како је речено у житију светог Симеона, „молитва његова била је само о томе да се подвиг његов не открије до дана одласка његовог. Да избегне славе људске јер рађа у човеку гордост и наду у себе самог која је погубила чак и анђеле небеске“. И Бог га је чуо. „Иако је Симеон учинио многа чудеса, и многи знаци су били јављени, подвиг светог је остао скривен од људи“-наставља његов биограф. Други разлог је избегавање односа са светским властима и одбацивање друштвених конвенција којима су били везани хришћани после успостављања Православља у Римској империји. Трудили су се да подражавају верницима првих векова Хришћанства, сматрајући се „лудима Христа ради“, постајући „срамота за свет, анђеле и људе“, као апостол Павле. Подражавали су мученицима и желили су да сведоче својим животима о пролазности друштва и о томе да је истинска домовина хришћана на небесима. Зато су и чинили скандалозне поступке, нарушавајући јавни и црквени ред, јавно реметили формалну етику, изазивајући недоумице и гнев код многих, због чега су бијени, понижавани и одбацивани од стране друштва. Многи су, ипак, препознали у њиховом безумљу светост и приближавајући им се, дивили се њиховом равноанђеоском животу, приступајући Божанској благодати коју јуродиви имају на претек. Захваљујући свом чудном понашању Христа ради јуродиви помажу ближњима својим учењима и чудима, разобличавају сагрешења. Исправљају и увек моле ближње да не говоре о њима, како се њихова светост не би открила. Као правило, црквене власти не примећују, чак презиру јуродиве. Ипак, уз њих увек се појављује и представник Цркве, коме се они откривају и помоћу којег чувају везу са окомљеном на њих Црквом. На крају живота Бог их прославља необичним знацима. Људи који су добили од њих помоћ, причају о њој, што резултира тиме да их Црква поштује као свете. У много чему Христа ради јуродиви подсећају на пророке Старог Завета. Они живе у великом уздржању и аскези, негативно се односе према богатима и лицима на високим положајима. Неки од светитеља се чак телесно кажњавају. Њих покреће друга власт, не светска, већ Божанска. Чувају пророчки дар и после Христовог доласка. Истински Христа ради јуродивих је мало. Осим светог Симеона, у византијском периоду били су познати света Исидора из Тавенског манастира, преподобни Теодор, Павле Коринтски, Тома Антиохијски, Марко Коњаник, Андреј Константинопољски, Сава Ватопедски. Многи, не по вољи Божијој, а по својим егоистичним разлозима подражавају чудно понашање јуродивих. Трулски Сабор 692.године је осудио „лицемерно побеснеле“ и „оне који су такво понашање услед својих негативних особина преузели на себе“. Међутим,жеља неких људи да подражавају јуродивима како би задобили славу, сведочи о друштву које поштује чак и оне који живе далеко од њега. Ипак, крајности су више разумљиве руском менталитету него грчком. Због тога се Христа ради јуродиви са својим нестандардним понашањем највише јављају у Русији. Тарковски је писао, да су ти људи већ својим спољашњим изгледом, тиме што су били слични бескућницима и сиромашнима привлачили пажњу „нормалних“ људи. Привлачили су и својим пророчанствима, искупитељским жртвама и чудима, налазећи се иза границе реалног света. Само уметност још носи у себи трагове тог натприродног света. И у време Тарковског у Русији су постојали јуродиви који нису били нашироко познати због жестоке совјетске цензуре. Постоје и грчки свеци код којих су се често појављивали признаци јуродства, у жељи да се избегну похвале друштва и људска слава. Међутим, они се нису понашали јуродиво. Међу њима може се чути за светог Арсенија Кападокијског (+1924), свету Софију, неке светогорске монахе XX века, попут Геогрија Отшелника, Костаса Кавиота, старца Јакова из Новог Скита (+1982), старца Тимофеја из Капсале, старца Иродиона Румунског (+1990), а такође и за незнаног руског монаха који је, према једном сведочанству примио монаштво, а према другом живео на Атосу као мирјанин. Нису падали у безумље како би смирили околину. Представљају неку необичност, лакомисленост и глупост, коју им формална етика многих хришћана не опрашта. У већини случајева то је покушај да се сакрију, а често да покажу како морализам у земљи који шире мисионари и црквене организације не подлеже никаквој критици. Свети, посебно горе наведени, током свог живота нису били примећени од стране црквених и било којих других кругова. Поред тога, они су тајно чували хришћанске корене нашег народа како би му помогли да издржи ветрове овог света, променљивости, нихилизма, лажне „прогресивности“, подлости и лажи које владају у јавности- ветрова који дувају на површини. Они подржавају свој народ и залажу се за њега код Бога. Они, попут старозаветних праведника, не дају друштву да деградира и погине. У њима се састоји мистична сила нашег народа. Они нас духовно хране, постају за нас нада на садашњност и будућност. Сведочанства људи који су познавали свету Софију за живота Писмо високопреосвећеног митрополита, господина Теоклита, високопреосвећеном митрополиту Касторије, господину Серафиму, од 5. априла 2011.године. Архимандрит Никифор Манадис, намесник епископа Јордејског, свете митрополије Леринске, у писму високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, од 6.марта 2011. године, пише: „Током свог аскетског живота и до саме своје кончине, она се причешћивала и исповедала код јереја митрополије Касторијске, који су служили у манастиру. Заупокојену службу су служили јереји митрополије Касторијске и суседне Леринске“. Стергиос Н. Сакос, професор универзитета (без датума). Христос Фатусис, генерал-мајор, 1998.год. Ана Трипи-Манди, чланак у новинама “Клисура” под називом “Посвећење старице Софије”, Март 2001. године. Василис Јанаковас, чланак у новинама “Елефтерија”, под називом “Софија Хотокуриду: заборављена народна подвижница”, 19. фебруар 2009.године. Анастасија Госопулу из Клисуре у писму високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, 7. маја 2011. године. Сведочанства о чудима после упокојења. Писмо старице Ефремије, игуманије манастира Рођења Пресвете Богородице у Клисури, високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, 9. непознатог месеца 2011. године, у којем је описано 29 сведочанстава о чудима и јављањима свете Софије: Захарули Коракаки из Солуна Константину и Евдоксији Стамидисов из Неа Миханона у Солуну. Детету чије је име непознато. Димитрису из Кавале. Г.П. и М.М. Ваји Стамкопулу из Сервије Козанске. Василици из Лехово у Лерину. Е.Т. из Солуна. Евангелији Мастросава из Атине. Софији понтијки из Солуна (не сећам се имена, старица се помолила, питала како се зове и чула одговор: “Зовем се Софија”). Ани Евремиду из Верије. Софији Мефенди са Атике. Киприакоси и Хриси Тимбелу из Веселинга у Немачкој. Теодосији Цифлакоса из Халкиде. Атини Риги из Пиреја. Евангелији Царуха из Солуна. Атини Јоаниду, прича о њеном рођаку , Сотириосу Мициулисе из Канаде. Андиклији Спиропулу из Комнине у Птолемеди (чудо које се догодило 1969.г.). Ирини из Лехово у Лерину. Зои из Атине, пореклом из Клисуре (чудесни догађај, који се догодио за време живота светитељке). Јереју Христосу Месимериса из Касторије, 8.априла 2011.године. Атини Захариудаки из Агиос Христофорос у Птолемеди, 1998. Марији Блани из Катахи в Пијерије, фебруар1999. Василици Евтаксиаду из Верије, 1999. Симели Капланиду из Птолемеде. Софији Јоти. Ниовиси Кусиса. Анастасији Топали из Кардије у Птолемеди. Детаљи о животу преподобне Софије могу се наћи у књизи „Софија Хотокуриду. Народна подвижница“, Солун, 2006. Нека сведочанства се могу наћи у чланцима, разбацаним по разним новинама, часописима, штампаним и ручнописаним доказима које узимамо као доказе. Делови из житија преподобног Симеона, наведени су у делу Леонтија Неапољског „Свети Симеон Христа ради јуродиви“, Солун 1984.г. (Штампано по Patrologia Graeca Т.93, С.1670-1748.) Превод са грчког: редакција интернет издања “Пемптусија”. Са руског Ива Бендеља Πεμπτουσία 06 / 05 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/95284.htm
  12. 5 likes
    Имајући у виду чињеницу да о организовању овог парастоса Епископ бачки г. Иринеј није био обавештен него је о њему сазнао из медија, који, заједно са неким политичким партијама и појединим политичким лидерима ,,комби-странака”, клеветају Епархију бачку и Српску Православну Цркву да самим тим пропагирају фашизам, од настојатеља реченог храма је затражен извештај. Ако је свештеник заиста пропагирао нацистичку идеологију, против њега ће бити покренут црквеносудски поступак. Уколико се, пак, утврди да је свештеник само обављао своју дужност, односно да је на молбу трећих лица служио парастос упокојенима Димитрију и Владимиру и да ничим није промовисао тоталитарне идеје, бићемо приморани да путем надлежних институција затражимо заштиту и примерену казну за клеветнике. Ово се вероватно неће свидети онима који већ деценијама неуморно нападају Цркву да је ,,клерофашистичка организација” и томе слично, а то чине и ових дана, мада не знамо у чије име то говоре јер су на недавним председничким изборима освојили, на пример, 1,12 %, гласова, односно мањи проценат него што је било неважећих гласачких листова, али то је већ њихов проблем. Према црквеним правилима, свиђало се то некоме или не свиђало, свака крштена душа има право да се Црква моли за њен покој, док породица, пријатељи и поштоваоци покојника имају право да Цркву замоле да се обави молитва за покој душе. Са друге стране, веома је важно да се у таквим случајевима Цркви не намеће улога слушкиње било које политике или идеологије. Црква се мора издићи изнад свих идеолошких, политичких и других подела, што и чини. То је уједно и најбољи одговор свима онима који су последњих дана пожурили да нападну Цркву погрешно видећи у њој тек једну од идеологија или партија. Из Канцеларије Епископа бачког
  13. 5 likes
    Име је добио по свом стрицу Николају, епископу града Патаре. Замонашио се у манастиру "Нови Сион" и још за живота народ га прозва Светитељем. Био је изабран за архиепископа града Мира у Ликији, где је и сахрањен након смрти, 343 године. Одатле је под најездом Муслимана, 1087. године, народ склонио његове свете мошти у Бари у Италији. Пренос моштију је извршен по чудесном сновиђењу једног христољубивог, побожног и праведног монаха, коме се јавио Свети Николај и рекао да се његове мошти пренесу у Бари, који је у то време био под православним патријархом. Како је речено тако је учињено. Приликом преноса светих моштију, десила су се многа чудеса. Исцелише се болесни, хроми и слепи, глуви и бесомучни. Та чудеса и чудесна исцељења дешавају се и дан данас. Зато многи хришћански ходочасници походе град Бари, где је временом саграђена и црква у знак захвалности и част његову, и долазе ту из разних крајева света на поклоњење чудесним моштима и кивоту светитеља Николаја. При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар). Тропар: Приспје ден свјетлаго торжества, град Барскиј радујетсја, и с њим всељенаја всја ликовствујет пјесанми и пјенми духовними; днес бо свјашченоје торжество, в пренесеније честних и многоцјелебних мошчеј, свјатитеља и чудотворца Николаја, јакоже солнце незаходимоје возсија, свјетозарними лучами, разгоњаја тму искушениј же и бјед от вопијушчих вјерно: спасај нас јако предстатељ наш великиј Николаје. Свети пророк Исаија Овај велики пророк беше од царскога рода. Рођен у Јерусалиму од оца Амоса, брата Амасије, цара јудејског. По великој благодати Божјој, која је била у њему, Исаија се удостоји видети Господа Саваота на престолу небеском, окруженог шестокрилним серафимима, који непрестано певају: "Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот". Исаија је пророковао много ствари, како појединим људима, тако и народима. Једанпут је три дана ходио сасвим наг по улицама Јерусалима проричући скори пад Јерусалима под асирског цара Сенахерима, и опомињући цара и главаре народне, да се не уздају у помоћ Мисираца и Етиопљана, пошто ће и ови ускоро бити покорени од истога Сенахерима, него да се уздају у помоћ Бога Свевишњега. И ово пророчанство, као и сва остала, дословце се испунило. Али, најважнија су му пророчанства о ваплоћењу Бога, о зачећу Пресвете Деве, о Јовану Претечи, и о многим догађајима из живота Христова. Овај видовити муж беше, због чистоте срца свога и због ревности према Богу, примио свише још и дар чудотворства. Тако када опседнути Јерусалим страдаше од жеђи, он се помоли Богу, и вода потекне испод горе Сиона. Та вода прозвана је Силоам (послата); и на ту воду упутио је доцније Господ слепорођеног да се умије, да би прогледао. У време цара Манасије, када Исаија грмљаше против незнабожачких обичаја цара и главара, сравњујући тадањи нараштај са Содомом и Гомором, диже се против овога великог пророка гнев главара и народа, и он би ухваћен, изведен ван Јерусалима и тестером преструган. Живео и пророковао на седам стотина година пре Христа. (Видети, Књигу пророка Исаије у Старом Завету. Свети мученик Христифор Свети мученик Христифор велики чудотворац. Нарочито поштован у Шпанији. Њему се народ моли највише против заразних болести и великог помора. Намучен за Христа и прослављен од Христа 249. године.
  14. 5 likes
    Подарише, ово двоје благочестивих људи свету два светила и просветитеља словенских земаља. Старији брат, Методије, из почетка је служио у војсци, као и отац његов, па пошто се показа као добар и храбар, цар га унапреди у војводу и посла га у једну словенску покрајину (Славинију), где он научи словенски језик и упозна таштину житејских брига у време цара Теофила, који стаде гонити православне хришћане због поштовања светих икона. Те он, након десет година остави војводство, оде на Олимп и замонаши се. Одабрао је службу цара небескога, војујући против невидљивих непријатеља - злих духова. Његов млађи брат, блажени Константин, још од самог свог рођења пројављиваше нешто необично. Још као дојенче не хтеде јести туђег млека, сем мајчиног, што се показа родитељима његовим као знак са неба, те се они заветоваше од његовог рођења да ће од тада живети као брат и сестра. Научили су га читању и писању књига, зашто је био јако обдарен и поврх свега богоугодном животу, упућујући га у духовну мудрост. Када одрасте, придружи се свом старијем брату, Методију и замонаши се. На молбу Хазарског цара Кагана, цар Михаил посла ову двојицу богоугодних монаха да проповедају хришћанство, те они успеше да убеде најпре самог цара Кагана, а потом и све остале да је хришћанство права вера која води ка вечном Животу и спасењу. По повратку у Цариград, саставили су словенску азбуку, која је у себи садржала 38 слова и почели су са превођењем црквених књига са грчког на словенски језик. Одазваше се и на позив кнеза Растислава да дођу у Моравију и да проповедају Јеванђеље и уче народ хришћанској вери. Истовремено преведоше црквене књиге и разделише их свештеницима да уче и шире Јеванђеље и даље у народу. Одатле одоше у Рим, одазвавши се на папин позив, и ту свети Ћирило умре, 14. фебруара 869 године. На захтев његовог брата, Методија, сахрањен је у Цркви Светог Климента у Риму. Од тог дана, па све до данас, почела су се дешавати многа чудеса; исцељивали су се болесни, како духом, тако и телом. По лику његовом израђена је икона пред којом дан и ноћ, непрестано пале се свеће и узносе хвале и молитве Богу који прослави блаженог Ћирила, и све оне који га искрено љубе и моле му се са искреном вером. Методије се, након тога врати у Моравију и настави са ширењем вере међу Словенима, све до своје смрти, 6. априла 885 године, а његове мошти беху сахрањене у Саборној Цркви у Велеграду. Требало би напоменути да се он одликовао даром пророчства. Његово започето и незавршено дело, наставили су његови ученици са Светим Климентом на челу. Прешавши Дунав, стигли су у Македонију (Охрид) и ту су продужили започети посао браће Ћирила и Методија, ширећи веру и писменост међу Словенима. Тропар: (глас 4): Јако апостолом јединоправнији и словенских стран учитељије, Кириле и Методије богомудрији, владику всјех молите, всја јазики словенскаја утвердити в православији и јединомислији, уморити мир и спасти души нашја. Кондак, гл. 3. Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем Божанских књига, источили Богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас, Кириле и Методије, који предстојите Престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше. Линк ка теми http://www.youtube.com/watch?v=O41IvWluoHc
  15. 4 likes
    Преосвећени архијереји, свечасни оци, драга браћо и сестре! Милошћу Свешчедрог Бога и Спаситеља света, Господа Исуса Христа, нашој Цркви пружена је неизрецива радост: у нашу Отаџбину доноси се део моштију великог светитеља, поштованог у целом свету - светитеља и чудотворца Николаја, архиепископа Мирликијског. Овај дивни угодник Божији био је погребен у граду у коме се подвизавао у Винограду Христовом током многих година. У времену, када су земље Византије пале под власт иноверних завојевача, постала је реална опасност оскрнављења светиње, и промислом Божијим мошти светитеља су пренесене на територију савремене Италије, у град Бари, и положене у месном саборном храму. Током готово хиљаду година хиљаде људи је ишло на поклоњење моштима, из најразличитијих земаља и делова света, како би задобили благодат, која истиче од моштију васељенски поштованог угодника Христовог. Особито је поштован светитељ Николај у пределима историјске Руси. Њему је посвећено мноштво храмова. Непребројно мноштво православних хришћана наречено је у његову част приликом Светог Крштења или монашког пострига. Све то сведочи о томе, колико је усрдни представник и брзи заступник био и остао Мириклијски чудотворац за оне који му прилазе с молитвом у најразличитијим невољама и стањима. Светитељ Николај поштује се у нашем народу као поуздани помоћник у најтужнијим и наизглед безазленим ситуацијама, као покровитељ оних који желе да живе целомудрено, као заштитник оних који тврдо чувају веру православну и апостолско предање, завештано нам од Отаца, који су се трудили на њиви Господњој пре нас. Памћење свих тих благодејанија светитеља Николаја побуђује хиљаде људи да предузму пут ка његовим моштима, не само да изразе почаст, већ и да принесу топле и усрдне молитве ономе кога Православна Црква назива правилом вере и образом кроткости. Многи наши саоотечественици немају могућност да изврше ходочашће у Бари и због тога се у Русију доноси значајан део мироточивих моштију светитеља. Од 21. маја до 12. јула светиња ће се налазити у Москви, а од 13. до 28. јула у Санкт Петербургу. То је заиста уникални догађај за свих 930 година пребивања часних моштију у Барију. Клањајући се чудотворним и многоцелебним моштима овог великог угодника Господњег, неопходно је да схватимо, да смо призвани да будемо подражаваоци добродјетељи Мириклијског светитеља, и помоћ, ниспослана нам његовим заступништвом, биће очигледнија и издашнија, што му се будемо више уподобљавали у љубави према Христу и свим људима. Дај Боже да овај важан догађај у историји наше Отаџбине и свега руског Православља буде на духовну ползу архипастирима, клирицима, монаштву и свим верним чедима Руске Православне Цркве, да би се заступнишвом чувара благодати Христове испуниле на нама речи молитве: "Да мирно овде проживимо живот и удостојимо се да видимо блага у земљи живих, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици слављеног Бога, сада и увек и во веки веков. Амин." +КИРИЛЛ, ПАТРИАРХ МОСКОВСКИЙ И ВСЕЯ РУСИ Москва, 19 мај 2017 г.
  16. 4 likes
    Митрополит калушки и боровски Климент стоји у метроу. Епископ Душанбеа и Таџикистана Питирим на камили. Пумпање гуме у мантији. Чувени ђакон Андреј Курајев на свом омиљеном превозном средству. По селу бициклом. Свештеник вози баке у својим таљигама. Најпоузданије превозно средство у Јакутији, нарочито зими, по завејаним путевима. Свештеник Фадеј Булгаков. Метро плус бицикл плус пијачна колица. Свештеник у гуменом чамцу служи молебан за време поплава у Омску. Бивши командир подморнице, јеромонах Венијамин Ковтун, није променио место службовања. Митрополит Иларион Алфејев пешке заобилази застој. Чувени светски путник, свештеник Фјодор Коњухов, испробао је сва могућа превозна средства. Сеоски свештеник Николај Уљахин чак и на оваквом "превозном средству" обавља службу и не напушта своје парохијане. Са руског за Поуке Иван С. Недић, Јелена Недић Извор: http://www.pravmir.ru/ne-na-mersedese/
  17. 4 likes
    Она не проси, јер јој то њена част и карактер не допуштају, већ мирно и достојанствено стоји (после литургије, на којој се моли са свима и причешћује) и захваљује се свима онима који јој добровољно и без њене молбе помажу. Благослови ова бакица, старачким погледом пуним жала за неким неоствареним, срећнијим животом, и све оне друге, што, заокупљени својим мукама, пролазе крај ње ни не приметивши је. И јуче, на ђурђевданском окупљању у црквеном конаку, она ми одједном приђе да ми се захвали на показаној бризи о њој - а ја, и кад имам и кад немам, за њу увек налазим нешто сасвим конкретне (другачија и не постоји) помоћи, што више могу - и почесмо, по први пут да причамо. Реч по реч, сазнадох да су јој мужа и сина убили Шиптари, да је избеглица са Косова и Метохије, да живи сама, у некој бараци у Реснику, и да ложи дрва која исече са неке палете (а да је некада имала читаву шуму на породичном имању). Реч по реч, бака у црнини цеди као из суве дреновине своју животну причу из које сазнадох да јој је тешко и све теже, овако болесној, самој и без примања, остављеној од свих осим од добрих људи из ове цркве и од Бога Милостивог, који све види и не допушта јој да клоне духом, упркос свему. Племенитошћу и бригом оних који је помажу, за све нас Распети Христос не допушта овој оживљеној несрећи у људском облику да се до краја разочара и изгуби веру у људе и у смисао живота (ма како он тежак био). И тада је упитах за име. И она рече: ”ДАНИЦА... ЈА САМ, ДЕТЕ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ ИЗ КОСОВСКЕ САМОДРЕЖЕ..." Ја занемех. Као да ми се небо сручило на главу и у памћењу ми намах васкрсе читава она велика и још неиспричана прича о страдању немоћних и незаштићених Срба од мржњом распомамљених и политички вешто организованих Шиптара одмах после Титове смрти... ПА ТО ЈЕ, ЕЈ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ, наша Косовка Девојка из најтужније српске приче с почетка осамдесетих! Приче коју смо тада сви знали, памтећи, са сузама, име ове несрећне мајке косовопољске и свесрпске. Приче о којој је писао читав свет, а њеним случајем се бавили највиши (покрајински и државни) органи тадашње комунистичке Југославије... Преда мном је стајала ОНА НЕКАДА СВИМА ПОЗНАТА МУЧЕНИЦА, НАЈПОЗНАТИЈИ СИМБОЛ СРПСКОГ СТРАДАЊА НА КОСОВУ, Даница Милинчић, чијег су сина Данила, другог јуна 1982. године пред мајчиним очима убила четворица Шиптара, досељеника из Албаније (за овај злочин нису кажњени и нису одлежали у затвору ниједан дан). И њу су тада ранили из револвера у раме, али још више - у душу, оваквом бездушном егзекуцијом њеног двадесетдвогодишњег сина, хранитеља и заштитника. Четрнаест година пре тога су Шиптари гвозденим шипкама убили Даничиног мужа и Даниловог оца, а овог пута су ствар довршили, једном заувек. Годину дана након оних застрашујућих демонстрација у Приштини и паљења конака Пећке Патријаршије (са више него јасном поруком Србима са Косова и читаве Србије)... Млади Данило Милинчић је за собом оставио кћеркицу Ивану и трудну жену Радмилу (родила му је посмрче, Ивана), а његова мати Даница је после синовљевог убиства дословно прогањана, из године у годину, све док, коначно, није истерана - као, у том тренутку, последња Српкиња - из митске Самодреже, у којој се, према Предању, по последњи пут причестила војска српског Кнеза Лазара пред Косовску битку... Даничина судбина је праћена у часу њеног страдања широм и попреко свих српских земаља, а она је, уз несрећног Ђорђа Мартиновића, постала упозоравајућа најава свега оног што ће се Србима тек догодити на њиховој Светој Земљи. И она је годинама, својим упорним остајањем на родном, породичном огњишту држала усправном нашу наду да ћемо ипак преживети и ова страшна искушења и остати своји на своме. Убица, извесни Мухамед Мујо Ферат, док је пуцао у Даницу и Данила, урлао је, у хистеричном заносу: ”Ово није Србија, већ албанска земља Фадиља и Енвера Хоџе!” И тиме пуцао не само у њих двоје - већ у све нас редом, све који мислимо да је Косово са Метохијом колевка српства и духовни, државни, друштвени и културни завичај нашег целокупног историјског постојања. Али, време чини своје. ”Далеко од очију, далеко од срца”, као и толико пута пре и после тога (када су српске несреће у питању). Наша најтежа болест, олаки заборав, прекрила је и овај ”случај”, остављајући Даницу да сама и у вечној црнини, на својим нејаким леђима носи овакву и оволику трагедију. Распета за све нас, али без нас око себе, на свакодневном распећу њене избегличке несреће. Даница сада гаца блатом српске равнодушности и незаинтересованости, остављена од свих оних који су је помињали и преко њене несреће градили своје политичке каријере. Од Милошевића, преко читавог ДОС-а и свих његових мешетара из транзиционе српске епохе, па до дана данашњег, не остаде нико да се побрине да наша МАЈКА ХРАБРОСТ не остане, дословно, просјакиња што живи од тога колико ће јој уделити добронамерни прилазници. Васпитана у косовском, заветном српском духу, по нашем патријархалном, витешком моделу, Даница никоме не прича КО ЈЕ ОНА У СТВАРИ. Не жели да распродаје своју несрећу и да тргује са оним што јој је покидало живот и ранило срце. Ране на рамену су јој зарасле, као и језиве претње и увреде које је доживела и једва некако преживела, али јој МАЈЧИНИ СРЦЕ НИЈЕ ЗАРАСЛО. Њен Данило је сахрањен у Самодрежи (код Вучитрна), на сада разваљеном и уништеном српском гробљу, а онда пребачен до наше цркве Усековања Главе Светог Јована Претече, оне исте из које су косовски витезови са Кнезом Лазаром, Милошем Обилићем и Девет Југовића пред собом на Видовдан 1389-те отишли у своју Небеску Отаџбину. Та црква је, одавно још, јавни ВЦ и депонија за (демонском мржњом према Србима испуњеним) Шиптаре из ове митске земље наше Најважније Битке у историји. А Даница Милинчић је, ето, ЖИВА САХРАЊЕНА У СРЕД РАСРБЉЕНОГ БЕОГРАДА, као његова Гојковица (из песме ”Зидање Скадра”), узидана у нашу мучну и безличну свакодневицу, пуну видљивих и невидљивих издаја и бестидности свих врста. Од којих је једна од најстрашнијих - управо ова бездушна препуштеност наше Данице њеној муци и речима неописивом страдању. То ми је све пролазило кроз главу након тог њеног кратког и стидљивог представљања, када сам сазнао да је она бака коју сам сваке недеље сретао на причешћу и, касније, пред црквом - по несрећи чувена Даница Милинчић. Срби тако (пасивно) довршише оно што су Шиптари (активно) започели. Наставише ужасно понижење и лагано (дан по дан) убиство ове трагичне јунакиње нашег доба. Некада из Самодреже, косовске, данас из Ресника, београдског. Некада из врелог језгра српске трагедије, а данас са ледене периферије наше уобичајене равнодушности према сопственим јунацима и мученицима. Наша добра и трпељива, незлобива бака Даница, за коју не бих ни знао ко је да је нисам, готово случајно, питао за име и судбину. Ни не слутећи да ће ми се из њеног лаконског одговора одједном отворити читава наша српска и косовска мука у свој својој неизлечивој, застрашујућој страхоти. Ко смо ми уопште? И да ли смемо да се називамо наследницима оних који кроз судбину ове неупадљиве старице у црнини данас (из небеских висина) мере нашу племенитост и великодушност, одређујући нам праведну меру за све што чинимо (и не чинимо)? P. S. Ако неко има потребу да лично помогне овој нашој велемученици, у последњим годинама (можда и месецима или данима) њеног мукама испуњеног живота, нека лично наиђе до ове апостолске цркве, изграђене преко пута Милошевог Конака (уз сам Топчидерски парк), и нека јој да шта год и колико год може - и олакша јој, овако, те њене застрашујуће усамљене тренутке пред скори одлазак у наручје њених најдражих, у посмртном сусрету са мужем и сином. А за тачно 27 дана ће бити тачно 35 година од оног часа који јој је заувек променио и уништио живот (оно што је остало од њега)... Јуче је бака Даница сатима чекала да је неко одбаци до њеног Ресника и тамошњег принудног смештаја, али се није жалила. Како да се жали неко ко је већ прежалио свој живот и постоји још само да би измолила Бог да јој удели што скорију и бржу смрт?
  18. 4 likes
    JESSY

    Недеља раслабљеног

    Јер анђео Господњи силазаше у одређено време у бању и мућаше воду; и који је најпре улазио пошто се замути вода, бивао је здрав, па ма каква болест да је на њему. Бања је дакле лечила само једанпут у години и то незнано кад, па и ако је сила Божија неограничена и његова благодат бескрајна један пут је и само једног лечила јер је и закон дат сам једном јудејском народу, а бања хришћанског крштења лечи увек и све, јер је и Јеванђеље дато целоме свету. Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље свакоме створењу, па ко узверује и крсти се, спашће се, а ко не верује осудиће се казао је Господ Спаситељ. И онде беше један човек који тридесет и осам година беше болестан. Јеванђелист не каже, ни одакле је ни које онај болесник! Напомиње само да је сиромах и да 38 година болује хотећи тиме да нам претстави, како величину и тежину болести тако и надприродну силу која га је излечила. Кад виде Исус овога где лежи, и разуме да је већ одавно болестан, рече му: хоћеш ли да будеш здрав? Дуговремени болесник чекајући 38 година да се вода замути показао је тиме већу и бољу сталност и стрпљење од других па зато се Спаситељ к’ њему и обраћа учећи нас тиме, да Бог онима помаже, који имају постојану наду на небо а и народна пословица каже: трпљен спасен. Међутим, Спаситељ му не каже: хоћеш ли да те излечим! јер је знао да га болесник не познаје, већ га пита: „хоће ли, жели ли, да буде здрав! и то не зато, што није знао какав ће одговор добити, а особито кад болесник већ 38 година болује, већ зато, да би и други видели његову сталност и издржљивост. Одговори му болесни: да, Господе, али немам човека да ме опусти у бању кад се вода замути; а док ја дођем други сиђе пре мене. Из ових речи види се, да је овај болесник био сирома и без сродника. Међутим и ако за тако дуго време није могао добити реда да благовремено уђе у купатило ипак је не само био постојан у нади, да ће и на њега доћи ред, него због тога се није тужио ни на Бога нити на ближњега па се на послетку не усуђује ни Спаситеља да моли за помоћ. Тридесетосмогодишње лежање овога болесника у бањи, на месту, где увек има доста људи, који се никад не хтедоше смиловати да га у воду спусте, уверава нас, да су Јудеј и у оно време били и сувише немилосрдни. Рече му Исус устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек и узевши одар свој хођаше. А тај дан беше Субота. Заповедајући Спаситељ болноме да и постељу са собом узме и иде, хтео је тиме да увери своје непријатеље, да је он заиста свемоћни Господар целе природе. Ово је чудо народ задивило, но, код старешина изазвало је гунђање, бајаги што је болни излечен у Суботу, али у истини зато, што их је чудо разљутило па је и проузроковало гњев њиховога пакосног Фарисејског срца, па зато: Тада говораху Јевреји ономе што оздрави: данас је Субота, и не ваља да носиш одар. Злобни Фарисеји несмејући ништа да кажу Спаситељу, који је по њиховом мишљењу нарушио закон о Суботи, укоравају излеченог болесника! Хо, баш по Св. Писму, закон о празновању старозаветне Суботе, која је сада замењена са Недељом, ниуколико не забрањује старање о преким потребама, како телесним тако и душевним, па ни надгледање саме животиње, а камо ли страдајућег човека. И тако, на овај дан дозвољава се вршење нужних послова, а наређује чињење дела љубави, што је и Спаситељ овом приликом учинио. А он им одговори: онај што ме излечи, он ми рече: узми одар свој и ходи. А они га запиташе: Ко је тај човек, који ти рече: узми одар свој и ходи? Но, излечени није знао ко је; јер се Исус уклони, почем много људи беше на том месту. Сиромах не противећи се Фарисејима ипак дубоко уважава и слуша онога, који га је само са једном речи излечио, па и ако није знао ко је његов добротвор. Спаситељ се беше уклонио да би избегао похвале од стране народа а тиме прекратио и гунђање неблагодарних и пакосних Фарисеја. А потом, нађе га Исус у цркви и рече му: ето си здрав, сад више не греши, да ти не буде горе. Спаситељеве речи: Здрав си и више не греши уверавају не само о томе, да је Исус Христос истинити Месија, него да је и дуговремена болест излеченога била последица његових грехова, па зато му Спаситељ и налаже, да се убудуће чува грешења, јер му, каже: може ти бити и горе, тј. може бити осуђен на вечне муке, јер само ад може бити гора казна од 38-мо годишње тешке болести, а у крајњој нужди и усамљености. Болесник је на сваки начин због кратког задовољавања неких својих страсти изгубио најважнији део свога живота, но зар се то исто и данас не догађа пијаницима, сластољупцима, развратницима и другима? А човек отиде и каза Јеврејима: да је оно Исус који га излечи: Благодарни исцељеник јавио је Јудејима, ко га је исцелио, али не у намери да га изда већ да га као благодаран прослави. Тонски прилог Радија Светигора http://www.mitropolija.com/nedelja-raslabljenog/
  19. 4 likes
    Архимандрит Алексеј (Богићевић): "Св. Јован Рус - пример истрајности у вери!" Среда, 26. април 2017. (13. април 2017.) Архимандрит Алексеј (Богићевић), игуман манастира св. Луке у Бошњану, говорио је за наш радио поводом доласка делића светих моштију св. Јована Руса, које у АЕМ стижу са благословом Његове Светости Пaтријарха српског Г. Иринеја и надлежног Епископа крушевачког г. др Давида. Мошти ће бити дочекане у Храму св. Василија Острошког на Бежанијској коси у недељу 30. априла 2017. године у 17 часова, када ће молебан служити Његово Преосвештенство викарни Епископ топлички г. Арсеније уз саслужење свештенства, појање хора "Мојсије Петровић" и учешће верног народа. Мошти ће у том београдском храму боравити током три недеље ради молитве и целивања верних. ЗВУЧНИ ЗАПИС:http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/26.04.17 o.Aleksej Bogicevic za sajt.mp3
  20. 4 likes
    Владика и Теодосије и градоначелник Булатовић чисте гробна места, Фото: Јужна Србија Старо гробље у Нишу, обрасло растињем, лоцирано практично у ширем центру града, већ деценијама нема своју основну функцију. Зарасло растиње на гробовима, Фото: Јужна Србија "Годинама постоје разне иницијативе да се овај "Некрополис-музеј" претвори у меморијални комплес, јер су ту сахрањени многи великани из Ниша и околине, али због нерешених имовинско правних односа и недостатка средстава, тај процес би могао да траје јако дуго", рекао је данас градоначелник Булатовић и додао да се Град Ниш радо одазавао позиву владике Теодосија, да се данас крене са оним основним чишћењем и одржавањем запуштених делова Старог гробља. Драко Булатовић и владика Теодосије, Фото: Јужна Србија "Акција у којој поред радника ЈКП "Медиана" учествију и свешетници Епархије нишке, трајаће неколико дана, а на крају ће се гробна места поново освештати", изјавио је владика Теодосије, који је и сам узео учешће у сређивању зараслог растиња. Владика Теодосије, Фото: Јужна Србија Град ће у наредном периоди изнаћи трајно решење за одржавање овог прелепог простора, који носи сведочење о пореклу града, изјавио је Булатовић. Свештеници пред почетак акције, Фото: Јужна Србија Инфо Акцију је подржала и ГО Палилула, на чијој се територији налази комплекс Старо гробље. Извор текста и фотографијâ http://www.juznasrbija.info/vesti/nesvakidasnja-slika-vladika-teodosije-i-gradonacelnik-nisau-akciji-ciscenja-starog-groblja.html#.WP704F7hkoA.facebook
  21. 4 likes
  22. 3 likes
    Митрополит Амфилохије је Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца постхумно одликовао Иса Махмутовића, који је приликом рушења цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену почетком седамдесетих година прошлог вијека одбио да учествује у том непочинству и због тога остао без посла. „Постхумно одликујемо Златним ликом Петра Другог Тајновидца Ловћенског Иса Махмутовића зато што је, вјеран Богу и судњем дану, одбио да руши цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену, сачувавши тиме свој образ и образ Црне Горе“, рекао је Владика Амфилохије уручујући одликовање. Одликовање је, уз бурно одобравање и аплаузе присутног вјерног народа, примио Исов син Ћазим, који је из Париза специјално допутовао на освећење цркве Светог Петра Ловћенског Тајновидца.
  23. 3 likes
    Храм в честь Воскресения Христова и Новомучеников и Исповедников Церкви Русской Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Господь Вседержитель. Роспись центрального барабана Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Пророк Иеремия. Роспись центрального барабана Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Пророк Даниил. Роспись центрального барабана Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Росписи купола Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Хорос Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фрагмент хороса Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фрагмент хороса Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Купол и хоры Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Роспись алтаря Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Господь, преподающий Тело и Кровь Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Причастники. Роспись алтаря Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Причастники. Роспись алтаря Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Роспись алтаря. Господь преподает Свои Тело и Кровь Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Вид из алтаря Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Вид на алтарь с балкона второго этажа Фото: А. Горяинов / Православие.Ru «О Тебе радуется». Фреска Фото: А. Горяинов / Православие.Ru «О Тебе радуется». Фреска Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Апостол и Евангелист Иоанн Богослов. Роспись паруса Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Роспись лестниц Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Роспись колонн храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Вид на западную стену Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Роспись нижнего храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Матерь Божия. Роспись нижнего храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Воскресение Христово. Роспись нижнего храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Апостол Фаддей Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Святая Троица. Роспись нижнего храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Апостол Петр. Роспись нижнего храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Художники Дарья Шабалина и Михаил Леонтьев, возглавляющие работы по росписи собора Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Крещение Господне. Роспись нижнего храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Нагорная проповедь. Роспись нижнего храма Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Храм в честь Воскресения Христова и Новомучеников и Исповедников Церкви Русской Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Храм в честь Воскресения Христова и Новомучеников и Исповедников Церкви Русской. Вид с Рождественского бульвара Фото: А. Горяинов / Православие.Ru Анатолий Горяинов 18 мая 2017 г.
  24. 3 likes
    Окупљенима се на платоу испред српске светиње у име патријарха Иринеја обратио митрополит Амфилохије који се захвалио руском патријарху Кирилу, али и руском председнику Владимиру Путину, као и руској влади на помоћи у изградњи. „Дужни смо да се сетимо свих који су себе уградили у овај Храм, али и оних који ће нам тек откривати Божји лик кроз лепоту овог мозаика“ поручио је он. Потпредседник српске владе Ивица Дачић се такође захвалио Руској Федерацији која је донела одлуку да помогне завршетак Храма. „Сада смо на пола пута. Овај храм је место нашег јединстава и заједништва у будућности. Треба да гајимо братство у овим немирним временима када су нам пријатељи потребни“, рекао је Дачић Он је поновио речи српског премијера Александра Вучића да ће српска влада финансирати завршетак изградње Храма. „Нећемо ући у следеће столеће, а да га не завршимо“, рекао је Дачић. Окупљеним верницим се на крају обратио и члан Руске академије уметности и народни уметник Русије Николј Мухин који је захвалио Богу „што нећемо још дуго чекати завршетак улепшавања Храма“. „Потрудићемо се да до 2019. завршимо и олтар јер он је како каже митрополит Амфилохије, срце храма“, рекао је Мухин. Он је посебно захвалио компанији „Гаспормњефт“ која је нашла средства за израду мозаика. Током дана Београђани ће имати јединствену прилику да виде делове мозаика пре него што почне њихово постављање у куполу цркве. Десет тона мозаика „Вазнесења Христовог“, упакованог у 62 палете, прошло је од московског атељеа највећег руског иконописца Николаја Мухина кроз Русију, Белорусију, Пољску, Словачку и Мађарску, да би крајње одредиште нашло у нашој земљи. Мозаик са ликом Христа Спаситеља, површине 1.230 квадратних метара, пречника 30 метара и тежине 40 тона, у куполу Храма уградиће руско-српски тим, а почетак радова очекује се наредних дана. Посао вредан четири милиона евра, који финансира „Гаспромњефт“, требало би да буде завршен до краја године. Извор: Спутњик http://www.mitropolija.com/deset-tona-mozaika-za-hram-svetog-save-u-beogadu-stiglo-iz-moskve/
  25. 3 likes
  26. 3 likes
    Отац рафаилo: "Свети Силуан je одговорио на такво питање и, каже:" јер нема више добрих ученика ... " Добaр шегрт, добар ученик, је човек чији ум нагиње према Богу и који тражи одговор од Бога, а не од људи, и који може да се окрене човеку, јер не можемо да допремо до Бога ни као што је то Кајин могао ... Али када се окренеш људима, мораш да идеш са пажњом на Бога(богомишљу), са Којим си причао пре тога, молио се, да човек - твој духовни отац - да ти реч. Водите рачуна о свом унутрашњем бићу и, како каже Отац Софроније, ухвати се - уграби, рекао бих - прву реч ... Научите како да прими прву реч од духовних отаца, од оних над вама, од свештеника и епископа. Али пре тога, ви сте земља на коме се сеје та реч. Припремите тло! Брините се, да сте свесни да је Бог тај који даје реч кроз њега, поштујте га, наравно, али немој га направити идолом, тражећи то од њега без молитве и без контакта са Богом. Радије, останите у контакту са Богом. Понекад кажем да је духовни отац као телефон; не причаш са телефоном, него са неким на другој страни ... " О.Рафаил Ноица http://manastirglogovac.blogspot.rs/2017/04/blog-post_24.html
  27. 3 likes
    Један од показатеља духовног развоја је обустављање потраге за духовним надприродним доживљајима: – Јао, оче, она икона се померила! А ова је замироточила! Питам их: – Добро и шта с тим? А шта се са тобом десило после тога? Или се све зауставило на твојим «ах» и «ух»? – Оче, испричаћу ти нешто задивљујуће! Путовала сам у Јерусалим и била сам просто у шоку, а потом… – И шта је било потом? Шта се изменило у твом животу? – Па ништа… Једном су ми испричали: – Путовала сам у Јерусалим 35 пута и видела једног старца! – Добро, и шта си достигла тиме што си видела старца? – Али њега нису сви видели, а мене је чак и примио! – Браво! И шта с тим? Зар је то успех? То је све само спољашња ствар. Зар ће те за време Другог Доласка Христос упитати: «Колико светаца си видела?» – и то је све? А ако си путовала у Јерусалим, Он ће те можда питати, а да ли си обишла тај град барем десет пута? А ти одговориш: «Не, свега три пута». – «А-а-а, три, па то је мање од десет!». Зар је то та духовност, коју негујеш у својој души? Ето, ја сам, на пример, видео и старца Порфирија, и старца Пајсија, и старца Јакова. Да ли се због тога што сам их видео, у мом животу нешто изменило на чаробан начин? Христос је био сасвим близу апостола, али Јуда због тога ништа у себи није изменио, а поврх тога је и издао Христа. А Свети апостол Петар се одрекао Христа, и Тома је такође показао неверје, али Господ је био с њима. Причати о томе где си био, кога познајеш, са ким разговараш, није довољно. Познајем људе, који никада нису били на Светој Гори, јер су непокретни. Знам и жене, које никада нису путовале у Јерусалим, јер су сиромашне и са много деце, али им је у души увек радост Васкрсења и Гроб Господњи. Не причам ово да бисте мислили да не треба да обилазите света места, путујте слободно. Али ако будете путовали и враћали се исти какви сте и пошли, то неће бити довољно. То је оно што ја имам у виду. Шта значи духовни развој? Сећате ли се шта Христос говори Светом апостолу Петру? – Хајде за Мном (Јн. 21, 19). Апостол Петар пита, а шта ће бити са јеванђелистом Јованом, и Господ му одговара: – Шта је теби до тога? Можда ће Јован бити овде до Другог Доласка. Питање је шта ћеш ти радити са Мном? Какву си корист извукао из ходочашћа? Једна госпођа се вратила кући после читања акатиста Пресвете Богородице и страшно се посвађала са мужем. И син каже: – Гле, она је дошла после читања акатиста и одмах се свађа. А још раније је пошла код фризера и офарбала косу. Шта је она добила од Цркве, шта је научила, како се променила? Други се после не мењају, јер не виде да се мењамо ми. А ми смо добри само на речима. И ја сам такав. То ми је рекао тата пре два месеца. Зато што сам одбијао његове позиве, будући да сам био врло заузет и узео на себе много обавеза. Он ми је рекао: – Чекај, чекај, не спуштај слушалицу, рећи ћу ти брзо. Зашто си са свима осталима тако добар, а са мном тако жесток? Слушалица ми је просто висила у руци. Одговорио сам: – У праву си, опрости ми. Хајде да вам кажем и разлог за то. Када сам био мали, он није са мном разговарао, а сада, када је отишао у пензију и у потпуности капитулирао, добио је жељу да стално прича. Због тога сам се ја мало наљутио и рекао му да он цео живот није обраћао пажњу на мене, а сада, када има 72 године, «ти хоћеш да ми причамо телефоном?». Ипак, он је у праву да ја причам људима једно, а њему друго. Разумете? Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица. Постани онакав, какав треба да будеш, и таде ће и други то схватити без речи. Он ће се зближити са тобом и заволеће те. Жена прича мужу да га воли и да нема другог, али то је неубедљиво. Када је то заиста тако, нема никакве потребе говорити о томе – из тебе се распростиру таласи истине, топлоте и љубави према другом човеку. Архимандрит Андреј (Конанос) С руског Александар Ђокић ПРАВОСЛАВИЕ
  28. 3 likes
    Црква има, не само учење о души, него и дубоко искуство о њој. Она има, не само мишљење по том питању, него и доживљај истине, чије се откривење преноси, не само учењем, него се и искуством потврђује. Црква говори, не оно што зна, већ преноси (пресађује) оно што доживљава. Посматрајући свакога човека, она у њему препознаје, не само тело и његово присуство у времену, већ и икону Божију, која се одсликава у души његовој и препознаје његове вечне димензије. Како да се Црква одрекне тога? Човек није само тело, здравље, оно што видимо. Нити је душа, опет, расположење, психичке особине, пројава можданих функција, природни елемент понашања – оно што можемо да схватимо. Ризница људског бића је душа као личност, као слика божанске славе, као самовласност, као могућност учешћа у вечности, као благодат превазилажења себе. Све што је у вези са душом представља свештени догађај. Тај елемент има везе са спасењем, освећењем, сједињењем са Богом, са доживљајем вечне перспективе човека. Душа је елемент који, будући да постоји, чини човека свештеним. Митрополит Месогејски и Лавреотски Николај (Хаџиниколау) Душа је, у том смислу, окружена телом које она преображава у свој храм. Тело, које чува ризницу душе, није за њу тамница. Тело, пак, које у животу нисмо поштовали, нити га из љубави према животу одржавали, које смо, са једне стране, неговали у лабораторијама, али смо га у суштини животним делима упропастили, тело за које је медицина позвана да излечи на њему, не само последице природног пропадања, него и у њему неправославан начин и схватање живота; тело које је сама душа наша занемарила, и уместо да заједно са њим изврши свој свештени циљ, оно задовољава сладострасна стремљења и грешна расположења – и то уз прихватање и законито покривање од стране друштва – једноставно је, дакле, да то тело, такво друштво и душа, желе да спале, како би довршили своје дело и уклонили своју нечасност. За Цркву, ствари су сасвим другачије. Човек, докле год живи, гледа на тело као на жртвеник. Зато и брутална интервенција на њему и потчињење нагонима, који потчињавају самовласност (=слободу), показује непоштовање и представља оскрнављење и грех. Одржавање и храњење тела увек бива уз молитву – молитве за трпезу – старање о његовом здрављу везано је за Свету Тајну Јелеосвећење; размножавање – за Свету Тајну Брака – и на крају, освећење – које се постиже причешћем Христовим Телом и Крвљу. Када се човек упокоји, његово тело видимо као мошти. Тада се и наше поштовање према телу повећава. Мошти представљају успомену на свештенодејство које се у њему збивало – спасење душе – и подсећање на оно друго, које се сада незнано наставља изван њега – прослављење душе. Тело не очекује сопствено уништење, већ своје друго обличје (Мк.16, 12), пресаздање у древну красоту. To je разлог због кога Црква приступа телу са посебним поштовањем и свештеним осећањима. Ми ни зидане храмове не спаљујемо, а камоли храмове душе. Речено наравно значи, не да је тело нешто што не сме да се дотакне и да одричемо било какву интервенцију на њему. Тело је елемент у човеку који је подложан пропадљивости. Природно пропадање је можда најснажнији подсетник на нашу палу природу. Сваки насилни покрет који заступа ниподаштавање тела, ниподаштава и душу. Зато на телу интервенишемо само када га лечимо, заустављајући напредовање пропадљивости, када и колико можемо. Процес пропадања треба да буде потпуно природан и никада принудан. Њега предузима само Бог у околностима о којима Он сам промишља, у оквиру одговорности коју је задао природи. То је други разлог зашто Црква негира спаљивање мртвих. Она препушта природи да преузме одговорност разлагања тела, не спаљујући га, него га остављајући да се угаси. Што значи да, од тренутка када природа дозволи да неки део остане, то има свој разлог. Када се и природа одриче потпуног распадања људског тела, зар онда озакоњено спаљивање тела није дело незаконитог насиља? Земни остаци указују на то да су сва тела, са једне стране, истоветна, али и да међу њима има разлике. Мале дечије кости другачије су од костију одраслог човека. Људске кости другачије су од животињских костију. Када се, пак, спале, прах све изједначава. И у случају да се прах не проспе, него да се чува, разлике нема, јер су оне (спаљивањем) заувек нестале. Заједно са особинама личности, нестала је и слика човека, макар остатке пепела и не просули; заједно са мрвицама друштвеног поштовања, дефинитивно се брише сваки траг његовог присуства. Егзистенцијална смрт потписала је природну смрт. Човекови остаци нису сравњење и одсуство, већ идентитет и врсте и личности и његово присуство. Борба за очување земних остатака, моштију људских, у колико год је могуће већој мери на овом свету, подједнако је важна као и потреба да се очува, колико год је више могуће, његов лик у другом. Наше поштовање моштију упокојених потврђује нашу веру у бесмртну душу. Умрли нису мртви, већ упокојени. Полажу се са поштовањем у гроб, окренути према истоку са надом и ишчекивањем свога васкрсења са Христом. Црква свесно одбацује назив «νεκροταφεία» за гробља (тј. места где се мртви сахрањују), и инсистира на називу «κοιµητήρια» (тј. почивалишта). И то чини, не из психолошких разлога – да не бисмо дивљали – већ из разлога чисто духовних: мртав не значи скончао (=τελειωµένος), већ савршен (=τετελειωµένος). Кончина не значи крај, већ усавршење. Остаци упокојених представљају спомен на њихов прошли живот, сећање на њихово садашње стање, али и подсећање на нашу будућу перспективу, што се никаквим законом не може спалити. Црква поштује, не тело засебно од душе, већ и тело и душу у јединству, човека у целини. У опасности да човек буде заборављен, будући да се његова душа не види, чувамо тело, које нас подсећа на душу, не само када је тело делатно, већ и када само постоји. Дефинитивно уништење тела, његово спаљивање, није спаљивање мртвог човека – онога што је сагориво – већ покушај спаљивања његове живе душе – онога што је неуништиво. Душа живи. Види се по томе што мошти имају живот, наравно не биолошки, већ извесни вид духовног живота, који је потврђен. Када имамо личности чији је доживљај духовне реалности био толико снажан, да су још и док су живели у времену и одебљалости овога света, дејствовали на фреквенцијама другога, онда је њихова смрт – уснуће које се отпечаћује на њиховим моштима. Драгоцено је искуство Цркве, непрестано потврђивано, да велики број моштију показује посебну благодат. Познато је да мошти светогорских монаха, као и других освештаних људи, чији је живот почаствовао тело и чија је душа пројавила већу снагу и живост од тела, често задржавају задивљујућу гипкост, сатима после упокојења. Не коче се! Такође и доказан миомирис, боја воска, чудотворна благодат, као и природна нетрулежност целога тела Светих, елементи неуобичајени и природно необјашњиви – очекивани су феномени духовне реалности. Те мошти, за Православно предање и савест, представљају имање драгоценије и од њеног учења; ризнице неопходније и од њених сасуда. На моштима Светих Мученика постављају се Свете Трпезе. Ако би их спалила, Црква би жртвовала своје Свештене Жртвенике, уништавајући своју животворну утробу. Душа постоји, живи и препознаје своје тело и после смрти. Она види и може да гледа спаљивање свог тела. Да ли се, дакле, усаглашава? Она сама, у стању у коме се налази, не може да буде оштећена нашим дејствима, па ни када она уништавају њено тело. Међутим, непоштовање према њој штети нама. Етички критеријум, у тако пресудној одлуци за Цркву, духован је, и нема везе са изборима умртвљеног друштва, које се одриче сопствене бесмртности, али има везе са жељама бесмртне душе, душе која потврђује своју вечност. Ако би нас упитали на који начин бисмо желели да са овог света оде неко наш: од можданог удара, престанка рада срца, деформисан опекотинама, или да буде спаљен у пламену и пожару, имам утисак да бисмо признали да је, од наведених начина, најтрагичнији последњи. Природно је за човека, када се опрашта од некогa свога, да жели да последњи пут види себи близак лик, а не одвратан, доспео до нечовечног, одбојног и безличног праха. Суптилна љубав тих тренутака изражава се као потреба да се загрли, пољуби, да се насити погледом, да се испољи нежност на телу без душе. Ако нас рањава насиље природе, како ми изабирамо насиље сопствене самовласности? Када је нешто што губимо драгоцено, ми се трудимо да од тога задржимо колико год више можемо. Никада не озакоњујемо насилно ниподаштавање последњег непроцењивог његовог остатка. Одлука да на нашим гробљима нема места, равна је увреди. Ако немамо, онда да направимо. Љубав прави и место и услове. Хришћанска потреба никада није суштинска, и увек потврђује тесан простор у срцу. Потреба за поштовањем је много већа за онога који додељује, него за онога који прима. Овако како иде наше друштво, не да ће имати само недостатак простора, него неће моћи да нађе ни људе који би сахрањивали, можда и кремирали, упокојене. У непрегледном старачком дому нашег «цивилизованог» света, у коме постоји тенденција да младих буде мање него старих, а рађања много ређа од смрти, биће мртвих, које неће имати ко да сахрани. Уместо да се наше друштво заинтересује за почетак живота, на пример, за демографски проблем, превише се занима за крај, кремирање. Исти менталитет који избегава рађање, то јест живот, такође одбацује старе, предлаже еутаназију, не подноси упокојене, одриче се стварања и изабира кремирање. Тај менталитет потписује дефинитиван крај краја, крај сврхе, крај човека. Они који су пренебрегли право човека на Бога и погазили неотуђива Божија права на човека, само они могу да се позивају на такозвана људска права, да би озаконили своје непоштовање човека. Кремирање упокојених није индивидуално право човека који је већ покојан. Очување његовог тела представља друштвену обавезу поштовања и очувања његове личности. Није могуће да се воља једног – макар се то назвало и правом – сукобљава са потребом поштовања целине. Не може нечије право да буде.- да га ми спалимо! Није питање да ли неко жели да буде спаљен, него: да ли ће друштво пристати да га спали. Кремирањем упокојених друштво потписује сопствени крај: своје поништење. Друштво које не прихвата човека ни у болести, ни у слабости, ни у смрти, друштво које спаљује своје упокојене, друштво које уништава спомен живота и сећање на своје чланове – њихове мошти – друштво које почетак човека чини вештачки и технички, и његов крај дефинитивним и неповратним, друштво које се одриче даха вечности и барикадира се у загушљивом простору пролазности, какве везе то друштво може да има са животом? Чак су и атеисти наглашавали сећање на своје земаљске богове, мумифицирајући њихова тела (случај са Лењином), или где то није било могуће, правећи скулптуре и лажне слике. Изгледа да су резултати хуманости без Бога, цивилизације без вредности и нихилизма без сврхе, резултат збрке атеизма – нестајање човека, спаљивање његовог последњег остатка. Спаљивање упокојених води у спаљивање људског достојанства. Након свега реченог, не да Цркви није допуштено, него она не може, и одбија да прихвати просто употребно, а нимало убедљиво, решење минорне практичне тежине, и да жртвује доживљај свог поштовања божанствености личности свакога човека, шта више, човека кога је она у својој крстионици крстила, почаствујући истовремено и душу и тело. Оно што је највеће не може да се покори ономе што је најмање. Немогуће је да онај који верује у Христа и Цркву и прихвата њен предлог живота, који доживљава стварност душе и поштује човека – не поштује и тело. Телу је од стране друштва потребно више части и поштовања после упокојења, више од свег старања и заштите које је оно примило од самог човека током његовог живота. Митрополит Месогејски и Лавреотски Николај (Хаџиниколау) Изворник: http://sabornost.blogspot.rs/2017/04/blog-post_21.html
  29. 3 likes
    Недеља Мироносица je трећа недеља после Васкрса, које је посвећена женама мироносицама, првим сведоцима Христовог Васкрсења, а такође и Јосифу Ариматејском, једном од тајних Христових ученика као и Никодиму, који је тајно долазио Христу и слушао његову науку. Обојица су извршила погреб Христов. Поред Марије из Магдале, остале мироносице које су у први дан недеље дошле на гроб да помажу Христа, биле су: Саломија, кћи Јосифа Обручника, а супруга Зеведејева, мајка Апостола Јована Богослова и Јакова и Марија, мати Јакова Малога и Јосије (Мк 15,40). Апостол Лука спомиње још и Јовану (Лк 24,10). У Синаксару Недеље мироносица помињу се још Марта и Марија, сестре Лазареве, Марија Клеопова и Сосана. Празник је установљен у IX веку, а песме за празник писали су Анатолије, игуман студијског манастира (IX век) или солунски Епископ (IX или X век), Косма монах (око 743) и Теофан (после 843). У служби ове недеље певају из посљедованија Великог петка и песме посвећене мироносицама и тајним ученицима Христовим. Те недеље, као и три наредне, на вечерњу се после стихире на стиховње певају стихире Пасхе: "Пасха свјашченаја", а на јутрењу читав Пасхални канон са додатком нарочитих богородичних (који се и током Светле седмице певају после тропара Пасхалног канона свакодневно, осим првог дана). Тамо где је храм посвећен женама мироносицама, додаје се још и величаније. Особеност суботње службе ове седмице је то што се на њој врши оданије празника, па се зато на "Господи воззвах" певају исте стихире као и на сам празник. Кондак Извор: СПЦ
  30. 3 likes
    Guest

    Побусани понедељак

    ОДГОВОР: Побусани понедељак је први дан после Томине недеље, или девети дан од васкрсења Христовог. Он спада у ред оних дана које је света Црква одредила за помињање и молитве за умрле наше сроднике, а који су у нашем народу познати као ЗАДУШНИЦЕ, тј. дани када се врше посебне молитве за упокојење душа наших умрлих (уснулих) сродника. Овaj дан који се у нашем народу назива ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК. Треба одмах рећи да се тај дан држи као дан мртвих чисто по народном предању, јер црквене књиге и прописи о томе не говоре. Чак и у самом народу постоје велике разлике по питању Побусаног понедељника. У неким крајевима се држи и поштује, а у некима не. Овај обичај најпре је настао у крилу руске цркве, одакле је, вероватно, дошао и к нама. Иначе, мољење за умрле наше сроднике на тај дан врши се тако што се тога дана после Литургије иде на гробље, где се над гробовима врши литија (мали помен) за умрле и преливају гробови, као и на задушнице. У неким крајевима за прекаду гробова тога дана позивају свештеника, а у другим - то обављају сами сродници, јер у Типику и Цветном Триоду нема помена ни прописа да тога, па ни идућих дана, бивају молитве и помени за умрле. Па ипак, иако то у књигама не пише, постоје озбиљни разлози који оправдавају ово народно предање и традицију мољења за умрле на Побусани понедељак. Ти разлози су следећи: 1) У служби Томине недеље поред главне теме како се апостол Тома уверио у васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у ад (величаније), где је умрлима објавио своју победу над грехом и смрћу и своје вечно прослављење (I Петр, 3,18 -19); 2) да би се радост васкрсења објавила и поделила са умрлима; 3) мољењима за умрле нема места у Великој и Светлој седмици (тачније: од Лазареве суботе до Томине недеље, сем ако падне 40-тодневни парастос), која иза тога опет почињу од понедељника Томине недеље сагласно прописима Типика. Вук Караџић у своме речнику каже да се код Срба овај понедељак зове "Ружичало" или "Побусани понедељак" и да људи тога дана иду пре подне на гробље, врше обнову – уређење (=побусавање) гробова, на које засађују ново цвеће (=руже, отуда - ружичало), деле за душу, а свештеници читају молитве за мртве. Обично се, поред остале хране, за "делење за душу" износе и фарбана (црвена) ускршња јаја, која се туцају о споменик а умрли поздрављају са: Христос васкрсе! Овим предивним црквено-народним обичајем, који је освештан вековним предањем, ми пре свега исказујемо своју љубав, поштовање и пијетет према својим умрлим сродницима (родитељима), са којима желимо да поделимо радост васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. Исто тако ми тиме исповедамо своју православну веру у вечни живот и у наше опште васкрсење, јер верујемо свему ономе што су божанска уста Христова о томе изговорила, а Еванђелисти записали. Тако, Христос је рекао једном приликом: "Ко држи реч моју, неће видети смрти до века", што значи када тело умре, душа правог хришћанина остаје нетакнута смрћу. Или опет: "Ко верује у мене ако и умре (читај: телесно) живеће". Па онда реч коју је Господ упутио Јеврејима, а која у њихову главу није могла да се смести: "Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се" (Јн. 8,56). Може ли мртвац видети? Наравно да не може. Само жив човек може видети и радовати се. Јер Бог наш није Бог мртвих него Бог живих. Значи праотац Авраам жив је, иако је умро на хиљаде година пре Христа. А ако је Авраам жив, живи су и сви остали праоци, пророци и праведници. Живи су и апостоли и еванђелисти, светитељи и мученици; жива је Пресвета Мајка Божија и свети Јован Крститељ. Живи су и сви они који су крштени у име Оца и Сина и Светога Духа и који се потом трудише да живе по вери отаца наших. Живи су и сви наши умрли сродници који у Бога вероваше, часним Крстом се крстише, и животом својим своју веру сведочише. Свима њима ми на Побусани понедељак довикујемо сверадосни поздрав: "Христос Васкрсе" и чини нам се да из гробова до наших срца (ако не до ушију) допире потврдни отпоздрав: "Ваистину Васкрсе". Останите у васкрсној радости. Из књиге Практична веронаука Извор: Манастир Глоговац
  31. 2 likes
  32. 2 likes
    Они који су у Београду, Нишу и Новом Саду могу да присуствују јавној расправи и допринесу да се спречи наставак системске дискриминације веручитеља у односу на остале наставнике. У предлогу закона стоји да вероучитељи (и само вероучитељи) могу искључиво да заснују радни однос на годину дана а не на неодређено време. http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=22952&Itemid=1 Текст предлога закона: http://www.unijasprs.org.rs/images/slike2013/FINAL-ZOSOV-ZA-JAVNU-RASPRAVU-12_05_2017_docx-1.pdf ЈАВНА РАСПРАВА ЗОСОВ - А Јавни позив за учешће у јавној расправи о Нацрту закона о основама система образовања и васпитања Министарство просвете, науке и технолошког развоја позива све грађане и стручну јавност да се упознају са текстом Нацрта закона о основама система образовања и васпитања, као и да дају своје предлоге и сугестије. Јавна расправа спровешће се у периоду од 19. маја до 8. јуна 2017. године. Трибине на којима ће бити представљен Нацрт закона о основама система образовања и васпитања, биће одржане у: Новом Саду, 26. мај 2017. године у ОШ „Светозар Марковић Тоза“, Јанка Чмалика 89, у периоду од 9,00 – 11,00 часова; Нишу, 01. јун 2017. године на Електронском факултету, А. Медведева 14, у периоду од 10,00 – 12,00 часова; Београду, 08. јун 2017. године у Сали београдске општине Врачар, Његошева 77, у периоду од 9,00-11,00 часова. Примедбе, предлози и сугестије достављају се Министарству просвете, науке и технолошког развоја путем посебног формулара који се може преузети на званичној интернет страници Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Формулар са примедбама и предлозима потребно је доставити на следећу е-маил адресу javna.rasprava@mpn.gov.rs. Саставни део овог јавног позива је Нацрт закона о основама система образовања и васпитања са образложењем и Програм јавне расправе који је одредио Одбор за јавне службе Владе.
  33. 2 likes
    Свети апостол и јеванђелист Јован. Родио се овај свети ученик Христов у рибарској породици. Родитељи му беху благочестиви и веома побожни људи и тако одгајише и свог сина Јована. Заједно са својим братом Јаковом, кренуо је за Христом и никада Га није напуштао. За њега се каже да је био омиљен Христов ученик. Једини је он, са Светом Богомајком остао под Крстом распетог Господа, не напуштајући Га, обећавши да ће он чувати Пресвету Богородицу и служити је све до Њеног успенија. Касније одлази у Ефес, јер силаском Светог Духа на апостоле, доби задатак да тамо шири Божанско Јеванђеље и пође му за руком да преобрати много народа у хришћанство. Био је прогањан, понижаван и мучен. За време које је провео у прогонству на острву Патмос, написао је чувено Јеванђеље и Откровење, а по доласку на престо цара Нерве, био је ослобођен и вратио се у Ефес. Ту је наставио да преводи незнабожце у хришћанство. Поживео је овај угодник Божји више од 100 година. Црква два пута у години прославља овог светитеља и то: 26 септембра када се сећамо његова упокојења и 8. маја, јер на тај дан из његовог гроба се шири неки чудесни прах, који лечи болесне, који је мирисан и лековит. И зато нека под дејством његове молитве и ми добијемо исцељење наших душевних и телесних болести и нека нас удостоји љубави Христа Бога нашег. Тропар (глас 2): Апостоле Христу Богу возљубљене, ускори избавити људи безотвјетни, пријемљет тја припадајушча, иже падша на перси пријемиј; јегоже моли Богослове, и належашчују моглу језиков разгнати, просја нам мира и велија милости. Преподобни Арсеније Велики Овај славни светитељ родом би од једне патрицијске фамилије у Риму, и добро школован, како у светским наукама и философији тако и у духовној мудрости. Оставивши сву сујету светску, он се предаде цркви на службу, и би ђаконом велике цркве у Риму. Неожењен, повучен, ћутљив, молитвен, Арсеније мишљаше тако проживети цео живот свој. Но Промисао Божја управи његов животни пут друкчије. Цар Теодосије га узе за васпитача и учитеља својих синова: Аркадија и Хонорија, и постави га за сенатора окруживши га великим богатством, и почастима, и раскоши. Но све ово више притискиваше срце Арсенијево, него што га задовољаваше. Деси се једанпут, да Аркадије учини неку кривицу, и Арсеније га зато казни. Увређени Аркадије смишљаше тешку освету своме учитељу, за коју кад сазна Арсеније, преобуче се у одело просјачко, оде на обалу морску, седе у лађу и отплови у Мисир. Када стиже у славни Скит, постаде ученик славнога Јована Колова, и предаде се подвигу. Сматраше себе мртвим; и кад му неко јави, да му је један богати сродник умро и њему завештао све имање, он одговори: "Па ја сам пре њега умро, како му, дакле, ја могу бити наследником?" Повучен у једну пустињску келију као у гробницу, он је поваздан плео котарице од палминог лишћа, а ноћу се Богу молио. Избегавао је људе и сваки разговор с људима. Само празничним данима излазио је из келије и долазио у цркву на причешће. Да се не би олењио, он је себи често постављао питање: "Арсеније, зашто си дошао у пустињу? Провео је педесет пет година као пустиножитељ, и за све то време био је углед монасима, и слава монаштва уопште. Свега је поживео сто година, и скончао је мирно после дуговременог труда и добровољно наложеног на себе мучеништва 448. године. Пресели се у царство Христа Господа, кога љубљаше свим срцем својим и свом душом својом. Света Емилија Мати светог Василија Великог. У младости желела остати доживотном девојком, но буде принуђена у брак. Родила деветоро деце, и тако их надахнула духом Христовим, да су петоро од њих постали светитељи хришћански, и то: Василије Велики, Григорије, епископ ниски, Петар, епископ севастијски, Макрина и Теозвија. У старости устројила манастир где је живела са својом ћерком Макрином, и где се упокојила у Господу 8. маја 375. године. Преподобни Арсеније Трудољубиви Преподобни Арсеније Трудољубиви монах кијевски. Никад себи није одмора давао, но непрекидно се трудио. Храну је узимао само једном дневно, по заласку сунца. Подвизавао се и упокојио у XIV веку.
  34. 2 likes
  35. 2 likes
    Piše: Andrej Tarkovski Nisam baš navikao na nastupe kao što je ovaj koji nameravam da održim, na nastupe na ovakvom mestu, u crkvi. Malo se pribojavam zbog svojih svetovnih koncepcija. Ali pošto ne nameravam da držim nikakva stručna predavanja nego ću prosto pokušati da razmišljam povodom toga šta Apokalipsa znači za mene kao umetnika, mislim da će to na neki način da spasi situaciju i da objasni zašto sa na ovo odlučujem ovde. Sam fakt učešća na ovom festivalu ima, po mom mišljenju, potpuno apokaliptički karakter. Tako na primer, da su mi pre nekoliko meseci rekli da je ovo moguće, ja ne bih poverovao. Međutim, u poslednje vreme sam moj život slaže se donekle apokaliptički, pa je otuda i ovaj korak sasvim prirodan i logičan. Apokalipsa je možda najveće poetsko delo stvoreno na zemlji. To je fenomen koji u suštini izražava sve zakone koji su čoveku dati odozgo. Znamo da se veoma dugo vode sporovi povodom različitih tumačenja ovih ili onih odlomaka u Otkrivenju Svetog Jovana. Znači, grubo govoreći, mi smo navikli da se otkrivenje tumači, da ga tumače. To je baš ono što, po mom mišljenju ne treba raditi, zato što apokalipsu nije moguće tumačiti. Zato što u apokalipsi nema simbola. To je slika. U tom smislu ako je simbol moguće interpretirati, onda sliku nije. Simbol se može dešifrovati, tačnije iz njega se može izvući određeni smisao, određena formula, dok sliku ne možemo da razumemo, nego možemo da je doživimo i primimo. jer ona ima beskonačan broj mogućnosti za tumačenje. Ona kao da izražava bezkonačan broj veza sa svetom, s apsolutnim, s beskonačnim. Apokalipsa je poslednja karika u lancu, u ovoj knjizi, poslednja karika koja završava ljudsku epopeju, u duhovnom smislu reči. Mi živimo u veoma teškom vremenu i njegove složenosti se pojačavaju svake godine. Mada, ako i makar malo znamo istoriju, možemo se prisetiti da se više puta govorilo o približavanju apokaliptičnog vremena. Rečeno je: “Blažen je onaj koji čita i oni koji slušaju reči proroštva, i čuvaju ono što je napisano u njemu, jer vreme je blizu.” Pa ipak, uslovonost vremena toliko je očigledna da mi ne možemo sa tačnošžu da odredimo kada će se desiti ono o čemu piše Jovan. To može biti sutra, može za hiljadu godina. Upravo u tome je smisao takvog duhovnog stanja, duhovnog stanja čoveka koji treba da oseća odgovornost pred sopstvenim životom. Nemoguće je da je Otkrivenje nastalo tada kada se naše vreme iscrpilo. Zato ne smeju da se izvode nikakvi zaključci iz teksta Apokalipse povodom vremena kao takvog. Sigurno ste primetili da u Apokalipsi ima veoma mnogo tačnih cifara, datuma. Navodi se broj žrtava i broj pravednika. Ali sa moje tačke gledišta, to uopšte ništa ne znači, to je kao nekakav slikovit sistem koji se doživljava emocionalno. Cifre, neki tačni momenti, važni su da bi se osetila čovekova sudbina, da bi se upoznala budućnost. Objasniću primerom. Od malih nogu veoma sam voleo knjigu Rombinzon Kruso – uvek mi se strašno sviđalo i uzbuđivalo me nabrajanje onoga što je bilo izneseno na obalu i što je bilo Robinzonov plen. Mi živimo materijalizovano, ponavljajući o postojanju prostora i vremena. To jest, mi živimo zahvaljujući prisustvu ovog fenomena, ili dvaju fenomena, i vrlo smo osetljivi na njih zato što oni ograničavaju naše fizičke okvire. Ali, kao što je poznato čovek, čovek je stvoren po slici i prilici Božijoj, i prema tome, ima slobodu volje i sposobnost da stvara. U poslednje vreme, i ne samo poslednje nego već prilično dugo, mi često postavljamo sebi pitanje: nije li stvaralaštvo grešno? Zašto se javlja takvo pitanje kada mi nesumljivo znamo da stvaralaštvo podseća na to da smo stvoreni, da nam je Otac jedan? Zašto se javlja takva, rekao bih bogohulna misao? Zato što je kulturna kriza poslednjeg veka dovela do toga da umetnik može bez bilo kakvih duhovnih koncepcija. Kad stvaranje biva neka vrsta instikta, šta li već. Pa mi znamo da neke životinje takođe imaju estetsko osećanje i da mogu da stvaraju nešto završeno u formalnom, prirodnom smislu. Eto, recimo, saće koje stvaraju pčele da bi u njega stavljale med. Umetnik je počeo da se odnosi prema talentu koji mu je dat kao prema svome vlasništvu, odakle mu i pravo da smatra da ga talenat ni na šta ne obavezuje. Ovim se objašnjava ta obezduhovljenost koja vlada u savremenoj umetnosti. Umetnost se pretvara ili u nekakva formalistička traganja, ili u robu za tržište. Ne treba da vam objašnjavam da se kinematografija nalazi u samom centru ovakvog stanja, – uostalom, kao što je poznato, ona se rodila krajem prošlog veka na vašaru sa ciljem čiste zarade. Nedavno sam bio u Vatikanskom muzeju. Tamo je ogroman broj dvorana posvećenih savremenom religioznom slikarstvu. To svakako treba videti zato što je užasno. I ja ne razumem zašto se ova, oprostite mi, dela, postavljaju na zidove takvog muzeja. Kako ovo može da zadovoljava religiozne ljude i posebno crkvenu katoličku upravu. To je prosto poražavajuće. O savremenoj krizi. Mi živimo u pogrešnom svetu. Čovek je rođen slobodan i hrabar. Ali naša nevolja je u želji da se sakrijemo i zaštitimo od prirode koja nas sve više i više prisiljava da se pribijemo jedni uz druge. Mi opštimo ne zato što volimo da opštimo, ne zato da bi uživali u opštenju, nego zato da ne bi bilo toliko strašno. Ova civilizacija je pogrešna ako se naši odnosi grade na takvom principu. Sva tehnologija, sav takozvani tehnički progres koji prati istoriju, u suštini stvara proteze – on produžava naše ruke, izoštrava vid, omogućuje da se krećemo veoma brzo. I ovo ima principijelan značaj. Mi se danas krećemo nekoliko puta brže nego u prošlom veku. Ali od toga nismo postali srećniji. Naša ličnost, naša da tako kažem, personaliti, ušla je u konflikt sa društvom. Mi se ne razvijamo harmonično, naš duhovni razvoj je toliko zaostao da smo već žrtve lavinskog procesa tehnološkog rasta. Mi ne možemo da izronimo iz ove bujice čak i ako bi hteli. Na kraju krajeva, kada se kod čovečanstva stvorila potreba za novom energijom radi tehnološkog razvoja, i kad je čovečanstvo otkrilo ovu energiju, tada se ono nije pokazalo moralno spremno da je iskoristi za svoje dobro. Mi smo kao divljaci koji ne znaju šta da rade sa elektronskim mikroskopom. Možda njime zakivati eksere, rušiti zidove? U svakom slučaju, postaje jasno da smo mi robovi ovog sistema, ove mašine, koju je već nemoguće zaustaviti. Zatim, na planu istorijskog razvoja mi smo toliko počeli da ne verujemo jedni drugima, da ne verujemo da jedni drugima možemo pomoći (mada se sve čini da bi se preživelo zajedno), da mi sami, svako od nas lično, zapravo ne učestvujemo u društvenom životu. Ličnost nema nikakav značaj. Kraće rečeno, mi gubimo ono što nam je bilo dato od samog početka, – slobodu izbora, slobodu volje. Eto zašto ja smatram našu civilizaciju pogrešnom. Ruski fislosof i istoričar Nikolaj Berđajev vrlo je precizno zapazio da u istoriji civilizacije postoje dve etape. Prva je istorija kulture kada je razvoj čoveka manje-više harmoničan i zasnovan na duhovnoj osnovi, i druga, kad počinje lančana reakcija koja nije potčinjena volji čoveka, kada dinamika izmiče kontroli, kada društvo gubi kulturu. Šta je Apokalipsa? Kao što sam već rekao – to je slika čovekove duše sa njenom odgovornošću i obavezama. Svaki čovek proživljava ono što je tema Otkrovenja Svetog Jovana. To jest, ne može da ne proživljava. I na kraju krajeva zato, upravo zato, mi možemo reći da su smrt i stradanje u suštini jednaki ako strada i umire ličnost ili se završava ciklus istorije i umiru i stradaju milioni. Zato što čovek može da podnese jedino onu barijeru bola koja je njemu dostupna. O našem konformizmu. U Otkrovenju Jovanovom rečeno je. ”Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih.” To jest, ravnodušnost, neučešće, izjednačava se sa grehom, sa prestupom pred Tvorcem. S druge strane: ”Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se.” Ukratko, ovo je osećanje čoveka koji se kaje, ovo je uopšte – početak puta. Takva osećanja imaju različiti ljudi na razne načine i u različito vreme. Recimo Dostojevski, postoji verzija da je to religiozni, pravoslavni pisac koji je ispričao o svojim traženjima i o osobinama vere. Meni se čini da nije sasvim tako. Dostojevski je napravio svoja velika otkrića samo zato što je bio prvi od onih koji su osetili i izrazili probleme obezduhovljenosti. Njegovi junaci pate jer ne mogu da veruju. Oni žele, ali su izgubili taj organ kojim se veruje. Atrofirala je savest. I iz godine u godinu, Dostojevski je postao nekako sve više razumljiv, čak moderan. Upravo na račun što ovaj problem narasta sve više i više. Zato što je najteže – verovati. Zato što je pouzdati se u blagodat, uopšte uzev, nemoguće. Naravno da je sretan čovek koga je posetilo ovo stanje. Ali teško da se svaki čovek može time pohvaliti. Najvažnija stvar da bi se osetio slobodan i sretan je – hrabrost. Na neki čudesan način svi ovi problemi sadržani su u Apokalipsi. Apokalipsa – to je na kraju krajeva, priča o sudbini. O sudbini čoveka koji je neraskidiv između sebe kao i ličnosti i društva. Kada priroda spašava vrstu od izumiranja, tada životinje ne osećaju dramu postojanja, opstanka. Pošto čovek bira sam svoj put zahvaljujući slobodi volje, on ne može da spasi sve ljude, nego može da spasi samo sebe. Baš zato on može da spase druge. Mi ne znamo šta je to ljubav, mi se sa užasnim omalovažavanjem odnosimo prema sebi samima. Mi nepravilno shvatamo šta znači voleti samoga sebe, čak se i ustručavamo od ovog pojma. Zato što mislimo da voleti samog sebe znači biti egoista. To je greška. Zato što je ljubav – žrtva. U tom smislu, da je čovek ne oseća – ovo može da primeti sa strane treće lice. I vi, naravno znate ovo, jer je rečeno: ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe. To jest, voleti samoga sebe kao da je osnova osećanja, merilo. I ne samo zato što je čovek postao svestan sebe i smisla svog života nego takođe i zato što uvek treba počinjati od samog sebe. Ne želim da kažem da sam ja uspeo u svemu ovome o čemu sada govorim. I, prirodno, daleko sam od toga da bih sebe postavio kao primer. Naprotiv, ja smatram da sve moje nesreće proističi upravo iz toga što ne slušam sopstvene savete. Nevolja je u tome što su okolnosti jasne, a jasan je i rezultat do koga će nas dovesti pogrešan pogled na stvari. Ali netačno bi bilo da Apokalipsa nosi u sebi samo koncepciju kazne. Možda je glavno što ona nosi – nada. I pored toga što je vreme blizu, – ali za sve zajedno nikad nije kasno. Apokalipsa je strašna svakome zasebno, ali za sve zajedno u njoj je nada. I u ovome je smisao Otkrovenja. Na kraju krajeva, baš ta dijalektika, izražena na slikovit način, za umetnika predstavlja takvo inspirativno, nadahnjujuće načelo, da se i nehotice čudiš koliko u njemu može da se nađe oslonac u bilo kojem stanju duše. Povodom nestanka prostora i vremena, njihovog prelaska u novo stanje, rečene su zadivljujuće lepe reči. Povodom iščezavanja prostora: ”I zvezde nebeske padoše na zemlju, kao što smokva odbacuje zametke svoje kad je zaljulja veliki vetar. I nebo izmače kao svitak kada se savije, i svaka gora i ostrvo pokrenuše se s mesta svojih.” Nebo se izmaklo savivši se kao svitak. Ja nisam čitao ništa divnije. A evo još o tome šta se desilo posle skidanja sedmog pečata. Šta da kaže bilo koji umetnik o načinu na koji je ovo izraženo! Kako izraziti ne samo ovu napetost, nego ovaj prag! “ I kada On (to jest Jagnje) otvori sedmi pečat, nasta tišina na nebu oko pola časa.” Kako kaže moj prijatelj, – ovde su reči izlišne. Skinut je sedmi pečat, i šta biva? Ništa. Nastupa tišina. Ovo je neverovatno! To odsustvo slike u ovom slučaju je najsnažnija slika koja se samo zamisliti može. Pravo čudo! Postoji knjiga u kojoj je autor, Kastaneda, napisao priču jednog novinara, to jest svoju priču o tome kako se učio kod jednog meksičkog vrača. To je zapanjujuće interesantna knjiga. Ali stvar čak nije u tome. Pročulo se da nije bilo vrača, da to uopšte nisu beleške iz dnevnika, nego da je sve izmislio Kastaneda – način sopstvenog obučavanja pomoću kojeg on hoće da izmeni svet, i samog vrača, i njegov metod. Ali ovo ni malo ne pojednostavljuje suštinu stvari, naprotiv usložnjava je. To jest, ako je sve ovo izmislio jedan čovek onda je to još veće čudo nego kada bi to stvarno postojalo. Kraće rečeno, moja misao se svodi na to da je umetnička slika, na kraju krajeva, uvek čudo. Evo još jedan odlomak iz desete glave. Povodom vremena takođe rečeno vrlo lepo.” I anđeo kojega videh gde stoji na moru i na zemlji, podiže desnu ruku prema nebu, i zakle se Onim koji živi u vekove vekova, koji sazda nebo i što je na njemu, i zemlju i što je na njoj, i more i što je u njemu, da vremena više biti neće.” Ovo izgleda kao obećanje, kao nada, a ipak ostaje tajna. Zato što u Apokalipsi postoji jedno mesto koje izgleda sasvim neobično za Otkrovenje. “A kada progovoriše sedam gromova, htedoh da pišem, no čuh glas sa neba koji govori: Zapečati ono što govoraše sedam gromova, i to ne piši.” Zanimljivo je šta je Jovan sakrio od nas? I zašto je rekao da je nešto sakrio? Čemu ovaj čudni intermedij, ova remarka? Jesu li to peripetije odnosa između Anđela i Jovana Bogoslova? Šta je to bilo što čovek ne treba da zna? Pa smisao Otkrovenja je baš u tome da čovek zna. Možda nas samo shvatanje znanja čini nesretnima. Sećate li se: ”I znanje umnožava muku”? Zašto? Ili je trebalo sakriti od nas našu sudbinu? Neki momenat sudbine? Ja, na primer, nikako ne bih mogao da živim kad bih znao proročanstvo o sopstvenom životu. Po svoj prilici, život gubi svaki smisao kada bih znao kako će se završiti, – naravno, imam u vidu moju ličnu sudbinu. U ovom detalju postoji nekakvo neverovatno, potpuno neljudsko blagorodstvo pred kojim se čovek oseća kao malo dete, i nezaštićen i istovremeno zaštićen. Ovo je učinjeno zato da bi naše znanje bilo nepotpuno, da se ne oskrnavi beskonačnost, da se ostavi nada. U čovekovom neznanju je nada. Neznanje je – blagorodno. Znanje je vulgarno. Zato takva briga koja je izražena u Apokalipsi u većoj meri mi daje nadu nego što me plaši. I sada se ja pitam: šta treba da radim kad sam pročitao Otkrivenje? Potpuno mi je jasno da ja više ne mogu biti isti kao pre, ne samo zato što sam se promeniio nego zato što mi je rečeno: budući da znam to što sam saznao, dužan sam da se promenim. U vezi sa svim ovim počinjem da mislim da je umetnost kojom se bavim moguća jedino u tom smislu ako ona ne izražava mene samog, nego ako u sebi akumulira ono što ja mogu da uhvatim opšteći sa ljudima. Umetnost postaje grešna čim počnem da je upotrebljavam radi svojih interesa. I najvažnije je da prestajem da budem interesantan. Možda od toga i počinje moja ljubav prema samom sebi. Hoću da se zahvalim onima koji su me pozvali na današnji susret, mada ja i nisam hteo ništa novo da vam otkrijem. Hteo sam – i to sam dobio – da, razmišljajući u vašem prisustvu, na taj način osetim važnost ovog momenta i procesa. Vi ste mi dali mogućnost da dođem do nekih zaključaka i da povratim neke misli, zato o ovome nije moguće razmišljati u samoći. I tako, nameravajući da radim svoj novi film, nameravajući da učinim novi korak u ovom pravcu, meni je potpuno jasno da prema njemu treba da se odnosim ne kao prema slobodnom stvaranju, nego kao postupku, kao prema prinudnom činu, kad rad više ne može da pričinjava zadovoljstvo, već dolazi kao nekakav težak i opterećujući dug. Otvoreno govoreći, ja nisam mogao da shvatim da umetnik može da bude srećan u procesu svog stvaralaštva. Ili je ova reč netačna? Srećan? Ne, nikad. Čovek ne živi zato da bi bio srećan. Postoje stvari daleko važnije nego sreća. (Priredila: Daša Stojanović)
  36. 2 likes
    Повод илити боље речено идеја овог саборног окупљања браће и сестара у Вазнесењској Цркви потекла је од духовног предавања Оца Ивана у истој, дана 29.марта 2017 год. под називом "Кана Галилејска у 21. веку". Уже речено, тема тог предавања су били проблеми младих људи и свих који се тако осећају а пред којима је животно остварење у породичном животу под духовним окриљем Цркве. Као већи проблем се показало то да је тешко пронаћи могућности простора и времена у једном здравом и природном окружењу где би како је већ било речено, млади, могли на један спонтани и неусиљени начин да се упознају и првенствено на један људски начин зближе а самим тим превазиђу животне изазове, те када је и у питању Св. тајна Брака. Из тог разлога су учињени напори у решавању тог проблема те у организовању оваквог саборног окупљања. Морам напоменути да је потребно да се људи са својом добром вољом придруже, појаве, подрже ово саборно окупљање на првом месту приликом молитве читања канона Св. Деспоту Стефану Лазаревићу а након тога и у парохијском дому. Све ово је напоменуто из разлога што се са свим овим, чини, само почетни корак ка оживљавању једне "добре приче" у окриљу наше Свете Цркве. Навешћу речи Св. влад. Николаја Велимировића који каже да кроз обожење душа долази слога а самим тим и једно животно умножење. Дакле, да неби било некаквих забуна, наравно да се подразумева увек једно пристојно Црквено понашање какво је увек приликом сваке Агапе која се организује у Цркви. До Недеље ће се додавати додатна обавештења као одговори на евентуална питања или као допуна горе наведеном.
  37. 2 likes
  38. 2 likes
    Међународној конференцији посвећеној теми мира присуствовали су представници верских, политичких и академских области из разних земаља, јавља Ромфеа. Свестан своје међурелигијске публике, Његова Светост је говорио о религијама у начелу, а не о специфичности Православља и заједничарењу са Исусом Христом. Патријарх је започео беседу констатујући повећани број терористичких напада током протекле две деценије, који су оставили за собом безброј мртвих и рањених, а "који постају највећа претња и извор страха савременим друштвима", а за које се се обично религија окривљује. Он је такође истакао истовремену спремност за рад на миру и подстицање дијалога политичких, верских и секуларних великодостојника. -Како, онда, пита се патријарх Вартоломеј, после толико конференција, декларација и иницијатива за мир, можемо бити сведоци пораста насиља, уместо да опажамо напредак у миротворству? Да би се боље разумео наш савремени свет, он је истакао четири области у којима не само Православља са своје стране, него свака религија уопште игра кључну улогу: религија је повезана са дубоким проблемима људског бића, пружајући одговоре на егзистенцијална питања и отварајући вечност човеку; религија се тиче идентитета народа и цивилизације; религија је изградила и очувала највећа културна достигнућа човекова, моралне вредности, саосећање и поштовање према свему што је створено; и религија је битан чинилац у мировном процесу. Свјатјејши је даље казао да крајности релативизма и фундаментализма нарушавају и спречавају ове основне улоге религије у савременом свету, примећујући да фундаментализам пружа скептицима аргументе против вере. Релативизам "негира постојање истине", док фундаментализам "сматра да је његова истина јединствена, и због тога мора бити наметнута другима". Патријарх је подсетио на недавне терористичке нападе у Паризу, Бриселу, Цариграду, Петрограду или Стокхолму, као и на најновији напад на коптске цркве у Танти и Александрији. Наводећи да све религије имају исте идеале, он каже: -Истина је да је насиље негација основних верских веровања и учења. Ромфеа напомиње да је Његова Све-Светост добио аплауз од публике окупљене у углавном исламском Египту када је изјавио: -Желели бисмо да се супротставимо макар једној предрасуди: ислам није раван тероризму, јер тероризам је странац у било којој религији. Он је такође истакао да енциклика са прошлогодишњег критског Сабора такође наглашава да "фундаментализам не припада суштини феномена религије". Све-Свјатјејши је такође изнео супротан пример из средоземног басена, за који је казао да је место мирног саживота Јевреја, хришћана и муслимана у протеклих неколико векова, где људи различитих религија живећи заједно проналазе "најосновнију поруку за човечанство која уједињује". Он је на крају је позвао све народе, државе и религије да заједно раде на превазилажењу насиља које смо тако често видели у нашем свету. -Потребни смо једни другима; потребна су заједничка мобилизација, заједнички напори, заједнички циљеви, заједнички дух... Наша будућност је заједничка, а пут ка овој будућности је заједнички пут", навео је Патријарх. У закључку се Патријарх обратио међурелигијском скупу истим речима псалмопевца са којима је започео своје излагање у Светском савету Цркава: „Гле, како је добро и красно кад браћа живе заједно у јединству?“ (Псалам 133,1). према Православие.ру Информативна служба СПЦ Хришћански свет
  39. 2 likes
    Уредници Православља, током његове полувековне историје, били су епископи др Сава (Вуковић), Лаврентије, Иринеј (садашњи првојерарх Српске Цркве), протојереј Милисав Протић, протођакон др Чедомир Драшковић, професор Богословског факултета, затим протођакон Радомир Ракић, професор Душан Кашић, прота Мића Јанковић, Слободан Милеуснић, прота Драган Терзић, Епископ Атанасије (Ракита, тада протосинђел), прота проф. др Љубивоје Стојановић, протојереј-ставрофор Миодраг М. Поповић… Како у временима када су се вести о црквеном животу тешко шириле и налазиле пут до јавности, тако и у новије време, Православље је обављало службу информативних црквених новина, преносећи информације о актуелним црквеним дешавањима, пратећи културне догађаје, издавачку делатност, промовишући верске вредности… Због критичких осврта на актуелне друштвене догађаје, Православље је два пута забрањивано – једном због непотписаног текста Св. Владике Николаја (текста познатог под насловом „Чији си ти, мали народе“), а други пут због текста проте Душана Иванчевића. Упркос томе, Православље је, на себи својствен начин, успевало да прати све актуелне догађаје који су били повезани са Српском Православном Црквом и верским животом. Поред црквених вести – наравно и вести из целог хришћанског света – Православље је током свог постојања велику пажњу и велики простор посветило ауторским текстовима, приказима, освртима и расправама из богословских и других области људског духа – из пера наших највећих богословских прегалаца и научних радника. Још увек није израђена комплетна библиографија Православља, која би бројала на хиљаде научних и популарно-научних радова, богословских и историјских прилога, чланака из области културе, поезије, музике, архитектуре, етике, лингвистике… У Православљу су, током његове историје, обрађиване многе библијске теме, многа питања из црквене и националне историје, многи проблеми нашег културног наслеђа. Новина се током пола века излажења залагала за хришћанске и општељудске вредности – дајући своју подршку дијалогу, подсећајући читаоце на њихову друштвену одговорност, на љубав према ближњима и на служење као метод сведочења… Православље је имало велики значај и за наше људе у иностранству, проносећи актуелне вести и верску поруку не само у домовини, успевајући да се пробије и у друге државе – упркос бројним тешкоћама које су отежавале дистрибуцију овог листа, који је већи део свог века провео у некаквом полулегалном стању, бивајући ограничен углавном на приступ храмовима и домовима верних. Православље је 2003. године са новинске прешло на квалитетнију хартију: тада је промењен формат часописа, и од тада се лист штампа у пуном колору. Јубилеји синодских издања: 50 година излажења Православља, Теолошких погледа и Светосавског звонца. Ка 60. годишњици излажења Православног мисионара, и 120. годишњици покретања Гласника СПЦ Православље су једине званичне новине Српске Православне Цркве, чији је издавач Свети Архијерејски Синод. Током 50 година излажења (први број часописа изашао је, са благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, 1967), новине Српске Патријаршије су постале део српске црквене културне и националне баштине, и као такве представљају незаменљив начин комуницирања Цркве са верницима и широм друштвеном јавношћу. Излазе два пута месечно у тиражу од 9.000 примерака по броју и дистрибуирају се у земљи и иностранству. Православни мисионар, мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, има значајну едукативну улогу: на једноставан, разумљив и аналитичан начин кроз многе богословске, друштвене, етичке, историјске, уметничке, културолошке и социолошке теме, обраћајући се првенствено младима, афирмише српску православну културу, историју и наслеђе. Први број Православног мисионара штампан је 1958, и од тада излази редовно, шест пута годишње у тиражу од 4.500 примерака по броју и дистрибуира се у земљи и иностранству. Часопис Теолошки погледи, са поднасловом „Версконаучни часопис“, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве покренуо је 1968. г. Као један од најстаријих и најутицајнијих теолошких часописа на овим просторима, представља културну и научну вредност за себе. Након више деценија редовног излажења, упркос настојањима уређивачког одбора, часопис из техничких разлога није излазио од 2003. до 2008. године, када је, одлуком САСинода СПЦ, на дужност гл. и одговорног уредника постављен презвитер др Александар Ђаковац и када је покренута нова серија часописа који од тада излази три пута годишње, објављујући оригиналне теолошке, као и научне радове из других области који су повезани са теологијом. Током свог педесетогодишњег постојања Теолошки погледи су донели српским читаоцима обиље ауторских чланака из пера најеминентнијих домаћих теолога, философа, историчара и научних радника, вредне преводе светоотачких текстова, преводе расправа најугледнијих светских богослова, не само православних већ и оних из римокатоличког и протестантског окружења. Православни дечији часопис Светосавско звонце свој пут ка деци почело је давне 1967/68, као подлистак новина Српске Патријаршије Православље, да би 1972. Звонце постало самостално и добило назив Православни дечји часопис. Одлуком САСинода и мишљењем Министарства просвјете и културе РС и Министарства просвете и спорта Републике Србије, Звонце је препоручено као помоћно средство у настави веронауке. Светосавско звонце у последњих неколико година по сваком броју бележи тираж од 30.000 примерака. Поред основаца у Србији, са Звонцетом се друже и њихови вршњаци из Републике Српске као и сва српска деца у расејању која похађају веронауку при нашим православним црквама. Светосавско звонце има и своје двојезично српско-енглеско издање за децу која живе на енглеском говорном подручју. Излази десет пута годишње. Гласник Православне Цркве у Краљевини Србији је штампан као орган Архијерејског Сабора од 1900. до 1914. г. Решење о његовом покретању Сабор је донео још 1898, са задатком „да се богословска наука у Краљевини Србији разрађује од стручних лица и да се свештенству српском да могућност да и питања из дневне, свештеничке праксе буду објашњена како треба и да се народу српском пружи духовна храна, која би га о вери, хришћанском моралу, друштвеним врлинама и грађанским дужностима обавештавала“. Угашен је када је почео Први светски рат. Поново је почео да се штампа 1920, да би 1939. добио садашње име – Гласник службени лист Српске Православне Цркве и од тада до данас излази у тиражу од 1.500 примерака једном месечно. Гласник је црквени часопис који је најдуже излазио, па и током окупације у Другом светском рату, само тада у мањем броју примерака. Поред службеног дела објављује чланке, расправе, посланице, беседе и разно. Снежана Крупниковић Извор: СПЦ/Православље
  40. 2 likes
    Зборник радова Манастир Студеница - 700 година Краљеве цркве (Београд 2016) исход је рада студеничког скупа, у којем је учешће узело 26 истраживача – историчара, византолога, археолога, историчара уметности, филолога, музиколога и теолога. Научни скуп Манастир Студеница – 700 година Краљеве цркве посвећен једној од најмањих а истовремено и најважнијих цркава српског средњег века, како је Слободан Ћурчић с правом назива, одржан је у Београду 8. маја и у манастиру Студеници 9, 10. и 11. маја 2014. године, у организацији Одељења историјских наука Српске академије наука и уметности, Православног богословског факултета Универзитета у Београду и манастира Студенице. Чланови Организационог одбора који су припремили скуп били су академици Димитрије Стефановић, тадашњи генерални секретар САНУ, Љубомир Максимовић и Гојко Суботић, као и архимандрит Тихон Ракићевић и протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић. Зборник радова Манастир Студеница – 700 година Краљеве цркве (Београд 2016) исход је рада студеничког скупа, у којем је учешће узело 26 истраживача – историчара, византолога, археолога, историчара уметности, филолога, музиколога и теолога. Њих двадесет објавило је саопштења у зборнику о којем данас говоримо. Пре него што пређемо на детаљније казивање о радовима посвећеним студеничкој задужбини ненаситог зидатеља божаствених цркава, дозволите нам да изнесемо једну уводну напомену методолошке природе. О текстовима објављеним у зборнику нећемо говорити редом којим се они у њему појављују. Уместо тога, поступићемо попут архиепископа Данила II – он је, пишући о Милутиновим задужбинама, то чинио не на основу хронолошког реда њиховог подизања, него на онакав начин и у оној мери које је захтевала природа његовог текста, како је тачно запазио Бранислав Тодић. То значи да ћемо радове из овог зборника прво груписати по тематским целинама, а потом мишљење о њима, проблемски обједињеним, изнети пред вашу уважену пажњу. Први тематски круг обухвата непосредна истраживања саме Краљеве цркве. О њеном архитектонском решењу писао је Слободан Ћурчић у раду Краљева црква у Студеници. Симболика, архитектонска концепција и реализација – улоге Данила II, приметивши да је Краљева црква, иако по концепцији плана и решењу детаља припада византијском стилу, истовремено по начину зидања ближа романичким градитељским традицијама. Ћурчић архиепископа Данила II сматра кључном личношћу у уобличавању нове српске градитељске синтезе, блиско повезане с најзначајнијим и најбољим стваралачким средиштима тога доба. На основу анализе програмских, иконографских и стилских особености фресака храма Светих Јоакима и Ане Миодраг Марковић у раду Михаило Астрапа и фреске Краљеве цркве у Студеници потврђује ауторство солунског зографа и његове дружине. Следећи тематски круг обухвата текстове који се, осим на Милутинову задужбину, односе и на друга сакрална здања студеничког комплекса. Тако је Милка Чанак Медић у саопштењу О другом студеничком ктитору на основу принципа наследног ктиторског права објаснила Радослављеву градитељску интервенцију у Немањиној задужбини, а архимандрит Тихон Ракићевић указао је на теолошке претпоставке и последице развоја олтарских преграда и промена у њиховим решењима у раду Богословске идеје у олтарским преградама у периоду од Немањине до Милутинове студентичке цркве. Марко Поповић је у студији Студеничка здања краља Милутина на основу нових археолошких истраживања – која су омогућила прецизније сагледављање историје манастира издвајањем осам основних културних хоризоната – проширио сагледавање Милутинове градитељске активности у студеничком комплексу са цркве Јоакима и Ане још и на реконструисану манастирску трпезарију, дограђени анекс испред западне капије и монументални конак уз југоисточни део обимног бедема. Драган Војводић је у тексту Родословне представе и идеја прародитељства у манастиру Студеници, говорећи о Краљевој цркви и двема монументалним композицијама – Лози Јесејевој и Лози Немањића – насликаним на источној страни западне улазне куле, изнео мишљење по којем је наглашено истицање култа прародитељства у Студеници повезано с њеном улогом гробног места родоначелника светородне династије и представника првих њених генерација. Тематски круг посвећен самом краљу Милутину обухвата пет саопштења, од којих се два односе на Милутинова житија. Прво од њих, под називом Задужбине краља Милутина у делу архиепископа Данила II, написао је Бранислав Тодић, који анализирајући Милутиново житије као значајан историјски извор за разумевање краљевог градитељског подвига његове задужбине сматра преокретом у српској уметности јер се оне непосредно по настанку укључују у предводнички ток уметности православног света 14. столећа Друго саопштење – Синаксарно житије светог краља Милутина патријарха Данила Бањског Томислава Јовановића – у ствари је критичко издање овог дела на основу његовог најстаријег и најочуванијег преписа, насталог крајем 15. века (ХИЛ 479); он је упоређен са пет других преписа, сачуваних у целини или фрагментарно, и с Римничким Србљаком арадског епископа Синесија Живановића, уз одговарајући увод и коментаре. Аксинија Џурова у прилогу Хронологија култа Стефана Уроша II Милутина у југозападној Бугарској пише о култу Светог краља у бугарској писаној традицији (о односу српских предложака и бугарских дела агиографске и култне богослужбене намене), усменој традицији (у којој култ искорачује из званичних црквених оквира и започиње свој аутономни живот у спонтаној народној побожности) и ликовној уметности (где посебно истиче значај поменутог Србљака, штампаног 1761. године, као предлошка и узора за изображавање српских светитеља у каснијем бугарском живопису). Срђан Пириватрић се бавио питањем наследника Милутиновог престола у раду Византијско-српски односи из друге половине владавине краља Милутина (1299–1321) у делима савремених цариградских историографа на основу одговарајућих одредаба у санкцијама савремених краљевих повеља и њихове историјске контекстуализације. У прилогу Ђорђа Бубала под називом Неколико запажања о повељи краља Милутина за манастир Бањску продужују се дипломатичка истраживања претходника на такав начин да се, с једне стране, расправља о питању природе Светостефанске хрисовуље сачуване у облику књиге, док се, с друге, разматрају време, место и околности проналажења хрисовуље цара Душана за манастир Бањску. Следећа тематска целина обухвата радове у којима се Милутиново доба посматра из агиолошког и литургичког угла. Заједничко истраживање сложеног феномена светости и механизама конституисања светачких култова у средњовековној Србији резултовало је радовима Смиље Марјановић Душанић Свод српских светих у доба краља Милутина – династички култови и Данице Поповић Свод српских светих у доба краља Милутина – култови архијереја и пустиножитеља. У њима се из агиолошке перспективе анализирају промене у разумевању светитељских култова Милутиновог времена, разлози који су до њих довели и последице које су оне имале на црквени и политички живот Србије. Док се прва ауторка бави многоструким променама у сфери идеологије власти у српској средини крајем 13. и почетком 14. века, оним које су се одразиле и на династичке култове светих тога времена, односно новим функцијама светитељског чуда у епохи краља Милутина, друга пише о Милутиновом добу као о раздобљу у којем су, у две етапе – у време Теодосија и у време Данила II – учињени одлучујући кораци ка „стварању сабора српских светитеља“, у који се, поред династичких култова, укључују и култови светих архијереја и пустиножитеља; ова ауторка такође истиче кључну улогу жанра чуда у градњи и утврђивању култова српских светитеља. Требало је да Краљева црква продише пуним плућима, а за то није било довољно да буде пројектована, изграђена, осликана и украшена. Морала је да буде крштена – како је освећење храма на једном месту назвао Савин агиограф Доментијан. Због тога је било потребно одговорити на следећа питања: Којим је чином освећена Милутинова студеничка задужбина? Какво је било порекло тог свештенодејства и какво је његово богословско и духовно значење? Рад Теолошко тумачење чина освећења литургијског простора код Срба у 13. и 14. веку покушава да пружи одговоре на њих. Ту се наводи да је црква освећена највероватније поретком који се налази у рукопису писара Драгомана Студеничког из 1286. године или у неком његовом савременом препису, данас непознатом, да је овде реч о словенском преводу постиконоборачког евгхологиона чији је најстарији сачувани примерак Стратигијев евхологион из 1207. године, а да теолошко тумачење тог чина обред посвећења храма, односно увођења храма у званичну употребу, повезује са светотајинским триптихом хришћанске иницијације – крштењем, миромазањем и учествовањем у евхаристији. Последња група радова што ћемо је представити вашој ученој пажњи обухвата шест саопштења која се у ширем контексту – било временском, било тематском – везују за основну тему овог скупа. Ненад Милошевић у раду Богослужбена форма у Српској Цркви у време Светог Саве отвара питање српског богослужбено-уставног поретка у 13. и 14. столећу, показујући да у Србији тога доба није било двојности типика, већ да је од самог почетка њеног богослужбеног живота на снази био монашки богослужбени устав. Везе манастира Студенице са Карловачком митрополијом у 18. веку, првенствено на основу епистоларне грађе, обрадио је Предраг Пузовић, док су Гордана Јовановић и Александар Јаковљевић у саопштењу Антропонимија области Студенице према турском попису из 1548. године обрадили антропономастички материјал на узорку становника тринаест села која су се налазила у непосредној околини манастира Студенице. На самом скупу прочитана су и у зборник су уврштена и два саопштења из сфере црквеног права. У првом – под називом Ктитор и игуман према хиландарском и студеничком типику – Радомир Поповић говори о односу између ктитора и игумана тих манастира као својеврсном одразу односа световне и духовне власти. Друго саопштење – Права ктитора као изазов црквеном поретку – написао је Зоран Крстић. Аутор се у њему успешно бави анализом „тамне“ стране ктиторског права, како је сам назива. Он из нове и важне перспективе показује како се на плановима канонског статуса клирика, врсте богослужења у ктиторским црквама и права својине над ктиторским здањем могу десити – и дешавала су се – кршења доброг црквеног поретка, односно нарушавања основних еклисиолошких принципа. Весна Сара Пено у раду Црквено појање у контексту богослужбене реформе и исихастичког покрета у 14. веку истражује ишчезавање облика азматске музичке праксе и појаву калофоније, која, између осталог, резултује и покушајима изражавања идеала исихастичког безмолвија музичким вокабуларом. Временски оквири којима је омеђено наше данашње излагање условили су краткоћу приказивања резултата радова обједињених у зборнику Манастир Студеница – 700 година Краљеве цркве. Искрено се надамо да уваженим колегама чији се радови налазе у њему тиме није учињена превелика неправда. Сигурни смо, међутим, у то да се и из овог сведеног излагања, а поготово пажљивим читањем студија о којима смо данас овде говорили, може стећи утисак да су њима досадашња истраживања о краљу Милутину, његовој студеничкој задужбини и времену њеног настанка допуњена и проширена, те да је, самим тим, научни скуп који им је посвећен испунио своју сврху. Научне резултате овог зборника можемо сажети на следећи начин: Краљева црква у Студеници, коју су осликали солунски зограф Михаило Астрапа и његова дружина, исход је нове српске градитељске синтезе, а њој је посебно допринео архиепископ Данило II. Она, као и друге Милутинове задужбине, представља преокрет у српској сакралној уметности, преокрет који је укључује у предводничке токове архитектуре и сликарства православног света оног доба. Црква је освећена највероватније по поретку забележеном у рукопису писара Драгомана Студеничког из 1286; у њој се богослужило у складу с монашким богослужбеним уставом, који су пратили одговарајући музички напеви. Милутинов градитељски подвиг у Студеници, поред те цркве, обухвата и реконструисану манастирску трпезарију, дограђени анекс испред западне капије и монументални конак уз југоисточни део обимног бедема. О Краљевој цркви не може се говорити уколико се у обзир не узме и Немањина задужбина, коју је краљ Радослав на основу наследног ктиторског права проширио припратом и у којој се подједнако пажљиво неговао култ прародитељства. Примећено је да се олтарске преграде тих цркава разликују у мери у којој су се разликовале теолошке визије оних што су их подизали. У зборнику је решено питање наследника Милутиновог престола као камена спотицања српско-византијских односа, истражене су Светостефанска хрисовуља и хрисовуља цара Душана за манастир Бањску, расправљано је о односу ктитора и игумана у Савиним типицима и указано на могуће злоупотребе ктиторског права у теолошко-канонском животу Цркве. Такође је скренута пажња на промене у разумевању светитељских култова Милутиновог времена, посебно на одлучујуће кораке у стварању сабора српских светитеља, у који се, поред династичких култова, укључују и култови светих архијереја и пустиножитеља. Указано је и на везе манастира Студенице с Карловачком митрополијом у 18. веку, представљена су антропонимијска истраживања студеничке околине у 16. веку, анализиран је култ Светог краља у бугарској писаној и усменој традицији, као и у ликовној уметности, и дато је критичко издање Синаксарног житија светог краља Милутина патријарха Данила Бањског. Није на одмет запазити и то да се међу поменутим темама неке појављују први пут, док су се другима научници претходних генерација већ бавили. Као да су учесници студеничког скупа – надахнути Милутиновим приступом стваралаштву – истовремено својом писаном речју подизали нове задужбине, али су и обнављали стара рукоположења родитеља и прародитеља својих, проширујући и продубљујући њихова сазнања. То, опет, представља знак наде да ће се ова истраживања наставити и у будућности. Неке од тема тек ће крочити на научну сцену, док се друге већ назиру на страницама овог зборника. Илустрације ради, навешћемо само питање посвећивања храма или именовања цркве, како га поједини од поменутих аутора називају. Нама се чини да се у правилном и потпуном сагледавању и решавању тог проблема не сме заобићи темељни хеортолошки принцип по којем су формирани сви значајни празници црквене богослужбене године, а који је краљу Милутину и његовим савременицима био добро познат, јасније и очигледније него што се то нама данас може учинити. О чему је реч? У црквеном празничном календару након великог, примарног празника увек следи мањи светачки спомен, то јест прослављају се такозвани секундарни актери празника. Тако се после празника Рођења Христовог прославља Сабор Пресвете Богородице, после Крштења Христовог Сабор Светог Јована Крститеља, после Сретења Господњег Свети Симеон Богопримац и пророчица Ана итд. Органску повезаност тих празника истичу црквена химнографија, отачка тумачења и сам литургијски начин њиховог прослављања. Када знамо за то, постаје нам очигледније да је Милутиновом одабиру Светих Јоакима и Ане за патроне нове цркве у студеничком комплексу могао допринети и овај lex orandi – закон молитве – по којем се великој, централној студеничкој цркви, посвећеној Мајци Божијој, природно придружује други, мањи храм, посвећен њеним родитељима. Студенички скуп, рецимо и то, одржан је у навечерје значајних јубилеја – 800 година српске краљевине и 800 година аутокефалне Српске архиепископије – и он их истовремено и најављује и указује на начине истраживања, сагледавања и тумачења научних питања везаних за њих. Одлуком да се други део скупа посвећеног Краљевој цркви одржи не само крај ње него и њој – у складном низу прожимања радних сесија скупа и манастирских богослужења – Организациони одбор омогућио је учесницима да оно што су говорили и писали о задужбини безбројног украситеља светих цркава истовремено доживе и искусе у њој. На тај начин, сигурни смо, њихово разумевање и тумачење цркве Светих Јоакима и Ане Стефана Уроша, праунука светога Господина Симеона и унука Првовенчанога краља Стефана, сина великога краља Уроша и краља свих српских земаља и поморских, како је Милутин назван у ктиторском натпису своје задужбине, били су надахнути и продубљени. Наука
  41. 2 likes
    Јудеји су у то време веровали да су несреће сваког човека последице личних грехова. Драга браћо и сестре, gрех је узрок свих несрећа на свету а лични греси увек доносе са собом као природну последицу несрећу самом грешнику. Овакве несреће не треба сматрати само као казне, већ и као поуке које утичу на поправку грешника, као што Апостол каже: „Кога љуби Господ онога и кара“. Дакле у овом случају слепило није последица личног греха, него да се на овом слепом јаве дела Божија! Исус Христос, Спаситељ, пљунуо je на земљу и направио мало блата, којим је помазао очи слепог. Да неко, ко је био слеп од рођења прогледа и да му се врати вид, и јесте велико чудо, које надмашује све природне силе – требало је дакле извршити дело које је само Богу могуће. Као што је при стварању човека узео земљу и удахнуо му живот, тако и сада Бог од земље oтвара очи човеку. Потом га је упутио да оде и да се умије у Бањи Силоамској (преведено име бање значи - послан), да би се показала тврда вера и послушност - ето ту је разлика у размишљањима верујућег човека и неверника. Неверници се вежу за материјално и пролазно, за прах и прашину, а верници се вежу са вечно и непролазно, за душу, за васкрсење и за спасење у Бога! Из ових речи се види да му беху отворене не само спољашње, материјалне очи, него и унутрашње, духовне, тј. очи разума. „Чу Исус да га истераше напоље, и нашавши га рече му: Верујеш ли ти у Сина Божијега?“ Излеченог су људи осрамотили, избацили, понизили, но ево га сам Господ Бог уважава! Драга браћо и сестре, Бог чује и види кад из љубави према њему страдамо, па нам зато излази у сусрет да нас утеши. Само у Богу налазимо истинску и вечну утеху. Видите, све ове зидине око нас, овај град, улице, куће, све материјално, кроз зуб времена вековима векова, постаће само прах и прашина, тј. земља од које смо и ми сами створени. Неко ће можда сад помислити: Шта ме се тиче, сада се живи, шта ме интересује шта ће бити за хиљаде хиљада година, или шта ме интересује кад умрем, прашина сам… Људи и даље збуњени одведоше исцељеног код фарисеја а фарисеји не вероваше да је исцелитељ послан од Бога. Злоба и пакост фарисеја овде је јавно показала озлојеђење против човекољубивог Спаситеља. Због злобе, фанатизма и заблуде о суботи, приписивали су сатани ово дело Божије, и то само за то што је Христос исцелио слепога у суботу. Не застидеше се фарисеји пред чудом Божијим, него њихова пакост их и даље везиваше као ученике закона и везиваше их у тој заблуди. Фарисеји су проверавали излеченог слепца, шта он мисли ко га је излечио. „А он рече: Пророк је“. Опет не повероваше у Христа, него почеше да проверавају родитеље његове, да ли је заиста био слеп од рођења. Потом су опет кушали излеченог, под маском побожности речима: „Подај славу Богу“, јер је то била заклетва код Јудеја. Христа су називали грешним зато што, по њиховом мишљењу, нарушава закон о суботи. „А он одговори и рече: да ли грешан не знам, само знам да ја бејах слеп, а сад видим“. Опет фарисеји не повероваше, него сад покушаваше нападима да застраше излеченог, одлучењем од синагоге и заједнице. За себе су сматрали да су праведни зато што су Мојсејеви ученици и за Христа су говорили да не знају од куда је - а излечени им мудро говораше: „То и јесте чудо што ви не знате од куда је, а он отвори очи моје“. Тим речима он им показа слепило њихово, јер и сам Спаситељ на другом месту каже: „Да сте веровали Мојсеју, веровали бисте мени, јер он писа за мене“ (Јов 5,46). слепога. „Отиде, дакле, и уми се и дође гледајући“. Многи су знали слепца који је седео близу синагоге, чудили су се веома и сумњали су да ли је уопште то тај слепи од рођења који сада одједанпут види. Сви су били радознали ко је тај исцелитељ који му врати вид и где га могу наћи. Исцељени је знао Исусово име, али није знао где се налази. Речи: „Иди, вера твоја, спасла те је“, нису само мртво слово на папиру, неке формалне речи, него то је обећање самога Господа Бога. Ако стварно и истински верујемо, и да, ако је то што од Бога иштемо није супротно вољи и љубави Божијој, све је могуће, чак и сада у овоме тренутку. Вера ваша спасиће вас! Драга браћо и сестре, можемо да цео овај јеванђељски догађај покушамо пратити из угла духовног прогледавања, а таква чуда се дешавају и данас, свакодневно. Нису ништа мања, нису мање значајна од исцелења очног вида. И данас као и у неким другим периодима историје људима је много веће чудо кад неко прогледа и почне да види материјални видљиви свет, него кад прогледа духовним очима. Понекад нам се догађа да духовно прогледамо. Међутим, колико нам се често дешава да, заслепљени грехом, опет изгубимо истинску светлост – светлост Христову – и да кроз живот лутамо у тами, уображавајући да видимо? Духовно слепило рађа грех, и духовно слепило укорењује човека у греху. Људско срце постаје сурово и грубо. А они који послушају глас који од њих тражи покајање, умију се сузама покајања и - прогледају! Виде праву природу света и његов смисао и способни су да препознају Христа. Црква Христова није од овог света, то смо добро знали у тренутку у ком смо прогледали. Прогледајмо и данас поново и препознајмо истину. Они умивени покајањем, исцељени, просвећени и излечени од заблуде материјалне пропасти, једини су који заиста захвално, заиста са сигурношћу и заиста храбро исповедају Исуса Христа, Сина Божијег. Верници али и свештенство, немојмо себи дозволити да будемо као фарисеји, али ни да будемо пасивни посматрачи. Исповедајмо веру Христову, сваког часа, сваког дана и сваког даха живота свога, верујмо, спасићемо се и прогледаћемо! Подари нам, Боже, да не будемо духовно слепи и да се не удаљимо од истине у Христу. Као што рече овај слепи што силом Свевишњега Бога прогледаше: „Верујем Господе, и поклони му се“. Дакле, не само да је исповедио да верује, да је Исус Христос Син Божији, него и пада на земљу и клања му се, одајући Исусу Христу тиме божанску част! Нека дâ преблаги Господ Бог да се угледамо на овог исцељеног, овога бившег слепца, који беше слеп од рођења и који прогледаше, да и ми прогледамо својим унутрашњим, духовним очима, да видимо истину и пролазност овог материјалног света, да видимо истину и пут који води ка вечном животу и да и ми као и он паднемо ничице и заблагодаримо Господу и дамо праву Славу Богу - не као они фарисеји - него као истински синови и кћери Божија - верујући у спасење и Силу и Славу распетог и васкрслог Исуса Христа – Спаситеља, певајући: „Слава тебје показавшему нам свјет, Слава во вишњих Богу, и на земљи мир человјецјех благовољеније. Хвалим тја, благословим тја, клањајем ти сја славословим тја, благодарим тја великија ради Слави Твојеја“. Амин!
  42. 2 likes
    Спомен појаве Часног Крста у Јерусалиму. У време цара Констанса, сина светог Константина, и патријарха јерусалимског Кирила појави се изјутра у девет сати Часни Крст над Голготом простирући се до изнад Горе Маслинске. Беше тај Крст светлији од сунца и краснији од најлепше дуге. Сав народ, и верни и неверни, оставише своје послове и у страху и дивљењу посматраху то небеско знамење. Многи неверници обратише се вери Христовој, а тако исто и многи јеретици аријани оставише своју злобну јерес и вратише се Православљу. О овоме знамењу написа патријарх Кирил писмо цару Констансу, који и сам нагињаше аријанству. То се догодило 7. маја 357. године. Тако се и овом приликом показа, да вера хришћанска није у мудровањима светским по чулном разуму људском него у сили Божјој, показаној кроз чудеса и знамења безбројна. Тропар (глас 8): Лик Твога Крста, који си од свете горе до Голготе распростро, сада засија јаче од сунца. У њему си показао Твоју силу, Спаситељу, и њиме си оснажио и верни народ Свој: Њиме и спасавај грешне на Земљи, молитвама пресвете Богородице, Христе Боже, и спаси нас. Свети мученик Акакије Овај светитељ беше официр римски у време цара Максимијана. Одговарајући на суду за своју веру у Христа, он рече да је наследио веру благочестиву од својих родитеља, и да се у њој утврдио видећи многа чудесна исцељења од моштију хришћанских светитеља. После великих мука претрпљених храбро у тракијском граду Пиринту Акакије би преведен у Византију где издржа нове муке, док најзад не би мачем посечен. Чесно пострада и пресели се у царство вечне радости 303. године. Преподобни оци грузијски У VI веку, а на двесто година после тога како је света Нина проповедала Јеванђеље у Грузији, јави се Пресвета Богоматер Јовану, подвижнику Антиохијском, и нареди му да избере дванаест својих ученика и оде у Грузију да утврди веру православну. Јован тако и учини. Приспевши у Грузију, ових дванаест мисионара буду свечано дочекани од кнеза те земље и католикоса Евлалија, и одмах с ревношћу отпочну свој посао. Народ се стицао око њих у гомилама, и они су га утврђивали у вери великом мудрошћу и чудесима многим. Началник свих ових христољубивих мисионара био је свети Јован Зедазнијски. А имена су њихова: Авид, Антоније, Давид, Зинон, Тадеј, Иса, Издериос, Јосиф, Михаил, Пир, Стефан и Шијо. С апостолском ревношћу сви они утврђиваху веру Христову у Грузији, основаше многе манастире, и после себе оставише многе ученике. Тако се удостојише славе на небесима и силе на земљи.
  43. 2 likes
    Беше Јов потомак Исава, унука Аврамова, и живљаше у Арабији око две хиљаде година пре Христа. Оцу му беше име Зарет а матери Восора; његово пак пуно име беше Јовав. Беше он човек чесан и богобојажљив и веома богат. Но у седамдесет деветој години његовог живота попусти Бог на њ искушења тешка кроз сатану, као што је све потанко описано у Књизи Јова. И у један дан изгуби Јов све огромно имање своје, и синове своје, и кћери своје. По том нападе на њ тешка болест, од које му се цело тело покри ранама од темена до табана, и лежаше Јов на ђубришту изван града, и комадом црепа отираше гној са рана својих. Но Јов не заропта на Бога, него стрпљиво поднесе све муке до краја. Зато му Бог поврати здравље, и даде му богатство много веће него што је пре имао, и родише му се опет седам синова и три кћери, колико је и пре имао. И поживе Јов свега две стотине четрдесет осам година све славећи и хвалећи Бога. Јов се сматра узором трпељивог подношења сваког страдања, које Бог на нас шаље, и праобразом страдајућег Господа Исуса. Свети мученик Варвар Беше Варвар војник у време Јулијана Одступника. Када царев војвода Вакх поведе римску војску против Франака, у тој војсци беше и Варвар, потајни хришћанин. На бојишту појави се неки јунак од стране Франака, сличан древном Голијату, и зачикаваше Римљане, да би му неко од њих изашао на мегдан. Војвода Вакх посаветова Варвара да он изађе. Варвар се помоли у срцу живоме Господу, изађе и победи онога дива. Од тога се смете војска франачка и побеже. Тада војвода направи весеље големо, и нареди да се идолима принесу жртве. Но при том жртвоприношењу војвода сазна да се Варвар држи по страни. Када га упита о томе, Варвар изјави да је он хришћанин. Војвода јави цару, а цар нареди, да се Варвар стави на најтеже муке. Но Варвар све поднесе са ретком храброшћу и присебношћу. При његовом мучењу показаше се многа чудеса, и многи војници видећи то, примише веру Христову. Међу овима беше и сам војвода Вакх са Калимахом и Дионисаијем. Сва тројица њих беху посечени за име Христово, а за њима и Варвар, 362. године. Душе њихове преселише се у царство Христа Цара бесмртнога. Свети Варвар разбојник После многих злочинстава покајао се и осудио сам себе, прво, да три године иде четвороношке и једе са псима, и друго, да дванаест година живи у шуми, без одела, без крова, и без икакве хране осим траве и лишћа. Доби извешће од ангела, да су му греси опроштени. Путоваху трговци кроз шуму, па видевши издалека Варвара, помислише да је звер а не човек, наперише стреле и устрелише га. Умирући он их замоли, да јаве оближњем свештенику о њему. Свештеник дође, и чесно га сахрани. И из његовог тела потече целебно миро, које је исцељивало разне болести и муке на људима. Пренос моштију Светог Саве Oвога дана установљено је у нашој Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог оца нашег Саве. Пренос моштију Светитеља Саве I би за време краља српског Владислава 1237 године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако. Пошто прође година дана од уснућа Светога Саве, (које би 13 јануара 1236 г.) и од сахране у Трнову, у цркви Св. Четрдесет Мученика, свеблажени намесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође краљу Владиславу и рече му: "Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, који је безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство". Краљ се обрадова предлогу архиепископа Арсенија, па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту бугарском цару Асепу са молбом да му да тело Светога Саве, стрица свога. Чувши усмену молбу од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: "Када би Свети и свето тело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?" И тако га отпусти празних руку. Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: "Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти да их пренесем у своје отачаство". Цар беше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их шта да ради, а они му рекоше да нипошто не даје тело Светога, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар написа утешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: "Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, онда ко сам ја да се противим вољи Божјој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују". Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде своме тасту. И посла пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Цар Асен дочека свога зета далеко испред града са сваком почашћу и љубављу. Но краљ Владислав, пре но што уђе у царске дворе, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Св. Четрдесет Мученика, да се поклони своме оцу и учитељу и великом Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости што је сагрешио. И говораше: "Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене и да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те неда. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај отачаство твоје ради кога си поднео многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче". Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од многих суза. А цар га позва у двор, и приреди му славље велико. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику Светога Саве и нареди му да да Светога, да га однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и сутрадан исприча своје виђење патријарху и велможама. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цара да да Светога да га однесу у његову земљу, да му царство не би снашла нека беда. И тако цар, дозвавши свога зета Владислава, испуни његову молбу и дозволи му да узме тело Светитељево. Владислав, није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, поклони цару и из све душе му захвали, јер свом душом осећаше да се тиме обогатио богатством драгоценијим од свих царских ризница. Пошто са епископима у храму би отслужена света Литургија, онда би отворен његов чесни гроб. Тело Светога би нађено потпуно цело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада његова беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму. Тако исто и дрво и прах гроба Светитељевог Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима, тако да, чувши за све то, трновски грађани се у гомилама скупише да виде Светога и добију од њега исцељење од својих недуга. И догодише се тада многа чудесна исцељења. Чувши за многа чудеса Светога, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе Светога, па заповеди да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. А грађани Трнова, а и они из унутрашњости, дуго су потом долазили к Светитељевом гробу, доносили своје болеснике, и добијали исцељења. Носећи свете мошти светог стрица свог у своју земљу, благочестиви краљ Владислав радосно хиташе испред кивота. А кад се приближи са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и мноштвом верујућих, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти његове као Божјег угодника. Кад народ Српски чу о доласку Светога, сливаше се са свих страна да се поклони. А Бог богато даваше благодат од моштију Светога онима који их се са вером дотичу. И многи болесници молитвама Светога добише исцељења од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима, монасима, благородницима и мноштвом народа, ношаху Светога у великој радости са псалмима и песмама. И кад стигоше у манастир Милешево, задужбину краља Владислава, ту га у цркви Светог Вазнесења Господњег чесно положише у гроб који му краљ Владислав беше спремио. И благочестиви краљ приреди велико празнично славље у спомен Светога Саве. После не много времена, једном богобојажљивом и побожном преподобном старцу у манастиру Милешеву јави се у сну Свети Сава говорећи, да његове свете мошти изваде из гроба и положе их испред гроба у цркви. То би учињено: подигоше из гроба пресвето тело његово читаво и нетрулежно и миомирисно, и ставише га напред у цркви, свима на виђење, поклоњење и исцељење. И потом бише од светих моштију многа чудесна исцељења, као што о томе опширно говоре животописци Светога - Теодосије и Доментијан. Тропар (глас 1): Био си вођа, првопрестолник и учитељ пута који води у живот. Када си дошао , светитељу Саво, најпре си Твоје отачаство просветио и препородивши га Духом Светим, као дрвета маслинова, засадио си у духовном рају најсветију твоју децу. Због тога, као равног Апостолима и светитељима, поштујући те молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост.
  44. 2 likes
    Као што кошута чезне за изворима водним, тако душа моја чезне за тобом, Боже! Жедна је душа моја Бога, Бога живога (Пс. 41, 1-2)! Ово није усклик некога сиромаха и простака, који није имао могућности да своју душу запоји мудрошћу људском, светским знањем и умењем, философијом и уметношћу, познавањем танких нити, из којих је изаткан живот човека и живот природе. Не; него је ово одушевљени и болни усклик једнога цара, богатог у светском богатству, генијалног по уму, отменог по осећајима срца, и моћног по јачини и делима воље. Напојивши душу своју свим оним, за чим неслободна душа жуди у овоме свету, цар Давид је наједанпут осетио, да се његова духовна жеђ не само није утолила него да је порасла до толике мере, да је сва ова материјална васиона није могла ниуколико утолити. Тада се он осетио у овоме свету као в земљи пустје и непроходње и безводње (Пс. 62, 1), и завапио је к Богу као једином извору бесмртнога пића, за којим једна разумна и пробуђена душа чезне. Жедна је душа моја Бога, Бога живога! Не треба ни доказивати, да телесна храна не може заситити душу човечју, нити да је телесно пиће може напојити. Но чак ни сав онај животни дух, који просијава кроз све твари, оживљујући их и хармонизирајући их, није у стању заситити и напојити душу. Тело прима непосредно ону храну, која је у суштини истоветна с телом. Тело је од земље, и храна је телу од земље. Зато се тело у овоме свету осећа дома, међу својима. Али се душа мучи, распиње се и мучи, гади се и протествује, што мора да прима храну посредно, и то храну не истоветну с њом него само сличну њој. Зато се душа у овоме свету осећа у туђини међу туђинцима. Да је душа бесмртна и да по суштини својој припада једном бесмртном свету, доказ је и то, што се она у овоме свету земаљском осећа као незадовољан путник у туђини, и што је ништа у свету не може потпуно нахранити и напојити. И чак кад би душа могла сручити у себе сву васиону као једну чашу воде, њена жеђ не само не би се умањила него би се посигурно још и повећала. Јер тада јој не би преостала више ниједна обманљива нада као да ће за идућим брдом наићи на неки неслућени извор пића. Жива је душа људска, жива и вазда жедна живота; и ништа је не може запојити осим живота, битни и непосредни живот. А битни и непосредни живот је једино у Богу, у Богу живоме. Жедна је душа моја Бога, Бога живога! Ово није песма, него је ово један сухи факт, као сухо грло жедног арслана који риче у пустињи, и чија се рика може учинити птицама у оази као песма, но арслану је то не песма него јаук и запомагање. Жедна је душа моја Бога, Бога живога! Ово не говори песник, него ожеднели путник у земљи пустој, непроходној и безводној: не говори ово певач, него један од најопитнијих и најискуснијих испитивача и зналаца душе људске у историји света. Човече, ако икад помислиш, да телесна храна и телесно пиће може нахранити и напојити и душу твоју, онда се налазиш на ступњу, на коме се налазе животиње домаће и зверови горски. Ако си прешао тај ступањ, па се надаш, да душу твоју може нахранити и напојити мудрост људска и красота овога света, онда се налазиш на ступњу полуопитних и полузрелих. Као што је она прва мисао луда тако је ова нада Јалова. Јер на овом другом ступњу ти примаш рику и јаук жеднога света за песму и весеље, старајући се да туђом жеђу заситиш своју жеђ. Ако си пак прешао и тај други ступањ, и осетио жеђ неисказану, коју не може свака бара светска утолити, коју не може утолити ни васцели океан васионе, онда си у истини опитан и зрео човек, прави човек. Само на томе ступњу незаситиве жеђи душевне, давидовске жеђи душевне, ти ћеш схватити данашње јеванђеље у пуном смислу његовом. У време оно дође Исус у град Самаријски, звани Сихар, близу села које даде Јаков Јосифу сину својему. По брду Самари цела област између Јудеје и Галилеје добила је назив Самарија. Пут, који води из Јерусалима за Галилеју, и дан данас пролази кроз Сихар. Сихар се сада назива Аскар, и налази се близу Сихема, који се у наше време назива Наблус. Ту беше и један комад земље, што Јаков купи од синова Еморових, и начини жртвеник на тој земљи и назва га: Силни Бог Израиљев (Пост. 33, 1920). Ту земљу потом остави Јаков сину своме Јосифу, који је ту доцније и сахрањен (Ис. Навина 24, 32). Обично град даје важности суседноме селу, док је овде обрнут случај; село Јосифово било је знаменитије од града Сихара, због чега јеванђелист и опредељује положај града по селу - близу села. А онде бијаше студенац Јаковљев; и Исус уморан од пута сеђаше на студенцу; а беше око шест сахати. Било зато што је праотац Јаков са својом стоком обитавао код овога бунара, било пак зато што га је он сам ископао и озидао, тек се овај бунар називао по његовом имену. Заморен стрменитим и безводним путем од Јерусалима Господ се спустио код овога бунара, да се одмори. Шест сахати по источњачком рачуњању означава подне. У време највеће дневне жеге, дакле, заморени Господ приспео је на то место. Беше уморан од пута ради нашега спасења, као што је доцније на крсту био крвав од рана и узвијен од болова опет ради нашега спасења. Но зашто није путовао ноћу, по хладовини? Ноћ Му је служила за молитву. Уосталом, ни свака ноћ није за путовање. А да је овом приликом, рецимо путовао ноћу, авај, Јеванђеље би било краће за један јединствени догађај и за једно изванредно поучно и спасоносно откровење. Путовао је дању, пешачећи, по стрмени и жези, уморан и жедан јер је журио, да сваки тренутак Свог земног времена, и дању и ноћу, искористи за наше добро, за наше спасење. Дође жена Самарјанка да захвати воде. Рече јој Исус: дај ми да пијем. Нарочито се наглашава, да је жена била Самарјанка, пошто су Јевреји сматрали Самарјане за незнабошце. Дај ми да пијем, рече јој Господ. Он је био уморан и жедан, из чега је јасно, да је тело Његово било право тело човечје, а не привидно, како су неки јеретици учили. Као што је Његово тело пролевало сузе од жалости за људима, и као што је страдало од болова на Крсту, тако је осећало и потребу за храном и пићем. Истина, Он је могао кад је хтео савладати и отклонити ову потребу Својом божанском силом на дуже време, чак и за све Своје време на земљи, но по чему би се онда познао као прави човек, по чему би био у свему као браћа, и како би могао онда људе назвати браћом (Јевр. 2, 11-17)? Како би научио нас стрпљивом страдању и подношењу, да сам није страдао и подносио? И најзад, зар би Његова крајња победа имала онај блесак, који и нас све крепи и обасјава у мукама живота, да Он сам није прошао све те муке, и то у највећој мери? Рећи ће неко: зар Он, који је могао умножавати хлеб, ходити по води као по суху, није могао на овоме дугом путу једном моћном речју - да, једном помишљу - отворити извор воде у камену или песку, и утолити Своју жеђ? Заиста Он је то могао. Гле, то је учино и Мојсеј у пустињи; то су чинили у Његово име многи светитељи кроз историју цркве Његове; како, дакле, да Он то није могао? Не; него Он то није хтео. Он није учинио ниједно чудо ради Себе, - да би Себе нахранио, напојио или оденуо. Сва Његова чуда била су ради људи. У Његовом животу нема ни сенке себичности. Чак и кад је младенац, избегао испред мача Иродова, то није учинио ради Себе него ради људи. Јер још није било време; а кад је Он Свој посао међу људима завршио, Он онда није бежао испред смрти, него јој је ходио у сусрет. Бескрајно човекољубље, нераздвојно од бескрајне мудрости, надахњавало је и руководило све речи Господа Исуса, све Његове поступке и све догађаје живота Његовог на земљи. Дај ми да пијем! То Створитељ иште од свога створења. Те речи брује кроз двадесет векова; јер те речи Он није рекао само жени Самарјанци него свим људским покољењима до краја времена. Дај ми да пијем, говори Он и дан данас свакоме од нас. Не говори то Он - Створитељ воде и распоредитељ мора и океана, река и извора - зато што је жедан воде него зато што је жедан наше добре воље и љубави. Дајући Њему ми не дајемо ништа своје него опет Његово. Свака чаша воде на земљи Његова је, зато што ју је Он створио; и сваку чашу студене воде коју ми дајемо једном од Његове најмање браће, платио је Он Својом драгоценом крвљу. Ипак, у беспримерној смирености Својој Он не иште воду од жене као Створитељ од створења него као што би искао човек од човека. Да покаже тиме Своје смирење. Да засведочи тиме Своју праву човечанску природу, ограничену и потребиту. Најзад, да научи још нас услужности и милосрђу. Човек има права искања од човека; и човек има дужност услужности и милосрђа према човеку. Јер ученици његови бијаху отишли у град да купе јела. Господ је, дакле, био не само уморан и жедан него и гладан, као и ученици Његови. Још један доказ Његове истинске човечанске природе и Његовог мудрог уздржавања од чуда тамо где чудо не доноси опште користи у делу спасења. Јеванђелист помиње одсуство ученика, да би објаснио, зашто је Господ искао воде од жене. Јер да су били ученици ту, они би захватили воду, и жена би остала неспоменута. Свакако је Провиђење хтело, да се оваква прилика створи; ради поуке наше, да и ми кад видимо и свог непријатеља у невољи помогнемо га. И кад је наш народ у непријатељству са суседним народом, ми као људи не смемо пренести то непријатељство на сваког човека из тога народа, него у даном случају дужни смо помоћи сваког потребитог човека без обзира припада ли он нашем народу или не. Рече му жена Самарјанка: како ти, Јеврејин будући, можеш искати од мене, жене Самарјанке, да пијеш? Јер се Јевреји не мешају са Самарјанима. Ова Самарјанка стајала је на општем гледишту онога времена, да један човек треба да мрзи не само непријатељски народ него и сваког појединца из тога народа. У причи о милостивом Самарјанину Господ је истакао мржњу Јевреја према Самарјанима, а сада при овом догађају пак очитује се мржња Самарјана према Јеврејима. Да би се разбили зидови мржње између народа и народа, потребно је најпре разбити зидове мржње између човека и човека. То је једини разумни метод лечења рода човечијег од тешке болести узајамне мржње. Одговори Исус и рече јој: Кад би ти знала дар Божји, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би искала у њега и он би ти дао воду живу. Дар Божји може се разумети у материјалном и духовном смислу. У материјалном смислу под даром Божјим треба разумети све што је Бог по доброти Својој створио и дао човеку на корист и употребу. Кад би ти, жено, знала, да та вода није ни Самарјанска ни Јеврејска но Божја; и да ту воду Бог при стварању није одредио за Самарјане или за Јевреје него за људе, ти би са страхом захватила од те воде, као Божјег дара, и напојила жедна човека - још са већим страхом - као створа Божјег. Јер сав овај свет је Божји дар човеку, а човек опет дар Божји свету. У духовном смислу пак под даром Божјим треба разумети само Господа Христа. Даровавши сав овај видљиви свет човеку, човекољубиви Господ дарује и Себе самога. Кад би ти, жено, знала, какав је драгоцени дар послао Бог и Јеврејима и Самарјанима и свима осталим народима, без изузетка, ти би уздрхтала душом, ти би заплакала од радости, ти би занемела од чуда, и не би се усудила ни помислити на узајамну злобу и мржњу између Јевреја и Самарјана. Па још кад би теби била откривена сва унутрашња тајна Онога који с тобом говори и кога ти цениш по телу као обична човека а по оделу и језику као Јеврејина, ти би искала у њега, и он би ти дао воду живу. Под водом живом Господ разуме благодатну и животворну силу Духа Светога, коју је Он обећао верницима. Ко у мене верује, из његова тела потећиће реке живе воде. (А ово рече за духа којега после примише они који верују) (Јов. 7, 38-39). Не поимајући ништа од свега овога жена му одврати: Господе, ни захватити немаш чим а студенац је дубок; од куда ћеш дакле имати воду живу? Еда ли си ти већи од оца нашега Јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше и синови његови и стока његова? Слуге немаш, суда немаш, а студенац је дубок, како ћеш захватити воду живу? Прерушени Господ чинио се жени обичним беспомоћним човеком. Водом живом, и онда као и данас, називала се вода изворска, насупрот кишници, сабраној у бунарима и цистернама. Но живом водом називала се и вода у бунарима, ако је изворска, и то само на дну бунара, где избија кључ воде, којом се пуни бунар. Прво, дакле, жена помишља на дно бунара, одакле вода кључа. Но на мах јој долази и друга мисао, која је гони на питање: еда ли си ти већи од оца нашега Јакова? То јест: еда ли ти можеш створити други неки извор воде, мимо овога? Праотац Јаков није створио овај студенац него га је само озидао и оградио. Ако би ти могао створити неку изворску, текућу воду, која би сва била жива, онда би ти био већи од праоца Јакова. Еда ли си ти већи од њега? Овај Јаковљев бунар тако је обилан, да и он пијаше из њега, и синови његови и стока његова, па и ми сви из ове околине и сви путници и намерници, и то кроз толико столећа. И вода у бунару никад не пресушује. Еда ли ти можеш још нешто веће учинити? У овим речима жене Самарјанке изражава се с једне стране поноситост праоцем Јаковом а с друге стране више него сумња, готово подсмех Господу Исусу. Не онако груби и јавни подсмех као при васкрсењу кћери Јаирове - и подсмеваху му се (Мат. 9, 24) - али ипак посредни и вешто прикривени подсмех. Но Господ, који је био решен да извлачи људе из глиба греховнога, решен је био и да отрпи сваки подсмех и од демона и од људи. Он не кара, дакле, жену због ове жаоке подсмеха, него продужује да спасава њену душу. Одговори Исус и рече јој: свако ко пије од ове воде опет ће ожеднети; а који пије од воде што ћу му ја дати неће ожеднети до века; но вода што ћу му ја дати биће у њему извор воде, која тече у живот вечни. Господ не одговори жени на њено питање, како је она очекивала. Он неће да њој говори о Своме превасходству над Јаковом. Он увиђа одакле долази неспоразум између њега и жене, што жена не увиђа. Неспоразум, наиме, долази од туда што Он говори о пићу духовном и животворном, док жена, научена да мисли само по чулном земаљском разуму, држи у памети воду видљиву, одређену од Бога да тренутно гаси телесну жеђ. Жива вода, о којој Господ говори, Јесте животворна божанска благодат, која храни и поји душу, уводећи је тако у вечни живот још овде на земљи. Та животворна благодат, када уђе у достојна човека, отвара у њему непресушни извор живота, радости и силе. Рече му жена: Господе, дај ми те воде да не жедним нити да долазим овамо на воду. Жена још увек остаје при своме поимању мислећи увек још о води изворској, земаљској. У најбољу руку она је могла помислити о Христу као неком волшебнику, који неким врачаријама може учинити неко чудо. Да би разбио те луде мисли женине, Господ изненадно окреће разговор на сасвим други предмет. Рече јој Исус: иди зовни мужа својега, и дођи овамо. Одговори жена и рече му: немам мужа. Рече јој Исус: добро си казала: немаш мужа; јер си пет мужева имала, и сад кога имаш није ти муж; то си право казала. Да би, дакле, научио жену да мисли духовно а не телесно, Господ налази за мудро не да учини неко чудо пред женом него да се покаже као тајновидац и пророк, што има исто онако велико дејство као и чудотворство. Иди зовни мужа својега! Господ зна да она нема мужа, но хоће да чује њен одговор, припремајући јој неочекивано запрепашћење Својим свезнањем и провиђањем. Пет си мужева имала - то је било довољно изненађења за жену, но кад је још чула и једну своју преступну тајну, коју је она хтела скрити, наиме: и сад кога имаш није ти муж - то је морало на њу дејствовати као неочекивани гром. Но не укоревај жену Самарјанку душо хришћанска, не укоревај, него се запитај: ко је твој муж? И да ниси и ти имала већ пет мужева? И да твој садашњи муж није незаконити? Душа је црква, а глава је цркви Христос Господ; другим речима: муж је души хришћанској сам Господ. ако си се држала само овога чулнога света, венчавајући се са њим и блудећи са њим кроз својих пет чула, онда си ти, душо, у истини у истом оном грешном и незавидном положају, у коме се налазила жена Самарјанка. Ако си се разочарала у својим чулима, у чулним уживањима, ти си, истина, презрела своја чула, и од њих се развенчала, тако да су она постала као пет умрлих мужева; но остала си ипак да животариш са шестим незаконитим мужем, наследником оних пет: то је твој чулни разум; то је сва она лаж и гнусоба, коју су у тебе, као у сметлиште, временом нагомилала твоја чула. Јер гле, ништа у теби нема до представе о ономе и успомене на оно што си са својих пет чула, као са пет мужева, искусила и преживела. Разговор измећу Господа и Самарјанке, то је разговор измећу Бога, који је веран, и душе, која је неверна. Тај разговор се и тебе тиче. То је разговор небесног Женика са Својом невестом, душом људском. Зар не увиђаш, да је баш зато Господ Исус и повео разговор са Самарјанком о њеном мужу? Он је могао повести и другачији разговор са женом, и на други начин исто тако показати се пред њом тајновидац и пророк. Он је могао открити и друге њене тајне, или ма какве тајне њених родитеља, или ма какве тајне њених суседа у Сихару, знање којих исто би тако изненадило и запрепастило жену. Но Он је намерно повео разговор о мужу, пошто се овај разговор и на тебе односи, душо хришћанска, и на тебе и на све душе, које је Бог од почетка створио и које ће до краја стварати. Питање о мужу твоме, душо, најважније је питање за тебе, најважније и најсудбоносније. С ким си венчана, онога си и жена. Ако си венчана са светом, са светом ћеш и пропасти. Ако си венчана са грехом, са грехом ћеш и умрети. Ако си венчана са демоном, са демоном ћеш и у вечности пребивати. У сваком том случају ти се појиш даноноћно водом, од које се све више жедни. Само ако признаш Христа Господа, као свога законитог женика, и ако се вером и љубављу венчаш с Њим, ти се онда појиш живом водом, од које се не жедни, и којом се плови у царство небесно и живот вечни. Рече му жена: Господе, видим да си ти пророк. Оци наши клањаху се (Богу) на овој гори, а ви кажете, да је у Јерусалиму место, где се треба клањати. Рече јој Исус: жено, веруј ми да иде време када се нећете клањати оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму. Ви не знате коме се клањате, а ми знамо коме се клањамо; јер је спасење од Јевреја. Господ је намерно циљао, да потресе духовне струне у души Самарјанке. Погађањем њене прошлости Он је то успео. У жени, у којој је дотле дејствовао само чулни, земаљски разум, наједанпут се почео будити њен духовни разум, дотле успавани наркозом чулног разума. Она прво признаје Христа за пророка. За почетак и толико је доста. И одмах потом њено интересовање за духовне ствари почиње нагло расти. Она поставља Господу Једно питање, сасвим савремено у њене дане. Препирке о месту поклоњења Богу биле су сталне препирке између Самарјана и Јевреја. Шта је Богу угодније: да Му се људи клањају на гори Самаријској или у Јерусалиму? Ко је прави поклоник и прави богомољац: Онај ко Му се клања и моли овде или онај ко Му се клања и моли онде? Оци наши клањаху Му се на овој гори. Жена не каже: ми него оци наши, да би тиме као дала већу важност оној гори, и јаче оправдала савремене јој Самарјане као да хоће да каже: нисмо ми изабрали ову гору за поклоњење Богу него оци наши, који су били већи и ближи Богу од нас. И сада, као и раније, Господ не одговара жени на њено питање, ни да ни не. Он продужује да буди и узвисује њену душу све више и више. Жено, веруј ми. Веруј Мени, а не веруј ни онима који ти говоре о поклоњењу на овој гори нити онима који ти говоре о поклоњењу у Јерусалиму. Иде време, жено, када се нећете клањати Оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму. Господ нарочито употребљује реч Отац место Бог или богови (Самарјани су се клањали и Богу и боговима), да би тиме дао на знање жени, да ће се новим поимањем Бога, као Оца, доћи и ново поклоњење. Поклоњење Оцу неће зависити од места, због чега ће се сасвим упразнити обе искључивости, и самарјанска и јеврејска. Господ овим пророкује оно што се због Његовог доласка у свет ускоро и збило. Но и ако Он изједначује по вредности обе искључивости, и пророкује поништење обојих, ипак Он даје извесну надмоћ Јеврејима над Самарјанима у богопознању. Ви не знате коме се клањате, а ми знамо коме се клањамо. Господ види, да жена Њега сматра за Јеврејина, па сходно њеном убеђењу Он говори, убрајајући и Себе у Јевреје, и не хотећи да о тој за Њега безначајној ствари води разговор са њом. Ви Самарјани не знате коме се клањате јер ви се клањате многим боговима, многим идолима; ви обожавате тобож Бога Аврамова и Јаковљева, а поред тога приносите жртве и безбројним идолима асирским и вавилонским. Јевреји бар знају за једног Бога, ма да Му и они служе, слично вама, каменим срцем, помраченим умом и мртвим обичајима. Ипак, спасење је од Јевреја; то јест: Месија ће се родити међу Јеврејима, и кроз Њега ће доћи спасење свему свету. Тако је обећано праоцима, тако је пророковано пророцима, тако је припремано Промислом Божјим, и - тако се и збива. Али иде време, и већ је настало, када ће се прави поклоници поклањати оцу духом и истином, јер отац иште таквих поклоника себи. Бог је дух, и који му се поклањају, духом и истином треба да се поклањају. Поклоњење Богу у Самарији је лажно, јер Самарјани не знају коме се клањају. Поклоњење пак у Јерусалиму јесте само слика и сен правога поклоњења Богу, сен добара која ће доћи (Јевр. 10, 1). И лаж и сен ће ишчезнути ускоро, и право поклоњење Богу зацариће се. Родило се Сунце новога дана, и нови дан све више расте разгонећи таму и сени. Иде пуно време, а сад је тек његово јутро. Кад потпуно овлада светлост новога дана, људи ће познати Бога као Оца, и тада ће Му се поклањати као синови а не као робови, то јест не ће Му се поклањати мртвим словима и мртвим жртвама него духом и истином, душом и телом, вером и делима, мудрошћу и љубављу. Цео човек клања ће се целом Богу. Састављен од душе и тела, човек ће и једно и друго посветити Богу, и једним и другим служити Богу. Прави поклоници неће се клањати тварима но Творцу, нити злим демонима под именом богова него једином свемилостивом Оцу светлости и истине. Таквих поклоника иште Себи Отац небесни. Бог је дух, а не тело, не кип, не мртво слово, не ово или оно место. Зато они који Му се клањају треба да Му се клањају духом, духом и истином. Општећи са смртним светом око себе човек се представља својом смртношћу пред смртнима; но општећи с Богом бесмртним, човек мора изаћи пред Бесмртнога са оним што је бесмртно у њему. Као што вели апостол: не тражим што је ваше него вас (II Кор. 12, 14). Стари свет је служио Богу законским формалностима, и приносио је јарце и овнове Богу на жртву, и празновао је суботу, и тачно вршио прописана умивања и чишћења, али је био заборавио милосрђе и љубав. Читао је речи: жертва Богу дух сокрушен, сердце сокрушено и смирено (Пс. 50), читао је те речи, али нити их је разумевао нити испуњавао. Од сада ће се служити Богу духом и истином, јер је сам Господ сишао међу људе, да покаже пример такве службе и таквог поклоњења. Богу је био додијао смрад јарчевске и овновске жртве, коју су Му приносили људи мрачна духа и камена срца. Некада то није био смрад него благоухани мирис; и то онда када су му такву жртву приносили Ноје, Аврам, Исак, Јаков и Мојсеј. Али тај мирис долазио је не од крви и меса животињског него од богобојажљивог духа и богољубивог срца верних слугу Божјих. Доцније, када се дух жртвопроносача умртвио а срце окаменило, није имало шта да мирише пред Богом, пошто Бог не тражи мирис крви и меса него мирис духа и срца човечјег. И сав негдашњи мирис са жртвеника претворио се у смрад пред Господом; са свих жртвеника, како са оних у Самарији, тако и са оних у Јерусалиму. На ђубриште света, где је царовала смрт и смрад, дошао је живи Господ, да посеје цвеће духа и истине, које ће уништити смрт и растерати смрад, тако да ће нови свет бити као чиста и украшена невеста пред Богом. Рече му жена: знам да ће доћи Месија који се зове Христос; кад он дође казаће нам све. Рече јој Исус: ја сам који с тобом говорим. И тада дођоше ученици његови, и чуђаху се где говораше са женом, али ниједан не рече: шта иштеш? или шта говориш с њом? А жена остави своје судове и отиде... Каква чудна драма! Каква брза смена сцена и догађаја! Само Господ стоји у средини свега непомичан као вечност. Изазвана духовним речима Господа Исуса, жена наједанпут помишља о обећаном Месији, кога су Самарјани очекивали онако исто као и Јевреји. Кад он дође казаће нам све, говори жена. За њу, као и за све остале Месија је нешто далеко, нешто још даље него прамичак магле на далеком хоризонту. На њено запрепашћење Господ објављује, да је Он очекивани Месија - ја сам који с тобом говорим. Занемела од чуда, жена Му ништа не одговара. У томе се враћају апостоли из града, и чуде се, шта то њихов Учитељ има да разговара са женом неверничком, Самарјанком. И они застају неми од чуда. Жена пак не знајући шта више ни да пита ни да разговара, оставља своје судове и бежи натраг у свој град, да објави оно што је сазнала. Једна ћутљива сцена, но речитија од свих људских речи! Међутим жена журно ходећи стиже у град и објави свему граду о чудном човеку на бунару Јаковљеву. Да није то Христос? Она се не усуђује да каже: то је Христос, ма да је познала Његову необичну духовну мудрост, него као у двоумици пита: Да није то Христос? као да хоће да каже: ја сам женска страна, и не могу да просудим но ви сте људи, расуднији и обазривији од мене, ви, дакле, ходите да видите. Овим жена пројављује природну женску скромност, једну добродетељ, која се код жена никад не може довољно нахвалити. Колико чудном вешћу толико и својом скромношћу жена беше узбудила све грађане Сихара, који изиђоше, дакле, из града и пођоше к Њему. У томе беше се заподео разговор измећу Учитеља и Његових ученика. А ученици његови мољаху га, међутим, говорећи: Рави, једи. Јер они бејаху купили јела у граду и донели Њему да једе. Несумњиво, да је Он био гладан; но место да узме јело и једе, Он наставља Своју божанску мисију, ради које је и дошао у свет, не обзирући се на телесну глад. Тренутак је био врло важан, и Он га није хтео упустити. Он није хтео интерес духа дати за чанак сочива. Зато и одговара ученицима: ја имам јело да једем, за које ви не знате. Тада ученици говораху међу собом: већ ако ко донесе да једе. Он говори о духовној храни, а ученици о телесној. Понавља се готово иста сцена, као и мало пре са женом, кад је Он говорио о духовној води а жена о води бунарској. Тако и сада: Он говори о храни духовној, коју кад човек једе никад више не гладни, а ученици мисле на храну телесну. Рече им Исус: јело је моје да извршим вољу онога који ме је послао, и да свршим његово дело. Воља Оца воља је и Сина, као што је и битност Оца битност и Сина. Зашто онда Господ Исус говори о вољи Очевој а не о Својој, и о делу Очевом а не о Своме? Но није ли свеједно: говорио Он о вољи Очевој или Својој, и о делу Очевом или Своме? Није ли то једна иста воља? И није ли то једно исто дело? Јесте, ваистину јесте; но Он именује вољу, којом се руководи, вољом Очевом, и дело, које врши, делом Очевим, ради нас самих - да би нас, непослушне и погорђене, научио послушности и смирењу. Но погледајте, колико је Њему мила и драга воља Очева - да је Он не назива Својом дужношћу него Својом храном! Јело је моје да извршим вољу Очеву. О, како божанствен пример и како незлобив укор свима нама, који сваки дан говоримо о својој дужности као о неком бремену! Ваистину, гледајући на Господа и Његово драговољно отправљање Своје претешке дужности међу људима, мора се с разлогом рећи: нико на свету не може извршити своју дужност према Богу, ако му ова није постала пријатна као свакодневна храна. То што Господ Исус говори, да Он извршује вољу Очеву а не Своју - као и на другом месту што вели: не чиним вољу своју него вољу оца (Јов. 6, 38) - не показује да је Син мањи од Оца, него показује превелику љубав Сина према Оцу. Јер се код истог јеванђелиста вели, да Отац свагда слуша Сина: ја знадох да ме свагда слушаш (Јов. 11, 42). Дакле, савршеној послушности Сина одговара савршена послушност Оца, као што опет савршеној послушности Оца и Сина одговара савршена послушност Духа Светога. А савршена послушност само тамо влада, где влада савршена љубав. Отуда, извршити вољу Очеву право је јело за Сина; извршити вољу Сина право је јело за Оца; а извршити вољу Оца или Сина, право је јело за Духа Светога. Не кажете ли ви, продужује Господ, да су још четири месеца па ће жетва приспети? Ето велим вам: подигните очи своје и видите њиве како су већ жуте за жетву. Мало час им говори о јелу духовном, а сад им говори о жетви духовној. Близина жетве духовне опажа се као и близина жетве земаљске. Кад класје ужути, или убели, свак зна, да је жетва близу. Кад људи сами у гомили прилазе Христу, није ли јасно, да је приспела жетва духовна? Самарјани чувши од жене за Христа, не рекоше јој да је полудела, него одмах оставише све своје послове и у гомили пођоше к Њему. Подигните очи своје и видите ту гомилу људи што жури к нама! То је њива Божја. То је сазрео усев, који само очекује жетеоце. Заиста, жетва је велика а посленика мало (Лк. 10, 2). Ви сте ти посленици, ви сте жетеоци на њиви Божјој. Зашто Ме нудите телесним, пропадљивим јелом, на догледу тако дивне и тако обилате жетве? Не заборавља ли добар домаћин и ручак и вечеру кад нахрањен радошћу гледа такву жетву пред собом, и кад сав узбуђен и Богу благодаран хита, да је што брже пожње и у житнице сабере, пре него што би бура наступила и усев упропастила? Не будите, дакле, ни ви сувише забринути за телесну храну ни за себе нити за Мене, него журите на жетву, да вам награда не би пропала, јер и који жње прима плату, и сабира плод за живот вечни, да се радују заједно и који сије и који жње. Јер је у том истинита изрека: да је други који сије а други који жње. Ја вас послах да жњете где се ви не трудисте; други се трудише, а ви у посао њихов уђосте. На пространој њиви Божјој једни исти посленици не стижу, због краткоће века људског, и да посеју и да пожњу. Једни сеју и умиру не дочекавши да виде плод свога труда; други се рађају онда, када је посејано семе узрасло и за жетву ужутело; и тако ови постају жетеоци и сабирачи плодова, које нису посејали. Њива Божја сеје се још од почетка живота на земљи, и сејачи су били праоци и богоугодници, пророци и праведници, нарочито пророци. Сејали су а нису видели усев узрастао и узрео. Сви они вером живеше и у вери помреше, не видевши обећани плод за живота свога, него га видеше издалека (Јевр. 11, 13) духовним очима својим. И сам Господ Исус рекао је једном Својим ученицима: многи пророци и праведници желели су видети што ви видите, и не видеше (Мат. 13, 17). Сејачи нису видели то што жетеоци виде, наиме; плодове и жетву. Но и једни и други примиће плату за свој труд, јер су и једни и други посленици Божји на њиви Божјој, да се тако радују заједно и који сије и који жње. Тиме Господ похваљује труд пророка и праведника старозаветних, и тиме ободрава апостоле на жетвени труд. Као да хоће да каже: они поднеше већи труд него ви; јер заиста теже је бити сејач и не видети плода на њиви, него бити жетелац узрелога жита. Ви у посао њихов уђосте. Они као надничари и слуге трудише се и помреше, не видевши Домаћина жива у средини својој; а ви имате Домаћина у средини својој, и радите не као надничари и слуге него као синови, - управо Домаћин сам ради, а ви само сарађујете. Радујте се, дакле, и с радошћу журите да жањете узрело жито. И из града онога многи од Самарјана вероваше у њега за беседу жене која сведочаше: каза ми све што сам учинила. Видите, како је усев узрео! Видите, како је жетва велика! Жедна земља брзо је упила воду. Многи Самарјани повероваше у Христа и пре него Га видеше, на саму реч женину. Она није чинила чуда, она није била апостол; напротив, она је била једна грешна жена, па ипак њена реч донела је жетву многу међу овим незнабошцима. Какав срам и стид за богоизбране Јевреје, који и поред толиких моћних чуда Христових мећу њима, и поред толиких моћних речи из уста Његових у уши њихове, осташе глуви и слепи, непокајани и окамењени! Сваке похвале пак достојна је ова жена Самарјанка, која не прећута благовест, што чу од Господа, него пожури, да је и другима објави. Она је слична оној жени, која нађе изгубљени динар, и нашавши сазва другарице своје и суседе и рече: радујте се са мном, ја нађох динар изгубљени (Лк. 15, 9)! А када дођоше Самарјани к Њему, мољаху га да би остао код њих; и оста онде два дана. И много их више верова за његову беседу. Док су Назарећани хтели да гурну Господа с брда у пропаст за његову беседу, и док су га Гадаринци молили, да их остави и иде од њих, дотле ови Самарјани мољаху га да би остао код њих. Господ је услишио молбу њихову, и остао је код њих два дана. И жетва је била преобилна, јер поред оних, који повероваше у њ због женине беседе, још много више њих поверова Га због беседе из Његових пречистих уста. А жени говораху: сад не верујемо више за твоју беседу, јер сами чусмо, и познасмо, да је овај заиста спас свету, Христос. Шта је Господ у току та два дана говорио духовно жедним и гладним људима, не зна се, јер је све то остало незаписано. Но да је говор Његов био вода жива, од које се више не жедни, и хлеб живота, од кога се више не гладни, о томе сумње нема. То се види прво по великој множини оних који повероваше у Господа, а друго по њиховом правилном исповедању вере у Њега. Овај је заиста спас свету, Христос. Поред многих богова, у које су веровали Самарјани, они су веровали донекле и у Бога Израиљева. А у Бога Израиљева веровали су не зато што су Га познавали него из поштовања према Израиљу, тј. Јакову, који је негде живео у њиховој средини. Гле, и жена Самарјанка говори о оцу нашем Јакову! Несумњиво, да су Самарјани чули и за пророчанство, везано за име Јаковљево, наиме за звезду, која ће засијати од Јакова. Када је једном Валак, цар моавски, ратовао са народом Израиљевим, позове он Валаама, једнога гатара, да му прорече победу над Израиљем, да би тако охрабрио своју војску. Валак обећа Валааму велике дарове за његову услугу, и Валаам заиста дође у логор Валаков. Но кад је хтео гатати и прорицати Валаку оно што је Валаково срце желело, наједнапут дух Божји дође на њ, и он отпочне прорицати не оно што је он хтео него оно што је Бог хтео, говорећи: како су лепи шатори твоји, Јакове, и колибе твоје, Израиљу! Кад је Валак чуо те речи, он почне корети Валаама, али овај се не убоја, него продужи: каже Валаам син Веоров, каже човек коме су отворене очи: видим Га, али не сад; гледам Га, али не изблиза; засијаће звезда из Јакова и устаће палица из Израиља (IV Мојс. 24). И ево појавио се Онај, кога је Валаам гледао издалека. Засијала се Звезда од Јакова, сјајнија од сунца и лепша од најлепшега сна. И видеше Самарјани и обрадоваше се. Видеше и повероваше. Напише се бесмртнога пића и оживеше животом вечним. Но није Христос Спаситељ делио живу воду само Самарјанима и Јеврејима. Он ју је делио и дели и данас свима и свакоме, ко се у пустињи овога живота осећа духовно жедан. Једном приликом стајаше Господ Исус у Јерусалиму и викаше говорећи: ко је жедан нека приђе к мени и пије (Јов. 7, 37). Чујете ли, како се каже: викаше? Добри Пастир не шапће него виче своје стадо на појило. Човекољубиви Вожд стоји у усијаној пустињи овога света и виче све путнике од жеђи малаксале. Благо оном, ко чује глас Његов и приђе Му са вером! Неће га Он распитивати ни за језик ни за народност, ни за старост ни за богатство, него ће му дати воде живе, која крепи и подмлађује, обнавља и препорађа, оживотворава и усиновљава, изводи из пећи огњене овога света и уводи у Врт Рајски. О, божанско пиће, како си чудотворно! О, слатки Спаситељу, прохладни студенче, како си прозрачан, обилат и животворан! О, Душе Свети Утешитељу, привуци Господу Исусу све оне, чија душа чезне за бесмртним животом, и који у жеђи својој вапију: жедна је душа моја Бога, Бога живога! Господу Исусу нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. СПЦ
  45. 1 like
    Ово Лето Господње обележиће свеправославна прослава Светог Мардарија Либертвилског у јулу месецу. Светитељеве мошти су почетком маја месеца обретене и ексклузивно за наш радио утиске преноси свештеник Николај Костур, председавајући Литургијског пододбора за прославу Светог Мардарија. Отац Николај каже да је необјашњив и неупоредив осећај додиривати светитеља, да је невероватно гледати његове нетљене мошти и да су потпуно очуване руке, нокти, тело доказ да је светитељ жив и да је његова благодат велика. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/o Nikolaj Kostur o Sv Mardariju.mp3
  46. 1 like
  47. 1 like
    Povodom teksta Vidovdan i časni krst. Knjiga za sva vremena U prvomajskom četvorobroju dnevnika Danas neočekivano sam naišao na jedan zakasneli osvrt na moj članak posvećen kultu sv. Vita (Vida) kod Srba u srednjem veku. Piše: Miodrag Marković 21. maj 2017. Taj članak objavljen je pre više od deset godina u naučnom časopisu Zograf, pa je prilično neuobičajeno što je pomenuti osvrt izašao tek sada, i to u dnevnoj štampi. Reagujem ipak na njega jer je proistekao iz pera Ivana Čolovića, ličnosti čije naučno delo ima težinu. Činim to uz izvesnu nelagodnost jer je ugledni etnolog-antropolog u ovom slučaju pomalo neoprezno zakoračio u problematiku koja ne spada u njegovu specijalnost. Sudeći po uvodnom i zaključnom pasusu Čolovićevog osvrta, on je odlučio da se pozabavi mojim člankom kao izdavač, iz bojazni da se knjiga Miodraga Popovića "Vidovdan i časni krst", čija je dva izdanja sam priredio, neće rasprodati. Nisam, međutim, uopšte imao nameru da ugrozim prodaju te knjige. Ideja o članku posvećenom sv. Vitu rodila se dok sam studentima držao kurs o freskama u Pećkoj patrijaršiji, gde je oko 1330. naslikana predstava pomenutog sicilijanskog mučenika, prilično retka u staroj srpskoj umetnosti i neobrađena u literaturi. Kada sam u toku rada na članku pažljivo iščitao Popovićevu knjigu, ustanovio sam da njen pisac o poštovanju sv. Vita kod Srba govori bez ikakvog uvida u odgovarajuće hagiografske i ikonografske izvore. Ta činjenica automatski oduzima naučnu vrednost svim autorovim sudovima o razmatranoj problematici. Govoriti o nekom svecu bez poznavanja pisanih i likovnih izvora o njemu jednako je produktivno kao i proučavanje galaksija bez teleskopa. Oslonivši se na svoja nepotpuna saznanja o hrišćanskom Vitu i "paganskom Vidu", Popović je neminovno doneo i niz pogrešnih zaključaka o ključnom pitanju koje se u njegovoj knjizi razmatra - navodnom postojanju u srpskom narodu "paganskog kosovskog mita" (šta god to značilo), odnosno "paganskog kulta Vidovdana, obnovljenog u vreme osmanske vladavine". Svi ti njegovi pogrešni zaključci uočeni su i opravdano kritikovani u nauci odavno, a ja sam ih samo uzgredno pomenuo opovrgavajući onaj koji je za moju studiju bio najvažniji - Popovićevu tvrdnju da sv. Vit do 19. veka nije poštovan kod Srba. Međutim, i to je očito povredilo Čolovića, pa mi je za kaznu pridenuo sklonost ka fabrikovanju prosrpskih konstrukcija. U prilog svojoj dijagnozi najpre "diskretno" navodi dva podatka iz moje biografije koja mi, valjda automatski, nabacuju šajkaču s kokardom na glavu. Zatim "razotkriva" kako je u datom slučaju reč o "dosta labavoj konstrukciji srpskog nacionalnog pamćenja", sakrivenoj iza "kulisa citata, fusnota i laicima manje poznatih stručnih termina". U njoj je važnu ulogu dobio sv. Vit. Prema Čolovićevom tumačenju mojih zaključaka, bio je to svetac kojim su "Srbi zaokupljeni od kada postoje" i kojim su oni kao narod bili opsednuti u celom srednjem veku, a i kasnije, sve do danas. Krajnji cilj pripisane mi "konstrukcije" bilo bi prikrivanje senzacionalnog "otkrića" Miodraga Popovića da su se Srbi za turskog vakta, pa i u 19. i 20. veku, vraćali mitsko-paganskoj staroj veri, iz koje će s vremenom proisteći krvavi osvetnički porivi i pljačkaški apetiti onih što su se zaklinjali a i danas se zaklinju u Vidovdan. Sve što je jedan od bardova našeg izdavaštva naveo gradeći mit o mojoj "labavoj konstrukciji" netačno je. Još u apstraktu "spornog" članka navodim da su Srbi verovatno od vremena pokrštavanja (a ne od kada postoje) poštovali i liturgijski proslavljali sv. Vita. Sasvim je izvesno da su to činili najkasnije od druge polovine 12. veka. O tome svedoči kalendarski deo jevanđelja rađenog za humskog kneza Miroslava, Nemanjinog brata, a zatim i brojni drugi izvori. Posle 1389. godine kult sicilijanskog mučenika u srpskoj sredini potisnut je kultom sv. kneza Lazara, koji je takođe proslavljan 15. juna (28. juna po gregorijanskom kalendaru). Takvo stanje stvari zadržalo se oko četiri stotine godina, uključujući period viševekovne turske okupacije. Do promene je došlo tek posle pojave Vukovog "Rječnika" i štampanja prvih zbirki srpskih narodnih pesama. Činjenica da se u popularnim Karadžićevim publikacijama Vidovdan pominje kao dan odigravanja Kosovske bitke dovela je, međutim, do neobičnog paradoksa. Vidovdan je ponovo proslavljan, ali ne kao dan sv. Vita nego kao dan spomena smrti sv. kneza Lazara i Kosovskog boja. Sicilijanski mučenik skoro je sasvim zanemaren. U stručnoj i popularnoj literaturi negirana je, štaviše, bilo kakva veza između njega i Vidovdana. Tako je, uz retke izuzetke, ostalo sve do danas. Čolović, dakle, dopušta sebi iste one greške koje spočitava dr Milošu Koviću, svojoj drugoj "žrtvi" u prazničnom izdanju dnevnika Danas. "Razobličavajući" neprijatni članak o sv. Vitu, na više mesta ga pogrešno citira i netačno čita. Pored onog što je već pomenuto, neprecizno je prenet i moj navod da je "neku crkvu Sv. Vita na Korčuli srpski kralj Stefan Prvovenčani dodelio oko 1220. godine manastiru Svete Marije na Braču". U članku se zapravo na citiranom mestu govori - benediktinskom manastiru na Mljetu. Uvaženi "Vitez Legije časti" i "Vitez poziva" obaveštava čitaoce i o tome da "Marković podseća na činjenicu da su Diokletija, Dalmacija, Travunija i Zahumlje bili države Nemanjića ne bi li pokazao kako je sv. Vit zgodan simbol jedinstva i duhovne povezanosti srpskih zemalja". Zaista navodim činjenicu da su crkve posvećene sv. Vitu postojale tokom srednjeg veka u tzv. pomorskim zemljama države Nemanjića, a i na ostrvima nekadašnje kneževine Neretljana (Braču, Hvaru, Korčuli i Mljetu), ali to činim samo zato da bih pokazao kako se kult sv. Vita kod Srba širio ne samo preko ćirilometodijevskog rukopisnog nasleđa nego i drugim putem - iz oblasti u jadranskom primorju koje su bile pod jurisdikcijom Vatikana. Čolović se ne odnosi sasvim viteški prema mom pokušaju da istražim fenomen kulta sv. Vita kod Srba. U njemu traži sumnjive namere naglas se pitajući: "Šta će Markoviću uopšte sv. Vit? Toliki trud da se ovaj manje-više nepoznat i nevažan svetac ubaci u srpsku svest?" Uz pronicljivost na kojoj bi mu pozavideli Ilija, Danica, brat Đura, a i svi drugi Čvorovići i Čolovići, nakon postavljanja navedenih retorskih pitanja "raskrinkava" moj članak kao konstrukciju kojom je "obavljen jedan važan posao". Ta "konstrukcija" pomogla je, naime, meni - sirotom Jakovljeviću - "da se istaknem i preporučim kao naučnik koji je konačno raspršio laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokazao da Srbi s tim paganinom nemaju ništa". Naivna Danica očito nije obavestila Iliju o tome da je Jakovljević i znatno pre pisanja teksta o sv. Vitu pokušavao i uspevao (na prevaru, dakako) da se preporuči kao naučnik, čak i u mrskoj Americi. Zbog te Danine neopreznosti drugovi odozgo možda se i neće setiti Čvorovića za Dan bezbednosti. On se, doduše, sam pobrinuo za pohvalu, samozadovoljno zaključivši kako je "pažljivo i sumnjičavo čitanje i ovde, kao i uvek, vredelo truda". I Čolovićevo osporavanje mog prava da se bavim "manje-više nepoznatim i nevažnim svetim" mora se okarakterisati kao metodološki neispravno. Sv. Vit uopšte nije nevažan svetac. Naprotiv. Poštovan je po celoj hrišćanskoj Evropi, gde su mnogi verovali u njegovu isceliteljsku moć, naročito u sposobnost lečenja vida. Sve do danas ostao je sveti zaštitnik mnogih gradova, uključujući i Prag. A čak i da je bio "nevažan svetac", tj. da je imao rang na koji ga je naš dvostruki vitez degradirao, nije naučno korektna, a ni u duhu viteškog morala, sumnjičavost prema mojoj odluci da se bavim Vitovim kultom. Prisetimo se ponovo činjenice da Čolović već decenijama vatreno podržava to što je Miodrag Popović posvetio gotovo celu knjigu jednom staroslovenskom božanstvu, makar i izmišljenom, i njegovom kultu. Štaviše, ugledni izdavač u ovom slučaju smatra da je ta knjiga zavredela četiri izdanja. Nasuprot onome što mi pripisuje Čolović, nisam imao ni nameru ni potrebu da "raspršim laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokažem da s tim paganinom Srbi nemaju ništa". Famu o postojanju verovanja u božanstvo takvog imena odavno su razvejali mnogobrojni svetski naučnici od ugleda kojima je specijalnost upravo staroslovenska religija. Prvenstveni cilj mog članka bio je da se na osnovu svih relevantnih izvora utvrdi to da li je sicilijanski mučenik bio poštovan kao svetac u srpskoj sredini tokom srednjeg veka. Ispostavilo se da dokaznog materijala ima mnogo, pa zaključak o postojanju kulta sv. Vita kod Srba nikada niko neće moći da ospori. Kao što je dobro poznato, svi istoriografski radovi neminovno s vremenom manje ili više zastare, tj. pokažu se kao nepotpuni ili prevaziđeni. To je - nažalost ili na sreću, zavisno od ugla posmatranja - sudbina koju je doživela i Popovićeva knjiga o Vidovdanu, iako je u nju uložen veliki trud. Ona, i pored prevaziđenosti, ima svoje mesto u istoriji nauke i svakako će se čitati i u godinama što su pred nama, makar iz istoriografsko-bibliografskih razloga. To joj ipak neće vaskrsnuti naučni značaj, koji je, ruku na srce, od početka bio sasvim skroman, naročito kada je reč o razjašnjenju kultova sv. Vita i "paganskog Vida", a time i u pogledu "razotkrivanja" paganskog karaktera kosovskog mita. Sa otkrivanjem novih relevantnih izvora zastarevaće i pojedini zaključci o pojedinostima kulta sv. Vita do kojih je došla moja malenkost. Možda će tome doprineti i Ivan Čolović, ali malo je verovatno da će to učiniti bez dobre pripreme za ulazak u svet hagiografije i ikonografije. U svakom slučaju, bilo koji naučno utemeljen pokušaj da se pruži nov naučni doprinos proučavanju kulta sv. Vita uvek će biti dobrodošao i rado ću mu posvetiti pažnju, čak i ako bude objavljen u dnevnoj štampi. Pri tome se neću, poput Čolovića, iščuđavati ako se u ostvarivanju takvog doprinosa koristi "bezbroj citata na staroslovenskom, latinskom i desetak živih jezika", što se meni zamera, uz sklonost ka sasvim retkom prebrojavačkom hobiju, bizarnijem od njegove rane pasije sakupljanja i analize čitulja. Neće me nervirati ni upotreba crkvenih termina i knjiga, jer kako drugačije pisati o opštehrišćanskom svecu? Bilo bi to jednako smešno kao kada bi se, na primer, pisalo o Markizu de Sadu i francuskoj erotskoj književnosti samo na osnovu srpske literature i bez korišćenja termina erotske konotacije. Čolović je, kao što znamo, svojevremeno razmatrao navedenu problematiku, pa mu dodatna objašnjenja nisu potrebna. http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=346263&title=Obućaru%2c+ne+(idi)+dalje+od+cipele#sthash.w96RDXXx.dpuf
  48. 1 like
  49. 1 like
    По свјeдочењу старих становника Коника, на мјесту бивше пијаце осамдесетих година прошлог вијека пронађени су земни остаци страдалника, највјероватније ту сахрањених у једној од бројних јама, насталих у Подгорици од кратера авионског бомбардовања. О свему овоме тада је писала и титоградска Трибина и јављао радио Титоград. Зато је постављање Крста на овом мјесту значило и обиљежавање светиње људских гробова чије кости вапију да се изваде из земље, окаде и сахране достојанствено уз молитву. Будући да је велики број наше браће исламске и римокатоличке вјероисповијести потписао петицију и дао свој прилог за градњу Цркве Светог Василија Острошког, сигурни смо да ово недјело није инспирисано вјерским разликама, већ да иза свега стоје лични интереси појединаца. Зато оне који атакују на ово мјесто вођени трговачким духом и личним интересима треба да знају да скрнављењем Крста и иконе вријеђају светињу вјере и светињу људских гробова, а свима је добро познато како пролазе они који се огријеше о светињу крста, гроба и Светог Василија Острошког Чудотворца. Црквена Општина подгоричка http://www.mitropolija.com/saopstenje-crkvene-opstine-podgoricke-povodom-skrnavljenja-krsta-i-ikone-svetog-vasilija-ostroskog-na-koniku-u-podgorici/
  50. 1 like
    ПОСЛЕДЊИХ 15 година није било дана или да нисам био у затвору или да није вођен судски процес против мене. То је свакако тешко издржљиво, ако човек нема благодат Божју и ако није убеђен да жртва коју чини носи добро Цркви. Говори овако, у ексклузивном интервјуу за "Новости", архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Шести (Вранишковски), први пут о детаљима судског прогона и затворској голготи у Идризову код Скопља, из ког је изашао у фебруару 2015. Поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА), једине признате православне цркве у Македонији, која представља хронични проблем властима у Скопљу јер је у канонском јединству са СПЦ, наглашава да ПОА и у 21. веку делује по кућама и становима и указује да је власт у Скопљу, мислећи да ће се ако удари на пастира, и словесно стадо распршити. - Но, постигла је супротан ефект. Колико су веће биле тортуре и притисци, толико су бројнији, али и зрелији постајали верници. Истина је да раскол оптерећује односе између Скопља и Београда, али за то кривицу сноси само једна политичка врхушка и то она у Скопљу. * Да ли сте имали помоћ других православних цркава? - Било је и до сада и верујем да ће је бити и даље. Црква је једна, а јединство се најупечатљивије показује управо када страда неки члан Цркве. Није тајна да сам у готово свим навратима колико сам био у затвору, превремено ослобађан. То се свакако догађало због залагања других православних цркава, али и многих владиних и невладиних организација, европских и америчких. Што се тиче помоћи других православних цркава, она је увек добродошла. Није непознато и да је мој последњи превремени излазак из затвора био по залагању Московске патријаршије. * Власти у Македонији покушавале су да судске процесе против вас прикажу као кривичне? - Свако ко је пратио црквене догађаје, па чак и онај који их је мање пратио, зна да нисам имао никакве кривичне кривице, већ је једина моја кривица била успостављање јединства са СПЦ. Заиста је апсурдно у 21. веку некога гонити судски и осудити на затворску казну, само због његових верских убеђења. * Има ли наде за наставак прекинутих разговора за исцељење вишедеценијског црквеног раскола у Македонији? - Пре неколико дана завршен је поновни судски процес вођен против мене, двојице епископа, двојице свештеника, четири монахиње и 10 верника ПОА, међу којима су и моја мајка и моја сестра. Због тог предмета сам већ био у затвору, а други су осуђени условно на пет година. Крајем марта суд је донео нову пресуду којом сам осуђен на затворску казну колико сам времена провео у затвору. Условно су осуђена још двојица лаика, а сви остали оптужени у претходном поступку били су ослобођени. Свакако да оваква пресуда има неку позадину и то нам не дозвољава да се безрезервно отворимо за обновљене разговоре са МПЦ која је још у расколу. * Искушења вашег вишегодишњег робијања добар део јеваности препознаје као печат учвршћења у сведочењу вере? - Дуговековно искуство Цркве нам је показало да се истина брани бираним и правим речима, истиновањем у љубави, отвореношћу за дијалог и ширином за праштање. Но, у одређеним случајевима, када се истина не напада само вербално, већ се праве покушаји физички да се истребе носиоци истине, тада се брани само спремношћу за сведочење, или како се другачије назива - мучеништвом. О РИГИСТРАЦИЈИ НИ СЛОВО * У Македонији су данас регистроване две цркве и 31 верска организација и група, али не и ПОА. - Захтев за регистрацију ПОА је државним органима поднела још 2004. године. Према тадашњем закону, надлежна за регистрацију била је Комисија за односе са верским заједницима. Та Комисија је одбила регистрацију ПОА. Од 2009. надлежан за регистрацију верских заједница је Други основни суд у Скопљу. Ми смо исте године поднели захтев, али смо били одбијени. Поднели смо тужбу Европском суду за људска права у Стразбуру. Будући да смо претходно истом суду поднели тужбу и због одбијања регистрације, обавештени смо од суда да су обе спојене у једну. До данас нисмо добили никакву пресуду. http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:661890-Митрополит-Јован-Ни-још-15-година-тамнице-не-би-ме-одвојило-од-СПЦ