Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing most liked content since 03/01/17 in Странице

  1. 14 likes
    Веру треба разликовати од сујеверја. Они који носе црвени кончић или било какву амајлију мислећи да им од тога само по себи долази заштита, овладани су сујеверјем. У сујеверју човек наду не полаже у Бога већ у одређени механизам, формулу или радњу помоћу којих од Бога или само по себи долази решење или заштита у одређеним невољама. Вера у живог Бога је сасвим другачија од тога. Ми се осењујемо знаком крста, говоримо Исусову молитву, постимо, подвизавамо се, али смо увек свесни да ништа од тога само по себи, аутоматски, не доноси Божију благодат и да су то само средства која нам помажу да успоставимо живу заједницу са Богом. У једном здравом односу са Богом увек постоји синергија између онога што ми као људи приносимо и Бога који даје. Оно што ми приносимо (нпр. молитву, пост, добра дела) није куповина Божије благодати јер све то Њему није потребно него нама да бисмо своје срце отворили за његову љубав. Тако је и у евхаристијском животу. Онај који живи евхаристијски, у благодарности Богу, причешћем Божанским тајнама испуњава се благодаћу Божијом. Онај, пак, који приступа светим тајнама верујући у њихову механичко дејство, да оне саме по себе без наше вере могу да делују, налази се у великој заблуди. Благодат Божија делује само у сфери слободе и не може се ничим изнудити. Осенити се знаком крста када пролазимо поред цркве или пред распећем, иконом и другим освештаним предметима није сујеверје и фанатизам већ древни хришћански обичај јер уз знак крста помињемо име Свете Тројице и исповедамо своју веру. Наравно, када смо у друштву људи који не живе хришћанским животом треба водити рачуна да нашу веру у Бога не испољавамо претерано и нападно јер може да нас поткраде сујета и да истовремено саблазнимо оне са којима се налазимо. Увек можемо у срцу своме да узнесемо молитву, на било ком месту и у било које време, а молитва је енергија, језик будућег века, којом на чудесан начин комуницирамо и са Богом и васцелим духовним светом. Највећи степен молитве је један трајни дубоки духовни осећај сталног Божијег присуства и та молитва надилази сваку људску реч. Али док не дођемо или док се барем не приближимо таквој молитви, веома је важно у свакој прилици када смо у могућности, и посебно када смо сами, да молитви придружимо и неки физички покрет, да се осенимо знаком крста, да направимо поклон и на тај начин да изразимо и својим телом молитвени однос према Богу. Човек је саздан од душевног и телесног састава, а оба су материјална и тварна (само на различит начин). Зато уз молитву увек треба да иде и одређени телесни подвиг док нам сам Бог, ако је то у Његовој вољи, не подари савршену молитву којом ће у вечности дисати васцела преображена твар у слави Божијој. Што се тиче ислама мислим да можемо да кажемо да је то покушај реформације хришћанства и да је поникао из традиције јудео-хришћанских секти. Ислам може да се упореди са неким радикалнијим западним сектама које негирају божанство Христово, Св. Тројицу, свете Тајне. Преузето са форумске теме: Питајте о. Саву Јањића
  2. 11 likes
    Господине Милојков, зашто је пост од изузетног значаја за нас православне хришћане, с обзиром на то да претходи Светој тајни исповести и Светој тајни причешћа на Светој Литургији? Пост је једно од средстава која нам помажу да остваримо циљ. Исто то је и исповест или покајање. Циљ је сједињење са Христом, као догађај Свете Евхаристије. Пост није само уздржавање од хране, већ првенствено уздржавање од лоших дела. Пост је наша вежба да од грамзивих индивидуалаца и егоиста постанемо личности – бића заједнице, у општењу са ближњима и Богом. Да не поједемо једни друге, то је главна порука и поука поста. Колико је Црква битна и неодвојива од православне вере? Нема вере православне без и мимо Цркве. Онај коме Црква није мајка, томе ни Бог није Отац. Ми се не спасавамо некаквим интелектуалним разумевањем вере коју исповедамо, већ тако што се сједињујемо са Христом. А то сједињење бива у тајни Цркве која је Тело његово, у тајни Свете Литургије. Оно што исповедамо, ваља да у тој тајни и живимо. Без тог живота нема спасења. Христос је то јасно и рекао: „Заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн 6,53). Да ли је могуће себе назвати православним хришћанином, а Божју кућу избегавати у широком луку уз изговор да је у истој „завладао“ екуменизам? Нажалост, данас често вера православна уме да се претвори у идеологију. У борбу за неко „схвтатање“ учења вере, без суштинске црквености, па чак и против Цркве. Многи себи дају за право да се стављају у улогу судије, да дискутују и просуђују о теолошким питањима немајући ни елементарне компетенције. То је једна права пошаст прелести. Њено погубно деловање је што неке који говоре и неке који их слушају, удаљава па и потпуно одваја од Цркве. Они не знају да је мера да ли си „на правом путу“ то да ли си у јединству са Црквом. У јединству са конкретном, живом, канонском Црквом као литургијским догађајем, а не са некаквом виртуелном црквом, која није ниште друго до умишљај прелашћеног (=духовно обманутог) ума. Питање екуменизма је једно од питања где се показује ово о чему говоримо. Прво, они који су за и они који су против екуменизма, очигледно немаји једнаке појмове екуменизма. Једни очигледно екуменизам схватају као синкретизам. Односно, као тежњу да се направи једна целина, помешана од суштинских разлика, без икаквог настојања да се дође до једне, заједничке вере. Свакако, такав екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Ћелијског. Но, да ли наша помесна Црква, која, као део васцеле Православне Цркве, активно учествује у дијалогу са римокатоличким и другим хришћанима, има на уму такав појам екуменизма? Онај ко се потруди да узме и прочита званична документа екуменских дијалога, ко се потруди да чује ставове наших епископа и теолога који у том дијалогу учествују, видеће да наша Црква нема такав појам екуменизма, где би он значио синкретизам. Напротив, баш зато што екуменизам не може да буде синкретизам, дијалог се и води. Јединство ће бити могуће само ако нестану разлике које су и довеле до раскола. Дакле, само ако дођемо до заједничке вере. Верујући људи треба да имају поверења у своју Цркву и да се моле за своје архијереје и свештенике. Цркву, упркос свим нашим слабостима, води Дух Свети. По речима Христовим, ни врата је паклена неће надвладати (Мт 16,18). Сваки подстрек да се Црква напушта зато што је „истина“ негде тамо, код некаквих „истинитих“ православаца, није ништа друго него душепогубна ђаволска обмана. Непријатељ рода људског има само један циљ у свом противљењу Богу – да погуби његово вољено створење, човека. Одвајање од Тела Христовог јесте као кидање телесног уда. Такав уд више нема своју функцију, јер је одвојен од тела. Тако одвојен, он умире и почиње да трули, ширећи смрад и заразу и, као такав, претећи да зарази и у смрт одвуче свакога кога се дотакне. ауторка интервјуа: Славица Мојсин На литургији, спомиње ли мој свештеник свог и мог владику? Спомиње ли мој владика патријарха? Спомиње ли мој патријарх друге православне патријархе и архиепископе? Јесу ли и моји служитељи помињани од других служитеља? Чујем ли имена тих који се помињу? Ако у свом литургијском животу видите и чујете ове јасне евхаристијске везе општења помесних Црква, то је знак да сте у једној, светој, саборној и апостолској Цркви. Уколико се ваша „црква“ завршава на општењу са самом собом, склањајте се. То је зборница сатанина. Склањајте се, макар у њој видели савршени подвиг, макар видели и чуда. Јер, и ђаво не једе и не спава, а и чуда му нису страна.Данас је много откинутих удова који се издају за учитеље вере и духовнике. То су мртваци који у смрт повлаче и многе око себе. Препознаћете их по томе што вас позивају да напустите Цркву, лажући вас да је Црква тамо негде код њих, ван својих канонских оквира и јасног литургијског општења. Понудиће вам и показати својим примером велику аскезу, лажно смирење, подвиг достојан дивљења… Али, по речима Христовим, чувајте се да вас не преваре (Мк 13,5). А неће вас преварити ако себи поставите ова питања: јесам ли у Цркви? Ако јесам, где ми је помесна Црква? Да ли сам у јединству са другим помесним Црквама? Да ли сам у јединству са другим православним народима и њиховим Црквама? Екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Поповића. Ове речи верници често доводе у везу са не одласком у Цркву, због по њиховом мишљењу одређених свештеника и владика, несхватајући суштину речи поменутог светитеља. Како то тумачите? У контексту горе реченог. Екуменизам који би подразумевао синкретизам био би ништа друго него свејерес (синтеза више различитих јереси у једну свеопшту јерес). Међутим, не треба одбацивати саму идеју дијалога, као напор да, по речима Христовим, сви једно буду. Наравно, то подразумва јединство вере. Појаву евентуално другачијег појма екуменизма код појединаца у Цркви треба критиковати. Свети Ава Јустин је то управо и чинио. Али, прво треба бити компетентан за критику. Потребно је одређено теолошко знање. Затим, потребно је да се критика не претвори у разградњу Цркве. Ава Јустин је пример за обоје. Био је теолошки итекако компетентан, а у критици није разграђивао Цркву и није му падало на памет да је и сам напушта и да се прикључује или оснива неку „истинитију“ православну цркву. Ми данас имамо многе критичаре који су далеко од било какве компетенције. Имамо проблем не надимања знањем, већ надимања незнањем. Да невоља буде већа, ти „критичари“ не само што себе удаљују од Цркве, већ и друге вуку за собом, подстичући верујући народ на одбијање комуникације са својом Црквом. Тиме сеју смртни раскол, који ни крв мученичка не може опрати. Највећи грех је грех против јединства Цркве. То је она хула на Духа Светога, коју помиње Христос, а која се неће опростити. Дух Свети је Дух заједнице. Тамо где је Он, тамо је јединство многих у једно Тело Христово. Они који разједињују Цркву, раздиру Христово Тело и врше неопростиву хулу на Духа Светога. Јер, оно што Дух Свети сједињује они разједињују. Наши верујући људи треба да знају да се Црква не налази у идеологији, нити у тумачењима вере појединаца, ма колико она била „слатка“, „привлачна“ и „убедљива“. Црква се налази у заједници и општењу, јер Црква јесте заједница и општење многих удова у једном Телу Христовом. Када кажем заједништво, мислим на конкретну, живу Цркву – на наше парохије и епархије. Само се кроз ту заједницу увезујемо у једно Тело Христово. Добар духовник мора бити и добар психолог, те не чуди податак да су свештена лица често виђена на Београдском сајму књига управо на штандовима, где се продају књиге психолошког штива. Намеће се логична констатација, да би свако од нас требало да има свог духовника са којим ће се посаветовати у вези са свим животним недаћама. Зашто поједини верујући Срби и поред те чињенице рађе бирају да следе ставове, на пример, др Мирољуба Петровића, са којима су упознати преко You Tube? Да, духовник је потребан као наш руководитељ у духовном животу. Нарочито када смо на самом почетку свог литургијског живота. По могућности, тај духовник би требало да буде наш парох. Онај који нам долази у дом, који нас крштава, венчава, исповеда. Не треба одбацивати свог пароха и своју парохију, тражећи „светија“ и „духовнија“ места. У свакој парохији, на свакој Светој Литургији, присутан је један и исти Христос. Зато је бесмислено говорити да постоји негде већа светиња од наше парохије. Наравно, то не значи да не треба некада отићи и у неки други храм или манастир. Али, неки наши верујући су се претворили у духовне скитнице. Они трагају за неким ванредним светињама – за светим моштима, чудотворним иконама и сл. Заборављају да је „један Свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца“, а да од њега све свето добија светост, па и свете мошти и свете иконе. А њега, извор светости, светост саму, имају управо у својој парохији – на Светој Литургији. Неки други, како сте рекли, трагају за неким, назвао бих га, инстант православљем. То су они који желе да брзо и лако постану „учени“ „супер православци“. Њихова духовна „литература“ су мањи или већи број, питај Бога чијих, цитата са интернета. Њих не занима истина, они траже цитат који ће, макар привидно, да подржи оно што већ и унапред мисле. То је типичан секташки, sola Scriptura, приступ вери. Наравно, уз то иду и квази учитељи и квази духовници, који нуде баш таква инстант, бомбастична и ефектна решења. Зашто то људи раде? Ваљда због тога што је тако лакше. Ми и живимо у времену где нам се за све нуде брза, кратка и одмах употребљива решења и информације. Александар Милојков Са таквим „решењима“ најбрже и најлакше ћете одати утисак стручњака. Пошто се већина понаша као ви, готово нико и неће приметити да се ради о шарлатанству. „Почешите“ људе кратко и ефектно тамо где их „сврби“ и добићете публицитет. Господин којег сте поменули управо тако наступа. Он „чешка“ Србе тамо где им највише прија – по њиховом националном, културолошком и идентитетском питању. Зна он да Србима та прича итекако прија и да ће је многи „прогутати“. Међутим, многи од тих који „гутају“ не знају да ће уз тај укусни мамац прогутати и веома опасну удицу. Какво је Ваше мишљење о ставовима које заступа др Мирољуб Петровић? Колико и да ли одступају од православне вере? Као православни теолог, тврдим да је његово тумачење вере, хришћанства и Цркве дубоко неправославно, чак секташко. Има ту уочљивог псеудо протестантског, адвентистичког (суботарског) приступа вери. Човек који не исповеда сагласно са Црквом: Причешће, Богородицу, поштовање Светих и њихових моштију, поштовање часног Крста, светих икона, није и не може бити православан. Такође, његов приступ Старом Завету, као и његово схватање односа Старог и Новог Завета, потпуно су неправославни. Затим, његово довођење у везу вере и науке, итд. Оно што господин Петровић потура као православље нема никаквих додирних тачака са самим православљем. Али, Срби се „пецају“ на његове приче о теократији, Цару Душану, морализму, не примећујући да им је литургијски живот заменио идеологијом. Недавно је спречана његова трибина у Обреновцу у организацији Цркве. Ко и зашто даје кредибилитет и самим тим простор при Цркви господину Петровићу, чији интереси стоје иза тога? Кредибилитет дају, са једне стране, нецрквени и теолошки неписмени људи. Они који су хришћанство разумели као идеологију, која треба да им створи тоталитарно друштво, у којем ће нормативне бити њихове идеје. Таквих, нажалост, није мало. Српско хришћанство болује од нецрквености. Православци без Свете Литургије, оксиморон. Са друге стране, кредибилитет дају и они од којих би се то најмање очекивало и који такав луксуз не би смели себи да приуште. То су они који би требало да поучавају друге у вери, наши свештенослужитељи (наравно, не генерално, већ појединци). Луксуз који помињем је луксуз незнања и луксуз неинформисаности и необавештености. Оба луксуза су недопустива. Недопустиво је да одсуствује теолошко образовање наших свештеника. Онај коме се прича Мирољуба Петровића учини релевантном, тај нема православно теолошко образовање, па макар имао дипломе наших образовних институција. Суштински, он је теолошки полуписмен или неписмен. Болно звучи ово што кажем, можда и преоштро. Али, ствар је алармантна и отрежњење је хитно потребно. Постојање тог, првог луксуза, говори о кадровској кризи у нашој Цркви. Надамо се да та криза није ширих размера, али и ма колико мала и локална била, недопустива је. Такође, недопустиво је да свештеници буду необавештени и неинформисани шта говори и шта заступа неко кога доводе на трибину у организацији Цркве. Није ово гушење слободе говора. Има господин Петровић право да мисли и говори шта жели. Међутим, Црква мора водити рачуна да се под њеним кровом и именом пласирају садржаји који су достојни саме Цркве и сагласни са њеним учењем и њеном мисијом. Јер, говор у Цркви јесте духовна храна онима који су у Цркву и под окриље њеног имена дошли да се нахране, верујући да је та храна са црквене трпезе. Недопустиво је да се онима који су дошли ради хлеба сервира камен. Црква оваквим непромишљеним поступцима доприноси антицрквеној манипулацији према свом верном народу. И зато наши свештенослужитељи имају велику одговорност и немају права на овакве пропусте. У последње време доста је експониран у медијима, иако је до скоро у својим предавањима апострофирао да се телевизија не сме гледати. Да ли је овако његово медијско иступање осим што је контрадикторно и циркузантско, знајући у којим телевизијским емисијама је гостовао и какве је одговоре давао? Његов наступ и садржај његове приче су пун погодак за тзв. „жуту штампу“. Он потпаљује масе, а то се добро продаје. Медији су просто осетили тај комерцијалан моменат, који је за њих пресудан. Ако би даље наступао као шоумен и забављач, мислим да бих и сам постао фан господина Петровића. Има он дара за то. Да ли можемо уједно следити Савине стопе, светитеља и првог српског архиепископа, који је код Срба установио слављење славе и узимати за озбиљно Петровићеве ставове? Кратко и јасно – НЕ. Ко у причама Мирољуба Петровића тражи и изграђује своје православље, промашио је смер кретања. Извор: Србин.инфо
  3. 9 likes
    Значење свега овога је јасно. Налазимо се у средини Поста. С једне стране физички и психички напор, ако је озбиљан и доследан, почиње да се осећа. Терет постаје све тежи, а наш замор све очигледнији. Потребна нам је помоћ и подршка. С друге стране, пошто смо издржали овај умор и попели се до врхунца планине, почињемо да сагледавамо крај нашег путовања, и зраке Васкрса који постају све светлији. Велики пост је наше самораспињање, наш доживљај, ма колико ограничен. Христову заповест коју смо слушали у недељном Еванђељу: „Који хоће да иде за мном, нека се одрече себе, узме крст свој и пође за мном“. Али ми не можемо да узмемо свој крст и следимо за Христом уколико немамо Његов Крст, који је Он узео да би нас спасао. Нас спасава Његов, а не наш крст. Његов Крст даје не само значај него и силу другим крстовима. Ово нам је објашњено у Синаксару у недeљу крста: Ове недеље, а то је трећа недеља Великог поста, прослављамо Часни и Животворни Крст, из следећих разлога: пошто ми за време четрдесетодневног поста, на известан начин сами ссбе разапињемо … и постајемо заједљиви, малодушни и слаби, приказује нам се Животворни Крст ради освежења и самопоуздања, ради ссћања на страдање нашег Господа и ради утехе… Ми личимо на оне који иду дугачком и мукотрпном стазом, уморе се, виде лиснато дрво, седну у хладовину да се мало одморе и онда, као да су подмлађени, продужавају свој пут. Слично томе, у време посног и тешког пута и напора, свети Оци су предвидели да међу нама буде Животворни Крст, да нам да одмор и освежење, да бисмо били лагани и храбри за преостале задатке… Или, да дамо још један пример: када долази цар, најпре се појаве његовс заставе и символи, па затим појави се и он сам, весео и радостан због победе, и радошћу испуни и своје поданике. Исто тако наш Господ Исус Христос, који ће нам ускоро показати Своју победу над смрћу и појавити се у слави Васкрслог дана, унапред нам шаље Свој скиптар, царски символ – Животворни Крст – који нас испуњава радошћу и припрема да, колико јс то могуће, дочекамо самог Цара и изразимо славу Његовој победи… Све ово у средини Великог поста, који је, због својих суза, напора и малодушности, као горки извор „али нас Христос теши као што нас је тешио у пустињи, и тако све дотле док нас не доведе својим Васкрсењем до духовног Јерусалима … јер Крст је назван Дрветом Живота, он је Дрво посађено у рају, и зато су оци наши планирали његово прослављање средином поста, сећајући сс како је Адам имао блаженство и како га је изгубио, подсећајући нас да имајући учешћа у овоме Дрвету, нећемо више умирати него ћемо живети вечно…“ Тако, освежени и охрабрени, отпочињемо други део поста. Још једна седмица и у четврту недељу слушамо објаву: „Сина човечија предају у руке људске и убиће Га. А кад Га убију, после три дана ће васкрснути“. Нагласак више није на нама, нашем покајању и труду, већ на догађају који се десио „ради нас и ради нашег спасења“: „О, Господе, који си учинио да се данас припремамо за Светлу недељу, засијавши васкрснућем Лазара, као јарким светлом, помози нам да истрајемо на путовању поста. Пошто смо доспели до друге половине поста учини да се појави и божански живот; и када стигнемо до краја нашег труда дај да примимо блаженство вечно…“ На јутрењу, у четвртак пете недеље, слушамо још једном Велики Канон св. Андреја Критског, али овог пута у целини. Ако је на почетку поста овај канон био символ врата кроз која улазимо у покајање, сада, на крају Великог поста, он звучи као сиже покајања и његовог испуњења. У почетку смо га само слушали, сада су његове речи постале наше речи, и процена наших посних напора. Процена колико смо све ово заиста сами усвојили, доживели и преживели. Како далеко смо стигли стазом покајања? Јер све оно што се односи на нас, приводи се крају. Од сада ми следимо за апостолима „на њиховом путу за Јерусалим и за Христом који иде испред њих“. И Христос им рече: „Ево, идемо горе – у Јерусалим и Сина човечјег предаће првосвештеницима и књижевницима, па ће Га осудити на смрт и предаће Га многобошцима, и наругаће му се, испљуваће Га, шибаће Га и убиће Га, а после три дана васкрснуће“. Ово јс Еванђеље пете недеље. Тон посних богослужења се мења. У првом делу Великог поста подвлачен је наш напор, наше очишћење, а сада нам се скреће пажња да ово очишћење није само по себи крај, већ оно мора да нас води размишљању, разумевању и усвајању тајне Крста и Васкрсења. Сада нам се открива да наш напор представља учествовање у тој тајни, на коју смо били тако навикнути да смо је сматрали за нешто јасно и разумљиво само по себи, а што смо просто заборавили. И када Га, заједно са апостолима пратимо у Јерусалим „задивљени смо и уплашени“. Преузето из књиге Велики Пост протојереја Александра Шмемана http://www.eparhijakrusevacka.com/treca-krstopoklona-nedelja-velikog-posta/
  4. 9 likes
  5. 9 likes
    Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота - Светом Јефрему Сирину. Ево њеног текста: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин. Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер, како ћемо доцније видети, службе у ове дане нису по обрасцу посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: „Боже, очисти ме грешног". Цела молитва се понавља са једним метанијем на крају. Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник" за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућавају нам да почнемо да се окрећемо према Богу. Основна болест је „празност" (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењсна сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?" и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену. Резултат такве лењости - „празности" је „униније" - туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. „Униније" је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно нсспособан да види светлост и да је жели. „Љубоначалије" - пожуда! Ма колико изгледало чудновато, „празност" и „униније" испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, „празност" и „униније" присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољењс моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ- апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине. Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над „другима". Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтсрсеованости, безобзирности и непоштовању. То јс заиста „празност" и „униније" уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством. Најзад, „празнословије". Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе „печат" слике Божијс у човеку, јср се сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено и врховна опасност. Будући основним изразом човека, средством његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч јс оруђе истине и демонскс лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје „празна". Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха. Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јссте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири. Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности". Тачан и потпун превод грчког „софросини" и црквенословенског „целомудрије" требало би да буде „чистота умовања". Лењост је, пре свега, расипање, траћсње, распусност - скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди - отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу. Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима. Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни" или „пали" човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ" већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ божанска особина. Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав - она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе. Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо „да уочимо своја прегрешења и да не осуђујсмо свога брата". Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да сс преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псевдопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке" и „не осуђујемо своју браћу", када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост. Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха и лети до превласти телесности - животиње, нерационалног и пожуде у нама - над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело јс свето. Оно јс толико свето да је сам Бог „постао човек". Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек - душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски" знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence. Преузето из књиге Велики пост протојереја Алекдандра Шмемана Вера СПЦ
  6. 8 likes
    Нисам ни претпостављао да би моје учешће на верском скупу, на који сам позван као гост, могло бити (зло)употребљено у сврху политичке промоције, у било чијој председничкој или било каквој другој кампањи, будући да сагласност за такав поступак нити је ко од мене тражио, нити би је добио; сматрам да је у најмању руку некоректно што је моје присуство на верском скупу искоришћено на овај начин. Улога свештеног лица јесте да спаја, а не да раздваја. Нисам се ни раније јавно опредељивао за политичке личности или странке, а немам намеру да то чиним ни убудуће. Чиним све да моја дела, како у Србији тако и у Хрватској и у Словенији, буду заснована на јеванђелским начелима и усмерена искључиво ка општем добру сваког човека, без обзира на политичко или идеолошко опредељење. Стога молим господина Јеремића и његове сараднике да фотографије и секвенце у којима се појављујем одмах и неизоставно уклоне из својих предизборних промотивних материјала. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  7. 7 likes
    Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Евангелију Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божја то да се не краде или не чини прељуба – то је нешто што се свакако подразумева – него је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакв напредак у односу са Богом. Тако ћеш постати заиста добар човек, можда чак и изузетан, али не баш и човек који има однос са Богом. Зато се савремени хришћани или они мојих година чуде и никако не разумеју основне ствари у Цркви. Кажу: „Зар није довољно да чиним све то што се тражи од мене? Шта још желите?“ Они некако не могу да разумеју ни савремени свет, а монаштво никако не могу да појме, па ми кажу: „А зашто да постанем монах? Зар се борба у свету не рачуна, она не води на небо?“ Одговор је, наравно, да и тако можете да одете у рај. Али не постаје се монах само зато да би се ишло у рај. Отићи ћу у рај? Да ли је могуће? Или ћу ипак можда остати напољу? Био је на Светој Гори један старац, отац Арсеније, пореклом са Кавказа. Веома простодушан и једноставан човек који је слабо знао грчки, али је турским боље владао. Када му је било 75 година, жалио се како га старац Јосиф још увек није прибројао свом братству, а обећао је да ће то учинити, али ипак још увек чека. Тада сам га питао: – Старче, бојиш се да ћеш умрети? – Не, не бојим се. – А шта ако одеш у пакао? – Нисам глуп да одем у пакао! Другим речима, то је зависило од њега. Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга – да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се остварује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости, и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију – то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људима. Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо свако лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?“ Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?“ Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила – ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио. Дакле, питање је како човек ходи пред Богом, с каквим умом стоји пред Богом и да ли постоји живи однос, који превазилази закон и све оно што је само споља. Неки би могли да кажу: „Ако желиш да живиш по Богу, треба да чиниш то и то“. И непрестано слушамо нешто од чега ми се диже коса на глави, а посебно је упућено младима. Говоре им: „Да би био црквен човек, Божији човек, добар човек, треба сваке недеље да идеш у цркву, да се не понашаш недолично, да не чиниш то и то, да се причестиш 3-4 пута годшње, и да се исто толико пута годишње и исповедиш“. И, ето, тиме се све завршава. Међутим то није у реду. То је потпуно погрешно. Ми треба да откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом. Једино тако ћете моћи да схватите пуноћу о којој се говори у Еванагелију. Зато сам мало пре и говорио да не треба да будемо површни, већ треба много дубље да проничемо у суштину ствари, како бисмо разумели шта се то збива и откуд та празнина у нама. Зар нам је још нешто потребно? Када схватимо разлог, ако имамо бар мало смирења, и ако заиста имамо тако много љубави према Богу, онда неће бити потребно да своју бол лечимо тако што ћемо испити флашу вина. Када човек научи да правилно сагледава ствари, онда полако почне и да решава проблем који га задеси. Не знам да ли вас све ово замара. Понекад се питам, да ли вас заиста интересује све ово о чему говорим. Међутим, верујем и мислим да су то основне ствари и не свиђа ми се да у Цркви и од црквених људи само слушате о темама које су понекад неопходне да се помену као нпр. о клонирању или глобализацији. Неопходно је и потребно је да се зна став Цркве о тим питањима, али ви то слушате непрестано и знам да сте у ту проблематику упућенији од мене. Али од нас, од Цркве треба да чујете оно што нећете нигде чути. Одмах након блаженства: „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ (Мт, 5,6), Христос иде корак даље, па говори о човеку који је милостив: „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“ (Мт. 5,7). Када кажемо милостив, одмах помислимо на милостињу. Долази ти неко у сусрет и тражи ти један динар, а ти му даш два – то наравно јесте милостиња. Такође, и учествовање у разним друштвеним акцијама као, на пример, посећивање болесних и помагање потребитих. Све је то добро и неопходно за очување друштвеног живота. Међутим, овде Христос не говори само о томе, јер као што смо видели у свим Евангелијима, Христове речи су дубоке – Он се не задржава само на спољашњем поретку ствари. Када чујем реч милостив, ум се усмерава на самог Бога. Тако говоримо и у Цркви: „Јер си Ти милостив и човекољубив Бог“. Сам Христос када је у Старом завету говорио о Себи назива се милостивим; уосталом, ми се молимо: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, као и „Помилуј ме, Боже, по великој милости својој“. Бог је милостив и свемилосрдан. Зато је милостив епитет за Бога, а човек је милостив када подражава милостивог Бога. Код светог Исака Сирина има један веома добар део у којем он говори о људском милосрђу. Он је био сиријски подвижник који је живео у 5. веку, када Сиријци нису били ни Арапи, ни Ромеји, али су ускоро пали под арапску власт и потпуно изгубили свој језик и сваку аутономију, али су остали православни. Муслимани имају богато историјско памћење, зато их они зову православнима, а ми смо их прозвали муслиманима. Ава Исак Сирин је написао предивне књиге, подвижничка слова у којима каже: „Шта је то милостиво срце? То је срце човека које изгара за целу творевину, за све људе, за птице, за животиње, за демоне и за сваку твар, тако да када такав човек види или само помисли на поменуто њему из очију лију сузе“. Зашто је то тако? Зато што је Бог такав. Бог љуби све једнако, без разлике и без изузетка – то је основна истина Цркве – нема ни најмање промене у љубави Божјој према свему створеноме. Колико воли нас, толико воли и демоне. Он на исти начин и потпуно воли човека, Богородицу, али и ђавола – без да некога воли више, а другог мање. Јер да Бог неког воли мање, а неког више, то би значило да је Његова љубав ограничена, да има меру, да има страсти, да трпи промене, да није савршена и потпуна. А управо то се дешава нама, који не љубимо Бога увек једнако. Сатана уопште не воли Бога, а Богородица га воли свим својим бићем. Тако га неки од нас воле 10 посто, неки 20 посто, а неки 100 посто и управо та мера љубави одређује наш однос са Богом, а то зависи од нас, а не од Бога. И то је оно основно што би свако требао да зна, да не би кривио Бога како друге воли више од њега или како се Бог на неког гневи више, а на неког мање. Према томе, када знамо ко је наш Прволик тј. Бог, онда можемо да разумемо и другог човека. Тако ћемо, на послетку, схватити да не можемо неког да волимо више, а неког мање и да не треба да будемо груби и охоли према, на пример, преступницима и онима који су у тешкоћама. Нећемо се моћи тако понашати. Једноставно, ни у души се нећемо тако осећати. А то ново, добро расположење, ће свакако имати одјека и у друштву у којем живимо. Јер ми смо друштвена бића и све има свој одјек. Требало би да имате овакву љубав за све и свја, без изузетка. А да ли би требало да постоји мера за ту савршену љубав? Не. Ако се тако питамо веома смо ниско на лествици љубави. Свако са својом мером. Ето, имали смо велике светитеље, па добро. И ми бисмо да достигнемо савршену љубав. Али ми имамо мало љубави, па ипак говоримо о савршеној љубави да бисмо видели пут којим треба ходити. А савршена љубав је када се према човеку односиш са потпуном, искреном љубављу. Љубав није испуњавање својих хтења и жеља, она није лакомислена и, да тако кажем, глупа. Ако волим то не значи да сам глупак, да живим у сновима и не видим шта се око мене дешава, или да све видим ружичасто. Не. Божији човек није безуман или малоуман. Како се некада говорило, ако идеш у Цркву, малоуман си. А данас говоре да си заостао, старомодан. То, наравно, није тако. Шта се заправо дешава? Једноставно из човекове душе се уклања страст – он види шта се дешава, препознаје страсти, познаје зло, лукавства, види их, види он све сплетке, веома добро их разуме, али другом човеку не приступа острашћено. Такав човек може да изглади ствар, на једна миран, неострашћен начин, наравно колико је то могуће. А зашто он то постиже? Зато што такав човек има апсолутну љубав. Ово је веома важно, јер ако немамо такву љубав, непрестано ћемо осећати тежину, а кроз живот та обремењеност ће се само увећавати, јер посведневно гледамо и срећемо се са људском злобом – подозривошћу, отуђеношћу, а онда и ми постајемо непријатељски настројени према другима, без обзира да ли то желимо или не. Таква је људска несавршеност. Ако не будеш имао пажњу и спремност да се позабавиш овим питањима, и ти ћеш постати исти такав, и бићеш у истом млину у којем ћеш и ти да мељеш и тебе ће да мељу, и више нећеш бити у стању да поднесеш ни најмањи подвиг или тешкоћу у животу, чак и ако буду повезани са онима које највише волиш – јер се може десити да те у једном тренутку и најближи изневери или једноставно није у стању да ти пружи то што тражиш, не може да ти пружи апосолутну љубав. Једнставно наиђу такви тренуци. Такав је живот. Е, то је оно главно, како ћемо се понети и држати у таквој ситуацији када нешто не може да буде по нашој вољи, онако како смо замислили! Ако немамо милостиво срце, онда и ми улазимо у исти млин, који ће нас потпуно самлети у свим нашим тешкоћама, разочарањима и горчини, јер нисмо васпитали срце да има духовно благородство, које се задобија када састрадавамо и искрено љубимо сваког човека. Зато што једино када поштујеш и саосећаш са другим човеком, онда можеш и да га разумеш. Док не достигне ту меру, твоје срце треба да буде веома осетљиво и пажљиво, у смислу да осећа покрете и настројење других људи. Како у супротном да разумеш другог човека, ако ти је срце тврдо и окорело? Када срце постане тврдо, просто камено од страсти, греха и користољубља, оно не разуме ништа од овог, а спремно је да чини права злодела, на пример да убије и да се при томе смеје. Или да посматраш како неког убијају, и да те то уопште не занима, да те се не дотиче. Човек може да буде и као гвожђе и као памук. Колика је само разлика између гвожђа и памука! Има људи који уживају да малтретирају друге, а има и оних који искрено тугују само зато што су чули или помислили нешто што им оптерећује савест. Не мислим овде на оне који пате од неке душевне болести, већ на оне простодушне и осетљивог срца, које се стиче када се човек подвизава по Богу и нема никакве везе са депресијом. То није депресија, није некакво болесно очајање, већ дубока свест о томе шта се збива у нама и око нас. Треба почети од сасвим једноставних ствари. Од начина на који разговарате са другима, од тога како ћеш да му помогнеш, од милостиње коју дајеш – даш некоме динар, и шта с тим? Зашто нам је Христос рекао да будемо милостиви? Зато да би сиромашни постали богати? Или богати осиромашили? Наравно да не; већ је смисао да општимо са другим човеком. Смисао давања милостиње о којем се говори у Евангелију нема социјалну позадину већ духовну – да те научи да општиш са својим братом, да састрадаваш са њим у тузи, да му се нађеш у нужди, да научиш да се одричеш, да схватиш да постоји други човек, да будеш спреман да ти умреш да би твој брат живео. Наравно, сваки човек сходно својим снагама и сили. Као што је сам Христос умро да бисмо ми живели. Хронограф
  8. 7 likes
    Дјетињство Исусово одвијало се претежно у Назарету. Но, о овим годинама, врло мало знамо. Матеј не говори о њима, а Лука цио период Исусовог живота док није напунио дванаест година је описао једном реченицом: Дијете расте и укрепљава се духом, испуњен мудрошћу: и милост Божија је на Њему (Лука 2, 40.). Шта се крије иза овог израза? Да бисмо разумјели како је васпитан Исус, Син Човјечији, морамо да замислимо живот побожне породице средње класе из скромног галилејског града. Према претпоставци да је Јосиф имао шесторо дјеце из првог брака, врло је вјероватно да су сви живјели у истој кући, и да је Исус одрастао са својом полу-браћом и сестарама који су били много старији од Њега. У Назарету, у то доба, вјерује се да је живјело више од пет стотина људи [1]. Сви су познавали једни друге и међусобне рођачке односе, што се јасно потврђује причом о Исусовој посјети Назарету као одраслог проповједника: И дошавши у своју земљи, он их је поучавао у њиховој синагоги, толико да су се узбунили и говорили „Одакле овоме човјеку та сила премудрости? Није ли он син тесара? Не зове ли се Његова мајка Марија, и нијесу ли Његова браћа, Јаков, и Јосија, и Симон и Јуда? Његове сестре не живе ли код нас? Одакле онда овом човјеку све те ствари?“ (Мат. 13, 54-56). У овој причи, Исус се зове син тесарев. У паралелној причи по Марку, Исус се зове син столара (види Мк 6:.. 3). То указује на професију Јосифа, којом је, можемо оправдано да претпоставимо, и Исус овладао. Може бити да је Јосифова породица била једина породица у малом граду која се бавила столарском трговином. Већина становника су били укључени у пољопривредне радове, а вјероватно је да је Јосиф израђивао за њих средства за производњу. Схватао је тако и у II вијеку Јустин Филозоф, који је писао о Исусу: "Сматрало се да јесин Јосифа, и припремљен је за столара, живећи међу људима, израђивао је алате као што су плугови и јармови" [2]. Исусова употреба термина "јарам" у Мат. 11, 30 (грчки. Ζυγоς, руски превод "иго") може да послужи као индиректна потврда ове хипотезе. Истовремено треба напоменути да је грчка ријеч τεκτων, којом је означена Јосифова професија, не значи само "столар", већ и "градитељ": термин који се примјењивао не само на оне који су дрводеље, већ на све који су израђивали предмете од дрвета или камена. Грађевинске метафоре су честе у ријечима Исуса, и можемо да претпоставимо да је био добро упознат са грађевинском вјештином. Примјери укључују Његове ријечи о објекту изграђеном на стијени и кући изграђеној на пијеску (видјети. Мат. 7, 24-27). Занимање столара или градитеља изискује учешће у комерцијалним активностима, столари продају своје производе, а градитељи су плаћени за свој рад. Исус је био добро упознат са законима трговине, са системом уговорних односа између купаца и продаваца, кредитора и дужника. У Његовом учењу у више наврата се користе слике из ове области, посебно, у причи о два дужника (види Мт 18, 23-35 ..), о талантима (види Мт 25: 14-30; .. Лука 19, 12. 27) и многе друге. Пољопривредне слике у Исусовим проповједима показују да је упознат са радом других земљака: ту видимо и сјетву и жетву, и виноградари. С неки занимањима Исус је могао да упозна још у раном дјетињству, посматрајући како његови сусједи раде. Какво образовање је добио Исус? Наставиће се. Фусноте при свршетку комплетног текста.
  9. 7 likes
    Недеља Православља је победа Цркве као целине и Црква је тај победилац који се спомиње и прославља. Овога дана победе Цркве, сваке године се присећамо, да би се загрејали надом и јасно видели Онога Који се невидљиво за Цркву своју бори и толиким је победама овенчава. Стога, наша Света Црква првенствено слави Бога који је помогао да се сачува православна вера кроз многе векове, кроз велике борбе против разних и многобројних насилника и моћника овога света, као и против свих унутрашњих непријатеља. Црква је кроз векове увек била "војинствујућа", стално се борила и бранила се, подносећи велике жртве и проливање невине крви, а и трпећи неописиве муке. У време многих и честих робовања, православље је трпело од спољних непријатеља, а у време мира и слободе – од унутрашњих. Нестајали су и пропадали многи њени непријатељи, али Црква није никад изгубила битку. Падале су многе главе хришћанских мученика, али Црква није остала никада обезглављена. Главна победа цркве, које се сећамо у Недељу Православља, јесте победа над иконоборцима, тј. за очување светих икона у Цркви. Борба за очување икона у Цркви трајала је скоро два века. Као унутрашњи непријатељи Православља, иконоборци су велику штету наносили Цркви, а најопаснији међу њима били су они који су у својим рукама држали светску или црквену власт. Многи од њих су били цареви или кнежеви, многи опет дворски евнуси, опаки сплеткароши и саветници царева. Њихове редове појачавали су многи свештеници и монаси, кривоумни епископи и наметнути патријарси. Својим световним високоумљем и окамењеношћу срца, проглашавали су иконе идолима, а поштовање икона прогласили идолопоклонством. У беснилу душе своје, избацивали су иконе из цркава, бацали их у море, ломили их и спаљивали. То су чинили и са моштима светитеља и апостола. Нису се устезали да избацују из Цркве и ломе чак и сам Крст Христов, главно и победно знамење хришћанско. Од храма су правили пусту зборницу голих и окречених зидова. Од свих уметничких предмета и украса у храму, који су символички представљали величанствену драму нашег искупљења, нису ништа остављали – до креча и људског гласа. И Црква је представљала празну гробницу, у којој се бедна душа људска осећала осамљена и беспомоћна, борећи се да се сама, без ичије помоћи, уздигне из прашине земаљске до бескрајне висине Божијег престола на небесима, тј. до врха Царства Вечности. Против оваквог безумног пустошења и осиромашења храмова хришћанских, устали су сви велики и надајнути духовници у пространом царству византијском, а касније и у другим царствима хришћанским. Уз њих је стајао и сав благоверни народ, који је срцем осећао да су иконе изванредно помоћно средство молитвеним душама, као степенице уз које се душе дижу небесима и низ које силази помоћ, утеха и благослов од Бога на све који их поштују и пред њима се моле. Као и увек до тада, и од тада, Православље је доживело тријумф над иконоборцима, у Недељу Православља, 11. марта 843. године. То је време Патријарха Светог Методија Исповедника и побожне царице Теодоре. Тада долази до пуне пројаве свег богословско-црквеног значаја и смисла догматских одлука Седмог Васељенског Сабора у Никеји о светим иконама, одржаног 787. године. Ова коначна победа Православне Цркве над иконоборачком јереси имала је великог утицаја на наставак црквеног живота у многим смеровима. Синодикон (саборски проглас) ову победу Православља назива светлим и радосним даном обновљења. Одбрана икона по Синодикону представља право пролеће за Православну Цркву и прави процват свих благодатних дарова Духа Светога. Догмат о иконопоштовању доживљен је као потврда и реафирмација целокупне хришћанске вере, а посебно хришћанске истине о Оваплоћењу Бога и обожењу човека. Ове благотворне последице православног успеха показале су се у црквеном животу Православног Истока у развоју: теологије, богослужења, духовног живота, мисије Цркве и у развоју црквене уметности. Наиме, одмах после победе Православља, развила се богата теологија икона коју је започео Свети Јован Дамаскин, а наставили су је Свети Никифор Цариградски, Свети Теодор Студит и Свети Фотије Велики. Дошло је и до наглог развоја православне иконографије свуда у Византији и широм Православног Истока. Велики је био и развој црквеног култа боголсужења, а посебно црквеног литургичког песништва. Појављују се многи монаси као надахнути црквени химнографи, литургијски "творци икона" и других црквених песама. Такви су били браћа Теодор и Теофан Начертани, Јосиф Химнограф и Теодор Студит. Баш у то време долази и до коначног оформљења Октоиха и употпуњења бројних последовања великих и малих празника у минејском и пасхалном циклусу богослужења. Развијена је велика мисионарска делатност Цркве у православној Византији. Највеће ширење Јеванђеља и Православља било је у време Патријарха Фотија и његових ученика Ћирила и Методија, који су проповедали међу Хазарима и Скитима на Истоку и међу Словенима на Балкану, и у западним странама. Било је то заиста време стварног препорода целокупног црквеног, духовног и културног живота у свим областима и димензијама, и то не само у византијском царству, него и код византијских суседа којима је православна Византија зрачила и служила као пример и подстицај. У ово време се опажа и развој и препород духовног живота Цркве на Истоку, посебно у манастирима у Византији и на просторима који су били под њеним утицајем. Из познате Фотијеве школе, расадника духовног и културног живота, изашао је велики број значајних ученика, као што су: Николај Мистик, Арета Кесаријски, цар Лав Мудри, Симеон Метафраст, и други. Из Студијског манастира зрачи од тада и надаље аутентични духовни живот, а цвета и монашка Политија на Светој Гори Атонској, чији ће се утицај проширити и на Србију, Бугарску и Русију. То је време појаве и првих руских светитеља и подвижника, време настанка и цветања манастира: Риле, Студенице, Хиландара, Кијевско-Печерске Лавре, и других центара међу Православним Словенима. Коначном победом Цркве над овом јереси, васпостављени су у Саборно-Католичанској Цркви Христовој мир и јединство. Измирена је Црква унутар својих редова и Епархија и измирен је хришћански Исток и Запад. Све Православне Патријаршије и Епископије нашле су и обновиле своју сагласност у вери, у светом предању апостола и отаца Цркве. Победа Православља означава и велики венац победа којим се кити сва Васељенска Црква кроз вековну борбу за веру праву и слободу златну. Православље је ушло у историју српског народа као велика светлост, која је синула на свим плановима народног живота. Пре примања Православља, врло мало знамо о својој историји, а од тада јављамо се на позорници историје као један озбиљан народ. Појавом, касније, Светога Саве, постајемо и држава и Црква. Из мрака неслога и подељености завађених српских племена, синула је организована држава. Из таме примитивизма, неписмености и незнања, синула је као муња сјајна култура, писменост, уметнст, којој се и данас диве многи народи. Из неорганизованих црквених група појавила се слободна, организована и аутокефална Српска Православна Црква. Православље је прожимало све облике народног живота – у обичајима, понашањима, моралу, браку и породици, у васпитању и образовању, у друштву и држави. Оно је напајало народну душу Јеванђељским поимањем патриотизма и љубави према Отаџбини. Православље је у Недељу Православља доживело велику победу. Временом и у времену живимо Православљем и стално побеђујемо. Јер, каже се веома лепо у Светоме Писму: "Све што је од Бога рођено, побеђује свет; ово је победа која побеђује свет, вера наша" (1. Јн. 5, 4). Амин. Извор: saborna-crkva.com http://www.spc.rs/sr/nedelja_pravoslavlja_0
  10. 6 likes
    Управо је у издању Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке и Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, с благословом Свјатејшег Патријарха Господина Иринеја, изашла из штампе књига Жарка Видовића (1921-2016) Његош и литургијске анагнозе. Књигу је приредио Богдан Златић, а отвара је Видовићев предговор његовом животном, до сада необјављеном, дјелу „Његош и Косовски завет у Новом веку“. У Предговору Видовић објашњава да је управо од литургијских чтенија (анагноза) и почео рад на разумијевању Његоша. Књига доноси снажне увиде у то шта је православна литургијска спознаја Светог Писма, за разлику од западног библизма. Управо схватајући православну Литургију, како ју је и млади Његош схватио у вријеме свог завладичења, можемо да схватимо Тајну Пада и Спасења. А та Тајна је суштинска тема „Луче Микрокозма“, која нам се у Видовићевом тумачењу раскрива као најзначајније дјело Његошево, али и највећа свјетовна литургијска поема, никако манихејска, како су неки тумачили, а тиме не и „непрозирна", како говоре несавјесни тумачи. Читалац ће у овој краткој књизи наићи на бројне суштинске елементе православне духовности и с обзиром да је и „Луча Микрокозма“, како је Владика назвао „мало дјелце мном писано, током прве четири неђеље Великог и Часног поста“, свесрдно Вам је препоручујемо на ову Крстопоклону недјељу 2017. године. ЦИЈЕЛУ КЊИГУ МОЖЕТЕ ДА ПРЕУЗМЕТЕ ОВДЈЕ: Njegos_i_liturgijske_anagnoze_Krstopokloni.pdf
  11. 6 likes
    – Када смо имали све нисмо постили, – говори старац. – Али чим је почела окупација били смо принуђени да постимо. Хтели не хтели. Било је људи – присећа се старац Пајсије – који су јели смеће, а не посну храну. Својим очима сам видео људе како копају по ђубрету не би ли нашли остатке било какве хране. Док нам је Бог давао све, презирали смо подвиг, међутим, наступило је време када смо морали да постанемо аскете, упркос нашим жељама. Тада смо разумели да нисмо никакви богови и да не можемо да радимо шта год нам се прохте. Ми нисмо тако важни и свемогући. И смирили смо се са тиме. Ето, лежиш у болници где је храна обично безукусна и пресна. И ти све то једеш и не буниш се. Дају ти избор из пар јела и ти то прихваташ. Али чим Црква жели да ти се обрати, ти истог трена то одбацујеш. А Црква није пуки стицај околности, она је Христос и њене заповести доносе велико благо и корист човеку. Када је старац Пајсије био мали, устајао је ноћу, читао Псалтир и молио се. Једном приликом су му браћа, чак наредила да се врати на спавање. Причам вам ово да бисте схватили каквим путем иду свеци. Јер до нас дође глас о неком високо духовном човеку и ми помислимо: „Ох, како је то високо!“ – и изгледа нам као да је њему било лако да достигне тај ниво. Али да би достигао те висине, светац је страдао, подвизавао се, трпео муке ради Бога. Он се жртвовао и примио благодат Светог Духа у своје срце. Али није довољно само сакупити те дарове, треба их још и задржати. Ако Бог пружа Свој дар некоме, то значи да је он достојан и да га задржи. Када је старац Пајсије био дечак и слушао речи Јеванђеља, никада у тим тренуцима није седео. Говорио је себи: „Како могу да слушам Христа, а да седим?“ Ко му је рекао да се тако понаша? Ко га је просветио да слуша реч Божију стојећи и повремено клечећи? Па чак га је и његова мајка упитала: „А зашто ти устајеш када читаш Јеванђеље?“ А он јој је одговарао, да не види добро и да мора да буде ближе петролејки док чита. Он је изрекао малу неистину да би могао да настави свој труд. Нама је све тешко, а он није осећао умор. Ми бисмо се обрадовали, ако би нам допустили да слушамо Јеванђеље лежећи. Једном је старцу пришао младић да му нешто каже, а старац је видео да је старији човек, излазећи из храма, заборавио кишобран. Он је рекао младићу да потрчи и однесе кишобран деди. А овај му је одговорио: „Оче, па зар се он сам неће вратити по кишобран?“ Било му је тешко да некоме однесе кишобран! Он није хтео да се макне с места. Нешто се догодило са нашим измученим душама… У Кападокији, завичају старца Пајсија, било је много строгих подвижника и они су брижљиво чували традиције Цркве. Мајка је Пајсију, док је био сасвим мали, спремала јела без уља, а он ју је питао где све то кува: – Па ти си јуче у том лонцу кувала на уљу! – Да, али сам га опрала. – Не, ако је јело из тог лонца, нећу то да једем и ништа ми неће бити. Док слушаш моју причу, вероватно мислиш: „То су крајности!“ Да, само што је он након тога чинио и „крајња“ чуда. И када је старцу Пајсију долазио болесник од кога су лекари већ дигли руке, он се молио са свом својом „крајношћу“ и дешавало се чудо. Или, на пример, дође му нека жена, која не може да има деце и тај „фанатични екстремиста“, кога ти окривљујеш да не зна меру, моли се за њу и жена зачне! Он очигледно није био обичан човек. Помоли се и жена роди дете! Или исцели болесног од неизлечиве бољке. Све му је то дао Господ. Он слуша молитве слугу Својих, као што је слушао пророка Илију и Мојсија. Он слуша молитве светаца, а да би чуо твоје вапаје, мораш Му показати да се заиста молиш. Да би Господ чуо твоју молитву мораш се потрудити. Он види како ти опуштено лежиш на троседу и каже: – Чекам да устанеш са тог троседа! И када будеш озбиљно приступио томе што желиш и Ја ћу те озбиљно погледати, јер не желим никакав површни одноос. Ја се према теби односим са озбиљношћу и желим да учиним чудо у твом животу. А ти говориш: „И ја то хоћу!“ – , само притом настављаш да лежиш. Не верујем да ти заиста било шта желиш, јер да је то случај, не би лежао на дивану. Када желиш, на пример, да купиш кола, спреман си да пређеш седам мора и седам гора, само да би нашао она која ти се највише свиђају. Тражиш одговарајући модел на интеренту сатима, посећујеш сајмове. Колико времена трошиш само да би нашао аутомобил, који ти одговара? Тојест ради аутомобила се активираш и упрегнеш све своје снаге, а зарад своје душе не можеш то да учиниш? Да би се десило то чудо које очекујеш? Ти желиш да се оно једноставно деси, а да ти ни прстом не макнеш? Или мислиш да си урадио све убацивши 20 динара у кутију, поред иконе у цркви? Не, мораш се потрудити из све душе, мораш начинити духовни, унутрашњи напор. Мораш разнети камен, који притиска твоју душу и наћи у себи снаге за духовни раст. Управо тако и делује аскеза, она скида камен са твоје душе, да би ту могао да се усели Бог. Говоре да је старац Пајсије током целих ноћи стајао и молио се, чак и док је био дете и да је наставио то да чини и на Синају, и на Светој Гори и у Коници, свуда. А шта је он то радио, па му се није спавало? Управо супротно од онога што ја чиним да се ослободим умора. Тада загревам воду, додајем со из Мртвог мора и држим ноге у лавору око пола сата. А старац Пајсије је наливао ледену воду, да се његове ноге не би опустиле и да не би заспао. Он се сву ноћ, на ногама, молио Господу, Кога је волео изнад свега. Он се није бавио којекаквом јогом, није то радио како би другима поручио: „Погледајте ме, видите шта сам све постигао!“ – није се трудио због неке непојмљиве космичке силе. Он се трудио у име Оца и Сина и Светога Духа. Ми се обраћамо Богу, Који има личност и име. Тог Бога је волео старац Пајсије. Пошто је он био истински повезан са Њим, Христос је испуњавао његов живот, Христос је у њему изменио све, а заузврат је Пајсије давао све од себе, он је жртвовао своју телесност у пламеној љубави према Богу. Напослетку када је узимао бројаницу, његове молитве су биле чудотворне. Када је он подизао руке ка небесима и говорио: „Господе пожури, помози овоме човеку“, – Бог га је слушао, јер је и старац слушао Бога. Он је на озбиљан начин схватао своју везу са Богом и Господ му је узвраћао даром чудотворства.
  12. 5 likes
    Благословите Преосвештени Владико, хвала Вам што сте нашли времена да поред свих Ваших обавеза поразговарате са нама. Кажите нам да ли као Епископ једине канонске цркве у Републици Македонији имате слободу да јавно исповедате веру? Да ли се на Вас и Ваше клирике врше притисци од стране државе и непризнате МПЦ? Не осећам никакву злурадост због тога, али, данас, све релевантне инстанце дефинишу нашу земљу као „делимично слободну“, и још као „заробљену демократију“! Као услов да постане потпуно слободна, увек се наводе корените реформе у „корумпираном судству које је подложно политичким утицајима“. Видите, управо то судство, у присном садејству са непризнатом МПЦ, врши прогон на нашу Цркву. Од 2002 г., до овог тренутка, дакле пуних 15 година, није прошао буквално ни један дан, а да није у току неки судски процес или затворска казна за Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована. У задњих пет година, монтирани државно-судски прогон проширен је на још двојицу Епископа, на свештенике, монахиње и на верни народ наше Цркве. Дакле, државни прогон се сада спроводи веома суптилно преко судова, и то супротно закону, првенствено одбијањем регистрације наше Цркве (притом, регистровали су рецимо мормоне), и преко континуираних судских процеса, од стране истог тог суда, који упорно одбија да нас региструје. Следеће судско рочиште је заказано управо у току овог поста. Хтео бих да подсетим да је престанак судског прогона основни услов да се настави дијалог са непризнатом МПЦ, тако да ће се ту показати колико су заиста вољни да се њихов проблем реши. Са друге стране, неопходно је да истакнем да никада нисмо имали никаквих проблема са нашим народом, који јесте један благочестив народ, народ који је сачувао карактеристичну побожност и доброту у своме бићу. Проблеме ствара само званична политика и непреображена, анахрона свест неколицине клирика непризнате МПЦ, који своје корене још увек повезују са превазиђеном расколничком бугарском егзархијом. Међутим и поред тих проблема, чињеница је да нашој Цркви приступа све више људи. То су људи, који препознају аутентични етос Цркве, т.ј. да свака помесна црква, свака помесна евхаристијска заједница увек на делу живи оне речи које је чуо пустињак, који је хтео да напусти пустињу: са Крста се не силази, са Крста те скидају! Добровољно сама не силазећи са крста, наша помесна Црква живи управо ту распету и васкрслу љубав, као што то чини и сва пуноћа Саборне Цркве Христове. Тренутна политичка ситуација прети да дестабилизује Македонију. Које су могуће последице садашње политичке кризе у Македонији и како видите могући расплет ситуације? Допустите да приметим да није реч о тренутној ситуацији. Довољно сам старији од наше савремене државе, тако да после 1991 г., увек је постојала нека ситуација која прети. Недавно сам јавно предочио да ако желимо да дијагностицирамо проблем, кристално јасно ћемо видети да после 25 година, још увек се живи у незнању, у необразованости! Поврх свега, необразованост се данас код нас урамљује у кич оквире политикантског неукуса и отуда произлази свака дестабилизација! Зато сматрам да расплет треба да буде усмерен ка остваривању основне људске потребе за образовањем, за познањем, за Истином која ослобађа (Јован 8. 32). Потрага за ученошћу могла би да буде примарна мотивациона снага код човека, сагласно изреци: дај човеку рибу, нахранићеш га једанпут, научи га да лови рибу, биће нахрањен за цео живот. Питање аутентичног образовања је основни доказ чојства. Неукост и полуобразовање су довели нашу земљу до овог стања у којем се налази. Фалсификати свих партијски обојених образовања под државном капом, постали су мочвара, која тиранише и одваја од цивилизацијских токова. Само образовање које кореспондира са истином, са реалношћу, може да представља покретач, који ће усмерити ка добром наше постојање. Следствено, могући расплет јесте да образовање које не тиранише идентитетским, политикантским, научним или било којим другим инжењерингом, дакле ако је то образовање способно да нас уједини да постојимо у Истини, без фрустрација, онда смо дужни да га остваримо са философском посвећеношћу и чежњом, без страха и без непотребних компромиса. И Србија и Македонија су недовољно јаке да могу успешно самостално да бране своје интересе и суверенитет; како видите односе ове две државе и народа и да ли је могуће неко отопљавање односа у будућности и бољи односи? Буђење национализма на Балкану, преко јефтиних партијских памфлета, како у прошлости, тако и данас, угрожава јединство и мир међу народима. Национализам, односно етнофилетизам у суштини представља разбољеност која се креће од нетрпељивости, па све до мржње према другоме. Сматрам да се народи ове две државе никада нису разболели од међусобне нетрпељивости. То се показало и при распаду Југославије. Између Србије и Македоније није било рата. А, и никада га неће бити! Неке анкете које могу да се погледају на интернету, говоре да се већина македонских грађана изјаснило да воли Србију. И поред савременог проблема са непризнатом МПЦ, ипак дубоки корени Хришћанства доприносе да се наши народи залажу за јединство свих народа, за јединство свеукупне твари, да се залажу за саборност! Грађани обе државе јесу патриоти, воле своју отаџбину, али не искључују другог из свог живота и имају свест да се националисти залажу само за једнонационално јединство, што је супротно Хришћанству, а осим тога такви искључиви националисти парадоксално говоре да су хришћани! Чињеница је да понекад званична политика не кореспондира са горе поменутим ставовима народа. Такође, чињеница је и да је та дневна политика заробљена у категорији времена и да понекад гура Хришћанство тамо где оно једноставно не може да се смести, у калуп политичких циљева. Сагледавамо да су наши народи у прошлости увек знали да врате „хришћанство“ Хришћанству. Тако су знали да сачувају свој суверенитет и да исход различитих искушења увек буде - бољи односи! Видели су толико, видеће више од тога! Без сумње, будућност је на нашој страни. Да ли мислите да Црква треба више да ради на отопљавању односа између албанског народа с једне стране и Срба и Македонаца са друге? Уједно, да ли Ви имате сарадњу са Албанском Православном Црквом? Неоспорно је да Црква ради на грађењу односа, али и да се води не према минималистичким, него према максималистичким захтевима! У овом случају, о каквим захтевима је реч? У свести људи који сачињавају Цркву, увек је присутно предањско искуство, које није статично, него еволуира, а то је да Црква поседује једно богатство различитих дарова. Дакле ти дарови се пројављују код личности које сачињавају Цркву, без разлике да ли су у питању Јапанци, Финци, Срби, Албанци или било који други народ. Нико од ових личности, које сачињавају Цркву, не може да каже другоме: ти ми ниси потребан! Био сам једном у Тирани на позив Архиепископа Албаније, и сусретао сам се више пута на различитим конференцијама и у различитим земљама са Епископима и клирицима Православне Цркве у Албанији. Имам пријатеље Албанце, који припадају различитим вероисповестима. Сви они помажу у оквирима својих могућности да нико више не злоупотреби ничију веру са циљем да избаци људе са колосека љубави и дијалога, које проповеда вера, и да их не одведе на пут пропасти и мржње. Семе дијалога је бачено! Верујем да ће то израсти и да ће се дотаћи најдубљих елемената који опредељују личност сваког човека, те да ће разговори дати плодове мира, разумевања, целосног узајамног поштовања и међусобног прихватања, и то на темељима Истине. Свако од нас је потребан другоме! За крај, која би била Ваша порука за овај великопосни период нашим читаоцима? Сваки човек се данас од малих ногу учи хигијени. Предпостављам да ће се свако сложити да данас нико не иде на спавање, док не опере зубе. Пост је време одржавања духовне хигијене. Али, видите, то није хигијена само због хигијене! Моралне врлине нису битне саме по себи због следећег: свети Симеон Нови Богослов каже да Православни Хришћанин може да се назове само онај човек који је имао мистични сусрет лицем у лице са Богом, а не онај који је стекао само моралне врлине. Дакле, моралне врлине јесу и те како битне, и у Цркви се сви трудимо да оне постану наша суштинска одлика, али циљ врлина јесте да нас доведу до поменутог мистичног сусрета са Богом. Шта би човеку вредело да има све на овом свету, чак и све врлине, ако нема заједницу са Богом! Тај сусрет се остварује у светој Евхаристији Саборне Цркве, причешћивањем Телом и Крвљу Христовим. Треба да се причешћујемо на Преждеосвештеним Литургијама, које се управо због причешћивања служе, али и у току целе године. Пост је време када бисмо требали да из себе извадимо, боље речено да преобразимо све што је непотребно и што узима место Богу, како бисмо направили место нествореним енергијама Божијим, како бисмо се проникнули са тим енергијама, како бисмо обожили своје постојање! Старац Емилијан Симонопетритски каже да је Велика Четрдесетница један нови почетак, који одељује наш стари живот од новог живота, који може да почне управо сада у светлости Божијој, која нас води да саваскрснемо са Христом. И завршавам. Поменуту хигијену, свакако да не треба да одржавамо само у току овог поста! Четрдесетница никад не престаје, јер представља постојано бдење, а ми нисмо Хришћани само 40 дана у току године, него цео живот, као што Пасху Господњу не славимо само једанпут годишње, него Васкрсење постаје свакодневни стил нашег свеукупног живота. Извор: Поуке.орг
  13. 4 likes
    Веродостојници хришћанске вероисповести учествовали су на церемонији код гроба чија мермерна конструција сада поново има оригиналну окер боју, преносе новинари. „To није само поклон Светој земљи, то је поклон целом свету“, истакао је јерусалимски православни патријарх Теофил Трећи обраћајући се присутнима, међу којима је био и грчки премијер Алексис Ципрас. Грчки тим за рестаурацију, сачињен од археолога и других стручњака, успешно је окончао радове на рестаурацији едикула – реч изведена из латинског термина „aedecule“, што значи „мала кућа“. Радови су почели у мају 2016. Христова гробница На градилишту се, у октобру, догодило нешто несвакидашње, када је мермерна плоча која покрива гроб била склоњена на три дана. Последњи пут пре тога људи су дошли до срца најсветијег места хришћанства – 1810, када је, после пожара, обављена рестаурација. Током шездесетих и деведесетих година 20. века друге обнове су изведене у разним деловима цркве која се налази у старом граду Јерусалиму, код највећих светилишта јудаизма и ислама – Зида плача и Брда храма, међутим, едикула није дирана. За девет месеци и за цену од 3,4 милиона евра практично све је демонтирано, очишћено и рестаурирано, укључујући и стубове и куполе изнад и унутар зграде. Прозор је отворен да би се дозволо ходочасницима да први пут виде голи камен старе пећине. Уклоњена је ружна гвоздена конструкција коју су британске власти направиле 1947. године као потпору за зидове. Очишћена је чађ која се накупила на зидовима камене фасаде пошто су ходочасници на том месту деценијама палили свеће. Више нема страха за стабилност старог храма који је последњи пут обновљен пре више од 200 година. Светски фонд за заштиту споменика, који је прикупио четири милиона долара за обнову, саопштио је да је интервенција била неопходна јер је постојала опасност од колапса. Радове су финансирале три водеће хришћанске вере у тој цркви: грчко-православна, фрањевачка и јерменска, као и од јавних и приватних донација. Конструкција на остацима из четвртог века Конструкција од мермера и кречњака стоји у Храму Христовог васкрсења из 12. века, на остацима из четвртог века. Била је потребна хитна обнова гробнице која је годинама била изложена факторима животне средине, као што су вода, влага и дим.
  14. 4 likes
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 12. марта 2017. године, у Недељу Григорија Паламе, светом Литургијом у манастиру Светог Стефана у Сланцима. Саслуживало је свештенство и монаштво Архиепископије београдско-карловачке у присуству многобројног верног народа. Након Литургије Патријарх је произнео празничну беседу подсећајући вернике да је Свети Григорије Палама, солунски Архиепископ, био велики богослов и светило Цркве. Његова Светост је рекао и многима који су се причестили и онима који се спремају за причешће да нема веће радости од причешћивања, поручујући да је то највеће достојанство које је Бог дао човеку. Беседу Његове Светости преносимо у целости: -Нека је на спасење и радост Господу данашња света служба коју смо Господу принели за спас, добро и спасење душа наших. Нека је благословен празник који данас славимо, а то је велики Свети отац Грирорије Палама, велико светило наше Цркве, велики подвижник, велики молитвеник и велики богослов речи Божје, који је живео у време када је живео и наш велики цар Душан, а то је XIV век. Црква је данашњи дан посветила њему и другим светим угодницима које Црква наша слави и прославља. Нека су благословени дани овог Великог и Часног поста, браћо и сестре. Ово је радосно време за наше душе. Каже наш народ: Пост је души гост. Као што се тело радује онда када му подаримо добру храну, неко пиће или друго уживање, тако се душа радује посним данима када много више размишљамо о Богу, о себи, о својој души, о своме животу и о смислу и циљу нашега живота овде на земљи. Нисмо ми, браћо и сестре, случајно пали на ову Божју творевину, тј. на земљу, нити ишта на овом свету има случајно, него је све дубоко промишљено Божјом мишљу. Све ово што постоји - то је дело Божје, дело руку Божјих. Господ је то створио својом речју, својом силом. Створио је и нас овде на земљи као украс свих ових светова који нас окружују. Без човека, без нас људи, све би то било празно и пусто. А човек, односно ми људи који живимо овде, ми смо круна свега што је Бог створио. Сваки човек је слика Божја, браћо и сестре. Кажу људи: Није видео Бога. Ако видимо човека кога је он створио и који носи његов лик, ми просто видимо и Бога, Створитеља нашег. Видео је човек и Бога, видео га је у лику сина Божјег, Господа и Спаситеља нашег Христа, који је нас ради и нашега спасења ради благоизволео да узме тело људско и постане човек не престајући бити Богом. Тако да је и човек удостојен, колико год је то нама људима могуће, да види Бога, да му се поклони, да чује реч његову. Да, браћо и сестре, у лицу Господа Христа Бог се свима нама јавио. Зато нико нема изговора да каже да није видео Бога! Видели смо га у лицу Христа, који је као што је и Сам рекао, увек присутан у овоме свету, у нашем животу, у нашој историји. Зато нам је Господ дао Цркву, а Црква није ништа друго него живи Господ Христос, присутан у сваком роду, у сваком времену међу свима нама људима. Поменух реч Црква. Ми често пута када кажемо Црква мислимо на храмове, на домове Божје где се окупљамо као што смо се данас сабрали и окупили овде. Није то Црква. То су домови Божји. А шта је Црква? То смо ми браћо и сестре. Ми у којима живи Дух Свети. Сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, примили смо Бога у себе, Духа Светог, и носимо лик његов. Сви ми представљамо живога Господа, живу Цркву Христову! Господ је на овај свет дошао нас ради и нашега спасења ради, а својим ученицима је обећао када се растајао од њих на дан Вазнесења Господњег: Ја сам са вама у све дане до свршетка света. Није он то рекао само Апостолима, него је преко њих рекао свима нама. Са свима нама је Господ! И све што се дешава у Цркви његовој дешава се његовим делом и његовим именом. Ми освећујемо храмове, освећујемо своје домове, освећујемо себе крштењем и миропомазањем. Данас, хвала Богу, и овде и у граду Београду и у целој Цркви нашој, многи су приступили светој чаши Господњој и примили самог Господа у себе. И то је превелико чудо, браћо и сестре, које се дешава на свакој светој Литургији - да хлеб који смо принели и вино које смо принели благодаћу и силом Духа Светога постају само Тело и Крв Христова и омогућује се нама да то узмемо и примимо у себе и да постанемо једно са Господом нашим, као што је Господ рекао својим Апостолима а преко њих и свима нама: Који једе моје тело и пије моју крв у мени (мислећи на причешће) пребива и ја у њему. Од те заједнице, браћо и сестре, нема веће радости на овом свету. Зато су се Свети Оци, прави хришћани, припремали и са пуно радости прилазили да приме Господа у себи. И заиста, када се причестимо, никада несумњајмо јер примамо Самога Господа Христа. А када примимо Њега онда све Његово постаје наше и наше постаје Његово. То је достојанство које је Бог дао нама људима- Од тога нема већег достојанства и веће радости. Зато захвалимо Господу који нас је удостојио такве радости да будемо једно са Њим и да све оно што има и нама Господ дарује. Наравно уз наш труд и наш подвиг да испунимо заповести Његове, да живимо онако како Господ то жели и како је заповедио, другим речима да живимо онако као су живели Свети које ми славимо и прослављамо и као славе своје и као свете угоднике Божје. Њих нам је Господ дао за пример, да се на њих угледамо. Права радост се доживљава животом и ми то доживљавамо онда када смо на светој Литургији, када смо у молитви, онда када чинимо дела која Господ жели, која представљају духовну одећу наше душе, то је права радост која се доживљава овде, а и то је само малена сенка оне радости коју је Господ наменио у Царству свом онима који слушају заповести Његове, који слушају глас Цркве Његове и који испуњавају оно што Господ жели. А то што Господ жели је наша највећа радост и наша част, јер то Господ жели не ради себе него ради нас, да нас припреми и удостоји да будемо тамо где је Господ, где су Свети угодници Божји, где су анђели - да доживимо радост коју око не виде, ухо нечу и која човеку на помисао не дође - то Господ припреми онима који га љубе. Данас смо, браћо и сестре, овде на овој светој Литургији Божјој. Хвала Богу да смо се сабрали овде у овоме светоме храму! А и где другде можемо да се сабирамо и да Господа доживљавамо него у светоме храму и то у заједничкој молитви? Молитва је наша корисна без обзира где то чинили, дал' на путу, дал' на раду, дал' на њиви, дал' на ливади - али посебна пуноћа молитве јесте када смо у заједници, када смо у Цркви Божјој, јер таква молитва има велику вредност пред Богом, велики значај и велику моћ. Нека би дао Господ да се увек ту сабирамо, да се хранимо Телом и Крвљу Христовом, да се бранимо и јачамо морално и духовно молитвом и постом. Чувајмо пост, браћо и сестре, као што рекох: Пост је души гост. Корисан је не само за душу и духовну страну. Пост је корисан и нашем телу. Данас људи више пате и страдају од богате софре и хране - па је ту шећер, па је ту притисак и многе друге болести које се јављају као последица хране коју употребљавамо. Посна храна је довољна нашем организму и много кориснија за наш организам и наше здравље. Дакле пост је корисан, држимо пост и учимо децу своју да знају постити. Пустите децу нека долазе к' Мени, и не браните им, јер је таквих Царство небеско - рекао је Господ Христос. То је њихово најбоље друштво и заједница са Богом. Сви они који су са Богом били живели су достојним животом и ишли су путем који води Богу, а сваки пут који води Богу је наш пут. Другог пута нема до пута Божјег. Нека би Господ био са нама, нека би нам дао веру да га видимо и да познамо и осетимо Његову силу на наше добро и нашу корист. Срећни и благословени ови дани. Нека нам да Господ да у овом подвигу и овој љубави дочекамо велики радосни празник Христовог Васкрсења. Живели на многаја лета! Извор: ТВ Храм
  15. 4 likes
    Прочитајте наставак у attachment-у (прилогу) O_PITANJIMA_LITURGIJSKE_PRAKSE.pdf
  16. 4 likes
    Свети Григорије Палама се празнује у Православној Цркви 14. новембра, али је овом великом светитељу Цркве Христове посвећена и друга недеља Васкршњег поста. Био је Митрополит солунски и истакнути православни богослов и заступник исихазма. Рођен је у Цариграду у познатој породици пореклом из Анатолије у Малој Азији. Око 1318. године, са своја два брата Григорије је дошао на Свету Гору. За свештеника је рукоположен у Солуну 1326. године, а затим као отшелник живи у околини Верије у Тесалији, да би се поново вратио на Свету Гору 1331. године, а већ 1337. године долази у богословски сукоб са Варлаамом Калабријским, схоластичарем са Запада и номиналистом. Спор је настао око питања могућности виђења таворске светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнатљив. Они су још оштро оспоравали созерцатељну праксу исихаста (тиховатеља) и могућност виђена нестворених божанских енергија. Григорије Палама је између 1338. и 1341. године написао три Тријаде у одбрану светих исихаста. Светогорски монаси су имали свој свештени сабор 1340-1341. године и издали су Светогорски томос у коме су одлучно бранили своје православно-хришћанске ставове. Цариградски сабор у храму Свете Софије 1341. стао је на страну Григорија Паламе и светогорских исихаста, а Варлаама и његове присталице сабор је осудио као јеретике. Варлаам је после осуде отишао на Запад коме је духовно и припадао. Његову осуду су потврдили и потоњи сабори у Цариграду 1347, 1351, 1352 и 1368. године. Григорије Палама је изабран за Архиепископа солунског 1347. године, али је ступио на дужност, због ондашњих политичких прилика, тек 1350. године. На путу од Солуна до Цариграда 1354. године заробили су га Турци, али су га из ропства откупили и ослободили Срби. Умро је 1359. године, а за светитеља је проглашен 1368. године од стране цариградског патријарха Филотеја, који му је написао житије. Богословље Светог Григорија Паламе је библијски утемељено и говори о човеку као духовно-физичком бићу. Исихастичким (тиховатељским) духовним методом и опитом кроз усавршавање могуће је да човек својим физичким очима види нестворену, вечну божанску светлост и енергију. Григорије Палама и исихасти јасно разликују божанску суштину која је несазнатљива и божанску енергију која је људима приступачна. Свети Григорије Палама се празнује у Православној Цркви 14. новембра, а посвећена му је и друга недеља Васкршњег поста. Варлаам и схоластичари су се држали рационализма у философији и богословљу. Држали су да је познање Бога само мисаоно, док суштинско познање Бога није могуће спољашњим чулима. Насупрот овоме, Црква, позивајући се на ауторитет Предања и Свете Оце, одбацује такво схватање. Варлаам је, додуше, дуго времена боравио на Истоку, на Светој Гори, средишту монаштва и аутентичне хришћанске духовности. Варлааму је сметао начин живота и подвиг монаха и хришћана уопште, који је тада био непознат на Западу, односно, већ у то време био изгубљен. Западни монаси су углавном живели у свету и за свет. Варлааму је посебно засметало духовно искуство монаха исихаста који су показивали да је могуће опитно искуство божанске енергије и светлости. Варлаам их је због тога називао обмањивачима, масалијанима и пупкогледцима (омфалопсихити). Говорио је још да је таворска светлост створена и пропадљива. Атонски монаси су оваквим нападима били веома узнемирени и обратили су се Григорију Палами који је одмах почео да пише против Варлаама. Варлаам, опет, пише своје дело, Против масалијана. Григорије Палама је имао подршку цариградског патријарха Филотеја, царице Ане, затим царева Јована Палеолога и Јована Кантакузина. Исихасти са Григоријем Паламом на челу, у тим спорењима су тврдили да таворска светлост коју су апостоли видели приликом Христовог преображења, иако није сама суштина Божја, али је неразлучно савечна божанској суштини и она је природно својство и енергија Божанства. Та светлост није суштина Божја, већ енергија, благодат и слава која се даје светима из суштине Божје. У Синодику који се чита у Недељу Православља унета је анатема онима који божанску светлост сматрају за Божју суштину. Анатема је и онима који мисле да Бог нема физичку енергију, већ само суштину, и да нема разлике између суштине и енергије. Анатема је и онима који мисле да је енергија створена и да је Божанство сложено зато што се разликује суштина и енергија. протојереј др Радомир Поповић, Појмовник црквене историје, Хришћанска мисао, Београд 2000. Извор: Епархија бачка Вера
  17. 4 likes
    Светих 40 мученика Севастијских - Младенци Римски војници у Севастији, тврдо вероваху у Господа. Кад за време Ликинија поче прогон, буду изведени пред суд, али не хтедоше да се одрекну вере. Каменовани, али камење се враћао од њих и падало на њихове мучитеље. Везани и бачени у ледено језеро, али се, осим једног, не поколебаше. Ноћу, док су се мрзли, нека Светлости паде с неба и загреје воду и тела мученика, а са светлошћу се спустише венци на њихове главе. Кад то виде један стражар, и он се на исповеди у име Исусово, и уђе у језеро да би се удостојио цетрдесетог венца. Сутрадан, пребисе им голени и њихова тела бацише у воду, да их хришћани не би сахранили. Трећег дана јавише месном епископу Петру и позваше га да сабере по води мошти њихове. У мрачној ноћи епископ и клир видеше како се кости мученика у језеру сјаје и тако покупе све мошти и часно сахране 320. године. На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са неким прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада. Овај дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику: венци царски-сваки је човек цар у свом малом царству, својој кући, венци мученички, јер у браку треба подносити жртве и венци бесмртне славе у Царству Христовом. Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада. Тропар (глас 1): Бољезанми свјатих имиже о тебје пострадаша умољен буди, Господи, и всја нашја бољезни исцјели, Человјекољубче, молимсја. Преподобни Филором исповедник Живео и подвизавао се у Галатији у IV веку. За њега веле да је био толико савршен у свима врлинама, да је више личио на ангела него на човека. Нарочито је прослављен био својим трпљењем. Гоњен био од цара Јулијана Одступника и много страдао за Христа. Но по смрти овога опаког Христогонитеља поживе свети Филором мирно, користећи многима. Упокоји се у својој осамдесетој години. Свети Кесарије Брат светог Григорија Богослова 369. године. Свети Кесарије био је и богословски писац. Између осталога он се старао одговорити на питање: колико су времена провели Адам и Ева у Рају пре изгнања? Неки су опредељивали то време на шест сати, други на двадесет четири сата, трећи на три дана. Свети Кесарије је био мишљења да је то време било четрдесет дана. Због тога је, вели, и Господ Исус постио четрдесет дана у пустињи, и био за то време кушан од ђавола. И док стари Адам није могао одолети искушењима ђаволским у обиљу рајском, Нови Адам одолео им је витешки у гладној и жедној пустињи.
  18. 4 likes
    JESSY

    Теодорова субота

    Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама. Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара и изложи на свим пијацама намирнице оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију посла свога страдалца, светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава. Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће радити сиротиња која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор, Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив. Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је његова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани, пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада, правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог Поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ светог великомученика Теодора. Извор: СПЦ/Епархија захумско-херцеговачка http://www.mitropolija.com/teodorova-subota/
  19. 3 likes
    Само су младе шуме, када интезивно прирашћују, велике фабрике кисеоника, а повећањем обраслости, умножавају се и остале функције шума. Манастир Буково, као и остали манастири Епархије тимочке, наставиче бригу о својим шумама. Путем подизања нових шума, негом, реконструкцијом и обнављањем постојећих, израдом планова на нивоу Епархије, које ће се у току ове године реализовати, пружиће велики допринос у остваривању свих општекорисних функција које шума пружа целокупном друштву. Извор: Епархија тимочка Епархијске вести |
  20. 3 likes
    Шта ли је то што је предводника стада из вече у вече одводило у непознатом правцу ? Да ли можда на пашњаку чело Пландишта има боље траве , или је вода са оног бунара слађа , или ти тамо постоји неко друго стадо па се Сивоња упустио какву у љубавну авантуру , питао се помало забринут бојтар ? И када је тако опет једном у навечерње дана , Сивоња заждио пут Пландишта , одлучи се бојтар да га уходи , да види куда се то ноћу смуца и луњара Сивоња . Пратио га је тако неприметно неколико дужи . Кад одједном , спарни летњи сутон већ утонуо у сан , наруши продоран крик од којег се крв ледила у жилама .Бојтар застаде . Из правца Черине слатине , у ували која се простирала на стотинак метара испред њега , имао је шта и да види . Сивоња је био сав у магли од зноја , која се испаравала из његове зајапурене телесине , а из врхова његових рогова извијених на горе , бојтару се тада чинило да су дуги неколико метара , куљао је црвени пламен , који се дизао високо ка небу . Повремено би сивоња рио роговима по слатињавој земљи из које је кукљала вода . Тада би се пламен на тренутак смањио , па чак и угасио. Затим би Сивоња опет страшно и силно рикнуо , а пламен би се поново разгорео и дизао високо ка небу , кажу толико високо , да се овај пламен видео чак до Потиског Светог Николе . Било је то једне августовске вечери , негде половином деветнаестог века. После овог догађаја , на месту где је Сивоња скоро свако вече одлазио, ископан је бунар . За њега се убрзо на далеко чуло , па су у навечерје Велике Госпојине почели да долазе верници из Велике Кикинде , Мокрина, Семиклуша , Постиског Светог Николе , Сегедина и околних села да са својим свештеницима служе свеноћна бденија . Брзо се прочуло да у Старокањишком атару постоји Света вода која лечи многе болести и чини чуда .И није било за дуго , догодило се прво чудо . Сви су већ знали да је вода из бунара света и да је треба користити само као лек . Њоме се прати , умивати и пити је ради здравља . Али једном паору ђаво није дао мира . Хоће он , пошто-пото водом из Светог бунара да напоји коње . Та , шта да он вуче воду чак из села , кад му је бунар близу , ту на домаку руке . И ето ти , ђавола је тражио и ђавола је добио . Коњи му поскапаваше само што их је напојио . Од тада , нико више није напајао коње и другу марву водом из Светог бунара . Негде почетком двадесетог века , верници крај Светог бунара сазидаше богомољу која је кажу , била стално откључана . Све до доласка комуниста. У њој је било икона , кандила , разних крстова : металних и дрвених и једна приручна каса у коју су верници и ходочасници остављали прилоге . А крај саме богомоље , на два метра од ње , изникао је један јавор. Чудо Божије . Из његовог корена у виду правилног крста изникла су четири стабла . Дрво је као самораст изникло на средини између бунара и богомоље , наткриљујући их својим гранама и правећи им хладовину , као да је хтело да их пригрли и да их чува од времена и невремена . Једно ново време И онда је дошло једно ново време . ,, Капелу на Светом бунару треба забравити и нема више да се иде на ,,крст,, и Свети бунар ; Нема више да се носе литије кроз село па ни изван села ; Нема више бадњака ; Нема више окупљања верника на другим местима осим у цркви „ Нема више Бога ! ,, „Рече безумник сердцем својем , њест Бог ! „И тако је Свети бунар запустео а касније је и затрпан био .Људи су почели да га заобилазе , сем по неког ходочасника – вечно захвалног за исцелење које му се догодило захваљујући томе што је користио воду из Светог бунара . Зуб времена и друге околности су учинили своје . Врата на капели су разваљена а иконе , крстови па и кандила су покрадени . Каса , која је деценијама стајала у богомољи је нестала . С пролећа 1973 . године , некоме је засметао и крстолики јавор . Два стабла су посечена . И гле ,, случаја ,, једно је рушећи се пало на кров богомоље наносећи јој велику штету . А друго дрво је , падајућим ударило по сред осека и свог га здробило , чиме је судбина бунара била дефинитивно запечаћена . Бар се тако мислило . Али , ,, Не може се град сакрити кад на гори стоји . Нити се пали свећа и ставља под суд него на свећњак да светли свима који су у кући .,,(Мат . V ; 14 , 15) . Они , којима је вода се Светог бунара помогла и они који нису заборавили њену благотворну и исцелитељску моћ , тражили су да се Свети бунар поново очисти , обележи и оспособи за употребу . Речено – учињено Свети бунар је очишћен с пролећа 1985 . године а у навечерје Велике Госпојине служено је бденије у присуству народа из Новог Кнежевца и околних места . Поново је из бунара захватана вода која је на радост оних који су је захватали деловала благотворно , лечећи им боли и умирујући им душе . Како је из године у годину долазило све више света који је поред благотворне воде желео и душевну храну кроз Свету Евхаристију и причешће као једину и праву пуноћу сусрета човека са Богом , родила се идеја , да се на месту где је некада била богомоља , сада сагради црква . Но , није све ишло тако лако . Од самог почетка кренуло је са проблемима . Прво је Општинском органу управе требало довести два човека –мештанина који ће дати писмену изјаву и потврдити да је на месту где треба да се гради црква , некада била богомоља . Парох , који се бавио овим питањем , у шали је запитао : Да ли да доведем целу парохију , јер цело село зна да је на том месту била богомоља . ,, А , не . Закон предвиђа да изјаву дају само два лица . Добро , идемо даље . Од толиких , нађоше се двојица који изјаву дадоше па је чак и својеручним потписима . Затим је запело око земљишта на ком Цркву теба зидати . ,, Може , како Закон предвиђа на ливади , трстику , воћњаку , пашњаку . Па то је баш ливада ! Обрадова се парох , мислећи да је проблем решен , јер и сам знао да на том месту једино расте трава и коров . ,, Јесте ливада , али се у катастру води другачије , води се као ораница VII класе , а на ораници не може да се зида . ,, И опет моли , куми и убеђуј , али на сву срећу у катастру је било разумевања па је једним потезом оловке ,,обрадиво земљиште,, - оно што није у стварности претворено у ливаду , у оно што у стварности и јесте . Тако је и тај проблем решен . Е , потом је настао и највећи проблем . Када је видео пројекат будуће цркве , одговорни и задужен да каже коначно ДА је приметио : ,,Добро , све је у реду , али не може крст .,, Али крст је симбол хришћанства и налази се на торњевима свих наших цркава , без крста би црква изгледала као тело без глава , покушао је да му објасни парох . ,, Не може ! ,, Крстови су само Турцима сметали оте се пароху из уста . ,, Еј , намој ти тако самном ! „ – наљути се одговорни друг .“ Немој да ти не издам дозволу за градњу ! ,, Али , хвала Богу , после свих мука и перипетија дозвола за градњу је добијена и тако је 22 . фебруара 1989 . г. ,, у сред зиме кад му време није ,, отпочета градња цркве на Светом бунару посвећена Светом пророку Михеју . Пар дана пре почетка темеља на нову цркву , председник Црквене општине Стеван Петрић пензионисани геометар и ја изашли смо на будуће градилиште да обележимо темеље . По општинској одлуци , величина будуће цркве требала је да буде 6 х 4 метра . Први колац сам ударио на западном делу будућег храма пружајући канап од севера ка југу у дужини од 6 метара . Господин председник је мало застао , нешто му није било јасно па ми рече : Зар неће бити димензија 6 х 4 ? Хоће , рекох му . Па онда 6 метери треба да иде од запада ка истоку а од севаре ка југу треба 4 метра . Тако је , Г . председниче , рекох му је . Али , они не знају колика нама црква треба . Ми ћемо обележити темеље и цркву изградити 11 х 6 метара , а они после ако смеју нека је руше . За само месец дана , у пролеће 1989 године из срца и душе плодне Војвођанске равнице , изникла је од црвене фасадне цигле нова црква , прва црква у Банату , која је подигнута после II светског рата . Градали су је зидари Стевана Јочића из Новог Кнежевца , уз свесрдну и свакодневну помоћ верника Новог Кнежевца . Иконе на иконостасу је осликала Марија Марјанов из Новог Сада . Свечано освећење је у присуству великог броја верника из Новог Кнежевца и околних места обавио Епископ банатски Др Амфилохије 27 . августа 1989 . г . на дан Св . пророка Михеја коме је ова црква и посвећена . На дан Вазнесења Господњег свечана литија иде од парохијског храма кроз поља до цркве на Светом бунару где се служи Света литургија са чином освећења летине . У међувремену је због вишегодишње суше , која је задесила просторе Северног Баната , Свети бунар засушио , као и сви други копани бунари у атару , па је у непосредној близини храма избушен нортонски бунар . Једини проблем , понекад представља већи део пољског пута који до цркве Светог пророка Михеја води кроз Черину слатину , јер свака мања падавина може да буде препрека да се до цркве дође . Често , они који осећају потребу за земаљским а још више за духовним миром и тишином , али и они којима је вода са Светог бунара помогла , дођу у ову цркву и на Свети бунар по воду . Ако би било среће , а још више разумевања да се реши питање прилаза цркви , тада би ова оаза испуњена небеским и земаљским миром постала стециште за одмор душе и тела . Од када је 1989 . г . саграђена црква на Светом бунару у њој се на дан Светог пророка Микхека служи Света Литургија . Народно предање каже да је ту негде , баш на Пландиште где је бик Сивоња свако вече долазио , некада био православни манастир . протојереј-ставрофор Бранко Попов Извор: Поуке.орг
  21. 3 likes
    Типик прописује да се на велике празнике Евхаристија служи врло рано, јер бденије врши функцију поста или припреме. На мање празнике без бденија, Евхаристија се помера за касније тако да - бар теоретски - у данима преко недеље она треба да се служи у подне. Најзад, у данима када је прописан строг и потпун пост у трајању од једног дана, Св. Причешће - које на одређен начин „прекида" пост - прима се увече. Значење свих ових прописа, који су, данас, сасвим заборављени или занемарени, је просто: Евхаристија, будући да је увек крај припреме и испуњење очекивања, има своје време служења или каирос, у зависности од дужине потпуног поста. А овај последњи или је изражен у свеноћном бденију или у индивидуалном посту. А пошто су среда и петак за време Великог поста дани потпуног уздржавања, служба причешћа, која је испуњење тога поста, постаје вечерња служба или вечерњe славље. Иста је логика примењена и за Бадње вече и навечерје Богојављења, такође дане потпуног поста, када се Евхаристија служи после вечерња. Ако се Бадње вече или навечерје Богојављења догоди у суботу или недељу, који су по православној традицији евхаристички дани, „потпуно" уздржавање се продужава до петка. Још један пример: Ако сс Благовести догоде у било који дан Великог поста од понедељка до суботе, прописано је да се Евхаристија служи после вечерњег богослужења. Ова правила, која се многима данас чине архаичним и неважним откривају основни принцип православне литургичке духовности: Евхаристија је увек крај припреме и испуњсњс очекивања, а дани потпуне уздржљивости и пост, будући да је најинтензивнији израз Цркве као припреме, бивају „крунисани" вечерњим причешћем. За среду и петак Великог поста Црква прописује потпуно уздржавање од хране до заласка сунца. Због тога су ови дани издвојени као подесни за посно причешће, које је као што смо напоменули, једно од суштинских средстава или „оружја" посне духовне борбе. Дани усредсређеног духовног и телесног напора обасјани су очекивањсм предстојећег причешћа Телом и Крвљу Христовом. Ово очекивање подржава наш напор, духовни и телесни. Оно га чини усмереним на радост вечерњег причешћа. „Подигнућу очи моје према висини откуда ми долази помоћ". И тада, у светлу сусрста са Христом, како је озбиљан и свечан дан који треба да проведем у свакодневном послу. Како сићушне и незнатне ствари, које испуњавају моју свакидашњицу, на које сам толико навикао да на њих и не обраћам пажњу, добијају потпуно ново значење. Свака реч коју изговорим, свако дело које учиним, свака мисао која прође кроз мој ум, постаје важна, јединствена, неопозива. Она је или „на линији" мога очекивања Христа, или јој је противна. Само време, које ми тако лако траћимо, открива се у свом пуном значењу као време спаса или осуде. Цео наш живот постаје онаквим каквим га је Христос учинио када је дошао у овај свет - вазнесење к Њему, или бежање од Њега у таму и пропаст. Нигде није боље и пуније откривено право значење уопште поста, и Великог поста, него у данима вечерњег Причешћа - значење не само Поста него и Цркве и хришћанског живота у њиховој свеобухватности. Целокупан живот, целокупно време, нада, узношење, сама васељена - у Христу су постали очекивање, припрема, нада и узношење. Христос је дошао, Царство Божије наступа! У „овом свету" можемо само наслућивати Славу и радост Царства небеског, а ипак као Црква, ми у духу већ живимо у томе Царству и окупљамо се за трпезом Господњом, где у дубини срца сазерцавамо Његову нестворену светлост и сјај. Ово нам је наслућивање дано да бисмо могли желети и волети Царство Божије и жудети за савршенијим заједничарством са Богом у предстојећем „дану без вечери", и сваки пут, опет, пошто смо окусили „мир и радост Царства нeбеског", враћамо се у овај свет и поново се налазимо на дугом, уском и тешком путу. Од славља се враћамо у живот поста, у живот припреме и очекивања. Очекујемо вечер овог света у коме ћемо учествовати у „тихој светлости свете Божијe славе", почетку који неће имати краја. Преузето из књиге Велики пост протојереја Александра Шмемана
  22. 3 likes
    Тај необичан став како људи Цркве треба да буду потпуно одвојени од живота прави нам иначе велике проблеме. Уноси у наше животе шизофрену подвојеност, чини нас скупином млаких и лицемерних људи који од Христове Цркве праве место за бежање од живота и проблема које живот у овом свету доноси. Као у дечијој игри али са некаквим наизглед убедљивим интелектуалним алибијем - цркву претварамо у заштићену кућицу у којој нам је омогућена пауза од свакодневних стресних догађаја. Тежимо идеалу недешавања, али не мистичког надилажења времена и догађаја него просто одмору у заштићеном добровољно прихваћеном резервату. Наравно да верујући људи не би требало да се страствено уплићу у политичке страначке сукобе.И наравно да не треба очекивати да висока јерерахија даје директиве за кога треба гласати на неким изборима. Али зар није необично то што се већина верујућих чим се врате у свет из "кућице" упусте мирне савести у политичке расправе и што многи од њих упорно гласају за људе који не само да се не управљају по хришћанским вредностима него чак и говоре против духовних циљева, омаловажавају духовне теме, па понекад отворено или прикривено раде и против саме цркве. Вероватно не би било добро да Црква (мислим ту наравно не само на јерархију него и на све верујуће људе који осећају припадност Цркви) заузме чврст став о томе за кога треба гласати, али више него забавно је замислити како би изгледали политички циркуси кад би политичари морали да мисле на хришћане-гласаче и кад би стрепели од тога шта ће они да одлуче. Никад се не зна колико ће људи себе доживети као Православне и црквене. Тај број може бити зависно од ситуације у хиљадама, десетинама или стотинама хиљада. Власти то у Србији одавно знају. И то давно пре комунистичких или ових садашњих времена. И циљ сваке власти је да наша црква буде под контролом. Отуда корумпирања и притисци на високу јерархију у сваком времену. Треба се томе одупрети. Није лоше то имати на уму кад престрого судимо садашњим владикама или свештеницима. И није лоше да имамо свест о томе да велики део кварова које региструјемо у црквеном животу долазе управо из тог извора. Из контроле које су разне службе успоставиле над појединцима у јерархији. То није ништа толико необично. Држава је држава, а Црква је Црква, Не само институција, него и Тајанствени организам, потенцијална озбиљна опозиција подразумеваним механизмима владавине. У загрљају државе и Цркве, Црква нигде није добро прошла. Али ако је Црква увек изложена политичкој контроли преко дела своје јерархије, не значи да једно слободно црквено јавно мњење у коме главну реч имају верујући, Народ Божији, не би могло да постане веома, веома утицајно. Ако већ не можемо да имамо миропомазаног владара који макар начелно признаје врховну власт Цара над царевима, не значи да треба да се миримо са безбожним владарима. А колико уопште хришћани озбиљно процењују своје политичко опредељење или га остављају неохристовљеном делу своје личности на слободно импровизовање - питање је за себе. У сваком случају није питање зашто се неко коме је Дух критеријум вредности бави световним и политичким темама, него пре - зашто се уопште не бави? Уплитање у политичке игре - не, али хришћанско суђење и просуђивање и прихватање одговорности поготово у временима кад су сви збуњени, можда ипак - да. Да то не би постала област нових манипулација потребно нам је јачање црквеног јавног мњења, црквене јавности. За почетак да забринемо бахате политичаре и да сами схватимо да Црква није ничије власништво сем Христово. Последице те спознаје су много озбиљније од било каквих политичких избора.
  23. 3 likes
    Најбољих ученика нигде нема. Ко зна где су заглавили, или су у Немачкој, или овде, али без посла, или још уче, или су на нервним клиникама, или су се несрећно оженили неком најбољом ученицом, или су се разочарали у живот – а ко такве уопште третира у животу! Њих се више нико не сећа. Претрпели су потпуни фијаско. Заборавили су их чак и њихови професори! Заборавили су их јер су морали. Доведени пред свршен чин, да цео њихов живот и рад не би био промашен, а све чему уче децу погрешно, професори су почели да се поносе својим најгорим ђацима, да их накнадно проглашавају најбољима, евоцирајући успомене на њихове чувене одговоре и бриљантне задатке. Најгорим ђацима све је нормално, па им од тога и нема ништа природније! Замислите професоре који су свој позив озбиљно схватили, који уче децу како да успеју у животу, а у животу успевају једино они који их нису слушали! Како се осећа стари строги професор који верује у своју мисију и своје критеријуме, а чим укључи телевизор: Угледа неког од својих најгорих ђака како води главну реч, Или оде у биоскоп, а у филму главну улогу тумачи његова најгора ученица, Кад са пријатељима једино разговара о мудрости, генијалности и великим делима бивших најгорих ученика, Кад му се бивши најгори ученици, проблеми својих школа и застиђа својих родитеља, смеју с насловних страна илустрованих часописа, Кад види да су по његовом мишљењу најгори постали асови, бардови, старови, прваци, ветерани, крем, Кад најгоре ученике сахрањују у алеји великана, додељују им награде за животно дело, Кад школе носе имена најгорих ученика, Кад… Али ко би набројао све успехе најгорих ђака? То би било достојно најјачих пера, кичица и камера! И шта друго преостаје професору, старом искусном педагогу, него да у таквој ситуацији најгоре прогласи најбољима, и да на њиховим примерима васпитава нове генерације. http://iskra.co/kolumne/o-trijumfu-najgorih-djaka/
  24. 3 likes
  25. 3 likes
    - Заиста, тужно искуство сведочи да више од 2/3 деце, васпитаване у Православљу од малена, при наступу прелазног периода одбацују оцрковљеност као терет. За то постоји неколико узрока. Први је то, што оцрковљеност у садашњим постсовјетским породицама повремено бива лишена истинског хришћанског садржаја, представљајући чудну мешавину идеологија, окултизма и „совјетских“ комплекса, прилагођених православној употреби (неодговорност – под маском „послушања“, неуважавање себе и других људи – под маском „смирења“, нејединство и злоба – под маском „борбе за чистоту Православља“ итд.). Деца једноставно не добијају право хришћанско духовно и морално васпитање, не долази до њиховог сусрета с Христом; зато, када достигну узраст формирања личности, у коме се сви ауторитети подвргавају сумњи, - „црква без Христа“ тај тест не пролази. Јер ако је дошло до живог сусрета с Христом, од Њега се не може отићи. Куда бих отишао од Духа Твог и од лица Твога куда бих побегао? (Пс. 139, 7) Црква само због тога и постоји, да би дошло до тог сусрета, да би контакт с Христом јачао и развијао се. Ако баш такве оцрковљености у породици нема, тада деца постају момци и девојке и због посебно јаке осетљивости прелазног периода к истини или њеном одсуству, к лажи и лицемерју, псеудо-оцрковљеност одбацују. Други узрок је тај што због те појачане осетљивости у препознавању истине и лажи, тинејџери почињу да осећају недостојно стање многих страна савременог православног живота. Омладина одлази, не из Православне Цркве, већ из данашње руске варијанте оцрковљености. У њој нема многих атрибута истинске Цркве: заједништва, љубави, солидарности, слободе, истине и храбрости да се говори истина, скромности, мудрости, неподлегања стихијама савременог света. Њихово место заузима хипертрофирана богослужно-дисциплинарна страна, на коју су их принуђивали родитељи целог њиховог живота, стварајући у њима убеђење да је Христова Црква само посећивање црквених служби. Тако је све то постало циљ само себи, „мораш“ и „не смеш“, пост, забране, обавеза стајања на служби и кућно читање једног та истог досадног правила, и омладина то одбацује зато што тамо нису нашли Христа и Његову Цркву. То пусто место непостојеће истинске оцрковљености, код нас заузимају ствари у суштини нецрквене. Управо од тога и бежи омладина. Од гунђања на савременост, политикантства, комерцијализације, од тога што се говори једно, а ради се сасвим друго. Од патетичности и лицемерја одраслих, од демонстративног формализма, свођења хришћанства само на црквену лексику и уску поткултуру. Од тога, што се моралност, искреност, поштење у савременом друштву, а као последица тога и у савременој оцрковљености, подвргава деформацији. Од тога, што на све то нема никакве реакције од стране свештеника. Од тежње да површно Православље угуши сваку духовност и емоционалност, које играју велику улогу код омладине у прелазном периоду. Од идеологије „ко свиња лежим у блату“. Од изолационизма и злобе према целом свету, што посебно тешко пада оним младим људима, студентима, који су боравили у Европи… У потпуности одбијају од себе наша црквена „страшила“, апокалиптика, „младостарци“, кукајућа ходочашћа и остало. Од тога и беже. И не треба говорити да одлазе с неком агресијом – пре с умором и жељом да збаце са себе тај терет. Од Христа умор не постоји, живот Њиме и с Њим сваке секунде је узбудљив. И ако у најосетљивијој доби омладина оставља Цркву, значи, Христа они у нашем црквеном животу нису ни нашли."
  26. 2 likes
    У четвртој недјељи поста Црква Христова слави успомјену на Светог Јована Лествичника, писца, широм хришћанског свијета, познате књиге "Лествица". Мишљење Цркве о овом дјелу јесте изузетно високо. "Лествица" се по духовној висини приближава ријечима Писма, та књига јесте ремек дјело патристичке мисли и духовног искуства. Према древним статуту у потпуности је треба прочитати током посне литургије. "Лествица" представља и уџбеник из монашког живота. Монаштво је одувек било и остаће "свјетлост мирјанима", сабрање највјернијих присталица Христа Спаситеља. Духовни подвиг, исправан и законит, јесте Свјетлост Христова која обасјава ум и срце човјека. Због тога се толико монаха налази међу познаваоцима Светог писма и аутентичним духовним ауторима. Благодат Божија открива тајне монасима, љубитељима духовног живота. Та душеспаситељна знања Божији угодници са правом хришћанском љубављу дијеле са свима који желе Божију милост и спасење ... А шта је са мирајнима? Да ли је њима могуће, будући да "имају жене и дјецу", приближити се благодатном огњу - извору духовне мудрости? Можемо ли да се одвојимо од свакодневне вреве, расијаности и заузетости тешкоћама породичног живота и да додирнемо монашко искуство у дјелатном прослављању Светог Јована Лествичника? Или ми само треба да на дан великог испосника слушамо кратке проповједи о његовом животу? А, можда, је опасно нама лаицима, да се укључимо у "висине духовног живота", од којих је само један корак до прелести и штетних самоузвисивања. Наши побожни преци вољели су да поново ишчитавају "Лествицу", нарочито током поста. Као и Писмо, "Лествица" се сваки пут чита и разумије на нов начин, као да Дух свети постаје ближи нама. Жеља да се учи из искуства и традиције Православне цркве, откривања смисла светоотачких изрека, одбацивање претходног погрјешног разумијевања – све су то добри знаци да се крећемо у правом смјеру, а да је наш духовни живот изграђен исправно. Хајде да не губимо наду, ако читајући "Лествицу" имамо потешкоћа да је разумијемо у цјелини, или ако не схватамо поједине дијелове. Господ не захтјева висок интелект, већ кротка и понизна срца. Ово је најважније правило аскетизма и хришћанске теологије. Аутор "Лествице" је Препобни Јован, игуман на Синају, назван од Цркве Лествичник. Он је провео као монах око 60 година; примио је од Бога изобилне дарове милости, те је Преподобни до краја свог овоземаљског живота постао мудар ментор Источног монаштва. Као што знате, монаси се боје да напишу књигу, због покајања и борбе против страсти. И само дужност љубави инспирише их да постану наставници. Јована Лествичника је та дужност љубави натјерала да напусти тиховање, молитвено подвизавање и контемплацију, да би пером пренио непроцјењиво искуство братства, које је стекао деценијама строгог монашког живота. Хајде да отворите "Лествицу" и на почетку пажљиво прочитате стихове 25. и 26. у првој фази, на тему одрицања. Одрекни се свијета и подучавај браћу, као што су Ава Доротеј и Преподобни Исак Сирин почињали са истом темом. Одрицање од свијета - није само брига манастирских зидова и усвајање монашког завјета. Свијет јесте концепт колективитета. Свијет који је пао далеко од Бога; као комбинација свих страсти, „лежи у покварености“ (Јн.5,19), живи гријехољубиво, у њему влада „пожуда тијела, пожуда очију и понос живота“ (Јн 2,16. ). То је овај наш свијет од кога позива да се одрекнемо Преп. Јован Лествичник. Дакле, у "Лествици" стих 25 позива сваког хришћанина да рјеши важан духовни проблем - изабре пут спасења према осјећањима своје душе. У ову сврху, према Преп. Јовану Лествичнику, потребно је да се уложи "напор, савјет духовног оца и сопственог расуђивања." Као плод таквог труда хришћанину ће временом Божја воља, да укаже на одговарајуће "мјесто и начин живота", као и "пут учења", умјетност одрицања од свијета. Упознати Божију вољу према себи јесте најважнији задатак, свакога који одлучи да се спасе. Кренути на пут Живота, од Бога дат, представља кључ успјешног духовног рада и самопоуздања у исправност почињених дјела. Хришћански испосници су увијек тежили томе да буду Богоугодни, да сопствено усавршавање ускладе са Божјом вољом. Сви Свети оци сматрали су самовољу извором пада и искушења. Важно је примити слободу човјека као велики дар Божији. Избор на путу спасења одвија се потпуно бесплатно, без икаквог насиља и принуде. Сама воља Божија не спрјечава особу да учини лични избор, слобода одговара духу Јеванђеља. Бог је благословио све што је добро и чисто. /.../ Међу многим духовним инструкцијама Преп. Јована Лествичника, изаберћемо једну, по нашем мишљењу, веома важну. Сумирајући искуства древних Светих Отаца, Преподобни охрабрује сваког који се спасава да "иде царрским путем." Другим ријечима, тај пут се назива "средњим", и, у складу са "Лествицом", он "многима приличи." У вези са монашким животом говори о "трпељивом боравку у општежитију." Сама "Лествица" је написана првенствено за општежитијне манастире и позива углавном на праксу врлине послушност. У том смислу, мирјани могу извући из ове књиге много душеспасоносних упутстава. Послушност, за разлику од непоседовања или дјевствености, јесте врлина "универзална" и јавно доступна. Друга ствар је да свака врлина има своју висину, а мирјани треба скромно да одржавају ону која им доликује. Са послушноћу увијек је био проблем у свим манастирима, и мирјани могу из тог искуства много да науче. Знајући за подобну ситуацију у свијету не можемо стајати мирно, или се предати унинију. Морамо да живимо садашњи дан и чинимо све што је у нашој моћи. Како пронаћи овај "царски" средњи пут? Какви су његови путокази? Који су добри плодови на том путу и искушења која чекају оне који се њим спасавају? Слична питања од интереса су за многе од нас. Одговори је дјелимично садржан у стиху 25, "Лествице", који се односи на личну "марљивости, савјет духовног оца и сопственог расуђивања." Све ово ће помоћи у избору "златног пута." Поред тога, треба додати важну функцију у одабиру пута. Ради се о избјегавању крајности и разних "ексцеса." Тамо гдје је све исправно - постоји и "царски пут". Исправност не значи стагнацију и мировање. /.../ Наш пут ка спасењу је тежак. Када идемо њим, морамо остати "у стабилном стању", усавршавајући своју "духовну издржљивост." Другим ријечима, хришћански труд мора да одговара нашој снази. Исправни рад јесте онај који одржава подвижника "у духовном тонусу," пружајући му радост и задовољство, помажући да се превазиђу неактивност, нерад, све што доводи до унинија. Суочени смо са важним задатком - да се избјегну крајности, тј. прекомјеран рад и пагубну лењост. "Духовно је састрадавати", односно имати врлину стрпљења, то је неопходно сваком хришћанину. Није чудно што је та врлина од светих отаца названа "кућом душе", а у Јеванђељу се каже да само "онај ко претрпи до краја, биће спасен" (Мат. 24,13). Све ово показује знаке "царског начина" спасења, која је речено у "Лествици". Понављамо да "свако треба да размотри на који начин то одговара његовим особинама и способностима." Духовни живот јесте динамичан процес, то је већ "наука о науци" и "умјетност умјетности." Но шаблони и упутства не могу да се примјењују овдје. Чак је и духовни отац само један поглед - то је само добар и мудар савјет да изврши или не изврши нешто, који је бесплатан за човјека. Кретање за Христом може да буде само слободно и добровољно. Бог жели да човјек само благовољенијем, приноси свом Небеском Оцу најчистију вјеру, послушност и љубав.
  27. 2 likes
    Деманти из Епархије шумадијске Поводом потпуно неистинитих, злонамерних и тенденциозних навода објављених у таблоиду Ало!, а усмерених против Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована, ми, архијерејски намесници у Епархији шумадијској, уз свој потпис и у име свог свештенства, обавештавамо верни народ наше Епархије и све заинтересоване да свештеници Епархије шумадијске никада нису потписивали било какву петицију против свог духовног оца и Архијереја Цркве Божје у Шумадији, нити да је Епископ шумадијски г. Јован против свог свештенства и монаштва икада предузимао мере који би били у супротности са канонским предњем Цркве и законима Републике Србије. Свеукупно стање у Епархији шумадијској разматрано је на редовној годишњој седници Епархијског савета 13. фебруара 2017. године и том приликом су сви видови црквеног живота у Епархији оцењени највишом оценом, уз закључак да је на свим пољима постигнут значајан напредак. Патријаршијски управни одбор Српске Православне Цркве је потврдио да је материјално-финансијско пословање Епархије шумадијске исправно и стабилно. Епископ шумадијски г. Јован је током прошле године одслужио 339 светих Литургија на којима је кроз проповеди поучавао свештенство, монаштво и верни народ спасоносном смислу хришћанског живота и значају празника које смо прослављали. Учешће верника, посебно младих и деце, у светим Литургијама је из године у годину све бројније. У свим већим местима Епархије редовно се одржавају теолошка предавања, хуманитарне и харитативне акције, као и друге активности својствене црквеном предању. Свештенство и монаштво редовно учествује, уз завидну заинтересованост, на стручним семинарима и предавањима. О пензионисаним свештеницима, удовим попадијама и свим потребитима Епархија шумадијска, кроз наменске фондове, ефикасно брине обезбеђујући свима одговарајуће принадлежности. У свим црквеним општинама и манастирима, у којима је започета изградња нових цркава, парохијских домова, конака, црквених сала, звоника, већина тих грађевина је окончана. И даље се планирају и започињу радови на новим црквеним објектима. Наш Епископ је у свим местима које је посетио врло топло и са љубављу дочекиван, и од свештенства и од народа. Нико и никада Владику Јована није повезивао са карактеристикама које се наводе у поменутом таблоиду, изузев „анонимних потписника“ непостојеће петиције. Дисциплина свештенства и монаштва је задовољавајућа, најчешће и примерна. Свештеници, монаси и монахиње Епископа шумадијског Господина Јована доживљавају као свог духовног родитеља. Ако и има текућих потешкоћа, којих неће бити само у Царству Божијем, оне на било који начин не доводе у питање редовно стање у Шумадијској епархији које је установљено благочестивим животом хришћана кроз векове – на жалост „анонимних потписника“ непостојеће петиције, односно наручилаца срамног текста у такозваним новинама „Ало“. Професор др Зоран Крстић, архијерејски заменик Епископа шумадијског, редовни професор Универзитета у Београду Миладин Михаиловић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник опленачки и вршилац дужности архијерејског намесника рачанског Саво Арсенијевић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник лепенички и вршилац дужности архијерејског намесника левачког Велибор Ранђић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник јасенички Мића Ћирковић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник орашачки Љубиша Смиљковић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник космајски Златко Димитријевић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник колубарско-посавски Видо Милић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник бељанички Мр Рајко Стефановић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник крагујевачки Небојша Младеновић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник белички Жељко Ивковић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник младеновачки Епархијска саопштења |
  28. 2 likes
    Ђакон Драган Танасијевић: Хиландар - мати српске духовности У галерији Парохијског дома Спомен-храма Светог Саве на Врачару ђакон Драган С. Танасијевић, званични фотограф Информативне службе Српске Православне Цркве, приредио је изузетно предавање на тему Хиландар - мати српске духовности и уз пројекцију изабраних светлосних записа присутнима пружио још једно сазнање о Светој српској царској лаври, манастиру Хиландару. О свету и вечности Свете Горе Атонске и манастира Хиландара, светлописац и уметник по вољи Божјој, ђакон Драган Танасијевић казивао је несвакидашњу причу допуњујући је фотографијама које су се низале у ниску бесцен бисера српске духовности. За сат и по времена, колико је трајало Ђаконово предавање, многобројна публика је, из слајда у слајд, из речи у реч, могла на необичан начин да закорачи у Врт Пресвете Богородице Атонске и осети исту благодат коју је Ђакон осећао при сваком боравку на Светој Гори. Као да су из сваке фотографије могли чути речи: „Сведочим речју и фотографијом истински сусрет са Богом и вечну истину да је Христос Пут, Истина и Живот!“ Тако потписује своје фотографије ђакон Драган С. Танасијевић који је публици даривао безброј истина и сведочанстава о Српској Цркви и српском роду у нашем времену. Са лакоћом врсног предавача - а ђакона Драгана ретко можемо да видимо у тој улози - поблика је ходила светогорским стазама до капије манастира Хиландара, обилазили су манастир са свих страна, посматрао светињу из врта, са хридина, са брда... Улазили су у Хиландар и дивили се свему што тамо српи род има, а што је ђакон забележио фотографијом која остаје за сва покољења. Многобројна публика могла је да види како је манастир Хиландар изгледао седамдесетих година прошлог века, пре пожара, видели је манастирску трпезарију, монахе и подвижнике, данас блаженопочившег проигумана Мојсија... Преламале су се фотографије, црно-беле, оне у боји. Из светлописа ђакона Драгана слушали су шум мора, додирнули најмање зрно песка на пешчаној обали пристаништа Свете Горе. Чудесна лоза Немањићка, која помаже да благодаћу Божјом многа деца дођу на свет, казивала је своју причу, свој вишевековни живот; да – тако се чита фотографија, јер она се не мора само гледати, она је посебан свет и чита је свако за себе онако како је и доживљава. Ђакон Драган С. Танасијевић је из свог богатог опуса, посебног духовно-уметничког стваралаштва, пренео само део руком и оком записаних дела Господњих и лепоте коју нам је Он подарио. Мисионарско предавање ђакона Танасијевића са пажњом је пратило мноштво народа, а као музичка завеса у даљини све време се чуло светогорско појање! За потребе Српске Православне Цркве ђакон Драган С. Танасијевић годишње уради између 40.000 и 70.000 светлосних записа. Од 31. марта 2008. године ради у Информативној служби Српске Православне Цркве; у чин ђакона рукоположен је у Саборној цркви у Београду на празник Светога Прокопија, 21. јула 2008. године. Фотографијом се бави од 1973. године, а излаже од 1978. године. Звање мајстора фотографије стекао је 1982. године, као и диплому машинског инжињера; статус самосталног уметника стиче 1991. године; звање истакнутог уметника фотографије добија 2002. године. Већи део радова су му постали саставни део приватних и музејских збирки у нашој земљи и свету. У досадашњој богатој биографији има више од 880 колективних и 56 самосталних изложби, више од 90 награда и 130 признања, диплома и захвалница и бројне фотографије са путовања по Француској, Немачког, Енглеској, студијских путовања, међу којима су Корзика, Света Гора, Цејлон, Јерусалим... Објавио је и више фотомонографија: Приближавање Хиландару, Чувари светиње - манастир Високи Дечани, Портрети 1994.-2005., Патријарх Павле - светлописи 1994.- 2007 и још многе друге. Ужа специјалност су му портрети. Позирала су му тројица српских патријараха (данас блаженопочивши патријарси Герман и Павле, као и садашњи Патријарх, Његова Светост г. Иринеј), чланови династије Карађорђевић, чланови САНУ, као и многе личности из културног, уметничког, , друштвеног и политичког живота Србије. Зорица Зец
  29. 2 likes
    У раду конференције је учествовао и Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј који се присутнима обратио са посебним рефератом. Епископа Андреја пратили су на овај важни догађај парох женевски јереј Александар Ресимић и секретар Црквене општине у Женеви г. Владимир Станковић. Седници је присуствовао и амбасадор Србије при Уједињеним Нацијама г. Владислав Младеновић са сарадницима који су одлично организовали протокол учешћа Преосвећеног Епископа г. Андреја. Конференцију су организовали високи државни и црквени представници Русије, Свете столице, Јерменије и Либана, а подржали су је сталне мисије при УН у Женеви Србије, Бразила, Грчке, Кипра, Мађарске, Хрватске и Шпаније. Конференција је део опште дискусије коју је пре две године, током заседања Савета за људска права Уједињених нација, на предлог Либана, Русије и Ватикана прихватила група од 65 земаља, потписница заједничког документа под називом Подршка хришћанима и другим заједницама који се односи нарочито на драматичну ситуацију у региону Блиског Истока и Северне Африке. Међу говорницима на овом изузетно важном заседању били су министри спољних послова Републике Мађарске и Републике Хрватске, представници Владе Републике Србије и бројни амбасадори сталних мисија при УН у Женеви. Са црквене стране у раду конференције учествовали су Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Руске Православне Цркве, бројни високи представници Православних Цркава Русије, Грчке и Кипра, представници Римокатоличке Цркве и Светског Савета Цркава, као и других високих међуверских тела. Догађај је привукао велику пажњу представника невладиних сектора, академија и медија. Учесници конференције су изразили забринутост због учесталог насиља против хришћана у савременом свету које је попримало стравичне форме истребљења и верског чишћења, нарочито у региону Блиског Истока и Северне Африке али и на територији Украјине и Косова и Метохије. Опстанак хришћанских заједница у овим деловима света доведено је у питање због прогона од стране екстремистичких група, због физичког истребљења голоруког народа са својих древних огњишта и због скрнављења њихових културних добара. Поздрављена је заједничка декларација усвојена у Хавани прошле године од стране Патријарха московског и све Русије г. Кирила и Папе Фрање у којој се апелује на Међународну заједницу да предузме хитне мере заустављања истребљења и егзодуса хришћана са Блиског истока. Говорници су се позивали на многобројне извештаје о растућем радикализму усмереном против хришћанских заједница у поменутим областима кроз наметање вредносних система који су у супротности са хришћанским ставовима и учењем. Поред дубоке забринутости, учесници конференције су једногласно изразили своју спремност да се кроз дијалог и поштовање различитости и кроз обнову система вредности настави борба за општи одрживи мир у свету. Такође је назначена и важност промовисања појачаног међународног дијалога верских заједница како би се сачували правда и мир у свету, и наставио пут подједнаког развоја друштва. Извор: Епархија аустријско-швајцарска Хришћански свет
  30. 2 likes
    Знамо да је Исус изузетно познавао Стари Завјет, а не сумњамо да је библијске књиге упознао као дијете. У Његово вријеме у доба дјечаштва и младенаштва, главни центар за обуку, поред породичне куће, могла је да буде локална синагога - коју је посјетио много година касније, као одрасла особа. Ту је, учествујући у суботњим молитвеним сабрањима са својим родитељима, дјечак Исус могао да чује речи Писма, да присуствују дискусијима одраслих и „упија“ Свето Писмо, ријечи Псалама, молитава и химни. О томе како су изгледали молитвена сабрања у синагогама Исусовог времена, Филон Алексанријски пише: "На тај начин, сваког седмог дана у сваком граду су отворене хиљаде школа здравомислија, умјерености, храбрости, правде, и осталих врлина, у којима су ученици мирно сједели са отвореним ушима и пуном пажњом како би се задовољиле духовну жеђ ријечју наставника, и гдје би веома искусна (опитна) особа устајала и казивала све најкорисније и које ће допринјети расту добра у животу ". [5] Филон, не случајно, изједначава школу и синагогу: читање Библије и њено тумачење са искусним ментором чине претежни дио суботњих сабрања у синагоги. По свему судећи, никакву другу школу осим синагоге Исус у младости није похађао. Не постоје докази да је учио од неког чувеног рабина, или у филозофској школи, или при Јерусалимског храму. Јевреји, који су га чули у храму у Јерусалиму, питали су се: Како Он зна Писма, будући непоучен? (Јов. 7, 15). Ријеч „непоучен“ говори о недостаку Његовог формалног образовања, какво су имали књижевници и фарисеји тога доба. За савременике, Исус је био самоук, а када је имао улогу наставника, то је проузроковало пометњу не само у Његовом родном граду, у коме су сви знали за овој недостатак образовања, већ и у Јерусалиму, у коме је сматран придошлицом и странцем, и чијим становницима није било јасно по ком праву улази у оновремену затворену корпорација учитеља и књижевника. Недостатак формалног образовања не искључује повремене контакте Исуса са учитељима. Једну такву епизоду сачувало је за нас Јеванђеље по Луки. Она говори о томе да су Исусови родитељи ишли сваке године у Јерусалим за вријеме Пасхе (види. Лк. 2, 41). Обичај да се посјети Јерусалим за Пасху био је широко распрострањен, и многи побожни Јевреји строго су га поштовали. Исус је задржао тај обичај до краја својих земаљских дана. Јеванђелистичка прича: " И кад му би дванаест година, узиђоше они у Јерусалим по обичају празника. И када проведоше дане, и враћаху се, оста дијете Исус у Јерусалиму; и не знаде Јосиф и мати његова; Него, помисливши да је са друштвом, отидоше дан хода, и тражаху га међу сродницима и познаницима. И не нашавши га, вратише се у Јерусалим да га траже. И послије три дана нађоше га у храму гдје сједи међу учитељима, и слуша их, и пита их. И сви који га слушаху дивљаху се веома његовој разборитости и одговорима. И видјевши га запрепастише се, и мати његова рече му: Чедо, што нам тако учини? Ево отац твој и ја тражисмо те с болом. И рече им: Зашто сте ме тражили? Зар нисте знали да мени треба бити у ономе што је Оца мојега? И они не разумјеше ријеч коју им рече. И сиђе с њима и дође у Назарет; и бјеше им послушан. И мати његова чуваше све ријечи ове у срцу својему. И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи." (Лк. 2, 42-52). Од кога Јеванђелиста зна за ову епизоду? Једини могући извор - Дјевица Марија, који је причала о томе са Луком или неким другим од апостола (Петром?), чије је ријечи Лука могао да напише. Многи детаљи наратива указују на то да је цијела сцена овдје описана ријечима Богородице: изгледа као да видимо сцену очима. У ријечима Јеванђелисте да су сви који су чули Исуса били запањени Његовим разумијевањем и одговорима, чујемо глас љубави родитеља, препричавање епизода много година касније. Исти глас се чује у емоционалним ријечима мајке: „Сине! Шта си нам учинио?“ Коначни услови наратива (и Његова мајка чува све те ријечи у свом срцу) је такође, непобитно указују на извор: нико осим мајке није могао сачувати у срцу ову епизоду и ријечи, који су јој у то вријеме биле несхватљиве, али је касније схватила да су те ријечи као "оружје" положене у њено срце. Наставиће се. Фусноте при свршетку комплетног текста.
  31. 1 like
    "Потребно је схватити да је дошло до озбиљне промјене и демографског и покрета народа у посљедњем рату, да је Републике Српска необично важна за нас, али исто тако важно је да се води брига и о народу изван Српске", истакао је владика Григорије. Епископ Григорије је након сједнице савјета епископа Српске православне цркве /СПЦ/ са сједиштем у Републици Српској и Федерацији БиХ, рекао новинарима да је данашњи састанак само увод пред засједање Светог архијерејског Сабора СПЦ. Он очекује да ће на Сабору, који треба да се одржи средином маја, бити попуњено упражњено мјесто у Митрополији дабробосанској. Као један од закључака владика Григорије је навео и потребу да вјеронаука у Републици Српској буде у равноправном положају као и у Федерацији, због чега ће, како је навео, ускоро затражити састанак са властима у Српској, за који се нада да ће бити отворен и искрен, те са најбољим рјешењима за српски народ. "Нама је важно да у Републици Српској имамо исти приступ вјеронауци као што имају у Федерацији Бошњаци и католици Хрвати", појаснио је епископ Григорије. Састанку у Владичанском двору у Добоју присуствовали су и епископ бихаћко-петровачки Атанасије, епископ бањалучки Јефрем те епископ зворничко-тузлански Хризостом. Извор: СРНА http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=246193
  32. 1 like
    Размишљао сам да ли као професионални историчар и познавалац популарне културе имам довољно знања да разматрам Кустуричине вишеслојне уметничке идеје? Уколико се охрабрим да напишем, да ли ће моја тумачења бити сасвим погрешна а коментар о филму недовољно квалитетан? Када се гледалац суочи са великим делом које аутор, Емир Кустурица, назива својим „политичким тестаментом“, може ли бити претенциозан уколико се подухвати задатка да напише приказ? Са супругом Јованом дуго сам разматрао догађаје у филму, ликове, појаве, слике, симболику, асоцијације. Неколико дана смо о томе дискутовали па је тако сазрела моја намера да ипак напишем приказ филма. Филм На млечном путу Емира Кустурице је сниман у Републици Српској и Републици Србији, у појасу од јужне Херцеговине до југозападне Србије. Емир Кустурица игра главну улогу. Поред Кустурице главне улоге тумаче Моника Белучи, Слобода Мићаловић и Мики Манојловић. Музику је компоновао Стрибор Кустурица. Редитељ Емир Кустурица каже да се кроз филм провлаче три истините приче: „Прва је биографија жене која је бежала од генерала СФОР-а, који је био заљубљен у њу. Друга је о Србину из Коњица, који је терао овце у минско поље да би га прешао и трећа о човеку из Авганистана, који је преживео захваљујући томе што је хранио змију“. Кустурица је ове три приче уподобио тако да су с његовим генијалним фантазијама стопљене у нераздвојиву целину. Филм је светску премијеру имао 9. септембра 2016. на 73. Филмском фестивалу у Венецији. Српска премијера је одржана 16. јануара 2017. на 10. Међународном филмском и музичком фестивалу Кустендорф у Дрвенграду на Мокрој Гори. У Београду је први пут приказан 24. фебруара 2017. када је њиме отворен 45. Фест. Потом је почело биоскопско приказивање широм српских земаља. Филм На млечном путу даје љубавну, богољубиву, родољубиву, слободољубиву, истинољубиву и правдољубиву поруку. Љубав је, дакле, централна тема филма. Љубав мушкарца према жени, љубав жене према мушкарцу, љубав према Богу, љубав према новом животу, љубав према српској нацији и држави, љубав према слободи, љубав према истини, љубав према правди. Све те љубави чине вертикалу људског достојанства. Све те љубави не могу, наравно, остати без изазова који у филму започињу ратним сукобима. Они асоцирају на распад југословенске државе (1991–1995). Кустурица хрватске војнике приказује у црним униформама, истоветним оним које су носили усташки бојовници у Другом светском рату. Кустурица тиме прави пуну симетрију између Павелићевих и Туђманових идеја без икакве намере да у том смислу буде лажно политички коректан. Кустурица о томе даје истинит исказ. Сурове балканске поделе догађају се, према Кустурици, у уоквиреном простору и у протоку времена који је утврдила Аустроугарска. Наиме, аустроугарски сат, гломазна старудија из времена црно-жуте окупације Босне и Херцеговине, и даље откуцава у такту југословенских подела. Сваки покушај да се та злослутна справа заустави завршава се дубоким посекотинама и тровањем рана Милене (Слобода Мићаловић) и Невесте (Моника Белучи) које не могу да зарасту природним путем. Семе зла које је посејано из Беча, затровало земљу и људе, није искорењено. Али, не оличавају зло само аустроугарски механизам, усташке униформе и исламистички главосеци. Зло се огледа и кроз домаће локаторе који усмеравају савремене иностране агресоре. Зло се може огледати и кроз гуске које се купају у туђој крви, као о асоцијацији на бројне ведете којекаквих организација које су се током деведесетих година 20. века, али и све до данас, надимали од америчких долара, британских фунти, немачких марака и европејских евра. Кустурица, међутим, о гускама каже нешто сасвим другачије: „То да гуске чекају да неко закоље свињу и да скоче у крв како би привукле муве да би могле да доручкују, јесте прича која се десила у миру, али ми се чинило да она некако због те крви и сталног жртвовања, иде јако добро уз рат“. Кустурица ме није убедио у ово. Имам у виду сцену с ћурком у његовом филму Завет и једно презиме исписано као графит изнад ћурке. Савремене иностране убице, у Кустуричином филму приказане у скупоценим униформама и опасане разноразним оружјем, немилосрдно су – док су говориле енглеским језиком – пржиле људе који су се радовали доласку мира. Реч је о асоцијацији на британске специјалце у црном. С тим у вези, једна од песама коју су Коста (Емир Кустурица), српски војник који на магарцу преноси млеко за своје саборце, и његови ратни другови певали била је: „На овом свету неће бити рата кад не буде Великога брата“. Специјалци у црном – нећемо погрешити ако подвучемо да је Кустурица преко њих указао на НАТО пакт – уништавају сваког ко им се нађе на путу. Њихове терористичке тројке устремљују се и на љубав мушкарца и жене. Њихова намера да униште љубав Косте и Невесте симболизује исконско зло оличено у НАТО генералу који наређује ликвидацију жене јер није могао да је освоји. Кроз лов на двоје људи који им нису учинили ништа нажао, од херцеговачког крша до Светог бора на Каменој Гори у југозападној Србији, уочава се и српско страдање које не познаје границе. Тунел кроз који се пролази из Херцеговине ка Србији, може служити као двосмерни пролаз ка уточиштима српског народа. Костина и Невестина љубав носи хришћанску поруку везаности мушкарца и жене. Док их терористичка тројка лови, у њиховом односу не недостаје пожртвовања. Њихова љубав није, дакле, само романтична. Када се Невеста дави у рибарској мрежи, кријући се у реци од евроатлантистичких тројки, Коста је спасава ризикујући свој живот. Када Коста поломи ногу, Невеста га носи на својим леђима. Коста јој каже да то „нема смисла“, а Невеста му одговора: „Ма пусти, то је љубав“. Кустурица је успешно у свој филм убацио причу о змији која је спасила једног младића у време Совјетско-авганистанског рата (1979–1989). Наиме, млади совјетски војник, који је био кувар, хранио је змије остацима хране. Током мркле ноћи једна од змија га је чврсто обавила тако да не може да се помери. Када је свануло, змија је отишла својим путем, а младић у страху ка логору где је све чланове јединице затекао убијене. Змија му је, по тој причи, спасила живот. Као што је змија, у Кустуричином филму, српском војнику Кости на истоветан начин спасила живот. Заузврат, наравно, јер је пила млеко исцурело из канти које су пробушили непријатељски хици. Та иста змија није успела да спаси живот и Невести, коју су заједно с Костом и стадом оваца, евроатлантистички војници након хајке утерали у минско поље. У моменту Невестине смрти, Коста пада у очај и корача ка смрти, али га на том месту зауставља пастир који му скреће пажњу да се нико неће сећати те велике љубави ако и он оде у смрт. Десет година касније, Коста је српски калуђер чији је подвиг да тешким херцеговачким камењем, које носи узбрдо, прекрије минско поље на којем је страдала Невеста. На његовом православном монашком путу, који се догађа сада, сусреће се са медведом с којим дели храну из уста. Тај медвед би могао симболизовати повратак Русије на Балкан, као што би Костин нераздвојни соко могао симболизовати физичку, моралну и родољубиву снагу српског народа. Моника Белучи је глумила на српском језику. Тиме нам је пуно учинила. Но, и Емир Кустурица је пуно учинио њој тиме што ју је позвао да глуми у српском и православном филму. А њих двоје пуно су учинили нама. Филм На млечном путу Емира Кустурице је ремек-дело.
  33. 1 like
    Епархијско такмичење је, у специјализованом кабинету за Православну вјеронауку, отворио инспектор просвјетно-педагошки савјетник за Православну вјеронауку у РПЗ РС господин Славољуб Лукић, а као домаћин такмичења, које је веома добро организовано, дјецу-такмичаре и вјероучитеље поздравио је директор школе Синиша Беговић. Организација "World Vision" припремила је прикладне поклоне за све такмичаре, док је поклоне за најбоља три учесника као и ручак за вјероучитеље и ученике обезбиједила ЦО Челинац. Поклоне су учесницима такмичења уручили г. Лукић и г. Беговић. Побједник овогодишњег ЕПАРХИЈСКОГ ТАКМИЧЕЊА ЈЕ Данило Шувира из ОШ "Васа Чубриловић" Градишка који је освојио 86 бодова од могућих 100. Друго мјесто заузела је Габријела Бабић из ОШ "Свети Сава" Котор Варош са освојених 83 бода. Треће мјесто припало је Василију Жаграну из ОШ "Иво Андрић"Бања Лука са 81 бодом, док су 4 такмичара подијелила четврто мјесто са 80 освојених бодова и то су: Вук Новковић, ОШ "Десанка Максимовић" Трн,Филип Гајић ОШ "Милош Дујић" Челинац, Ивана Гогић, ОШ "Доситеј Обрадовић" Разбој Лијевче... На сајту www.vjeronauka.net можете пронаћи и ове податке: 1. погледај све ФОТОГРАФИЈЕ са такмичења БАЊАЛУЧКЕ ЕПАРХИЈЕ 2. погледај ФОТОГРАФИЈЕ СА ТАКМИЧЕЊА ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ ЕПАРХИЈЕ 3. извјештај и фотографије- ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКЕ ЕПАРХИИЈА 4. Извјештај са ТАКМИЧЕЊА ИЗ БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКЕ ЕПАРХИЈЕ
  34. 1 like
    Митрополит Амфилохије: Понижавање мајки је највећа срамота Црне Горе (ВИДЕО) „Срце мајке – је срце Богомајке,“ цитирао је митрополит Амфилохије пјесника Тин Ујевића, када је вечерас посјетио мајке које штрајкују глађу испред Скупштине Црне Горе. Он је посавјетовао мајке да прекину са штрајком глађу а да наставе са „најстрожијим постом“. „Гледајући вас овдје, које сте подариле свијету највеће богатство, као да гледам своју мајку. Зато имам бескрајно поштовање и према својој мајци и према вама и према вашем материнству које је једно и јединствено. Стога бих био слободан да вам предложим: Оставите штрајк глађу а наставите овако како сте се бориле,“ посавјетовао их је владика и додао: „Предложио бих честитој Влади: да колико сјутра испоштују вашу материнску љубав, и своје мајке. Ако је једна држава толико сиромашна да не може да испоштује мајку и дијете ту нема државе, та држава нема будућности.“ Митрополит је нагласио да су мајке највећа радост Црне Горе. „Зар је на то спала Црна Гора да има мајке са својом дјецом које немају могућности да своју дјецу прехране?,“ упитао је владика и напоменуо да је ово удар на светињу живота и достојанство Црне Горе, највећа срамота која се догодила и која се догађа Црној Гори. „Образ Црне Горе је материнство,“ нагласио је митрополит. Он је благословио да се мајке сјутра причесте. Извор: http://www.in4s.net/mitropolit-amfilohije-ponizavanje-majki-je-najveca-sramota-crne-gore-video/
  35. 1 like
    На позив Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког г. Герасима и уз несебично ангажовање свештенства поменуте Eпархије, покренут је заједнички пројекат Хуманитарне организације Срби за Србе и Епархије Горњокарловачке. Реч је о покретању погона за производњу пелета, на имању манастира Комоговина. Циљ овог пројекта јесте производња и продаја пелета по изузетно повољним ценама, превасходно за потребе Eпархије, али и за потребе других корисника, као и угрожених свештеничких породица које живе на подручју ове Eпархије. Убацивање сировина (комада дрвета) у дробилицу Џакови се пуне са пиљевином Како би овим пројектом била покривена и мисија наше организације, тачније помоћ вишедетним српским породицама, договорено је да се запосли по један члан из две вишедетне породице на пословима производње пелета, чиме би те породице остваривале стабилна и редовна месечна примања, што представља праву реткост за наш народ у тим крајевима. У перспективи, план је свакако да се још наших људи са тог подручја ангажује или трајно или повремено на пословима везаним за тај пројекат, а све у зависности од успешности целокупног пројекта. Планирано је такође да се одређене количине донирају и угроженим вишедетним породицама које користе пелет као грејно тело, па би и на тај начин кроз овај пројекат наша организација наставила да испуњава своју мисију. Смеса од пиљевине и додатака се сипа у машину и на високој температури се добија финални производ пелет Свакако ово представља један корак унапред у раду наше организације, јер жеља нам је да у сарадњи са Епархијом Горњокарловачком, уколико се овај пројекат покаже као делотворан, наставимо са сличним пројектима како би се све више људи запошљавало и остваривало одређена примања. Циљ нам је да испоручена помоћ буде на корист већем броју људи и на дуже стазе, него што је то случај са једнократним испорукама помоћи које практикујемо. Свакако за овакве пројекте потребна је значајна подршка других чинилаца, као што је то у овом случају поменута Епархија. Пелет за огрев Хуманитарна организација Срби за Србе је овом приликом уплатила 8.386,84 € за куповину машине за производњу пелета са дробилицом. Епархија ће обезбедити плате за запослене док пројекат не постане самоодржив и покрити све остале пратеће трошкове потребне за несметану производњу пелета. Погон за производњу се тренутно налази у конаку манастира Комоговина Свештенство Епархије Горњокарловачке и Срби за Србе са машином за пелет До краја године моћићемо да дамо оцену о успешности целокупног пројекта, као и о оправданости уложених средстава. Искрено се надамо да ће овај пројекат заживети на општу корист како запослених људи, тако и саме Епархије, чије је свештенство увек излазило у сусрет нашој организацији за сваки вид сарадње и уз чију помоћ је помогнуто више десетина породица са територије Епархије Горњокарловачке. Манастир Комоговина http://www.srbizasrbe.net/index.php?option=com_content&task=view&id=3462&Itemid=73 На радост свих Срба на Космету, у уторак, 21.фебруара 2017. године у 12 часова свечано је отворена и почела са радом епархијска продавница „Метох“ у Косовској Митровици, а у којој ће бити продавани производи манастира из Епархије Рашко-Призренске, као и производи добијени на пољопривредном добру којим управља Добротворна организација ,,Мајка девет Југовића''. Највећи допринос да ова продавница почне са радом дала је хуманитарна организација „Солидарност за Косово“, а Хуманитарна организација Срби за Србе учествовала је са 325.000 динара. Када је, пре пар година, покренута пољопривредна производња воћа и поврћа, као и узгој стоке, није се могло наслутити да ће, поред задовољења потреба Народних кухиња, производња моћи и да изађе на тржиште. И тада су помоћ пружили Французи доброг срца и верни донатори и пријатељи Хуманитарне организације Срби за Србе из целог света. Међутим, пут се отворио, труд исплатио, тако да ће људи бити у прилици да пробају изузетне производе и увере се у добар квалитет. У понуди су манастирска вина и ракије, свеже и пастеризовано поврће, козији и крављи сир, месни производи. Освећење продавнице је обавио Секретар Епархије Рашко-Призренксе и Косовско-Метохијске протојереј Саво Шмигић са свештенством и монаштвом, уз присуство многобројних пријатеља и сарадника. Леп и радостан дан за Србе на Космету. Сада постоји велика нада да ће се што чешће отварати врата ове продавнице, а тиме директно помогати рад народних кухиња. http://www.srbizasrbe.net/index.php?option=com_content&task=view&id=3453&Itemid=73
  36. 1 like
  37. 1 like
    Изложба руске и украјинске уметнице Ксеније Симонове, која је у организацији удружења „Наша Србија“ и „Српски код“, 25. фебруара 2017. отворена у галерији „Прогрес“, обухвата принтове који документују њене радове настале у техници сликања песком, као и екранске презентације њених „пешчаних анимација“, које су јој донеле углед и популарност широм света. Радови настали задивљујућом вештином обликовања материјала за који нам се чини да не подлеже обликовању и који сам по себи негира идеју „трајности“ уметничког дела, представљени на овој изложби, названој „Пешчана прича - Живи, Србијо!“, не репрезентују само сегмент стваралаштва ове уметнице посвећен мотивима српског историјског и културног искуства, него и оне посвећене Русији, Украјини и ауторкином родном Криму, али и другим евроазијским земљама и народима, укључујући и Кину. „Пешчане анимације“ Ксеније Симонове представљају сложена дела, која укључују елементе сликарства, анимираног филма и сценског перформанса: техника настанка и обликовања призора је сликарска, свака анимација има карактер самосталне наративно контитуисане целине, док се „перформативни“ карактер анимације састоји у визуелно-кинетичком бележењу процеса настанка уметничког дела. При свему томе, улога музике је, и у значењском и у ритмичком смислу, у овим анимацијама изузетно важна, и она је њихов интегрални део. Посматране из перспективе филма и нових медија, ове анимације, настале у споју „примитивног“ материјала и савремених технологија, стварају визуелно-кинестетички ефекат ближи дигиталном визуелном медијима, него класичном филму: слике се овде не „смењују“ него трансформишу једна у другу, и то не само следећи линеарну, наративно-темпоралну, већ пре свега симултану, мултиперспективну, просторну логику. Сама природа песка као материјала ових уметничких дела неспорно асоцира на пролазност, пре свега пролазност материјалног света и историјско-културних формација, али и, како је истакао владика Јован Ђулибрк на отварању ове изложбе, на земљу као „праматеријал“ стварања, онај „прах“ у ком је обликовано све оно што постоји, па и ми сами. На тај начин, ова парадоксалност између пролазности облика и макар и привремене, ово-временске трајности материјала („сировине“) у ком су саздана ова дела, а имајући у виду манифестну „традиционалистичку“, дакле на трагању за смислом и континуитетом засновану опредељеност ове уметнице, упућује да је главна интенција стваралаштва Симонове усмерена ка духу, који обликује, одржава и преображава привременост материјалног и историјског, дарајући му колико онтолошки толико и егзистенцијални смисао. Ипак, оно што у највећој мери обједињује материјал и стил ових радова је „сноликост“, у смислу да карактер представљених призора не упућује толико на предметно-историјску стварност, него на нешто што бисмо могли да назовемо простором сна. У том смислу, ови радови представљају пре сан о Србији, Русији и евроазијском кутурно-цивилизацијском ареалу, него што их представљају у њиховој временско-просторној актуелности и историјском искуству. Дело Емира Кустурице, за који сама ауторка признаје да је пресудно утицало на њено бављење уметношћу, својим ониричким, фантастичким и необарокним слојевима, али и статусом „иконе глобалног Истока“, даје поуздан кључ за тумачење како стилских тако и смисаоних основа сликарског и анимацијског рада Ксеније Симонове. Њен рад је стога у првом реду мотивисан сном о једном другачијем свету у ком би односе међу људима и народима одређивао и усмеравао дух, а не, библијским језиком речено, (антихумана) логика Вавилонске куле и (маркантилистички) култ Златног телета. У том смислу, уметност Симонове свет не представља у његовом „затеченом“ и у том виду апсолутизованом стању, већ из перспективе једне могуће, и на културно-цивилизацијском наслеђу евроазијских народа засноване будућности. Како за сан кажу да је „мала смрт“, најбољи тренуци њене уметности јесу повезани управо са тренуцима у којима дотичу ову границу коју ће свако од нас једном морати да пређе, и то су тренуци који ће својим уметничким рафинманом и „егзистенцијалном“ снагом (као, на пример, у раду „Иза“) разоружати макар отвореније међу онима који би њену уметност иначе (о)лако одбацили као сентиманталност и кич.
  38. 1 like
  39. 1 like
    Молитвено сабрање тог дана предводиће Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Арсеније, викар Патријарха српског. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиће у петак, 10. марта 2017. године, свету Литургију пређеосвећених Дарова у Вазнесењској цркви са почетком у 7,30 часова. Јереј Арсеније позива верни народ на молитвено сабрање наглашавајући да је дочек моштију Светог Деспота велики догађај за српску престоницу, имајући у виду да је Београд први пут постао престоница за време владавине деспота Стефана Лазаревића. Свете мошти братство Вазнесењске цркве донеће из Пожаревца, а дароване са благословуом Епископа браничевског г. Игнатија остаче трајно у том београдском светом храму. Архиепископија београдско-карловачка
  40. 1 like
  41. 1 like
    А беше, заиста беше и код нас зима, не обична, него она која стварно причињаваше суровост велике злобе. Али нам је процветало рано пролеће Благодати Божијих, у којима смо се окупили да чинимо молитве благодарења Богу за добре жетве, да би смо још више псаламски рекли: „Лето и пролеће ти си створио, сети се овога" (Псал 73:17-18). Јер заиста, непријатеље који ружише Господа (Псал 73:18) и који свето поклоњење Њему у светим иконама обесчастише, и који се погордише и преузнесоше безбоштвом (својим), њих чудесни Бог сруши и разори дрскост отпадништва (њиховог), и Он не презре глас оних који Му вапију: „Сети се, Господе, понижења слугу Твојих, које носим у недрима својим од многих народа, којим нас понизише непријатељи Твоји, Господе, којим понизише наслеђа Христа Твога" (Псал 88:51-52). А наслеђе пак Христово били би они који су смрћу Његовом испуњени и који су Му поверовали проповеђу речи (Божије) и иконичким (ликовним) изображењем, кроз које двоје (проповед и иконе) велико дело Домостроја спасења бива познавано од искупљених: кроз крст и страдања и чудеса Његова (Христова) пре крста и после крста, од којих угледање на Његова страдања прелази Апостолима, а од ових Мученицима, а преко ових стиже до Исповедника и Подвижника. Тога, дакле, понижења, којим нас понизише непријатељи Господњи, понизише наслеђе Христа Његовог, сетивши се Бог наш умољаван сопственим милосрђем и привољеван молитвама Мајке Његове, а још и апостолским (молитвама) и свих Светих, који су заједно са Њиме и у увредама против икона Он, дакле, оствари касније оно што је данас изволео, и учини други пут оно што је свршио први пут. Јер, први пут, после дугогодишњег времена изругивања и бесчашћа светих икона, повратио је православље самом себи. Сад пак, овај други пут, после безмало тридесет година злостављања, учинио је нама недостојнима ослобођење од тешкоћа, и избављење од невоља, и проглашење православља, и сигурност поштовања Икона, и Празник (икона) који нам доноси све што је спасоносно. Јер на иконама видимо страдања Господња за нас, крст, гроб (погребење), ад умртвљен и побеђен (васкрсењем), подвиге и венце Мученика, само спасење које је наш Први Подвигоположник и Подвигодавалац и Венцедавац извршио посред земље. Ту свечаност данас празнујемо, у њој се заједнички радујемо и веселимо молитвама и мољењима, и кличемо псалмима и песмама: „Ко је Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса" (Псал 76:1415). Оне који су се ругали Твојој слави, Ти си их исмејао; понизитеље Твојих икона и оне који су нападали Твој лик, показао си да су отпадници и хулници. Зато смо благодарни Богу и победи Господа над овим противницима. Борба против иконобораца (иконокласта) и лукавство има други узрок и биће изложено. Одмарајући се после преласка пустиње, задобивши духовни Јерусалим, као одговор на мојсијевску заповест или боље, на Божански позив: на плочи великог камена која је припремљена да прими Писмо, сматрали смо да је праведно да га запишемо у срцу наше браће, и благослов за оне који држе заповести, и проклетство онима који их преступају. Зато говоримо овако: Онима који долазак Бога Логоса у телу речју, уснама, срцем и умом, писањем и иконама исповедају (признају) вечан спомен! Онима који знају разлику суштина једне и исте Ипостаси (Личности) Христове, и њој (Ипостаси) придају створеност и нествореност, видљивост и невидљивост, страдалност и нестрадалност, описивост н неописивост; и Божанској суштини приписују нествореност и томе слично, а људској природи признају оно остало и описивост и речју и иконама вечан спомен! Онима који верују и проповедају Јеванђелски благовесте речи словима, догађаје цртежима (сликама), и да свако (од тога) доприноси једној истој користи: проповед Истине речима и потврду иконама вечан спомен! Онима који речју освећују (своја) уста, а затим и слушаоце кроз реч (проповед); који знају и проповедају да се кроз часне иконе исто тако освећују очи гледалаца, а ум се њихов уздиже ка богопознању, као и кроз божанствене храмове и свештене сасуде и друге посвећене ствари вечан спомен! Онима који знају да су: жезал, и таблице, и ковчег и свећњак, и сто, и кадионица, прасликовали и унапред пророковали Пресвету Дјеву Марију Богородицу, и да су ове ствари њена праслика (праобраз), али да уствари она (Богородица) није била то, већ да је она рођена као девојка и остала Дјева после богорођења. Због тога њу још и више представљамо иконично, или у њеним праобразима таквима вечан спомен! Онима који знају и прихватају пророчанска виђења као она којима је само Божанство дало облик и образ, и који верују даје то хор пророка видео и прорекао, и чврсто држе предање писано и неписано, предано Оцима преко Апостола, и зато живопишу светитеље и поштују их вечан им спомен! Онима који су сагласни са Мојсијем који говори: „Пазите на себе, јер у дан у који је Господ говорио на Хориву, на планини, ви сте чули глас речи, али нисте видели облик"; и који знају да говоре оно што је право: ако смо нешто видели, заиста смо видели, јер нас је син грома научио: „Онај који је од почетка, кога смо слушали, кога смо видели, и кога смо обожавали очима својим и кога су руке наше додиривале Логоса живота" (1 Јн 1:12), и ово сведочимо". Такође и други служитељи Логоса: „Једосмо и писмо с Њим" (Дап 10:4), не само пре страдања, него и после страдања и васкрсења. Онима дакле који су од Бога примили моћ да разликују забрану законску (Стари завет) и Благодат учења (Нови завет), с једне стране Онога који је, сједне стране у Закону невидљив, а с друге стране, Онога који је у благодати и видљив и опипљив, и зато (због тога) они живопишу (изображавају) и поклањају се ономе што је видљиво и опипљиво. Пророци како видеше, Апостоли како научише, Црква како је примила, Учитељи како су одогматили, васељена како се сагласила, Благодат како је засијала, Истина како се доказала, лаж како је протерана, Премудрост како се смело исказала, Христос како је наградом потврдио тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинитог Бога нашег и Његове Светитеље чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући се Њему, а њих ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење. Ово је вера апостола. Ово је вера Отаца. Ово је вера Православних. Ова вера васељену утврди. И сада ми величамо братски и пријатељски хероје вере, у слави и часној побожности, за коју су се они борили, и ми говоримо: Германа, Тарасија, Никифора и Методија, њих као истинске архијереје Божије, победнике и учитеље Православља вечан им спомен!
  42. 1 like
  43. 1 like
    Алексеј Афанасијевич је имао врло занимљиво мишљење о узроку ове појаве: људи не познају главну богослужбену књигу Свете четрдесетнице – Посни Триод. Ово мишљење је изречено почетком ХХ века. Чини се да се наведене рачи православног научника у потпуности могу применити и на наше време. Авај, и данас је мало црквених људи који су добро упознати с јединственим светоотачким делом које чини основу великопосног богослужења. А заиста, уколико отворимо било коју страницу Триода, то ће разбити наше стереотипе о смислу поста и донеће нам потпуно другачији доживљај поста у поређењу с оним који понекад имамо. * * * Приликом упознавања са стиховима Триода пре свега нас чуди извесна неземаљска, полетна радост, којом одишу све песме. Наизглед, текстови су покајнички, али кроз њих провејава пасхална радост! На пример, ево стихире понедељка прве недеље Поста: „Всечестноје воздержаније начнем свјетло, лучами сијајушче свјатих заповједеј Христа Бога нашего, љубве свјетлостију, молитви блистанијем, чистоти очишченијем, благомужества крепостију; јако да свјетоносни предварим во свјатоје и тридневноје воскресеније, осијавајушче нетљеније миру.“ („Светло започнимо свечасно уздржање, које сија зрацима светих заповести Христа Бога нашега, светлошћу љубави, сјајем молитве, омивањем чистотом, чврстином храбрости; да у светлости дочекамо свето и тридневно васкрсење, које свет обасјава нетрулежношћу.“) 2) На нас се излива читава бујица заслепљујуће светлости: „свјетло“, „лучами сијајушче“, „свјетлостију“, „блистанијем“, „свјетоносни“, „осијавајушче“. Општа интонација стихире је празнична. Одмах се присећамо Спаситељевих речи које Црква чита пред почетак поста, у Недељу праштања: „А кад постите, не будите жалосни као лицемери; јер они начине бледа лица своја да их виде људи где посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју. А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј“ (Мт. 6, 16-17). Триод нам, потврђујући учење Господа, такође каже да је пост за хришћанина – духовни празник. * * * Главна богослужбена књига Великог поста је потпуно прожета библијским асоцијацијама и смислом. У том смислу се ови текстови могу назвати великом школом егзегезе. На пример, ево како се у канону преподобног Андреја Критског тумачи бигамија патријарха Јакова: „Жени ми двје разумјеј, дјејаније же и разум в зрјенији, Лију убо дјејаније, јако многочаднују; Рахиљ же разум, јако многотруднују; ибо кромје трудов, ни дјејаније, ни зрјеније душе исправитсја.“ („А под две жене разумеј делање и разум у созерцању, Лију пак као делање, јер има много деце; а Рахиљу као разум, јер без труда, душо, нећеш постићи ни делање, ни созерцање.“) 3) Испоставља се да су две патријархове жене важни символи. „Лија символизује онај део човекове душе који своју снагу посвећује земаљском, чулном животу. …Труд, делање (Лија) јесте оно у чему се човек видљиво пројављује. Исто тако су безбројни плодови рада ових руку, тако да их преподобни пореди с Лијом као многодетном, јер је заиста, она Јакову родила највише деце, а Рахиља само двојицу (Јосифа и Венијамина), али су му зато они били најближи и пружали су му највећу утеху. Међутим, Лија је, као што нам намерно указује књига Постања, „била слаба на очи“: труд сам по себи, не надахнут никаквим узвишеним стремљењима, претвара се досадну обавезу набавке хране, и човек који се труди на овај начин не разликује се много од животиња које је Господ створио пре њега, не удахнувши у њих „дах живота“ Свог Духа (уп. 1 Мојс. 1, 20-25, 2:7).“ 4) Или, на пример, Мојсијева рука, која је била побелела од губе, а затим ју је Господ исцелио (уп. 2 Мојс. 4, 6-7). Триод објашњава да је ово знамење повезано с нашим хришћанским животом: „Рука нас Моисеова да увјерит, душе, како может Бог прокаженоје житије убјелити и очистити, и не отчајсја сама себје, ашче и прокажена јеси.“ („Мојсијева рука, нека нас, душо, увери у то да Бог може и губав живот да убели и очисти, и не очајавај због себе, чак и ако си губава.“) 5) Ко би од нас помислио да губа на Мојсијевој руци указује на наше грехове? И овде, и у низу других случајева, великопосни текстови доказују да је свака страница Светог Писма актуелна за сваког човека који се труди да води духовни живот. А има и таквих стихира које су потпуно саткане од одломака из Библије, и љубитељ Књиге Живота са задовољством слуша ове редове, рођене из велике љубави светих отаца према Писму. На пример: „Времја благопријатноје, ден спасенија, принесем Богу дари добродјетељеј, в немже отложивше дјела тми, братије, облецемсја в оружије свјета, јакоже Павел вопијет.“ („Време је пријатно, дан је спасења, принесимо Богу дарове врлина, и одбацивши дела таме обуцимо се, браћо, у оружје светлости, као што Павле кличе.“) 6) Узгред, да још нешто кажемо о Библији. Триод нам пружа одличан пример интересовања светих отаца не само за Нови, већ и за Стари Завет. Смисао већине алузија из Великог канона односи се на старозаветне књиге. Библијски текстови из Триода који се чита по уставу односе се на Постање, Исаију, Приче. Ретке су стихире које нам не указују на ова или она имена или догађаје из старозаветне историје. Како је жалосно то што су хришћани у првом миленијуму знали и волели старозаветне књиге и читали су их у хришћанском кључу, а данашњи православац понекад не схвата зашто треба да чита Мојсија или Исаију. Понекад чак и од професора средњих богословских школа и факултета имамо прилике да чујемо да је Стари Завет сенка Новог и да због тога хришћанин уопште није обавезан да га чита. Међутим, Посни Триод овакве тезе разбија у парампарчад. Свето Писмо Старог и Новог Завета је једна књига, унутрашње повезана. Све библијске књиге су међусобно повезане и међу њима нема сувишних. Никад нећемо схватити Нови Завет без Старог, нити Стари без Новог. Дивно преплитање смисла старозаветних и новозаветних књига, које налазимо у Триоду, показује истински хришћански однос према библијским књигама. У Библији је све јединствено: једно објашњава друго, прво се испуњава у другом, а друго и прво се налази у нечем трећем. Ако испадне нека карика – доживљај ће бити нарушен. * * * Можда се најдрагоценији смисао Триода састоји у томе да нам он говори горку истину о човеку – ону коју нам неће рећи нико осим Цркве. У опису духовног стања грешника Триод је радикалан до крајности: „Не бист в житији грјеха, ни дјејанија, ни злоби, јејаже аз, Спасе не согрјеших, умом, и словом, и произволенијем, и предложенијем, и мислију, и дјејанијем согрјешив, јако ин никтоже когда.“ („Нема у животу греха, ни дела, ни злобе којима ја, Спасе, не згреших, умом, и речју, и жељом, и намером, и мишљу, и делом, згрешивши као нико никад раније.“) 7) Испоставља се да сам крив за све грехове уопште? Да, управо тако. У свом срцу носим трагове свих грехова света – као потенцију, као могућност. Ако у нечем нисам згрешио мишљу, јесам у тајној жељи срца. Ако на делу нисам згрешио ово или оно, то је само због тога што ме је Бог сачувао од ситуације у којој не бих издржао искушење и пао бих. Текстови Свете четрдесетнице нас подсећају на дубину наше заражености грехом, да би изазвали у нама одговарајућу дубину покајања. Међутим, истовремено са строгим разобличењима Триод увек дарује и топлу светлост наде, стално нас подсећајући на Васкрс који се ближи: „Совлекшесја сквернија одјежди невоздержанија, облечемсја в свјетлују ризу воздержанија, и свјетли бившеје, свјетлоје Избавитеља достигнем востаније.“ („Скинувши прљаву одећу неуздржања, обуцимо светлу ризу уздржања, и тако светли, дочекајмо светло васкрсење Избавитеља.“) 8) * * * Не знам колико су сличне немоћи црквеног друштва с почетка ХХ века и XXI века, али се и ми данас као Дмитријевски можемо забринути због тога што православни људи слабо познају Триод. Да, непознавање ове књиге нас веома осиромашује и у многоме лишава наше хришћанство радости покајања, лепоте богословља и библијске ширине. Добро, Велики пост је тек почео и није много страница окренуто у светом Триоду. Прави је час да узмемо у руке јединствено светоотачко дело и да проверимо колико је православно наше поимање смисла Четрдесетнице. Сигуран сам у то да ће сваки човек који воли Бога осетити радост због стицања нових знања у Христу. Можда ће упознавање с Тиродом некима Велики пост открити из сасвим другог угла. Осим тога, сви ће без изузетка осетити колико смо ситне рибе које пливају на површини океана богопознања које нам дају богослужбени текстови. Кренимо за Триодом на свом великопосном путу, и његове стихире и тропари ће нас сигурно довести до нових дубина покајања и откриће нам духовна блага која до сада нисмо видели. Сергеј Комаров Са руског Марина Тодић 05 / 03 / 2017 1. О овоме: А.А.Дмитриевский. Триодь Постная — училище благочестия. Эл. ресурс: http://www.liturgica.ru/bibliot/triod.html 2. Триодь Постная. Митрополия УПЦ, Киев 2004. Стр.79. 3. Исто, стр. 91. 4. Игумен Филипп (Симонов). Училище покаяния: Схолии на полях Великого Канона. Песнь 4, эл.ресурс: https://azbyka.ru/otechnik/bogoslovie/uchilishhe-pokajanija-skholii-na-poljakh-velikogo-kanona/4 5. Триодь Постная. Митрополия УПЦ, Киев 2004, стр. 92. 6. Исто, стр. 97. 7. Исто, стр. 90. 8. Исто, стр. 201. ПРАВОСЛАВИЕ.РУ
  44. 1 like
    На предавању У Матици српској у Новом Саду поводом 160. годишњице рођења Николе Тесле, 17.10. 2016., презвитер др Оливер Суботић је констатовао: О теми духовности Николе Тесле постоје фрагментарна и, рекло би се, помало супротстављена сведочанства, која се успутно појављују када је реч о његовом животу и делу. Још увек нема неке систематичније студије која би свеобухватније и детаљније одговорила на то питање. Притом, приметно је да један број људи људи у овом домену, заузима крајња, и слободно можемо рећи, нереална гледишта. Једно је оно које је било присутно у време самоуправног социјализма, када смо о Николи Тесли могли да чујемо само у контексту научних открића, док је духовни аспект његове личности био потпуно запостављен, ако је уопште и узиман као релевантан. И данас има људи који би Теслу радо свели на проналаске, чиме се озбиљно греше о великог научника чија је ширина личности далеко надилазила његова генијална отктића (до којих, узгред речено, не би ни дошло да није ширине духа коју је имао још од раног детињства). С друге стране, постоје и идеалистичка гледишта, која Николу Теслу посматрају малтене као светитеља. Како др Суботић проналази златни, средњи пут у сагледавању духовности Николе Тесле, погледајте у целом чланку објављеном у јануарско-фебруарском двоброју Летописа матице српске: Оливер Суботић, Духовни лик Николе Тесле и наше време http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_499_1/13 Subotic.pdf
  45. 1 like
    Отац Василеос је говорио о многим неспоразумима који подстичу сукобе измећу психологије и теологије. Међутим, разлика треба да постоји да бисмо знали да разликујемо између питања, тј. менталних поремећаја и проблема који могу да добију пажњу и одговор од стране свештеника и оних питања који захтевају одговор од психолога. Овде је интересантно поменути да по неким анкетама пацијенти имају тенденцију да се прво обрате свештенику. Ментални поремећаји су од менталних функција као што су наше мисли, осећања и жеље. Када оне постану узнемирене, онда настаје и сâм поремећај. Ови поремећаји су интензивнији са модернизмом, те отуда један од разлога зашто људи данас траже фикције да би њима задовољили осећања, тј. да би посветили више пажње и размишљања о своме унутарњем простору, односно личности. Психологија, другим речима, је данас основни језик као што је философија била у првом веку. Док обадве науке имају свој језик и изразе, потребно је да покушамо да пронађемо однос између њих, и у том процесу наћи одговор зашто постоје међусобни сукоби. Потребно је знати да у делима Светих отаца налазимо много психологије почевши од Светог апостола Павла који пише о гневу; затим Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст пишу о принципима педагогије, Свети Јован Синајски о нарцизму, итд. Психологија проучава људску природу после грехопада зато што нико не функционише изван ових закона, те због тога они су важећи за све. Прогрес у духовном животу умањује снагу психолошких закона. На пример, питање гнева може да се одговори пастирски са резултатима да се он не само губи, него да представља чак почетак и раст љубави према непријатељима. Задатак теологије је да открива почетак и есхатон, тј. другим речима да дâ смисао нашем животу. Теологија поштује науку, али даје приоритет духовном животу. Она се не бави питањем како ја функционишем у оскврнављеној природи, већ зашто ја постојим, питање којим се психологија не бави. Са друге стране, наука и психологија могу нам помоћи да се носимо са депресијом и анксиозношћу. Без психолошке интервенције ова два поремећаја водила би нас греху. Исто тако, психологија промовише здравији однос са Богом када преиспитамо и када се суочавама са одговорношћу која води ка поштењу и љубави. Потребно је избећи немогућност препознавања психолошког закона, али истовремено не можемо да пренагласимо те исте законе. Истина о бићима је онтологија. За Православље права истина о бићима је онтолошка, али будући да имамо менталне функције (нпр. мисли, осећања, жеље), ми доживљавамо свет психолошки. Психолошки елемент је пројекција онтолошког елемента, тј. начин на који га ми доживљавамо. Способност за љубав, на пример, је онтолошки елемент. Пример који можемо да наведемо јесте живот Свете Марије Египћанке и њена способност да воли, а која је, уствари, била искривљена (замрачена). Касније, када је била излечена (обновљена), та огромниа способност да воли била је усмерена према Богу, а као резултат видимо њен крајњи аскетски живот, тј. истински подвиг који не може да постоји без љубави. Док отац Василеос подржава корисност психологије, он истовремено скреће пажњу да можемо доћо до злоупотребе, као што је случај у западном хришћанству, где она престаје да буде теологија која води ка обожењу. Овај супротни екстремизам је фундаментализам који одбија да води било који дијалог са светом науке. Он је закључио да је пастирска служба без психологије слепа, као и што је терапија без теологије празна. Доктор Стеван Херис, психолог и парохијанин из Оренџ Каунти парохије Рођења Пресвете Богородице, био је модератор овом делу предавања и успешно је водио дискусију на поменуту тему. Теме групних разговора биле су: “Какву психолошку обуку требао би да прими свештеник?”, “Патолошки карактер у парохији и опхођење са њим”, “Промоција самознања од стране свештеника”. После ручка све три групе су поново изнеле своја запажања и дискусије, које су се водиле ка дубљем размишљању о датим темама обогаћавајући пастирску службу и духовни живот присутних свештенослужитеља и лаика, нарочито одговорима оца Василеоса. Последи дан Института завршен је вечерњом службом и доделом сертификата свим учесницима. Рад овогодишњег Института је донео велике резултате, али плод тих резултата одразиће се тек у дубљем и активнијем пастирском раду свештенослужитеља који ће своју пастирску службу сагледавати у новом светлу, тј. у светлу онтологије, вођени Духом Светим. Слава Богу за све! са енглеског превео протојереј Брацо Кршић Епархијске вести Наука
  46. 1 like
    На дан када пишем овај чланак, Врховни суд је донео две одлуке у корист хомосексуалних бракова. Као одговор на одобравање једне стране и негодовање друге, желела бих да предочим неке мисли о томе зашто брак није „право“ него дар. То је дар од Бога и уз њега иду одређене смернице и ограничења. На почетку овог текста наглашавам да према хомосексуалцима не гајим мржњу, нити нелагоду или страх. Не мислим да их треба прогањати или осуђивати на било који начин, исто као што и никог другог не треба прогањати или осуђивати. Имам пријатеље који се отворено изјашњавају као хомосексуалци, а имам и оне који покушавају да сакрију ту чињеницу. Овај текст нема за циљ да изазове свађу или било кога увреди, без обзира да ли је реч о хомосексуалцима или не. Ако било које двоје људи жели да се венча и ако влада њихови везу сматра правом чије кршење подлеже санкционисању, није на мени да се тиме бавим. Међутим, оно што ме се, свакако, тиче, јесте афирмисање и подржавање учења садржаног у хришћански списима и традицији, које хомосексуалност недвосмислено сматрају грехом. Иако недавно донете судске одлуке ни на који начин не утичу на мој живот, оне ће, свакако, утицати на друштво у којем живим. Оне ће утицати на вредности које би једног дана могле бити наметане мојој деци на силу. Утицаће и на број људи који ће неповратно напустити Христов пут. За сто година, када венчани геј парови буду имали права заједничког социјалног осигурања и када буду одгајали своју усвојену децу, наши праунуци ће одрастати гледајући на хомосексуалност као на нешто нормално и Богу потпуно прихватљиво. Заговорници хомосексуалности се радују над овом будућом стварношћу, док ми, Хришћани традиционалних схватања, очајавамо и молимо се да нас Бог помилује. Mожемо своје ближње учити свему што Црква проповеда у вези са стварима које чине благословен брак, међутим општа друштвена прихваћеност нечега грешног чини тежим преношење тих учења. Теже је на грех гледати као на нешто прљаво, када га неке особе, до којих вам је стало и које волите практикују, и то уз благослов друштва. На нас ће се гледати као на непријатеље. Називаће нас фанатицима. Зваће нас незналицама. Биће то тешка борба, али православни Хришћани морају бити довољно храбри за њу. Не можемо се у тој бици борити са мржњом, страхом или користећи погрдна имена. Морамо да се боримо молитвом и истином. Истина почиње са спознајом онога што брак подразумева а шта не. У политици и закону, брак представља уговор, правну заштиту, грађанска права и социјалне слободе. У секуларном друштву он подразумева завете љубави и обавезивање. У православној Цркви, пак, брак је много више од свега тога. Он представља средство за спасавање душе; то је пут према Христу и спасењу. Церемонија грађанског венчања, била правно призната или не, није исто што и светотајинско венчање у Цркви. И један и други брак могу донети земаљске благодети попут јавно-признатог статуса и предности у вези са порезима и осигурањем. Међутим, само један доноси Божији благослов. У духовном смислу, брак се не „рачуна“ ако није Богом благословен. По чему знамо да Бог не благосиља хомосексуалне везе? Он то врло јасно предочава у Светом писму, и у Предању ране хришћанске цркве. У Православљу и Римо-католицизму, као и у многим протестантским црквама Божја забрана хомосексуализма се доследно препознаје и проповеда. Неки примери овог учења: • Књига постања 19:1-11 • Трећа књига Мојсијева 18:22 • Трећа књига Мојсијева 20:13 • Књига о судијама 19:16-24 • Прва књига о царевима 14:24 • Прва књига о царевима 15:12 • Друга књига о царевима 23:7 • Римљанима 1:18-32 • Ефесцима 4:19 • Коринћанима прва 6:9-10 • Тимотеју прва 1:8-10 • Посланица св. Апостола Јуде 1:7 Веома је занимљиво да је, истог дана када се Америка приближила за неколико корака изједначавању хомосексуалних са хетеросексуалним браковима, по православном календару била актуелна следећа посланица: „Јер се открива гњев Божији с неба на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди. Јер што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је Бог објавио. Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство да немају изговора. Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише, него залудјеше у својим умовима и потамње неразумно срце њихово; Говорећи да мудри полудјеше, и замијенише слаvу бесмртнога Бога подобијем смртнога човјека и птица и четвороножних животињаи гмизаваца. Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у неистоту, да се бешчасте тјелеса њихова међу њима самима; Који замијенише истину Божију лажју и више поштоваше и послужише твари него Творцу, који је благословен у вијекове. Амин. Зато их предаде Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно, а исто тако и мушкарци њихови оставивши природно употребљавање жена , распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду.“ (Римљанима 1:18-27) Треба напоменути да ово читање није недавно одређено за овај дан. Дневна читања у календару наше Цркве одређена су требником који потиче бар из четвртог века. Када је требник уобличен пре 1700 година, нико није могао знати да ће се питање хомосексуалног брака наћи у распореду Врховног суда за 26. Јун 2013. године. У ствари, нико осим Бога. Он је, очигледно, знао. Такође, на овај дан, ми православни прослављамо светог Трифилија, епископа Никозије на Кипру (†370). У житијима светих се налази штиво о њему, које приказује неколико разговора које је имао са својим духовним оцем, светим Спиридоном тримифунтским. У једном од тих разговора, свети Спиридон саветује Светог Трифилија, казујући му следеће речи: „Зашто непрестано размишљаш о земаљским и пролазним добрима? Наше пребивалиште и богатства су на Небу ка којем би требали да тежимо.“ Јављање ове идеје на овај дан је подједнако случајно колико и читање апостола. Како треба да тежимо ка пребивалишту и богатствима на Небесима о којима говори свети Спиридон? У ком је односу та тежња према питању хомосексуализма у Америци? Пре свега, потребно је да волимо хомосексуалце онолико колико волимо и било које друге грешнике, обзиром да смо сви грешници. Међутим, треба да их волимо светом љубављу, а не лажном љубављу која их подстиче да уживају у „земаљским и пролазним добрима.“ Неко можда сматра Христову забрану хомосексуалних односа суровом. Такве бих, свакако, подсетила да хомосексуалност није једини забрањен сексуални грех. Баш као што не благосиља хомосексуалне односе, Бог не благосиља ни сексуалне односе невенчаних жена и мушкараца. Он такође не благосиља ни самозадовољавање самаца. Он не благосиља проституцију нити секс преко телефона. не благосиља ниједан тип сексуалних активности који укључује децу, животиње или предмете. Он не oдобрава сексуалне активности у групама од троје или више особа. Не благосиља такозване „oтворене везе“ или мењање партнера. Он такође не благосиља ниједну сексуалну активност подстакнуту порнографијом (која представља ментални блуд или прељубу), маштање о другим људима (ментална порнографија), сећања на прошле везе (такође ментална порнографија), употребу механичких средстава (блуд/прељуба са стваримa уместо са људима), или орално-генитални контакт који Библија назива неприродним. Чак и у браку, постеља треба да остане неукаљана било којом од ових ствари. Ту су, затим, и људи који тврде да нечија сексуална интересовања нису ствар избора. Ово заиста може бити истинита тврдња у неким случајевима (а у другима не). Међутим, увек постоји могућност избора да се не следе ови нагони, без обзира да ли су они продукт воље, претходног искуства или било чега другог. (Од хетеросексуалаца се такође очекује иста врста уздржања; немогуће је и не треба све жеље испуњавати све време.) Није битно да ли су хомосексуалне склоности, психолошког, биолошког (наводно), или другачијег порекла; оно што јесте битно јесте шта ће особа изабрати да уради у вези са тим. Баш као што постоје људи које привлаче особе истог пола, постоје и они које привлаче особе у браку. Неке људе привлаче њихови сродници. Неке привлаче деца. Неке привлаче мртва тела. Неке привлаче животиње, балони, лутке, ципеле, намештај, играчке и све друге могуће ствари. Оно што је битно није да ли је у питању „њихова кривица“ што осећају оно што не би требали. Суштина треба да буде у томе да им се помогне да превазиђу ове надражаје, или, напослетку, да не одговарају на њих. Некима изједначење геј или лезбијског брака са браком између мушкарца и жене може деловати подесно, међутим, напослетку, то је само привидно могуће. Постоје очигледне физичке разлике. Присутне су и мање очигледне психосоцијалне разлике. Духовне разлике су, можда, мање приметне. Међутим, услед ових разлика, присутна су ограничења услед којих није могуће потпуно остварење брачних функција, а која хомосексуални парови никад не могу у потпуности да превазиђу. Законодавци могу одлучити да хетеросексуалце и хомосексуалце ставе у исту демографску категорију која се назива „брачни парови“, међутим, стварност је таква да ће таква категорија увек садржати две различите, непомирљиво одвојене групе људи. Популаран слоган сугерише: „Ако не одобраваш геј брак, немој га склопити.“ Ово је симпатична политичко идеалистичка мисао. Нека буде записано, има нас много који никад нећемо стати у ред за дозволу за венчање са особом истог пола. Међутим, легализација хомосексуалних бракова неће проћи сасвим без утицаја на нас, склапали или не склапали такве бракове. На пример, немам ни трунку сумње да ће се нашим црквама укинути пореске олакшице уколико одбију да глуме вршење хомосексуалних венчања. Деца коју ће одгајати хомосексуални родитељи биће лишена важног и неопходног присуства родитељских узора оба пола (тетке, ујне, ујаци, стричеви и пријатељи нису исто што и непосредни стараоци). Многи људи ће, неизоставно, почети да верују да је содомија прихватљива на небесима, баш као што је и у Америци. Напослетку, судови ће се суочити са случајевима заједница троје људи који желе легалан брак, или људи који желе да се венчају за своје сроднике. Последице ће се умножавати без обзира да ли ми који „не волимо геј брак“ икад ступимо у исти. Будите сигурни, Хришћани, битка се неће завршити тиме што ће једној или другој групи бити дато право брака. Без обзира колико ниско летвица буде спуштена, увек ће бити људи који ће желети да се спусти још ниже. Да ли геј брак представља спуштање било какве лествице? Општеприхваћен аргумент на супротном становишту јесте да хомосексуалци могу (а вероватно се то и дешава) имати везе које су подједнако успешне као неке хетеросексуалне везе. Међутим, црквена забрана геј бракова нема никакве везе са срећом и задовољством у нечијој вези. Међусобна брига и саосећање су некад довољни за функционисање везе, али је то далеко од онога што ту везу може да учини светом. Слагање, доброта, поштовање, стрпљење, верност, поштење, искреност, посвећеност и вредан рад су свакако потребни, али ипак недовољни. Ове особине не чине хетеросексуални или хомосексуални блуд ништа мање прљавим него што заиста јесте. Блуд је блуд, о чему год и о коме год да се ради. Све његове варијације су једнако кажњиве у паклу. С друге стране, све врсте блуда су, такође, једнако опростиве кроз Христа. Све што је потребно је искрено покајање и одлука да се с тим престане. Целибат није ништа тежи захтев за безбрачне хетеросексуалне људе, него што је за хомосексуалце, али је то једина света опција за било коју од ових група. Човек може много пута да падне покушавајући да се држи овог избора, међутим не сме никад да се колеба када је у питању решеност да устане и настави да се бори. То је питање воље да се нешто привремено жртвује за вечно. Ако желимо да нашим хомосексуалним пријатељима и ближњима покажемо праву, Хришћанску љубав, потребно је да их усмеравамо ка спасењу. То почиње и завршава молитвом за њих, а, између тога, изискује да их водимо путем истине. Ако престанемо да грех називамо грехом (на пример, одбацујући прастаре законске забране у вези са њим), не помажемо ником истински; све што чинимо у том случају јесте да заклањамо пут ка Христу.Пут ка Христу је, сам по себи довољно узан; нису нам потребни политика и секуларна пропаганда да га учине још ужим. У овом свету је довољно тешко неговати и одржавати духовно здрав однос са другом особом; потребно је да почнемо да размишљамо о томе шта се подразумева под појмом „духовно здрав“. Сви смо грешници, али то не представља оправдање да се настави са грешним животом, или да се грешности повлађује. Када се каже да смо сви грешници, то уједно значи да нам је свима потребно Христово исцељење. „Као што Бог, будући по природи добар и бестрастан, све подједнако љуби као своја створења, но врлинског прославља као блиског себи по духу, а порочног милује по својој доброти и обраћа кажњавајући га у овоме свету, тако и човек који је по свом настројењу добар и бестрастан, све људе подједнако љуби: врлинског због природе и за добро расположење воље, а порочног због природе и састрадања, милујући га као неразумнога и као онога који у тами ходи.“ Свети Максим исповедник Аутор: Емилија Бачић-Тулевски, православна ауторка Превод: Зоран Кондић Извор: Orthodox Writer Портал „Има наде“ се захваљује Емилији Бачић-Тулевски на дозволи да преводимо њене изузетно драгоцене текстове. http://www.imanade.org/postelja-neukaljana-politikom-pravoslavne-misli-o-zakonima-o-gej-brakovima/
  47. 1 like
    Типик је намењен свим литургијским заједницама у којима се редовно поју богослужења. Циљ издавања Типика је да се свето богослужење обавља по речима апостола Павла: Све нека бива благообразно и по реду (1. Кор 14, 40).
  48. 1 like
    R2D2

    Велики пост

    Света Четрдесетница и њена богослужења почињу од вечерње Сиропусне недеље. Сиропусна недеља се још у народу назива и недељом праштања, јер се на вечерњем богослужењу овог дана служи чин или обред међусобног опраштања у храму. Чин опраштања се обавља на следећи начин: на солеју се износе и на налоње стављају иконе Спаситеља и Мајке Божје; настојатељ чини метаније испред њих и целива их, а затим обично држи беседу, моли за опроштај својих грехова клир и народ говорећи: «Благословите мја, отци свјатији и братија, и простите мње, грјешному, јелика согрјеших в сеј ден и во всја дни живота мојего: словом, дјелом, помишленијем и всеми мојими чувстви.» («Благословите ме, оци свети и браћо, и опростите мени, грешном, оно што згреших данас и у све дане живота мог: речју, делом, помишљу и свим својим осећањима.») Притом метанију чини испред клира и народа. Сви му такође одговарају метанијом говорећи: «Бог простит ти, отче свјатиј. Прости и нас, грјешних и благослови.» (Бог да ти опрости, свети оче. Опрости и нама, грешнима, и благослови нас.»). Затим настојатељ узима напрестони Крст и сви свештенослужитељи по старешинству целивају иконе на налоњу, прилазе настојатељу, целивају часни Крст и руку која држи Крст, целивају се с настојатељем. После њих прилазе мирјани, целивају свете иконе и Крст и моле једни друге за опроштај. За време обреда опраштања обично се певају «Покајанија отверзи ми двери» («Покајања отвори ми врата»), «На рјеках вавилонских» («На рекама вавилонским), и друге покајничке песме. У неким храмовима се притом такође певају и васкршње стихире, до речи «и тако возопи» («и тако ускликну»), укључујући и њих (у последњој стихири). У складу с јеванђељским речима, које се читају ове недеље, а које говоре о томе да ближњима треба опраштати сагрешења и мирити се са свима, у стара времена су се египатски пустињаци окупљали последњег дана сиропусне седмице ради заједничке молитве и измоливши једни од других опроштај и благослов, уз појање васкршњих стихира, на известан начин, подсећања на очекивани Христов Васкрс, по завршетку вечерње се се разилазили у пустињи ради осамљених подвига у току Четрдесетнице и поново су се окупљали тек за Цвети. Због тога се и данас, по старом благочестивом обичају, синови Православне Цркве у знак помирења и опроштаја, моле за умрле и посећују се у току сиропусне недеље. Прва недеља Великог поста се одликује посебном строгошћу, јер је долично да се на почетку подвига има ревност за побожан живот. У складу с тим Црква у току прве недеље обавља дужа богослужења него у току наредних дана. Од понедељка до четвртка се на великом повечерју чита покајнички канон светог Андреја Критског (+712). Овај канон је назван Велики, како због мноштва мисли и сећања који се у њему садрже, тако и по броју тропара којих има око 250 (у обичним канонима их има око 30). Ради читања у првој недељи поста канон је подељен на четири дела, по броју дана. У среду и четвртак Великом канону се додаје неколико тропара у част преподобне Марије Египатске (+522), која је од дубоког духовног пада дошла до узвишене благочестивости. Велики канон се завршава тропарима у част свог творца – Светог Андреја Критског. У понедељак или уторак прве седмице после јутрења или часова свештеник чита парохијанима «Молитве за почетак поста Свете Четрдесетнице», које су наведене у Требнику. У суботу прве недеље Црква се сећа чудесне помоћи коју је великомученик Теодор Тирон (око +306) пружио константинопољским хришћанима 362. године, за време цара Јулијана Одступника (+363), кад је прве седмице Великог поста светац, који се јавио Константинопољском архиепископу, заповедио да се једе кољиво (куване житарице) уместо хране оскрнављене кропљењем крвљу идолских жртава на тржници. Освећење кољива врши се у петак прве недеље на Пређеосвећеној литургији, после заамвоне молитве и појања молебана великомученику Теодору. У многим храмовима се петком или недељом обавља дирљив богослужбени обред под називом пасије (од латинског passio – страдање). Он је у црквену употребу уведен за време Кијевског митрополита Петра Могиле (XVII в.). Служи се на повечерју (у петак) или на вечерњој (у недељу) прве, друге (често од друге), треће и четврте седмице поста и састоји се од читања Јеванђеља о Христовим страдањима, песама Страсне седмице – „Тебе, одејушчагосја свјетом, јако ризоју“ („Тебе, који си се обукао у светлост, као у хаљине“), „Приидите, ублажим Јосифа приснопамјатнаго“ („Ходите да блаженим назовемо Јосифа незаборавног“) и других – и поука. О пасијама се не говори у црквеном сутаву. Чин пасија је први пут наведен на крају Цветног триода који је 1702. године издао архимандрит Кијево-Печерске Лавре Јоасаф Кроновски. На крају описа чина је речено: „Свега овога сећамо се по савету, а не по заповести, што се све даје на расуђивање Светој Православној Цркви.“ Прва недеља (као дан у недељи) Великог поста другачије се зове НедељаПравославља или Победа Православља. Овог дана се врши сећање на победу Православља. То је обичај који је уведен у Византији у првој половини IX века у знак сећања на коначну победу Православне Цркве над свим јеретичким учењима, која су узнемиравала Цркву, посебно над последњим од њих – иконоборачким, које је осуђено на Седмом Васељенском Сабору 787. године. У ову недељу се обавља посебно богослужење, које се назива чин Православља. Овај чин је написао Методије, Константинопољски патријарх (842-846). Победа Православља је први пут била прослављена прве недеље Великог поста, дакле, основ за прославу ове победе Православља је историјски. Чин Православља се углавном састоји од молебанског појања и служи се у саборним црквама после читања часова уочи литургије или после литургије, на средини храма, испред икона Спаситеља и Мајке Божије. Друга седмица и недеља Великог поста назива се Недељом светог поста: Црква моли Господа за благодатно озарење оних који посте и који се кају. На богослужењима ове седмице и у недељни дан заједно са скрушеношћу због човековог греховног стања хвали се пост као пут ка унутрашњем благодатном озарењу. Православно учење о посту се посебно јако открива у сећању, у току друге седмице, на Светог Григорија Паламу, Солунског архиепископа (XIV в.). Свети Григорије је био велики атонски подвижник, познат као заштитник Православља и разобличитељ јеретичког учења Варлама, калабријског монаха, који је одбацивао православно учење о благодатној светлости, која просвећује унутрашњег човека и понекад се открива видљиво, на пример, као што је то било на Тавору и Синају. Варлам је сматрао да је немогуће достићи ово озарење молитвом, постом и другим духовним подвизима самоодрицања. На Сабору који је овим поводом био сазван у Константинопољу 1341. године свети Григорије Палама, који је био назван сином Божанске светлости, разобличио је јеретике и одбранио учење о Божанској светлости, нествореној, увек постојећој, којом је Господ заблистао на Тавору и којом се обасјавају подвижници који достигну такво просветљење уз помоћ молитве и поста. Црквену службу у част светог Григорија Паламе и његово житије написао је Филотеј, Константинопољски патријарх (XIV в.), а канон – Генадије Схолар (XV в.). Трећа недеља Великог поста назива се Крстопоклона, јер у ову недељу Црква слави Свети Крст и духовне плодове Крсне смрти Спаситеља. Значај Христовог Крста за оне који се подвизавају у посту Црква је објаснила у богослужбеним песмама, у различитим сликама и алегоријама. Попут дрвета које има мноштво лишћа и баца густу сенку, па пружа хладовину и одмор уморном путнику, Христов Крст на средини подвига поста верујућима пружа хладовини и бодри их да заврше труд. Христов Крст као знамење победе над смрћу припрема нас за радосно прослављање Победника пакла и смрти. Христов Крст се пореди с дрветом које је засладило горке воде Мере, с дрветом живота, које је засађено посред раја. Радосна вест о Крсту и поклоњење њему с утехом нас подсећају на све ближи празник Христовог Васкрсења. Осим прослављања Светог Крста на којем се Господ смирио до смрти, у богослужењима четврте недеље Великог поста се разобличава фарисејска гордост, коју је Бог осудио, и хвали се смирење цариника. Почевши од среде Крстопоклоне недеље на литургијама Пређеосвећених Дарова се до Велике среде изговарају посебне јектеније за оне који се спремају за просвећење (крштење). У богослужењима четврте недеље Црква нуди узвишени пример испосничког живота који представља подвижник из VI века, Преподобни Јован Лествичник, који се од 17. до 80. године подвизавао на Синајској гори и који је у свом делу „Лествица раја“ описао пут постепеног усхођења човека ка духовном савршенству лествицом душе, која га узводи од земље ка вечној слави. У „Лествици“ је наведено 30 оваквих степеника, по броју година земаљског живота Спаситеља до Његовог ступања на друштвено служење људском роду. У четвртак пете недеље на јутрењу се чита цео Велики канон Светог Андреја Критског и житије Преподобне Марије Египатске (V-VI в.), које се из бездана порока путем покајања уздигла на толику висину савршенства и светости да је постала слична бестелесним анђелима. Ово богослужење се зато другачије назива Маријино (или ређе: Андрејево) стајање. У пракси се оно служи у среду увече. Житије се приликом читања дели на два дела: један део се чита после катизми, а други после треће песме канона. Житије преподобне Марије је написао свети Софроније, Јерусалимски патријарх (638-644), а свети Андреј Критски, којег је Јерусалимски патријарх Теодор послао на Трулски, VI Васељенски Сабор (680-681), донео је Житије свете Марије заједно са својим каноном. Читање канона светог Андреја и Житија свете Марије Египатске у четвртак пете седмице на јутрењу, утврђено је на овом Сабору. У среду пете седмице на вечерњи која се односи на четвртак, уместо уобичајених стихира на «Господи возвах» се певају 24 покајничке стихире Великог канона – дела Светог Андреја Критског. Све стихире се завршавају са: «Господи! Прежде даже до конца не погибну, спаси мја.» («Господе! Пре него што пропаднем до краја, спаси ме.») У четвртак се ради читања Великог канона служи Литургија пређеосвећених Дарова и звоњава звона је потпуна, односно није великопосна. Субота пете недеље се назива Суботом акатиста, а сама служба је добила назив «Похвала Пресветој Богородици». Овог дана се на јутрењу чита Акатист што на грчком значи појање уз које се не седи посвећено Божијој Мајци у сећање на Њено заступништво и избављење Константинопоља у данима поста од најезде туђинаца у VII в. Овај први акатист написан је у VII в. на основу још старијих кондака у којима се опевају догађаји Рођења Господа и Благовести Пречистој Богородици. У пету недељу Великог поста Црква се сећа Свете Марије Египатске и прославља је. У песмама канона за ову недељу, као и у богослужењима седмичних дана идуће недеље – цветне, открива се јеванђељска прича о богаташу и Лазару како би се верници подстакли на истинско покајање којим се достиже Царство Божије. Црква убеђује вернике да избегавају немилосрдност и нечовечност богаташа и да ревнују за трпљење и великодушност Лазара, јер Царство Божије није храна и пиће, ваћ праведност и уздржање са светошћу и милосрђем. У суботу шесте недеље – цветне, Црква се сећа чуда кад је Господ Исус Христос васкрсао Лазара, зато се она назива Лазарева субота. Васкрсавањем Лазара Исус Христос је показао Своју Божанску силу и славу и уверио је Своје ученике и све у Своје предстојеће васкрсење и свеопште васкрсење мртвих на дан Суда Божијег. Цвети су посвећене сећању на свечани Улазак Господњи у Јерусалим, у који је ишао на страдања и Крсну смрт. Овај догађај су описали сви јеванђелисти: Мт. 21, 1-11; Мк. 11, 1-11; Лк. 19, 29-44; Јн. 12, 12-19. Овај празник се назива Цвети, Цветна недеља, а у разговорном језику код Руса и недеља Врбице, због обичаја да се тог дана освећују гранчице палме, које се код нас замењују врбом. Празник води порекло од давнина. Прво указивање на празник – у III веку, припада светом Методију, Патарском епископу (+312), који је оставио поуку за овај дан. У IV веку се празник, како сведочи свети Епифаније Кипарски, прослављао врло свечано. Многи од светих отаца из IV века оставили су своје поуке за овај празник. У VII-IX свети Андреј Критски, Козма Мајумски, Јован Дамаскин, Теодор и Јосиф Студит, као и византијски цар Лав Философ, Теофан и Никифор Ксантопул, празник су прославили песмама које Православна Црква и данас поје. Празник Уласка Господњег у Јерусалим спада у највећих дванаест Господњих и Богородичних празника, али нема ни претпразнество ни попразнество, јер је окружен данима поста Четрдесетнице и Страсне седмице. Међутим, иако нема дане претпразнества као други празници из реда дванаест највећих, богослужења целе претходне седмице, почевши од понедељка, у многим стихирама и тропарима су посвећена догађају уласка Господњег у Јерусалим. У петак цветне недеље завршава се пост Свете Четрдесетнице. Овог дана се у једној од стихира на „Господи возвах“ пева: „Душеполезнују совершивше Четиредесјатницу, и свјатују седмицу Страсти Твојеја просим видјети, Человјекољупче. “ („Завршивши душекорисну Четрдесетницу, молимо да видимо и свету седмицу Страдања Твојих, Човекољупче.“) Лазарева субота и Цвети служе као прелаз из Четрдесетнице у Страсну седмицу. Извор: Православие.ру, са руског: Марина Тодић
  49. 1 like
    Тирон значи регрут. Тек што свети Теодор беше ступио у војску, у пук Мармаритски, у граду Амасији, када отпоче гоњење хришћана под царевима Максимијаном и Максимином. Како Теодор не хте крити да је и он хришћанин, то би потегнут на суд и вргнут у тамницу, и тамница закључана и запечаћена. Јер, нечастиви судија хоћаше Теодора уморити глађу. У тамници се јави Теодору сам Господ Христос и охрабри мученика Свога говорећи му: "Не бој се, Теодоре, Ја сам с тобом, не узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, са Мном на небесима". У томе се јави мноштво ангела у тамници, и сва тамница се осветли пресјајно, и стражари тамнички видеше ангеле у бело одевене, и врло се уплашише. Потом би Теодор свети изведен, истјазаван и на смрт осуђен. Бачен би у огањ, и предаде душу своју свету Богу вишњем. Пострадао 306. године. Тропар (глас 2): Велија вјери исправљенија, во источницје пламене, јако на водје упокојенија, свјатиј великомученик Теодор радовашесја; огњем бо всесожегсја јако хљеб сладкиј Тројице принесесја, того молитвами Христе Боже спаси души нашја. Преподобни Теодосије Бугарин и Роман, ученик Теодосијев Као монах свети Теодосије настанио се недалеко од града Трнова где је основао обитељ, која се по њему прозвала Теодосијева. Видно се истакао на сабору у Бугарској против богумила 1360. године. Штитећи веру православну на том сабору он је разлозима посрамио богумиле. Скончао свој земаљски живот у Цариграду 1362. године. Његов ученик Роман продужио је подвизавати се у Теодосијевој обитељи до своје смрти. Света Маријамна (Марија) Сестра светог апостола Филипа. Путовала са својим братом и заједно с њим проповедала јеванђеље у Јерапољу и по другим местима. После мученичке смрти Филипове Маријамна продужи свој мисионарски рад у Ликаонији, где и сконча.
  50. 1 like
    Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина. Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци. У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће.1 Моћ часног крста Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.2 На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова. На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда". На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света.3 На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима. Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење: Јер је ДОБРОВОЉНА Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне). Јер је СТВАРНА СМРТ По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света. Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег. Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати."4 Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста."5 Учешће хришћана у крсту Христовом После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24). Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21). Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана." Као што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно? а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24). Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље. А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље; Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета. Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе. Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав. Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14). По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли. Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4). У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу. Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст. Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању). Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује." Св. Исак Сирин такође6 каже: "Дејство крста је двојако... ... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.7 По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету. Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења. На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији. Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу. Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ. Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења. И завршава св. Григорије: "Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим..."8 Дакле, "и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава."9 Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно."10 Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога. Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од тренутка кад се родила", каже св. Никола Кавасила, "устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими. О овој крсној борби и теорији ‡ виђењу Бога ‡ које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на "Ваведење пресвете Богородице" св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац. б) Подносим нехотична исиушења живота стрпљиво и без роптања Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу. Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика. Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави." Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали. Познати православни богослов о. Димитрије Стани..аје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао. Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили. Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих."12 На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).13 Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије. Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди. Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту. Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина. Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење. Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама. И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове. Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон.14 И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана. в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене. Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће дух." Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора ‡ сараспећа Христу ‡ не може се доживети радост Васкрса. У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо." Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара."15 У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга. Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом.16 Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви. Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу. Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи? Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу. У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку. За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас. Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква. У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других. Крст и савремени свет Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом. Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује. Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом. Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа. Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак." Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа. А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање. Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења. Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин."17 Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма. Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19). Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих). Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести. Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота. Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист. Превео: Зоран Јелисавчић Извор: Епархија горњокарловачка