Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing most liked content since 09/23/17 in Блогови

  1. 3 points
    Debeli Mosi

    Добро дело

    Пре неки дан сам отишао код Зане Нимани, другарице из основне, уствари она се зове Иванка и нема појма да је зову Зана Нимани. Одувек је захтевала да је зову Ивана, Иванка јој је оно демоде, безвезе. Била је зацопана у неког лика који је био чувени шмекер у граду, кретен, сломи јој срце и шутне је. Говорка се да још увек тугује и да је у некој депри. Искрено је улетела а овај само аферу, само мења везе. Иако она још увек сјајно изгледа ипак сам отишао код ње на позив да јој помогнем око некаквог намештаја. Пошто је била моја симпатија из основне, мислим, како да не одем, брука... Међутим ја нисам уоппште намештајац ја сам само дебео, нисам јак. Оно, погрешно ме проценила. Црно сам се намучио али смо били задовољни, питала ме, да одморимо? - О да, свакако пуфффф.... Ху, пффф баш ме премори овај орман З..овај Ивана! - Стварно ти хвала што си дошао, ово не бих могла сама. Уфффф... - Ама то није ништа за мене, хе хе... Ам, а зашто си одлучила да померамо ову скаламерију, кад имаш тамо довољно простора, ам? - Тај ормар ми је од баке, подсећа ме на њу, желим да окренем нови лист у животу, ово ми веома значи. - Ахаа… Па могли смо само лист да окренемо а не орманчину да вучемо.- Помислих ма како је баба могла оволику орманчину да дигне на пети спрат није ми јасно...- Избацивањем ове скаламерије би се ослободио жешћи простор овде, јесте да је лак на њему оргиналан, ал огроман је братее.. ово само чекић и... - Хах баш си смешан...Да пустим неку зикуму? -Прекину ме у размишљању... - Ам? Аа, ма може... - Да ли ти одговара Зана Нимани? - Акхх, ШТАаа!? Моооолим!? Кх, кх, закашљах се, извини.. од сендвича ми кх..кх. - Пааааа, Зану Нимани!!? - Ах ону групу, да да да да даа, па наравно, наравно, наравно.. о-оодлично.. –замуцах. Истог момента пустила је ЦД и музика је почела да смара, жешће. Покушавао сам да се смешкам и да одајем утисак пријатности. Такав несклад, свега... пу... Настојао сам да се више концентришем на сендвич и претварам се у опуштање. Какав сам лажов, не могу да верујем, ово је неподношљиво, борио сам се у себи. Док је она певушила речи наизуст и видно уживала као да је далеко одавде ..хм.. врло емотивно и љубавно... дође ми помисао, није ли због тога да је зову Заном? Ма гарант! - Е Ивана, могу те питам нешто? - Питај..мњам, мњам...успут.. јеси за још један сендвич или смоки биг пак? - У, може обоје хм, хам,њам...еј ти ми онако делујеш као емотиван тип, а јесил ти емотивко? - Ма јооок, откуд ти то? - Настављајући да цупка ритам песме.. - Онако – Ова 'Зана' ми доста звучи емотивно и љубавно..па помислих.. - Можда, немам појма... - Застиди се и погледала доле у под.. Кажу да је била луда за њим и да јој није било добро после раскида, могу да мислим какав је то био лом! Деловала ми је задовољно што смо испомерали намештај, поготово слушајући Занину музику. Размишљајући о њој више нисам обраћао пажњу на музику, некако сам осетио да је она још увек дубоко рањена, повређена. Човече. Овај намештај и ова збрка је сигурно покушај да превазиђе ту фрку. Не знам зашто, одлучих да јој кажем... - Еј Ивана, знаш шта? - Шта!? -Упита ме погледавши искреним погледом, дубоко, нагнувши благо главу, гледала ме озбиљно плавим очима, мистично, некако тужно, бледим лицем као да ћу кажњеноме изрећи судску пресуду.. - Допада ми се ова твоја музика и допад ми се овај твој орман! Ето!! -Ивана ме тад загрли јако, готово снажно, мислио сам да ћу да проспем смоки, тихо јој кренуше сузе, спустила је главу а ја сам дошао до ваздуха....зашмрца и рече ми тихо бришући сузе.. - Хвала ти Моси, друг си! - Богу хвала!! - Узвратих јој онако изненађен. - Кажееш, Богу !? - Да... Е а имам и ново име за тебе, Зана, Зана Нимани! - Ха ха ха ха...... -Насмеја се- предивно...- Кренушмо да се смејемо обоје, ооо тако се пријатно насмејасмо, кренуше и мени сузе од смеха, нисам могао да јој кажем да већ има тај надимак... ха ха хах. Пошто сам појео два сендвича и цео смоки, морао сам кући на вечеру па сам јој рекао.. - Еј Занчи, морам да палим кући док ме није ухватила упала мишића, онда ћеш хитну морати да зовеш... то они без утоварача неће моћи да подигну хех! - Ха ха, нисам знала да си толико комичан, улепшао си ми дан хихихих, важи. - Сад морам кући, видимо се ускоро.. - Важи, ћаоо..... Сутрадан сам отишао до кафића да гледам пренос утакмице, тамо имају широку плазму, код мене се кући екран већ мути. Упала мишић ме снашла као никад, Шмеки и Дени кренуше да ме зезају.. - Јао види дебелог, ојео се, једва хода ..хаха - Ама, људи, упала мишића! - Значи, лик се упалио, лудило... Моси ти се увек ложиш ха ха пхахффф ! Зипа види ово, Зана Нимани иде равно овамо према нама.. Док сам се мучио да се утиснем у ону столицу, нисам успео да намонтирам кез да ми не сконта упалу мишића и да не провали како ме ови локалне позе зезају, она улете у журби.. - Еј Моси ћао, цмок! Ушла сам само да те поздравим... журим, одох ћааооо.... Повиках за њом, - Еееј Зана, како си? - Она застаде, окрену се са осмехом и рече, - Богу Хвала, добро!! - Махнувши руком отиде..Шмеки и Дени ме зблануто, бледо, тупо, прегажено погледаше.. - Људи, шта ме гледате? Који је резултат??
  2. 1 point
    - Шта то мумлаш у новине Моси?! - Ма ништа Шмеки, читам новости и пола речи не разумем шта пише, да не поверујеш! Мислииим стварно! - Ма опуштено Мос... - Преводиоци су упропастили наш језик, како да се не нервирам, ко ће ово да спречи? Страшно ... од сада причам само српским речима!!! - Моси ма ћао искулирај ... шта ти је?! Не бацај те новине ееееј! - „Искулирај“ није српска реч ... а „ћао“ поготово... - Моси па одрасли смо са тим речима, откуда ти то сад смета? - Ее па добро Шмеки....Само да знаш, од сада са тобом имам трилатералан однос који ће прећи у билатералан а касније у мултилитераран!!! - Шта то значи? - Е нееећу да ти кажем, ма ћао искулирај Шмеки..ннн сад се ти мало нервирај. - Не нервирам се Мос, него уопште не капирам. - Е видиш, сад ме разумеш! - Даа...Човече, сад си и мене заголицао да размишљам о томе, УАУ.. - Шмеки нећу да чујем то „УАУ“, то није наша реч.. - Јао извини Мос,а шта му то дође? - То је увозна америчка реч која означава узбуђено дивљење нечему АВЕ!, нешто типа „Ауу'Бреее!“ Или „предобро, прејако“.. Мада сад ми пада на ум, могли би до Пиксија он се разуме у то боље, завршио је филологију. Пикси је лик из улице који је познати залуђеник фудбала и откачени компјутераш. Зна све живе утакмице у којима је Пикси играо, мислим, јасно је откуда му надимак. Мада, свуда се потписивао и писао графите „Пикси“, исписивао по клупи, табли, ранцу, књигама... та опсесија је тооолико отишло предалеко да је и контролни из српског једном потписао као Пикси. Наравно добио је кечину због тога, мада то му је био фазон јер је ионако имао све петице. Но ипак је одрастао ал` је надимак остао.. - Моси ја код њега нисам био годинама, мада он је баш стручан за те ствари али.. не знам да ли смо добродошли, знаш да је он стално заузет? - Предлажем да одемо, има он камеру изнад врата видеће нас ако му је до дружења. Кад смо дошли пред врата његове куће, мислиим лик нема ни браву ни звонце на вратима, само видео надзор, кад смо стали на отирач црвено ротационо светло, које нисмо сконтали одакле уопште сија, је засветлило, врата су почела да зврље и откључала се. Механички женски љубазни глас на енглеском је говорио „плиз ентер, тенк ју“. - Шта сте се укочили, улазите!! - Са интерфона се зачуо Пиксијев глас. - Па он зна да смо ту? - Прошапута Шмеки унезверено окрећући се около... Ушли смо у кућу,врата зазврљише зззвррљ! Клангг- закључаше се сама. Пикси нам преко неких звучника рече да опуштено седнемо у дневну собу - људи ево сад ћу-... Његов дневни боравак је био сав у белом, намештај којег је било мало чак и врата су бела. Разни украси на зиду, рамови и неки оквири су „исте“ беле боје. Засели смо у фотеље и чекали. Шмеки је био скрооз у чуду, зурио је у лустер испред нас који је био спуштен ниско тик изнад стола. - Мос види ове неонке каквих све облика и боја има, као букет УАУ! - Видим Шмек! - Прошли пут му је све било као на стадиону, тепих имитација траве и.. - Знам Шмек! Пикси је пустио музику, некакав лагани џез, питао нас је преко истих звучника које уопште нисмо знали „где су уопште“, шта пијемо киселу, сок, пиво!? Шмеки се озари на пиво а ја рекох „сок“. Из врата „беле боје“ као и зид изађе Пикси. - Па 'де сте људи, што сте не најављени? Имам само квотер времена са вама у неком сам тајмингу. Ако ме мемориска картица не вара нисте били код мене 2 године! БЕ-ПЕ-ИКС ... Што сте дошли? - Пикс шта ти значи БЕ-ПЕ-ИКС? - зачуђено упита Шмеки. - ВРХ, брате! - Ам, да!? Није ти лош нови стајлинг по кући. Увек си био оргиналан, и у пиџами просто изгледаш фаца!! Нисам више могао да издржим, морао сам из груди да испалим питање иначе би Шмеки причао о откаченом лустеру до пода. - Пикси мене занима шта се ово дешава са нашим језиком? Не могу нормално да разумем свакодневицу, шта пише у новинама и слично. Зато смо и дошли до тебе? - Аха, занима те савремена аномалија језика? Хм Моси...Немамо много времена, велики је топик.. Описне парафразе, плеоназми, појмовне метафоре, хибридизације одомаћеног страног језика...уф немам времена да разврстам жаргонизам и таутолошки нонсенс за само квотер. Покушћу да ти зипујем што краће. Конкретно има турцизама, англиканизама, француских и уосталом безброј изама... - Моси, шта каже? - Каже да је опширна тема... Пикси настави не осврћући се на Шмекија.. - Двојако усвајање разних страних речи подразумева изложеност страном језику преко ТеВеа, цртаних, клинци су преко играчака, компјутера, видео-игрица, интернета, филмова, музике.. О суб-култури да не говорим... Адаптација речи је хаотична и без неког реда. Преко рекламних слогана које доводе до нагомилавања нових, неразумљивих речи која измичу контроли. Нагомилавање доводи до неконтролисаног увођења страних речи које се преузимају без икаквог видљивог система и размишљања – и када је то објективно потребно, и онда када није. На нивоу изговора, граматике, семантике, прагматике смо посустали и по дифолту фејкује се већина речи. - Моси шта каже? - Каже да су искушења сколила са свих страна! Пикси настави не осврћући се на Шмекија... - Постоји субјективна потреба типа „интелектуалног ескапизма“ код преводиоца, говорника или неописаца која има личну мотивацију и филинг да ово „усвајање“ у свом говору или скрибовању употребљавају. Речи написане на страном се читају као стране, а не као српске речи колико год да су нам познате типа coffee се чита као кофи, а не кафа...милкшејк, таблоид, скенер, модем, хардвер, софтвер, интернет, бестселер само из англиканизма а где је германизам, француштине пуу... - Моси шта каже? - Каже да влада опште расуло и анархија... Пикси настави не осврћући се на Шмекија... - Моси, језик просто на овај начин постаје хибридна творевина у којој доминира мешавина популарно-ћаскачко-опуштеног и публицистичког стила. - Моси, шта каже? - Каже да је ратно стање, хаос... - Шмеки багујеш се или си офлајн? Рестартуј се... немој да те крекујем! - Пикси ће Шмекију - Моси, шта каже? - Каже да овде неко блокира, тј. стао, не зна шта ради и где је пошао. - Пикси, да те питам нешто... - Питај Шмеки... - Е а шта значи веб страница? и разјапљено ААААААААПћихАааааааааа - Шмеки кихну. - Излог! Еј Шмеки знаш шта, нешто те скенирам блед си ми човече. Зрачиш ми данас као стари монитор, можда није лоше да провериш билирубин или ако је од неспавања мало у кревет да се ресетујеш. Треба ти неки антивирус, обавезно, ентер... - Моси, шта каже? - Каже да би требао да узимаш више Ц витамина и побољшаш крвну слику! Пикси извади телефон из џепа. -Еј људи не мрдајте само да опалим пар селфија са вама за фејс. Шкљоц! Моси брате, овако... да скратим; сејвуј у вугла да су велики изазови у компјутерским технологијама и да је свако лажно знање о нашем језику опасније од незнања. Лично, немам грижу софтвера за ову спику о језику, радо би са вама да четујемо овде али квотер је прошао. Гејм овер, морам! Пикси отиде у други просторију да се пресвуче. - Моси, шта каже? - Извињава се што се није јутрос умио...Трзни то пиво, да се не избламирамо пред молерима и електричарем, за који минут долазе да му заврше кречење и затегну лустер на плафон, рећи ће види ових алкоса ујутро лочу пиво, а и Пиксија су пробудили рано. - Па колико је сати Моси??? - Ево сад ће осам ујутро. - Видим ја да Пикси неповезано мрси, мора да је поспан...
  3. 1 point
    Tema "Oprost kao glavno isceljenje duše" pokrenuta od mladića Relje Rašoviča donela je dosta nadahnutih komentara pa eto i moja grešnost i osrednjost pokušala je nešto da odmuca kroz redove znamenitih imena ove naše "virtuelne zajednice" i ovde i na facebooku. Plava "italic" slova su komentari drugih učesnika na ovoj temi. Relja je kroz priču o nezahvlnom slugi koji nije oprostio svom dužniku doneo lepa lična zapažanja i evo za početak citiram samo jedan mali deo tog štiva: Takođe kao što je Patrijarh Pavle govorio kako treba praštati a ne zaboravljati, isto ukazuje na to da trebamo biti svesni realnih odnosa kakve možemo imati sa ljudima koji su se o nas ogrešili, jer praštamo čak i ako se drugi ne kaju radi sebe samih, ali takođe bivamo svesni da takve iste šeme ponašanja možemo očekivati da se ponove ako odnose iz prošlosti nastavimo na isti način i u budućem vremenu. Praštanje može podrazumevati jedan sasvim drugačiji i novi dosta obazriviji i manje darežljiv odnos prema osobi, ili pak prekid odnosa uz oprost dugova, ali o važnosti oprosta upravo nam san Hristos govori kroz molitvu "Oče Naš", "I oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim". Odličan tekst, rastumačen Crkveno onako kako je to već red i odlično transponovan u "moderno" doba i sleng koji poznajemo. Mene sad u svemu ovome interesuje jedna stvar, čisto kao udubljivanje u slojeve koji se na prvi pogled ne vide a ta dilema i taj sloj bili bi: zašto "zli sluga" i pored očigledne dobrote Cara, nije mogao da oprosti svom dužniku? Očigledno je da nije, to ne može da se ospori, ali je pitanje sasvim racionalno - Zašto? Šta se to desilo sa njim i u njemu da nije izvukao pouku? Problem koji muči sve nas i koji nam je svakodnevnica. Zašto je i pored oproštaja od Cara ostao slep i sebe bacio u mrkli mrak? Tu dolazimo do pojma greha (čak i oproštenog) i do posledica koje isti ima na dušu. Mišljenja sam da greh menja "hemijsku strukturu duše i duha" ... čovek jednostavno ne može da bude dobar. Postane nesposoban za ljubav, za prvolik Hristov u sebi. Za dobrotu u grehovnom stanju treba ludačka snaga i volja a jevanđelska priča govori da ovaj čovek to nije imao. Isto se odnosi i na nas - sa svakim grehom, naročito onim često ponavljanim, naprosto se dogodi da čovek nema snage da čini dobro ... savest mu se smežura i pored ispovesti i drugih crkvenih disciplina. Sam đavo je dobar primer... idući iz jednog zla u drugo zlo došao je u situaciju da od bolesnog "ne mogu da činim dobro" dođe do "neću da činim dobro" - i ta opasnost vreba i ljude. Princip je isti jer smo osim bioloških razlika duhom slični. Kraj za nepokajane grehove isti je i za jedne i za druge.. večnost bez ljubavi i bez utehe. Razlika je jedino u tome što je ljudima data mogućnost da izađu iz zlobe.. kroz vrlo tesna vrata... ovolicka, jedva da se i vide! "Zli sluga" je delao po stihiji pohlepe koja ga je držala u lancima iako mu je Car sve oprostio!? Tajna velika tog grehovnog kazamata u duši. Da li se ljubav u srcu, osim samog Božijeg oproštaja, zadobija po automatizmu samim oproštajem... ili se mora uz mnogo napora raspeti u sebi grehovni zakon koji ima svoja pravila i koji vojuje protiv duše? Velika dilema!? Imamo je upravo u ovoj priči koja, uzgred, pokreće i niz drugih tema za razgovor (a sveti oci već sve to raspraviše) - problem slobode, nezavisnosti i neuslovljenosti ni od koga čak ni od Boga.... jer u nekom unutrašnjem svetu u ovoj priči On čak nije prvi reagovao već mu sluge preneše dešavanja oko zlog sluge koji davi čoveka! Zanimljiv momenat. Car je bio udaljen! Nije bio tu! Čak nije znao za događaj dok mu to ne rekoše prijatelji ovoga. Prilično zagonetan odnos o kom sam ovde, u blogu "Predodređenost i sudbina ne postoje" pokušao da odmucam nešto što mene strahovito interesuje i molitveno okupira - jedna realnost koja isključuje maglovito objašnjenje "desilo se po promislu" već govori da je Bog sebi vezao ruke u svemoći i ušao u naše zakonitosti spontanog života kao čovek i prijatelj u potpunoj uzajamnoj slobodi. Iako je "Onaj koji sve zna" On iz poštovanja prema ljudima SEBE SUŽAVA i ponešto "ne zna" jer hoće prijateljski odnos bez kalkulacija. Dokaz je i to kad kaže tamo nekima "ne znam vas... ne poznajem vas, idite od mene" a Bog ne laže kada nešto kaže. On istinski onda nekog "ne zna" niti ga je ikada video! Naši životi ničime nisu uslovljeni, ni sudbinom ni predodređenjem... ali se menjaju, o jadi, grehom ili na suprot tome Krstom i stradanjem! Da ne dužim, a već sam se zapetljao u pokušaju da akcentujem taj momenat, između oproštaja od Gospoda i očekivanja da i mi praštamo stoji trnjem posut put "hemijske" (naravno duhovne) promene života i načina mišljenja. Stoji Krst... i poziv da rodimo dela dostojna da se duša izmeni Blagodaću Božijom koja Krstom i sa Krsta obuhvata sve. Bez rađanja tih dela, bez posrtanja i nade na milost Božiju, sam oproštaj ništa ne menja po automatizmu.. Odlično mesto za ove dileme je Petrovo odricanje od Hrista! Mučenik je doživeo težak unutrašnji udarac i slom ali nije pao u očaj; nastavio je da ide za Hristom kao bleda senka, kao jado ...ali jado koji ne gubi nadu. Mogao je tako doveka da ide za Gospodom Jevanđelje bi ga i tad razdvajalo od Apostolstva (parafrazirano): „Iđaše Gospod sa učenicima i Petrom“. Tek kada mu se Gospod obratio, kada je licem k licu gledao u njega i pitao trokratno „Ljubiš li me Petre“ tek tada je hemijska (duhovna) struktura srca kod Petra promenjena i on zaplaka gorko! Samo i jedino od Boga dolazi promena kod ljudi .. sami od sebe ništa smo. Mi samo rađamo dela koja treba da budu dostojna pokajanja .. što reče Jovan Krstitelj onim ljudskim "aspidama" (to je njegova terminologija nije moja ). Pokajanje je Gospodnje delo, Njegovo pitanje "ljubiš li me Željko, Janko ili Marko" tj. pokajanje je dar za dela koja su toga dostojna! Krst je cilj u ovom svetu a ne sredstvo ka cilju, ka promeni... u stvari Vaskrsenje je cilj a ono je u organskoj vezi sa Krstom tj. sa gorkim stradanjem duhovne promene koje "zli sluga" nije želeo da primeni u praksi. Nije bio oprezan, nije stražario nad emocijama... i obolela priroda ga je obmanula. On nije hteo da oprosti, nije ga milost Careva dirnula niti je na njega imala ikakav efekat. On je unutra već bio mnogo suv i sparušen. To bi bila neka životna pravila koja su tajna velika i strašna. Mislim da ih čovek može u sebi opaziti kako vreme i godine prolaze i oni stariji će se složiti sa mnom. Sa svakim novim grehom sve teže je biti dobar i kajati se. Naravno nije nemoguće ali je sve teže. Ovo pričam i pomalo ispovedno i dužan sam da mlađe upozorim na to. Suzana Djurovic Duboko verujem da iskreno pokajanje ide posle oprosta. Ono pre je neka nasa igra, opipavanje... zar Hristos to ne kaze sa onim sto vec navedoh u komentaru gore: a kome se malo oprasta, malu ljubav ima. Hristove reci... moram da ponovim da sam bezgranicno zahvalna Relji sto nas ovim tekstovima pobudjuje da razmisljamo o ovim stvarima. Narocito ja koja sam lenja da sama na tome radim Suzi, više sam u stvari konstatovao u formi pitanja neka zapažanja, što lična što kao opšta slika, i naravno da je preduslov usinovljenja najčvršće moguće držanje za Hrista - ljubav prema Njemu i ispunjavanje onog što je doneo kao spasonosni lek. Ali i pored svih priča sve (ili svet) ide upravo ka onome o čemu on proročki govori: "Kada opet dođem da li ću naći ljubav?" Nešto dakle stihijski uništava ljubav a mislim da je to pogrešno shvatanje kajanja i stradanja krstonosne ljubavi. Kajanje(dakle ljubav) nije samo moja razotkrivena grehovnost koju sam koliko juče ispovedio kod nekog pope već je surovi rat protiv unutrašnjeg mrtvila koji su mi gresi porodili. Taj rat je istovetno surov kao i zemaljski ratovi koje ljudi vode pa se i iz njega čovek po slabosti duše i po možda samoj njenoj prirodi povlači, dezertira, izbegava, beži od njega! A bez tog zakivanja svog greha („starog čoveka“) na Krst kroz sve životne nevolje duša ne može da vaskrsne u radosti i ljubavi. Održava status quo od greha do greha sve više se udaljavajući od smisla Krsta da bi ga na kraju doživljavala čisto muzejski ili običajno .. a ne kao suštinu bića! Tu počinje dilema koju sam spomenuo - šta to čini nesposobnim čoveka da voli i oprosti iako mu se mnogo prašta Odozgo!? Cela ta duhovna dimenzija, ta dilema, ima svoju sliku na vidljiv način: Gravitacija je zakon Božiji koji nas određuje u biološkom smislu. Gospod zapovestima ne zabranjuje već očinski preporučuje: "ne naginji se kroz prozor" ali ja se nagnem i sa mog 16. sprata se strmoglavim na pločnik. Prezro sam dakle Njegove savete, prezro sam zakone fizike pao sam posledično slomio sve koske, jaučem od bolova... Gospod odmah pritrčava, dakle prašta mi i neposlušnost i sve drugo, mnogo tuguje – ali, (o toj slobodi da „ne poslušam“ pričam): i pored toga što mi je odmah oprostio POSLEDICE PADA su strašne, nema zdravog mesta niti koske na telu a ja sa tim treba da živim i da budem isto što i pre!? Od mene se traži da se ponašam kao da sam zdrav!? Nisam Njegovim opraštanjem i ljubavlju koja nikad ne prestaje odmah postao magijski isceljen jer greh ima neke svoje zakone u telu (to Apostol govori na jednom mestu) i nagoni čoveka da čini što svesno ne želi. Dakle ima ozbiljne posledice po dušu koje ne nestaju po automatizmu nego se dugo leče gorkim lekovima i Krstom. Na neki način nisam više plodonosna smokva već metamorfoziram i počinjem da bivam kukolj. Eto baš priča o zlom slugi potvrđuje koliko gresi oštećuju čoveka. On ima MALU LJUBAV (to će kasnije ispoljiti) ali mu Gospod SVE PRAŠTA. Bog svakako zna kome otpušta dug i kakav je to čovek ali daje mu šansu... međutim ovaj, već debelo zalutao u mraku, nije sposoban da shvati šta se od njega ište već se ponaša stihijski. Otrovi grehova izmenili su mu duh i uopšte više ne liči na svog Gospodara. Zato je i bačen u tamnicu dok sve ne vrati... a tajna je ogromna šta to u stvari znači!? Rečenica je uslovna "dok ne vrati.." dakle nazire se da i tu postoji šansa za njega ali ne bez mnogo gubitaka, patnje i jada. Ljudi, mišljenja sam, olako shvataju ispovest, pričest, kajanje i ostale crkvene discipline a pri tom konkretan život potcenjuju ili ga smatraju manje važnim - a duša i telo jedno su! Bez konkretnih dela duša se ne menja tek tako sama od sebe. Delima u vidljivom svetu menja se u čoveku ono nevidljivo. Drugačije ne biva i ne postoji... eto priče o zlom slugi kao putokaza. Koliko samo ima (u meni najpre) u našem okruženju priča o Crkvi, duhovnosti, bla bla bla... a mrzimo se na najmanju uvredu, ma na naznaku poniženja a kamo li na poniženje. Malo ko razume da se promenio zbog nečeg i da ne može da voli i oprosti iako mnogi ne zatvaraju usta o duhovnosti i kulturi. Teško je čoveku da prihvati da je zbog greha bogalj, da je oglupaveo i pos'to moron (što su posledice pada i mržnje) a ozbiljno i sve ozbiljnije oboli kada mu priča o Krstu i poniznosti postane nepodnošljivo "brbljanje pijanca". Malo ko hoće da trpi, da se razapne i pati (govorim iz sebe naravno, svetski prvak u roptanju) a nema drugog načina da se išta promeni u srcu bez Krsta. Ne postoji ljubav bez Krsta. Eh... blago onom kome Bog ne prima grehe (što piše negde u Pismu) jer Bog sebi bira društvo pa takvima i ne da da se promene. Za nas trećepozivce je trnovit put i ovolišna vrata pa ti uđi brale ako možeš.
  4. 1 point
    А шта ако скочим. У шта скачем, знам ли? Из чега скачем, то могу да знам, обојим, искључим, померим, одложим, заборавим, поделим, одћутим, исповедим, заробим, исплачем, поклоним, угрејем, охладим, орочим, извртим, раскринкам, исцепкам и опет саставим, испричам поново и поново и поново. Из чега скачем, то сам ја. Бљесак у којем видим себе испред себе у скоку, није бљесак мога светла. Није ни тама мога мрака. Није ништа. Ништавило је. И не скачем само себи. Скачем свима. У ништавило, додајући га следећем, као штафету смрти, штафету истинске погибије. Бљесак, флеш, заслепљење, које у трену обрише све осим напетих скочних злобова и мисли да је тако лако, залепим осмехом као најлепшом крпом досадну муву на столу. Јер, то је мој сто, на њему радим, ручам, на њега спустим дечији цртеж, цвет, ситнице из џепова. Пресвучем га у чисто када се украсна тканина на њему испрља. Зашрафим га када се клима. Поставим га љубављу за љубљене. На њему има места само за оно што ја пустим. А то не може бити досадна, прљава, упорна мува из ништавила. Залепим је осмехом. И не скачем, хвала Богу. Можда само мало цимнем пете у неком делићу флеша, када ми неко дода штафету, али тада и њу и бљесак угасим сузама, држећи чврсто своја стопала у својим рукама.
  5. 1 point
    Blaža Željko

    Policijska zaštita

    Sveti Jovan Krstitelj izgubio je život samo zato što je izobličio jednu nepravdu ... obelodanio jednu prostu istinu; rekao je političaru, sunarodniku ili saplemeniku (parafrazirano): "Ne možeš ti da živiš sa snajkom!" Eh, da je u ono vreme bilo policijske zaštite ko zna kakvih lepota i duhovnih pouka bi smo još čuli i kakvih sve nepravdi bi bilo izobličeno! Avaj, mučeni Jovan postrada, kao što i onda i danas .. i uvek, oni koji govore istinu i ukazuju na nepravde stradaju i bivaju omraženi. Hrišćani znaju da je Jovan na pravdi Boga izgubio život ..ali iz ugla aktera tog ubistva bio je remetilački faktor, izdajnik ...državni neprijatelj. Baš kao i sam Gospod! Optuživahu Ga da "otpađuje narod; da kvari veru"; smatrali su da je lud i da demonskim silama isceljuje ljude. Najveći šok za sledbenike Varave bio je kada je Hristos priznao Pilatovu vlast Odozgo..."Ne bi ti imao vlasti nada mnom da ti nije dana odozgo.."! To je bila kap preko čaše; ubiše Ga kao poslednjeg kriminalca. Mogao je Gospod uzeti policijsku zaštitu, čak dvanaest legiona Anđela ..ali nije! Morao je da umre da bi mi Vaskrsli ...i tu izmiču reči hvale! Valjda ta okamenjena plemenska strast umisli da pripadnost plemenu abolira čoveka od zločina i drugih nepočinstava!? Uobrazilja izabranosti kao softverski virus zbog kog se ugasi osećaj sopstvene grešnosti, a pošto "nisam grešan onda mi je sve dozvoljeno"!? Opaka šizofrena manijakalnost koja se zaodene (zamaskira) u sladunjava ushićenja stvarajući u duhu lažne slike o sebi i svetu. Na Balkanu (a i uopšte u svetu) takvih primera kol'ko nećeš; niko od toga nije izuzet. Proglašen je Gospod za jeretika od strane književnika i salonskih mudraca. U njihovoj vizuri Varava je bio daleko ispravniji Jevrejin jer je ubijao rimske vojnike ..dizao bune u krvi; baš kao i Savle koji je sa najdubljim ubeđenjem činio zločine nad Hristovim sledbenicima! Onog trena kad je vanrednom intervencijom Neba postao Pavle nije više bio omiljen ...trebala mu je policijska zaštita koje nije bilo!
×