Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing most liked content since 05/25/17 in Блогови

  1. 12 likes
    Često se po raznim Crkvenim sajtovima susrećem sa neizbalansiranim razumevanjem monaškog i svetovnog (u smislu bračnog) načina života. Ne mali broj tekstova između ovih pojmova pravi upadljivu razliku nekritički veličajući monaštvo a pri tom skoro i ne spominjući da monaškoj praksi prevashodi Kana Galilejska i svadba na kojoj je Gospod prisustvovao! Najzad, "nije svakome dato da živi monaški". I pre nekog vremena naiđem na jedan naslov u jednom od spomenutih sajtova koji je glasio: "Monaško mistično jedinstvo sa Bogom?" Insistiranje na mistici je previše tvrda hrana za mnoge čitaoce koji u srcima mogu da pomisle:"Ma ne mogu ja ovo, to je od mene daleko! To je samo za naročite ljude, tj. monahe; šta imam ja sa tim?" Sa druge strane upravo takvi mirjani, kojima nije dato da budu monasi, krenu nekim privatnim pobožnostima (koje nemaju veze sa liturgijskom) da jure to primamljivo "mistično jedinstvo"; kojekakva sladunjava ushićenja doživljavaju kao mistiku i od svog života naprave karikaturu. Ne postanu ni monasi ni bračni ljudi jer se onesposobe i za jedan i za drugi život. Mnogi u kritičnim godinama propuste priliku da žive bračno i čestito jureći tu mistiku, dok istovremeno ona nije nešto strano ljudskoj prirodi; naprotiv! Obična, praštajuća ljudska ljubav je suštinski istovetna sa jevanđelskom Hristovom ljubavi. Nisam ja to izmislio; to su reči koje je još 1962. godine rekao pokojni profesor teološkog fakulteta +Dimitrije Bogdanović u svom radu: "O ljubavi kao meri ortodoksije", a koje glase: „Mnogi teolozi se upinju da dokažu kako je Hristova ljubav u odnosu na ljubav u ljudskom smislu reči nešto sasvim drugo, kvalitativno različito, suprotno. A zapravo je obrnuto: Između svake prave, iskrene ljudske ljubavi i Jevanđelske ljubavi postoji unutrašnja suštinska istovetnost. Jevanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek. U tome i jeste Otkrovenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije." Dakle ljubav po sebi, jer je Njen izvor u Bogu i ona je Bog, je najveća mistika premda je obična i svakodnevna ljudska. I brak i monaštvo, kako mi davno reče moj crnorečki duhovnik, su "putevi koji vode u Carstvo Nebesko..."i oba ta puta vode Hristu ako se njima dosledno ide!" Razlika ne postoji jer je plata ista! I monasi i svetovnjaci u braku dali su pred Krstom, pred Oltarom neka obećanja! I jedni i drugi su stavili na leđa Krst trpljenja bližnjeg, praštanje, neosuđivanje... A ko će u Carstvo ući to je tajna, tu se i Bog nešto pita. No, šta će biti u "Dan onaj koji dolazi“ nije smisleno o tome mnogo raspravljati; svi ćemo to videti iz prve ruke kad dođe taj trenutak, ali dok smo ovde na zemlji i monasi i mirjani imamo podjednaku muku u borbi protiv svojih hladnoća u srcu, protiv mržnje na bližnjeg, protiv klete gordosti i sujete koja nas žive satire. Nije to isključivo autorsko pravo monaha, niti je pak „mistično jedinstvo“ (koje je Ljubav) namenjeno samo monaštvu. Obična ljudska ljubav je mistična tajna po sebi. Šta je ona? Ko je Ona? Ljubav pripada svima koji je žele i trude se da je imaju u sebi; a onda Ona umudruje, smirava, moli se i tome slično. I monah i svako drugi na svetu pozvan je da trpi sabrata, komšiju, ženu, muža; u stvari ceo ovaj život i jeste trpljenje i koliko je moguće praštanje iz hladnog srca! Kada uz Božiju pomoć uspeš da napraviš u tome neki minimalan pomak tada shvatiš da prosto voliš – i ništa više. I ta te ljubav čini običnim, ljubaznim ...dok je imaš u srcu do narednog greha. A onda Jovo nanovo... stenješ od bolova, oči ispadaju kad treba da oprostiš ..i tako u krug dok si živ! Tad se pitaš: „Ko je ta obična ljubav koju tako lako izgubiš? Dok voliš osećaš se čovekom, kad je nemaš ništa više nije vredno! “
  2. 11 likes
    Ovom prilikom ponavljam, uz neke modifikacije, repliku uvaženom članu "Pouka" Marku Radakoviću iz jedne prepiske sa ovih blogova, smatrajući da ona može da stoji kao tema po sebi; i to tema od ogromne važnosti za zdrav život kako pojedinaca tako i zajednice. Nije ovde ni bitan kontekst bloga sa kojeg ovu repliku izdvajam; bitna je naslovna tema "NEOSUĐIVANJE" o kojoj nikada nije dovoljno govoriti, niti ju je moguće iscrpeti, jer je po svojoj prirodi ona u Jevanđelju posebno podcrtana od strane samog Gospoda i zagonetno uvijena u Njegovo obećanje svima da: ...ko ne sudi neće mu se suditi! I ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN!? Nije li to razlog za šokantno preumljenje, korenitu promenu u praktičnom odnosu sa ljudima?! Promenu u kojoj više nećemo meriti tuđe grehe i biti gadljivi na ljude ..ne zbog ne znam kakvih disciplinarnih treninga već zato što će nas to, po obećanju Besmertnago Oca Nebesnago kanidovati za Njegove prijatelje i uvesti nas, posle ovog smešno kratkog života u besmrtni život sa Njim kao sa Svojim Bogom, roditeljem i najviše ..."svojim prijateljem"! Valja samo spomenuti kao inicijalno mesto da je u izvornom blogu princip neosuđivanja, usled zaista nesagledivih slojevitosti Crkvenog i jevanđelskog života, lako i opravdano od sagovornika prepoznat kao mogućnost da se o ovoj životnoj platformi govori možda iz defanzive pred životnim nedaćama, straha, kukavičluka ili sličnih nižih pobuda - i istinski, te primedbe su na mestu!? Previše je život nesmestiv ni u jedan ljudski šablon pa se njegovi slojevi na ovaj ili onaj način kad-tad projave u izvornoj formi onakve kave u meni jesu ...a ne kakve ih sada lično vidim! Zato primedba ima mesta; ali moja namera jeste samo ta da sa jednog aspekta, koji je mene dojmio i protresao, dodirnem ovaj složeni unutrašnji problem; a ako postoje slaba, bolesna i loša mesta u celoj priči - ponizno i najiskrenije molim konzilijum Svetogorskih monaha da me molitveno pomenu u smislu zdravlja, mira ... Dakle na primedbu uvaženog Gospodina Marka odgovor je bio: "Smirenje" nije nedelanje i letargija!? To lako može biti samo nečija lična percepcija uslovljena mnogim teškim trenutcima u ovom okruženju - gde su norme i mere prilično ispreturane u glavama ljudi. Smirenje i neosuđivanje su mučne i izuzetne unutrašnje akcije (ravne pomeranju planine) a ne zombirana, apatična ili letargična stanja ...što, ponavljam, zavisi od lične percepcije i doživljaja navedenog ako stvar posmatramo crno - belo. Tražimo rešenje za obamrlost? Mislimo da je pozivanje na neosuđivanje izraz straha i kukavičluka ...a malo ko da obrati pažnju da je Gospod baš smiravanje i neosuđivanje podigao na stepen iznad svih tajni ... naprosto - ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN! Ko ne sudi ..NEĆE MU SE SUDITI! Pa to kaže On ...Sudija!? Eno, lepo piše u Jevanđelju a istorija Crkve bruji o tome. I baš to je predlog za dinamično i aktivno poboljšanje svega onoga što je lako uočljivo kod ljudi u narodu, među sveštenstvom ...u Crkvi uopšte. Možda zvuči kukavički ... a Gospod neosuđivanje stavlja iznad svega za Spasenje?! Kako to? Veliki životni paradoks!? Agnus Dei! Jagnje Božije satrlo užasnog zločinca koji diše mržnjom na sve stvoreno! Čudo i tajna golema! Koja je to ofanziva Jagnjeta protiv zla: nem pred klanje; isceljuje uvo vojniku koji Ga brutalno hapsi; svom sudiji ne odgovara ništa ..samo ga nemo gleda i voli. Na Krstu i za tog sudiju i za sve kaže: "Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade". Božije jagnje. Valja malo zaviriti i u samu tu pojavu i reč "osuđivanje". Šta je ono u dubinama bića i srca ljudskog? Zašto Gospod stavlja tako visoko "neosuđivanje" u pogledu spasenja, pri čemu naravno ne treba smesti sa uma i dela ljubavi i svega onog drugog o čemu govore i Apostoli i Oci ...i naravno time svakodnevno živeti! Osuđivanje je koren palog bića; srž same smrti! Uzimanje sa drveta POZNANJA (greh) skupo košta ljudski rod i svakog od nas ponaosob. "Bićete kao bogovi" obećava čovekoubica ako ga poslušamo. I kad to učinimo ...srce se otruje smrću; otruje se nečime za šta misli da je "znanje" - i iz tog umišljenog znanja (slomljenog ogledala) gleda na ljude oko sebe stvarajući predstave o njima kroz prizmu sopstvene bolesti ...sopstvenih uobrazilja znanja! Čim gledamo nekog ...mi ga iz bolesnog stanja, po automatizmu iz te pseudo-prirode, sudimo, prosuđujemo, merimo! To je nesvesna automatska radnja i samo sa Hristom i u Hristu ona postaje prepoznata kao nešto loše! Bez Hrista, ona je temelj ličnosti; njen neodvojivi deo i nesvesni pokretač svega lošeg koje se obično ne pokaže takvim u početku. Mi smo u korenu bića pseudo-sudije; lažni advokati i umišljeni tužioci. Sav taj "pravni spektar" iznjedri u podsvesti, u svakodnevnici svakog od nas, trač, ogovaranje, svrstavanje u razne tabore, opredeljivanje za ovo ili ono ma kako banalno bilo ili zvučalo. Sve postane smrtna vizura koju je Gospod odbacio rekavši Petru: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko"! Zadržimo se ovde za trenutak! Strašno jevanđelsko mesto; tektonski potresno, uznemirujuće.. ali i otvara oči. Šta se ovde desilo?! Elem, Gospod je mnogo puta bio iskušavan na razne načine: od samog glavnog đavola tri puta, od fariseja ne zna se koliko puta (sa onim pitanjima da bi ga okrivili) ali i ovde je bio iskušan od samog učenika. Da, Petar nesvesno iskušava Gospoda (uslovno rečeno) da ne posluša Oca i ne ode u smrt na Krstu pa ga s toga Gospod tako strašno ukoreva. (" И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај! неће то бити од тебе. А он обрнувши рече Петру: иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско."- Matej 16/22; 23) Petar to, kao čovek, nije mogao da zna; reagova je impulsivno, afektivno, sentimentalno; svima nama deluje opravdano ...ali iz ugla Gospoda i Eshatona odvratno nisko i podmuklo - pa ga Spasitelj, svih nas radi, stavlja u istu ravan sa demonima. On kaže bukvalno da je naša priroda, bez Njega u njoj, samo jedna od demonskih legiona... manje ili više zla: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko". Jednačina u kojoj je satansko i ljudsko bez Hrista jedno isto! Ne postoji srednja vrednost; ne postoji stanje "samo čovek" jer: "Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа." (Матеј 12; 30) Postoji samo čovek kroz Bogočoveka i pali čovek... dakle bitije bez Bogočoveka. Ta "nepostojeća sredina" je proces "rasipanja" jer i sama ta reč to i znači. "Rasipanje" iz ljudskog ugla podrazumeva vremenski proces sve tamnijeg sivila; kao što i pokajanje podrazumeva vremensko delanje, trud, napor, suze ...dakle proces ličnosnog sazrevanja tj. osvećenja i prosvećenja Hristom...kroz Crkvu i liturgijske vrednosti Retko šta u ovoj istorijskoj spontanosti, osim vanrednih Božijih i svetačkih intervencija, biva preko noći, tj. odmah i sad; retko šta da tek tako pada s Neba. Sve (i grehovno truljenje i pokajanje) je u procesima ...i svi mi se krećemo unutar toga. Ko ne pliva kao losos kroz rečnu stihiju uzvodno ka svom izvoru (uz mnogo napora), onog trenutka kad stane voda ga nosi u morske dubine. Nema sredine. Naša priroda je duševno i mentalno bolesna u samom korenu. Mi imamo izokrenutu sliku o realnosti koju doživljavamo kroz ličnu vizuru (subjektivizam) u kojoj dominiraju razbijene emocije. One su odraz smrtnosti, trulog duhovnog raspada i duboke patnje. One skrivaju bol i egzistencijalni strah jer pomračeni ne vidimo izlaz iz ove doline plača ...pa nam se celo biće, ako Hrista nemamo ispred sebe, kreće unutar ovozemaljskih psiholoških modela ...od najcrnjih do manje crnih ..jer bez Njega sve je smrt i tama. Te emocije su jadni pokušaj opstanka bez Boga. Pokušaj koji samo troši snagu i životne sokove da bi konačno na kraju pokazao pravo lice i svu svoju ništavnost u smrti. Bez Bogočovekovog sažaljivog silaska u našu prirodu; bez jednostranog opraštanja greha i poklona Života (Njega samog kroz Crkvu i Evharistiju) neizdrživi smrad ludila bio bi naša realnost kroz eone... i sve bi bio vrisak. Ovako bar tornjevi Crkava unose u realni život smislenost verovali ljudi Hrista ili ne. Sve ljudsko, dakle, je truležno i smrtno! Emocije, sentimenti; sve je bez Hrista oskvrnjeno i bolesno! Petar je samo na kratko bio advokat u nekoj svojoj dubini - ali mu Gospod reče ono što istorija ljudskog roda sluša već vekovima! Svemu čisto ljudskom je rekao jednom zauvek: "Bez mene ne možete ništa činiti!" Da, bez Hrista priroda srca je smrtna, truležna, pognjurena u raspad; bez Njega srce je izvor zabluda i svake samoobmane a ljudske reči, koje se rađaju u srcu, postanu izvor nesporazuma u komunikaciji do apsolutnog udaljavanja jednih od drugih. Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Vavilonski sindrom ...cena greha. Ne bi Tvorac, kao najdublji i jedino merodavni dijagnostičar i lekar uzalud i tek tako rekao: "NE OSUĐUJTE I NEĆETE BITI OSUĐENI" ..ukazujući nam na taj način posredno gde je izvor svake bolesti!? Mnogi nesrećnici, usled naslaga mistike i pogrešnih tumačenja, gde se sve svodi samo na kazne, na istjezavanja na mitarstvima, misle da su odmaštanim slikama u glavi stekli neka saznanja ... i od prevelikog straha povukoše se u sebe! Nesposobni da pojme Boga Ljubavi, koju i sami nemaju sa bližnjima jer greh ubija ljubav, projektuju maštom nesvesno sebe i svoje atribute sa izvrnutim ličnim predstavama i sumnjivim ushićenjima na Boga. Počeli su odavno da prestrogo prosuđuju i sebe i druge; da očajavaju i podaju se malodušnosti jer od "strogih sebe" ne vide Boga. SUDE SAMI SEBI i što treba i što ne treba; od banalnih sitnica naprave sopstvenu traumu dok su obično slepi pred ozbiljnim sagrešenjima kakvi su ogovaranje, trač, gnev, laži... No to je "kob" naše bogolike prirode koju verom vezujemo za realnost jer u tu prirodu je utisnuto ono Božije: "Neka ti bude kako si verovao" ... i misle ljudi On ...Gospod (Život) ih čini takvima okamenjenima za normalan i autentičan liturgijski život "slobode". Poltronišemo tako sami sebi misleći da se molimo a u stvari čisto animiranje; gledamo sebe sopstvenim očima misleći da je to i stav Života sa Ikonostasa! Sudimo o svojim stanjima; zadovoljavamo se ili se lažno preziremo zbog nekih pomisli koje i nisu naše ...i uporno mislimo to je i gledište Neba o nama! A Hristos je prosto "Ljubav kojom voli čovek" (+Dimitrije Bogdanović)! Ništa preko toga, ništa ispod toga! Vrtimo se u vrzinom kolu komplikovanih psiholoških urvina kojima je izvor u SUDU (prosuđivanju, osuđivanju) o Bogu, o ljudima, o sebi. Mnoštvo lažnih slika i predstava koje se čine opravdanima! Otrežnjenje dođe obično kasno kada već stvarna priroda, kao pretis lonac, počne da buntuje i ropće (tu sam ja prvak sveta) protiv sopstvenih zabluda ... a pri tom ih i dalje ne vide kao grešku svog uverenja već kao volju Neba! Ljudi traže rešenje za nagomilane zbunjenosti u sebi; za haotična stanja izašla iz premeravanja životnih modela koja se itekako razlikuju od čoveka do čoveka!? Pa eto, Gospod nam ih je dao: "Ne osuđujte i nećete biti osuđeni"! Treba ljudima reći da se opuste; da imaju poverenja u Čoveka sa Ikonostasa! Ne traži On nikakve forme da bi se voleo sa čovekom kao roditelj sa detetom! Čim neko ide unatraške iz Crkve od celivajuće ikone do izlaza ...odmah ga pitajte da li i on od svog deteta kod kuće traži da ide unatraške? Videćete koliko je SUD tog čoveka o samom sebi zablokirao racionalno mišljenje te osobe! Zato je neosuđivanje ODGOVOR ZA SVE. U osuđivanju, koje je samo projava korena ogrehovljenog bića, leži izvor mržnje na ljude, psihološka podložnost mahinacijama, izvor svađa, netrpeljivosti, sujete ...naročito ovog poslednjeg jer "neka Istina povredjuje moj sud o samom sebi"! Najzad, da nije sve ovo izraz kukavičluka ili lenjosti, potvrđuje i Gospod koji savetuje da se povratimo i budemo kao deca, naravno ne ponašanjem nego karakterom! Zašto? Gospod koji je sav dinamika i stvaralaštvo ne kaže ovo tek tako kao predlog apatije ...već On predlaže snažnu akciju i delanje! Deca još nemaju greh; ne znaju za njega pa i ne znaju za osuđivanje. Oni ne sude nikome; samo se smeškaju! Pa čak kada i naprave neku nepodopštinu svojstvenu ili sablažnjivu nama odraslima - na njih se greh ne lepi; ne može im naškoditi jer ne znaju za osuđivanje. A Gospod baš takve hoće u svom Carstvu!? Zato je za "neosuđivanje" potrebna nenormalna hrabrost jer se ustaje protiv zla u sebi ...ne defanzivno već ofanzivom jagnjeta protiv izvrnutih gledišta u sebi koja nisu čovekova! Nužno se srećete tada sa tim zlom u srcu; jezivo je, nepodnošljivo bez Hrista ...i samo u Njemu, Crkvi, je jedina snaga i energija da se koliko toliko u NEOSUĐIVANJU istrajava ...sa posrtanjem, padovima, bauljanjem ... i sl. Taj rat traje doživotno...a ljudi misle kukavičluk, apatija!? Iz ljudske perspektive Jagnjetova ofanziva nije logična; ali čovek je bolesno biće u korenu i svoju logiku može da okači ..o klin! Neosuđivanje je upravo sve suprotno - akcija, dinamika, bolna radnja! To nije defanziva ...već prvi front rata u ovom i ovakvom svetu - koji je suštinski samo grehovni privid! Stvarni svet, tu skriven od prljavih očiju i srca, je Hristova realnost u koju nam valja ući kroz Hrista ...kroz Jegnje Božije koji je jedini ulaz u to Carstvo! Nema drugih vrata! Samo jedna iskrena ispovest; jedno pričešćivanje već nam iznutra pokazuje u kolikoj smo "do malopre" samoobmani živeli tu ...u realnom svetu - a čiji je to realni svet ako ne Hristov! (posvećeno mojoj ženi, sinu, majci, sestrama, potomstvu ... pomjanite ih)
  3. 3 likes
    SILA SE BOZIJA U NEMOCI POKAZUJE SAVRSENA ILI STA SE DESAVA KAD SI DUHOVNO CEDO SVETOG NEKTARIJA EGINSKOG Ovo sto cu vam sad ispricati verovatno jos nije nigde zapisano (ali ce biti) i vec par meseci se prenosi od usta do usta, isprva kao lahor, a sad vec kao dah Duha Svetoga iznad reke hodocasnika koji bi da celivaju ruku jednom od poslednjih velikih staraca naseg vremena, geronde Nektarija Vitalisa. Starac Nektarije je onaj koga je Sveti Nektarije na cudestan nacin iscelio od raka, koji mu je iz groba prorokovao da ce biti svestenik, onaj starac koji je i u Akatist Svetom Nektariju usao. Pricu nama kazuje jedan nas svestenik koji vec dugo godina zivi i sluzi u Grckoj, a kome je u raygovoru svoje duhovno iskustvo direktno preneo starac Nektarije. Otac D. B. svedoci: " Kad je geronda na Veliki Petak ove 2015. i bukvalno pao s nogu, smestili su ga u postelju u svojoj keliji iz koje vise nije mogao da ustane. Starac kaze da je ono sto je nakon toga doziveo trajalo nesto oko sat vremena. Video je svoje telo odozgo, a sebe kako se iz tela izvlaci negde u predelu gde je stomak i gde smo svi nekada za majcino telo pupcanom vrpcom bili privezani. Osecao je kako se polako uspinje navise kroz duhovna Nebesa ka Prestolu Bozijem. Na kraju tog uspinjanja ponovo ga je docekao Sveti Nektarije, mitropolit pentapoljski i cudotvorac eginski. Kada su prisli da se poklone Onome Koji Jeste, Gospod Isus Hristos upita Svetog Nektarija: "Ko ti je ovaj starcic?" "To je moje duhovno cedo!", odgovori Sveti, sa puno ljubavi i ponosa. I Gospod, Onaj Koji sve vidi i sve zna, pogleda starca, nagnu se malo i obrati se ponovo svetitelju: "Valja njemu jos mnoge na zemlji utesiti i jos mnogima pomoci. Neka se vrati, nije jos doslo njegovo vreme za preseljenje. A kad dodje, ti ga uzmi kod sebe u svoju obitelj." Starac Nektarije je dalje svedocio svesteniku da mu je povratak nazad medju zive licio na putovanje liftom, sprat po sprat, dok se nije nasao ponovo u svom, bolestima izmucenom, postom i molitvama ociscenom i blagouhanom telu. Kad je otvorio oci, video je svoj dlan polozen na ikonu Svetog Nektarija, a kada je dlan pomerio i prstima pomilovao blagi lik, oni koji su bili pored njega poznali su da se starac vratio iz mrtvih. Starcevih sat vremena na onom svetu u zemaljskom proticanju trajalo je mnogo, mnogo duze. Za to vreme ljudi okupljeni oko manastira u Kamarizi koga je starac podigao i, na srecu, ne jednu, vec hiljade liturgija odsluzio, stigli su i da pozovu doktore, doktori da konstatuju da se starac upokojio, obaveste sve one koji se u takvim prlikama duzni da se obaveste, dopreme i opreme kovceg za starcevo telo, ispune ga cvecem po ovdasnjem grckom obicaju, a onda se starac miloscu Bozijom svima nama na radost, korist i svedocenje Istine vratio. Koliko je to tacno vreme to nam otac nije rekao, ali je sigurno proslo mnogo sati." Dok je nasa poklonicka grupa Starcu, posle susreta sa svakim od nas pojedinacno, kad smo pored njega i na njega izrucili nase molbe i vapaje da ih on svojim slabackim rukama ka Gospodu uznese, pevala "Dostojno jest", "Tamo daleko" i "Hristos voskrese", jednoj od nas koja je stajala najblize starcu i nije ocu mogla u lice da pogleda, vec je gledala u starceve noge ispod prekrivaca, cinilo se da su one bukvalno poigravale prateci ritam i melodiju. U jednom trenutku svima nama se cinilo da ce starac Nektarije u radosti smoci snage i da se ustane i ponovo stane na noge. Ali za to mu je potrebna nasa pomoc. Dakle, kao sto se otac Nektarije Vitalis za svaku nasu grupu i za svakog od nas pomoli iz sveg srca Gospodu i Svetom Nektariju da isceli sve nase nemoci, bolesti, slabosti i nedostatke, da oprosti i izbrise sve nase grehe, tako je ovom dragom starcicu, velikim pred Bogom, potrebna iz sveg naseg srca nasa molitva da ponovo ustane iz postelje, zakoraci iz svoje kelije u crkvu koju je sa svojim parohijanima podigao, da ponovo udje u oltar, odsluzi Svetu Litugiju, stane na Carske Dveri da mu ponovo na tom mestu celivamo svetu ruku. To ce se i desiti ako ga ponese oblak nasih molitava. Onaj koji ovo pise tu molbu i starcevu potrebu iz starcevih usta je cuo. Svim svojim bicem smo svi koji smo uz starca stajali i pevali videli kolika je njegova zelja da mu telo i dalje zivi duh prati, pa molimo sve vas koji ovo citate, pomolite se za Starca Nektarija Vitalisa, onoga koji je svojim ocima Gospoda Isusa Hrista na prestolu Slave Bozije gledao, svojim usima Glas Njegov slusao, on koji se svom duhovnom ocu Svetom Nektariju Eginskom i u Carstvu Bozijem poklonio, rukama ga zagrlio i suzama im lica orosio: "Molitvama Svetog Nektarija, mitropolita pentapoljskog i cudotvorca eginskog, Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj Starca Nektarija Vitalisa!" Na Egini i u Kamarizi 6. jula 2015. godine
  4. 1 like
    Свака невоља у нашем животу, касније може да се претвори у нешто задовољавајуће, благословено и на корист нашој и душама других. Научи да видиш отварањем најбољег погледа на небо. Умножићеш радост, ојачаћеш срце. Нека те проблеми не савијају, већ јачају, како би био спреман за оно најбоље, оно што је испред тебе и што се већ налази у твом животу.