Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

За чланове нашег сајта покренули смо лакши и једноставнији начин да приступе "Кани Галилејској" - месту за упознавање ради хришћанског брака. Дакле, место је затвореног типа и искључиво је за браћу и сестре који траже место за упознавање и дружење. По придруживању обавезно погледајте Правилник.

ЛИНК КА КЛУБУ

 

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing most liked content since 07/17/17 in Блогови

  1. 3 points
    А шта ако скочим. У шта скачем, знам ли? Из чега скачем, то могу да знам, обојим, искључим, померим, одложим, заборавим, поделим, одћутим, исповедим, заробим, исплачем, поклоним, угрејем, охладим, орочим, извртим, раскринкам, исцепкам и опет саставим, испричам поново и поново и поново. Из чега скачем, то сам ја. Бљесак у којем видим себе испред себе у скоку, није бљесак мога светла. Није ни тама мога мрака. Није ништа. Ништавило је. И не скачем само себи. Скачем свима. У ништавило, додајући га следећем, као штафету смрти, штафету истинске погибије. Бљесак, флеш, заслепљење, које у трену обрише све осим напетих скочних злобова и мисли да је тако лако, залепим осмехом као најлепшом крпом досадну муву на столу. Јер, то је мој сто, на њему радим, ручам, на њега спустим дечији цртеж, цвет, ситнице из џепова. Пресвучем га у чисто када се украсна тканина на њему испрља. Зашрафим га када се клима. Поставим га љубављу за љубљене. На њему има места само за оно што ја пустим. А то не може бити досадна, прљава, упорна мува из ништавила. Залепим је осмехом. И не скачем, хвала Богу. Можда само мало цимнем пете у неком делићу флеша, када ми неко дода штафету, али тада и њу и бљесак угасим сузама, држећи чврсто своја стопала у својим рукама.
  2. 3 points
    АлександраВ

    Зар мислите?

    Зар мислите да су Косово и Метохија тамо негде? Зар мислите да вам сутра Косово и Метохија не могу стићи у град, улицу, зграду, стан, кућу? Зар мислите да Косово и Метохија сутра не могу бити судбина ваше деце, родитеља, пријатеља? Зар мислите да не можете бити разапети? Зар мислите да ако не видите и не чујете, не постоји? Зар мислите да ако не причате о томе, можете сачувати свој мир? Зар мислите да су ручак, поподневни одмор и вечерњи шопинг најважнији део дана, да је удобност - циљ, немешање - сигурност? Па и да је тако, зар мислите да и тамо негде, на том далеком и страшно оптерећујућем по свакодневницу лаких мисли, Косову и потпуно више непомињаној и заборављеној Метохији, некада Србин није ручао и одмарао, градио и стварао, желео сигурност ка неком циљу у животу? Да ли мислите да ће зло да стане, ето тако, из чиста мира, тамо негде, зато што смо окренули главу? Неће. Неће, иако би то вама одговарало, толико да сте спремни сутра да дате још мало и још мало и опет још мало, само да вам нико не узнемири мисао док сркућете кафу или пиво и трабуњате о глупостима које су само копипејст неке рекламе или серије или ријалитија. Неће зло стати само због тога што ви негирате све оно што је зло прегазило. Неће зло стати само зато што, као мантру, певушите - само да рата не буде.... Хтели ви то или не, у рату смо. Свако од нас ће погинути, само је питање за шта. И ако мислите да ће све бити у реду ако заборавите Косово и већ заборављену Метохију, пазите - Косово и Метохија нису заборавили вас. Нити ће икада.
  3. 2 points
    АлександраВ

    Зар мислите?

    Зар мислите да су Косово и Метохија тамо негде? Зар мислите да вам сутра Косово и Метохија не могу стићи у град, улицу, зграду, стан, кућу? Зар мислите да Косово и Метохија сутра не могу бити судбина ваше деце, родитеља, пријатеља? Зар мислите да не можете бити разапети? Зар мислите да ако не видите и не чујете, не постоји? Зар мислите да ако не причате о томе, можете сачувати свој мир? Зар мислите да су ручак, поподневни одмор и вечерњи шопинг најважнији део дана, да је удобност - циљ, немешање - сигурност? Па и да је тако, зар мислите да и тамо негде, на том далеком и страшно оптерећујућем по свакодневницу лаких мисли, Косову и потпуно више непомињаној и заборављеној Метохији, некада Србин није ручао и одмарао, градио и стварао, желео сигурност ка неком циљу у животу? Да ли мислите да ће зло да стане, ето тако, из чиста мира, тамо негде, зато што смо окренули главу? Неће. Неће, иако би то вама одговарало, толико да сте спремни сутра да дате још мало и још мало и опет још мало, само да вам нико не узнемири мисао док сркућете кафу или пиво и трабуњате о глупостима које су само копипејст неке рекламе или серије или ријалитија. Неће зло стати само због тога што ви негирате све оно што је зло прегазило. Неће зло стати само зато што, као мантру, певушите - само да рата не буде.... Хтели ви то или не, у рату смо. Свако од нас ће погинути, само је питање за шта. И ако мислите да ће све бити у реду ако заборавите Косово и већ заборављену Метохију, пазите - Косово и Метохија нису заборавили вас. Нити ће икада.
  4. 2 points
    Једна од најзанимљивијих појава у нашем интелектуалном животу, захваљујући преводиоцу Драгану Мраовићу, свакако је млади италијански филозоф, Дијего Фузаро. Његова колумна у Печату, бр 478, од 7. јула 2017., стр. 30-31, из много разлога заслужује да се препише и прочита. Ако се и не слажете са становиштем аутора, његово суверено поигравање са Русоовим читањем Робинзона као конституивног мита модерне, оставиће вас замишљеним. Робинзон Крусо је слика савременог субјекта. Ми смо сви, у суштини, попут њега. Ослобођен сваког метафизичког и теолошког основа, данашњи homo claussimus не може ни одлучивати, нити одредити било шта у оквиру социјалног пејзажа у коме се чини да је једини слободни субјект, по божанском праву, тржиште, а човек се своди на хетеродиригованог пиона процеса производње, промета и потрошње. Он је архетипски модел Крусоа _ великог мита који прати тржишну савременост - сувереног појединца који успоставља однос са другима само да ојача и обликује свој стечени егоизам који је натурализовала модерна песимистичка антропологија. У данашњој робинзонској цивилизацији генерализованог аутизма, дарвиновска селекција руши комунитарну солидарност и, уз то, намећу се без мере приватизација и либерализација које непрестано генеришу све срамније разлике у богатству. Робинзон је, у перспективи, савремени начин преживљавања субјективности унутар металног кавеза. СПАСЕЊЕ ОСВОЈЕНО ЕКСПЛОАТАЦИЈОМ: Човек је роб протестантске секуларизоване етике у капиталистичком духу: свако спасава само себе, у егзодусу из социјалне димензије, као места неаутентичности. Он никада не доводи у питање начин производње и дистрибуције, он не подрива постојећу геометрију садашњости. Робинзон мења набоље свој живот и окреће у своју корист и на штету сиромашношног дежурног Петка, контрадикције система које би било бесмислено покушати променити или чак срушити. Ради свога индивидуалног спасења и своје среће, довољно је да се цинично искористе прилике које омогућавају израбљивање других и одговарајуће валоризовање себе. Ако то није могуће у својој земљи, неопходно је, као Робинзон, запловити морем и тражити другде своју срећу, у складу са нежељеним саветом који се данас све више даје новим генерацијама, том "трећем свету" у коме је посао несигуран и у коме су млади обични мигранти. Зато смо данас сви ми Робинзони. На историјском хоризонту глобализма лишеног суверенитета доминира модел принудног уклањања било какве могуће везе са колективним историјским субјектима почев од народа до класа, од нација до држава. Једино призната и допуштена субјективност је појединац усамљен као Робинзон Крусо, недруштвено друштвен и високо конкурентан, почев од афирмисаног бизнисмена до навалентног стартапера (нов образац бизнисмена коме није битно предузеће већ профит, брзина итд. па непрестано отвара нова предузећа и затвара стара - прим. преводиоца). ИНСТРУМЕНТИ УПРАВЉАЊА: Ако се баци поглед неусловљен хегемонијском потком, веза која повезује кризу и тероризам јача је него што може да изгледа на први мах. То је, у оба случаја, спољашњи кохерентни израз парадигме vivre dangereusment (Живети опасно - прим. преводиоца) коју је уочио Фуко као шифру неолибералног система. За разликовање кризе и тероризма користе се одреднице међусобно повезане неизвесношћу на послу, несигурношћу и ризиком. Њихов заједнички именитељ су дестабилизација, угроженост и поништење нормалне ситуације. Тачније, тероризам се појављује као политичка страна ванредног стања у коме је криза економски рејтинг. У оба случаја, регуларност и извесност, сигурност и редовно стање су суспендовани и замењениструктурно нестабилним и несигурним стањем, уз непредвиђене преокрете и неочекиване ефекте. Резултат је буквално ненастањив услов, усмерен на стратегију глобализоване напетости. Постојање постаје чисто преживљавање увек у опасности. Планирање постојања као основе за стабилан и консолидован живот пуног облика у садашњости и будуће перспективе је укинуто и замењено нови стањем "бити још једва" о чему говори Андерс у своме делу Човек је застарео. Криза је економски тероризам владајућих кругова, баш као што је тероризам криза политичке егзистенцијалне стабилности. Сваки од два пола преокреће се дијалектички у онај други: криза је тероризам, а тероризам је криза. Оба израза, у својој двојној вези, представљени су као кохерентни изрази "друштва ризика" (Урлих Бек). У оба случаја, генерални страх због несигурности најближе будућности се исказује као ефикасан инструмент владавине која чини још крхкијим и нестабилнијим слугу на раду на одређено време, и наводи га да прихвати, да би преживео, оно што јасно подрива његово већ неповољно стање. Из ове перспективе види се како страх све више постаје метод владавине који чини поданике послушнима и покорнима, а самим тим и лакшим за дисциплиновање и управљање на начин који доводи у питање и саму демократску структуру. У том смислу, очигледна је аналогија између кризе као терористичке владавине и тероризма као перманентне кризе. Уопштено говорећи, парадигма владавине кризом као методом владавине намеће се у геополитичком облику кроз концептуални облик тероризма.
  5. 2 points
    https://bogrokenrol.blogspot.rs/2017/07/vs.html
  6. 2 points
    ..... ...испали из неких безначајних прича навалили су да се уселе БАШ у МОЈУ бајку....#$*&&#()=#$ ...једино што је утешно је то што сам НАПОКОН схватила да од човечуљка никада Човек, а од грдане никада Принцеза, не могу испасти... научила сам ја од моје деце веома важну истину и примењујем је у данима када нахрупе злотвори - како год да се прича развија, сваког тренутка можеш да кажеш ЧИЧА МИЧА И ГОТОВА ПРИЧА и једноставно елиминишеш негативце, без да се савијаш и вириш испод кревета...ипак сам ја аутор своје бајке, а они су само фигуре које могу да померам а могу и да их избацим из приче и једноставно гурнем у поглавље "потпуно безвредни и безначајни ликови - не губити време".
  7. 1 point
    Ћириличар

    Слагање мишљења

    Е сад, фала ви свима на колективном спарингу јер мало боље могу средити мисли и аргументе гледе овога. Осјећао сам да постоји нека нијанса коју нисам могао погодити, али сам је нашао са свима вама. Елем, Косово је свакако један од највећих дијелова српског идентитета и то значи у старту да је свако непосредно одрицање од њега уједно и одрицање од дијела српског идентитета. Но, идентитет није нешто фиксно и непромјенљиво. Национални идентитет временом еволуира, уз додавање и одбацивање разних фактора. Тако да, са друге стране, неразуман је потпуно отпор било каквој промјени идентитета, било да се огледа у примању нечег новог или губитка нечег постојећег. Но, проблем са читавим дијалогом око Косова гледе нас је тај што се он протеже на више нивоа од којих се сви морају сагледати - али стране у расправи сагледавају само оне одвојене аспекте који њима одговарају ( као увијек што се дешава код оваквих дилема ), као и у томе да се за ово питање евентуалн вежу ствари које нису ни релевантне за њега. Прво, имамо геополитички аспект који нам говори пар ствари. Са једне стране, Србија не може да се нада враћању Косова у догледно вријеме и у наредних можда чак стотину или више година ( а можда и никад? ), јер на Косову је убједљиво већинско оно становништво које не жели да буде дио Србије. Онда, Косово је свакако терет Србији гледе европских интеграција ( али не нужно и других ствари ), јер европски политичари не маре за српске итнересе на Косову колико маре за стабилност региона и његову интеграцију у ЕУ и удаљивање од Русије. Ако би подржали Србију да овлада народом који не жели да буде дио Србије, то би био рецепт за нестабилност, а Европа то не жели ( прије свега што је Балкан некаква "морална обавеза" Европе. Она ако не успије да сачува мир на Балкану, сукоб ће се прелити у неки већи, као што се дешавало пар пута. Балкан је тако "огледало у будућност" Европе - ако је миран, све пет, а ако није, биће белаја. Још к томе, ЕУ претендује да буде међународни играч, па не може бити респектабилан међународни играч ако не може да очува мир, не у свом дворишту, него буквално у својој кући ). Но са геополитичког аспекта такође стоји да би наш пристанак на озакоњење незаконитог и неморалног чина био изузетно проблематичан, како по нас тако и по регион. Прва ствар је та што бисмо дали оправдање империјалистичким интервенцијама великих сила ( додупе, нијек ао да оне нешто много маре за наше одобравање, али би им свакако било лакше гурати причу о оправданостима својих интервенција ). Друга је та што би се БиХ одмах дестабилизовала, што због Републике Српске, што због Херцег-Босне. Можда би се чак и Србија сама дестабилизовала због Санџака и Војводине, као и Македонија због својих Албанаца. Чињеница да се Србија одрекла своје територије не би ипак била нешто значајна, јер то не би био ни први а ни посљедњи пут да су се држава и њена територија споразумно разишле. То не би чак промијенило ништа гледе српских аспирација за повратак Косова и не би искључило постојање такве жеље ( макар не нужно, иако није немогуће ), јер не видим ништа неразумно у приступу "изгубили смо сада, али вратићемо се ". Још к томе, геополитички и економски интереси Србије ће остати везани за Косово и биће усмјерени ка истом правцу као српски национални и културни интереси ( или жеље ). И, наравно, на КиМ још живи ( претпоставићу ) око 200.000 Срба ( можда мање након оволико година обиљежених емиграцијом са Балкана ), што није нимало занемарљив број у односу на укупно становништво Косова ( што би било у најгорем случају минимално 10%, ако би се признала претпостављена бројка од 2 милиона људи на Косову - а бројка је засигурно мања од те, поготово бројка Албанаца који су се диспропорционално више исељавали него Срби задњих година ). Онда, ту је чињеница да је Косово фактички једна мафијашка држава, раскрсница путева дроге, легло исламизма на Балкану и потенцијалног тероризма - што свакако може бити аргумент за подршку Србији као сили која би се обрушила на такве елементе ако би јој била враћена контрола над Косовом ( а за стварање подршке гледе таквог аргумента, потребно је да Косово као такво буде проблем за Запад ). Друго, имамо много осјетљивији идентитетски, културни и духовни аспекат. Косово је дио српског идентитета, али нема више Срба на Косову да чине да Косово буде српско. Косово је у народној епици па и у националној историји изродило један политички поглед код Срба - да је борба за слободу и уједињење вриједна сталног напора, рада, труда и жртве, јер Србе у околини скоро нико не жели да третира са давањем слободе коју Срби траже. И на овом мјесту, по мени, апсолутно неоправдано се умеће теза да се признањем државе Косово уједно Срби одмах, нужно као народ одричу жеља за Косовом и одрицањем Косова и косовског наслијеђа као дијела свог идентитета. Технички речено, у питању је логичка грешка "негирање претходног", гдје се од више могућности бира само једна као могућа - иако су и друге могућности реалне. Битно је раздвојити два појма - признање државе на некој територији и културно одрицање од те територије. Постоје примјери раздвајања држава, а да при томе народи се културно држе блиским или да се један народ не одриче своје историјске везе са том територијом ( па тако Руси и даље сматрају Украјину и њену историју и својом, иако се они и Украјинци међусобно третирају као различите нације. Исто је са Русима и Бјелорусима, Нијемцима и Аустријанцима... Србима и Црном Гором - макар што се Срба тиче. Дакле, постоје случајеви гдје признавање државе не значи нужно одрицање од везе за земљом или народом ). Наравно, није немогуће да се деси управо и одрицање од Косова и тог наслијеђа - али је питање колике су шансе за такво нешто, с обзиром да је Косово заправо прича о одбрани и обнови српске државности, гдје је средишњи предмет српска држава - држава која обухвата све Србе. Веза са Косовом се сигурно одржава преко државе Србије управо јер историјски почеци државе Србије су везани за Косово, али и за Рашку и Немањиће. Дакле, могуће је да се вриједности које су се до сада пројављивале у жељи за држањем Косова, пројаве у жељи за изградњом, одржавањем и јачањем државе Србије, те да се тиме створи некакав култ "српске државе" умјесто култа Косова. Тиме би се посредно одржала веза са Косовом, јер су почеци државе и неки њени најзначајнији догађаји везани за Косово, а држава Србија се показала као једини сигурни гарант права и слободе Срба. Овдје је потребно имати на уму да данас постоје двије Србије заправо. Не оне политичке, него два појма Србије - држава Србија и културна Србија. Ову другу је Шантић описао "гдје год је српска душа која, тамо је мени домовина моја, мој дом и моје рођено огњиште", или гдје су Срби - ту је и Србија. Тако је Србија шира него што је то формално призната јер обухвата пола БиХ, пола Црне Горе, али уједно обухвата само мале дијелове КиМ. И када се то помијеша са култом српске државе, а сам појам српске државе се дефинише двојако - формално ( који би био везан и за Косово због времена настанка државности ) и културно ( који би био везан за све гдје Срби живе као већина ), добио би се појам који би био подвргнут вриједностима које је изродио косовски мит - само сада пребачене на виши ниво, са Косова на Србију која би ипак задржала везу са Косовом, или своју жељу за Косовом. Дакле, идентитетски погрешн оје рећи да се Срби одмах одричу Косова у потпуности, јер "мере бит, али не мора ни да значи". И о том дијелу остаје да се води национални дјалог - да ли заиста морамо имати тврдолинијски приступ или можемо модификовати наш приступ? Битно је запамтити такође да косовска етика није једнозначна. Наиме, косовски мит је стваран "колективним несвјесним", сталним накнадним калемљењем и рефинисањем српских жеља и моралности доласка до циља - слободе и уједињења. У томе су учествовали, прије свега, народни пјесници који су као први корак поставили борбу за слободу. Након њих је дошао Његош који је у Горском вијенцу борбу за слободу директно везао за Косово. Након Његоша, а на основу те везе борбе за слободу са Косовом, долазе многи српски писци и пјесници стављајући само већи нагласак на борбу за слободу. Но међу свима њима се налази и Марко Миљанов који је у борбу за слободу уградио појмове чојства и јунаштва, тј. одбране других од себе и одбране себе од других. Елемент косовске етике је управо и чојство - уздржавање од наношења зла другима, а то подразумијева и уздржавање од поробљавања. Ако не желимо сами да други владају нама супротно нашим интересима, немојмо ни ми да то желимо другима. У том смислу, српска жеља за Косовом је ограничена самим косовским митом, као дијелом српског идентитета. Зато су просто нетачне тврдње да ћемо заборавити слободу ако признамо Косово и престати да будемо Срби - јер у овој ситуацији српска жеља за контролисањем Косова је супротна жељи Албанаца да сами управљају собом. Али је исто тако та албанска жеља супротна жељи Срба да буду слободни. На тој линији трвења ће се цртати српско-албанске границе и требали би се цртати претензије и једних и других.
  8. 1 point
  9. 1 point
    Ovom prilikom ponavljam, uz neke modifikacije, repliku uvaženom članu "Pouka" Marku Radakoviću iz jedne prepiske sa ovih blogova, smatrajući da ona može da stoji kao tema po sebi; i to tema od ogromne važnosti za zdrav život kako pojedinaca tako i zajednice. Nije ovde ni bitan kontekst bloga sa kojeg ovu repliku izdvajam; bitna je naslovna tema "NEOSUĐIVANJE" o kojoj nikada nije dovoljno govoriti, niti ju je moguće iscrpeti, jer je po svojoj prirodi ona u Jevanđelju posebno podcrtana od strane samog Gospoda i zagonetno uvijena u Njegovo obećanje svima da: ...ko ne sudi neće mu se suditi! I ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN!? Nije li to razlog za šokantno preumljenje, korenitu promenu u praktičnom odnosu sa ljudima?! Promenu u kojoj više nećemo meriti tuđe grehe i biti gadljivi na ljude ..ne zbog ne znam kakvih disciplinarnih treninga već zato što će nas to, po obećanju Besmertnago Oca Nebesnago kanidovati za Njegove prijatelje i uvesti nas, posle ovog smešno kratkog života u besmrtni život sa Njim kao sa Svojim Bogom, roditeljem i najviše ..."svojim prijateljem"! Valja samo spomenuti kao inicijalno mesto da je u izvornom blogu princip neosuđivanja, usled zaista nesagledivih slojevitosti Crkvenog i jevanđelskog života, lako i opravdano od sagovornika prepoznat kao mogućnost da se o ovoj životnoj platformi govori možda iz defanzive pred životnim nedaćama, straha, kukavičluka ili sličnih nižih pobuda - i istinski, te primedbe su na mestu!? Previše je život nesmestiv ni u jedan ljudski šablon pa se njegovi slojevi na ovaj ili onaj način kad-tad projave u izvornoj formi onakve kave u meni jesu ...a ne kakve ih sada lično vidim! Zato primedba ima mesta; ali moja namera jeste samo ta da sa jednog aspekta, koji je mene dojmio i protresao, dodirnem ovaj složeni unutrašnji problem; a ako postoje slaba, bolesna i loša mesta u celoj priči - ponizno i najiskrenije molim konzilijum Svetogorskih monaha da me molitveno pomenu u smislu zdravlja, mira ... Dakle na primedbu uvaženog Gospodina Marka odgovor je bio: "Smirenje" nije nedelanje i letargija!? To lako može biti samo nečija lična percepcija uslovljena mnogim teškim trenutcima u ovom okruženju - gde su norme i mere prilično ispreturane u glavama ljudi. Smirenje i neosuđivanje su mučne i izuzetne unutrašnje akcije (ravne pomeranju planine) a ne zombirana, apatična ili letargična stanja ...što, ponavljam, zavisi od lične percepcije i doživljaja navedenog ako stvar posmatramo crno - belo. Tražimo rešenje za obamrlost? Mislimo da je pozivanje na neosuđivanje izraz straha i kukavičluka ...a malo ko da obrati pažnju da je Gospod baš smiravanje i neosuđivanje podigao na stepen iznad svih tajni ... naprosto - ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN! Ko ne sudi ..NEĆE MU SE SUDITI! Pa to kaže On ...Sudija!? Eno, lepo piše u Jevanđelju a istorija Crkve bruji o tome. I baš to je predlog za dinamično i aktivno poboljšanje svega onoga što je lako uočljivo kod ljudi u narodu, među sveštenstvom ...u Crkvi uopšte. Možda zvuči kukavički ... a Gospod neosuđivanje stavlja iznad svega za Spasenje?! Kako to? Veliki životni paradoks!? Agnus Dei! Jagnje Božije satrlo užasnog zločinca koji diše mržnjom na sve stvoreno! Čudo i tajna golema! Koja je to ofanziva Jagnjeta protiv zla: nem pred klanje; isceljuje uvo vojniku koji Ga brutalno hapsi; svom sudiji ne odgovara ništa ..samo ga nemo gleda i voli. Na Krstu i za tog sudiju i za sve kaže: "Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade". Božije jagnje. Valja malo zaviriti i u samu tu pojavu i reč "osuđivanje". Šta je ono u dubinama bića i srca ljudskog? Zašto Gospod stavlja tako visoko "neosuđivanje" u pogledu spasenja, pri čemu naravno ne treba smesti sa uma i dela ljubavi i svega onog drugog o čemu govore i Apostoli i Oci ...i naravno time svakodnevno živeti! Osuđivanje je koren palog bića; srž same smrti! Uzimanje sa drveta POZNANJA (greh) skupo košta ljudski rod i svakog od nas ponaosob. "Bićete kao bogovi" obećava čovekoubica ako ga poslušamo. I kad to učinimo ...srce se otruje smrću; otruje se nečime za šta misli da je "znanje" - i iz tog umišljenog znanja (slomljenog ogledala) gleda na ljude oko sebe stvarajući predstave o njima kroz prizmu sopstvene bolesti ...sopstvenih uobrazilja znanja! Čim gledamo nekog ...mi ga iz bolesnog stanja, po automatizmu iz te pseudo-prirode, sudimo, prosuđujemo, merimo! To je nesvesna automatska radnja i samo sa Hristom i u Hristu ona postaje prepoznata kao nešto loše! Bez Hrista, ona je temelj ličnosti; njen neodvojivi deo i nesvesni pokretač svega lošeg koje se obično ne pokaže takvim u početku. Mi smo u korenu bića pseudo-sudije; lažni advokati i umišljeni tužioci. Sav taj "pravni spektar" iznjedri u podsvesti, u svakodnevnici svakog od nas, trač, ogovaranje, svrstavanje u razne tabore, opredeljivanje za ovo ili ono ma kako banalno bilo ili zvučalo. Sve postane smrtna vizura koju je Gospod odbacio rekavši Petru: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko"! Zadržimo se ovde za trenutak! Strašno jevanđelsko mesto; tektonski potresno, uznemirujuće.. ali i otvara oči. Šta se ovde desilo?! Elem, Gospod je mnogo puta bio iskušavan na razne načine: od samog glavnog đavola tri puta, od fariseja ne zna se koliko puta (sa onim pitanjima da bi ga okrivili) ali i ovde je bio iskušan od samog učenika. Da, Petar nesvesno iskušava Gospoda (uslovno rečeno) da ne posluša Oca i ne ode u smrt na Krstu pa ga s toga Gospod tako strašno ukoreva. (" И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај! неће то бити од тебе. А он обрнувши рече Петру: иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско."- Matej 16/22; 23) Petar to, kao čovek, nije mogao da zna; reagova je impulsivno, afektivno, sentimentalno; svima nama deluje opravdano ...ali iz ugla Gospoda i Eshatona odvratno nisko i podmuklo - pa ga Spasitelj, svih nas radi, stavlja u istu ravan sa demonima. On kaže bukvalno da je naša priroda, bez Njega u njoj, samo jedna od demonskih legiona... manje ili više zla: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko". Jednačina u kojoj je satansko i ljudsko bez Hrista jedno isto! Ne postoji srednja vrednost; ne postoji stanje "samo čovek" jer: "Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа." (Матеј 12; 30) Postoji samo čovek kroz Bogočoveka i pali čovek... dakle bitije bez Bogočoveka. Ta "nepostojeća sredina" je proces "rasipanja" jer i sama ta reč to i znači. "Rasipanje" iz ljudskog ugla podrazumeva vremenski proces sve tamnijeg sivila; kao što i pokajanje podrazumeva vremensko delanje, trud, napor, suze ...dakle proces ličnosnog sazrevanja tj. osvećenja i prosvećenja Hristom...kroz Crkvu i liturgijske vrednosti Retko šta u ovoj istorijskoj spontanosti, osim vanrednih Božijih i svetačkih intervencija, biva preko noći, tj. odmah i sad; retko šta da tek tako pada s Neba. Sve (i grehovno truljenje i pokajanje) je u procesima ...i svi mi se krećemo unutar toga. Ko ne pliva kao losos kroz rečnu stihiju uzvodno ka svom izvoru (uz mnogo napora), onog trenutka kad stane voda ga nosi u morske dubine. Nema sredine. Naša priroda je duševno i mentalno bolesna u samom korenu. Mi imamo izokrenutu sliku o realnosti koju doživljavamo kroz ličnu vizuru (subjektivizam) u kojoj dominiraju razbijene emocije. One su odraz smrtnosti, trulog duhovnog raspada i duboke patnje. One skrivaju bol i egzistencijalni strah jer pomračeni ne vidimo izlaz iz ove doline plača ...pa nam se celo biće, ako Hrista nemamo ispred sebe, kreće unutar ovozemaljskih psiholoških modela ...od najcrnjih do manje crnih ..jer bez Njega sve je smrt i tama. Te emocije su jadni pokušaj opstanka bez Boga. Pokušaj koji samo troši snagu i životne sokove da bi konačno na kraju pokazao pravo lice i svu svoju ništavnost u smrti. Bez Bogočovekovog sažaljivog silaska u našu prirodu; bez jednostranog opraštanja greha i poklona Života (Njega samog kroz Crkvu i Evharistiju) neizdrživi smrad ludila bio bi naša realnost kroz eone... i sve bi bio vrisak. Ovako bar tornjevi Crkava unose u realni život smislenost verovali ljudi Hrista ili ne. Sve ljudsko, dakle, je truležno i smrtno! Emocije, sentimenti; sve je bez Hrista oskvrnjeno i bolesno! Petar je samo na kratko bio advokat u nekoj svojoj dubini - ali mu Gospod reče ono što istorija ljudskog roda sluša već vekovima! Svemu čisto ljudskom je rekao jednom zauvek: "Bez mene ne možete ništa činiti!" Da, bez Hrista priroda srca je smrtna, truležna, pognjurena u raspad; bez Njega srce je izvor zabluda i svake samoobmane a ljudske reči, koje se rađaju u srcu, postanu izvor nesporazuma u komunikaciji do apsolutnog udaljavanja jednih od drugih. Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Vavilonski sindrom ...cena greha. Ne bi Tvorac, kao najdublji i jedino merodavni dijagnostičar i lekar uzalud i tek tako rekao: "NE OSUĐUJTE I NEĆETE BITI OSUĐENI" ..ukazujući nam na taj način posredno gde je izvor svake bolesti!? Mnogi nesrećnici, usled naslaga mistike i pogrešnih tumačenja, gde se sve svodi samo na kazne, na istjezavanja na mitarstvima, misle da su odmaštanim slikama u glavi stekli neka saznanja ... i od prevelikog straha povukoše se u sebe! Nesposobni da pojme Boga Ljubavi, koju i sami nemaju sa bližnjima jer greh ubija ljubav, projektuju maštom nesvesno sebe i svoje atribute sa izvrnutim ličnim predstavama i sumnjivim ushićenjima na Boga. Počeli su odavno da prestrogo prosuđuju i sebe i druge; da očajavaju i podaju se malodušnosti jer od "strogih sebe" ne vide Boga. SUDE SAMI SEBI i što treba i što ne treba; od banalnih sitnica naprave sopstvenu traumu dok su obično slepi pred ozbiljnim sagrešenjima kakvi su ogovaranje, trač, gnev, laži... No to je "kob" naše bogolike prirode koju verom vezujemo za realnost jer u tu prirodu je utisnuto ono Božije: "Neka ti bude kako si verovao" ... i misle ljudi On ...Gospod (Život) ih čini takvima okamenjenima za normalan i autentičan liturgijski život "slobode". Poltronišemo tako sami sebi misleći da se molimo a u stvari čisto animiranje; gledamo sebe sopstvenim očima misleći da je to i stav Života sa Ikonostasa! Sudimo o svojim stanjima; zadovoljavamo se ili se lažno preziremo zbog nekih pomisli koje i nisu naše ...i uporno mislimo to je i gledište Neba o nama! A Hristos je prosto "Ljubav kojom voli čovek" (+Dimitrije Bogdanović)! Ništa preko toga, ništa ispod toga! Vrtimo se u vrzinom kolu komplikovanih psiholoških urvina kojima je izvor u SUDU (prosuđivanju, osuđivanju) o Bogu, o ljudima, o sebi. Mnoštvo lažnih slika i predstava koje se čine opravdanima! Otrežnjenje dođe obično kasno kada već stvarna priroda, kao pretis lonac, počne da buntuje i ropće (tu sam ja prvak sveta) protiv sopstvenih zabluda ... a pri tom ih i dalje ne vide kao grešku svog uverenja već kao volju Neba! Ljudi traže rešenje za nagomilane zbunjenosti u sebi; za haotična stanja izašla iz premeravanja životnih modela koja se itekako razlikuju od čoveka do čoveka!? Pa eto, Gospod nam ih je dao: "Ne osuđujte i nećete biti osuđeni"! Treba ljudima reći da se opuste; da imaju poverenja u Čoveka sa Ikonostasa! Ne traži On nikakve forme da bi se voleo sa čovekom kao roditelj sa detetom! Čim neko ide unatraške iz Crkve od celivajuće ikone do izlaza ...odmah ga pitajte da li i on od svog deteta kod kuće traži da ide unatraške? Videćete koliko je SUD tog čoveka o samom sebi zablokirao racionalno mišljenje te osobe! Zato je neosuđivanje ODGOVOR ZA SVE. U osuđivanju, koje je samo projava korena ogrehovljenog bića, leži izvor mržnje na ljude, psihološka podložnost mahinacijama, izvor svađa, netrpeljivosti, sujete ...naročito ovog poslednjeg jer "neka Istina povredjuje moj sud o samom sebi"! Najzad, da nije sve ovo izraz kukavičluka ili lenjosti, potvrđuje i Gospod koji savetuje da se povratimo i budemo kao deca, naravno ne ponašanjem nego karakterom! Zašto? Gospod koji je sav dinamika i stvaralaštvo ne kaže ovo tek tako kao predlog apatije ...već On predlaže snažnu akciju i delanje! Deca još nemaju greh; ne znaju za njega pa i ne znaju za osuđivanje. Oni ne sude nikome; samo se smeškaju! Pa čak kada i naprave neku nepodopštinu svojstvenu ili sablažnjivu nama odraslima - na njih se greh ne lepi; ne može im naškoditi jer ne znaju za osuđivanje. A Gospod baš takve hoće u svom Carstvu!? Zato je za "neosuđivanje" potrebna nenormalna hrabrost jer se ustaje protiv zla u sebi ...ne defanzivno već ofanzivom jagnjeta protiv izvrnutih gledišta u sebi koja nisu čovekova! Nužno se srećete tada sa tim zlom u srcu; jezivo je, nepodnošljivo bez Hrista ...i samo u Njemu, Crkvi, je jedina snaga i energija da se koliko toliko u NEOSUĐIVANJU istrajava ...sa posrtanjem, padovima, bauljanjem ... i sl. Taj rat traje doživotno...a ljudi misle kukavičluk, apatija!? Iz ljudske perspektive Jagnjetova ofanziva nije logična; ali čovek je bolesno biće u korenu i svoju logiku može da okači ..o klin! Neosuđivanje je upravo sve suprotno - akcija, dinamika, bolna radnja! To nije defanziva ...već prvi front rata u ovom i ovakvom svetu - koji je suštinski samo grehovni privid! Stvarni svet, tu skriven od prljavih očiju i srca, je Hristova realnost u koju nam valja ući kroz Hrista ...kroz Jegnje Božije koji je jedini ulaz u to Carstvo! Nema drugih vrata! Samo jedna iskrena ispovest; jedno pričešćivanje već nam iznutra pokazuje u kolikoj smo "do malopre" samoobmani živeli tu ...u realnom svetu - a čiji je to realni svet ako ne Hristov! (posvećeno mojoj ženi, sinu, majci, sestrama, potomstvu ... pomjanite ih)
  10. 1 point
    „AMADEUS“ - remek delo Miloša Formana! Duboka priča o ljudskom padu, prirodi, slabostima! Osećam najdublju obavezu da prozborim koju reč o ovom remek delu Miloša Formana koje je na mene značajno uticalo; a s obzirom da sam ga studiozno, uvek sa drugim motivom, gledao više od pedeset puta može se reći i da sam (samozvano ) prilično merodavan da o njemu nešto kažem. J Nije nepoznato da je film dobio osam oskara te 1984. godine kada je prvi put prikazan; a kada film odgledate (uz krajnju ozbiljnost i po mogućnostima veoma glasno) onda vam bude i jasno zašto je to tako. Gluma, scenografija, radnja, mnogo značajnih tema obrađenih u dva ipo sata ..sve su to razlozi da ovaj film u mom shvatanju i mojim nekakvim top listama zauzme nedostižno prvo mesto bez mogućnosti da ga odatle iko drugi pomeri. U tom periodu film me je, po preporuci drugara, najpre zainteresovao čisto kao biografsko delo velikog muzičara; ali sam odmah video da on u sebi po najmanje ima tu biografsku dimenziju – on zadire u srži do bezbrojnih pitanja svojstvenih našoj ogrehovljenoj prirodi; i bio sam zapanjen do koje mere (u ravni sa Dostojevskim) Miloš Forman poznaje i oslikava nijanse ljudske pale prirode. Fascinirala me je njegova sposobnost da analizira našu grehom potamnelu dušu kojom smo postali slični palim anđelima ...i koja nedvosmisleno, svima nama u oči kaže (a kad tad se sa time sretnemo): „Gospodo, ma koliko se zanosili u sebi da smo naročito pobožni i dobri ...kada nam se iskušenje dotakne srca i čačne gordost i sujetu, mi pokazujemo svoje stvarno lice – pokazujemo mržnju i na ljude i na Boga, što je u suštini jedno isto. (Ne kažu li Oci za Hrista da je došao kao jagnje među vukove). Pokazujemo da u stvari za sve svoje nevolje i bolne momente srca odmah prebacujemo optužbe i krivicu na Onog koji je najmanje za to kriv“. (Lično sam ja prvak sveta u roptanju!) Za one manje religiozne pak, uvek je neko drugi od ljudi kriv jer za Boga, taj skriveni prvolik, ne znaju. Sama srž našeg bića kojom sličimo na Njega je obolela od gordosti (mržnje) ...i Hristovo prisustvo nas boli; teško podnosimo Njegovu blizinu (što je jednom rekao monah Hrizostom: „Kad ti je najteže možda ti je Bog tada najbliže ali Ga ti ne možeš podneti“) ...a to je u suštini opis pakla – nesposobnost za primanje Hrista u sebe. Od tog smrtnog užasa i semena u nama, samo Gospod može da isceli - držanjem (kako znamo i umemo) jevanđelskih "principa sažaljenja" u praksi i ispred svega Njegovom milošću. Sami nemamo nikakve šanse. Najzad, ne kaže li Spasitelj: „ovaj svet u zlu leži“ ...i upravo tu dimenziju gordosti kao najvećeg greha, Forman je tako dobro prepoznao i maestralno oslikao da vas ostavi bez daha. Gordost je suprotnost Životu! Suprotnost Životu nije smrt! Nema smrti jer je čovek stvoren po slici Besmrtnog Boga i ne može da umre! Suprotnost Životu je mržnja! Da, film u samoj srži nosi ovu poruku! Možda sama radnja nema istorijsku utemeljenost (kompozitor Antonio Salijeri je u filmu primoran carskom odlukom da deli esnafski prostor "drvorskog kompozitora" sa tadašnjim čudom od deteta) ali Forman je u umetničkoj slobodi dodelio Salijeriju jednu zapaženu dimenziju sujetno povređenog čoveka koji, budući duboko religiozan, kroz svoje nevolje sa Mocartom (slične našim svakodnevnim interakcijama sa ljudima) svu bol unutrašnjih stradanja raspaljenih sujetom prebacuje na religiozni plan! Iskrivljen i oslepljen od besa, usled niza ponižavajućih momenata, on izvor svojih problema ne vidi u svojoj gordosti već u Bogu! No, on zbog usiljenih poniženja, kakve samo život može da donese, Mocarta, čijem daru se i divi i zavidi istovremeno, samo doživljava kao Božije oruđe kojim Bog njemu, Salijeriju, posvednevno lupa šamare - koje on najpre preteško nosi, a najposle se sasvim predaje svom gnevu na Boga jer mu Božiji plan o njemu nije jasan. Počinje da se protivi i najzad da ratuje protiv Boga. On ne shvata da je još u detinjstvu (s početka filma) tražio od Boga kroz molitvu sasvim pogrešne stvari! Tražio je da ga Bog učini slavnim i od ljudi proslavljanim - čime je udario veoma loš temelj svojoj ličnosti. Ne shvata da se samo smirenjem, poniznošću, molitvom i trpljenjem poniženja leči ogrehovljeno srce, već se u uobraziljama upušta u najbesmisleniji rat od svih ratova ..rat protiv Jagnjeta! Rat koji je izgubljen i pre svog početka. Teško je i opisati nekome ko film nije gledao koliko bravurozno je prikazan njegov kraj. Naime, Salijeri, čija priča kroz ceo film ima logiku, ima neki svoj tok nama razumljiv (slagali se sa njim ili ne), do te mere vas neprimetno uvuče u svoju šizofrenu storiju: divljenje a istovremeno i neiskazana mržnja prema Mocartu ...da bi na kraju shvatili da ste zajedno sa njim, sa svim tim, tako ljudskim i logičnim gledištima, u stvari u ludnici! No tako to biva kada se premalo obrati pažnja na one Spasiteljeve reči upućene Apostolu: „idi od mene sotono jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko“. Naše ljudsko, ma kako naivno izgledalo, ...bolesno je. Nama je teško odreći se sebe jer smo na sebe navikli; i osim intervencije od Boga, nema te sile koja nas može razuveriti da je naše „ja“ ...patetično i ovozemaljsko „ja“ – u stvari antipod Hristovom daru u nama ...utamničenom „ja“, ili „novom čoveku u Hristu“ kako ga nazivaju sveti oci. No da se vratim na još par fascinantnih segmenata filma koja vas učine nemim. U kontekstu događaja i sujetne povređenosti, Salijeri naumi da ubije Mocarta i on to zaista čini ali na potpuno nesvesan način koji ni sam nije ni očekivao ni planirao. A stvarni plan, kojim se bavio, mu je bio apsolutno ludački! Hteo je da ostvari pobedu nad Bogom (za kojeg je mislio da ga namerno ponižava pred svetom zbog "osrednjosti") tako što će ogromnim honorarom naručiti od Mocartovog Bogom danog talenta Rekvijem (opelo) – dakle delo koje se tiče Crkve i liturgike; a kada svojeručno ubije Mocarta, da onda to, njegovo ..Salijerijevo, opelo odzvanja Crkvom nad Mocartovim kovčegom – a Bog će to morati da sluša nemoćan da prekine!? U toj slici, u toj ideji Salijeri vidi svoj trijumf nad Bogom!? Neopisivo ludilo; sofizam sa dna ada. Ljubomoran na Amadeusov dar mislio je da novcem on postaje "vlasnik" kompozicije i tog dara – a samim tim je mislio i da će Bog konačno morati i njega "osrednjeg kompozitora" da sluša! Ali to je vid Simonije!!! Salijeri je upao u najtežu prelest! Novcem se ne može kupiti dar Božiji! Nesrećni Salijeri je u izopačenom umu definitivno sebi zario nož u srce. Ne shvata da on ne može biti vlasnik tog poručenog dela; vlasnik je onaj koji nosi taj dar u sebi – a dar se ne kupuje za pare. Mnogo puta sam bio u teškoj vrućici kod ovog dela jer me šokira dubina mraka koji se ovde kao perfidna samoobmana projavljuje a koju Forman filigranski opaža i iznosi kroz starca izobličenog mržnjom. No, Salijerijev plan se izjalovio; Mocart naime umire od iscrpljenosti i bolesti pluća, ali Salijeri u dubini zna da je on tome doprineo! Ne razume doduše kako je doprineo i zašto je Mocart umro prerano usred komponovanja Rekvijema; ta prerana smrt Volfgangova je odstupala od njegovog plana u tom suludom ratu, ali je u dubini sasvim siguran da ta smrt ima indirektne veze sa njim. A kako, to je sjajni Forman, bez preterivanja, jevanđelski zapazio i objasnio: Salijeri je, naime, od Mocarta naručio rekvijem, no rekvijem kao Crkveno delo, po sebi traži sasvim drugi životni kontekst. Traži molitvenost, mir, tišinu; sve upravo suprotno Mocartovom životu koji je voleo kafane, piće, žene, vodvilje. Salijeri u stvari bez svesne namere primorava Volfganga da „sipa novo vino u mehove stare“. Mocart sve teže nosi raspolućeni život, počinje da se raspada. Čak jednog trenutka priznaje ženi Konstanci da ga komponovanje Requiema "ubija". Forman fantastično opaža taj jevanđelski momenat i kroz nekoliko sjajnih kadrova upravo nam na to ukazuje prikazujući Amadeusovo rasulo. Iz dana u dan njegovo zdravlje je kopnilo; on se tome tužno opirao ali je ipak skončao teško oboleo. Dva oprečna životna (duhovna) principa su mu iznutra razjedala organizam. Salijeri je, kao što rekoh, imao drugačiji plan da se reši Mocarta, pa ga je ovakav kraj ništa manje iznenadio, no ipak negde u dubini on dovodi sebe u vezu sa ovim događajem. Film i počinje tako što on u dubokoj starosti pokušava da samoubistvom prekrati muke savesti i viče: „Volfgang, oprosti! Oprosti svome ubici“! Samoubistvo mu ne uspeva i on izranjavan završava u bolnici, koja je u sastavu ludnice. Tu mu dolazi sveštenik i nudi mu ispovest kao rešenje. Salijeri to manje prihvata kao ispovest ali ipak počinje priču ...i ta priča je pretočena u ovo remek delo. Osim spomenutih glavnih poruka, Forman nam donosi i mnoge druge momente vredne pažnje. Jedna od njih je izgled ozbiljne monarhije i dobrog monarha, koji jeste donosilac svih odluka ali nikada to ne čini bez saradnje sa umnim glavama kojima je okružen. Uvažava stavove i usvaja one koji su razumni; koji imaju većinu, koji nisu protivni Crkvenim etičkim normama; ali konačna odluka je JEDNA - njegova. Nema demokratije, nema razvodnjavanja ideja i života. Forman upravo to naročito i često akcentuje. Tu su zatim relacije otac – sin (bolesna dominacija roditelja); muž – žena; gospodar i sluga. Nema čega se ovaj pedantni režiser nije dotakao a da u stvari ni trenutka nije ostao nedorečen ...u samo dva ipo sata koliko ova priča traje! Film ima scene bez kojih ovakva tematika nije moguća a koje izvesni profil ljudi mogu uzdrmati. Jedna od njih je i kada pobesneli Salijeri spaljuje Krst u kaminu ...ali to je samo deo priče – ne mora se gledalac sa time poistovećivati. Uostalom ima i religioznih filmova u kojima isto tako vidimo blasfemično ophođenje i sa Krstom i sa Hristom ali sve je to u funkciji priče koja je kao celina, po mom uverenju, veliko hrišćansko delo. Film najtoplije preporučujem svakome ko ga nije gledao. Ne može se gledati „usputno“ i iz kuhunje dok se sprema obed. Mora se gledati sa krajnjom pažnjom i što je glasnije izvodljivo a već ćete videti zašto! U svakom slučaju, film vas oslobađa i uozbiljuje! Mnogo bolje razumevate ljude; nežniji ste prema njima bez obzira koje su nacije jer je ljudska tragedija i drama nešto što je zajedničko svima nama! Dublje razumevate da bez Hrista ovaj život nije ništa. Bez Njega je svaka čestica loših emocija opasnost a ljudski život nije ništa drugo nego tama iz koje je lako preći u večitu tamu ako se sam život shvati neozbiljno ...ako se gaji mržnja i zavist, i ako se Hristos izgubi iz vida. Miloš Forman je dostojan ozbiljnih analiza ništa manje od Dostojevskog. Ovo nije jedino njegovo ostvarenje sa ozbiljnim porukama ..ima ih dosta. Vredan pažnje je i njegov „Regtajm“ ...ali o tome nekom drugom zgodom ili pak da se toga lati neko obrazovaniji. Na kraju, nisam mnogo iznenađen što se u ovom vremenu raspada vrednosti film Amadeus namerno prećutkuje iz centara moći! Dodiruje mnogo ozbiljne dubine koje smetaju i bole; i umesto da ima čak katedru na fakultetima, s obzirom na brojne neispitane segmente koje nosi u sebi ... njega su smestili negde u arhive kao neprijatnog svedoka ljudske prirode. Zadivljen sam Formanom i zapanjen sam koliko malo znači ljudima ovog vremena .. ali to ima svoju cenu. Osvrnimo se oko sebe i videćemo je. ____________________________________ Evo nekoliko scena iz filma koje su po sebi minijaturna remek dela! Posebno je potresan ovaj srednji klip u kom se može videti šta zavist, ljubomora ili mržnja učine svakom od nas; ako uporno odbijamo da se sa time sretnemo, priznamo ga ...ispovedimo i molimo Boga da nas od toga izleči ..a sa time se naravno ne može ući Njegovo Carstvo. Kakav strašan ponor; kakav dijapazon ličnosnih ekstrema u čoveku, o čemu govore i sveti oci. Čovek je biće koje je i anđelske lepote i uzvišenosti ali koji se surva do demonskih dubina u kojima više ništa ljudsko nije prepoznatljivo. U ovom starcu su i najuzvišenija osećanja lepog; nije mu srce još umrlo za te emocije ...ali onda se podaje adskoj mržnji ..nesposoban da joj se odupre.
  11. 1 point
    Aurelije

    Da li Trumpovci mrze?

    Stalno po medijima, pa i po ovom forumu srecem tu pricu da mi koji podrzavamo Trampa zapravo mrzimo. Mrzimo muslimane, mrzimo crnce, mrzimo meksikance sve ih mrzimo zato podrzavamo Trampa. Medjutim da li je to istina? Zasto takva tvrdnja tako lako prolazi? Jeste tacno je da pojedine organizacije koje stvarno mrze druge nacije i rase podrzvaju Trampa, ali da li je fer nas asocirati sa njima zato sto delimo misljenje po nekom pitanju? I na kraju da li je Tramp rekao da ce uraditi nesto sto ce na neki nacin ugroziti bilo koga bilo koje nacionalnosti? Hajdemo da krenemo od meksikanaca i Trampa. Sve je krenulo sa zidom. U republikanskim debatama Trump je promovisao ideju zida zbog problema koje mekscki ilelgalni imigranti prave u americi. Ovaj put necu da ulazim u to koliko je taj ideja zida dobra, ulazicu samo u to koliko su te tvrdnje tacne. Vi ste americki radnik nize klase, kako amerikanci kazu "blue collar worker". Radite za jako nisku platu, jer ne posedujete nekih vestina ni znanja da bi ste radili za veci novac. Rodjeni ste tu gde jeste, tu vam je sva porodica. Medjutim vi imate problem, iz meksika dolazi hrpa doseljenika koji pretrcavaju granicu i spremni su da rade isti posao kao i vi za manji novac. Vi ste naravno ljuti. Potraznja za poslovima u kojoj vi ucestvujete se vestacki povecava. Vasa plata opada, ili posao cak i gubite. Da li stanje tog coveka moze da se nazove mrznjom prema meksikacima sam ozato sto su meksikanci? Drugu stvar koju primecuju americki gradjani posebno na jugu su bande. Najvece bande u americi su Crnacke i latino-americke. Sa obzirom da je amerika znacajnije bogata od meksika i od drugih altino americkih zemalja, kriminalci su motivisani da prelaze granicu da bi se kriminalom bavili u americi, jer je bogatije i vece trziste. To rezultuje u mnogim sukobima izmedju clanova bandi u kojima stradaju i obicni amerikanci. Urusava kulture, urusava kvalitet zivota i ekonomiju. Dakle, da li je to sto tim ljudima koji podrzavaju trampa smetaju te stvari zapravo - mrznja? Ja ne bih rekao. Dosta ljudi (pa i na ovom forumu a posebno u americi) tvrdi da oni jednostavno mrze meksikance. Nije da im smetaju negativni efekti ilegalnih migracija, da osecaju tegobe zbog istih, vec ih prosto mrze. Tramp nigde nije erkao da zeli da stopira migracije iz meksika totalno, niti da zeli da protera sve hispanose, niti bil osta slicno. Jednostavno zeli da umanji kolicinu ilegalnih migranata koji konstatno pretrcavaju granicu. Kao i sve drugo migraciej mogu biti pozitivne i negativne. Iz meksika mogu doalziti kvalitetni i nekvalitetni ljudi. Ako neko dolazi ilegalno, verovatno zato sto je nekvalitetan mora tako. Da ima sta da ponudi, mogao bi komforno da dodje legalno kao radnik, preduzetnik ili bilo sta slicno. Crnci i Trump. Tramp zapravo nikada nije izjavio nista lose za crnce. Cela fama oko crnaca i trampa je pocela sa opozicijom za pokret BLM. Taj pokret ni mnogi crnci ne vole i pokret je produzena ruka demokrata. Pokret black lifes matter siri popularnu naraciju kako su policajci i ustanove u americi debelo okrenute protiv crnaca. Kako policajci ubijaju crnce samo zato jer su crnci. Kako su crnci gradjani nize klase i reda samo zato jer su crnci. Iako se takve stvari desavju, jer u svakom drustvu ima rasista, daleko od toga da je to neka rasprostranjena stvar. Jednostavno crnci cine 12 % popualciej amerike a cine oko 40-50 % nasilnih zlocina. Samim tim sasvim je logicno da u sukobima policije i crnaca imamo znacajan procenat onih gde neko izvuce deblji kraj. Ceo pokret je nastao na slucaju gde je crnac koji je pre toga opljackao prodavnicu pokusao da otme policajcu pistolj i pritom bio upucan. Naravno kompletni dokazi mogu da se vide na internetu, daj je to bio slucaj i da je policajac ispravno postupio, medjutim slucaj Majka Brauna se i dalje uzima kao primer policijske brutalnosti prema crncima. Pokret ima gomilu suludih zahteva koji se mogu detaljno procitati na sledecem linku: http://time.com/4433679/black-lives-matter-platform-demands/. Neki od njih ukljucuju da svi crnci imaju pravo na skolovanje finasirano iz budzeta (da dobro ste me culi, svi bez ikakvog prijemnog ispita) i da svi crnci zasluzuju da im se plati steta koju su im naneli amerikanci. Kada uzmemo u obzir da je nekih 1 % ljudii u americi uopste posedovalo robove, idiotski je uopste imati ideju da potomci ostalih 99 % trebaju da ti placaju nesto sa cim veze nisu imali. Trump i zene. Ok, ovo je mozda najslabiji slucaj. Ne postoji apsolutno nista sto svedoci da tramp mrzi zene. Imao je par sukoba sa pojedinim politickim aktivistikinjama u kojima je razmenio par grubih reci na licnom nivou,ali izmedju "izvredjao sam odredjenu zenu" i "mrzim zene" veliki je skok zaista. Ne znam sta da kazem o tome, jer nikad nije izjavio nista sto bi uopste sugerisalo da mrzi zene. JEdna od kljucnih tacaka politike je to da uvede garantovani placeni roditeljski odmor za sve majke posle porodjanja. Eto ukratko o trampu i mrznji.
  12. 1 point
  13. 1 point
    Немојмо чинити страшну грешку, стављајући Јеванђеље и Христа у сферу „духовног“, „религиозног“, некад чак и „философског“. Христос и Јеванђеље су конкретни, животни, свакодневни, они не спадају у сфере, они су стално и свуда ту; Бог се тиче нас свагда и увек, у нашем свакодневном животу, у ономе што дефинише нас и наше одлуке. Блаженства нису упућена онима који су „религиознији“, „духовнији“, „побожнији“. Није Христова реч тешка, није одговорност пред Богом страшна. Живот по Јеванђељу је оно што је сваком човеку у природи. Сваки грех је одступање од Јеванђеља, одступање од природног начина живљења и залажење у неприродно постојање. Не бојмо се. Сви смо призвани и свима нам се Христос обраћа. Не говоримо: „Ја ово не могу, ја сам сувише грешан, то је сувише тешко“. Није Бог судија, већ је Бог Отац. Мој, твој, наш Отац. Није Христос Онај Који осуђује, већ Онај Који теши, позива, лечи, даје снагу, Онај Који воли. Корак по корак, осмех по осмех, сузу по сузу, и радост и мир којем сви тежимо чека нас да их изнова и изнова задобијамо и кроз Христа даље другима делимо. То није прича, то није тек беседа, то је стварност. Колико је стварна и снажна, а опет необухватљива и дивно тајанствена љубав коју осећаш према својој деци, мужу или жени, пријатељима, породици, још је стварнија, још је већа и узвишенија љубав којом нас Бог воли. Ако боље размислиш – умом и срцем – лако ћеш препознати све доказе Његове љубави. Бог није идеја, идеал, или обичај – Бог је конкретна и увек присутна Особа. И воли те као што ти волиш своје најближе – и више. И како да се Христова реч не назива Јеванђељем – Радосном Вешћу!? Радујмо се и веселимо се! Блаженства су један од најзначајнијих делова Јевнђеља и сматра се да су новозаветни Декалог ( Десет Божијих заповести). Међутим, Христос своје речи не упућује попут заповести, већ попут утехе: „Блажени који плачу, јер ће се утешити!“ ( Мт. 5,4) Блаженства су записана у Јеванђељу по Матеју и Јеванђељу по Луки, са неким незнатним разликама, што можемо приписати различитом стилу и теолошкој поруци коју је сваки од ових аутора желео да пошаље. Матеј на самом почетку напомиње да се Христос попео на гору пре казивања блаженстава, што је алузија на Синај, гору где је Мојсије добио Десет заповести. Сам облик блаженстава је сличан псалмима. Понављање речце „јер“ указује на будућност, есхатон; међутим, како ћемо видети, обећана утеха и награда блаженима добија се „већ сад и још не“, дакле, и за време овоземаљског живота. У суштини, Једини Свеблажени јесте Сам Бог, а човек, створен по лику Божијем, очишћењем и узлажењем, као на гору – постаје блажен. Свети Григорије Нисијски објашњава термин „блаженство“ као непрестано радовање без сенке, нешто суштински противно стању жалости. „Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско“ ( Мт. 5, 3 ) Ко су сиромашни духом? Да ли то значи да човек без полета, без енергије, жеље, без идеје – што би све могли назвати духом – да ли то значи да је таквом човеку загарантовано блаженство? Свакако да Христос не мисли на то. Није реч о сиромаштву духа по себи, већ је реч о томе како се осећају они који дух имају (а имамо га сви). Да упростимо, замислите да један човек каже за себе: „Ја сам добар човек“. Да ли би заиста добар човек одговорно пред другима тврдио да је добар? Не, јер онда би то значило његову самодовољност, завршетак труда, значило би да своју доброту испољава успут чинећи себи и својој доброти хвалоспеве. Добар човек, добар хришћанин, никада неће пред другима признати своју доброту. Јер он има свест о томе да је доброта једини природни, нормални начин постојања човека. Он има свест да доброту не би ни могао да чини да му Бог не показује доброту сваког трена, његова доброта је, у ствари, Божија. Он има свест о томе да није довољно учинио, да врлине које има нису довољне, да је он и даље сиромашан пред Богом и другима – сиромашан добротом, сиромашан љубављу, сиромашан духом и он жели још, моли још, труди се још. Хришћанин се пред лицем Божијим и лицем другог човека увек осећа као сиромашан, недоречен, његов циљ није испуњен, Царство није још задобијено, жеђ за Богом и Божијим никад не јењава и осећа се, ма колико волео и даривао себе, да не воли довољно и да је грешан. Да не испадне како ово блаженство позива на самопрезир ( то никако! ) препричаћу кратку причу тренутно мени непознатог аутора, у нешто скраћеној верзији. Да ли бисте се осећали као значајни кад би као радник стали пред директора фирме? А да ли бисте се осећали значајним да сте тај директор фирме? Како би вам било да ви, директор фирме, станете пред председника државе? Да ли бисте мислили да сте важни ви, председник државе? Колико бисте били важни као председник државе пред председником Уједињених Нација? А колико бисте се осећали као велики, богати и значајни кад бисте стали пред Бога, Створитеља Универзума, Оног Који свакога познаје именом и ликом, познаје га у срце, у срж, у Чијим је рукама живот и смрт, време и простор, васељена и атом? Велики је парадокс и радосна, до суза радосна вест ( Јеванђеље) – човек је уједно мали и велики пред лицем Божијим. Узимајући у обзир величину космоса, мноштво људи и судбина од постања до данас, ми смо честица у ковитлацу времена и догађаја. Узимајући у обзир Божију љубав и Његову жељу да приђе сваком човеку, да Га загрли као Свога, ми смо велики. Ми смо Његова деца и пријатељи. Сваког од нас познаје, у срж нас познаје, боље него ми сами, и прати нас, макар нам некад све говорило супротно. И даривао нам је велико достојанство, створени смо по Његовом лику и вером и трудом можемо да чинимо велике ствари. Ми смо велики и мали уједно. Али само ако схватимо наше сиромаштво, задобићемо богатство, БОГатство, испуњеност Богом. Благо онима који увиђају непрегледно богатство љубави и силе Божије! Они осећају да пред изобиљем Духа Божијег дух створеног човека остаје само икона те пуноће... Богатство ( духа) се тако назива јер долази од Бога. Христос не каже да ће Царство небеско у будућности припадати онима који су увек жељни Духа Божијег, већ каже: „њихово је(сте) Царство небеско.“ Благодат Божија већ сада силази на оне који је желе и они већ сада улазе у Царство небеско, иако ће његова пуноћа наступити у будућности. Као и наставак овог текста. Грешни раб Божији Марко Радаковић пратите текстове овог раба преко фејсбук странице на https://www.facebook.com/avdenago1987/timeline Прочитајте још сличних текстова овде http://avdenagom.blogspot.rs/2015/12/blog-post.html Фотографија је преузета са orthphoto.net , nemam autorska prava, pripadaju autoru.
  14. 1 point
    Слушајући и посматрајући нашу свакодневну друштвену, политичку и моралну стварност, увек се сетим Светог владике Николаја и његове ,,Небеске литургије“. Док гледам државне представнике како се са десном руком на Библији заклињу на оданост народу и држави, црквене великодостојнике у скупим аутомобилима, брачне парове како уместо деце шетају кућне љубимце, старе родитеље избачене на улицу, у глави ми одзвањају оне речи ,,Нису Срби као што су били, на зло су се свако изменили...“ Заиста смо се променили. Нема у нама ни мудрости Стефана Немање, ни Милутинове силе, ни величине цара Душана, ни врлина кнеза Лазара, а нема у нама ни просвећености Светога Саве ни трага савета патријарха Павла да будемо добри људи јер нас Бог гледа. Загосподарило је среброљубље, погордили смо се, постали развратни, отпали од вере и дошли до очајања. Протерали смо Бога и довели ђавола. Живимо у свету где је време новац, а Бог профит, у природи где влада један апсолутни закон, а то је закон за самоодржавањем чијом философијом људи правдају своју монстроузну жељу за богатством. У нама никаквог људског осећања, ни љубави, ни правде ни поноса ни пожртвовања ни пријатељства, осећамо само закон за самоодржавањем и самозадовољством. Ми све купујемо и продајемо и живот претварамо у мењачницу, правимо од свега трговину попут људи у храму Јерусалимском на које се Христос завитлао бичем. Ми смо људи двадесет првог века, имамо најбоља технолошка достигнућа, једним кликом миша можемо мењати свет, господаримо земљом, настојимо да управљамо и небом, децу рађамо када су им звезде налоњене, физички смо савршени, самосвесни, задовољни знањем и интелигенцијом. Владамо светом, а не можемо владати у својој кући, над својом децом, над собом. Знамо све, а не знамо ништа, имамо све а немамо ништа, правимо земаљске законе а погазили смо небеске, причамо о толеранцији а дижемо оружје, хоћемо демократију а кажњавамо људе због другачијег мишљења, тражимо љубав а дајемо мржњу, причамо о моралу а ширимо блуд, желимо правду а чинимо криво, величамо човека а распињемно Бога. Данас имамо младе који не поштују старије, богаташе којји су оставили милост, јаке који ломе нејаче, суседе и браћу који се на суд предају, свештенике који не верују нити живе по светињи, калуђере који не посте нити клече у молитвама, омладину која се поштењу и моралу смије, народ које не мари ни за недељу ни за празнике ни за цркву. Дижемо задужбине а немамо веру, цркве градимо да нас виде људи, да покажемо себе, градимо највеће светиње када нам је вера најтања, правимо цркве а Богу се не молимо. Причамо о Јеванђељу а не живимо по њему, српски домови не миришу на тамјан већ на брендиране освеживаче ваздуха, на српски образ је пала тама, издајемо и продајемо оно за шта се крв вековима проливала. Сви смо људи а мало ко човек, имамо човечији изглед а животињске нагоне, усавршили смо тело а изгубили душу. Како каже Свети Јован Златоусти ,, Како можеш знати да имаш људску душу када се риташ као магарац, злопамтиш као камила, једеш као медвед, грабљив си као вук, крадеш као лисица, лукав си као змија, бестидан као пас.“ Осуђујемо људе због њихових поступака, а сами доприносимо и стварамо зло у свету, осуђујемо Бога што нам не услиши молитве а не поштујемо Његове заповести и не верујемо да осуђујући друге осуђујемо себе. Некада смо ишли на запад да бисмо били просвећени, а данас запад нама долази са намером да упали светло у нашим тамницама. И пале га. Скоро да је западно и светско светло осветлило наше цркве, школе и домове. Хулимо на Бога, убијамо децу, предајемо се моди, заборављамо традицију, немамо више стида, погазили смо светињу, продали векове, своје светитеље увредили. Светосавски небески народ је дотакао дно. Обезвредили смо Десет Божијих заповести, направили пародију од Оченаша, Две највеће заповести свели на једну: љуби себе. Поставили смо свуда стражаре, чуваре и видео надзоре, само да очувамо наше имање и богатство, а душу оставили да је кидају ветрови овог света и ђаволи онога света. Осигурали смо станове, куће, аутомобиле чак и животе, душу смо пустили да живи и лута без Пута, Истине и Живота. Градимо бране - бојимо се поплава, чувамо семена – бојимо се суше, штедимо новац – бојимо се сиромаштва, не пружамо љубав – бојимо се да нећемо бити вољени, закључавамо врата и прозоре – бојимо се лопова...данас се свега бојимо осим Бога. Заборавили смо да то све од Њега долази. Одбацили смо Бога а ограничили се на човека, Бога прогласили мртвим а човека ставили у средиште, поуздали смо се у човека који је слаб, варљив, колебљив, пролазан и пропадљив. Руше се велелепне светске грађевине, топи се ледени океан, у пустињи падају снегови, пропадају куће, мора пресушују, помрачује се Сунце, харају болести...страдамо и телесно и духовно, а човек не може наћи никакво логично и научно објашњење, само стоји и гледа пропаст човечанства. Питамо компјутере, тражимо решења, копамо земљу, летимо на небо, молимо пријатеље, а не сећамо се Бога ни свога греха. Све тумачимо климатским променама, феноменима, чудима природе, заборављајући да је сва наша несрећа последица нашег греха и пада. Најзад, у очајању дижемо руку на родитеље, на децу, на кумове, на пријатеље, на себе, на Бога. Наши светитељи плачу због нас, они скрушено клече пред Богом, не могу Га погледати, стиде се због нас. Свети Сава се данас стиди пред Богом због греха свога народа. Он се стиди, а ми се не стидимо. Док родитељи злостављају децу, деца родитеље терају од куће, браћа и кумови једни за друге не хају, свештеници праве у цркви трговину, царује безакоње, множимо грехове, губимо врлине, на гробу плаче слика/икона нашег доброг старца и духовног оца Тадеја. Чини ми се да ми и даље спавамо, тонемо у безнађе, не хајемо за његове сузе нити за Светога Саву који на кољенима клечи и вапи ,,Доста, Боже, поштеди остатак...“
  15. 1 point
    Протопрезвитер Александар Шмеман НАШ ЖИВОТ У ХРИСТУ, ХРИСТОВ ЖИВОТ У НАМА-ИЗАБРАНИ ОДЛОМЦИ ИЗ “ДНЕВНИКА 1. Сваки “религијски свет”, укључујући ту и “хришћански”, лако се сналази без Бога, али зато ни за тренутак не може да живи без “богова”, то јест без идолâ. Таквим идолима постепено могу да постану и Црква, и побожност, и црквени начин живота, и сама вера... Секуларизовани свет самим својим одрицањем вапије за Богом. Али, очарани сопственом “сакралношћу”, ми тај вапај нечујемо. Очарани својом “побожношћу” ми тај свет презиремо, одвајамо се од њега поповским смицалицама и лицемерно “жалимо” људе који не познају чари наше “црквености”. И не примећујемо да смо сами пали и да падамо на свим испитима – и духовности, и побожности, и црквености. 2.Црква је постала организација међу организацијама, активност међу активностима 3.Циљ Цркве је постала сама Црква, њена организација, њено “благостање”, њен “успех”. 4.У данашњем свету,Црква се схвата као “предузеће”, као “делатност”. Свештеник све време гњави људе да раде за Цркву. А тај рад се, са своје стране, мери, такорећи, по критеријуму количинском: колико заседањâ, колико доларâ, колико “делâ”... И све је то, ван сваке сумње, неопходно. Но, није опасна сама та делатност, већ свођење Цркве на ту делатност, поистовећивање црквенога живота са том делатношћу 5.Што је човек образованији, што је више искусио “позитивизма” и “рационализма”, тим “глупљу” религиозност он изабира. У Америци ни- чу као печурке разни сумњиви “скитови” и шире се потпуно бесмислене “харизматике”. И све то одмах обличи оног другог, труди се да испљује оног другог. 6.Повратак Бога.“Религијски препород...” и томе слично. чини се, могло би се и требало би се томе радовати. Али, ја се не радујем.“Повратак” који ја видим јесте некакав емотивни немир, лаж мистика, фанатизам и, делимично, мржња. Мржња према свету, мржња према онима који мисле другачије, секташтво, лаж старчество, кликуше... А изван Хришћанства – бекство у будизам и у некакву мутну мистику. 7.Истинита вера је, стога, свагда превладавање “религије”. И Црква није религијска установа, већ присуствовање “спасенога света” у овоме свету. Али, Црква ужасно хоће да буде “религија” и, гле, она се зато запетљава у “проблеме” који су за веру непостојећи и штетни. Зашто нико то не увиђа и не схвата? 8.Mеђусобно неповезане, “појаве” и “тенденције” у савременом Православљу: – “номинализам” (све те “Антиохије”, “Александрије”...); – литургијски слепи конзервативизам; – култ “прошлости”; – богословско бављење, готово искључиво, “Оцима”; – апокалиптицизам; – мржња према “савременом свету” (али, не и према “овом свету”); – емоционализам; – култ “спољашјности” (брадâ, расâ, “стила”...). Све ово, другим речима, чини Православље немоћним, чини га гетоом не само у спољашјнем смислу, већ и гетоом у унутрашњем смислу (уместо да буде изазов, борба, одговор, живот!). 9.Стање очајања. Не – личнога (јер “лично” себе могу смело и неоспорно да сматрам врло срећним човеком: породица, деца, итд.), већ [очајања] у погледу Цркве, њенога стања, моје делатности. Постао сам, чини ми се, “алергичан” на ону црквеност и ону религиозност којих је пуна Црква и црквени живот, и које све више видим као најдубље могуће извитоперење Хришћанства и Православља. 10.Верујем да је Православље – истина и спасење, и грозим се онога што се издаје за “православље”, онога што воле, чиме живе и у ћему виде “православље” управо сами Православци, па чак и најбољи и најнесебичнији међу њима. 11.Православље постепено постаје “неурастенично”, људи се изнутра муче трагају} и за одговором, а одговора нема или је он толико општег карактера да људи не знају како да га примене у своме животу... И то је тај мучни “фон” који је готово свагда присутан у дубини моје свести. 12.“Очима својим ћете гледати и нећете видети, ушима – слушати, и нећете чути... И нећете се обратити! [уп. Мт. 13, 15]. То се са потпуном тачношћу односи и на савремене Православце: велика већина Православаца хоће нешто друго, види нешто друго, чује нешто друго, али “друго” у односу на оно што Црква даје да се види и да се чује, у односу на оно {то, по позиву Цркве, треба да се воли. То је нарочито очигледно код наших студената [богословља], код оне омладине која је очарана управо “религијом”. 13.Црква је одавно већ почела да живи сама собом, почела да се богати “у себи” а не у Богу, почела да “прекопава по себи”, да се спори у погледу своје “мисије”, да разматра своје “дело” и “назначење”, и да свиме тиме управо одражава “овај свет”, уместо да све што је у свету доводи у везу са Царством Божијим, самим тим спасавајући тај свет. 14.Опасност: заволети Цркву некако “мимо” Христа. Такве љубави има више него што се мисли. Али, Црква јесте искључиво Христос, Његов живот и Његов дар. Тражити у Цркви било шта друго осим Христа (а то значи, опет, тражити себе и своје) – знаћи неизбежно “пасти у прелест”, у изопаченост и, у крајњем исходу, у саморазрушење. 15.Црквеност би морала да ослобађа. Али, у њеном дана- шњем тону, “црквеност” не ослобађа, већ поробљује, сужава, осиромаш ује. човек почиње да се занима за “стари” и “нови” стил, за епископске сплетке и за свако улизиштво. И он почиње да схвата духовност као обавезу да чита књиге очајног квалитета, ужасне по њиховом сиромаштву и реторици, свакојаке брошуре о “чудесима” и “чудотворним иконама”, сваку сумњиву “поповштину”, као и да све време брбља на религијске теме. 16.Уместо да учи човека да на свој лични начин сагледава свет и живот,Црква га учи да гледа само у њу. Уместо да на нов начин прихвати самога себе и свој живот, човек сматра да му је дужност да на себе навлачи безлични, до грла закопчани прслук такозване “побожности”, који се осећа на ужегло посно уље. Уместо да сазнаје шта је то радост, светлост, смисао и вечност, он постаје раздражљив, ускогруд, нетрпељив и врло често, напросто, озлобљен, и више се, чак, и не каје због тога, јер је све то, наводно, од “црквености”. 17.“Духовност”, “црквеност” – како су ово двосмислени и, стога, опасни појмови! Зачуђујуће је то, али готово сви они које сам упознао као трагатеље за “духовношћу” свагда су били ускогруди, нетрпељиви, досадни и безрадосни људи који су, притом, све друге свагда окривљавали за “недуховност”. И они су свагда за своје средиш те имали себе саме, а не Христа, не Евангелије и не Бога. У њиховом присуству се човек не “расцветава”, већ се, напротив, духовно “јежи”. Гордост и егоцентризам, самозадовољство и ускогрудост – али чему онда сва та фамозна “духовност”? А тек ти стручњаци за “црквеност”! Како је то патуљаст и загушљив свет! 18.Нема ничег горег од “професионалне” религиозности! Све то пребирање по бројаницама за време плетења црквених сплетки, сав тај стил оборенога погледа и уздахâ – све је то једна изветрела, ужасна кривотворина. 19.Историјска “побожност” је, у суштини, “ускогрудост и тескоба”. И она трује “црквеност” више од било чега другог. 20.Христа је убила и Христа убија религија. Религија је онај “орган” у нама који, ма како то било чудно, истовремено бескрајно и појачава и сакрива од нас наше најдубље страсти и грехе: гордост, фарисејство, самозадовољство, самоqубље, и томе слично. Религија јесте наше непрестано самооправдавање пред Богом, наше сакривање од нас самих наших грехова и искушења. Извор: А.Шмеман, Дневник - омиљени одломци
×