Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing most liked content since 04/24/17 in Блогови

  1. 9 likes
    Ovom prilikom ponavljam, uz neke modifikacije, repliku uvaženom članu "Pouka" Marku Radakoviću iz jedne prepiske sa ovih blogova, smatrajući da ona može da stoji kao tema po sebi; i to tema od ogromne važnosti za zdrav život kako pojedinaca tako i zajednice. Nije ovde ni bitan kontekst bloga sa kojeg ovu repliku izdvajam; bitna je naslovna tema "NEOSUĐIVANJE" o kojoj nikada nije dovoljno govoriti, niti ju je moguće iscrpeti, jer je po svojoj prirodi ona u Jevanđelju posebno podcrtana od strane samog Gospoda i zagonetno uvijena u Njegovo obećanje svima da: ...ko ne sudi neće mu se suditi! I ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN!? Nije li to razlog za šokantno preumljenje, korenitu promenu u praktičnom odnosu sa ljudima?! Promenu u kojoj više nećemo meriti tuđe grehe i biti gadljivi na ljude ..ne zbog ne znam kakvih disciplinarnih treninga već zato što će nas to, po obećanju Besmertnago Oca Nebesnago kanidovati za Njegove prijatelje i uvesti nas, posle ovog smešno kratkog života u besmrtni život sa Njim kao sa Svojim Bogom, roditeljem i najviše ..."svojim prijateljem"! Valja samo spomenuti kao inicijalno mesto da je u izvornom blogu princip neosuđivanja, usled zaista nesagledivih slojevitosti Crkvenog i jevanđelskog života, lako i opravdano od sagovornika prepoznat kao mogućnost da se o ovoj životnoj platformi govori možda iz defanzive pred životnim nedaćama, straha, kukavičluka ili sličnih nižih pobuda - i istinski, te primedbe su na mestu!? Previše je život nesmestiv ni u jedan ljudski šablon pa se njegovi slojevi na ovaj ili onaj način kad-tad projave u izvornoj formi onakve kave u meni jesu ...a ne kakve ih sada lično vidim! Zato primedba ima mesta; ali moja namera jeste samo ta da sa jednog aspekta, koji je mene dojmio i protresao, dodirnem ovaj složeni unutrašnji problem; a ako postoje slaba, bolesna i loša mesta u celoj priči - ponizno i najiskrenije molim konzilijum Svetogorskih monaha da me molitveno pomenu u smislu zdravlja, mira ... Dakle na primedbu uvaženog Gospodina Marka odgovor je bio: "Smirenje" nije nedelanje i letargija!? To lako može biti samo nečija lična percepcija uslovljena mnogim teškim trenutcima u ovom okruženju - gde su norme i mere prilično ispreturane u glavama ljudi. Smirenje i neosuđivanje su mučne i izuzetne unutrašnje akcije (ravne pomeranju planine) a ne zombirana, apatična ili letargična stanja ...što, ponavljam, zavisi od lične percepcije i doživljaja navedenog ako stvar posmatramo crno - belo. Tražimo rešenje za obamrlost? Mislimo da je pozivanje na neosuđivanje izraz straha i kukavičluka ...a malo ko da obrati pažnju da je Gospod baš smiravanje i neosuđivanje podigao na stepen iznad svih tajni ... naprosto - ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN! Ko ne sudi ..NEĆE MU SE SUDITI! Pa to kaže On ...Sudija!? Eno, lepo piše u Jevanđelju a istorija Crkve bruji o tome. I baš to je predlog za dinamično i aktivno poboljšanje svega onoga što je lako uočljivo kod ljudi u narodu, među sveštenstvom ...u Crkvi uopšte. Možda zvuči kukavički ... a Gospod neosuđivanje stavlja iznad svega za Spasenje?! Kako to? Veliki životni paradoks!? Agnus Dei! Jagnje Božije satrlo užasnog zločinca koji diše mržnjom na sve stvoreno! Čudo i tajna golema! Koja je to ofanziva Jagnjeta protiv zla: nem pred klanje; isceljuje uvo vojniku koji Ga brutalno hapsi; svom sudiji ne odgovara ništa ..samo ga nemo gleda i voli. Na Krstu i za tog sudiju i za sve kaže: "Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade". Božije jagnje. Valja malo zaviriti i u samu tu pojavu i reč "osuđivanje". Šta je ono u dubinama bića i srca ljudskog? Zašto Gospod stavlja tako visoko "neosuđivanje" u pogledu spasenja, pri čemu naravno ne treba smesti sa uma i dela ljubavi i svega onog drugog o čemu govore i Apostoli i Oci ...i naravno time svakodnevno živeti! Osuđivanje je koren palog bića; srž same smrti! Uzimanje sa drveta POZNANJA (greh) skupo košta ljudski rod i svakog od nas ponaosob. "Bićete kao bogovi" obećava čovekoubica ako ga poslušamo. I kad to učinimo ...srce se otruje smrću; otruje se nečime za šta misli da je "znanje" - i iz tog umišljenog znanja (slomljenog ogledala) gleda na ljude oko sebe stvarajući predstave o njima kroz prizmu sopstvene bolesti ...sopstvenih uobrazilja znanja! Čim gledamo nekog ...mi ga iz bolesnog stanja, po automatizmu iz te pseudo-prirode, sudimo, prosuđujemo, merimo! To je nesvesna automatska radnja i samo sa Hristom i u Hristu ona postaje prepoznata kao nešto loše! Bez Hrista, ona je temelj ličnosti; njen neodvojivi deo i nesvesni pokretač svega lošeg koje se obično ne pokaže takvim u početku. Mi smo u korenu bića pseudo-sudije; lažni advokati i umišljeni tužioci. Sav taj "pravni spektar" iznjedri u podsvesti, u svakodnevnici svakog od nas, trač, ogovaranje, svrstavanje u razne tabore, opredeljivanje za ovo ili ono ma kako banalno bilo ili zvučalo. Sve postane smrtna vizura koju je Gospod odbacio rekavši Petru: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko"! Zadržimo se ovde za trenutak! Strašno jevanđelsko mesto; tektonski potresno, uznemirujuće.. ali i otvara oči. Šta se ovde desilo?! Elem, Gospod je mnogo puta bio iskušavan na razne načine: od samog glavnog đavola tri puta, od fariseja ne zna se koliko puta (sa onim pitanjima da bi ga okrivili) ali i ovde je bio iskušan od samog učenika. Da, Petar nesvesno iskušava Gospoda (uslovno rečeno) da ne posluša Oca i ne ode u smrt na Krstu pa ga s toga Gospod tako strašno ukoreva. (" И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај! неће то бити од тебе. А он обрнувши рече Петру: иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско."- Matej 16/22; 23) Petar to, kao čovek, nije mogao da zna; reagova je impulsivno, afektivno, sentimentalno; svima nama deluje opravdano ...ali iz ugla Gospoda i Eshatona odvratno nisko i podmuklo - pa ga Spasitelj, svih nas radi, stavlja u istu ravan sa demonima. On kaže bukvalno da je naša priroda, bez Njega u njoj, samo jedna od demonskih legiona... manje ili više zla: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko". Jednačina u kojoj je satansko i ljudsko bez Hrista jedno isto! Ne postoji srednja vrednost; ne postoji stanje "samo čovek" jer: "Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа." (Матеј 12; 30) Postoji samo čovek kroz Bogočoveka i pali čovek... dakle bitije bez Bogočoveka. Ta "nepostojeća sredina" je proces "rasipanja" jer i sama ta reč to i znači. "Rasipanje" iz ljudskog ugla podrazumeva vremenski proces sve tamnijeg sivila; kao što i pokajanje podrazumeva vremensko delanje, trud, napor, suze ...dakle proces ličnosnog sazrevanja tj. osvećenja i prosvećenja Hristom...kroz Crkvu i liturgijske vrednosti Retko šta u ovoj istorijskoj spontanosti, osim vanrednih Božijih i svetačkih intervencija, biva preko noći, tj. odmah i sad; retko šta da tek tako pada s Neba. Sve (i grehovno truljenje i pokajanje) je u procesima ...i svi mi se krećemo unutar toga. Ko ne pliva kao losos kroz rečnu stihiju uzvodno ka svom izvoru (uz mnogo napora), onog trenutka kad stane voda ga nosi u morske dubine. Nema sredine. Naša priroda je duševno i mentalno bolesna u samom korenu. Mi imamo izokrenutu sliku o realnosti koju doživljavamo kroz ličnu vizuru (subjektivizam) u kojoj dominiraju razbijene emocije. One su odraz smrtnosti, trulog duhovnog raspada i duboke patnje. One skrivaju bol i egzistencijalni strah jer pomračeni ne vidimo izlaz iz ove doline plača ...pa nam se celo biće, ako Hrista nemamo ispred sebe, kreće unutar ovozemaljskih psiholoških modela ...od najcrnjih do manje crnih ..jer bez Njega sve je smrt i tama. Te emocije su jadni pokušaj opstanka bez Boga. Pokušaj koji samo troši snagu i životne sokove da bi konačno na kraju pokazao pravo lice i svu svoju ništavnost u smrti. Bez Bogočovekovog sažaljivog silaska u našu prirodu; bez jednostranog opraštanja greha i poklona Života (Njega samog kroz Crkvu i Evharistiju) neizdrživi smrad ludila bio bi naša realnost kroz eone... i sve bi bio vrisak. Ovako bar tornjevi Crkava unose u realni život smislenost verovali ljudi Hrista ili ne. Sve ljudsko, dakle, je truležno i smrtno! Emocije, sentimenti; sve je bez Hrista oskvrnjeno i bolesno! Petar je samo na kratko bio advokat u nekoj svojoj dubini - ali mu Gospod reče ono što istorija ljudskog roda sluša već vekovima! Svemu čisto ljudskom je rekao jednom zauvek: "Bez mene ne možete ništa činiti!" Da, bez Hrista priroda srca je smrtna, truležna, pognjurena u raspad; bez Njega srce je izvor zabluda i svake samoobmane a ljudske reči, koje se rađaju u srcu, postanu izvor nesporazuma u komunikaciji do apsolutnog udaljavanja jednih od drugih. Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Vavilonski sindrom ...cena greha. Ne bi Tvorac, kao najdublji i jedino merodavni dijagnostičar i lekar uzalud i tek tako rekao: "NE OSUĐUJTE I NEĆETE BITI OSUĐENI" ..ukazujući nam na taj način posredno gde je izvor svake bolesti!? Mnogi nesrećnici, usled naslaga mistike i pogrešnih tumačenja, gde se sve svodi samo na kazne, na istjezavanja na mitarstvima, misle da su odmaštanim slikama u glavi stekli neka saznanja ... i od prevelikog straha povukoše se u sebe! Nesposobni da pojme Boga Ljubavi, koju i sami nemaju sa bližnjima jer greh ubija ljubav, projektuju maštom nesvesno sebe i svoje atribute sa izvrnutim ličnim predstavama i sumnjivim ushićenjima na Boga. Počeli su odavno da prestrogo prosuđuju i sebe i druge; da očajavaju i podaju se malodušnosti jer od "strogih sebe" ne vide Boga. SUDE SAMI SEBI i što treba i što ne treba; od banalnih sitnica naprave sopstvenu traumu dok su obično slepi pred ozbiljnim sagrešenjima kakvi su ogovaranje, trač, gnev, laži... No to je "kob" naše bogolike prirode koju verom vezujemo za realnost jer u tu prirodu je utisnuto ono Božije: "Neka ti bude kako si verovao" ... i misle ljudi On ...Gospod (Život) ih čini takvima okamenjenima za normalan i autentičan liturgijski život "slobode". Poltronišemo tako sami sebi misleći da se molimo a u stvari čisto animiranje; gledamo sebe sopstvenim očima misleći da je to i stav Života sa Ikonostasa! Sudimo o svojim stanjima; zadovoljavamo se ili se lažno preziremo zbog nekih pomisli koje i nisu naše ...i uporno mislimo to je i gledište Neba o nama! A Hristos je prosto "Ljubav kojom voli čovek" (+Dimitrije Bogdanović)! Ništa preko toga, ništa ispod toga! Vrtimo se u vrzinom kolu komplikovanih psiholoških urvina kojima je izvor u SUDU (prosuđivanju, osuđivanju) o Bogu, o ljudima, o sebi. Mnoštvo lažnih slika i predstava koje se čine opravdanima! Otrežnjenje dođe obično kasno kada već stvarna priroda, kao pretis lonac, počne da buntuje i ropće (tu sam ja prvak sveta) protiv sopstvenih zabluda ... a pri tom ih i dalje ne vide kao grešku svog uverenja već kao volju Neba! Ljudi traže rešenje za nagomilane zbunjenosti u sebi; za haotična stanja izašla iz premeravanja životnih modela koja se itekako razlikuju od čoveka do čoveka!? Pa eto, Gospod nam ih je dao: "Ne osuđujte i nećete biti osuđeni"! Treba ljudima reći da se opuste; da imaju poverenja u Čoveka sa Ikonostasa! Ne traži On nikakve forme da bi se voleo sa čovekom kao roditelj sa detetom! Čim neko ide unatraške iz Crkve od celivajuće ikone do izlaza ...odmah ga pitajte da li i on od svog deteta kod kuće traži da ide unatraške? Videćete koliko je SUD tog čoveka o samom sebi zablokirao racionalno mišljenje te osobe! Zato je neosuđivanje ODGOVOR ZA SVE. U osuđivanju, koje je samo projava korena ogrehovljenog bića, leži izvor mržnje na ljude, psihološka podložnost mahinacijama, izvor svađa, netrpeljivosti, sujete ...naročito ovog poslednjeg jer "neka Istina povredjuje moj sud o samom sebi"! Najzad, da nije sve ovo izraz kukavičluka ili lenjosti, potvrđuje i Gospod koji savetuje da se povratimo i budemo kao deca, naravno ne ponašanjem nego karakterom! Zašto? Gospod koji je sav dinamika i stvaralaštvo ne kaže ovo tek tako kao predlog apatije ...već On predlaže snažnu akciju i delanje! Deca još nemaju greh; ne znaju za njega pa i ne znaju za osuđivanje. Oni ne sude nikome; samo se smeškaju! Pa čak kada i naprave neku nepodopštinu svojstvenu ili sablažnjivu nama odraslima - na njih se greh ne lepi; ne može im naškoditi jer ne znaju za osuđivanje. A Gospod baš takve hoće u svom Carstvu!? Zato je za "neosuđivanje" potrebna nenormalna hrabrost jer se ustaje protiv zla u sebi ...ne defanzivno već ofanzivom jagnjeta protiv izvrnutih gledišta u sebi koja nisu čovekova! Nužno se srećete tada sa tim zlom u srcu; jezivo je, nepodnošljivo bez Hrista ...i samo u Njemu, Crkvi, je jedina snaga i energija da se koliko toliko u NEOSUĐIVANJU istrajava ...sa posrtanjem, padovima, bauljanjem ... i sl. Taj rat traje doživotno...a ljudi misle kukavičluk, apatija!? Iz ljudske perspektive Jagnjetova ofanziva nije logična; ali čovek je bolesno biće u korenu i svoju logiku može da okači ..o klin! Neosuđivanje je upravo sve suprotno - akcija, dinamika, bolna radnja! To nije defanziva ...već prvi front rata u ovom i ovakvom svetu - koji je suštinski samo grehovni privid! Stvarni svet, tu skriven od prljavih očiju i srca, je Hristova realnost u koju nam valja ući kroz Hrista ...kroz Jegnje Božije koji je jedini ulaz u to Carstvo! Nema drugih vrata! Samo jedna iskrena ispovest; jedno pričešćivanje već nam iznutra pokazuje u kolikoj smo "do malopre" samoobmani živeli tu ...u realnom svetu - a čiji je to realni svet ako ne Hristov! (posvećeno mojoj ženi, sinu, majci, sestrama, potomstvu ... pomjanite ih)
  2. 8 likes
    Ако редовно учествујете у богослужењима, познајете бар једног хришћанина перфекционисту. Или сте то сами. Хришћани перфекционисти су особе које су скоро увек незадовољне собом, својим особинама, недостацима, манирима, незадовољни су својим знањем, некад и самим животом – скоро свим. Често је та жеља за сваршенством усмерена и на друге, па им не одговарају ни свештеници, ни верни, ни родбина, ни пријатељи. Свакако, ако бисмо морали бирати између гордог и критичног човека с једне стране, и несигурног и претерано самокритичног са друге стране, ови други имају далеко већу шансу да приђу Христу. Међутим, они често не мере свој грех удаљеношћу од Христа, већ неиспуњавањем правила и прописа. Не поуздају се толико у Божију љубав, колико се плаше сопствене грешности. И можда подсвесно, а можда и свесно, не верују толико у неограничену Божију љубав, колико верују у слепу и оштру Божију правду. А тада Бога замењује принцип, и љубав замењују правила. Хришћани перфекционисти стреме ка савршенству, не увиђајући да смо ту идеју савршености ми створили, а не Бог. Христос каже „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“, а то савршенство се постиже чистом љубављу у заједници са Оцем. Не постоји рецепт за то савршенство које је изнад људских поимања. Не постоји опште правило за свако људско биће. Али ако Бога волимо, ми ћемо наћи пут. Некад и мимо тобожњих правила. Најбољи пример за то су јуродиви. Ето наизглед несавршених људи! Љубав надвисује прописе. Прописи су ту само да би усмерили ка љубави, ка Богу. Не замењујмо Бога прописима. Најтеже је ту нашу браћу и сестре извести из те „прочишћујуће“ теологије којом живе. Често се исповедају свака два-три дана, за сваку лошу помисао, немар или чак обични лапсус. Грех је за њих удаљавање од идеје „савршеног хришћанина“, који уистину и не постоји, јер сваки човек има свој, јединствен однос са Богом и у тој разноликости, а Црквом сједињени, ми Богу прилазимо. Морамо прихватити своју несавршеност. То не значи да треба да се помиримо са својом грешношћу (Боже опрости!), али морамо просто прихватити да јесмо грешни. Лакше ћемо победити грех ако умножимо врлину која произлази из љубави, али и тада, морамо знати да – без Бога ми ништа добро не можемо ни учинити. Морамо имати више поуздања у Бога, и Његову љубав, неголи у себе и сопствене моћи. Перфекционисти изостављају тај детаљ. Свесни су свога греха (некад и кад га ту и нема), али као да мисле како Бог не жели, или не може, или чак не треба да им опрости. То је већ корак од Јудиног размишљања. Да је апостол Јуда само застао и поверовао како ће му Бог опростити, можда би упркос свему био прибран светима. Али не, он је био веома повређен својим грехом (што је добро), али није веровао да Му Бог може опростити (што није добро). Јуда није веровао да Га Бог и даље воли, да му оставља шансу да задобије мир. Поуздао се само у себе, у сопствену моћ да поправи последице свог греха, а сам заиста није могао ништа. Осим да падне у очај и убије се. Апостол Петар, с друге стране, одрекао се Христа, заплакао се над својим грехом, и први дотрчао до Његове гробнице да Га загрли, јер се поуздао у Његову љубав. И данас је са Њим. Да, грешни смо, али Бог нас воли. Да, боримо се са собом, али не очекујмо да ће та борба икада овде стати, нити да само својом силом можемо ишта. И то је у реду. Иако делује контрадикторно, у превеликој несигурности хришћана перфекциониста може ( али и не мора) чучати демон прелести. Шта се деси ако неко ко стреми савршенству закључи како је, рецимо, испунио апсолутно све прописе поста? Осећаће се задовољан собом. Убеђен да Му Бог даје благодат за напредак. Узеће још тежи подвиг. И тако, корак по корак, ни не увиђа да не служи своме Богу, већ својој личној таштини. Не пости да би се приближио Богу, већ да би доказао самом себи да може и да вреди. Хришћанство није терапија. Не лечи нас подвиг, него Бог. Не спашавају нас наша добра дела, него Бог. Не осуђује нас Господ због наше грешности, већ сами себе осуђујемо истрајавањем у греху. А подвиг, добра дела, врлине, молитвеност, све су то пројаве љубави ка Господу и ближњима. И све то пада у воду ако немамо љубави. Бог баш тебе воли, и познаје те боље него ти сам себе. Какво велико достојанство! Каква велика радост! А ако је Сам Бог рекао да ти вредиш - па ко си ти да тврдиш супротно, и жалиш се како си несрећан и неспособан, и како не можеш или не умеш, и како си слаб или безвредан...? Бог је уз тебе, дао ти је из неког разлога живот, а Он не прави грешке. Ти вредиш. Ниси савршен, али Њему то није важно. Јер Он воли и зле и добре, и све увек призива к Себи. Сам по себи заиста јеси нико и ништа, али у Заједници с Богом, ти можеш далеко више него што си уопште и свестан. Па шта те спречава? Довољно је да имаш љубави. Из ње се све остало порађа, и у њој ће ти Христос сигурно прићи. То је један диван парадокс, величанствено чудо, човек, који по себи не вреди ни попут зрнца прашине од које је саздан, а с Богом вреди као читав један засебан универзум; човек, бог по благодати, и ништавило по себи. Не треба да жалимо ако нисмо одмах, данас особе какве стремимо да будемо. Даће Бог, и трудићемо се, па ћемо бити особе какве треба да будемо. Даћемо све од себе, у славу Божију, а то је оно што је заиста важно. Још има много тога да се каже о овој теми, али ни ово није савршен текст. Марко Радаковић ЈОш сличних текстова прочитајте овде.
  3. 8 likes
    „И онда су ти Филистејци напали један мали, побожан народ...“ „Вероучитељу, ја знам који је то народ!“ „Реци!“ „Патуљци!“ „Не, Јевреји...“ „Како, али патуљци су мали народ...?“ ++++ Глумимо ми крштење у другом разреду. Обукао се један ђак у стихар, он је свештеник, његова другарица се тобож крсти, а кум је држи за раме. И таман се наша катихуменка нагнула над чинијом воде, да је „свештеник” малчице облије водом, што сви дочекују са смехом, кад – улете врабац у учионицу! Сви почеше да поскакују и смеју се, кад ће једна девојчица: „Ето, као Свети Дух кад је сишао на Христа као птица!” Врабац, руку на срце, није сишао на главу мале Јоване, већ је после неколико тренутака био поново ван школе. ++++ Трећи разред, причамо о службама у Цркви. Кад одједном, изнебуха, каже мали Михаило: „Ал' се мани једе наранџа!” „Откуд ти наранџа паде на памет?”, питам ја. „Шта сам ја поменуо да је и приближно томе да те подсети на наранџу?” „Ма нисте ништа, него осећам да ми се једе наранџа.” ++++ Питање за квиз: „Који пророк је био у утроби кита три дана?” Јавља се малиша: „Пинокијев тата!” +++++ Средња школа. Играмо board game коју сам изумео за потребе наставе (као православни монопол). Извуче једна ученица картицу која одређује промену правила кретања. А затим погоди коцкицом другу девојчицу у главу! Сви у чуду! "Зашто си то урадила?" "Тако пише: Баци коцкицу на противничку екипу!" "Не, пише - баци коцкицу ЗА противничку екипу." +++++ Први разред. "Јоване, да ли си научио Оче наш?" "Научио сам, али сам заборавио речи." +++++ „А овде се у олтару налази жртвеник...“ „Жртвеник!“, забезекнут је малиша. „Ја нећу да ми икога жртвујемо!“ „Не жртвујемо ми ник...“ „Ту људе бацају у бунар!“ +++++ Цртамо унутрашњост храма. "А шта ти је то, Јоване? Овај квадрат? " "Кутија да оставимо чепове за сиромашне." (због оне акције сакупљања чепова) +++++ Други разред. Један дечак се понаша немирно, виче, зачикава другаре, кажем му да дође да одговара. Одједном - као да је други дечак, миран, покуњен, скоро тужан. "Реци ми нешто о Светом Сави." Тајац. "Било шта ми реци." Ћути, збуњен. "Па био си на приредби?" Ћути. "Реци ми једну једину тачну ствар о Светом Сави и имаћеш два." "Свети Сава је умро." Сакупио вероучитељ Марко Радаковић. Прочитајте старије провале овде , а још старије овде .
  4. 7 likes
    „Имаш ли момка?“ „Када ти мислиш да се удаш?“ „Знаш ли ти колико имаш година?“ Jaсна је уморна од туђих неучтивих питања и њених наново понављаних дрских одговора. Фамилија често уме да својом душебрижношћу поквари дан. Али зашто се она и даље обазире на таква питања и критику њеног љубавног живота? Више од досадне родбине сметала јој је њена сопствена немогућност да остане равнодушна на њихове замерке. Jaсна је у раним тридесетим годинама, живи сама и успешно се бави адвокатуром. Делује као тип особе који је увек чврсто на земљи, хладне главе и без длаке на језику. У каријери је успела управо зато што се доследно држи својих принципа и упорно бори за своја права и место под сунцем. Јасна је, нема сумње, интелигентна, способна, помало дрчна, али и срдачна особа. Поред тога, добри Бог јој је подарио лепоту коју она уме да препозна и истакне у правој мери и у одговарајућим приликама, што је и одличје једне даме. Њену лепоту су препознали и мушкарци, те су желели да је боље упознају и открију колико привлачна и драга она заиста може бити. Све док до овог не би дошло, Јасна је била крајње самоуверена и, чини се, безбрижна. Aли удварање мушкараца често би изокренуло цео њен свет и махом би се осећала непријатно и уплашено као девојчица која не зна шта да ради у сусрету са светом одраслих. Свеки њен удварач, без преседана, стао би под лупу њене сумње и критике. И сваком од њих нашла би недостатке преко којих не може да пређе. Јасна је једна од оних жена које се из необјашњивих разлога тешко отварају и препуштају мушкарцима. Зашто? Постоји ли можда неки психолошки образац, да ли је то чинила зато што је раније имала лоше искуство с мушкарцима? Не, њен отац и мајка су функционисали као сваки просечни брачни пар. Јасна није имала неку трауму са првим момком, нити било шта томе слично. И није имала проблем са везивањем за људе, чак напротив. Имала је много пријатеља којима је била привржена и спремна да се за њих жртвује. За породицу је нарочито било везана, чак више од брата. Али поред све те срдачности и искрене привржености многим људима, Јасна никад није била спремна да другачију врсту присности осети и испољи према мушкарцу. Имала је свега неколико момака у животу, али и те кратке везе су јој деловале напорно, неискрено, усиљено. Будућу или актуелну везу Јасна би увек посмтрала као још један пословни случај који треба да реши. Поставила би основне премисе у којој би се налазиле особине њеног партнера: шармантност, интелигенција, смисао за хумор, могућа будућност у каријери; његови односи са родбином и пријатељима, претпоставке о његовим плановима и намерама. Затим би се у премисама нашла Јаснина заинтересованост за дотичног господина и већ наведене ставке које би се односиле на њу. Јасна би потом подвукла у глави црту и покушала да донесе логички закључак: да ли вреди настављати? Немојте мислити да је њој то било једноставно чинити, јер није. Она је била емотивна и обзирна особа која мари за туђа осећања. Као што рекох, била је дама. И желела је да воли и да буде вољена. Али та досадна црта све је кварила, увек би се указала, као проклетство, као да Јасна сама себи не дозвољава да буде срећна. Макар се и трудила, није успевала да се препусти и да батали премисе и закључке. Љубав баш и није случај који се износи пред суд разума, да јој он пресуђује. Она би требала да премаши разум, логику, да батали наше претпоставке и предрасуде подложне страховима и грешкама, и да се усуди. Јасна је мрзела себе јер није успевала да се усуди, ни препусти, као да није била способна да воли. Плашила се да нешто није у реду са њом. Дешавало се да не ужива у пољупцима и да јој смета миловање, као да се скрнави нека њена лична светиња. Није се препуштала другоме. Искрена заљубљеност, она која подразумева посвећеност другоме и лепршање у његовом присуству, таква заљубљеност Јасни је била нешто сасвим страно. Никад није отишла даље од симпатије. Увек би се нешто догодило. Момак би показао неку, њој одбојну, страну свог карактера, или би је она преувеличала или чак измислила. Након раскида кривила би свој темперамент перфекционисте и гневила се на окрутност коју је склона да испољи, не би ли се заштитила од нечега – ни сама није знала од чега. Често би била убеђена да је проблем у њој и да је лоша особа. Некад би сама себе терала да заволи момка који би, и након подвучене црте, по свим прорачунима и предвиђањима, могао бити одличан избор. Неке Јасне би се и удале на овај начин, изговоривши «да» као да склапају договор у ком би могле добити извесну корист, а при том испуњавају све оно што од њих очекује друштво и биолошке потребе. Но, наша Јасна није била толико хладно прорачуната у питању љубави. Знала је да би јој нешто стално недостајало и да би због тога цео живот била несретна. Незадовољство собом, усамљеност и притајена туга често умеју да човека учине окрутним и мрзовољним. Што у шали, што у збиљи, пред собом и другима Јасна као да је правдала себе цинизмом и неком својом верзијом феминизма. Често ни сама у то није веровала и некад би се уплашила колико на моменте мрзи мушки род. Сретни парови би јој често одисали лицемерством, а уколико би видела и најмање изливе нежности међу заљубљенима нека мучнина би јој застењала у утроби. Све су то били одбрамбени механизми, илузије, љубоморе и подсетници које су стајали као живи зидови између Јасне и истине. Зашто не може да се заљуби глупо, искрено? Зашто не може да утиша увек бучни глас разума и осмели се да буде нечија? Иако је била крути рационалиста, Јасна је веровала у Бога и Његова чуда, али је одбијала могућност да се чуда могу десити њој. Ништа није препуштала случају, па ни заљубљивање. Све мора бити извесно, мора постојати план. Ако се јави опасност да се на било који начин план и она, његов главни чинилац, могу променити, онда је читав њен свет у опасности да се уруши, а то би било страшно. То би значило промену која она не жели, компликацију која није у њеним рукама; а кад нешто није под њеном контролом то је претња и могућа катастрофа. Вештим одабиром будуће љубави Јасна ће спречити ту катастрофу. Макар је тако мислила. Истина је била да није знала шта уопште жели, још мање шта јој је заиста потребно. Има неког детињег пркоса и стида у девојкама које никад нису искрено љубиле. Оне истим жаром и смешном упорношћу чувају свој свет као девојчице којима се и гади и привлачи их замисао да пољубе дечака. Страх без основа срастао је уз њих као крљушт и чини сваки додир хладним, сваки поглед претњом и сваки сусрет разочарењем. Суштина Јаснине несреће јесте тај страх. Волети би значило улагати најдубље, најискреније, најчистије делове себе у неког другог. И притом веровати да нећеш бити злоупотребљена, одбачена и скрхана. Уплашене особе, макар то и не признавале себи, све то имају у виду још и пре првог пољупца. Ако ћемо бити сурово искрени, велики број оних који нису пронашли праву љубав живе сами јер су окренули главу од ризика и определили се за једину извесну и сасвим безбедну љубав – љубав према себи. Парадоксално – човек сам себе најчешће и најболније уме да изда и повреди. Са друге стране, не би било поштено ако не бисмо напоменули да људи некад, просто, не пронађу животног сапутника. Некад то није страх, ни себичност, већ недостатак познанстава и прилика. Но то се увек може променити. Сведоци томе су сви они људи који су се у каснијем животном добу упознали и заволели. Са Јасном је ипак био другачији случај. Она је просто бежала. Била је привидно безбедна у само свом свету, свету без неконтролисаних емоција, без прилагођавања другоме. Она је могла остати упорна у свом особењаштву и свету оставити траг као добар адвокат, драг пријатељ и вољена тетка. Она је, ипак, пружила шансу изузетно стрпљивом и храбром мушкарцу, а то су једини који имају шансу да после много година труда ослободе овакве девојке страха од близине. Живко јој је сметао од момента кад је чула његово име. Није хтела ни да призна себи како јој се свиђа његов начин говора и крајње суптилно удварање пред којим је поклекла тек након неколико месеци. У више наврата желела је да раскине везу због ствари које је преувеличавала или измишљала, а тицало се свега: од његовог посла, хобија, преко његове захтевне породице до умишљања како му она уопште није привлачна. Други и другачији мушкарци би дигли руке од ње, али Живко је имао неко смирење и нежност с једне стране, а чврстину и разборитост са друге. Умео је зналачки да процени кад су потребне његове речи утехе и загрљаји, а кад је неопходно да одсечно побије и саму могућност параноје коју је његова девојка некад свакодневно призивала. У почетку је Јасна у својој детињастој саможивости мрзела ту Живкову способност да усмерава и контролише њене мисли и емоције. Излуђивала ју је његова моћ да је убеди да није у праву, никад јој притом не замеривши на њеним небројеним грешкама, а опет, скромно је умео да призна ако он сам греши. У неколико наврата је намерно била крајње безобзирна и окрутна у својим речима. Страх ју је подсвесно гурао да пљуне у лице неизвесности и, уједно, срећи. Живко се неколико дана не би јављао, а Јасну би савест и туга гризли као болест. Онда би из неког разлога савладала свој страх и понос, па би назвала Живка. Почињала би разговор покуњено, као дете које је неко други натерао на помирење. Испитивала би терен: колико је заиста љут? Он би звучао и деловао хладно, све док Јасна још снажније не би загризла свој понос и дала неку своју, поприлично нејасну верзију извињења. Будући да ју је временом сјајно упознао, Живку би и ово било довољно. Некад би осетио замор јер се осећао као да васпита дете, али искрена приврженост, а касније и љубав, порађали су у њему, чини се, надљудско стрпљење. Јасна је временом схватила да само он може сасвим да је разуме и, зачуђујуће, сасвим прихвати и воли, што је њој било збуњујуће. Често би тиме била поражена, па би му отворено признала да је чудо како је ико тако компликовану може волети. Њен драги би се на то насмешио и одговорио да се слаже, али да је осећање обострано. Живко, у ствари, није био компликована особа, чак напротив. Може се рећи да је био Јаснина сушта супротност, по карактеру и начину размишљања. Она је лудила због његове неорганизованости, смирења, неозбиљности. Временом су једно друго мењали. Јасна је страх од близине поразила заувек кад је Живку рекла «да». Пристала је да му буде жена, да буде његова, до краја. Препустила му се сасвим. То сазнање, тај осећај да је сигурна и спремна за тако нешто крупно, тако величанствено, преплавио ју је срећом и захвалношћу. Расплакала се као дете и пала му у загрљај. Он ју је љубио и брисао јој сузе. Чуда су се, ипак, десила у Јаснином животу. Воли и вољена је. Страх је сасвим нестао. Људи који подижу и васпитају троје деце заиста немају времена за глупости. Ако је Ваша судбина слична Јасниној, не очајавајте. Пружите шансу животу и научите да је искористите. Не очекујте никакав добитак јер ко тражи љубав нежелећи ништа притом да жртвује, неће је никад ни наћи. И никада све коцкице неће бити сложене онако како се ми надамо. Али та неизвесност, та борба са случајностима, та жудња да волимо и будемо вољени и чини живот увек свежим, а наш живот смисленим. Љубав је увек ствар избора и слободе. Зато је никад нећемо ни искусити ако смо заробљеници страха. Слична прича «Нежења» - прочитајте овде. http://avdenagom.blogspot.rs/2015/09/blog-post.html Пратите аутора преко Фејсбука. https://www.facebook.com/avdenago1987/timeline Марко Радаковић
  5. 1 like
    На самом почетку, збг слабије упућених, морам разјаснити да појам "екуменизам" означава настојање око помирења, сарадње, зближавања и јединства хришћанских цркава. Екуменизам није, како неки наводе, свејерес, нити је на овом сусрету ико покушавао да "наруши чистоту наше вере". Кристофер из Енглеске ми је препоручио добар филм и књигу Антонија Блума. Са Питером из Шкотске сам се смејао уз наше шале на рачун лошег положаја мужева у браку. Архимандрит из Африке се распитивао о времену у Србији, а брачни пар из Немачке нас је понудио кексима. Мартина нас је подучавала да изговоримо арапско «х». А онда смо се сви заједно искрено помолили Богу. За мир целог света. За јединство светих Божијих цркава и сједињење свију. Седам стотина људи је заједно изговарало Оче наш, свако на свом језику. И сви смо разумели једни друге, макар некад и не говорили истим језиком. Сви смо разумели језик искрене молитве и чисте љубави. Педесетница још траје! Свети Дух и данас силази, ако желимо да га задобијемо. Хвалите Господа сви народи! (Пс.117,1) Ово се десило уоквиру великог конгреса под називом "Хришћани на путу према јединству". Конгрес је организовао покрет фоколара у центру Мариаполија, Кастел Гандолфу, надомак Рима. Овим сусретом припадника различитих конфесија хришћанства обележило се 50 година од првог сусрета Кјаре Лубик са цариградским патријархом Атинагором и 500 година од лутеранске реформе. „Дух дише где хоће“ (Јн.3,8) Не можемо по свом нахођењу ограничити делање Божије. Многи мисле да поседују истину, али Истина се не да поседовати. Пријатеље не бирамо по нацији, вери, или вероисповести. Као што то није чинио ни Христос. У великој сали центра Маријаполи смењивали су се говорници из Велике Британије, Швајцарске, Сибира, Венецуеле... Певали су Богу хришћани из Мађарске, Конга, Пакистана, Египта, певали су заједно православни из Србије и Грчке, а присутни на овом сабору су се највише одушевили хором са православног богословског факултета из Румуније (који су отпевали молитве у базилици Светог Павла). Вечерњу службу у капели је служио Његово Преосвештенство Генадиус Зервос, митрополит венецијански и целе Италије и Малте при Васељенској патријаршији, са свештенством и верницима бугарске, грчке, руске, румунске и српске цркве. Митрополит је изразио радост јер смо се Богу молили на различитим језицима и тиме изразили јединство у Христу. Касније је митрополит држао предавање о дијалогу Римокатоличке и Православне Цркве, помињући сусрет Кјаре Лубик, оснивача покрета Фоколара, и цариградског патријарха Атинагоре. Представници из Србије су кратко представили наш обичај крсне славе. Разговорали смо са хришћанима различитих конфесија. Разменили смо мишљења, још јасније увидели разлике и сличности, поштујући веру другога, и при том, кроз дијалог, изграђујући своју сопствену веру. Посетили смо катакомбе, где су се први хришћани сакривали за време гоњења. То је било једно веома дирљиво и благодаћу испуњено ходочашће. Корачали смо истим ходницима којима су корачали свети. Пре скоро две хиљаде година они су имали толико силну веру да под земљом ископају километре ходника где су се молили Господу и сахрањивали најдраже. Молитва је из нас потекла спонтано, искрено, запевали смо „Христос воскресе” и тропар светим мученицима. У Кастелу, као некада у првим хришћанским заједницама, свако је узимао на себе део посла, носећи бреме један другог (Гал. 6,2). Тако да је било лепо видети како православни и католички свештеник уз осмех заједно перу суђе. Будући да је свако могао да приђе микрофону и каже своје мишљење, чули смо неке веома дирљиве приче. Нарочито нас је потресао говор жене из Сирије која је била дирнута добротом и срдачношћу коју је ту затекла, будући да долази из подручја где бесни рат. Кроз сузе нам је упутила молбу да се молимо Богу за све људе у Сирији. Руси и Украјинци су се дружили, упркос актуелним дешавањима у њиховим земљама. Све је личило на сенку есхатолошких времена (Иса.65,25), и испуњење Христовог блаженства о миротворцима (Мт.5,9) . Сви позвани да изнова и изнова градимо мир, у Христу, нашем помиритељу са Богом. При повратку, у цркви Св. Кирила и Методија у Љубљани, служена ја Света Литургија, након чега су биле агапе: скромна трпеза са срдачним разговорима. Млади таленти из наше групе путника, што због радости, што због захвалности домаћинима - запевали су и традиционалну српску песму. Одмарали смо у словеначком месту Планина поред Постојне, где су нас фоколари топло дочекали и испратили. У аутобусу који је кренуо из Србије, били су сабрани људи различитих нација и вероисповести. Кад сам пошао на пут, то су били странци, а растали смо се уз загрљаје знајући да смо стекли пријатеље. Ово (мени лично необично) ходочашће све нас је духовно окрепило и уверило да упркос разликама које не треба избегавати, хришћани заиста могу да се крећу ка јединству. Ако бих морао да сведем ово дивно путовање и хиљаде лепих доживљаја на један прост утисак - то би било снажно охрабрење да се заиста може живети Христом, у љубави (Јн.13,35), упркос свим разликама, и/или лошим стварима из прошлости. Хвала Фоколарима и свим добрим и вредним људима који су учинили да до овог сусрета дође! Захвалан сам свом Епископу који ми је омогућио и благословио овај пут, и свим људима добре воље, велике љубави и изузетне храбрости који се труде да дође до јединства светих Божијих цркава. Више о покрету Фоколара прочитајте овде