Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing most liked content since 02/28/17 in Блогови

  1. 9 likes
    Пост je почео. У мислима смо преокупирани одрицањем. Зашто?! Некад се запитам, какав заиста принос чинимо? Какву љубав пројављујемо? Колико се заиста удубимо у саме богослужбене молитве и радње, колико их разумемо, колико је молитва заиста жива у нама? Једемо посну храну, а да ли некога нахранимо? Некад нам је посна исхрана и скупља од мрсне! И та театрална побожност ка којој смо сви склони... Кажу ми ученици, средњошколци, да не делујем као побожна особа. Питам их: Знам да сам наопак у сваком случају, али зашто сте конкретно стекли утисак да нисам побожан? «Зато што сте увек расположени.» Толико о томе какав утисак остављају "побожни". Тешко је схватити како човек који верује у Васкрсење и увек присутног Христа може бити иоле другачији неко расположен и оптимистичан. Па и у време поста покајна туга није туга очајна и патетична, већ туга која приводи к радости. Немојмо, радије, ни постити, ако ћемо се посипати прахом и бити песимисти. Какав је то пост, ако ћемо се погордити јер смо издржали велику жртву неједења меса, млека, јаја и велику жртву стајања у храму!? Какав је то пост, ако ћемо сматрати да су они који не посте, или посте прву и задњу седмицу – недостојни Христа!? Какав је то пост, ако у нашем великом пијетизму и оштрој самокритици лежи демон прелести и гордости!? Немојмо ни помислити да једино ми сами себе спашавамо! Неки од свог сопственог подвига праве себи идола којем служе. Такав пост је она врсте жртве за коју Бог не мари: "Јер милост хоћу, а не жртве спаљенице!" - "Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Он неће одбацити!" Бог жели нас саме. Бог жели љубав. Не жели нашу глад, саму по себи, ни наш физички напор, ни наш динар на тасу, ни млеко од соје које ће заменити кравље. Све то је, само по себи – «жртва спаљеница». Скрушено срце ће Му прићи јер то жели и ништа на свету га неће спречити. Они које воле Бога ће плакати, и молити се, и смејати се искрено. Постиће искрено. А тада пост није одрицање, већ добијање; није губитак, него добитак; није зауздавање од греха, већ хрлење ка љубави. Када волимо, онда и богослужење, и телесни пост, и созерцавање, и сви остали напори проналазе своју сврху. И Бог услишава наше молитве. Пост је време кад се још боље упознајемо сами са собом, са својим греховима, недостацима, слабостима и признајемо Милост и Љубав Божију, и молимо Га за снагу да напредујемо у љубави и врлини. Пост је време кад постајемо још приснији са нашим ближњима, и од дојучерашњих странаца чинимо себи ближње. Време када прилазимо човеку, али не хладно и усиљено: не да бисмо опрали нашу савест, већ да би пратили Христов пут и зато што, просто, волимо. Пост је, наравно, време кад схватамо да је Бог наш Ближњи, Пратилац и Пријатељ, и да без Њега ми немамо и не проналазимо Пут. Победивши своју гордост, схватамо да смо немоћни, и схватамо колико нас Савршени Бог упркос томе воли, штити, и назива Својим пријатељима (Јн.15,14). Нема плача, ни очаја на Литургији. То је Сусрет са Вољеним(а). Замислите радост Адамову, да поново сусретне Бога! Он то и јесте учинио, захваљујући Христу. И ми се радујемо, адами и еве, отпали смо и вратили се, покајали и пали на колена знајући: нисмо достојни! Али Христу није важно да ли смо достојни. Није се то питао ни кад је умро за нас. Он нас свакако воли. Важно Му је да Га волимо и да се ка Њему стално и изнова крећемо. Његове руке су стално раширене. И ето, у тај трен, кад станемо пред Чашу, ми Му падамо на груди и Он нас грли, говорећи: „Све моје јесте твоје”(Мт.15,31). И ко да се не радује тој благодати Сусрета!? Ко да не воли тај труд путовања ка Жељеном!? Како да изађемо из храма и не увидимо да уопште нисмо изашли из Цркве!? Чак и творевина добија нови квалитет, она је Божији дар нама! Једнако је и с људима, јер, удаљивши се од осуђивања и сумње, ми више волимо своје пријатеље. У Христу све старо и раније виђено и доживљено постаје ново, јер се свему приступа у љубави. (Осим, наравно, греху.) Пост, дакле, није време кад нам савест и вера намећу ствари које не смемо чинити. Пост је време кад нас Црква управља ка ономе шта треба да чинимо. Завршићемо једним библијским цитатом у којем је све савршено и сажето речено и било би сувишно да ишта додајемо. „Такав ли је пост који изабрах да човек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као трска и да простире пода се кострет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу? А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздрешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, да изломите сваки јарам? Није ли да преламаш хлеб свој гладноме и сиромахе и прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш гола да га оденеш и да се не кријеш од свог тела? (....) Тада ћеш призивати и Господ ће чути, викаћеш и рећи ће: „Ево ме!“ Ако избациш са себе јарам и престанеш пружати прст и говорити зло, и ако отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу невољну, тада ће засјати у мраку видело твоје и тама ће твоја бити као подне.“ ( Ис. 58, 5 – 10 ) Марко Радаковић Извор: Avdenago Пратите преко фејсбука https://www.facebook.com/avdenago1987/
  2. 9 likes
    Često se po raznim Crkvenim sajtovima susrećem sa neizbalansiranim razumevanjem monaškog i svetovnog (u smislu bračnog) načina života. Ne mali broj tekstova između ovih pojmova pravi upadljivu razliku nekritički veličajući monaštvo a pri tom skoro i ne spominjući da monaškoj praksi prevashodi Kana Galilejska i svadba na kojoj je Gospod prisustvovao! Najzad, "nije svakome dato da živi monaški". I pre nekog vremena naiđem na jedan naslov u jednom od spomenutih sajtova koji je glasio: "Monaško mistično jedinstvo sa Bogom?" Insistiranje na mistici je previše tvrda hrana za mnoge čitaoce koji u srcima mogu da pomisle:"Ma ne mogu ja ovo, to je od mene daleko! To je samo za naročite ljude, tj. monahe; šta imam ja sa tim?" Sa druge strane upravo takvi mirjani, kojima nije dato da budu monasi, krenu nekim privatnim pobožnostima (koje nemaju veze sa liturgijskom) da jure to primamljivo "mistično jedinstvo"; kojekakva sladunjava ushićenja doživljavaju kao mistiku i od svog života naprave karikaturu. Ne postanu ni monasi ni bračni ljudi jer se onesposobe i za jedan i za drugi život. Mnogi u kritičnim godinama propuste priliku da žive bračno i čestito jureći tu mistiku, dok istovremeno ona nije nešto strano ljudskoj prirodi; naprotiv! Obična, praštajuća ljudska ljubav je suštinski istovetna sa jevanđelskom Hristovom ljubavi. Nisam ja to izmislio; to su reči koje je još 1962. godine rekao pokojni profesor teološkog fakulteta +Dimitrije Bogdanović u svom radu: "O ljubavi kao meri ortodoksije", a koje glase: „Mnogi teolozi se upinju da dokažu kako je Hristova ljubav u odnosu na ljubav u ljudskom smislu reči nešto sasvim drugo, kvalitativno različito, suprotno. A zapravo je obrnuto: Između svake prave, iskrene ljudske ljubavi i Jevanđelske ljubavi postoji unutrašnja suštinska istovetnost. Jevanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek. U tome i jeste Otkrovenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije." Dakle ljubav po sebi, jer je Njen izvor u Bogu i ona je Bog, je najveća mistika premda je obična i svakodnevna ljudska. I brak i monaštvo, kako mi davno reče moj crnorečki duhovnik, su "putevi koji vode u Carstvo Nebesko..."i oba ta puta vode Hristu ako se njima dosledno ide!" Razlika ne postoji jer je plata ista! I monasi i svetovnjaci u braku dali su pred Krstom, pred Oltarom neka obećanja! I jedni i drugi su stavili na leđa Krst trpljenja bližnjeg, praštanje, neosuđivanje... A ko će u Carstvo ući to je tajna, tu se i Bog nešto pita. No, šta će biti u "Dan onaj koji dolazi“ nije smisleno o tome mnogo raspravljati; svi ćemo to videti iz prve ruke kad dođe taj trenutak, ali dok smo ovde na zemlji i monasi i mirjani imamo podjednaku muku u borbi protiv svojih hladnoća u srcu, protiv mržnje na bližnjeg, protiv klete gordosti i sujete koja nas žive satire. Nije to isključivo autorsko pravo monaha, niti je pak „mistično jedinstvo“ (koje je Ljubav) namenjeno samo monaštvu. Obična ljudska ljubav je mistična tajna po sebi. Šta je ona? Ko je Ona? Ljubav pripada svima koji je žele i trude se da je imaju u sebi; a onda Ona umudruje, smirava, moli se i tome slično. I monah i svako drugi na svetu pozvan je da trpi sabrata, komšiju, ženu, muža; u stvari ceo ovaj život i jeste trpljenje i koliko je moguće praštanje iz hladnog srca! Kada uz Božiju pomoć uspeš da napraviš u tome neki minimalan pomak tada shvatiš da prosto voliš – i ništa više. I ta te ljubav čini običnim, ljubaznim ...dok je imaš u srcu do narednog greha. A onda Jovo nanovo... stenješ od bolova, oči ispadaju kad treba da oprostiš ..i tako u krug dok si živ! Tad se pitaš: „Ko je ta obična ljubav koju tako lako izgubiš? Dok voliš osećaš se čovekom, kad je nemaš ništa više nije vredno! “
  3. 7 likes
    Почела је слављеничка гозба због повратка блудног сина који се покајао. Док је весеље трајало, старији син негодује, сматрајући неправдом да отац, како делује, већу милост показује млађем, блудном сину, којег ни не жели да ослови својим братом. Отац објашњава верном сину: „Ти си свагда са мном и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати се, јер брат твој мртав беше и оживе, и изгубљен беше и нађе се.” (Лк.15, 32-33) Прича се тим очевим одговором завршава. Ако би допустили машти да прича иде даље, можемо се питати шта би било кад би старији син наставио да буде љут на показано очево милосрђе и љут на свог грешног брата. Можда би остао на имању и презирао и оца и брата. Можда би у свом гневу отишао од очеве куће. И верни, старији син, заменио би улогу и постао у својој љубомори и гневу – блудни син. Он не мора нужно да буде блудан, довољно је да оде од оца, да не призна Његову вољу, и – његов мир је заувек нестао и смрт је неизбежна. Јер, као што знамо, отац у овој причи је – Бог. И данас постоје старији и млађи синови Божији. Једни траће живот на скупе изласке, промискуитетан живот, скупу, маркирану одећу, кола, направе, престиж међу «пријатељима», алкохол или дрогу, и за те циљеве се боре свим својим силама, некад и не бирајући начине. И пре или касније, схвате да су несрећни. Можда се обрате Богу, можда не. То је до њих, (то јест – до нас, јер сви смо ми често блудни синови). Други остају верни доброти и љубави, остају послушна деца свог небеског Оца. Међутим, некад им може деловати као да то животу и није важно. Невоље, напор, беспарица, болест, усамљеност, све то може снаћи данашњег хришћанина који се често наљути и завапи Оцу: „Увек сам Ти био веран, а ти ми не дајеш миран дан. Нема дана да зној не пада са мог чела, и бол да ми не погоди душу. Радим, трудим се, служим Ти, волим Те, а ова Твоја друга деца, јуче су ушла у цркву, а данас је мир наступио у њиховим животима. И ова твоја трећа деца, и даље живе блудно и напредују. Господаре над нама и живе у благостању. Па макар се и променили, не верујем им. Не радујем се њиховом успеху, нити желим да их видим у Рају. Припреми им пакао, удаљи их од мене, јер ја не улазим на весеље где ће ниткови сести на почасно место.” Бог поручује: „Све Моје јесте твоје. Невоља коју трпиш је сведочанство твоје велике љубави. Ја њу видим. Ја њу схватам. Ја ни на један трен нисам одступио од тебе. Ти већ сада јеси у рају који ти је обећан, јер си са Мном. Сваки блуд, и сваки бег од Мене, неумитно води у несрећу, пропаст и глад. То се не деси одмах, али блуд односи моју децу у очај сигурно као што мртог носе у његов гроб. Али ти им не прижељкуј пад, сине. Не радуј се њиховој смрти. Какав је то човек који жели да му брат посрне, или каква се то особа гневи на туђу љубав? Не гневи се што волим сву своју децу. Ја сам Родитељ. Из Моје су материце изашли пре него што су се ритнули у мајчиној утроби. Ниједна мајка неће презрети своје дете, макар било подлац и убица. Не љути се на браћу и сестре који су се вратили у моје наручје, који су одлучили да воле и понесу крст који им је припремљен. Не износи у свом срце ваге и метре, не мери тежину и величину туђег крста, јер их нећеш ти васкрснути кад умру! И не пиши на таблицама њихову кривицу, јер онда ниси ништа бољи од оних који су твог Брата и твог Господа обесили на дрво и исписали Му оптужбу! Хоћеш ли да узмеш њихове клинове, сине? Хоћеш ли од мене да захтеваш тежи крст за своју браћу? Молиш ли се за њихову гору пропаст, за болнији крај? Да ли ће ти то помоћи да заспеш увече, да ли ће смањити твој бол ако видиш да друге више боли? Ако те је неко и повредио, мислиш ли да ће ти патња проћи ако им се једнако или горе врати? Да ли си негде прочитао Јеванђеље у којем ме је Христос молио да слистим Његове убице? Пише ли где како је сишао са крста и поразапињао оне који су захтевали Његову смрт, и оне који су му се ругали, и оне који су се о Њега огрешили? Је ли проклео Петра што Га се одрекао, и удавио Пилата јер је од Њега опрао руке? И живео је један поган човек, фарисеј, који је гонио хришћане - јеси ли прочитао негде како га је Христос уништио и одбио његово покајање? Како је све његове посланице назвао пискарањем арогантног, дрског и сувише смелог фарисеја? Да ли је све Павлове списе спалио и анатемисао, јер их је писао грешан човек; човек, који је прилагођавао догму, традицију и обичаје, прилагођавао и учење о Богу незнабошцима и грешницима? Да ли би ти, сине, узео камен у руку док један Стефан дрско говори твојој заједници да се огрешила о Бога и да треба да се промени? Или би био први који баца камен на блудницу? Јеси ли ти, сине мој, најправеднији човек на свету, или познајеш све мисли и скривена дела свих људи који земљом ходају, па да им пресудиш уместо мене? Не суди никоме и не пресуђуј. Немој да мериш ниједног другог човека, јер ти не знаш његову меру, нити је икада можеш знати. Не знаш чак ни тежину сопственог греха, ни могућности које би могао да досегнеш, кад би само мало више веровао. На крају времена, нико неће бити оштећен, занемарен, нити напуштен. Људи сами себе могу повредити и сами напуштају Очев дом и братску љубав. И нико им неће ускратити мој загрљај ако реше да ми се врате. Све је моје твоје, сине. У нашем си дому све време и мој загрљај није охладнео. Ја имам љубави довољно за сву моју децу. И у највећој невољи, и у најтежим тренуцима, наћи ћеш разлог за радост. Јер ти је пружена Радосна Вест у коју верујеш и којом живиш. Како онда, ако верујеш, твоја туга може бити само очајна, и твоја мука бесмислена? Како ти пролазни циљеви могу замаглити онај највећи, и како ти крст може сломити кичму, ако знам колико је она снажна? Нека твоја туга чешће буде радосна, и у мукама пронађи смисао који те води и теши. Не замарај се пролазношћу, већ воли и жртвуј се за друге. Не презри свој крст, јер је начињен по твојој мери. Препознај га и понеси. Касније ће из њега проклијати плод од којег ћеш брати. Не љути се и не снебивај, сине. Дођи на весеље. Ја сам твој Родитељ, а ови људи су твоја браћа и сестре. И толико је разлога за радост кад је Породица заједно. Зато, дођи на весеље.” Марко Радаковић Извор: Авденаго Пратите преко фејсбука овде.
  4. 4 likes
    Не плачи... - шапнуо ми је анђео. Након толике борбе, не... Не плачи, то је твој бол. Тај терет који ти је поверен, мораш да носиш. Не плачи. Не ропћи. Само препознај да си под притиском, и повуци се у пустињу пред тугом коју призиваш. Не плачи. Не. Ја са тобом идем... Ми ћемо се држати. И спознаћеш радост. Љубав и вера вратиће нас кући. Дани пролазе, а ти плачеш, ридаш, због нечега што одавно више не постоји. Плачеш, и с мојих уста молитва лети ка теби. Знај, није узалуд. Тешко је. Само силно веруј.
  5. 3 likes
    АлександраВ

    ***

    Ниједан ме физички бол не може више везати да не летим ка Теби, и да највише висине грабим док настрашније падам. Квргавих стопала, искривљена, дрвених ногу, крвавих колена, ходам. Нећу стати. Ниједна рана ме неће заболети, ниједан бол ме неће ранити, ниједан ожиљак ме неће вратити више, толико да заборавим како да стигнем до Тебе када се случајно изгубим успут. Дете сам Твоје. Знам да је светло које видим у мраку Дом. И исцепаћу сигурно још много корака и гране ће гребати моје лице и рукама ћу склањати камење и исплакаћу песак из очију и вадићу трње и себе из себе да не потонем. И нећу стати. Знам, знаш све. А ја сада желим све то и да Ти кажем. У твојој Љубави постоји место за мене. Да се у Теби шћућнем. Да се у Теби одморим. Да се у Теби утврдим. Све своје, предајем Теби, Господе.
  6. 3 likes
    Данас Црква прославља Светог Трифуна, преко којег је Бог тешио и лечио. Светог Валентина православна Црква такође прославља, али тек 13. августа. Дан заљубљених је празник који води порекло из времена ренесансе, која је, поред осталог, величала заљубљеност. Постоје лоши и ружни обичаји које смо преузели од запада, али овај, усуђујем се да кажем – то није. Све док се сувише не комерцијализује и не банализује. Наравно, Дан заљубљених никако не сме да стави у други план личност и значај светог Трифуна. Гледам момке у средњој школи који носе цвеће симпатијама/девојкама, а ове то срамежљиво прихватају. То је симпатично и лепо. Нема у томе искварености и зла. Зашто бисмо сатанизовали све што долази са запада? Овај обичај није верске природе, он слави заљубљеност, младалачки полет, романтику, и погрешно је све то везивати са „плотским“ елементом (на такав, негативан став сам наишао). Неки православци као да су запели у манихејству и сматрају да љубав између мушкарца и жене треба да буде скоро па платонска. Мисле да је свака љубавна страст од ђавола и да свака физичка привлачност неумитно води у перверзију. Нека прочитају једну библијску књигу - Песму над песмама. Данас ту песму можемо тумачити као алегорију за Христа и Цркву, али пре свега је то песма која велича заљубљеност и љубав двоје младих. У Песми над песмама постоје моменти на које би се многи ревносни хришћани саблазнили. Ту је описана потреба, жудња, па и страст за вољеном особом, и описана је као добро, здраво и пожељно стање људског духа и тела. Јевреји нису познавали дељење на духовно и физичко, јер човек је једно. Ако неког волиш, осећаш, просто жељу и потребу да тој особи будеш близу. Камо лепе среће да смо мало више као тадашњи Јевреји. И да је више полета, енергије и инспирације у људима Цркве. Не дирајмо заљубљене и њихова ситна задовољства. Опет, сваки дан јесте дан заљубљених – када си заљубљен. Не треба само дозволити да нас систем реклама и спољашњих, наметнутих друштвених ритуала увуче у себе. Не будимо романтични јер је неко некада одлучио да „се то мора“ одређеног датума. Будимо романтични јер желимо да усрећимо, изненадимо или насмејемо особе у које смо заљубљени. Немојмо мислити ако на наговор хипермаркета, цвећара и ресторана посегнемо за новчаником, да је то довољно да усрећимо другог. Ми смо тада само глупи потрошачи производа које нам они намећу као робу, а тај производ је њихова визија среће и љубави. Не наседајмо на оно што нам представљају као љубав. То није љубав. То је плакат где се девојка фотошопирано цери и грли партнера због неке глупости (ђинђуве, кредита, путовања) коју нам продају. То је филм у којем момак у последњем тренутку дотрчава на аеродром, изјављује љубав и тражи опроштај, па се љубе на киши. То је пар који фотографише и поставља на друштвене мреже скоро сваки посебан и интиман тренутак који би могли да имају, да нису толико сујетни и желе да сви знају колико су „срећни“. А сви они су тако једнаки, безлични, укалупљени и тако застрашујуће беживотни. Људи истински заљубљени су пуни живота. Заљубљеност је једно велико, као свемир велико ХВАЛА! – упућено животу, Богу и тој особи због које свако јутро осване са новом нијансом наде. Заљубљени људи не слушају рекламе о љубави, јер је већ имају и знају да није онаква каквом је други представљају. Они не претварају свој живот у „романтични“ филм, јер не прате ничији сценарио. Не деле своју интиму на друштвеним мрежама, јер је то њихова светиња, само њихов свет, и не маре за туђе мишљење. Дан заљубљених може да утиче на ту спонтаност, на ту неугасиву жељу да другог усрећимо и изненадимо, јер - тешко да ће се десити изненађење ако се оно очекује, зар не? Но, младима то не смета. Једни су довољно блесави да, упркос томе, уложе напор да разгале вољено биће, а други још блесавији да се разнеже на тај напор, иако су га свакако ишчекивали. Јер младост је блесава и заљубљива. И то је лепо. Ето, моје лично мишљење је да не треба да се противимо овом блесавом обичају, јер блесави имају искрену жељу да другог усреће, а то не треба спречавати. И не, нисам купио жену ружу. Замолио да не замерите што овде не правим значајну разлику између љубави и заљубљености. Јасно је да, кад заљубљеност прерасте у љубав, она и даље опстаје, али под другачијим рухом. Но о томе други пут. Марко Радаковић Извор: Авденаго Пратите преко фејсбука овде
  7. 2 likes
    „И онда су ти Филистејци напали један мали, побожан народ...“ „Вероучитељу, ја знам који је то народ!“ „Реци!“ „Патуљци!“ „Не, Јевреји...“ „Како, али патуљци су мали народ...?“ ++++ Глумимо ми крштење у другом разреду. Обукао се један ђак у стихар, он је свештеник, његова другарица се тобож крсти, а кум је држи за раме. И таман се наша катихуменка нагнула над чинијом воде, да је „свештеник” малчице облије водом, што сви дочекују са смехом, кад – улете врабац у учионицу! Сви почеше да поскакују и смеју се, кад ће једна девојчица: „Ето, као Свети Дух кад је сишао на Христа као птица!” Врабац, руку на срце, није сишао на главу мале Јоване, већ је после неколико тренутака био поново ван школе. ++++ Трећи разред, причамо о службама у Цркви. Кад одједном, изнебуха, каже мали Михаило: „Ал' се мани једе наранџа!” „Откуд ти наранџа паде на памет?”, питам ја. „Шта сам ја поменуо да је и приближно томе да те подсети на наранџу?” „Ма нисте ништа, него осећам да ми се једе наранџа.” ++++ Питање за квиз: „Који пророк је био у утроби кита три дана?” Јавља се малиша: „Пинокијев тата!” +++++ Средња школа. Играмо board game коју сам изумео за потребе наставе (као православни монопол). Извуче једна ученица картицу која одређује промену правила кретања. А затим погоди коцкицом другу девојчицу у главу! Сви у чуду! "Зашто си то урадила?" "Тако пише: Баци коцкицу на противничку екипу!" "Не, пише - баци коцкицу ЗА противничку екипу." +++++ Први разред. "Јоване, да ли си научио Оче наш?" "Научио сам, али сам заборавио речи." +++++ „А овде се у олтару налази жртвеник...“ „Жртвеник!“, забезекнут је малиша. „Ја нећу да ми икога жртвујемо!“ „Не жртвујемо ми ник...“ „Ту људе бацају у бунар!“ +++++ Цртамо унутрашњост храма. "А шта ти је то, Јоване? Овај квадрат? " "Кутија да оставимо чепове за сиромашне." (због оне акције сакупљања чепова) +++++ Други разред. Један дечак се понаша немирно, виче, зачикава другаре, кажем му да дође да одговара. Одједном - као да је други дечак, миран, покуњен, скоро тужан. "Реци ми нешто о Светом Сави." Тајац. "Било шта ми реци." Ћути, збуњен. "Па био си на приредби?" Ћути. "Реци ми једну једину тачну ствар о Светом Сави и имаћеш два." "Свети Сава је умро." Сакупио вероучитељ Марко Радаковић. Прочитајте старије провале овде , а још старије овде .
  8. 1 like
    Ако редовно учествујете у богослужењима, познајете бар једног хришћанина перфекционисту. Или сте то сами. Хришћани перфекционисти су особе које су скоро увек незадовољне собом, својим особинама, недостацима, манирима, незадовољни су својим знањем, некад и самим животом – скоро свим. Често је та жеља за сваршенством усмерена и на друге, па им не одговарају ни свештеници, ни верни, ни родбина, ни пријатељи. Свакако, ако бисмо морали бирати између гордог и критичног човека с једне стране, и несигурног и претерано самокритичног са друге стране, ови други имају далеко већу шансу да приђу Христу. Међутим, они често не мере свој грех удаљеношћу од Христа, већ неиспуњавањем правила и прописа. Не поуздају се толико у Божију љубав, колико се плаше сопствене грешности. И можда подсвесно, а можда и свесно, не верују толико у неограничену Божију љубав, колико верују у слепу и оштру Божију правду. А тада Бога замењује принцип, и љубав замењују правила. Хришћани перфекционисти стреме ка савршенству, не увиђајући да смо ту идеју савршености ми створили, а не Бог. Христос каже „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“, а то савршенство се постиже чистом љубављу у заједници са Оцем. Не постоји рецепт за то савршенство које је изнад људских поимања. Не постоји опште правило за свако људско биће. Али ако Бога волимо, ми ћемо наћи пут. Некад и мимо тобожњих правила. Најбољи пример за то су јуродиви. Ето наизглед несавршених људи! Љубав надвисује прописе. Прописи су ту само да би усмерили ка љубави, ка Богу. Не замењујмо Бога прописима. Најтеже је ту нашу браћу и сестре извести из те „прочишћујуће“ теологије којом живе. Често се исповедају свака два-три дана, за сваку лошу помисао, немар или чак обични лапсус. Грех је за њих удаљавање од идеје „савршеног хришћанина“, који уистину и не постоји, јер сваки човек има свој, јединствен однос са Богом и у тој разноликости, а Црквом сједињени, ми Богу прилазимо. Морамо прихватити своју несавршеност. То не значи да треба да се помиримо са својом грешношћу (Боже опрости!), али морамо просто прихватити да јесмо грешни. Лакше ћемо победити грех ако умножимо врлину која произлази из љубави, али и тада, морамо знати да – без Бога ми ништа добро не можемо ни учинити. Морамо имати више поуздања у Бога, и Његову љубав, неголи у себе и сопствене моћи. Перфекционисти изостављају тај детаљ. Свесни су свога греха (некад и кад га ту и нема), али као да мисле како Бог не жели, или не може, или чак не треба да им опрости. То је већ корак од Јудиног размишљања. Да је апостол Јуда само застао и поверовао како ће му Бог опростити, можда би упркос свему био прибран светима. Али не, он је био веома повређен својим грехом (што је добро), али није веровао да Му Бог може опростити (што није добро). Јуда није веровао да Га Бог и даље воли, да му оставља шансу да задобије мир. Поуздао се само у себе, у сопствену моћ да поправи последице свог греха, а сам заиста није могао ништа. Осим да падне у очај и убије се. Апостол Петар, с друге стране, одрекао се Христа, заплакао се над својим грехом, и први дотрчао до Његове гробнице да Га загрли, јер се поуздао у Његову љубав. И данас је са Њим. Да, грешни смо, али Бог нас воли. Да, боримо се са собом, али не очекујмо да ће та борба икада овде стати, нити да само својом силом можемо ишта. И то је у реду. Иако делује контрадикторно, у превеликој несигурности хришћана перфекциониста може ( али и не мора) чучати демон прелести. Шта се деси ако неко ко стреми савршенству закључи како је, рецимо, испунио апсолутно све прописе поста? Осећаће се задовољан собом. Убеђен да Му Бог даје благодат за напредак. Узеће још тежи подвиг. И тако, корак по корак, ни не увиђа да не служи своме Богу, већ својој личној таштини. Не пости да би се приближио Богу, већ да би доказао самом себи да може и да вреди. Хришћанство није терапија. Не лечи нас подвиг, него Бог. Не спашавају нас наша добра дела, него Бог. Не осуђује нас Господ због наше грешности, већ сами себе осуђујемо истрајавањем у греху. А подвиг, добра дела, врлине, молитвеност, све су то пројаве љубави ка Господу и ближњима. И све то пада у воду ако немамо љубави. Бог баш тебе воли, и познаје те боље него ти сам себе. Какво велико достојанство! Каква велика радост! А ако је Сам Бог рекао да ти вредиш - па ко си ти да тврдиш супротно, и жалиш се како си несрећан и неспособан, и како не можеш или не умеш, и како си слаб или безвредан...? Бог је уз тебе, дао ти је из неког разлога живот, а Он не прави грешке. Ти вредиш. Ниси савршен, али Њему то није важно. Јер Он воли и зле и добре, и све увек призива к Себи. Сам по себи заиста јеси нико и ништа, али у Заједници с Богом, ти можеш далеко више него што си уопште и свестан. Па шта те спречава? Довољно је да имаш љубави. Из ње се све остало порађа, и у њој ће ти Христос сигурно прићи. То је један диван парадокс, величанствено чудо, човек, који по себи не вреди ни попут зрнца прашине од које је саздан, а с Богом вреди као читав један засебан универзум; човек, бог по благодати, и ништавило по себи. Не треба да жалимо ако нисмо одмах, данас особе какве стремимо да будемо. Даће Бог, и трудићемо се, па ћемо бити особе какве треба да будемо. Даћемо све од себе, у славу Божију, а то је оно што је заиста важно. Још има много тога да се каже о овој теми, али ни ово није савршен текст. Марко Радаковић ЈОш сличних текстова прочитајте овде.
  9. 1 like
    Blaža Željko

    Opravdanost čestitanja posta?

    Ceo Božiji dan juče (i prekjuče) odasvud vidim čestitanja na početku posta ...od svih i svakog a bo'me i od sveštenika što i nije nešto novo - pa to se godinama radi. No... !? Zašto mi čestitate nešto što se Vas ne tiče da li ću se ja uopšte toga držati ili neću? Pa to je jedino i samo između Boga i mene!? Šta bilo ko ima s tim? Još Gospod kaže: "А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј. Да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно." (Matej 6/ 17, 18) Iz rečenog se može zaključiti da ako bilo kome odgovorim egzaltirano sa "hvala, takođe" ...ja moj post devalviram pred Bogom; lupam u timpane pred sobom i Vama da "postim" ...a to više nije post! Baš kao i onaj farisej iz nedavnog Jevanđelja o "Mitaru i Fariseju" koji prvo što pominje u svom od Boga odbačenom pristupu jeste to da posti! Moj, Vaš, bilo čiji post je intiman i veoma ličan odnos između duše i Boga i taj se odnos ne obelodanjuje olako! Mene se ne tiče šta ko priča o sebi; kakva mi je korist ako znam da se satirete od posta? Dela, postupci, reči ..više govore o nama nego što mi imamo o sebi da deklarišemo. Naravno da je post Bogom ustanovljen; naravno da ga treba propovedati i naglasiti njegovu nebesku važnost kao opšte mesto. Pouke o njemu su neophodne u Crkvi (upravo ima nekoliko dobrih tekstova na crkvenim sajtovima) ali ne može mi ga niko čestitati, Bože oprosti kao novu godinu, s obzirom da Gospod traži od mene da ga tajim i ne obelodanjujem! Time se zadire u zabranjeno područje srca koje i Gospod poštuje; pritiska mi se nesvesno savest - sudi mi se pre Suda! Osećam pogled podozrenja ako se slučajno drznem da oćutim na te fine želje! Evo samo na facebooku primera da upravo ovakve čestitke izazovu more odgovora sa sterilnim "amin" od mnoštva naroda jer ...naopako pred svojom savešću "da ne potvrde kako su Pravoslavni"! A jesu mnogi zaista Pravoslavni ..možda i više nego što možemo zamisliti. To čak ne moraju ni da znaju na svesnom nivou jer čim nešto iz srca izađe u svest ...izgubljeno je! Život je kod mnogih siromaštvo, briga, stradanja neizreciva; više su gladni nego siti i ja sad prođem pored njih i kao "'ej, srećan ti početak posta"!? Kao "dobijam neke poene pred Bogom i sobom ako to saopštim"!? Malo otužno!? Onog trenutka kada ljudi budu shvatili da nisu obavezni da mašu javno postom niti da odgovaraju na čestitke pod "obavezno" (a to rade nesvesno) - počeće da poštuju drugog! Počeće da razumevaju da ima nekih nedodirljivih stvari u drugima jer, izvinite, moje srce i moja porodica su moja parohija i tu ne može da se ulazi na silu! Baš kao što ni sveštenici ne mogu po zakonu da služe u tuđoj parohiji! Postoje neke norme i pravila! Ljudima baš to treba, da shvate gde su granice, i sopstvene i kod bližnjih, jer ako se ušablone u nametnuto tumačenje vrednosti počeće iz sebe da mere (sude) one koji se ne uklapaju u iste aršine. Onda to više nisu bića razuma i uma već bića instikta! (Školski primer uniformnosti koji gasi samopoštovanje i lično i prema zajednici) Nešto kao mravinjak...burazerski odnosi. Mravi su mala ksenofobična stvorenja koji ne trpe ništa strano. Zaluta li neki nesrećnik iz druge kolonije on je uljez i odmah biva ubijen. Bog nas ljude nije stvorio takvima; dao nam je razum, ljubav, dušu i slobodu; dao nam je sebe i mogućnost da proširujemo svoju nutrinu ali je ispred svega rekao da kada (i ako) postimo - o tome ćutimo kao zaliveni! Prema tome, ko god da mi čestita post, ili me pita "postim li", čini zaludnu stvar. Neću pogrešiti ako mu kažem "šta je tebi do toga"... ili bar ako mu ništa ne kažem!