Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing most liked content since 09/23/17 in all areas

  1. 27 points
    Danijela

    Слике форумаша

    #break #autumn🍁 #redcap #bigsmile
  2. 26 points
    Милан Ракић

    Слике форумаша

    Форумски пријатељ из Ниш Џиније дош`о у Мунзе.
  3. 23 points
    Данче*

    Слике форумаша

    Ja danas kumovala...kuma nije dugme.
  4. 22 points
    aliluja

    Слике форумаша

    Pozdrav svim forumašima! Živi i zdravi bili!
  5. 20 points
    @Сања Т., @JESSY, @Кратос, @ivanaika, @Goku, @ГрешниСлуга, овако редом, хвала вам, добро сте погодили, добро нам пожелели и добро се насмејали. И нека је само добро сада и свагда и у векове векова. Амин. Ево зета: Укратко, у тезама: - без венчанице, у већ ношеној хаљини, прљаво белој, као што ми је и душа - без бидермајера - без сватова - пре венчања сат времена сликање и снимање на "нашој" локацији - круне купили, остале нам за успомену - свештеник наш духовник - кумови и ми - после венчања отишли на вечеру - после ње отпутовали на тзв. медени месец, ако месец може трајати десет дана - било мало, приватно, радосно - све смо сами тако хтели и Господ тако даде
  6. 19 points
    Tavita

    Слике форумаша

    Брат и ја прошле године. Далмација. <3
  7. 18 points
    Милан Ракић

    Поуке на "Слободи 2017"

    И беше "Слобода 2017". (и ваш уредник "на њој") Како је званично најављено, "приказ дела оперативних способности Војске Србије"; данашњи догађај на аеродрому Батајница је показао (готово) све са чиме наша војска располаже данас. Ако одузмемо и покушамо да не обратимо пажњу на зло(употребу) и онога што је још увек добро код нас, а чиме се више или мање служе све политичке елите од актуелне, па до њених претходника, те још неке ситније организационе пропусте у конкретном, ово је било лепо дружење са нашим војницима. Годишњица ослобођења Београда у Другом светском рату, те пријем купљених ловаца из Руске Федерације су у основи послужили као оквир за организовање овог догађаја. Који, нити је био класичан аеромитинг, нити је био нека врсте војне параде. Ту негде треба тражити и разлоге за одређене пропусте у организационом смислу, који су ипак у ходу превазилажени залагањем људи из Управе за односе са јавношћу Министарства одбране и човеком који је успевао да у "сваком тренутку буде на сваком месту", капетаном фрегате Јованом Кривокапићем. "Микс" летачког програма и елемената приказа б/г пешадијских и сродних јединица су допринели нешто другачијој организацији овог догађаја, који је одскакао од уобичајене опуштености која прати сваки "празник" авијатичара на аеродромима-аеромитинг. Уз неуобичајено високе мере безбедности због великог присуства високих званица, те неку врсту "аутистичности" актуелне политичке елите, другачије вероватно није ни могло. Када кажем аутистичност, ту пре свега мислим на чињеницу да је бина са високим званицама била физички одвојена од "обичног пука". То није ништа необично и тако је било нпр. и 2012. године када је великим аеромитингом обележен век српске војне авијације. И тада су високе званице биле "одвојене". Али за разлику од тада, они се нису, као данас "обраћали народу". Наиме, Председник Републике је своје (врло коректно иначе) обраћање и говор, изрекао у камере РТС-а. Место где је он био је физички било одвојено новинарском бином, од посетилаца којих је било према проценама око 20000. Иако не могу да се отмем утиску да је поред истинских љубитеља авијације међу присутнима било и "професионалних" посетилаца домјенака на којима "учествује" и Председник Републике, мени лично је та количина "одвојености" од обичног света била мало passe. Тако да "ботови", ако их је и било, нису ипак били у могућности да "виде и додирну Пинкија". Ни током његовог обраћања, сем на видеобиму, ни након симболичне примопредаје летелица између њега и Министра одбране Руске Федерације. Ово потоње је било просто онемогућено високим мерама обезбеђења, те великим бројем медијских екипа. Медија што се тиче, званично је било 36 редакција (међу њима и Поуке), али је на лицу места то износило преко 200 новинара и фото-репортера. Још једном похвала за организацију, послужење, уређен прес центар и дозволу да се приђе и фотографише све изложено, што посетиоцима иначе није било омогућено. (Нарочито "нови мигови"). Од високих званица, поред политичког и војног врха наше земље, био је присутан и Председник Републике Српске, неколико амбасадора, Министар одбране РФ са сарадницима, представници НАТО и ЕУ, војни аташеи, Патријарх Иринеј и владика славонски Јован (Ћулибрк), а видех и Милорада Пуповца. Андреја Младеновића, Ненада Поповића, Мирослава Лазанских, Горна Весића и сличних је било напретек Што се тиче самог програма, замишљен је и изведен без грешке. Отпочео је пресретањем и приморавањем на атерирање једног "отетог" авиона којег је "глумио" наш Ан-26, и којег су две 29-ке пресреле у ваздушном простору и спровеле га на писту да се приземљи. Током те операције, један наш ловац је оборен, а пилота који се катапултирао је пронашла и "покупила" екипа за Трагање и спасавање у надлежности Команде РВ и ПВО. Овај приказ је био ефектан, у смислу да су летелице из екипе ТиС (трагање и спасавање) тражиле обореног пилота на земљи, а овај им је привукао пажњу тако што је активирао димне бомбе да би показао своју локацију. Пошто је тиме "одао" своју позицију и терористима, настало је пушкарање између поменутих и тима за спасавање који су вршили пешадијску заштиту спасавања. Затим је приказано решавање талачке кризе у отетом авиону, те хапшење терориста и уклањање минскоексплозивних средстава које су ти "талибани" имали код себе. Потом је на ливади испред главне платформе батајничког аеродрома настао "прави рат", када су наступиле јединице за специјална дејства које су неутралисале део терориста који је био у извлачењеу. Бо`ме, грувало је к`о Свети Илија. Затим је изведен део програма који су сви са нестрпљењем ишчекивали. Прво налет (готово) свих ваздушних потенцијала којима наша авијација располаже; налет јуришне-ловачко бомбардерске авијације (ЛБА) са пет авиона типа Орао, затим три школско борбена млазњака Супергалеб Г-4, те онда ешелон (још увек званично неуведених у састав нашег РВ), летелица за прелазну обуку типа Ласта. Потом је свака јединица из састава нашег РВ која лети на хеликоптерима, "продефиловала" попут "ваздушне коњице" изнад батајничке аеродромске просторије. Газеле из састава батајничке ескадриле, па Гаме из састава ескадрила у Нишу и Краљеву, и на концу Ми-8/17 - "мешано" Нишлије и Батајничани. Потом је уследио прелет наша (једина) три оперативна авиона МиГ-29, што је био и својеврсни пролог за наступ акро-групе "Стрижи". Нарочито велики број страних новинарских екипа и то оних специјализованих за авијацију, може се "правдати" наступом "Стрижија" који и не баш тако често наступају на оваквим догађајима на ономе што зовемо "Запад". Ако су руски медији (из "праве" Русије-екипе Спутника, Востока и Руске речи "не рачунам" они ионако раде и регистровани су код нас); дакле ако су "Раша тудеј" и "Телеканал Звезда" нпр. дошли због "мандата" који им је дала примопредаја "руских мигова", присуство познатих ваздухопловних ентузијаста, са којима сам многима и ћаскао на путу ка Батајници у аутобусу је било само због "Стрижија". Екипа из састава 234. гардијског пука из базе "Кубинка" крај Москве, представља "оно" (што би рекли Београђани), акрогрупу која је у "топфајв" светских акробатских група. За разлику од пред 5 година, када су наступали у "окрњеном" саставу, јер је тог викенда када и на Батајници био организован и велики аеромитинг у Слиачу у Словачкој, па је део "Стрижија" наступао и тамо, те су се над "батајничким небом" тада "вртела" само тројица, овога пута су момци из Кубинке наступали у пуном саставу, предвођени потпуковником Сергејом Осјакином. И шта да кажем, него да су "покидали". Истина, високи безбедоносни стандарди који су успостављени у последњих 15-ак година након великих трагедија које су се десиле на неколико светских аеромитинга су мало "везали узде", нарочито у брзинском смислу, али свеједно, елементи групног летења и све фигуре су изведене баш како "књиге кажу" и по свим "ставкама" и у свим итерацијама; од групе са шест, преко одељења са две летелице, до соло наступа команданта акро-групе који је, ако су сви заједно са њиме "покидали", он сам и "покидао" и "развалио". Мирис керозина и бравуре које су извођене су готово опипљиво подигле ниво адреналина над сремском пустаром коју је југословенско РВ и ПВО 1951. године преуредило у аеродромску просторију. Након "Стрижија", започело је не мање визуелно ефектан, али за ваздухопловце свих фела (изузимајући наступ падобранаца), релативно незанимљив део програма, где је представљен програм "1500 војника", припадника свих бригада КоВ-а, који су се постројили испред централне бине под пуном ратном опремом, која је сва "севала" од ласерске и најмодерније технике у смислу пешадисјко наоружања, са до сада виђеним превозним (оклопним) средствима, али и оним мање виђеним-кинеским десантним чамцима. Ипак и тим момцима и девојкама треба одати признанање и због часне професије коју обављају и још више због количине опреме и "хајтекбуџа" којима су били "окићени" на неуобичајених 27 степени спољне температуре. Уз статички дисплеј постојећих потенцијала којима располаже наше РВ, приказа неких средстава из арсенала КоВ, од којих су многа још увек у фази развоја или пак нису уведена у састав наше војске, ПЕТ руских 29-ки (шеста се "вратила" у Русију из бирократских разлога), које су иначе офарбане у наше боје и којима предстоји стандардизација на "наша правила", те неће полетети до следеће године, тиме се завршио и званичан део приказа, а незваничан је настављен на "хангарпартију" и дружењу уприличеном у новоизграђеном хангару са послужењем и диксиленд оркестром Гарде који је у позадини изводио рок и блуз стандарде. Да додам да је и наступ "Стрижија" био пропраћен одличним избором рок музике :). Све у свему, без обзира на сву политичку систуацију, анимозитете, Вулине и остале Гашиће, без обзира на сву могућу (и конкретну) злоупотребу једног сасвим нормалног процеса обучавања и попуњавања војске новим средствима; без обзира на сву кризу која влада у војсци, те у друштву свеукупно; кризу сваковрсну; и знајући још на "милион" ситница које мање или више "пишу" историју овог нашег тренутка данас, са неминовним ефектима и за будућност, ипак је ово, а како рекох напред и тешко ми је да будем објективан, јер рекох једаред, мирис керозина је најјача дрога која постоји... Ипак је ово, како год, било једно лепо поподне у Дому 204. ваздухопловне бригаде... за Поуке.орг Милан РАКИЋ све фото, осим 1, 5, 8, 11, 12, 21, 24, 25, 28, 29, 20, 31, 32, 33 су валсништво Министарства одбране Републике Србије This post has been promoted to an article
  8. 18 points
    ninaana

    Слике форумаша

  9. 17 points
    Ayla

    Слике форумаша

  10. 17 points
    @Жељко Свештеник који би рекао да абортус није убиство би сносио канонске последице до рашчињења
  11. 16 points
    Зоран Ђуровић: Постање, 1-3: буквални превод Посвећено Дејану и Нини Рајковић[1] Дугујем извинење најплеменитијем професору Ивану Марковићу, јер сам обећао овај превод још летос, али сам одустао јер сам преводио пола главе на дан. Врућина је била неподношљива, тако да ми се мозак растопио. То ме је пак све подсетило кад сам свратио једном приликом код кума Милета, он ми традиционално отворио пиво и каже: „Можеш ли да замислиш каква је бесмислица стих у једној новој песми: Гори море, топе се планине?“. То је из песме неког Џорџ Лукас Јоксимовић. До пре неки месец сам мислио да је у питању једна особа, али сам сазнао да су две. Дакле, због растапања мозга не стигох да урадим овај буквални превод. Превод служи да онима који не познају јеврејски менталитет приближи сам текст, начин на који је настао и промишљан. Да се упореде два различита извора о стварању, свештенички и јахвистички, који иде од Пост 2,4б. Прати се углавном ред речи, преводи уредно све осим неких препозиција које би у српском биле сасвим бесмислене („рече над“). Такође, следи се као правило превођење истом речју, иако није у духу српског језика. Није намера да се осети лепота у српском изражавању, него да се види како је Јевреј мислио и говорио. Верујем да ће пажљиво ишчитавање ова два извора бити од користи на декретардизацији наших теолога. Да забораве на протестантске и секташке стазе и богазе. 1. 1 У почетку Бог створи небо и земљу. 2 Земља беше безобличје и пустара, и тама [беше] над лицем бездана; и дах Божји је лебдео над лицем вода. 3 И рече Бог: „Нека буде светлост“. И би светлост. 4 И Бог виде светлост да је добра! И раздвоји Бог између светлости и између таме. 5 И назва Бог светлост „дан“, и таму назва „ноћ“. И би вече и би јутро, дан један. 6 И рече Бог: „Нека буде свод посред вода, да раздваја између вода и вода“. 7 И створи Бог свод, и раздвоји између вода испод свода од вода над сводом. И би тако. 8 И назва Бог свод „небо“. И би вече и би јутро, дан други. 9 И рече Бог: „Нека се саберу воде под небом на једно место, и нека се појави суво“. И би тако. 10 И назва Бог суво „земља“, а зборишта вода назва „мора“; и виде Бог да беше добро. 11 И рече Бог: „Нека зазелени земља заленило, траву што доноси семе, и дрвеће родно, које доноси род имајући у себи своје семе на земљи по својим врстама“. И би тако. 12 И пусти земља из себе зеленило, траву што доноси семе по својим врстама, и дрвеће које доноси род имајући у себи своје семе по својим врстама; и виде Бог да беше добро. 13 И би вече и би јутро, дан трећи. 14 И рече Бог: „Нека буду светилници на своду небеском, да одвајају између дана и између ноћи, и да буду знаци за празнике, за дане и за године, 15 и нека буду светлници на своду небеском, да светле над земљом“. И би тако. 16 И створи Бог два светилника велика: светлник велики да влада даном, и светлник мали да влада ноћу, и звезде. 17 И даде их Бог на свод небески да светле над земљом, 18 и да да владају над даном и над ноћу, и да одвајају између светлости и таме; и виде Бог да беше добро. 19 И би вече и би јутро, дан четврти. 20 И рече Бог: „Нека проврву воде вревом живих бића, и летачице нека лете изнад земље, по лицу свода небеског“. 21 И направи Бог грдосије морске и све живе створове што гмижу и што врве по води по врстама својим, и све летачице крилате по врстама својим; и виде Бог да беше добро. 22 И благослови их Бог говорећи: „Плодите се и множите се, и напуните воде по морима, и летачице нека се множе на земљи“. 23 И би вече и би јутро, дан пети. 24 И рече Бог: „Нека пусти земља жива бића по врстама својим, стоку и гмизавце и звери земаљске по врстама својим“; и би тако. 25 И направи Бог звери земаљске по врстама својим, и стоку по врстама својим, и све гмизавце земљске по врстама својим; и виде Бог да беше добро. 26 И рече Бог: „Да направимо земљанина по нашој слици, као наш налик, и нека завладају рибама морским, и летачицама небеским, и стоком и целокупном земљом и сваким гмизавцем што пузи по земљи“. 27 И направи Бог земљанина по својој слици, по слици Божијој створи га; мушко и женско створи их. 28 И благослови их Бог, и рече им Бог: „Плодите се и множите се, и напуните земљу, и потчините је, и завладајте рибама морским и летачицама небеским и свим живим бићима што гмижу по земљи“. 29 И рече Бог: „Ево, дао сам вам све биље што сеје семе које је на лицу све земље, и сва дрвећа која имају у себи плод дрвета које сеје семе; то ће вам бити за храну. 30 А све звери земаљске и све летачице небеске и за све што гмиже по земљи, у којима је живо биће, нека је за храну све зелено биље“; и би тако. 31 И виде Бог све што је створио, и гле, беше веома добро! И би вече и би јутро, дан шести. 2. 1 И беху завршени небо и земља и сва војска њихова. 2 И заврши Бог у дан седми свој посао, који уради; и почину у дан седми од свег посла свога, кога уради. 3 И благослови Бог дан седми, и посвети га, јер у тај дан почину од свег посла свога, кога учини Бог радећи. 4a Ово [су] рођења неба и земље, када беху створени, 4b у дан [у] који Јахве Бог направи земљу и небо, 5 и ниједан грм пољски још не беше на земљи, и ниједна трава пољска још не ницаше – јер још не пусти Јахве Бог дажда на земљу, и не беше земљанина да ради земљу, 6 али се пара са земље подизала и натапала сво лице земље. 7 И направи Јахве Бог земљанина [од] праха од земаље, и дуну му у нос дах живота и поста земљанин живо биће. 8 И засади Јахве Бог врт у Едему, на истоку; и онде постави човека, кога је направио. 9 И Јахве Бог учини да никну из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело, и дрво живота усред врта и дрво познања добра и зла. 10 И река отицаше из Едема да би натапала врт, и оданде се гранала и настајала у четири главе. 11 Име једне [је] Пишон; она окружује целу земљу Хавила, где [је] тамо злато; 12 и злато те земље [је] добро; тамо [има] бдола и камена оникса. 13 И име реке друге [је] Гихон; она окружује целу земљу Куш. 14 И име реке треће [је] Хидекел; она тече према истоку Ашура. И река четврта то [је] Ферат. 15 И узе Јахве Бог земљанина и постави га у врту Едемском, да га ради и да га чува. 16 И заповеди Јахве Бог земљанину говорећи: „Од свакога дрвета из врта јешћеш, јешћеш; 17 али са дрвета познања добра и зла, са њега нећеш јести; јер у дан у који ћеш јести са њега умрећеш, умрећеш“. 18 И рече Јахве Бог: „Није добро да буде земљанин сам са собом; хајде да направим за њега помоћ насупрот њему“. 19 И направи Јахве Бог од земље сва жива бића пољска и све летачице небеске, и доведе их земљанину да види како би их назвао, све то чиме би земљанин назвао живо биће, то би му било име. 20 И земљанин назва именима сву стоку и летачице небеске и сва жива бића пољска; али за земљанина се не нађе помоћ насупрот њему. 21 И баци Јахве Бог кому на земљанина, и он заспа; и узе једно од његових ребара, и затвори месом на његово место. 22 И направи Јахве Бог ребро, које узе од земљанина, у жену и доведе је ка земљанину. 23 И земљанин рече: „Ова [је] сада кост од мојих кости, и месо од мог меса. Ова ће се звати човечица, јер је од човека узета она“. 24 Стога ће оставити човек оца свога и матер своју, и прилепиће се жени својој, и биће једно месо. 25 И беху обоје голи, земљанин и жена му, и нису се стидели. 3. 1 И змија беше оштроумнија од свих живих бића пољских, које направи Јахве Бог. И рече жени: „Тако вам је Бог казао: 'Нећете јести са сваког дрвета у врту...'“ 2 И рече жена змији: „Од плодова дрвећа у врту јешћемо; 3 али за плод дрвета које [је] усред врта, казао је Бог: 'Нећете га јести ни дотицати, да не бисте умрли'“. 4 И рече змија жени: „Не, нећете умрети, нећете умрети; 5 јер зна Бог да у дан кад будете јели од њега такође ће вам се отворити очи, и ви ћете бити као Бог, знајући добро и зло“. 6 И виде жена да добро беше дрво за јело, и да беше пријатно оно за очи, и пожељно беше дрво за постизање мудрости, и узе од његовог плода и једе, и даде такође свом човеку са њом, и он једе. 7 И отворише се очи од њима двома, и познаше да голи беху они, и сплетоше лишће од смокове и начинише себи прегаче. 8 И зачуше глас Јахвеа Бога, који је шетао по врту на издаху дана; и сакрише се земљанин и жена његова од лица Јахвеа Бога међу дрвећем у врту. 9 И позва Јахве Бог земљанина и рече му: „Где си?“ 10 И он рече: „Чух глас твој у врту, и уплашио сам се, јер го сам ја, и сакрих се“. 11 И рече: „Ко ти каза да си го? Од дрвета за које сам ти наредио да не једеш, ти си, дакле, јео?“ 12 И земљанин рече: „Жена коју си ставио са мном, она даде мени од дрвета, и једох“. 13 И рече Јахве Бог жени: „Шта [је] ово [што] си урадила?“. И рече жена: „Змија ме превари, и једох“. 14 И рече Јахве Бог змији: „Пошто си учинила ово, проклета да си мимо све стоке и мимо свих живих бића пољских; по трбуху своме ходаћеш и прах ћеш јести у све дане живота свога. 15 И непријатељство ћу ставити између тебе и жене, и између семена твога и семена њеног; он ће рањавати главу твоју, и ти ћеш рањавати пету његову“. 16 А жени рече: „Ја ћу умножити, умножићу твоје муке и твоју трудноћу, у муци ћеш рађати синове, и према човеку твоме жеља твоја [биће], и он ће владати над тобом“. 17 И земљанину рече: „Зато што си послушао глас жене твоје и појео од дрвета за које сам ти наредио рекавши: 'Од њега нећеш јести!', проклета [је] земља због тебе! С муком ћеш се од ње хранити у све дане живота свога. 18 И трње и коров ће ти рађати, и јешћеш биљке пољске. 19 Са знојем ноздрва својих јешћеш хлеб, док се не вратиш у земљу јер си од ње био узет; јер [си] прах, и у прах ћеш се вратити“. 20 И рече земљанин име жени својој Хавва, јер она би мајка свим живима. 21 И направи Јахве Бог земљанину и жени његовој хаљине од коже, и обуче их. 22 И рече Јахве Бог: „Гле, земљанин поста као један од нас знајући добро и зло; сада, да не пошаље руку своју и узме још од дрвета живота, и поједе и да живи довека!“. 23 И посла га Јахве Бог ван врта Еденског да ради земљу, од које би узет. 24 И изагна земљанина и постави на истоку врта Еденског керубе и пламен од мача окрећућег да би чувао пут ка дрвету живота. [1] Остало је јако мало да се помогне овим нашим пријатељима. Мој прилог је овај текст. Они који не знају, да виде: https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=1294353960674728&id=100003004099665 This post has been promoted to an article
  12. 16 points
    У последње време, тачније од јула месеца, ретко сам се појављивао на форуму. Неко ме је питао да ли је у питању нека забрана или нешто слично. Одмах да кажем да није ништа од тога, већ, на моју жалост, више мој проблем да се организујем са временом у току повећаних летњих обавеза. Покушаћу мало да будем редовнији сада од јесени јер је форум веома важан да будемо у контакту и да размењујемо размишљања. Мени лично учешће у форуму много значи и доста човек може да научи. Поуке су драгоцене за нашу Цркву и дубоко ценим рад и пожртвованост свих модератора и свих који доприносе дискусији својим коментарима. С времена на време сам помало пратио неке теме, али број порука и позива које примам се толико последњих пар месеци повећао да нажалост не могу редовно да одговарам и поред најбоље жеље, а покушавам да нешто више и прочитам и посветим време мојим монашким обавезама које не смем да запостављам. Све у свему, ту сам:) На фејсбуку постављам прилично редовно понеку вест из нашег живота јер доста људи осећа везу са Дечанима и кажу да им то значи и поред мене то ради и о. Петар, а на твитеру пишем на енглеском понајвише да бих оне који ме прате (а ту је и доста утицајних људи из света) указао на неке наше приоритете, проблеме са којима се суочавамо овде на КиМ. Нарочито је важно да указујемо и на оне наше православне хришћанске вредности које имамо обавезу да сведочимо у времену у коме живимо. О Православљу се јако мало зна, а толико много као Црква имамо да посведочимо и покажемо. Све то доживљавам као својеврсну мисију, посебно на Косову и Метохији, где је како и сами знате ситуација непредвидива и компликована. Поздрав свима!
  13. 15 points
    Djapa

    Слике форумаша

    Trenutna...ja i moja deca salim se
  14. 14 points
    Морам рећи да ме радује ова вест. Из неког чудног мени непознатог разлога иако се не ложим на криминал и такве ствари, Гишка ми је одувек био у најмању руку симпатичан пример из тог света. Прво одрастао је и живео ту где сам на неки начин и ја рођен и живим, друго био је прави витез, без икаквог елемента да повлађујем његовим делима. Са разноразних страна сам чуо да је био добар према многима, да је помагао сиротињу и сличне ствари иако се истински бавио криминалом. Постао је да тако кажем удбаш, држава је њега слала у различите делове света да би убијао оне који по њима су реметилачки фактор братства и јединства...И радио је тај посао, све док га иста комунистичка клика није послала да убије по његовом признању једног четника у Америци, отишао је тамо са намером да га убије, а вратио се препорођен. Замрзао је комунизам, титоизам и постао други човек. По неким сведочењима које сам исто чуо, исповедао је своје грехе у таквој мери да сам и негде прочитао да је отац Лазар са Острога тврдио да није видео већег покајника од Гишке. Одвлачио је клинце од дроге, забрањивао је исту...Говорио је неколико језика и био је образован у том смислу. Отишао је у рат оснивајући Српску Гарду под окриљем СПО, али је по свим могућим сведочењима убијен у Госпићу и то са леђа, од српске руке, јер је тадашњој власти сметала та фама која је владала око њега а и поготово то што је био близак опозицији. Врло сам радостан због ових вести јер у њој видим милост Божију и мислим да све те приче о покајнику Гишки великом српском комаданту и витезу јесу истина. Шта год и како год Гишка Бог да ти душу прости и да си настањен у рајском насељу!
  15. 13 points
    Милан Ракић

    Слике форумаша

    Овако је камера мобилног телефона "препознала" војног свештеника са а. Батајница, оца Пеђу Докића и мене данас. А електроника не греши
  16. 13 points
    Не знам уопште ко је смислио родну равноправност и сличне глупости. Понашајте се одговорно, па неће бити потребе за абортус. Моја пок. бака није знала за цаке како да спречи зачеће. Слава Богу, изродила је петоро иако су били сиротиња. Није јој падало на памет да абортира!
  17. 13 points
    МилошБГ

    Слике форумаша

  18. 13 points
    Дошао је и тај дан...
  19. 13 points
  20. 13 points
    Za ovih petnaest godina koliko sam u Medicini...prisustvovao sam brojnim fascinatnim prizorima...Doduše...Fascinantno lepim...I još fascinantnije ružnim...Uspešnim i neuspešnim porođajima...Uspešnim i neuspešnim reanimacijama...Uspešnim i neuspešnim pokušajima suicida...Uspešnim i neuspešnim poslednjim udisajima...Međutim...Ništa na mene nije ostavilo toliki utisak...kao jedno najobičnije popodne... u vreme posete... u „Ludnici“ na kraju grada...Malena soba...maksimalno sređena za srpske uslove...uredna po hirurškim a kamoli psihijatrijskim standardima...čiste zavese...jedan bolnički krevet...jedna stolica...jedna komoda sa nekoliko prastarih ruskih klasika i pozajmljenim prekjučerašnjim večernjim novostima...u potpunoj diskrepanci...sa tek donešenim bananama...Domaćin...obrijan...i uredno potšišan...u pidžami...nasmejan...Muškarac i žena u gospodskoj garderobi...zabrinuti...u poseti...On srećan što mu je neko došao u posetu...“čak i na ovakvo mesto“...i što je to neko „njegov“...Oni rastuženi...i zabrinuti što vide samo senku svog Druga iz gimnazije...Druga...koji je jednom bio tako lep...tako mlad...i zgodan...poletan...i nesalomiv...inteligentan...sa svim peticama...kapacitet...i potencijal...Uvek raspoložen i nasmejan...Sve do II godine ETF-a...kada je počeo da traži neku čudnu simboliku i povezanost u brojevima i formulama...i da ima utisak da se tu nalazi neka posebna poruka za njega...I kada je paranoidna shizofrenija počela da ostvaruje svoje zloslutne ciljeve zapisane u njegovoj nesrećnoj genetici...I kada je prvi put hospitalizovan na psihijatriji...na odeljenju za agitirane pacijente...Pa ubrzo i drugi...Pa za tili čas... i dvadeset i drugi put...Druga...koji je uskoro počeo da propada sveobuhvatno...telesno i psihički...Druga koji je za dvadeset godina lečenja postao samo senka...Samo ljuštura prethodnog sebe...Sećanje na mogućnost...da bude srećan...I Druga koji je bio toliki baksuz da pored sve muke na kraju ostane i bez majke koja se jedina brinula o njemu...hranila ga...kupala...oblačila...i „terala“ da pije lekove...Jedine osobe koja ga je jednom rečju...volela...(Svi su se doduše i čudili kako je toliko izdržala sa mukom najvećom od svih...osuđena na svakodnevno gledanje bolesnog sina...)I koji je potom vrlo brzo završio na ulici...kao beskućnik...bez hrane...i još važnije... lekova...Ali druga koji je ipak jednog jutra imao taman tolišno sreće da ga Žena... koja je upravo u poseti... slučajno sretne u Tašmajdanskom parku na klupi sa dve kese...tadašnjom celokupnom imovinom...bradom od dve godine i kosom neopranom barem jednu...i da mu ponudi delić kifle...koji joj je bio previše...što i inače radi...kada vidi nekog...manje blagoslovenog...I da u trenu prepozna Njegove Oči...i ožiljak na bradi sa maturske ekskurzije u Budimpešti kada ju je branio od onog pijanog slepca iz četvrtog tri što je kasnije postao ministar...I da se šokira...potpuno zamrzne... doduše na rekordno kratak vremenski period za takvu spoznaju...a da se još brže motiviše...Da organizuje odeljenje...Da telefoni zazvone...Ipak je ona bila predsednik odeljenske zajednice u tom odeljenju...a to odeljenje je bilo čuveno u celom Beogradu...po svemu...dobrom...I pozove blagajnika koji je sada u Kanadi da prikupi novac...kako zna i ume...Kontaktira sekretaricu odeljenske zajednice... sada vrsnog advokata... da pomogne oko preuzimanja starateljstva nad Drugom...I najgoreg đaka iz odeljenja...kako bi ga zamolila da dozvoli Drugu da neko vreme provede u jednom od tih silnih stanova po Vračaru koje izdaje...kako bi se makar malo oporavio...nahranio...okupao...i ugrejao...jer ko zna da li bi sve te stanove i imao da nije završio drugu godinu gimnazije...tako što mu je Drug... nakon svojih... uradio i njegove zadatke...i poslao mu ih na puškici... na poslednjem kontrolnom te godine...I na kraju...i najveću štreberku odeljenja...sada već docentkinju...uglednu načelnicu odeljenja na kliničkom centru...koja je nakon nekoliko nedelja konsultacija došla do predloga za dugotrajno rešenje...„Raspitala sam se...mi ćemo mu plaćati smeštaj na psihijatriji...postoji to jedno odeljenje na periferiji grada gde je to sve super organizovano...maltene kao u Evropi...imaće tamo sve što mu treba...hranu...negu...lekove...lekare...moćiće tamo da se odmori od svega...i da spasi svoju dušu...a i mi ćemo puno uraditi za naše“...Odeljenska zajednica je bila jednoglasna...kao i uvek...Napravili su žiro račun...i raspored poseta...svake nedelje po dvoje iz odeljenja...uz eventualne nenadane posete drugova koji doleću iz inostranstva...i godišnjice mature...koje su se od tog trenutka nekako slavile jače i srećnije...Sećam se tog Naježa...dok mi je koleginica pričala sve ovo...Osećaja kako propadam u fotelju u lekarskoj sobi...i sećam se da sam sledećih pola sata samo gledao kroz prozor...I razmišljao...Da li je ovo moguće u našoj zemlji?U 2010-tim?Nakon svega što smo prošli?Da li ovakvi ljudi stvarno postoje još uvek?Ljudi sa velikim Lj...Ispravni...čestiti...i dobri...Altruistični i empatični...Koji hoće da pomognu...Ljudi zbog kojih vas je sramota...koliko god da ste do tada uradili...I koji pokazuju da je sve moguće...ukoliko nešto želite...I ukoliko tražite načine...a ne izgovore...Sećam se razmišljanja...kako sam već i pre svega ovoga znao da ponekad u „Ludnici“ možete videti najnormalnije ljudske osobine i najlepše emocije...ljubav...ponos...zahvalnost...iskren osmeh...deljenje...prijateljstvo...odanost...i ljudskost...One su i napravljene da bi se zaštitili oni koji to ne mogu sami...Oni za koje je Pravi Život pregrub...I mislio se...Kako porodicu u kojoj se rodimo ne možemo da biramo...Kao ni genetiku...Niti bolesti koje ta genetika nosi...Niti težinu sudbine koja nam je namenjena...Ali prijatelje možemo...Makar tako što ćemo mi nekome biti prijatelj...Nekome ko ne može ništa da nam da zauzvrat...Nekome ko ni na jedan jedini način ne može da nam se oduži...Osim očima punim zahvalnosti...Ma koliko te oči bolesne bile...I na posletku...Kako „Ludnici“ mnogo bolje pristaje termin Duševna Bolnica...Jer...Retko gde ćete videti Ljude sa više Duše... Dr Vladimir Đurić
  21. 12 points
  22. 12 points
    ninaana

    Слике форумаша

  23. 12 points
    Па ок шта је требао да каже? Можда да абортус није убиство? Мислим како то да каже један поп, када је по црквеном учењу абортус ипак убиство. Глупо је очекивати од попова да буду политички коректни.
  24. 12 points
    ШТА СВЕ ТРЕБА ДЕТЕТУ СА ПОТЕШКОЋАМА У РАЗВОЈУ. Када неко ко се није до сада сусрео са дететом са потешкоћама било које врсте, први пут сусретне такво дете, не зна како би се понашао, па најчешће своје осећаје изражава са: "Јадно дете и јадна мама." Ми маме из дубине душе мрзимо ту реч. Зашто? Јер реч "јадан" нама не доноси ама баш ништа осим негативне енергије која тера сунце из наших живота. Нико ту није јадан. Дете се родило са потешкоћама и најчешће није свесно да их има, а мајка воли своје дете и та реч јој само даје до знања да се дете одмах на први поглед дискриминира као нешто што је само вредно нечијег жаљења. Та реч боли, не даје достојанство ни мајци ни детету, одаје знак неинформираности и незнања, недостатак жеље да се приђе ближе и схвати. Прогласиш некога јадним и мислиш како си добар јер ти је ето жао, кажеш то на глас да чују и мајка и дете а ниси свестан да си заправо нанео бол некоме ко се сваки Божји дан бори управо за прихваћање и разумевање. Ако кажеш некоме у очи да је јадан, ти ниси разумео. Ти не разумеш. Маме више воле питања од жаљења. Радо ће објаснити ако останеш мало дуже. Шта мама и дете имају од тога да им кажеш да су јадни, тужно затресеш главом и одеш? Њима само остаје туга што их се не разуме. Шта треба детету са потешкоћама у развоју? Треба му да га неко прихвати и заволи таквог какав јесте. Треба му неко ко жели провести неко време са њим, осим маме и тате. Треба му неко да се са њим шали и игра. Да га неко изненади посетом у коју је дошао само ради њега. Треба му осећај важности и сврхе. Требају му пријатељи који ће се са њим играти и делити. Неко ко ће сести крај њега и објашњавати животне ситуације ако дете може довољно разумети, јер онда жели и знати. Ако не може довољно разумети, онда му треба што више разлога за смех, неко ко ће га забављати да се што више смеје. Познато? Наравно да је. Јер све то исто треба ама баш свакоме детету на свету. Ако дете има некога ко га неизмерно воли, онда то није "јадно" дете, то је сретно дете. Са потешкоћама или без њих. Јер има и здраве деце која немају никога ко би им дао топлине па постану емоционални инвалиди када одрасту. Вољено дете је дете које има све што му треба да одрасте. <3
  25. 12 points
  26. 12 points
    Снежана

    Слике форумаша

    Љубав је то
  27. 12 points
    Кисела лица, сгрбљене позе – а где је радост у Христу? Да ли може бити у општењу с Богом човек који је побегао од себе самог? Психолози неретко говоре о томе како су њихови верујући клијенти посебно подвргнути опасности губљења себе самих из видног поља. О томе, због чега православни нису спремни да се сретну са собом, што за последицу има да постају неспособни за лични сусрет с Богом, говори Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник и предавач Федералног института развића образовања, Москва. Кисела лица, сгрбљене позе, ситни кораци – често испод дугачких безобличних сукњи, утучен поглед, замор или озлобљеност, тачно испуњавање правила, напетост у телу, неретко и у погледу… А радост – једном у години, на Васкрс. А још и правилност – важна црта најбољих – када све треба да буде исправно – изглед, реч, понашање, посебно у храму, чување традиција – то је веома, веома важно. А ако ниси такав и понашаш се како не доличи? Последице се лако могу погодити. Зашто је тај тужни портрет тако препознатљив? То је – православље? Кодекс понашања, култура речи са специфичним црквенословенским речима, дрес-код, наши-туђи, испуњујеш или нарушаваш – је ли то хришћанство? Зашто улазећи у храм, тако ретко можеш срести светлих, добрих, живих или бар спокојних људи? «По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јован 13, 35). Што ближе к себи то ближе к Богу Дозволићу себи да сада подробно не поткрепљујем аргументе ове тезе, која се родила после дугог самопосматрања, посматрања клијената и познаника, бучних и бурних дијалога с колегама и друговима. Ако ја не знам, не осећам, нисам свестан себе, као последица тога ја се погружавам у различите различите подмене[1], митове, илузије, називам ствари не својим именима. Исто тако се обраћам и са другим људима и с Богом – кроз призму искажених[2]представа, и свог рода глухоће и слепила. Без сусрета са собом и са другим продужавам да остајем у илузији да су моје подмене – истина. У религиозној средини тај феномен добија особит трагизам, када се убеђеност у такве «истине» поткрепљује непоколебљивим ауторитетом. На пракси се то изљева у разнолике карикатуре на хришћанство, где је најстрашније – самоувереност, да смо само ми тачно на правом путу. Типична илустрација – «фарисејства», која је жива и до овог дана унутар црквених зидина. Без сусрета са Христом немогућа је истинска религиозност – данас то више није спорно, о том се више не расправља. Владика Антоније Сурожски је огромну пажњу посветио, између осталог, управо том питању. Сам он је био човек који је лично живео и сведочио о таквом Сусрету, пребивајући у веома личном и искреном општењу са Христом. Оставимо ван оквира нашег расуђивања мистички аспект, тајну сусрета, дејство благодати – све то, што долази од стране Бога. У било ком сусрету су активни обоје, и ми можемо да обратимо пажњу на то шта припада човеку као једном из учесника тог дијалога, а посебно на то шта смета таквом сусрету. Када будемо могли рећи из дубине душе: «Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје», ево ја стојим пред Тобом такав, какав сам, са свим својим немоћима, болом, изнемоглошћу, страховима, увредама, беспомоћношћу, може бити, чак и без вере и без наде, зато што је тренутно такво моје стање, и ја часно приносим себе такву Теби, иштем Тебе, чекам Тебе, – тада је вероватноћа Сусрета веома велика, зато што постоји један од његових главних услова – искреност, часност, отвореност. Често нисмо свесни подмена Рекло би се то су просте и разумљиве ствари – тешко да би неко свесно ишао да лаже Богу, очигледно – да молитва треба да буде искрена, живот – стваран, односи с људима – за почетак бар пристојни. Свеједно, постоји проблем зато што смо данас привикли чинити веома много, практично не будући свесни, не замишљајући се, затварајући очи, подобно ноју или маленом детету: ако ја то не видим, значи тога и нема. А размер овог феномена је крајње велик. Живот савременог човека је прожет разним видовима подмена, лажи, често несвесно а понекад и под видом добра, самообманом и осталим деформацијама, које су тако дубоко ушли у норму, да бива не тако просто распознати их, чак ако прилажемо и усиље. Тешкоћа осазнавања својих осећања – препрека је за часне односе У пракси било којег психолога наћи ће се не мало примера када при искреном старању обоје учесника дијалога, у ситуацији указивања професионалне помоћи, у атмосфери поверења и безопасности свеједно бива тешко изаћи на ниво осазнавања, свесности својих истинских осећања. Најпростији пример овде јесте, када на питање о том шта човек осећа он може да одговори или «не знам», или отприлике тако: «лоше ми је» или «добро сам», «осећам негативне/позитивне емоције» итд. Одсуство у активном речнику речи за назвање емоција и, као последица тога, тешкоћа осазнавања својих осећања психолози називају алекситимија и, у овој или оној мери, сусреће се довољно често. Алекситимичност – је једна из узрока разних видова подмена (подвала). Особа може бити љута, изнервирана, забринута, збуњена и при том да мисли да је спокојна или само мало узбуђена. Сећам се случаја када је клијент, млад мушкарац, у току сат времена је веома узбуђен причао о својој бившој девојци, окривљујучи је много привидећи мноштво аргумената на њену адресу и буквално кипећи од гнева за време консултације. На више пута пажљиво појашњено, поновљено питање психолога о томе, што, могуће је, да се он осећа увређен, да није можда љут, раздражен, можда понашање девојке код њега изазива незадовољство или гнев, клијент је сваки пут одговарао са «не». И тек на крају сусрета он се замислио над тим, да може бити, истина, да је он мало узбуђен или љут. И реч не иде о психичком растројству или болести, просто човек још није научио слушати себе и распознавати своја преживљавања. Свеједно таква несвесност може постати препрека за часне односе, између осталог, и са Богом. Када фарисеј благодари Бога за то што он није као други, као остали људи (Лука 18,11), он искрено верује у своју праведност, искрено не види себе истинског (за разлику од цариника) и, највероватније, исто тако искрено благодари Богу. «Фарисеј и цариник», Доре Зашто верујућима посебно тешко бива слушати себе? Може бити да је у црквеној средини све другачије? Може бити, то «свет у злу лежи» и у лажи такође, а пришавши у Цркву, људи постају прозрачни макар за саме себе? Јер ето, на крају крајева, постоји редовна исповест, пракса самопосматрања, самодисциплина, таинства, – исправно ће заметити критички настројен читатељ. Нажалост, «С унутарњом часношћу управо православни су слаби». Поред алекситимичности, узроци неосазнавања таквих осећања, као што је гнев, раздражење, незадовољство, завист, љубомора, увреда итд. јесу конфликт тих истих неблагопријатних осећања с религиозним убеђењем да су таква осећања грешна. Нема се довољно личносних сила да би се издржао такав конфликт, тј. часно признати себи опет и опет да ја – благочестиви хришћанин – заиста све то осећам. И тада се једна из страна конфликта потискује у несвесно – човек просто није свестан тога шта он осећа, и тада за сазнање више нема конфликта – нема проблема. Но проблем је у томе, што та преживљавања никуда не нестају, продужавајући да разједају човека изнутра, само што он то сада не види, успокојава се илузијом како је он незлобив човек. Лако је сетити се нпр. феномена јаросних баба у храмовима, ревнитељки поретка, које су наравно испуњене љубављу к Богу и ближњима, и притом гризу сваког ко улази у храм, ко нарушава свечане традиције. Несвесност и одсуство могућности изразити накупљене емоције у некој конструктивној форми могу да приведу к постојаном, може се рећи «фоновом» раздражењу, разочарењу и неспокојству. А и к озбиљним тешкоћама у комуникацији са собом, људима и Богом. Важно је напоменути, да сваки ауторитетни систем норми и правила с јасним разграничењем „шта је добро, а шта лоше“, за многе људе постаје цементирајући материјал, који блокира сусрет са собом истинским, стварним, укрепљују се већ постојеће подмене и добављају се нове. Црква – није изузетак. У том смислу моје колеге, верујући психолози, и ја, неретко се с болом смејемо, говорећи о својим клијентима: «ох ти православни», подразумевајући то, како често са њима бива тешко радити, зато што се разне нездраве личносне пројаве, искажења (деформације) учвршћују избиратељним цитатима из Библије, светих отаца, а такође, неретко и речима духовника. На пример, најчешћи аргумент верујућих, страдајућих сазависношћу[3], састоји се у томе, да треба трпети и носити свој крст до краја. И померити се с места, таквом црквеном човеку често бива теже него нецрквеном. Хришћанство призива човека на веома часне односе с Богом, једна из централних линија целог Јеванђеља јесте изобличење фарисејства, што је у ствари јарко изражена подмена (замена) унутарњег спољашњим. Размотримо неколико типичних примера подмена, да би затим проанализирали психолошке механизме те појаве. О психолошкој природи подмена: неприхватање себе, условна љубав и унутарња расцепљеност На психолошку консултацију обратила се уцрковљена девојка 27 година, назовимо је Елена, с проблемом професионалног самоопредељења. Пунијег стаса, активна, комуникативна, ради за благотворни фонд, учествује у различитим социјалним пројектима, интересује се психологијом, сликовито говори о томе како јој се свиђало да води различита групна занимања са децом и одраслима, енергична на око, жали се на изнемоглост, апатију и незадовољство послом у целини… И не једном је напомињала, као између редова, о својој спољашњој непривлачности, на коју као да се и не жали. По иницијативи психолога у процесу удубљивања у тему спољашњости пројаснило се, да је за клијенткињу веома важна њена сексуална привлачност, то је тешко преживљавала зато што је она већ неколико година у цркви, а то значи треба држати одређену дистанцу у односима с мушкарцима, но бити привлачном управо сексуално за њу је било веома значајно. – Шта за вас значи када сте сексуално привлачни? – Видим да се свиђам мушкарцу, – очи јој светле, пауза…- Имам власт над њим. – Вама је важно да осећате да можете управљати мушкарцем, владати ситуацијом? – Да, ја сам тада уверена у себе и осећам да сам му нужна, зато што сам му привлачна, – одушевљава се, сва цвета. – То јест, ви хоћете да се осећате нуком нужни? .. И ви заиста хоћете да вас због тога цене? Вама се чини да, ако сте нужни физички, онда сте нужни сва, да ли сам вас добро разумела? Пауза, очи постају влажне. – А како још-то другачије? Бар некако… – То јест вас просто тако, такву, каква сте, заволети је уопште немогуће… Је л’ ?- тихо, полако, пажљиво говори психолог. Клијенткиња замире, клима главом, плаче. Даљи дијалог нас приводи к веома распрострањеној ситуацији. Може се рећи да је Еленино главно, практично неосновано убеђене, да је њу «просто» немогуће заволети. За тим стоји неприхватање себе: ја, таква, каква сам, ужасна, лоша, ништа не значим итд. То су неки од могућих језичких варијаната, но као правило, све су оне уопштеног карактера без конкретизације. Нпр. не «ја лоше радим то и то (конкретно)», него «ја сам лоша». Да би психолошки преживео такав човек треба да нешто стално достиже, само јавни успеси дају осећање оправданости живота – петице у школи, победе на такмичењима, успех у каријери или у личном животу, уопште сваког рода успешност (форме могу да буду разне) дају осећај права на живот. Елена је успешан пројект менаџер, но тај посао њу веома напреже, исцрпљује, не приноси задовољство, мада је успешност разултата у некој мери радује. Зашто? Зато што је мотивација подмена – човек не ради то шта му је на самом делу интересантно, него то што даје преживљавање успеха, а то значи, потврда права на живот. Назовимо ту подмену условно «успех- смисао» (успешност уместо онога што је испуњено смислом). Живот с логиком подмена – моћни фактор депресије. Елена – није искључење, зато се жали да се често и брзо умара, на одсуство интереса и жеља. «немам воље ни за шта, све ми је досадило и раздражује ме, само би да лежим… Или све да бацим и да одем некуд, сакрити се од свих подаље», – то су речи које се често могу чути од човека, који се занима не својим делом. Свеједно код Елене бивају ретки периоди, када ничега таквог нема, појављују се силе и радост, буди се мотивација – када ради то што је њој заиста интересантно (између осталог, рад с групама). Овде треба рећи неколико речи о безусловној љубави – најважнијем појму који се утврдило у психологији, пре свега, благодарећи трудом основатеља хуманитарне психијатрије Карла Роџерса. Логика Елени и многих других, њене сабраће по несрећи, је примерно таква: мене могу волети само ЗБОГ нечега, то јест потребни су одређени услови, при којима могу да добијем љубав. Ако реч иде о романтичним односима, то таквим типичним условом, који се предлаже културом, јесте сексуална привлачност. Јер, мене је немогуће заволети безусловно. Можда је друге могуће, али мене тачно није. Таква је основна психолошка природа распрострањене подмене назване «секс-љубав». Овде хоћу да напоменем Елени о томе да Бог воли сваког од нас и, наравно, воли безусловно таквог какав јесте. Ми прекрасно знамо ту истину, но да ли је то знање истинско, дубоко, поткрепљено реалним опитом? Колико нас може искрено да каже за себе, ја сам много пута осећао како ме Бог воли, осећам ту љубав, можда и не увек, но знам то срцем, а не само главом? На жалост, сви хришћани тако говоре, но не тако често се срећу православни, који их говоре «из дубине душе» – тако, да им је немогуће не поверити, зато што за тим речима стоји живот, реални односи с Богом. Нецелосност, несагласност речи, дела, мисли и осећања – јесу чест психолошки и духовни проблем данас, посебно у западној култури, и далеко не увек да иде реч о свесној лажи, чешће је та несагласност несвесна – обично човек искрено верује, да говори то што и јесте на самом делу. Таква расцепљеност – је узрок многих подмена. И тако, речи о љубави и вера у истинитост тих апстрактних речи, још није то исто што и опит преживљавања љубави, конкретно к мени, са свим мојим недостацима. Управо отсуство таквог опита постаје, по мени, централни узрок безрадосног хришћанства, сконцентирисаног на чување традиција, норми, правила. Подсетник родитељима Као што се види, сличај Елене илуструје проблем неприхватања себе, која је стала главни узрок указаних подмена. Корен таквог односа према себи крије се у детињству, када родитељи нису давали детету ту исту безусловну љубав. Дете је брзо научило, да би њега волели, треба радити то и то, ако се буде лоше понашао ризикује да изгуби оно најглавније у животу – родитељску љубав. С једне стране то је удобан начин васпитавања – дете се лако дисциплинује, но видите и сами по како високој цени. Но с друге стране, последице таквих траума неретко се протежу на сав живот, са чим се ми редовно срећемо у психотерапеутској пракси. У детета се формира базово осећање сопствене недостијности, ја сам лош – јер ако ме данас воле, а сутра не, нека је то и због лошег поступка, значи, у принципу ја сам по себиљубав не заслужујем. Значи, потребно је нешто за што ме је могуће волети, а даље по сценарију горе описаном. Још један сценарио условне љубави, која мучи вољеног и која му смета да буде оно што јесте, примерно је такав: «је те волим, и зато си дужан… Да радиш то, шта ја сматрам за тебе исправним, да будеш такав каквим хоћу да те видим». Сећам се аустралијског филма «Блесак» о талентованом пијанисти Дејвиду Хелфготе, где је прекрасно показана таква љубав његовог деспотичног оца и трагичне последице дечијих траума главног хероја. «Не бива ли превише често, – говори митрополит Антоније Сурожски, – да ако би се жртва наше љубави осмелила да проговори, она би нас замолила: «Молим те, воли ме помање, но дај ми мрвицу слободе! Ја сам заробљеник твоје љубави; из тога што ме волиш ти желиш да определиш све у мом животу, ти хоћеш на свој начин да устројиш моју срећу. Када ме ти само не би волео/ла, ја бих могао/ла бити самим собом!» зар се то не дешава довољно често између родитеља и деце, међу друговима, међу мужем и женом? Како други скупо плаћају нашу љубав, и како је она нама самима јефтина». Човек може сав живот да протраћи на тражење те исте безусловне љубави, и у исто време, на достизање свемогућих услова, за које ће га моћи волети. Култура предлаже мноштво варијаната у виду «норми» – успех, успех и само успех. Каријера, новац, успех… И пластичне операције поред свега осталог – због потребног изгледа, да би те заволели. Озбиљан проблем је у томе што, док не заволиш, не прихватиш сам себе таквог какав си, не можеш волети ни другог. Заљубљеност – то је лако, илузија љубави – колико хоћеш. Но то ће бити исте такве подмене у односу са другима, као и у односу према себи. “ Ја те …. “ Какве везе има то и сусретом са Христом? Неко може да нашој Елени постави дијагнозу: блудна страст, сујета, гордост итд. И шта ће она тада да ради? Да се бори са собом тако лошом, што је нимало неће померити у страну прихватања себе. Прилази такав човек у Цркву и брзо учи како бити добар. На почетку то може да изгледа, ако не као бурно неофитство, то потпуно као прилично благочешће. И све као да је у реду, чак се и задивиш. Но постоји неколико опасности. Човек може да продужи да живи у логици подмене «успех-смисао», чинећи задивљујућа дела и не будући свестан, да иза тога стоји жеља за доказивањем себе, ја имам право на живот, ја сам добар итд… Уздржаћимо се овде од разговора о сујети и гордости, како видимо неретко за «симптомима» сујете (славољубља) стоји та иста неутољена потреба у безусловној љубави. Зато када таквом човеку говоре: кај се због своје сујете – у неким случајевима то може да не помаже, него само да удвостручи проблем, зато што он (или његово несвесно) то чују као: то ниси довољно добар, да би те Бог волео, буди бољи и тада ћемо да видимо.Озбиљнији проблем јесте – с ким уместо Бога може да се сретне такав човек? Често са својом пројекцијом на Бога, тј. са својим образом, као правило, родитељском фигуром, која се лепи на фигуру Бога. А родитељи су били какви? Волели су условно. Чиниш добро – добар си. Чиниш лоше – непотребан си. У цркви је одлично прописано шта треба да се ради, а шта не треба. А ако још потрефи и строг духовник, онда је уопште све јасно – слушај, испуњавај правила и бићеш добар. Заметимо између наводника да се често родитељска фигура пројецира и на духовника. Пролазе године, па и десетци година, и ништа се не мења. Човек иде у храм, исповеда се, причешћује се. Но с ким и у какве односе он ступа, мислећи да су то односи с Богом? Може се десити, да он продужује да живи по старом сценарију, пуном подмена. Робно-новчани односи с Богом су довољно добро описани у духовној литератури последњих десетљећа. Но трагедија таквог благочешћа је у томе што се може десити да у њему нема места за Христа, нема простора за Сусрет с Њим. Постоји само проигравање из детињства заложеног сценарија, само сада зацементираног традицијом црквених норми и правила. У том контексту се може додати да се и свештеник може показати као одговоран за то како ће се развијати односи духовног чада, не само са њим, него и са Богом – по сценарију условној љубави или безусловног прихватања. И још дубљи аспект проблема подмена. Као што смо видели, човек их уопште није свестан. Оне имају много угодности (користи), илузорних, но свеједно, угодности. Тешко је избавити се од њих, између осталог и зато што је веома страшно срести се са собом истинским и ићи у неизвесност, прекорачујући навикнути сценарио, раскидајући шаблоне. Но док ја живим не истински, живим подменама (а још горе, ако при том мислим да сам истински благочестив), не могу да се сретнем са стварним собом и не могу да видим стварног другог (човека, за почетак). За сусрет је потребан ТАЈ КО ће се срести. А ко ће се у мени срести са Другим? Јер, мене у суштини скоро да нема. Постоје илузије, улоге, заблуде, маске, но ГДЕ је у мени ТАЈ, ко може бити истински, без игри и заштита? И да би могли за јеромонахом Романом ускликнути «Боже мој! У мени ни капље правде нема!… Ево ја сав стојим пред Тобом», потребно је да би се нашло у мени острвче часности и смелости принети себе Христу, као што су некада другови спустили с крова раслабљеног. И тада ће за нас да постану могуће речи пророка Исаије: «Јао мени! Погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, јер Цара Господа над војскама видех својим очима» (Исаија 6,5). [1] Подвала, замене, замена истинитог лажним. [2] Искажење = дефект, речи истог кирена – унаказити, наказа. [3] Сазависност – Сазависност – патолошко стање, које се карактерише дубоком, силно емоционалном, социјалном, чак и физичком зависности од другог човека. Најчешће се термин употребљава к рђаима и ближњим алкохличара, наркомана и других људи с било кајом врстом завсности, но далеко се не ограничавају њима» (Википедија). Аутор: Марина Филоник психолог http://www.pravmir.ru/podmenyi-kak-prepyatstvie-dlya-vstrechi-so-hristom/
  28. 12 points
    Моја драга на егејском мору и грчким маслињацима...
  29. 11 points
  30. 11 points
  31. 11 points
    Милан Ракић

    Слике форумаша

    Е тако... Сутра ће и Поуке имати званичног дописника са а. Батајница.
  32. 11 points
    У суштини, феминизам је више унесрећио жене него што их је усрећио. Иако нисам противник женских права, нити сам заговорних неког строгог патријархата (хришћанска породица је идеал најбољи), ипак сматрам да је феминизам, поготово овај радикални који је сада на сцени, суштински унсрећио жене нашег доба. Да, он отворено правда убиство нерођеног детета и назива га ,,људским правом". Замисли ти, правдају убијање нерођене деце, а називају Митрополита ,,фашистом" јер се он буни против тога.
  33. 11 points
    Да додам, јасно је да уствари њима смета Христос. Тј Бог да дође и да каже ово не ваља, имам осећај да би ови "љубитељи слободе" скочили да га разапну опет. Велики инквизитор нема везе са фикцијом, то је врло тачан опис изгубљеног човека.
  34. 11 points
    Danijel Petrovic

    Слике форумаша

    Ko je za voznju?
  35. 11 points
    Био сам на Гишкиној сахрани. Опијело је држао епископ Атанасије Јевтић, који је бесједио. Потом је говорио његов замјеник Брано Мићуновић. Сви присутни смо били свјесни да је био свјесна жртва, отишао је у сигурну погибију, иако му је Брано нудио да га склони неђе по свијету. Сад га је склонио у часне Куче: "Ђе је сјеме клицу заметнуло, онде нека и плодом почине."
  36. 11 points
    Зато је јако важно да се пастирски поради више на томе да се нашој браћи и сестрама који се суочавају са специфичним проблемима укаже пажња пре свега тако што ће бити прихваћени без сажаљења, као једнако вредни и драгоцени пред Богом. Неретко, такви људи носе посебне дарове Божије јер кроз телесно страдање неретко имају непосреднији опит Божије љубави. Предиван пример који треба да нас све охрабри јесте пример Св. Марије Гачинске https://podviznickaslova.wordpress.com/2017/01/16/sveta-marija-gatcinska/ Апостол Павле је и сам пример и зато нас и учи: ”И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ми пакости, да се не поносим. За њега трипут Господа молих, да одступи од мене; И рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.” 2 Кор 12.7-9 ”А знате да вам у слабости тела најпре проповедих јеванђеље.” Гал 4.13 Постоји претпоставка да је велики Апостол патио од епилепсије или неке друге болести која га је стално смиравала и подсећала да смо као људи слаби и немоћни. Духовно стабилни људи налазе снаге да све што од Бога долази прихвате као дар и кроз благодарност на свему оно што је наизглед недостатак преображавају у извор утехе и за себе и за друге. С друге стране када смо маловерни стално смо у противљењу ономе што је око нас, а никада све не може да буде онако како бисмо желели јер пала воља човекова је незаситна, чим нешто постигне одмах тражи више и више, завиди, у страху је, конфузији. Људи носе различите крстове, било од генетског наслеђа (по нашој палој природи коју сви делимо), било због услова у којима смо одрасли и социјализовали се или других спољних фактора. Ако са вером и надом крст прихватимо као дар Божији и извор снаге пред нама се отварају нови видици где су недостаци, разне врсте различитости заправо нове могућности да још дубље уђемо у тајну распетог и васкрслог Христа. У противном, све ће бити нелогично и живот ће бити бесмислен. Загорчаваћемо живот и себи и онима око нас. Све ово, наравно, нимало није лако и молимо се увек Господу ”не уведи нас у искушење”. Смирено треба да се обраћамо Господу да нас поштеди онога што нисмо у стању да понесемо, а ако нас то ипак задеси треба му притицати са надом и чврстом вером да је то управо оно што је најбоље за нас. Томе нас уче бројни примери у историји наше Цркве. Ако човек успе помоћу Божијом да савлада тај константни отпор ономе што га окружује и схвати да је Царсто Божије у нама, а не нешто што треба да се оствари око нас тако што све мора да се промени и то баш онако како ми хоћемо и желимо, он задобија истински унутрашњи мир и радост које не могу да помуте никаква спољашња збивања. Кроз историју, међутим, човек је у сталном покушају да реформиште свет без преображаја себе тј. без покајања, да Царство Божије сведе на политички и социјални концепт револуцијом и чак насиљем над другима. Видели смо да су сви такви покушаји завршавали као велики неуспеси и трагедије. Јевреји Христовог времена су очекивали Месију који би им говорио против римске окупације, дао наду јеврејском народу за политичком слободом, а пред собом су видели распетог и пониженог човека на крсту. Христос нас позива да променимо себе да бисмо сагледали свет онако како га је Бог саздао и да мењањем себе подстакнемо и друге да се промене и то је Царство Божије, а не нека пројекција политичке утопије. Веома је важно да стално будемо свесни да је Царство Божије већ ту јер где је Христос, ту је Царство Божије. Ако не окусимо Царства Божијег сада и овде, засигурно га нећемо окусити у његовој пуноћи ни у будућности. Оно што називамо ”прихватање воље Божије” није концепт исламског кисмета, нити подразумева пасивност. Штавише то је својеврсна динамичка статичност. Свет је створен савршен и наше је да чинимо што до нас стоји да се вратимо у природни начин постојања кроз Христа и да око себе ширимо мир, онај истински мир који је дар Божији. Али то никада не смемо да чинимо са уверењем да треба да поправимо свет, да можемо да својим идејама и делима направимо Царство Божије без Христа. То је главни узрок пада наших прародитеља и главни узрок несреће која прати сваког човека који то не разуме. Када своју палу вољу вратимо у окриље Божије воље, наша слобода ће се манифестовати искључиво потврдно, а истовремено бићемо активно средство преображаја пале природе.
  37. 11 points
    Милан Ракић

    Избацивач из храма

    Један, тобож велики православац, у свом „ревновању“ дошао на идеју како да заштити цркву од свих који би да у њу уђу непристојно обучени, али када је своју идеју предложио свештенику, овај му исприча причу, која је из корена променила његов поглед на људе... Све се одиграло пре пар година, у порти наше локалне цркве за време једног великог празника. Као и сваке године, на тај дан се скупљао велики број људи у цркви, па смо другар и ја помагали свештеницима целога дана. Током једне паузе, седели смо на клупи и посматрали људе који долазе у цркву. Наравно, свакакав свет се тог дана појавио у храму, од оних који не умеју да се прекрсте, понашају се као на пијаци док купују свеће, до оних неприкладно обучених, који у храм улазе као у кафић. Све ово нас је иритирало, тобож велике православце, па смо се утркивали ко ће већи број увреда и осуда да упути на рачун народа, који је овде вероватно једном годишње. Сећам се да сам био толико нервозан због свега да сам дошао на идеју да не пустимо у храм све оне који су непристојно обучени. У мојој глави тада је то изгледало као херојско дело, као да смо тиме сачували цркву неукаљану овим светом који није заслужио да у њу уђе. Када сам свештенику предложио ту идеју, испричао ми је причу која је срозала гордост тинејџера у маскирним панталонама и из корена променила његов поглед на људе: У неки храм једног дана ушла је млада девојка, врло оскудно обучена. Стала је да се помоли, кад јој приђе нека старија жена са марамом на глави, редовни посетилац цркве и поче да је критикује. ''Како си се то обукла? Зар те није срамота да оваква улазиш у цркву? Одлази одавде! Тако обучена седи у кафићу а не да долазиш у цркву!'' После ових увреда, девојка се окренула и отишла из цркве, а жена остаде, уверена у исправност свог чина. Те ноћи, у сну јој се јави Богородица: ''Мени је требало двадесет година да је уведем у цркву, а теби само два минута да је из цркве избациш!'' Седео сам изгубљен. Сва она самоувереност испарлила је из мене и остао сам на клупици погнуте главе. Ко сам ја да одређујем за кога је црква? Како сам само могао да себи одредим улогу неког ко ће удаљавати људе од Христа? Ја, вероватно најгрешнији међу свима њима, дајем себи за право да судим о томе ко може да уђе тамо где је свако призван? Ја, који се целог живота буним што ме због свог начина облачења осуђују, сада радим исто то тамо где осуђивање не сме да постоји, на једином месту на свету где смо сви једнаки! Шта би било са мном, да ме је, у тренуцима када сам тражио животну утеху на истом том месту, неко пришао и избацио као недостојног да се ту налазим. Можда већина ових људи не зна зашто су данас ту, можда су обучени непристојно, али и њихова срца траже утеху, као што је моје тражило пар година раније. Ко сам ја да им је одузмем и забраним? Шта ако је та девојка коју сам због кратког шорца хтео да избацим можда баш данас осетила утеху у цркви коју јој кафић у који касније оде није дао? Зар није Христос био први који је разбио људска правила и предрасуде, који се против фарисејског лицемерја борио тако што је код себе примао грешнике, царнике, блуднице, онај најнижи и најосуђиванији део друштва? Није их одбацивао због њихових мана, већ их је као такве прихватао и волео - давао им је оно што лицемерни свет није умео. И сви ти људи данас су ту, барем на пола сата заменили су телевизију, интернет, дискотеке и кафиће за цркву, и ко сам ја да им ускратим тих пола сата са Христом? Неколико година касније, исти празник, делим иконице светог Николе народу. Размишљам о свему овоме док гледам икону Спаситеља са сузама покајања у очима. Сада с искреном Љубављу прилазим сваком од људи који су ушли у храм, смирено одговарам на њихова питања, објашњавам им ствари које онакви попут мене нису желели да им објашњавају и желим да им барем тих пет минута које проводе ту буду корисни. Само на тај начин Христова вера може се приближити људима. Ако затворимо цркве, само за нас који смо ту сваке недеље, ако се изолујемо од простог народа, ми ћемо присвојити Христа за себе, што је увек била највећа грешка коју људи чине. Христос је ту за све, за свештенике и чланове Цркве, за учене људе и оне просте, за правнике, лопове, учитеље, аутомеханичаре, мушкарце, жене, Србе, Мађаре, Црнце, Азијате... Он чека сваког од нас и не прави разлике које људи праве. Он гледа људско срце, које је за нас често скривено испод слојева предрасуда.
  38. 11 points
    RYLAH

    Internet-upoznavanje srodne duse

    Јел све алфе иду по женским сајтовима и траже љубавне савете од фешн влогерки?
  39. 11 points
    Danijel Petrovic

    Слике форумаша

    Pozdrav od FAST CREW DZNTLMENSA... vracamo se sa auto skupa u Nisu....
  40. 11 points
  41. 10 points
    Мало зезање по Земуну и Старом Граду... (тестирајте свој вид, покушајте да пронађете кесицу смокија за мање од 5 секунди!): ...и једна тотална класика за крај, ал ајде
  42. 10 points
    Епископи пакрачко-славонски Јован и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије служили су 9. октобра, на празник Светог апостола и евангелисте Јована Богослова са свештенством Свету службу Божију у Лаври преподобног Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици. Молитвено је учествовао Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије. У литургијској бесједи Владика Атанасије је рекао да је велика тајна то што је Господ повјерио мајку своју љубљеноме ученику Јовану Богослову. „Који је тајну богословља поцрпео из груди, кад се наслонио на Његове груди на Тајној вечери, како говоре Свети оци. Препун би љубави и зато би препун богословља“, рекао је он. Он је казао да је радостан овај празник у храму Светог Симеона Мироточивога, оживљенога и обновљенога. „Оживљенога и обновљенога као манастира, овде на месту рођења Стефана Немање. Господ је поверио Јовану своју мајку. А она је символ и носиоц, живо оличење Цркве. По катакомбама римским, грчим острвима и малоазијским Богородица је насликана у олтару како шири руке, шира од небеса. Она је, уствари Црква, то је рекао и Свети Кирил Александријски. Њу као такву даје своме брату усвојеноме, брату по љубави Јовану Богослову“, казао је Владика Атанасије. Он је нагласио да је Господ предао апостолу девственику девствену матер своју. „То је знак да Јован има један примат и над апостолом Петром. Знак други је тај што Jован своје Јеванђеље око стоте године. И то је оно једанаесто васкрсно Јеванђеље где Господ три пута пита Петра: Љубиш ли ме? Паси овце моје. Несрећни властољубиви Рим је измислио, смислио да то, не знам какав примат даје Петру. А уствари Он само васпоставља оно што је Петар био изгубио својим трикратним одрицањем“, објаснио је Владика Атанасије. Извор: http://www.mitropolija.com/episkopi-pakrljacko-slavonski-jovan-i-umirovljeni-zahumsko-hercegovacki-atanasije-sluzili-liturgiju-u-lavri-sv-simeona-mirotocivog-u-podgorici/
  43. 10 points
  44. 10 points
    Teheran: "Morska svetlost" jača od terorista Vožnja Teheranom je avantura s mnogo stajanja, u beskonačnim kolonama, ali u "društvu" moćnih automobila i džipova. Ako se posetilac kojim slučajem nađe u severnom delu grada, onom gde kvadrat stana košta i 10.000 dolara, biće zatečen "količinom" poršea, maseratija, lamborginija... Nasuprot tome je gradski prevoz s prilično urednim, ali i solidno punim autobusima, u kojima se, i dalje, žene i muškarci voze u odvojenim delovima, dok pet linija metroa funkcionše besprekorno. Teheran je jedan od rekordera u svetu po broju vozila na ulicama, što je i razlog da se oko njega izgradi više od 100 kilometara obilaznica i autoputeva, pa je čak i saobraćaj u samom gradu organizovan u "tri obruča". Za onaj centralni potrebne su odgovarajuće dozvole, što znači da ne bože baš svako kome padne na pamet da se voza po centru. Drugi je obruč malo širi i tu se primenjuje sistem par - nepar, dok je treći obruč taj sa obilaznicama i tu može da vozi Vožnja Teheranom je avantura s mnogo stajanja, u beskonačnim kolonama, ali u "društvu" moćnih automobila i džipova. Ako se posetilac kojim slučajem nađe u severnom delu grada, onom gde kvadrat stana košta i 10.000 dolara, biće zatečen "količinom" poršea, maseratija, lamborgžinija... svako kako hoće. I inače se po gradu vozi - kako ko hoće, tačnije, semafori kao da ne postoje, pešaci takođe, pa je jedno od važnih umeća koje treba posedovati ili steći tokom boravka u Teheranu - kako preći ulicu. To podrazumeva prelazak najčešće nekoliko traka s jedne i isto toliko s druge strane ulice, a vaše je samo da zakoračite na kolovoz, podignete ruku kao da želite da zaustavite vozila koja vam hrle u susret i onda, najbolje da zažmurite, pa kako bude. Činjenica je, ipak da se takvi pokušaji uspešno završe, te da za nedelju dana, koliko je novinarka Tanjuga bila u Teheranu, nije videla nijedan udes, niti nevolju u koju je zapao pešak. Žestoko zagađenje i krkljanac, međutim, zagarantovani su i ne postoji popodnevni ili bilo koj drugi špic, u gužvu možete da zapadnete i iza ponoći, ali i u bilo kom delu dana i noći. Još jedna karakteristika grada je obilje hrane, svuda, na svakom mestu, usput, u restoranima, na tezgama, na bazarima, a reč je o neverovatno ukusnoj hrani u kojoj je puno mesa, pirinča, možda najlepšeg i najukusnijeg na svetu, povrća i divnih začina i sve to preliveno ogromnim količinama soka od nara i limete. Slatkiši nisu previše po našem ukusu, ali je sve ostalo, uključujući obilje neverovatnih sokova i čajeva, uživanje za sva čula. Alkohol je zabranjen, baš kao i rukovanje žena i muškaraca, ili da vas poveze žena taksista - ako ste muškarac. Taksi vozila su i motori, ali žene ne smeju da taksiraju motorima, tačnije ne smeju uopšte da voze motore. Za neke poslove, poput onih u državnim institucijama, ženama je obavezna garderoba hidžab i to "kompletan", što podrazumeva dvostruku maramu, crnu odoru i sve delove tela pokrivene. U ostalim prilikama obavezna je samo marama, sve drugo je improvizacija i sve je sličnije onome što nose žene svuda u svetu, uz obavezne pantalone ili dugu suknju i tuniku koja "pokriva dovoljno". Sve češće je, međutim, da je ispod te tunike "minić", da su na nogama sandale, odnosno otvoreni prsti, a da je na licu toliko toga "urađeno" i izmenjeno plastičnim operacijama da vam se čini kako sve žene liče, a "preobražaj" im je izveden po istom modelu. Žene su, inače, u Iranu neverovatno lepe i doterane, a muškarci ih u tome baš i ne prate. U principu, ako želite da osetite, omirišete, okusite Teheran, ne gine vam pešačenje, koje je beskrajno, zamorno, naporno, za koje su vam potrebne veštine guranja, uzmicanja i izbegavanja, ali je nezamenljivo. Samo tako, naime, možete da uživate u svemu što je Teheran - i u ogromnim bazarima, parkovima, bulevarima, knjižarama, u palati Golestan, Muzeju dragulja, kilometrima jedinih pravih tepiha na svetu, onih persijskih, Šahovoj džamji, Mauzoleju Homeinija... Teheran je glavni grad Irana i istoimene provincije u kojem živi više od 12 miliona ljudi, a preko dana "naraste" do 15, 16 miliona sa svim koji u grad svakodnevno dolaze da tu rade i zarade. Nije baš istorijski dokazano kako je dobio ime, ali je prihvaćeno objašnjenje da naziv Tehran znači "toplo mesto". Što mu sasvim odgovara, jer za nake je uslove i navike čak pretoplo mesto, iako leži na nadmorskoj visini od 900 metara do 1.800, a planine koje ga okružuju među najvišima su u Iranu i idu do 5.670m. Nadomak grada je zato nekoliko skijaških centara i baš zbog te visine Teheran tokom leta ima prijatniju klimu nego gradovi u okruženju. Leti je, naime, temperatura oko 32 stepena, večeri su sveže, a vazduh suv. Teheran je svakako najvažniji politički, ekonomski, obrazovni, saobraćajni i kulturni centar Irana. U okolini grada je gotovo polovina iranskih industrijskih postrojenja, zahvaljujuci malim stopama poreza, niskim cenama energenata i relativno pristojnim platama, troškoovi života u Teheranu su niski, pa je čak do pre izvesnog vremena Teheran važio po zapadnim procenama za najjeftiniju prestonicu sveta. Sada se to, tvrde Iranci, promenilo, mada u razgovoru sa zvaničnicima, ali i sa ljudima na Bazaru, u taksiju, vrednost prosečne plate nismo uspeli da utvrdimo. Od 300 do hiljadu dolara, bile su odrednice koje su sagovornici pominjali, pri čemu su hiljadu dolara, navodno plate u državnoj upravi. Teheranski univerzitet je najstariji u Iranu, postoji još pedesetak drugih većih univerziteta i fakulteta, tako da grad ima čak više od 300 visokoobrazovnih ustanova. Šta obavezno treba posetiti? U centralnom delu grada, u blizini lavirinta teheranskog bazara nalazi se Palata Golestan, posljednje uporište perzijske dinasije Kadž, čiji su vladari sredinom XIX veka preselili prestolnicu Persije iz Isfahana i proglasili Teheran svojom novom prestonicom. Golestanski kompleks sastoji se od 17 različitih zdanja uključujući palate, dvorane, odmorišta, galerije i muzeje. Kao i mnoge palate u Iranu i ova je prepoznatljiva po zidovima i plafonima ukrašenim hiljadama umetnutih ogledala. Palata Golestan je na listi UNESCO-ove svetske baštine. Muzej tepiha je takođe znamenitost Teherana, kao i Šahova džamija, Muzej dragulja, u kojem je najveća kolekcija nakita u svetu, s nekim od najkrupnijih primeraka dragog kamenja. Među spektakularnim draguljima je i najveći nebrušeni rubin na svetu, najveći ružičasti dijamant (Morska svetlost), ali i i zlatni globus težak 34 kilograma i optočen sa 50.000 komada dragog kamenja. Naravno, Iranci će vas obavezno odvesti da posetite Homeinijev mauzolej, gde se u junu ove godine dogodio teroristički napad, a nakon kojeg u ovoj zemlji i dalje poručuju da im teroristi ne mogu ništa. "Neka dođu, čekamo, ih", kaže i direktor najuticajnije novinske agencije Irna Muhamed Hodadi, koji je inače diplomata i čovek od poverenja predsednika Rohanija. S ponosom ističe u razgovoru sa srpskim novinarima da je to prvi teroristički napad koji je "prošao", jer, kako objašnjava, čak 120 puta su do sada pokušali, ali su bezbednosne službe Irana bile uspešnije. On u razgovoru za srpske medije ne isključuje da su, prilikom svih tih pokušaja, teroristima pomagali i pojedini stanovnici Irana, dok se u vreme napada u junu na zgrade parlamenta i mauzoleja u Teheranu, pominjalo da su napad izveli možda Kurdi, a onda možda i Narodni mudžahedini, organizacija nastala u Iranu koja se oštro suprotstavlja aktuelnom režimu, a koja je u međuvremenu utočište našla u Albaniji. Većina Iranaca na terorizam, međutim, odgovara tvrdnjom da ih on čini još odlučnijim u borbi protiv regionalnog ekstremizma i nasilja, a verski poglavar Ali Hamnei je nakon junskog napada poručio da će Iran još većom snagom i jedinstvom "skršiti neprijateljske zavere". S tom idejom i velikim poverenjem i poštovanjem zato svakodnevno Iranci u ogromnom broju posećuju Homeinijev Mauzolej, a s druge strane, pred Parlamentom je, kažu, obezbeđenje uobičajeno, kao i pre napada, "ništa suvišno", objašnjavaju. Inače, Mauzolej Ajatolaha Homeinija je gigantska građevina u kojoj se pored grobnice lidera Islamske revolucije 1979, nalaze i tržni centar, fakultet za islamske studije, kulturni centar, kongresni centar i parking za 20.000 automobila. Prema pisanju New York Times-a, iranska vlada je za ovaj projekat izdvojila dve milijarde dolara. Toranj Milad, visok 435 metara, jedna je od najviših građevina na svetu, a glava tornja se nalazi na oko 300 metara visine, ima 12 spratova, i tu su smešteni restoran, hotel sa pet zvezdica i trgovinski centar. Toranj se vidi gotovo iz svakog dela grada i odlična je pozicija za snimanje panorame Teherana. Najveći bazar, smešten u južnom, siromašnijem delu grada, ima deset kilometara natkrivenih ulicica i mračnih prolaza, načičkanih tezgama i malim dućanima, a količina ljudi koji se tuda muvaju, trguju i pregovaraju svakog dana neverovatna je i apsolutno neshvatljiva za ljude s drugih meridijana. Osim što je turistička atrakcija i izvor svakojake robe, Bazar je imao značajno mesto 1979. kada su trgovci organizovali generalni štrajk i tako jasno stali na stranu Ajatolaha Homeinija u prevratu koji se zatim dogodio, a u kojem je svrgnuta s vlasti dinastija Pahlavi. Teheran, međutim ima i blještave i moderne tržne centre, a bankomati su na svakom koraku, ali primaju samo domaće kartice. Strane, naime, ne prolaze, jer zbog sankcija Iran nema međubankarske odnose, pa većina svetskih banaka zazire da trguje na taj način s Iranom, bojeći se da i same ne potpadnu pod neki vid sancija SAD. Pojedine države u poslednje vreme pokušavaju da taj problem reše bilateralno, uspostavljajući međubankarski promet, što je, recimo, već učinila Slovenija, a prema rečima našeg ambasadora u Teheranu Dragana Todorovića, na sličan potez se sprema i Srbija, što podrazumeva pre svega dogovor centralnih banaka dve zemlje. Izvor B92
  45. 10 points
    Јуче смо имали изузетну прилику да обиђемо манастир Лелић, са нашим братом Миодрагом. Целивали смо мошти светог владике Николаја и обишли манастирски музеј. , На сликама можете да видите оргиналне фруле на којима је свирао наш свети владика, његове одежде, митру светог владике,... ж и ову малу гипсану макетицу, која нам сведочи о силини духа, нашег светог владике, Николаја Велимировића. Иначе, манастир Лелић, грађен је и животописан, по узору на Охридске цркве, јер је владика Николај боравећи тамо, исте узео за узор. Ето, ако већ нисте били, препоручујем вам да га обавезно обиђете.
  46. 10 points
    Ништа лепше него кад се комуниста опамети.
  47. 10 points
    #paprika #autumn🍁 #food #coffiee #coffieecup #foodporn #dolcevita #enyoinglife
  48. 10 points
    „Препустили смо Божјој вољи, а Господ уређује све. Тамо где се живот рађа, рађа се све: и здраље и материјално благостање“, каже за Југмедиу Далибор, који је, иначе, први парох у храму Свете мученице Параскеве у Бошњацу. Далибора и његову супругу Тамару (29) из Жедника код Суботице, спојила је најпре музика, а потом и традиционалан начин живота, научен од малих ногу. Упознали су се у Сремским Карловцима певајући у црквеним хоровима, па је Војвођанка убрзо кренула за својим изабраником. Сада њихов веома скормно опремљен парохијски дом красе петоро веселих главица са коврџавим косама, а Тамара је, чак, недавно постала дипломирани психолог, прекидајући учење само док деца не напуне пар месеци. Крала сам време док су деца спавала“, каже. Упркос хармоничном браку пуном љубави, Стефановићи су се ослонили и на „сервис“ баке Зорице и деке Зорана. „Свако наредно дете је некако било мирније, питомије. Старија деца чувају млађу. Некако, као да су зрелији од вршњака. То је вероватно резултат живота у вишечланим породицама, где су бака и дека додатна подршка и стабилност“, објашњава отац Далибор. Деца одрастају у споља прелепом парохијском дому, унутра у собама где је Далибор једва наговрио Тамару да простре тепих макар у дневној соби. Клинци и клинцезе овде не гледају телевизор јер телевизор једноставно не постоји у Дому овог брачног пара. „То је наша заједничка одлука. Старија деца користе дозирано интернет и нису необавештена, али смо против тога да време троше гледајући по цео дан у екран. Ми читамо, причамо, певамо духовне и изворне песме и израђујемо предмете по њиховом избору. Не дозвољавамо да нам телевизија диктира живот. Једноставно, пратимо дечје таленте“, објашњава брачни пар. Парох Далибор често држи проповеде о неопходности рађања и одгоју деце. Његов и став његове супруге је да би сваки брачни пар требало да има макар троје деце. „Превише се сада калкулише, а измиче нам оно што је битно и што је лепо, па тако остане оно што не испуњава. Истина је да више деце представља велики терет, али остаје и велика пуноћа у души, па ја мислим да је троје деце онај минимум коме треба да тежи сваки брачни пар, онај ко нема пробелма са зачећем“, мишљења је Тамара. Многочлане породице упућују на блискост и међусобну помоћ, додаје Далибор, који оцењује да је у српском друштви завладао индивидуализам. „Родитељи желе једно дете како би били у стању да му обезбеде баш све услове. А када се усмеримо том циљу, он некако измиче. Треба да нас воде виши циљеви, служба Богу и народу коме прети нестајање. Једно дете је – себичност, двоје – завист, а где су троје ту је већ љубав. Јер, у вишечланим породицама је здравији амбијент, атмосфера за њихово ментално и физичко напредовање“, мишљења је Далибор, који на констатацију да многи његови пријатељи имају само по једно или двоје деце, каже да „мора да се сведочи примером“. Далибор је унук познатог лесковачког свештеника Саве Аврамовића, син његове најстарије ћерке Зорице, па је и нормално што он рађање и решење евентуалних проблема са зачећем, везује за исповедање и духовну равнотежу. „Проблеми нерађања нису само материјане природе. Разлози су у духовној сфери, све се негде ту најпре одигра. То видим из исповедничког искуства“. А онда говори, наглашава, као свештеник. „Тамо где се абортусима уништавао живот, потомци, као по правилу, имају проблема са потомством. Зато је важно иповедање, опуштање. То се негде одрази. Имао сам такво искуство где су током исповедања брачни парови доживели духовни преображај и без лечења добили децу, јер се то духовно стање одрази и на физичко“, прича отац петоро деце и свештеник Далибор Стефановић, чију сваку изговорену реч подржава и допуњује Тамара. Остављамо Стефановићеве у њиховом малом рају, осећајући да је сувишно питање о шестом детету, готово уверени да би уследио одговор о Божјој вољи. Милица Ивановић Изворник: http://jugmedia.rs/se-zivot-radja-zdravlje-blagostanje/
  49. 10 points
  50. 10 points
×