Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • александар живаљев
    александар живаљев

    Владимир КОЛАРИЋ: "ОСТРВО" - ФИЛМСКА ИКОНА ПРАВОСЛАВНОГ МОНАШТВА

      Уз, поновно гледање сјајног филма "Острво"

      предлажемо Вам да прочитате есеј који је поводом њега написао драматург др Владимир Коларић.

    Са тигром у кавезу

    (о филму ОСТРВО Павела Лунгина)

     



    Изразита компетенција редитеља Павела Лунгина, прецизан, дијалошки и визуелно избалансиран сценарио Дмитрија Собољева, те присуство музичких и филмских звезда (Пјотр Мамонов, Виктор Сухоруков, Дмитриј Дјужев), довољан су, рекло би се, предуслов за ванредан успех филма „Острво“ код публике, критике и на фестивалима.

    Феномен овог филма, међутим, знатно превазилази ове почетне, „продукцијске“, критеријуме за процену и вредновање једног филмског дела. Нова империјална Русија своју популарну културу, бар у домену филма, темељи на апсобовању неколико различитих културолошких парадигми: 1) жанровске прецизности и продукционе супериорности Холивуда, уз „француско“ интелектуализовање и иронизовање холивудских образаца, 2) наново легитимизованог наслеђа совјетске кинематографије, са њеним достигнућима на пољу конституције кадра и глумачког представљања, али и њеном „државотворношћу“, 3) читавог низа концепата и идеја присутних у савременој Русији (привидног и жељеног) политичког и културног консензуса. Ове идеје и концепти који обликују идеологију савременог руског филма, крећу се од псеудо-либералних, преко пара-совјетских, нео-патриотских и евроазијских, све до, за филм „Острво“ кључне, идеје православног догматизма. То је монашка идеологија „старчества“, живота у непрестаном подвигу чији је циљ обожење, благодатно сједињење човека са Тројичним Богом, учешће човеково у божанском животу путем испуњења благодатним енергијама Светога Духа.

    Иконички допринос овог филма, несумњивог ремек-дела, заснива се најпре на изузетно уверљивом кинематографском представљању монаштва. У недостатку жанровског филма на Истоку, православно свештенство и монаштво никада није до краја иконографски конституционализовано, никада није остварен његов пун кинематографски и иконички потенцијал. Најпознатији до сада филм који тематизује монаштво, „Рубљов“ Тарковског, добар је пример неуспеха по овом питању, с тим што треба речи да кинематографски третман монаштва, као ни руског средњовековља, није ни био циљ Тарковског: њега је интересовала алегорија о положају уметника у Совјетском Савезу, као и позивање на повратак некој сасвим магловитој идеји духовности. Ово не оспорава допринос Тарковског руској и светској кинематографији, већ само указује на беспредметност сваког поређења „Рубљова“ са филмом „Острво“, чему радо прибегавају мање пажљиви рецензенти.

    Уместо инсистирања на иконичности и онтологији филмске слике, до сада најуспешнијим средствима за пројављивање духовних реалности на филму, редитељ Лунгин се опредељује за прецизно вођење филмске приче, доследно придржавање сценарија и озбиљан рад са глумцима. Лунгин свој циљ види у остварењу пуне комуникације са гледаоцем. Без сувишних расправа о односу религије и културе, вере и знања, догме и предрасуде, уметности и канона, Лунгин, једним здравим инстинктом, прави филм за биоскопе. У центру његовог филма, визуелно и наративно, је човек, као у центру сваког правог филма, али човек у тежњи (скоку, по-двигу) ка божанском, богочовек а не човекобог, човек православне антропологије дакле, литургијски човек. Лунгин се труди да његово дело, као и литургија („народно дело“ у преводу са грчког), буде доступно свима, да нико не буде искључен. То је тек делимично добар комерцијални прорачун, а већим делом производ једне више свести, не без дотицаја са благодаћу Духа Светога, који „дише где хоће“.

    Избор глумачких звезда такође је прворазредни комерцијални адут, али Лунгин као француски (и амерички) ђак зна да звезда може оно што обичан глумац не може. Мамонов је звезда зато што се у кадру заиста моли, уместо да глуми молитву, Сухоруков је звезда зато што му је довољан само говор тела (оно што филм толико воли), да представи свој сложени лик, уместо дугачких вербалних тирада и потенцираног „уживљавања“ у нешто у шта се као обични смртници и лаици ионако не можемо уживети. Уживљавање је у православној перспективи онтолошка категорија, као додир са божанским, и сваки покушај његовог подражавања у естетском, само мути чистоту уметничког дела чији је циљ састваравање Господу и сведочење живота у Христу.

    Сценарио Собољева заснован је на темељном ишчитавању многобројне, данас доступне, „старческе“ литературе, што доказују и ударне секвенце овог једноставно структурисаног филма. Редом, секвенца са носећом девојком слави живот и подсећа на суд, док она са лажном удовицом упозорава да су страх Божји и љубав једно те исто, а да је сусрет са Богом понекад једнак сусрету са тигром у кавезу. Секвенца са исцељивањем дечака ставља нас у улогу сведока (мартира, мученика) и предочава да причешће није „награда, него лек“. Сцена са егзорцизмом, на крају, указује да је уз покајање све могуће.

    Овај филм о покајању, узнет на ниво поп-културног артефакта, значајан је догађај у историји руског и светског филма. Он, уз још нека савремена остварења, сведочи о настанку једне нове културе, прилагођене времену које долази.

     

     

     

     

     

     

     

     

     



    Sign in to follow this  
    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника


    Не знам под којим именом ћу се овде појавити јер једно време нисам могао под својим,не знам зашто.Због тога ћу написати - ја сам Жељко Познановић из Београда.О неким стручним филмским стварима о којима Коларић говори нисам компетентан да ја говорим па и нећу,али сматрам да је Коларић можда и несвесно рекао неколико великих истина које разјашњавају овај филм до краја и неке недоумице које су се појављивале код управо православних гледалаца..Аутор есеја веома је добро приметио да се режисер упознао са литературом житија светих, боље је рећи него старческом .Толико се добро упознао да је филм житијно-типолошки што је просто невероватно да неко успе да сними и то још човек коме например агиографија није струка.Као да му је консултант био Топоров или неко од највећих стручњака за средњовековну руску књижевност.То да неко успе да направи филм у форми типолошког житија данас је чудо Божије.Постоје тако типови житија покајника,оних који су били побожни од малена,светих владара,епископа,мученика.Не знам да ли је неко у стању данас да напише и такав роман.Дакле снимање овог филма и сам филм је ремек дело.Поготово што Коларићјасно,гласно и храбро каже да је ово филм за гледање за биоскоп-Дакле да доводемо ствар до краја комервијални филм.Направити житијни комерцијални филм је чудо-Зашто је то битно.Многи православни гледаоци са којима сам причао гледали су овај филм из 2006 и филм Цар из 2008.У филму Цар Лунгина, не само да је сама идеја царства,па тиме и државе приказана карикатурално него су и искривљиване и историјске чињенице.Једноставно поједини људи који нису стручњаци ,а филмови се и не праве за стручњаке него за гледаоце ,гледали ова два филма доживљавали су некако у пару.Па су се многи након филма Цар из 2009. разочарали у филм Острво гледајући Лунгина као проповедника анархизма и антидржавности где је једино решење одлазак на пуста острва.Овај Коларићев есеј руши ти предрасуду Филм Острво је једноставно генијална и прецизна уметност, а не део неких идеолошких пројеката.

    Исправно је и то да ми немамо идеју о средњовековном православном монаштву па немамо ни о Византији.Средњи век увек замишљамо као запад.

    Добро је да је Коларићна писао да је филм ''Рубљов'' један велики неуспех.Ту колико се сећам Андреј Рубљов чак и убија човека.Да ли је Тарковски проблематизовао положај уметника у СССРу па нисам баш сигуран.Наиме он је тражио веру и одлазио код православних духовника.Али све је то била нека магловита духовност.Он не само да није био православан него није био ни просто речено религиозан човек.Сећам се читао сам у ''Руској мисли'' париском руском емигрантском и антисовјетском часопису последњи интервју са Тарковским пред смрт.Добијао сам редовно тај часопис.И интервју са Тарковским.Овде је нарочито од Жарка Видовића приказиван као православан,чак као апологета православља.Дакле у интервјуу пред саму смрт неколико дана ,пошто је боловао од рака,Тарковски говори како је ишао код православног митрополита Антонија(Блума) титуларно сурошког у ствари лондонског као је сам рекао да га митрополит увери да се причести јер сам себе не може да увери.И шта се дешава.Он каже митрополит није успео да ме увери да пред смрт треба да се причестим.Чак мало и бизарно.И зашто иде у Лондон зар у Русији нема духовника.

    У сваком случају хвала Павлу Лунгину на генијалном филму'' Острво'' и Владимиру Коларићу на јасним објашњењима.

     

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    Не капирам,откуд некоме идеја да је "Рубљов" неуспех??!

    То што не говори експлицитно о некоме подвижнику старцу, на које се православни по дифолту ложе, не значи да има мању вредност ,било да је реч о уметничком или духовном садржају...

    Па цела прича рецимо са клинцем који  по први пут сам лије звоно,је толико моћна и јака, да естетски и уметнички не може да му парира ниједна сцена из Острва...

     

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites


    Креирај налог или се пријави да даш коментар

    Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

    Креирај налог

    Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

    Региструј нови налог

    Пријави се

    Већ имаш налог? Пријави се овде

    Пријави се одмах




×