Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Поуке.орг инфо

    Творац и методолошки натурализам природних наука

      У дијалогу вере и атеизма често се у неку конструкцију аргумента увлаче и природне науке. Свакако, дијалог теологије и природних наука је једна здрава и неопходна тема. Међутим, тај дијалог уме да буде псеудо дијалог који се претвара у злоупотребу и идеологизацију саме науке. Заиста, наивна је вера неких атеистичких мислилаца да напредак природних наука обесмишљава или да на било који начин може пољуљати веру у Бога Творца. Такво потезање за науком као аргументом у одбрани тврдње да „нема Бога“ пре сведочи о неспособности да се разуме сам карактер и домет научног мишљења и научног метода као таквог. Та зачуђујућа и помало комична неспособност интелигентних људи доводи до једног или/или односа науке и вере. Не иде ти наука? Покушај са религијом, честа је парола савремених атеистичких промотера.

    Овакво упадање у ватру и увођење природних наука у ту ватру је потпуно погрешно и са самом науком нема ништа. Међутим, многи међу верницима и атеистима, позивајући се на науку, не осете ту танану границу када из сфере науке прелазе у сферу философске спекулације, па и својеврсног идеолошког надмудривања. Како бисмо расветлили однос Бога Творца и природних наука, анализираћемо тај однос са становишта хришћанске теологије и са становишта самог научног метода. У текстовима који следе, циљ нам је да укажемо на погрешно довођење у однос природне науке и вере (теологије), да укажемо на проблем претварања науке у својеврсну задрту идеолошку (атеистичку) догму, која са самом науком нема ништа. Наравно, не споримо ничије право на имање својих идеолошких догми и на управљање свог личног живота са њима. Споримо право да се те идеолошке догме поистовећују са заједничким добром – природним наукама. Наука није исто што и атеистички поглед на свет и научник не мора нужно бити атеиста.
    Можда најбољи пример погрешног уплитања природне науке у аргументацији између вере и атеизма представља спор између тзв. „креациониста“ и „еволуциониста“. У појашњењу морамо кренути од самих израза и појмова које они означавају, како бисмо избегли погрешно разумевање свега онога што ћемо даље говорити. Са једне стране, ми ћемо овде износити ставове против псеудо-креационизма. Верујући човек, хришћанин и православни теолог исповеда веру у једнога Бога Оца, Творца неба и земље.Да ли онда можемо критиковати креационизам, ако исповедамо Креатора? Да, можемо критиковати псеудо креационизам како бисмо кристалисали прав и здрав креационизам који сами исповедамо. Предмет критике је, дакле, тежња да се исповедање Бога Творца поистовети са научним исказом, да се окује у оквире природне науке, где методолошки, па ни теолошки гледано, не може припадати.
    Са друге стране, критиковаћемо и еволуционизам, али не у намери да анализирамо саму теорију еволуције – научницима остављамо да ту теорију бране или оповргавају научном методологијом. Оно што ћемо ми критиковати јесте идеологизација наведене научне теорије и њено увођење у сфере у којима она нема, нити може имати било какве одговоре. Нажалост, еволуционизам све чешће у главама неких људи престаје да буде научна теорија и почиње да бива изам, идеолошки поглед на свет којим се намећу одговори на питања која знатно прелазе јасне методолошке оквире и интересовања саме науке. Проблем настаје онда када се тај изам прогласи за објективну научну истину, са подразумеваном обавезношћу за све, а критика истог се сматра за идеолошки напад на саму науку.
    Кренимо редом. Најпре одговоримо на питање метода природних наука. У природним наукама влада методолошки натурализам. Шта то значи? То значи да природне науке природу и њене појаве објашњавају трагајући за природним законитостима и природним механизмима. Другим речима, природу објашњавају њом самом. То и значи методолошки натурализам, од латинске речи natura што значи природа. Дакле, научни метод природних наука не дозвољава самој науци да појмовно оперише са било чим што би било изван зоне природе и природног, односно са нечим што је натприродно.


    Шта онда ово значи у вези са Творцем и какав је статус креационизма као става да је Бог Творац света? Креационизам је легитиман теолошки и философски став. Не само легитиман као слободно право на веру, већ и философски веома добро утемељен. Међутим, креационизам није и не може бити научна теорија нити пандан некој научној теорији. Зашто? Зато што оперише са појмом интелигентног Творца, односно Бога. Оперише са појмом натприродног, нечег што је изван сфере природног за коју је чврсто везан научни методолошки натурализам. Гледано са хришћанске теолошке позиције, није могуће опојмити Бога у методолошкој редукованости природних наука. Такав поступак био би не само псеудо наука већ, са православне теолошке тачке гледишта и јерес. Објаснимо и зашто.


    Прво, креационизам који би претендовао да буде научна теорија био би заправо псеудо наука. Ово из разлога што креационизам у свом објашњењу неке природне појаве уводи појам до којег се као таквог не може доћи методолошким натурализмом природних наука. То је појам Бога или интелигентног Творца, који као такав не припада природи на коју је редукована наука својим методом. То посебно важи ако под Богом подразумевамо хришћанског Бога откривења, који је оностран свету, а уз то још и слободан у својој творачкој делатности. А обично се такав појам Бога и подразумева у оном креационизму који претендује да заузме место научне теорије и који потиче од фундаменталних хришћанских групација (хришћанских секти) у Сједињеним Америчким Државама. Дакле, не може се од природне науке, чије „очи“ представљају њен метод, а то је методолошки натурализам, очекивати да у природи коју описује „види“ Бога и Творца. Зато што Бог и Творац није део природе коју описује наука, и на коју (природу) је редукован њен метод као методолошки натурализам. Просто речено, грешка оног типа креационизма који претендује да буде научна теорија је у томе што појмовенатприродног уводи у област која је стриктно редукована својом методом на природно. Дакле, грешка која такав креационизам чини псеудо-науком је грешка у самој методи, односно у методолошкој неконзистентности. А научни метод представља суштину саме науке. Уколико је он погрешан, научни исказ губи своју суштину, односно губи своју научност и постаје псеудо наука. Међутим, то не значи да је креационизам обавезно жигосан као псеудо-наука: не, прави и здрави креационизам то није јер не претендује да буде поистовећен са исказом природне науке.


    Остаје, дакле, легитиман закључак да, рецимо, комплексност живота, информације у ДНК молекулама, комплексност космоса, подешеност космолошких константи и др. изазива неко лично усхићење и зачуђеност који воде до закључка о узвишеном Творцу. Међутим, такав закључак не може да претендује да буде научни закључак. Јер, до таквог закључка није могуће доћи методом природних наука, односно методолошким натурализмом који научни говор и научно закључивање чврсто држи у оквирима природних закона и природних механизама. Бог Творац није нити природни закон, нити природни механизам. Отуда, неухватљива је за науку не само његова природа или суштина, већ и његова енергија, његово дејство. Због тога, сваки говор науке природне појаве мора објашњавати искључиво природним законима и природним механизмима и њиховим дејствима. Задатак науке, у жељи да објасни неку природну појаву и јесте откривање тих природних механизама и њихово објашњење.


    Због свега овога не треба да чуди зашто, рецимо, природна наука, абиогенетска теорија (теорија о настанку живота) говори о спонтаности настанка живота. Она, кроз свој метод и не може да види друго осим да закључи о спонтаности. Наука не може да ту спонтаност заменим узроком који би биовоља Творца. Не може, јер воља Творца није некакав природни, тварни ентитет којег би наука могла да открије и који би могла да еспериментално понови и испита. Последњи узрок који наука види је некиприродни механизам. Међутим, легитимно је говорити да иза спонтаности коју наука види и иза природног механизма који она види стоји воља Творца, али такав закључак измиче научној сфери и улази у сферу теологије и философије. И ова позиција, ова суптилна дистинкција између научног и теолошко/философског је суштинско место које раздваја „псеудо-науку“ креационизам од „правог и здравог“ креационизма.


    Дакле, закључак је једноставан: креационизам као теолошка и философска теорија настанка света је потпуно легитиман, али креационизам као научна теорија није. Не зато што су теологија и/или философија у сукобу са природним наукама, већ зато што им се сфере питања, појмова и теоретског поступања не поклапају. Могућа је комунакција тих сфера, али није могуће њихово мешање. Због тога, теологија и/или философија нису конкурент природним наукама и обрнуто. У остом смислу, није научно легитимно теорију еволуције нападати теолошком аргументацијом, већ искључиво другом научном теоријом, критиком која је стриктно заснована на рационалном дискурсу у оквиру научне методе.


    Са друге стране, нема разлога ни да хришћани осећају потребу да их било ко „брани“ од ставова науке. Наука не може угрозити веру, ако се зна да наука не задире, нити због свог методолошког натурализма може задирати у било какво питање Бога. Наука, као таква, је слепа за Бога. Међутим, човек научник може бити верник и ту нема никакве контрадикције. Управо зато што не постоји преклапање и мешање науке и вере, могућа је њихова несливена комуникација унутар једне личности, једног човека који мисли. Тај човек свакако може бити и научник. У научном домену он ће се ограничити на методолошки натурализам, а као верујући и теолошко/филосфски мислећи човек продужиће иза тога и, остављајући за собом методу природних наука, угледаће вољу Творца. Опет, са друге стране, као научник, то своје виђење воље Творца никада неће прогласити за научни закључак, нити ће на било који начин уплитати Творца у науку, остајући доследан суштини науке, њеном „виду“, њеном методу без којег она не може постојати, а то је, као што смо навели, методолошки натурализам.


    Овакво јасно разликовање и непреклапање сфера теологије и природних наука битно је како за саму природну науку, тако и за теологију. Природне науке функционишу и њихова сазнања доносе благодат човеку само онда када је наука верна свом методу, свом методолошком натурализму. Са друге стране, неухватљивост Бога методолошким натурализмом природних наука сведочи суштину онога што хришћани верују – разлику природе Бога и природе творевине. Бог којег би „угледао“ методолошки натурализам не би био хришћански, библијски Бог откривења – то би био створени бог или богови, каква су и била паганска божанства изникла из прахаоса који је заједничко порекло и људима и свеколикој природи. Због тога, поклоњење богу/боговима које би „верификовао“ методолошки натурализам за хришћане би био јерес. О овоме свакако треба да размишљају хришћани када покушавају да свог Бога откривења, слободног Творца, на силу угурају у природну науку.
     
     преузми pdf

    Александар Милојков

     

    Објављено у Православном Мисионару

    Измењено од Поуке.орг инфо





    Повратне информације корисника




    Желео бих да подесетим на Други закон термодинамике који гласи: ''Сваки затворени термодинамички систем тежи ка равнотежном стању.'' при чему је термодинамички систем сваки физички систем који се састоји од јако великог броја тела

    Узмимо да је термодинамички систем једна кутија у којој се налази јако велики број куглица. Половина куглица је  беле, а половина црне боје . Замислимо да се куглице налазе у кутији у два реда, при чему су у првом  случају све беле куглице горе, а све сиве куглице у доњем слоју . Када протресемо кутију куглице се измешају – што је приказано на .  Ако је број куглица јако велики поставља се питање које од два стања је равнотежно, а које је неравнотежно  термодинамичко стање. 
    Међутим и за овај систем важи  Други принцип термодинамике. Дакле, када се кутија протресе термодинамички систем куглица тежи да пређе у равнотежно стање.  Притом можемо закључити да ће тада систем увек тежити да пређе у неко од измешаних стања , док је прелазак у уређено стање  врло невероватно. Ако је број куглица у кутији јако мали – тада ипак постоји реална могућност да се куглице врате у првобитно уређено стање – па ће се то повремено и десити. Међутим, што је број куглица већи то је овакав догађај невероватнији. На крају, ако је број куглица довољно велики да представља термодинамички  систем, постојаће и даље вероватноћа поновног уређивања куглица, али тако малена да се реално то никада неће десити. 
    На сличан начин, постоји извесна мала вероватноћа да се сви молекули ваздуха у једној соби, случајних хаотичним кретањима окупе у једној половини те собе, док би притом у другој половини настао вакуум. Међутим вероватноћа равномерног распореда молекула гаса у соби је много већа, па до оваквих равномерних распореда увек и долази. Овде се може приметити да су куглице у равнотежном стању када се нађу у измешаном стању, тј. у хаосу, док је неравнотежно стање када се налазе у стању реда. Ово је још један начин за распознавање неравнотежног од равнотежног стања  термодинамичког  система.
    Дакле: хаос у Т – систему представља његово равнотежно стање, док ред представља неравнотежно стање Т – система.

    Значи када нам се поцепају драге ципеле или фармерице или поквари ТВ или компјутер – то је само последица тежње оваквих високо уређених система ка равнотежном стању, тј. ка хаосу. То даље значи да се људски рад може сматрати уређивањем природног хаоса, на шта нам природа узвраћа кварењем тог реда – а у складу са Другим  принципом термодинамике.

    Сада ћемо се позабавити појмом термодинамичког процеса, то је процес у коме термодинамички систем прелази из једног темодинамичког стања у друго.

    Сви термодинамички процеси су неповратни.  Процес би био повратан ако би систем прво прешао из једног стања у друго кроз низ међустања, а затим се преко истих међустања спонтано уназад вратио у почетно стање.
    Пример би могао да буде поново термодинамички  систем двобојних куглица , при чему би њихов број морао да буде јако велики. Ако протресемо кутију са уређеним куглицама доћи ће до неког њиховог хаотично измешаног распореда. Никакво даље трешење ове кутије неће довести овај термодинамички систем у почетно уређено стање, што потврђује почетни став да су термодинамички  процеси неповратни.
    Термодинамичке процесе можемо поделити на:
    -  процесе у којима термодинамички систем прелази из неравнотежног у равнотежно стање у складу са Другим принципом термодинамике и то су најчешћи процеси  и
    -   процесе у којима термодинамички систем, насупрот Другом принципу термодинамике, прелази из равнотежног у неравнотежно стање и постоје две врсте оваквог процеса: флуктуације и пертурбације.

    Флуктуација је случајан прелазак термодинамичког  система из равнотежног у неравнотежно стање. Овакви процеси су ретки, али су могући јер увек постоји извесна мала вероватноћа оваквих догађаја.
    Пертурбација је намерно споља изазван прелазак термодинамичког система из равнотежног у неравнотежно стање. Дакле, сваки људски рад који је усмерен ка прављењу реда у природном хаосу је пример за пертурбацију.
     

    Ми, као хришћани, верујемо да настанак света није плод случајности, те можемо да кажемо да је то једна пертурбација. Вероватноћа таквог дођаја је далеко већа него вероватноћа да је свет настао флуктуацијом  како атеисти сматрају.

    ***

    Из овога можемо да видимо и један аргумент у прилогу ''смртности по природи'' човека. Наиме, и човек, пошто је  саздан из небића, предтавља неравнотежни термодинамички систем, који опет по Другом закону термодинамикетежи равнотежном стању-што и преставља смрт-да се врати у земљу из које је узет. Опет, ми као Црква имамо решења за овај проблем, а то је да смо у заједници са Нествореним Богом који је васкрсао, како ни један закон није изнад њега. 

     

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    "Смртност по природи" није увид теологије већ науке, тако да никаквог преклапања ту нема. То што теолози у свом дискурсу користе увиде науке не значи да се наука и теологија преклапају. Ни Свети Атанасије Велики, који је говорио "смртни смо јер смо ствпрени" није тај закључак извукао из неког натприродног откривења већ из посматрања природе.

     

    Одговор на констатацију о "делимичном преклапању" природних наука и вере (теологије):

    Вера, односно теологија, или тачније речено верник, теолог на основу творевине закључује о постојању Творца. То није спорно. Такође, Књига Постања говори о постанку света, ни то није спорно. Проблем је што постоји неразумевање да говор Библије није научни говор. Не може се "тада рече Бог нека буде..." прогласити за научну истину. Управо зато што је наука дефинисана својим методом - методолошким натурализмом. Не постоји могућност опојмљивања Бога окткривења ако се водимо таквом методом. Такође, закључак верника да творевина сведочи Творца је легитиман, али као такав не може да буде научни закључак. Јер, Библијски Творац не може да буде верификован методолошким натурализмом природних наука.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    Теологија тврди да смо смртни јер смо одвојени од заједнице са Богом. Да видим како ћете методом природних нука ово доказати? А да је смрт природна, за то није потребна теологија. То наука сама добро види и објашњава.

    Теологија, овде конкретно, бави се матафизичком позадином природних феномена које природне науке објашњавају као такве, као природне феномене, без могућности уплитања у мета питања самих феномена природе.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 3 часа, Страле рече

    Ми, као хришћани, верујемо да настанак света није плод случајности, те можемо да кажемо да је то једна пертурбација. Вероватноћа таквог дођаја је далеко већа него вероватноћа да је свет настао флуктуацијом  како атеисти сматрају.

    Jel ovo znači da je Bog stvorio svet perturbacijom već nečeg postojećeg?

    Ako jeste ko je stvorio to prethodno stanje?

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 9 минута, VaSa110 рече

    Jel ovo znači da je Bog stvorio svet perturbacijom već nečeg postojećeg?

    Ako jeste ko je stvorio to prethodno stanje?

    Не. Он ствара ни из чега. Али оно што је пертурбација јесте та промена претходног стања када ништа сем Њега није постојало и стања у којем постоји свет.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 2 минута, Страле рече

    Не. Он ствара ни из чега. Али оно што је пертурбација јесте та промена претходног стања када ништа сем Њега није постојало и стања у којем постоји свет

    Perturbacija na ništa? :scratch_head:ne_shvata

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 1 минут, VaSa110 рече

    Perturbacija na ništa? :scratch_head:ne_shvata

     

    пре 3 часа, Страле рече

    Пертурбација је намерно споља изазван прелазак термодинамичког система из равнотежног у неравнотежно стање.

    У нашем случају равнотежно (почетно)  стање је било то стање пре стварање. Ништа сем Бога није постојало.Такод а би би се пре рекло пертурбација ни из чега на нешто, тј. свет.

     

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 1 минут, Страле рече

    У нашем случају равнотежно (почетно)  стање је било то стање пре стварање. Ништа сем Бога није постојало.Такод а би би се пре рекло пертурбација ни из чега на нешто, тј. свет.

    "Пертурбација је намерно споља изазван прелазак термодинамичког система из равнотежног у неравнотежно стање. ............... "

    Jel ti to mene malo zaj.......

     

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 5 минута, VaSa110 рече

    "Пертурбација је намерно споља изазван прелазак термодинамичког система из равнотежног у неравнотежно стање. ............... "

    Jel ti to mene malo zaj.......

    Ово је заиста констуктивно. Кад боље размислим да ли би могли оно што је било пре стварања назвати термодинамичким системом, или би то аутоматски значило да је постојала нека праматерија за ставарње, о којој нема гвора ако говоримо о стварању ни из чега.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 18 минута, Страле рече

    Ово је заиста констуктивно. Кад боље размислим да ли би могли оно што је било пре стварања назвати термодинамичким системом, или би то аутоматски значило да је постојала нека праматерија за ставарње, о којој нема гвора ако говоримо о стварању ни из чега.

    Kako to mislis da izvedes? Prvo poredis termodinamicki sistem sa kuglicama i kutijom, sto nije nista priblizno slicno pocetnim uslovima formiranja univerzuma, a sad bi nesto sto je po hriscanskoj teologiji doslovno "nista" da uklopis u termodinamicki sistem?? 

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 10 минута, Страле рече

    Ово је заиста констуктивно. Кад боље размислим да ли би могли оно што је било пре стварања назвати термодинамичким системом, или би то аутоматски значило да је постојала нека праматерија за ставарње, о којој нема гвора ако говоримо о стварању ни из чега.

    Mislim da je vrlo jednostavno: ako prihvatiš da je postojala "pramaterija" tvoja hrišćanska vera otpada jer boga pretvaraš u "naučnika" koji je eto malo eksperimentisao, a ako prihvatiš stvaranje ni iz čega onda nema nikakve perturbacije (ni fluktuacije).

    Inače i perturbacija i fluktuacija su podjednake opcije za ateiste. Tvorac (koji je posledica prihvatanja perturbacije kao načina stvaranja sveta) nije tvorac kako ga hrišćani zamišljaju.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 24 минута, VaSa110 рече

    @Aleksandar Milojkov

    Aco jedno pitanje koje mislim da je zanimljivo.

    Da li je Bog stvarao ili stvorio svet?

     

    Ако мислиш на временско трајање стварања, да ли се ради о тренутку или ипак о дужем временском интервалу, сама Боблија нам не пружа такав одговор. Дани у Књизи Постања дефинитивно нису временске одреднице (Сунце је створено тек четвртог дана, а ипак се дани броје и пре тога). Такође, "Он рече и постаде" не значи нужно да је творачки акт завршен у тренутку, већ Њега (Бога) одређује као узрок ономе што је постало. "Он рече": Он (Бог Отац), рече (Реч Очева, Син) - узрок. "И постаде": творевина као последица деловања узрока (Бога).

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites



    Креирај налог или се пријави да даш коментар

    Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

    Креирај налог

    Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

    Региструј нови налог

    Пријави се

    Већ имаш налог? Пријави се овде

    Пријави се одмах




×