Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Guest
    Guest

    Протојереј Георгије Флоровски о Индији, монофизитима и саборности Православља

      Два писма Архимандриту Софронију (Сахарову)

       

      Писмо прво

      Утисци о Индији. Поље за мисију, која је сада у рукама протестаната. О монофизитима. О магији.

     

     

    New Delhi (Индија), 29 септембар 1961. године

    Драги у Господу оче Софроније!

    Срдачан братски поздрав из Индије. Овде је право лето, сунчано, мада су ноћи хладне. Земља ми се допада, а и народ такође. Само, сиромаштво је овде јавно и народ је изгладнео и неухрањен, но, пре свега, љубазан. Земља није хришћанска. У ваздуху је магија. А на улицама седе хипнотизери змија, и змије играју под фрулом. Поље за мисију је право и дубоко. Но, мисија је – у рукама протестаната, који, истина, проповедају Христа и реч Божију, но у Цркву не приводе, јер су и сами ван Ње.

             После Конференције отићићу на три дана ка малабарским хришћанима, такозваним „сиријским православцима“, то јест монофизитима. Имам тамо неколико ученика из Америке. Но, на њихово сједињење са Православљем мало је наде, али не без наше кривице – инертности и лењости. Сада се развија и расте монофизитски блок – Јермени, Копти, Етиопљани и Малабарци. Ми смо испустили могућност да их привучемо. А Зернов је чак предлагао издати им свештене бедеме Халкидона! О Конференцији нећу писати. Дознаћете од владике Антонија. Ка иступању Московске Патријаршије односим се неодређено: будућност ће показати! Само, није тако лако говорити истину! Општи утисак о Конференцији је суморан („послован“, по нашем – business), и не гледајући на официјалну елоквенцију, дисање Духа се не осећа (тако је, у крајњој мери, за мене). Испод је предходних, делимично и зато, што нема великих људи, сличних покојном архиепископу Михаилу (Константинилису), кога сам веома поштовао и волео. Ово није старачко гунђање, већ тужно признање. Већ 12 –ог одлећем дома. Одговорите на америчку адресу. Предајте мој поздрав м. Јелисавети. 

    Грлим са љубављу. Ваш у Христу Г. Флоровски

    sofronije georgije.jpg

     

    Писмо друго

    Монофизити – одвојена браћа. О забораву васељенскости Православља. О текућим плановима.

     

    Cambridge (Massachusetts, USA), 23. април 1963. године

    ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

    Драги оче Софроније, благословите!

             Срдачно Вас поздрављам са Светлим Празником и шаљем вам братски поздрав.

    У овој години Ви сте мене сасвим заборавили, па и отац Силуан је престао слати „Журнал Патријаршије“.

             О мом путовању у Индију Ви, наравно, знате. Сама Конференција у Њу Делхију, по моме, била је не баш успешна и досадна: уопште није била догађај. И чини ми се да ја нисам једини који тако мисли и осећа. Но, било је веома пријатно срести старе пријатеље, посебно из Грчке, и стећи нове. Смутња у вези са избором новог архиепископа у Атини веома ме је ожалостила. Највише од свега утешило ме је путовање на југ, ка малабарским јаковитима, мада ја и не гледам тако упрошћено на питање о њиховом присаједињењу са нама, као Николај Михајлович Зернов. Када је он био тамо, помутио их је неоснованим надама. Али код њих има пуно истинског благочешћа и још више црквеног живота. За њих се може искрено рећи: одвојена браћа! Одвојена више историјом, него разликом у вери. Но, право и поновно уједињење могуће је само кроз срастање (узрастање)[1], - што је у принципу могуће, мада је и тешко оствариво, јер су они тамо, а ми овамо, - али никако не кроз формални пристанак. Осим мене тамо су била два или три архијереја из Грчке и из Константинопоља, и понеко из московских делегата, између осталих и владика Антоније. Са неким од московских делегата упознао сам се довољно блиско. Неразумевања се нису јављала, јер сам ја грчке „јурисдикције“. Но, архиепископ Никодим ме је веома ожалостио и зачудио својим питањем насамо: „Не жалостите ли се Ви, што нисте у тој Цркви, где сте били крштени?“ – На то сам само са чуђењем одговорио: „Ја никада нисам мислио, да сам крштен у „руској Цркви“, и што таква постоји. Постоји само Православна Црква“. За њега је то било зачуђујуће. Ето, ово умањивање, или у суштини, заборав васељенскости или „католичности“ Православља мене саблажњава и рањава.

             Очевидно је, да је Московска Патријаршија заинтаресована у Екуменском Савету: послат је посебни представник у Женеву, али бојим се, углавном стога, што је тамо грчки епископ Емилијан, веома мио и искрен човек, кога одавно поштујем. Отац Виталије Боровој, који је послан у Женеву, ми се такође допада, и са њим сам пре две године пуно братски беседио. Но, мене жалости, са обе стране, то дуплирање православног представљања, које компромитује јединство Цркве.

             У јуну се спремамо у Европу, углавном у Финску, где рачунам порадити у универзитетској библиотеци – тамо је повећи руски одел, и много старих руских богословских књига и часописа. Крајем августа претпостављамо да ћемо бити у Енглеској, у вези са Конференцијом, и, уколико се да, рачунам да останем у Лондону на неко време.

             Још једном братски поздрављам с Празником. Молим молитве.

             Поздрав од Ксеније Ивановне.

              Са љубављу у Христу, увек Ваш Г. Флоровски.

     

    Са руског превео за Поуке.орг, игуман Петар (Драгојловић)

    Извор: https://azbyka.ru/otechnik/Sofronij_Saharov/perepiska-s-protoiereem-georgiem-florovskim/, Pouke.org

     

     

     


    [1] Овде се руска реч у оригиналу – срастание – може превести са срастање али и са духовно узрастање, а најбоље је оба појма сјединити у један нови и шири појам и превести са обе речи. Дакле, догматски посматрано, најисправније је да се – срастение – протумачи као духовно срастање малабарских монофизита јаковита са Православљем, уз духовно узрастање Малабараца и њихово уздизање до Православља, тј. њихово постепено и дубоко уједињење са Црквом, кроз живи живот и реално исправљање појединих малабарских догматских застрањења. Али, срастање и духовно узрастање које би у том случају било животно, опипљиво и реално, а не формално и спољашње. (примедба преводиоца).



    Sign in to follow this  
    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника


    пре 4 часа, R2D2 рече

    После Конференције отићићу на три дана ка малабарским хришћанима, такозваним „сиријским православцима“, то јест монофизитима. Имам тамо неколико ученика из Америке. Но, на њихово сједињење са Православљем мало је наде, али не без наше кривице – инертности и лењости.

    Jako je malo nade i dobro je o.Florovski rekao zbog nas krivice i lenjosti. Nismo u stanju da ljude ne nazivamo "monofizitima" jer oni nisu monofiziti i ne ispovjedaju jednu prirodu u Hristu. Ali dzaba, pravoslavni ih uporno zovu "monofizit, monofiziti....i bla bla"....

    Inace u ovim crkvama, Jermenska, Koptska, Sirijska, Malabarska itd...takozvani orijentalni, kod njih je mnogo vise one istinske goruce vjere u svakodnevnom zivotu prisutno nego sto je to kod istocnih pravoslavnih hriscana. 

    Na ovu temu sam dosta razmisljao i malo me je ponukalo da se zapitam koja je zapravo snaga Sv.Duha ili koliko su ljudi slabi zapravo. Primjer ovih crkvi, Malabarska je osnovana direktno od apostola Tome, i opstala je 2000 godina uz neke minimalne podjele. Kopti i Sirijci su opstali vijekovima u grotlu islama, Jermeni na margini i u okviru osmanskog carstva i niko od njih nije bio naslonjen na neku imperiju koja bi ih "stitila", bili su prepustetni sami sebi. Nisu se sirili tako sto su neki carevi i velikasi preuzimali vjeru, pa se onda narod po ugledu na njih povodio i pristupao (kao sto je bilo sa Slovenima), vec su primili i drzali vjeru dirketno od apostola i njihovih kasnijih ucenika i njihovih nasljednika. S obzirom da su opstali svo ovo vrijeme, ukljucujuci i nestorijance koji nazalost danas zbog rata u Iraku vjerovatno nepovratno izumiru na tom podruciju, za mene licno nema sumnje da u ovim crkvama postoji blagodat Duha Svetoga sto bi se reklo  i samo tvrdoglavost i gordost starjesina Istocnih Pravoslavnih Crkava sprecava ponovo ujedinjenje jer pametnjakovici ne mogu preci preko nacina na koji se tumaci vjera i jezickih doskocica koje strogo moraju biti izrazene i definisane na grckom jeziku. 

    Inace ove Crkve su pokazatelj kako bi globalno hriscanstvo izgledalo bez Konstantinovog nasledja. To bi bila ostrva vjere razasuta sirom svijeta, ali bez stvarnog politickog, kulturnog i drugog uticaja na drustvo i svijet. Za to je ipak potrebno ukljuciti i politiku u Crkvu, imati pare i moc, imati nekgo vladara i velmozu koji ce se progalsiti vjernikom i uzdici vjeru na drzavni nivo, onda ce ga slijediti nize velmoze u hijerarhiji i na kraju ce se i sam narod povesti za njima. Tako je hriscanstvo ucvrsceno u rimskoj imperiji, a rasirilo se na Slovene kasnije.  

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites


    Креирај налог или се пријави да даш коментар

    Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

    Креирај налог

    Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

    Региструј нови налог

    Пријави се

    Већ имаш налог? Пријави се овде

    Пријави се одмах




×