Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

  • александар живаљев

    Владимир Коларић: Тајна Достојевског и Тајна Цркве

      Приказ др Владимира Коларића књиге оца Дмитрија Григоријева Достојевски и Црква, изворно објављеном у Православљу - новинама Српске патријаршије, бр. 1195-1196, 1-15. јануар 2017., стр. 36 -37.

    Лепа и обимом невелика књига протојереја Дмитрија Григорјева „Достојевски и црква“ (Логос, Београд, 2016, превела Мирјана Грбић) представља пример донекле карактеристичног односа једног дела руске емиграције према делу и личности Ф. М. Достојевског. Сам отац Дмитриј (1919-2007) је био емигрант, рођен у Енглеској, чији су родитељи (отац је био бивши гувернер Сахалина) избегли одмах после револуције на Запад, да би касније постао предавач руског језика и књижевности на Колумбијском универзитету и Универзитету у Џорџтауну и свештенослужитељ при Свето-Николајевској Саборној цркви у Вашингтону (САД).

    Један део руске  емиграције Достојевског је видео као весника будуће духовне обнове унутар руске интелигенције, али и ширим друштвеним слојевима, обнове која би почивала на повратку вери, као духовној, егзистенцијалној али и културно-цивилизацијској основи руског идентитета, као идентитета сваког Руса, ма где он живео, али и идентитета заједнице, са свешћу о сопственом историјском назначењу.

    За оца Дмитрија, Достојевски није само, речима митрополита Антонија Храповицког, „гласник руског препорода“, већ наш интелектуални и духовни савременик који својим стваралаштвом активно учествује у том препороду. Препород једне нације је пре свега препород њене културе, а руска култура се заснива на православљу, које је у свом „истинском“ виду изражено у делима овог великог писца. Сам уметнички облик дела Достојевског условљен је, према оцу Дмитрију, „његовом жељом и унутрашњом потребом да изрази и саопшти човечанству своје религиозно-морално искуство и своја уверења“, а његови уметнички циљеви нису формалистички већ „прожети дубоком вером у Добро и Правду, као и православним поимањем човека и друштва“.

    Подела између Цркве и културе за Достојевског је, сматра отац Дмитриј, вештачка и производ је „западног секуларизма“. Дух „руског православља“, према оваквом схватању, није јуридички и доктринаран: то је истински „народни дух“ који не почива ни на реторици ни на схоластици већ на „богослужењу, молитви и живом мистичком искуству.“ У складу са тим, Достојевски православну Цркву доживљава као „општенародно свејединство“, где и „сама држава треба да се улије у велико братство у Христу“.

    Ипак, иако изједначава „руски народ и Цркву“, Достојевски, како истиче аутор књиге, разуме да „Црква не припада једном народу“: „Црква је васељенска, она је свеопште братство у Христу“, па „отуда општечовечанско позвање руског народа“.

    Отац Дмитриј истиче средишњи значај личности Исуса Христа у делу Достојевског, а тиме и слободне људске личности, при чему „главну идеју његовог стваралаштва“ види у „борби добра и зла у слободној човековој личности“. Често збуњујућа парадоксалност великог писца из такве перспективе препознаје се мање као протомодернистички расцеп унутар човекове личности и између човека и света, колико као антиномичност карактеристична за православни поглед на свет и човека, кодификована већ у византијској мисли и култури, а о чему су у равни естетике писали аутори попут В. Бичкова, М. Лазића или епископа Атанасија Јевтића.

    Верујући како уметничко стваралаштво писца није независно од „унутрашњег духовног садржаја“ његове личности, отац Дмитриј доста пажње постећује биографским моментима који одређују однос Достојевског према Цркви и вери. Поред аргументовања о средишњој позицији Христовог лика у његовом делу, аутор истиче и црквеност Достојевског, односно његову у основи трајну посвећеност богослужењу и светим тајнама, док као главне изворе његових религијских погледа, поред Христа и Јеванђеља, наводи монахе-исихасте као што су Тихон Задонски, Сергије Радоњешки, Нил Сорски или Амвросије Оптински.

    Питање односа Достојевског и Цркве је важно и контроверзно, и тиче се не само проучавалаца живота и дела великог писца, него и општих питања какав су однос религије и културе, Цркве, друштва и државе, као и могућег, како би то именовао руски симболиста Андреј Бели, „религијског смисла уметности“. Оно што је сигурно јесте велика вредност духовног и религијског искуства Достојевског, као и кључни значај тог искуства за његову уметност.

    Књига оца Дмитрија Григорјева је прегледан увид у аргументацију оних који заступају став о несумњивој православности религијских погледа и религијског искуства Ф. М. Достојевског и великом значају његовог дела за сведочење васкрслога Христа у „веку овоме“.

    Страле likes this


    Sign in to follow this  
    Followers 0

    Sign in to follow this  
    Followers 0


    Повратне информације корисника




    Креирај налог или се пријави да даш коментар

    Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

    Креирај налог

    Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!


    Региструј нови налог

    Пријави се

    Већ имаш налог? Пријави се овде


    Пријави се одмах