Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Све активности

This stream auto-updates     

  1. Последњих сат времена
  2. Sloboda govora - The Sun jedini bilo šta objavljuje, i to tek danima nakon što je šezdesetogodišnja žena išutirana i izudarana jer je išla na diskusiju o implikacijama novog zakona o rodnom identitetu - po kome nije više potrebna ni dijagnoza ni život u ulozi žene ni bilo kakve fizičke izmene da bi neko legalno postao žena i imao pravo na ženske škole, bolnice, zatvore, sigurne kuće... Diskusanti, među kojima je bila i trans žena Miranda Jardli, okupili su se, ironično, na Speaker's Corner Hajd parka, da bi otišli na tajnu novu lokaciju - prethodna je otkazala gostoprimstvo zbog straha od nasilja. MILES GOSLETT Violence stifles debate on transgender law proposals as experts claims issue is too ‘explosive’ to discuss — and activists defend assault of woman, 60 Groups clashed in Hyde Park over a new law that would allow anyone who identifies as a woman to use women-only spaces COMMENT By Miles Goslett 25th September 2017, 1:40 am Updated: 25th September 2017, 1:40 am WHEN a 60-year-old woman was punched in the face, it seemed that the debate around a proposed change to the law about transgender people could not get much nastier. Then, one side of the argument took to Twitter to declare that the mum-of-two deserved the attack because bashing those on her side “is the same as punching Nazis”. 5 There were clashes between a pro-trans group and a group who don't believe in relaxing the law on who can enter women-only spaces The campaign group continued: “We must be radically and transformatively violent.” Now more moderate activists believe that the whole issue has become so fraught that any kind of sensible discussion is impossible. Even academics say the question of whether the law should be updated to make it easier for people to change their gender legally is now so explosive they feel silenced. And women’s rights campaigner Dr Julia Long told The Sun: “If you try to even raise a question about it, your event gets shut down. “I was working in academia (until recently). If you tried to raise any questions or objections around transgenderism, you’d be ostracised.” Dr Long, who works for a domestic violence charity, spoke at the gathering where the bust-up took place — ironically, at the hallowed home of free speech, Speaker’s Corner in London’s Hyde Park. 5 Action for Trans Health tweeted this the day after the clash at Speaker's Corner in Hyde Park Humanist funeral celebrant Maria MacLachlan, 60, was pushed to the ground and punched in the face in the confrontation between the opposing sides of the debate. She later recalled: “Studenty- looking types were turning up and some arguments started. Then suddenly someone tried to grab my camera. I ended up on the ground and it felt like a few of them were punching and kicking me.” A video of the incident taken by another onlooker has been posted online. Police are investigating. Maria, who describes herself as a “gender critical feminist”, was among around 50 people who had gathered for a talk about the transgender legal issues which are the focus of the proposed law update. TWITTER 5 Maria MacLachlan, 60, says she was punched in the face by 'studenty-looking' types They were confronted by their enemies, members of the campaign group Action For Trans Health (ATH). ATH members want the Government to adopt the proposed change to the law. They say that anyone who self-identifies as a woman — without having undergone transition surgery or a diagnosis of gender dysphoria — should be considered a woman. They say that means they should be allowed to use women-only spaces such as changing rooms and toilets. Pro-trans THESE groups, including Action For Trans Health, want to see the law updated to make changing gender easier and quicker. Currently people have to have a diagnosis of gender dysphoria and live for two years as their preferred gender before having it officially recognised. The other side, which Maria belongs to, believes that some women-only spaces should not be opened to trans women who have not had gender reassignment surgery or been diagnosed with gender dysphoria. They are particularly worried about transgender women — 80 per cent of whom still have male genitalia — being put in with women in prisons and hospitals. Maria’s side is referred to by ATH enemies as “terfs” — “trans-exclusionary radical feminists”. The morning after the assault, the Edinburgh branch of ATH tweeted: “Punching terfs is the same as punching Nazis. Fascism must be smashed with the greatest violence.” Follow-up tweets added, “We must be radically and transformatively violent” and “Violence against terfs is always self-defence”. Businesswoman Miranda Yardley, 49, transitioned from male to female ten years ago but believes there could be drawbacks about changing the law to reflect the ATH demands. Miranda says she has received many threats herself over the years and said: “One of the fundamental problems we have is that disagreement is being framed as hate.” Meanwhile, academic James Caspian has been told by Bath Spa University he is not allowed to write a thesis on the issue of “detransition”, which is the reversal of gender realignment surgery. The psychotherapist was told: “Engaging in a potentially ‘politically incorrect’ piece of research carries a risk to the university”. 5 Moderate activists believe that the whole issue has become so fraught that any kind of sensible discussion is impossible But anxiety about transgender issues is also causing trouble far from the worlds of activism and academia. Cardiff’s Bishop of Llandaff Church-in-Wales high school recently upset some parents by introducing gender-neutral toilets — where boys and girls share the same bathrooms. And The Sun revealed how parents Nigel and Sally Rowe removed their six-year-old son from an Isle of Wight school after another boy was allowed to wear a dress. A headmistress of a private girls’ school in South London, said last week she tries not to call her students “girls” to avoid offending teens querying their gender identity. Sally-Anne Huang, who runs the James Allen Girls’ School in Dulwich, South London, says she uses the term “pupils” instead. Feminist author Germaine Greer, who told the BBC in 2015 that in her opinion, transgender women are “not women”, believes the whole issue has spun out of control. She told The Sun: “The whole thing is a kind of mad fantasy. T.E.R.F.S DERISORY term standing for Trans-Exclusionary Radical Feminists, used by pro-trans groups for those who believe relaxing the law may endanger women. They are especially concerned about trans women who still have male genitalia being sent to women’s jails or hospitals. “This particular issue, which as far as I’m concerned is a non-issue, is taking centre stage. “I’ve been threatened with death, with forcible sex change, with having my underwear set on fire. You know what they can’t forgive me for? They can’t forgive me for the fact I’m not interested. “They think they’re the most important issue. They’re not.” The House of Commons Women and Equalities Committee put forward its proposals for the law change in July. A full consultation on the proposed update to the 2004 Gender Recognition Act is due to be published before winter. The committee’s chair, Conservative MP Maria Miller, told The Sun: “Of course, there will be very heated views on both sides, but I think as a society we think that people should be able to live their life fairly and we need to support people, not discriminate.”
  3. Zar ne moze i na mnogo bolje i drugacije nacine da se prenese poruke, bilo kakva, i bilo kroz koju aktivnost ljudi. Umetnost, muzika, slikarstvo, filosofija.... Zasto kroz gole skaradnosti ? Gde je tu lepota i inspiracija umetnosti, za ljude koji gledaju predstavu ? Nisam ja protiv umetnosti koja moze uzdignuti covekov um ka' visim stvarima i perspektivama, protiv sam ovakvog nacina prezentovanja. To je poenta.
  4. Neverovatna stvar. Covek pokusava naknadno ( ) da objasni predstavu,.... koja ima smislenu poruku,... kojoj treba 'beslovesno' da se prepustimo,....da bi je podsvesno razumeli. I, sve to kroz gola telesa i neke nedifinisane pokrete tih ljudi. Umetnost ? Ne bih reko'.
  5. Svaka Vam je zlatna! Hvala za bratski podsticaj, iskreno se nadam da smo sposobni za vrlinski zivot kakav navodite! Neka bi dao Bog da upravo tako, hrabro hodimo jevandjelskim putem. Pismo vl. Atanasija je potpuno autenticno; svaka rec njegova!
  6. Уметност као и свако друго добро се тражи и нађе се. Слаба је то уметност кад хистерично скичи и цвили и говори види ме. То није уметност.
  7. Крстовдан, (27.9.2017, уторак) у Вождовачком храму И овог 2017. лета Господњег празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег свечано ће бити прослављен светим богослужењимa у Вождовачком храму. Настојатељ храма протопрезвитер-ставрофор Недељко Марјановић позива сав благочестиви народ да у што већем броју узме молитвено учешће у Светим богослужењимâ: УТОРАК 26. СЕПТЕМБРА: ПРАЗНИЧНО БДЕНИЈЕ у 17. часова, СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА (у продужетку празничног бденија). СВЕТА ЛИТУРГИЈА на Крстовдан у 9 часова. Свештеник Глигорије Марковић је гостујући у емисији "Слово" у петак најавио молитвена сабрања. Линк емисије радија "Слово љубве"
  8. али, да ли баш мора да шокира да би се назвало уметношћу, и у чему је разлика између Фарме и овога, у чему је разлика између Митровића и Јана? Ова представа нема упориште ни у каквој уметности, ма колико се редитељ трудио да нам објасни, после оваквих стари ми дође да изађем напоље и изљубим земљу, загрлим дрво, гледам Ван Гога и плачем само да се осетим живом.
  9. Па сложила бих се осим гледе смера пишања овде... А ни тебе нисам никад видела да пљујеш по читавим етничким групама, реално...
  10. Били би засигурно подијељени као и ми данас, али би сви до једног жељели да Срби постану "дио европске породице народа" - што је подложно тумачењу да ли то значи строго улазак у ЕУ или само културну идентификацију са Европом и прихватање њених тековина ( значи сукоб ДС-ДСС ономад ). Погледајмо нпр. Саву Текелију, Доситеја Обрадовића, Вука Караџића и краља Петра који су итекако били културно оријентисани Европи, Француској, Њемачкој и Бечу прије свега. Они сигурно не би жељели да се одвајамо од земаља ЕУ на културном нивоу, а сами су доказ како културно богаћење може ићи у оба правца ( краљ Петар је код нас довео по први пут савремени начин владања гдје се он као краљ није превише мијешао у рад Скупштине и пустио је Србију да буде заиста демократска земља - што је донио из Француске; а са друге стране Вук је своје збирке народних прича и пјесми "пласирао" у Европу преко Гетеа и браће Грим што је било толико успјешно да данас су Ивица и Марица као и Пепељуга једне од најпознатијих свјетских бајки - а наше су ). Свети Сава и Лазар ту сувишни јер су они људи неког другог времена, потпуно другачијег од данашњег. Ту само се оставља питање - шта је нужно постићи како бисмо (п)остали дио Европе? Онда је питање и које Европе - западне или источне?
  11. Treba vise ovakvih prica. Tako su ohrabrujuce. Ipak nije sve tako crno kao sto stalno tvrdimo.
  12. Today
  13. (Четврта) Благовестна литија за забрану абортуса (2017) За светост материнства, лепоту рађања и радост живота! Деца немају цену! Како се борба између живота и смрти деце развија и распламсава све је мање места за неопредељене и неутралне ставове и људе – ћутање у овом случају делује као кукавичлук или чак саучесништво. Деца Србије – грађани Србије и деца грађана Србије пролазе и даље кроз врло неизвестан и страховито тежак и опасан период трудноће у државно-здравственом систему Србије где имају, на жалост, много већу шансу да буду убијени (абортирани) него рођени. Закон њихове невине дечије животе врло слабо штити, а друштво је (у овом случају) сурово према беспомоћнима и незаштићенима. Време је да се то промени! Кренимо сви у четврту Благовестну литију за светост материнства, лепоту рађања, радост живота и забрану абортуса. Патријарх Иринеј је поново благословио ову духовну манифестацију. Важно је да скренемо пажњу јавности и државним руководиоцима на највеће проблеме, а масовно ликвидирање деце у време трудноће је можда највећи грех са читавим спектром трагичних последица по цело друштво. Србија стари и изумире, зато што се насилно онемогућава зачетој деци да се роде и угледају светлост дана и постану пуноправни грађани Србије са правом на живот, које, на жалост, немају док живе у стомаку својих мајки. Духовни програм на велики празник Благовести (7. априла) започиње у Саборној цркви у 9 сати ујутру Светом Литургијом, а после Литургије креће литија (око 10:30) ка Народној скупштини ради саборне молитве за забрану абортуса и наставља се ка Храму Светог Саве.
  14. Да се разумемо, они да га подржавају, подржали би српске интересе и примили би Србију у ЕУ. Ако су могли читави источни блок да приме, ако су могли британију, шпанију са својим проблемима од међународних до унутрашњих примили... онда могу и Србију са свим Српским проблемима. Јер ако није тако, онда значи да ми у ЕУ улазимо не да би заштитили своје интересе, већ да их неби имали више. По мени гледано, Александар није међу најистакнутијим Српским интелектуалацимс или Србима. Могао би да напише неки добар научни рад о Информисању, реторици и сигурно би могао неку аналитику микро или макро политике да разуме кад прочита. Али по мени војни успон 1.Руске војне технологије, 2.Светског капитала и 3.Српских научних (еминентних у свету) радова је могао да искористи и постави Србију на ноге каква није била никад до сада. Да се није бавио политичким цинизмом и шпекулацијама. Па кад има дела иза себе, не може ти нико ништа рећи. Шта значи да он има озбиљних проблема у перцепцији и прављењу разлике између реалног и иреалног. Нећу да цитирам од енергетике, инфраструктуре, медицине, војске... шта кажу стручњаци (доктори наука и интелектуалци својих области-притом реални медијски неекспонирани људи), на последице рада његове владе. Сада као председник, може да буде свашта, од тога да војска добије нове пешкире и постане туристичка организација до тога да Косово постане независно неби ли престали да нас смарају упорни албанци. То није никакав разлог човеку који ради, има породицу и живи у овој земљи. То може само да значи да смо ми уцењени од ЕУ на челу са Вучићем. Како Србија може да буде "ништа" за тог човека и његову породицу који су већина? А Тесла је био задрт са нумеролошким симболом "бесконачно" не са нулом, такође био познат по ставу где је политику сматрао за најгорим лицем антихуманости, док са друге стране Михајло Пупин је већ за анализу. Е то си у праву, јер ако избора буде било 80% вероватноће је да би ми морали да вршимо сеобу неких са балкана или би наступила сеоба нас. Ја рецимо као и већина никад не бих подржао онога који би слао Србе у рђавим конзервама старим 30 година притом "импровизовано сервисираним", да ратују за своје право да живе нормално и јединствено на српским земљама самим тим својој целовитој територији. Нити рат против словена муслимана или римокатолика... Не може нико са стране па ни ми изнутра да растури онакву Југославију која је тоталитарна на онакав начин и каже "било је само од себе" јер је вештачки створено док ЕУ није вештачки створена. А шта хвали идеји која је настала у Прагу која је довела до стварања Југославије као предходнице свесловенској унији. Ту је југославија добила химну, заставу и основу устава на Пансловенском Савезу где су учествовали између осталих и српски интелектуалци. То би била доминантна сила у Европи по броју становника и технологији. Не може нико да створи ниоткуд оружије и новинаре који направе пометњу и грађански рат, притом оптужи за то пар другоразредних политичара који су на власт дошли као људи који земљу воде ка западу са све западним амбасадорима. А ЕУ као није била део тога јер је била на Марсу цело време. Тако да неко мора да нам сумира где је Европску Унију довело ових 40 година постојања и у шта се претворила. У смислу политике и идеје, да би могли сами да видимо шта нам је практично и у складу са интересима када би и да би можда постали чланица исте.
  15. Капитално дело у издању Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ЈП Службени гласник: Владислав Пузовић, Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама (1849-1917), Београд 2017. Пред читаоцем је сасвим нова област истраживања која се односи, не само на српску црквену и историју уопште већ и на историју Руске Цркве - посебно њеног духовног школства и образовања у трајању од око 70 година, на прелому два века, 19. и 20. Млади црквени историчар Владислав Пузовић за ову област истраживања није имао много узора у литератури и зато је учинио велики пионирски корак исчитавања сачуване архивске грађе похрањене у архивима у Украјини и Руској Федерацији - Кијев, Москва и Санкт-Петербург. Сем ретких изузетака ова грађа која се односи на Србе студенте духовних академија није коришћена, а без ње, признаћемо, нема правог истраживања. Аутор је, иако млад, показао искуство темељног, свестраног, критичког и изнад свега, обазривог истраживача, који зналачки из расположиве грађе исчитава прве странице развоја богословске мисли код Срба и даје сажет пресек развоја исте у Русији као alma mater српске богословске мисли савременог доба. Пред читаоцем промичу ликови наших еминентних питомаца у духовним академијама, сазнајемо имена најпознатијих професора и предавача, наслове кандидатских и магистарских дисертација, рецензије њихових ментора, који су их зналачки и стрпљиво уводили у тајне и методологију богословља. Нећемо ништа ново рећи ако кажемо да се наша новија историја и школство, и просвета посебно, не могу ни замислити без имена каква су, рецимо, прота Стеван Димитријевић, епископ Никодим Милаш, епископ Иринеј Ћирић, Чедомиљ Митровић, митрополит Михаило Јовановић, Светолик Ранковић, да поменемо само нека имена, који су своје универзитетско-православно и хришћанско образовање стицали у Русији. Свршени питомци руских академија су носећи просветни кадар у нашим богословијама и тек основаном Богословском факултету Београдског универзитета, као и у другим просветним и државним установама у Србији, односно Југославији. Ако кажемо да су 24 епископа стекли духовно образовање у Русији, да до сада имамо канонизованих седам светитеља наше помесне Цркве, већ смо много рекли. Овај темељни, пионирски рад добро је утемељен, пре свега на изворима прве врсте – то је архивска грађа која, скоро да није до сада коришћена. Добро је искоришћена, не тако богата, литература, пре свега на руском језику. Детаљна проучавања појединих сегмената по научним областима тек предстоје и то је мултидисциплинарно истраживање које треба да чине богослови: библисти (ментори Србима су били познати научници А.А. Олесницки, М.Д. Муретов, В.П. Рибински, Е.А. Воронцов), црквени правници (П.А. Лашкарев, Н.А. Заозерски, Т.В. Барсов), црквени историчари – опште и националне историје Цркве (И. И. Малишевски, В.В. Болотов, А.А. Брилијантов, А.П. Лебедев, Т. Титов, Е.Е. Голубински, А.А. Спаски, В.А. Соколов, Г.А. Воскресенски, И.С. Паљмов), патролози, богослови пастирског и омилитичког усмерења, како би, свако из своје научне области, на примерима наших питомаца у Русији, показао развој поменутих богословско-научних дисциплина код нас. На крају треба рећи да сва будућа истраживања као полазну основу имају ову студију као незамењљив водич који указује у ком правцу треба продубљивати наша сазнања о нашим питомцима на руским духовним академијама. У великој и раскошној грађевини српско-руских духовних односа 1849-1917. године, студија Владислава Пузовића је заиста камен темељац и путоказ како и у ком правцу даље усмеравати предстојећа истраживања. протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Подаци о монографији: Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама 1849-1917. Аутор: др Владислав Пузовић, Издавачи: Институт за теолошка истраживања Православног богословског факултета Универзитета у Београду, ЈП Службени гласник, Место и година издања: Београд, 2017. Обим монографије: 830 стр. Тираж: 500 (ISBN 978-86-7405-183-2 (ИТИ); COBISS.SR-ID 236020748), Рецензенти: 1) Др Радомир Поповић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду; 2) Др Љубодраг Димић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду; 3) Др Наталија Јурјевна Сухова, редовни професор Богословског факултета Православног Светотихоновског универзитета у Москви; 4) Др Дарко Ђого, ванредни професор Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву; 5) Др Милош Ковић, ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду Садржај: Предговор (7-14), I поглавље: Руске духовне академије на мапи српског богословског образовања (15-112) (Руске духовне школе – историјски пут и богословско наслеђе 15-50; Руске духовне академије као центри богословског образовања Срба (XVIII – почетак XX века) 51-112), II поглавље: Срби на Кијевској духовној академији (113-282) (Кијевска духовна академија као центар проучавања српске црквене историје: од Михаила Јовановића преко Стевана Димитријевића до Јосифа Цвијовића 113-196; Српске дисертације на теме из руске и опште црквене историје 197-211; Кијевска библистичка школа и Срби 212-242; Кијевско академско богословље и Срби: од Никодима Милаша преко Доситеја Васића до Радована Казимировића 243-282), III поглавље: Срби на Московској духовној академији (283-360) (Московска школа црквене историје и Срби 283-305; Московска духовна академија и почеци српске академске библистике: Иларион Зеремски и Иринеј Ћирић 306-325; Академско богословље у Сергијевом Посаду и Срби: од Емилијана Радића преко Чедомиља Митровића до Владана Максимовића 326-360), IV поглавље: Срби на Санкт-Петербуршкој духовној академији (361-414) (Иван Савич Паљмов и Срби: од Душана Јакшића преко Лазара Перовића до Варнаве Росића 361-397; Иван Јегорович Троицки и српски студенти 398-405; Српске дисертације на теме из црквеног права, религијске философије, пастирског и моралног богословља 406-414), Епилог – Руске духовне академије и српско богословље: историјско-богословско наслеђе (415-431), Эпилог – Русские духовные академии и сербское богословие: историко-богословское наследие (432-450), Epiloque – Russian Theological Academies and Serbian Theology: Theological and Historical Heritage (451-468), Прилог 1: Азбучник Срба на руским духовним академијама (1849-1917) (469-564), Прилог 2: Архивски документи (565-786), Скраћенице (787), Извори и литература (788-802), Именски регистар (803-829), Белешка о аутору (830). Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Капитално дело у издању Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ЈП Службени гласник: Владислав Пузовић, Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама (1849-1917), Београд 2017. Пред читаоцем је сасвим нова област истраживања која се односи, не само на српску црквену и историју уопште већ и на историју Руске Цркве - посебно њеног духовног школства и образовања у трајању од око 70 година, на прелому два века, 19. и 20. Млади црквени историчар Владислав Пузовић за ову област истраживања није имао много узора у литератури и зато је учинио велики пионирски корак исчитавања сачуване архивске грађе похрањене у архивима у Украјини и Руској Федерацији - Кијев, Москва и Санкт-Петербург. Сем ретких изузетака ова грађа која се односи на Србе студенте духовних академија није коришћена, а без ње, признаћемо, нема правог истраживања. Аутор је, иако млад, показао искуство темељног, свестраног, критичког и изнад свега, обазривог истраживача, који зналачки из расположиве грађе исчитава прве странице развоја богословске мисли код Срба и даје сажет пресек развоја исте у Русији као alma mater српске богословске мисли савременог доба. Пред читаоцем промичу ликови наших еминентних питомаца у духовним академијама, сазнајемо имена најпознатијих професора и предавача, наслове кандидатских и магистарских дисертација, рецензије њихових ментора, који су их зналачки и стрпљиво уводили у тајне и методологију богословља. Нећемо ништа ново рећи ако кажемо да се наша новија историја и школство, и просвета посебно, не могу ни замислити без имена каква су, рецимо, прота Стеван Димитријевић, епископ Никодим Милаш, епископ Иринеј Ћирић, Чедомиљ Митровић, митрополит Михаило Јовановић, Светолик Ранковић, да поменемо само нека имена, који су своје универзитетско-православно и хришћанско образовање стицали у Русији. Свршени питомци руских академија су носећи просветни кадар у нашим богословијама и тек основаном Богословском факултету Београдског универзитета, као и у другим просветним и државним установама у Србији, односно Југославији. Ако кажемо да су 24 епископа стекли духовно образовање у Русији, да до сада имамо канонизованих седам светитеља наше помесне Цркве, већ смо много рекли. Овај темељни, пионирски рад добро је утемељен, пре свега на изворима прве врсте – то је архивска грађа која, скоро да није до сада коришћена. Добро је искоришћена, не тако богата, литература, пре свега на руском језику. Детаљна проучавања појединих сегмената по научним областима тек предстоје и то је мултидисциплинарно истраживање које треба да чине богослови: библисти (ментори Србима су били познати научници А.А. Олесницки, М.Д. Муретов, В.П. Рибински, Е.А. Воронцов), црквени правници (П.А. Лашкарев, Н.А. Заозерски, Т.В. Барсов), црквени историчари – опште и националне историје Цркве (И. И. Малишевски, В.В. Болотов, А.А. Брилијантов, А.П. Лебедев, Т. Титов, Е.Е. Голубински, А.А. Спаски, В.А. Соколов, Г.А. Воскресенски, И.С. Паљмов), патролози, богослови пастирског и омилитичког усмерења, како би, свако из своје научне области, на примерима наших питомаца у Русији, показао развој поменутих богословско-научних дисциплина код нас. На крају треба рећи да сва будућа истраживања као полазну основу имају ову студију као незамењљив водич који указује у ком правцу треба продубљивати наша сазнања о нашим питомцима на руским духовним академијама. У великој и раскошној грађевини српско-руских духовних односа 1849-1917. године, студија Владислава Пузовића је заиста камен темељац и путоказ како и у ком правцу даље усмеравати предстојећа истраживања. протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Подаци о монографији: Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама 1849-1917. Аутор: др Владислав Пузовић, Издавачи: Институт за теолошка истраживања Православног богословског факултета Универзитета у Београду, ЈП Службени гласник, Место и година издања: Београд, 2017. Обим монографије: 830 стр. Тираж: 500 (ISBN 978-86-7405-183-2 (ИТИ); COBISS.SR-ID 236020748), Рецензенти: 1) Др Радомир Поповић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду; 2) Др Љубодраг Димић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду; 3) Др Наталија Јурјевна Сухова, редовни професор Богословског факултета Православног Светотихоновског универзитета у Москви; 4) Др Дарко Ђого, ванредни професор Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву; 5) Др Милош Ковић, ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду Садржај: Предговор (7-14), I поглавље: Руске духовне академије на мапи српског богословског образовања (15-112) (Руске духовне школе – историјски пут и богословско наслеђе 15-50; Руске духовне академије као центри богословског образовања Срба (XVIII – почетак XX века) 51-112), II поглавље: Срби на Кијевској духовној академији (113-282) (Кијевска духовна академија као центар проучавања српске црквене историје: од Михаила Јовановића преко Стевана Димитријевића до Јосифа Цвијовића 113-196; Српске дисертације на теме из руске и опште црквене историје 197-211; Кијевска библистичка школа и Срби 212-242; Кијевско академско богословље и Срби: од Никодима Милаша преко Доситеја Васића до Радована Казимировића 243-282), III поглавље: Срби на Московској духовној академији (283-360) (Московска школа црквене историје и Срби 283-305; Московска духовна академија и почеци српске академске библистике: Иларион Зеремски и Иринеј Ћирић 306-325; Академско богословље у Сергијевом Посаду и Срби: од Емилијана Радића преко Чедомиља Митровића до Владана Максимовића 326-360), IV поглавље: Срби на Санкт-Петербуршкој духовној академији (361-414) (Иван Савич Паљмов и Срби: од Душана Јакшића преко Лазара Перовића до Варнаве Росића 361-397; Иван Јегорович Троицки и српски студенти 398-405; Српске дисертације на теме из црквеног права, религијске философије, пастирског и моралног богословља 406-414), Епилог – Руске духовне академије и српско богословље: историјско-богословско наслеђе (415-431), Эпилог – Русские духовные академии и сербское богословие: историко-богословское наследие (432-450), Epiloque – Russian Theological Academies and Serbian Theology: Theological and Historical Heritage (451-468), Прилог 1: Азбучник Срба на руским духовним академијама (1849-1917) (469-564), Прилог 2: Архивски документи (565-786), Скраћенице (787), Извори и литература (788-802), Именски регистар (803-829), Белешка о аутору (830). Извор: Српска Православна Црква
  17. Па мислим да је очигледно из мог писања како је то "глупа порука". Јасно ти је, макар на подсвјесном нивоу, само смањи емотивни доживљај. Порука је "препустите се бесловесности". СИмпл ез дет.
  18. @Paradoksologija Ово је предобро ( ал озбиљно ):
  19. Stiven King (Stephen King) je pisac koji se definitivno može pohvaliti svojim književnim opusom, ali također i brojem uspješnih (i onih malo lošijih) filmskih adaptacija koje su postale hit već u sedamdesetim godinama, kada je prvi put ekranizaciju doživjela, njegova kratka priča nazvana “Carrie”. Od tada su se na ekranu često mogle vidjeti njegove knjige. Savršen primjer kontroverznog pitanja: “Da li je bolja sama knjiga ili njeno filmsko ostvarenje?”, ovaj put nam u kina dolazi, njegova horror novela “Ono” (“It”), u režiji Endija Musjetija (Andy Muschietti). Od same najave, bilo je jasno da će ponovo mnogi rekordi biti oboreni i da nas čeka nešto fantastično. Istoimena mini-serija devedesetih godina, ledila je krv u žilama tadašnjim generacijama i također postigla zavidan uspjeh. Nije baš jednostavan posao adaptirati jednu od njegovih najdužih knjiga koja broji preko hiljadu stranica i podijeljena je u dva značajnija poglavlja. Pametan potez jeste podijeliti i sam film u dva dijela kako bi se detaljnije, kvalitetnije i jasnije prenijelo ono što je napisano sa što manje preskakanja i izostavljanja radnje. Prvi dio je uspio obuhvatiti sve što je bitno i na taj način osigurao siguran dolazak drugog dijela u kina. Do tada, imamo sasvim dovoljno vremena da se utisak slegne i da se bolje povežemo sa ličnostima. Neke adaptacije Kinga mogu izgledati poprilično oskudno i siromašno (“Dreamcatcher” ili serija “Under The Dome” kao najbolji primjer), pa se vrijedi zapitati da li je stvarno vrijedilo iskoristiti njegovo ime samo da bi se privukla publika, i bez imalo truda i kreativnosti, napraviti ekranizaciju. To sigurno nije slučaj za ovogodišnji “Ono” u kojem je ulogu kinematografa dobio fantastični Čung-hun Čung, pa je opcija da sve bude urađeno na “jednostavan” način, odmah odbačena. Sva dešavanja na platnu su jasnija i mnogo više živopisna zahvaljujući njegovom radu. Također, nije postojao bolji način da se ono što je napisano prikaže na potpuno “kingovski” način. Radnja je naravno smještena u gradić Deri, s kojim su čitaoci vjerovatno već odavno upoznati. Učestalo nestajanje djece nagovještava da nešto nije u redu. Članovi Kluba gubitnika će se suočiti sa najgorim strahovima, ili sa Penivajzom, klovnom koji se budi svakih 27 godina kako bi provodio teror nad stanovnicima. Djeca u glavnim ulogama često zna biti loša i veoma neuspješna ideja, jer nisu sposobna da odrade stvari na način na koji bi trebalo da bude urađeno, pa se često ne prenesu određene poruke, emocije ili razvoj njihovih ličnosti kroz film. Kasting je ostavio sve fascinirane i čuđenju sa mislima da djeca mogu glumiti bolje od odraslih i već iskusnih glumaca. Stvarno će vam biti lahko zavoljeti ih i ući u njihovu kožu dok ih budete gledali u različitim emocionalnim situacijama. Naglasio bih da je Džejden Liberher (Jaeden Lieberher), koji tumači Bila, lider kluba, briljirao u filmu, a da vidite zašto, morat ćete pogledati. Ni ostali nisu razočarali i nadam se da ćemo imati ponovo priliku gledati ih uskoro. Čak su i siledžije prikazane na drugačiji način. Ovaj put su tu, pored standardnih tretmana, i neki mnogo krvoločniji i manijakalniji načini zlostavljanja. Zapravo, čitav film je ispunjen takvim scenama još od samog uvoda kada nam film govori da neće biti stvari koje će se desiti van ekrana, a da mi nećemo svjedočiti. Horor je tu konstantno, bilo da je to neki jumpscare ili scena koja duže vrijeme gradi strah u vama prije nego što na kraju eksplodira. Ono što je dobro jeste što ste odmah uključeni u akciju, pa će vam se činiti da je kraj film prebrzo došao. S druge strane, kada ste stalno izloženi akciji, oduševljenje može splasnuti veoma brzo pa ćete se možda više smijati nego što ćete biti preplašeni i iznenađeni. Definitivno je da ćete se nagleadti mnogo strašnih slika od izvrnutih oblika Penivajza pa do gubavaca. Totalna vožnja kroz noćnu moru! Bil Skorsgard (Bill Skarsgård), Penivajz je imao težak zadatak jer je valjalo zadovoljiti publiku koja je munjevito počela porediti njegovu ulogu sa Timom Karijem (Tim Curry), zastrašujućim Penivajzom iz devedesetih godina. Nevjerovatan performans je ostavio većinu bez riječi (uvijek će se naći neko ko je privržen samo originalu i ne gleda dalje od njega). Ipak imate priliku sami odlučiti ko je pobijedio, uz uslov da ste pogledali i Tima i Bila u njihovim ulogama. Šminka, autfit i poremećeni pogled praćen osmijehom su sasvim dovoljni za jedan, ne baš tako miran san. Iako je “Ono” dovoljan sam za sebe i mogli bismo se zadovoljiti samo njim, nadamo se da će drugi dio čak nadmašiti prvi, jer su očekivanja svakako na vrlo visokom nivou. Ako uzmemo u obzir trud koji je usmjeren ovdje, ne bi trebalo nikakvog razočarenja. Veliki broj negativnih kritika zanemarite i dajte priliku i sebi i filmu da ga pogledate na velikom ekranu. Možete se pokajati samo radi straha koji će vas pratiti narednih dana. Sljedećih 27 godina provest ćemo u miru prije nego što se on opet probudi. http://bosonoga.com/2017/09/23/da-li-je-to-ovo-ili-ono/
  20. Или мој ђед док гледамо филм: "Шта се сикирате? То све глуме!"
  1. Load more activity
×