Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

  • entries
    20
  • comments
    16
  • views
    1062

Пост - сусрет са Богом

.............

4401 views

Пост je почео. У мислима смо преокупирани одрицањем.

Зашто?!

Некад се запитам, какав заиста принос чинимо? Какву љубав пројављујемо?

Колико се заиста удубимо у саме богослужбене молитве и радње, колико их разумемо, колико је молитва заиста жива у нама?

Једемо посну храну, а да ли некога нахранимо? Некад нам је посна исхрана и скупља од мрсне!

И та театрална побожност ка којој смо сви склони...

Кажу ми ученици, средњошколци, да не делујем као побожна особа. Питам их: Знам да сам наопак у сваком случају, али зашто сте конкретно стекли утисак да нисам побожан? «Зато што сте увек расположени.» Толико о томе какав утисак остављају "побожни". 

Тешко је схватити како човек који верује у Васкрсење и увек присутног Христа може бити иоле другачији неко расположен и оптимистичан. Па и у време поста покајна туга није туга очајна и патетична, већ туга која приводи к радости.

Немојмо, радије, ни постити, ако ћемо се посипати прахом и бити песимисти.

Какав је то пост, ако ћемо се погордити јер смо издржали велику жртву неједења меса, млека, јаја и велику жртву стајања у храму!? 

Какав је то пост, ако ћемо сматрати да су они који не посте, или посте прву и задњу седмицу – недостојни Христа!?

Какав је то пост, ако у нашем великом пијетизму и оштрој самокритици лежи демон прелести и гордости!? Немојмо ни помислити да једино ми сами себе спашавамо! Неки од свог сопственог подвига праве себи идола којем служе.

Такав пост је она врсте жртве за коју Бог не мари: "Јер милост хоћу, а не жртве спаљенице!" - "Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Он неће одбацити!" 

Бог жели нас саме.   Бог жели љубав. Не жели нашу глад, саму по себи, ни наш физички напор, ни наш динар на тасу, ни млеко од соје које ће заменити кравље. Све то је, само по себи – «жртва спаљеница».

Скрушено срце ће Му прићи јер то жели и ништа на свету га неће спречити.

Они које воле Бога ће плакати, и молити се, и смејати се искрено. Постиће искрено.

А тада пост није одрицање, већ добијање; није губитак, него добитак; није зауздавање од греха, већ хрлење ка љубави.

Када волимо, онда и богослужење, и телесни пост, и созерцавање, и сви остали напори проналазе своју сврху. И Бог услишава наше молитве.

Пост је време кад се још боље упознајемо сами са собом, са својим греховима, недостацима, слабостима и признајемо Милост и Љубав Божију, и молимо Га за снагу да напредујемо у љубави и врлини.

 Пост је време кад постајемо још приснији са нашим ближњима, и од дојучерашњих странаца чинимо себи ближње. Време када прилазимо човеку, али не хладно и усиљено: не да бисмо опрали нашу савест, већ да би пратили Христов пут и зато што, просто, волимо.

Пост је, наравно, време кад схватамо да је Бог наш Ближњи, Пратилац и Пријатељ, и да без Њега ми немамо и не проналазимо Пут. Победивши своју гордост, схватамо да смо немоћни, и схватамо колико нас Савршени Бог упркос томе воли, штити, и назива Својим пријатељима (Јн.15,14).

 Нема плача, ни очаја на Литургији. То је Сусрет са Вољеним(а). Замислите радост Адамову, да поново сусретне Бога! Он то и јесте учинио, захваљујући Христу. И ми се радујемо, адами и еве, отпали смо и вратили се, покајали и пали на колена знајући: нисмо достојни! Али Христу није важно да ли смо достојни. Није се то питао ни кад је умро за нас. Он нас свакако воли. Важно Му је да Га волимо и да се ка Њему стално и изнова крећемо. Његове руке су стално раширене. И ето, у тај трен, кад станемо пред Чашу, ми Му падамо на груди и Он нас грли, говорећи: „Све моје јесте твоје”(Мт.15,31).

И ко да се не радује тој благодати Сусрета!? Ко да не воли тај труд путовања ка Жељеном!? Како да изађемо из храма и не увидимо да уопште нисмо изашли из Цркве!? Чак и творевина добија нови квалитет, она је Божији дар нама! Једнако је и с људима, јер, удаљивши се од осуђивања и сумње, ми више волимо своје пријатеље. У Христу све старо и раније виђено и доживљено постаје ново, јер се свему приступа у љубави. (Осим, наравно, греху.)

Пост, дакле, није време кад нам савест и вера намећу ствари које не смемо чинити. Пост је време кад нас Црква управља ка ономе шта треба да чинимо.

Завршићемо једним библијским цитатом у којем је све савршено и сажето речено и било би сувишно да ишта додајемо.

„Такав ли је пост који изабрах да човек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као трска и да простире пода се кострет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу? А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздрешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, да изломите сваки јарам? Није ли да преламаш хлеб свој гладноме и сиромахе и прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш гола да га оденеш и да се не кријеш од свог тела? (....) Тада ћеш призивати и Господ ће чути, викаћеш и рећи ће: „Ево ме!“ Ако избациш са себе јарам и престанеш пружати прст и говорити зло, и ако отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу невољну, тада ће засјати у мраку видело твоје и тама ће твоја бити као подне.“ ( Ис. 58, 5 – 10 )

 

 

 

Марко Радаковић

Извор: Avdenago

Пратите преко фејсбука https://www.facebook.com/avdenago1987/

 




1 Comment


Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!


Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде


Пријави се одмах