Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

Разно

  • entries
    23
  • comments
    15
  • views
    42164

Contributors to this blog

О блогу

Разно

Entries in this blog

.............

Удавача

134-1920x1080.jpg

„Имаш ли момка?“

„Када ти мислиш да се удаш?“

„Знаш ли ти колико имаш година?“

Jaсна је уморна од туђих неучтивих питања и њених наново понављаних дрских одговора. Фамилија често уме да својом душебрижношћу поквари дан. Али зашто се она и даље обазире на таква питања и критику њеног љубавног живота? Више од досадне родбине сметала јој је њена сопствена немогућност да остане равнодушна на њихове замерке.

Jaсна је у раним тридесетим годинама, живи сама и успешно се бави адвокатуром. Делује као тип особе који је увек чврсто на земљи, хладне главе и без длаке на језику. У каријери је успела управо зато што се доследно држи својих принципа и упорно бори за своја права и место под сунцем. Јасна је, нема сумње, интелигентна, способна, помало дрчна, али и срдачна особа. Поред тога, добри Бог јој је подарио лепоту коју она уме да препозна и истакне у правој мери и у одговарајућим приликама, што је и одличје једне даме. Њену лепоту су препознали и мушкарци, те су желели да је боље упознају и открију колико привлачна и драга она заиста може бити. Све док до овог не би дошло, Јасна је била крајње самоуверена и, чини се, безбрижна. Aли удварање мушкараца често би изокренуло цео њен свет и махом би се осећала непријатно и уплашено као девојчица која не зна шта да ради у сусрету са светом одраслих.

Свеки њен удварач, без преседана, стао би под лупу њене сумње и критике. И сваком од њих нашла би недостатке преко којих не може да пређе. Јасна је једна од оних жена које се из необјашњивих разлога тешко отварају и препуштају мушкарцима. Зашто? Постоји ли можда неки психолошки образац, да ли је то чинила зато што је раније имала лоше искуство с мушкарцима? Не, њен отац и мајка су функционисали као сваки просечни брачни пар. Јасна није имала неку трауму са првим момком, нити било шта томе слично. И није имала проблем са везивањем за људе, чак напротив. Имала је много пријатеља којима је била привржена и спремна да се за њих жртвује. За породицу је нарочито било везана, чак више од брата. Али поред све те срдачности и искрене привржености многим људима, Јасна никад није била спремна да другачију врсту присности осети и испољи према мушкарцу. Имала је свега неколико момака у животу, али и те кратке везе су јој деловале напорно, неискрено, усиљено.

Будућу или актуелну везу Јасна би увек посмтрала као још један пословни случај који треба да реши. Поставила би основне премисе у којој би се налазиле особине њеног партнера: шармантност, интелигенција, смисао за хумор, могућа будућност у каријери; његови односи са родбином и пријатељима, претпоставке о његовим плановима и намерама. Затим би се у премисама нашла Јаснина заинтересованост за дотичног господина и већ наведене ставке које би се односиле на њу. Јасна би потом подвукла у глави црту и покушала да донесе логички закључак: да ли вреди настављати? Немојте мислити да је њој то било једноставно чинити, јер није. Она је била емотивна и обзирна особа која мари за туђа осећања. Као што рекох, била је дама. И желела је да воли и да буде вољена. Али та досадна црта све је кварила, увек би се указала, као проклетство, као да Јасна сама себи не дозвољава да буде срећна. Макар се и трудила, није успевала да се препусти и да батали премисе и закључке. Љубав баш и није случај који се износи пред суд разума, да јој он пресуђује. Она би требала да премаши разум, логику, да батали наше претпоставке и предрасуде подложне страховима и грешкама, и да се усуди.

Јасна је мрзела себе јер није успевала да се усуди, ни препусти, као да није била способна да воли. Плашила се да нешто није у реду са њом. Дешавало се да не ужива у пољупцима и да јој смета миловање, као да се скрнави нека њена лична светиња. Није се препуштала другоме. Искрена заљубљеност, она која подразумева посвећеност другоме и лепршање у његовом присуству, таква заљубљеност Јасни је била нешто сасвим страно. Никад није отишла даље од симпатије. Увек би се нешто догодило. Момак би показао неку, њој одбојну, страну свог карактера, или би је она преувеличала или чак измислила. Након раскида кривила би свој темперамент перфекционисте и гневила се на окрутност коју је склона да испољи, не би ли се заштитила од нечега – ни сама није знала од чега. Често би била убеђена да је проблем у њој и да је лоша особа. Некад би сама себе терала да заволи момка који би, и након подвучене црте, по свим прорачунима и предвиђањима, могао бити одличан избор. Неке Јасне би се и удале на овај начин, изговоривши «да» као да склапају договор у ком би могле добити извесну корист, а при том испуњавају све оно што од њих очекује друштво и биолошке потребе. Но, наша Јасна није била толико хладно прорачуната у питању љубави. Знала је да би јој нешто стално недостајало и да би због тога цео живот била несретна.

Незадовољство собом, усамљеност и притајена туга често умеју да човека учине окрутним и мрзовољним. Што у шали, што у збиљи, пред собом и другима Јасна као да је правдала себе цинизмом и неком својом верзијом феминизма. Често ни сама у то није веровала и некад би се уплашила колико на моменте мрзи мушки род. Сретни парови би јој често одисали лицемерством, а уколико би видела и најмање изливе нежности међу заљубљенима нека мучнина би јој застењала у утроби. Све су то били одбрамбени механизми, илузије, љубоморе и подсетници које су стајали као живи зидови између Јасне и истине. Зашто не може да се заљуби глупо, искрено? Зашто не може да утиша увек бучни глас разума и осмели се да буде нечија? Иако је била крути рационалиста, Јасна је веровала у Бога и Његова чуда, али је одбијала могућност да се чуда могу десити њој. Ништа није препуштала случају, па ни заљубљивање. Све мора бити извесно, мора постојати план. Ако се јави опасност да се на било који начин план и она, његов главни чинилац, могу променити, онда је читав њен свет у опасности да се уруши, а то би било страшно. То би значило промену која она не жели, компликацију која није у њеним рукама; а кад нешто није под њеном контролом то је претња и могућа катастрофа. Вештим одабиром будуће љубави Јасна ће спречити ту катастрофу. Макар је тако мислила. Истина је била да није знала шта уопште жели, још мање шта јој је заиста потребно. Има неког детињег пркоса и стида у девојкама које никад нису искрено љубиле. Оне истим жаром и смешном упорношћу чувају свој свет као девојчице којима се и гади и привлачи их замисао да пољубе дечака. Страх без основа срастао је уз њих као крљушт и чини сваки додир хладним, сваки поглед претњом и сваки сусрет разочарењем. Суштина Јаснине несреће јесте тај страх. Волети би значило улагати најдубље, најискреније, најчистије делове себе у неког другог. И притом веровати да нећеш бити злоупотребљена, одбачена и скрхана. Уплашене особе, макар то и не признавале себи, све то имају у виду још и пре првог пољупца. Ако ћемо бити сурово искрени, велики број оних који нису пронашли праву љубав живе сами јер су окренули главу од ризика и определили се за једину извесну и сасвим безбедну љубав – љубав према себи. Парадоксално – човек сам себе најчешће и најболније уме да изда и повреди. Са друге стране, не би било поштено ако не бисмо напоменули да људи некад, просто, не пронађу животног сапутника. Некад то није страх, ни себичност, већ недостатак познанстава и прилика. Но то се увек може променити. Сведоци томе су сви они људи који су се у каснијем животном добу упознали и заволели. Са Јасном је ипак био другачији случај. Она је просто бежала. Била је привидно безбедна у само свом свету, свету без неконтролисаних емоција, без прилагођавања другоме. Она је могла остати упорна у свом особењаштву и свету оставити траг као добар адвокат, драг пријатељ и вољена тетка. Она је, ипак, пружила шансу изузетно стрпљивом и храбром мушкарцу, а то су једини који имају шансу да после много година труда ослободе овакве девојке страха од близине.

Живко јој је сметао од момента кад је чула његово име. Није хтела ни да призна себи како јој се свиђа његов начин говора и крајње суптилно удварање пред којим је поклекла тек након неколико месеци. У више наврата желела је да раскине везу због ствари које је преувеличавала или измишљала, а тицало се свега: од његовог посла, хобија, преко његове захтевне породице до умишљања како му она уопште није привлачна. Други и другачији мушкарци би дигли руке од ње, али Живко је имао неко смирење и нежност с једне стране, а чврстину и разборитост са друге. Умео је зналачки да процени кад су потребне његове речи утехе и загрљаји, а кад је неопходно да одсечно побије и саму могућност параноје коју је његова девојка некад свакодневно призивала. У почетку је Јасна у својој детињастој саможивости мрзела ту Живкову способност да усмерава и контролише њене мисли и емоције. Излуђивала ју је његова моћ да је убеди да није у праву, никад јој притом не замеривши на њеним небројеним грешкама, а опет, скромно је умео да призна ако он сам греши. У неколико наврата је намерно била крајње безобзирна и окрутна у својим речима. Страх ју је подсвесно гурао да пљуне у лице неизвесности и, уједно, срећи. Живко се неколико дана не би јављао, а Јасну би савест и туга гризли као болест. Онда би из неког разлога савладала свој страх и понос, па би назвала Живка. Почињала би разговор покуњено, као дете које је неко други натерао на помирење. Испитивала би терен: колико је заиста љут? Он би звучао и деловао хладно, све док Јасна још снажније не би загризла свој понос и дала неку своју, поприлично нејасну верзију извињења. Будући да ју је временом сјајно упознао, Живку би и ово било довољно. Некад би осетио замор јер се осећао као да васпита дете, али искрена приврженост, а касније и љубав, порађали су у њему, чини се, надљудско стрпљење. Јасна је временом схватила да само он може сасвим да је разуме и, зачуђујуће, сасвим прихвати и воли, што је њој било збуњујуће. Често би тиме била поражена, па би му отворено признала да је чудо како је ико тако компликовану може волети. Њен драги би се на то насмешио и одговорио да се слаже, али да је осећање обострано. Живко, у ствари, није био компликована особа, чак напротив. Може се рећи да је био Јаснина сушта супротност, по карактеру и начину размишљања. Она је лудила због његове неорганизованости, смирења, неозбиљности. Временом су једно друго мењали.

Јасна је страх од близине поразила заувек кад је Живку рекла «да». Пристала је да му буде жена, да буде његова, до краја. Препустила му се сасвим. То сазнање, тај осећај да је сигурна и спремна за тако нешто крупно, тако величанствено, преплавио ју је срећом и захвалношћу. Расплакала се као дете и пала му у загрљај. Он ју је љубио и брисао јој сузе. Чуда су се, ипак, десила у Јаснином животу. Воли и вољена је. Страх је сасвим нестао. Људи који подижу и васпитају троје деце заиста немају времена за глупости.

Ако је Ваша судбина слична Јасниној, не очајавајте. Пружите шансу животу и научите да је искористите. Не очекујте никакав добитак јер ко тражи љубав нежелећи ништа притом да жртвује, неће је никад ни наћи. И никада све коцкице неће бити сложене онако како се ми надамо. Али та неизвесност, та борба са случајностима, та жудња да волимо и будемо вољени и чини живот увек свежим, а наш живот смисленим.

Љубав је увек ствар избора и слободе. Зато је никад нећемо ни искусити ако смо заробљеници страха.

 

Слична прича «Нежења» - прочитајте овде. http://avdenagom.blogspot.rs/2015/09/blog-post.html

Пратите аутора преко Фејсбука. https://www.facebook.com/avdenago1987/timeline

Марко Радаковић

.............

Директори раја

blog-0654375001456561472.jpg

Драгутин Николић, некадашњи директор три предузећа која су отишла под стечај и активни члан пет странки, после кратке и тешке болести напустио је наш свет и доспео пред велику златну капију. Овим је он био изненађен јер, иако се сматрао православним хришћанином и великим Србином, и на дан своје крсне славе примао је у дом свештеника, никад није заиста веровао у Бога и живот после смрти. Свуда облаци, а иза капије чује се радосни смех и раздрагани разговор... Али капија је била закључана. Иза Драгутина Николића – ништа. Провалија. Понор. Тама. Поред капије – нешто што је подсећало на портирницу. Да, то је портирница! Драгутин Николић приђе и угледа иза прљавог стакла дебелог портира како седи у кошуљи кратких рукава са флекама од зноја испод пазуха. Његово лице било је подбуло и мрзовољно, прекривено брадом старом недељу дана. Иза портира се тресао и стварао буку стари вентилатор. Гојазни службеник је седео и пијио у компјутер пред собом, померајући миш прстима – ћевапима. «Ау. Па није ово Свети Петар, не може бити!?» , помисли Драгутин Николић и стаде испред шалтера, али дебели га и не уочи.

- Добар д... Овај, помаже Бог! – вели Драгутин Николић, а тресе се као прут. Портир не реагује. Чули су се звукови игрице, као Зума. – Помаже Бог! – понови овај гласније.

- Изволите. – погледа га портир мрзовољно.

- Овај... Па. – Драгутин Николић се збунио. – Стигао сам... Мислим... Јел'?

- Да, и? Могу ли Вам помоћи? – пита он крајње незаинтересовано за његов случај.

- Па... Зар не би требало... Да ми отворите капијууу...?

- А штооо...? – зачуше се поклици афричких домородачких племена, по чему се дало закључити да је портир наставио да игра игрицу.

- Зар не иде тако... ?

- Не, не иде. Не може још увек.

- А... Кхм. Кад ће моћи? – упита Драгутин Николић нервозно.

- Кад дођете на ред. – прекида службеник игрицу, видно нервозан, необично брзо изгубио је живот, чула се нека експлозија и разочаравајућа музика. Полуотворених очију, као да је припит, портир посматра придошлицу.

- Кхм. Умро сам. – нервозно се смешка Драгутин Николић. - Ваљда то значи да сам дошао на ред...?

- Па. Не иде то тако, штасти мислио!? Завршиш и одма' плата да леже? Пази да не би...

- Ја сам испунио оно што се од мене очекивало, молићу лепо! – мршти се Драгутин Николић и поправља своју кравату. – Колико сам разумео, тако ствари функционишу, на то сам пристао. Моје је било да умрем, а ваше је да ме сместите. Ево. Сместите ме. – рашири он руке.

- Добро, дај папире.

- К...које папире?

- Јеси ли донео папире који говоре о теби и потврђују да си мртав?

- Н..не, али ваљда је сама чињеница што сам овде довољна.

- Без папира не можеш ништа.... Али... Можемо ми да се договоримо... – насмеши се портир и показа руком Драгутину Николићу да се приближи шалтеру. Овај га послуша.

- Кол'ко дајеш'да те пустим...?

Драгутин Николић се у први мах зачуди овим предлогом на капији рајској, али убрзо му би драго због овог предлога, јер са парама није имао проблема од када га је брат од стрица његовог венчаног кума запослио у фирми као секретара. Драгутин Николић доживе велики шок кад схвати да у новчанику има свега 50 динара и згужвану карту за градски аутобус. Претресе он све џепове свог одела, али не нађе ништа осим неки пресавијени документ.

- Па немогуће! Ја никад нисам био са оволико мало новца у новчанику! Неко ме је опељешио! Неко ме је мртвог опељешио! Молим Вас, Ви имате лопове у рају, какав је то начин, да неко тако неодговорно обавља тако свет посао!!

- Ма ја тебе знам, ти си био једно време директор болнице, беше...? – загледа се портир у Драгутина Николића.

- Кхм, ве- де директора болнице, јесам. Нисам директор – директор, јер нисам доктор, али имао сам некога у странци, ма небитно... Знам ли ја Вас?

- Па, жао ми је, директоре, нема пара, нема пролаза... – поново се зачуше звуци Зуме.

- Али мора да се шалиш човече, па ово је питање живота и смрти...

- Па није баш... Тамо где си ти био директор, у болници, еее, то су била питања живота и смрти, ово су само питања смрти... Јер си мртав и то све...

- Па ... Шта ја сад да радим овде?

- Не знам. Чекај, брате мили. Као и други што чекају. Јеси ли чекао некад у животу? Требао си донети папир.

- Који папир, човече? Стани! Стани...! – извади Драгутин Николић онај пресавијени папир, прочита наслов и одушевљено предаде портиру. Овај не кријући незадовољство паузира игрицу и дохвати документ кроз отвор шалтера. Прочита пар речи, те дохвати телефон са стола и стисну једно дугме. Драгутин Николић био је задовољан и ликовао је.

- Добар дан. Овде портир, на улазу је један господин који има пријавницу за позицију у рају. Да га пустим да уђе...? У реду. У реду. – Портир спусти слушалицу. – Доћи ће он овде.

- Ко? Бог?

- Хаха, јесте, Бог Саваот долази специјално теби на ноге... Доћи ће директор нашег одељења. – Утом у портирницу уђе младић од једва деветнаест година у елегантном и скупом оделу. Његово дечије, али строго лице усмери пажњу ка насмешеној придошлици. Портир му додаде папир, а момак дотаче оквир својих наочара и са свечаном озбиљношћу поче читати текст. После скоро две минуте, он одложи папир и насмеши се вештачки љубазно: усне су му се цериле, али очи су задржале ону строгост.

- Ви заиста јесте умрли, испуњавате све услове и имате веома похвалан си-ви... Али ми тренутно немамо позицију у рају која би одговарала Вашим способностима и нису нам потребне Ваше услуге. Али, пратите, само пратите, ево, ја ћу задржати Ваш си – ви, па чим се укаже прилика, ето, ми Вас зовемо. Обећавамо!

- Молим!? - Драгутин Николић је сада љут. – Какве потребе, о чему ти причаш, па ја сам умро!

- Јесте. Јесте, али немојте мислити само зато што сте умрли да неко мора истог трена да Вас прими. И то, колико сам схватио, Ви бисте на неодређено и уз све погодности које даје рај.

- Па наравно.

- Ма дајте молим Вас, па сад сте се појавили. Пратите и ми Вас колико следеће године зовемо. Једна колегиница ће ускоро на породиљско и Ви сте нам други на листи, што је сјајно за Вас. Опростићете, имам обавеза. Пријатно и довиђења. – момак истог трена нестаде!

- Где је отишао!? Али ово је питање живота и смрти!

- Није. – сркну портир кафу. - Да је реч о некој фирми и да си тренутно без посла, па ни ти, ни твоја породица немате шта да једете... То би било питање живота или смрти... Или, рецимо, да твоје дете нема за лекове јер немаш посао, или да немате паре да поткупите лекаре, е то би онда било питање живота и смрти. Овако је само питање смрти. Твоје смрти. Тако да, опусти се, имаш све време овог света, чекај прилику.

- А ако имам некога овде, некога ко је утицајан?

- Слушам...

Драгутин Николић се напрезао да се сети неког познаника који би могао завршити у рају. Напослетку одустаде од тога.

- Колико тачно ћу ја овде да чекам?

- Колико год је потребно. Вечност је пред тобом, није да журиш негде. Нити да имаш где друго да идеш.

- А колико ћу чекати?

- Не знам. Нећеш дуго. Ваљда.

Портир се насмеши откривши кварну тројку. Убрзо његов осмех прерасте у све гласнији и гласнији иритантан, помало језив, хистерични смех, да би се на крају закашљао, пљунуо на под и сркнуо кафу из прљаве шоље које је стајала поред таблоидних новина. Потом отвори те новине сакривши лице од Драгутина Николића и поче да чита, као да овај није ту! Као да нису ни водили овај разговор! «Нечувено!», помисли Драгутин Николић „Неће се са мном тако опходити један прљави алкохоличар!» Он удари песницом о дебело стакло портирнице и дрекну:

- Шта ти мислиш, ко си ти!? Захтевам да ме пустите унутра!! Чујеш, дебели!? Који те је рођак поставио овде да дангубиш!? Хоћу одмах да видим твог претпостављеног!! Зови оног директорчића!! Да ли ме чујеш!!!?

Како је поново ударио шаком о стакло, оно се претвори у екран са веселим рекламама, а портира нестаде.

« Уживајте у рајским плажама! Овде је време увек сунчано, пиће увек сласно, жене лепе, а музика небеска!» - зачу се нежни женски глас, а на екрану се указа све оно о чему прича: дивне плаже какве Драгутин Николић поред свих путовања светом видео није, прелепе жене које се смеју док разговарају са неким маљавим, одвратним типовима, крилати анђели који у лету праве коктеле успут изводећи акробације, бенд сачињен од Томе Здравковића, Луиса и Ипчета Ахмедовског... Бесна кола која језде рајским аутопутевима... Превелики станови са прескупим намештајем... Сви насмејани и срећни... « Дођите, све је бесплатно, све је обезбеђено! Ваше је само да умрете и посетите нас! Агенција Сион. « Екран се угаси, па се опет указа портир како чита таблоид. На насловној је био насмејани Ера Ојданић го до паса.

- Господине секретаре! – устаде портир насмејан. Драгутин Николић угледа исувише гојазног, презнојеног човека средњих година како се гега ка вратим раја. Образи су му били толико дебели да су му се очи једва назирале. Драгутин Николић је познавао овог човека, и то по злу.

- Покојни Света!

- О, здраво, здраво... Како беше? – рече дебели промуклим басом.

- Драгутин, Свето, Драгутин. Чуди ме да ме се не сећаш јер си ми уништио неколико одличних послова и коштао ме гомилу нерава!

- Џаба се љутиш, ја се тебе не сећам, тако да ме баш брига и да сам то урадио. – и секретар само прође кроз врата и – нестаде. Драгутин Николић покуша исто и удари главом о врата.

- Овајовајовајовај СМРАД!!! – почеша се по глави, упре бесно, махнито прстом у правцу куд је нестао Свето и раздера се ка портиру. – Овововово белосветско ЂУБРЕ!!! Он је овде неки СЕКРЕТАР!!!??

Портир седе дубоко издахнувши, као да је устајањем учинио неки незамисливо тежак посао, па сад треба да мало одмори.

- Чујеш ли ти мене, како је ОН уопште ушао у рај!? Ха!?

- А, ето, чудни су путеви Господњи. – исцери се портир не кријући цинизам.

- Ја нећу!! Ја одбијам да уђем у рај где је овај никоговић секретар!!

- Одлично, пошто свакако не можеш унутра. – тихо и уморно додаде портир и настави са читањем часописа.

Драгутин Николић био је бесан. Шетао је једно време лево десно, размишљајући и псујући на глас. Онда седе на облак. Замисли се. Мало растужи. Поново приђе портиру.

- Само још једно питање. – Портир спусти невољно новине. – Да ли се уопште налази рај иза те капије? Или је ово неко чистилиште? Неко митарство?

Портир као да га није разумео.

- О чему ти причаш, човече...?

- Да ово није нека проба због тога што сам тражио новац за лечење док сам био директор болнице? Ха? Да није казна због тога што сам људима пружао лажну наду, или што сам упорно одбијао да запослим способне и стручне људе, одузимајући им шансу за добар живот? И тиме уништавао фирме, земљу, породице и народ постављајући на одговорне функције неспособне рођаке? Да буду лакоми функционери, лоши лекари... Да није ово проба, па ако схватим шта сам урадио, проћи ћу у рај? Јесам ли погодио?

Портир као да је гледао кроз њега.

- Ето. Кајем се. Жао ми је. - Драгутин Николић подиже главу и поче викати ка небу. – Жао ми је што нисам дао никоме да без пара или везе уђу у моју болницу и фирму! Жао ми је што сам своју одговорну функцију тако себично обављао!!

Сачека који трен, а потом приђе портиру.

- Је ли све у реду сада? Можеш ли ме сада пустити?

- 'Ајде, иза жуте линије.

- Молим?

- Одабиј, иза жуте линије, немој да два пут говорим, зваћу обезбеђење, имам ја паметнија посла него да се расправљам с пацијентима!

- Ко је пацијент?! Знаш ли, бре, ти, ко сам ја, клошарчино она дрогирана, пијана!!!

Портир стисну дугме поред компјутера, а истог трена кроз златна врата прођоше двојица ћелавих рмпалија и ухватише Драгутина Николића под мишке, подигоше га и померише три метра, иза жуте линије.

- Ш-шта, спустите ме, полумозгани... – и Драгутин Николић паде на облак кад су га пустили. – Какав је ово начин!? Да сам знао да сте овакви никад не бих умирао... Па добро, можда бих то морао, али никада не бих био православац! Какав је ово начин! Зар смо ово као нација заслужили!?

У даљини се опет указа екран који показује благодати рајских уживања.

- Да ли ће ме примити после годину дана? – упита он једног избацивача.

- Могуће. Видиш ли тамо ону црну тачку у даљини? Тамо, на другом облаку?

Драгутин Николић са напором разбра црну силуету која се кретала и деловала попут човека.

- То... то је неки поп, је ли?

- Аха. Он, рецимо, чека на пријем око три стотине године.

- Три ст...! Забога! Како се он зове, могу ли до њега?

- Не, не можеш. – одговори други рмпалија. – И не може те чути. А ми и не знамо како се зове. Зовемо га Симон.

- Зашто тако?

- А ето.

- Али ја нећу чекати толико дуго, зар не? Ово је питање живота и смрти!

Утом се у позадини зачу глас портира који је звучао роботски преко јефтиног разгласа:

- Не, није!

- Не знам, друже, колико ћеш чекати. – смирено ће сикјурити. - Чини ми се да је директор рекао да нећеш дуго. Али би било лепо да не прелазиш ову жуту линију, да ми можемо назад у рај.

- Сетићу се ја некога, некога ко је овде на позицији, погураће они мене... А ја могу да будем полтрон, знате. Само ме упутите коме!

- Само ти немој прелазити једно време жуту линију... – рмпалије се окренуше и прођоше кроз рајска врата.

- Ма, да... – дотера Драгутин Николић наборе на свом оделу. – Биће боље. Само треба стрпљиво чекати и трудити се. Да. Поштен рад се на крају исплати. Проћи ћу ја та врата. Водићу лепу, ма, макар нормалну вечност... А не ово... Нисам ни на небу, ни на земљи... Ко нормалан то може изгурати... Чекаћу годину дана, па ћу се поново пријавити. Можда ме приме...

Драгутин Николић проводи своју вечност ишчекујући, а не добијајући ништа. Животи које је уништио и шансе које је одузимао вратиле су се да се немилосрдно поигравају са његовом надом и очајем. Без могућности да полуди, без шансе да побегне, без начина да то разуме, Драгутин Николић проводи своју вечност у паклу.

 

Марко Радаковић

Још сличних текстова прочитајте овде http://avdenagom.blogspot.rs/2014/10/blog-post_7.html

Пратите аутора овде https://www.facebook.com/avdenago1987/timeline

МАРКО Мaленчић

Zvezdani ratovi

Поред културолошког феномена који спаја поколења, серијал Звездани ратови имају једну од најбољих и најдубљих прича не само у научној фантастици но и уопште. Чак има и богословља.

Звездани ратови су један од највећих тековина поп-културе двадесетога века који буквално спаја поколења тиме што су снимани у распону од 28 година. Односно редитељ и творац Џорџ Луакс је прво снимио епизоде 4-6 па после 16 година, сачекавши да специјални ефекти достигну такв ниво да би могао да врати ЗР у великом стилу, епизоде 1-3 што даје посебну драж фановима феномена Звездани ратови.

Иначе је сматрано да ће први снимљени ЗР филм бити другостепен, те је пуштан у пројекцијама између фаворита за ту сезону. Но публика је одабрала да те `77 блокбастер број 1 буду ЗР, што је дало за последицу да су фаворти измештани у интермецо пројекције. А компанија Фокс, сличних првобитних очекивања, је дала велика права на филм Лукасу укључујући великии проценат зараде филма, права на велики проценат ако сним инаставке и права на целокупну зараду продаја пропратне робе (мајице, играчке...). Заправо-та роба је и зарадила више но саме пројекције.

И идућа година је прошла у знаку Звезданих ратова- пројекције су ишле и тог лета као да је филм снимљен те године.

Лукас је сада власник неколико фирми: Лукасарт, Индастријал Лајт енд Меџик, Лукасфилм... и директор неколико добротворних организација.

Звездани ратови франшиза

Званичну причу потписује Џорџ Лукас. Испричана је кроз књиге, стрипове, игрице (Сила неукроћена), серије (Ратови клонова), интернет клипове. Ове наведене франшизе допуњују причу из главнице, из епизода филмске саге.

Четврта епизода „Нова нада“ је снимљена 1977. Тако се зове јер се појављује млади Лук Скајвокер, Анакинов син, као нова нада џедаја. Пета- „Империја узвраћа“ јер су јој побуњеници уништили станицу- је из 1980. Шеста, из 1983, је „Повратак Џедаја“ тј. Лук, сада као џедај, поражава Империју уз помоћ Дарт Вејдера у одсудном тренутку.

Прва епизода, из 1999. је „Фантомска напаст“ јер се Сити после дугог времена објављују. У тој епизоди џедаји који беху на мисији узимају дечака Анакина да га обучавају за џедаја. Друга, „Напад клонова“ је из 2002. Империја гради своју војску клонова- војника Галактичке републике. Овде је Анакаин већ врло умешан ученик џедај. Из 2005. је епизода „Освета Сита“ када преузимају власт у Републици. Само су два џедаја преживела. Анакина, који постаје зао, побеђује у дуелу учитељ. Но пошто га није убио по Анакина долази Император и тако је Дарт Вејдер створен.

Анимирани филм „Ратови клонова“ је из 2008. И смешта се између друге и треће епизоде и прати причу истоимене анимиране сереије о Анакину и Оби –Вану.

Прича

Лукас нам овде даје причу која се протеже наколико тисушчлећа. „Ратови“ описују, заправо, борбу два монашка реда- Џедаје и Сите, односно приказује причу о Анакину Скајвокеру.

Сила- оно што у тој галаксији све прожима и даје живот. Џедаји користе силу у саживоту са истом. Тиме су они на светлој страни силе, наспрам које је тамна страна Силе на којој су Сити. Они је користе тако што је потчињавају себичним циљевима. Сити су предводници Империје којом, дакле, влада Император. Сити, после векова сукољавања са Џедајима, се повлаче са сцене и у илегали граде систем који њихов ред своди само на двојицу- учитеља и ученика. Учитељ је испунио свој задатак само када га ученик убије, чиме Сити доводе своје умеће на малобројан но висококаквотан ниво.

Џедаји, пак, су видешки монашки ред, генерали у војсци демократске Галактичке републике. Савет Џедаја је један од стубова Републике који чине Јода, Мејс Виднду, Оби-Ван Кеноби и др. За џедаје се регрутују сви представници вишеинтелигентних животних облика који у себи имају већу количину мидиклорина- микроскопски животни облици који живе симбиотички у ћелијама свих живих бића. Када су у довољном броју симбиот може да опажа енергетско поље- Силу.

Месијанска импликација у причи је Анакин Скајвокера. Верује се да су га у мајчиној утроби зачели сами мидиклорини. Он је Одабрани који треба да врати равнотежу у Сили. Но он је постао Дарт.

Разлози за то су, заправо, многобројни. Прво- Квај-Гон беше слаб џедај. То се може видети на примеру када није у стању да Вато-а, очигледно ниже биће, убеди снагом мисли, при трговини. Друго, Анакина обучава Оби –Ван, Квај-Гонов ученик који је сам био тек, додуше при крају процеса но ипак- ШЕГРТ тј. ученик Џедај. Треће- Анкаин се сећао мајке као шегрт. А слику своје мајке је гледао у Падме Амидали, принцези Татуина, своје матичне планете. У Падме се на крају и заљубио. А ствар је да Џедаји се не смеју везивати. Четврто, Анакин беше престар да би се обичавао. Но пошто је обећао- Оби га узима за шегрта. Када се Џедај заљуби или веже за неког, он тада је подложнијиј Тамној страни Силе на коју се прелази афектима који се везивањем испољавају. Наиме, Анакин је прешао на Тамну страну јер се осећао и изиграним од Савета јер су од њега тражили да шпијунира Канцелара Палпатина, видео је да Џедаји умеју да прекрше дисциплину (Мејс Винду при покушају хапшења Палпатина) и увек је био подређен иако је био међу најбољим Џедајима- што беше и узрок његове гордости. Заљубивши се у Падме, Канцелар тј. Император му обећава да ће само преласком на Тамну страну моћи да заштити Падме. Но поставши зао Падме је од бола свиснула на родивши Лука и Леју.

Но на крају се Дарт Вејдер преобраћа убивши Импертаора у одбрани свога сина.

Звездани ратови, дакле, слично МАТРИКСУ је галиматијас религионих учења (имена слична именима из јудеизма, концепт Силе и очишћења мисли као у будизму), но у основи је прича о сагрешењу и покајању, где се види на крају серијала да је и Анакин на Светлој страни Силе.

Постоји чак религија Џедајизма која је све популарнија што само показује колико је утицај поп културе.

Марко Маленчић

студент ПБ факултета

МАРКО Мaленчић

Другог дана хип-хоп фестивала СВИ КАО ЈЕДАН је био наступ који је обележио сва три дана фестивала. Наступао је Ђус са својим 93фу посадом. Њих 30-ак се постројише на бини, градећи култ репера Ђуса. Том приликом је дотични представљао свој нови албум. И извео је на бину го-го плесачицу, крајње оскудно одевену која се до краја получасовнога наступа претворила у стриптизету са врло дегутантним перформансом у којем су јој помагали чланови 93фу посаде- са све инсценирањем полног односа на начин на које рубрике ДАБЛ ПЕНЕТРЕЈШН на порно сајтовима имају више укуса- ако се уопште мође тако и рећи. У публици је било много младих, чак и до 15-ак година. За ди џеј пултом је био DJ Кобаз. Доказ перверзности тог перформанса еј то што се тај клип може наћи на тјубу. Ред, не Ју.

Но још већи проблем је што Паја Кобаз, а смем да се кладим и чланови 93фу посаде, не подржавају геј параду- сматрајући гејевима вирусом- како је некада сам Милош Павловић- Паја Кобаз писао.

Ови патријархално васпитани момци, на челу са Пајом- који је као организатор могао у сваком тренутку да фејдер свог микспулта стави на нулу док се го-го стриптизета не скине са бине- бркају лончиће. Последњи пут када сам проверио на Богословском факултету- то што су они промовисали НИСУ традиционалне вредности.

Све и да узмемо да су гејеви „вирус“- у случају распадања светости брака и српске породице гејеви нису узрок тога, већ последица. Последица баш ето и тог њиховог односа према жени, и деци (овослучајно у публици). Последица њихових дела одбране патријархалних, традиционалних и каквих већ све не вредности. То што је овде прототип мушкарчине да пребије жену никако није узрок распадања породице. Узрок су то проклети гејеви! И папа и запад и масони и Ал-каида. Никако нисмо ми сами.

И сада, да би се приказали као браниоци отачаства- они су изразито против геј параде. То је крајње лицемерје. То није ни родољубље, ни хришћанство. Они само мисле да су православни. Православље не позива на насиље. Жао ми је што морам да их разочарам. Онај Јевреј Исус Христос, оснивач те религије, (да,да! Био је Јевреј- веровали или не, драги браниоци образа и поноса српства) је рекао да се Царство Божије на силу осваја. Није рекао НАМЕЋЕ. Као што би они да наметну своје виђење и схватање породице по сваку цену. То им се, пак, може и опростити- нису они читали Библију. А и зашто би- тај Исус је ионако био столар и Јевреј. Није пекао ракију и био Србин. Стога они и нису православни. Они су обични славославни хришћани; хришћани којима се религијски систем свео на једногодишњи крканлук- у најбољем случају свечани ручак или вечеру- у народу прозвану „крсна слава“.

Драги моји лицемери. Пардон, славославци. У случају да се ове године деси геј прада неће се десити у априлу. Нема везе- Београд је романтичан и у јесен. Ако би да браните светост породице или чега већ, зна се шта вам је чинити. Узмите за руку своју драгу и изведите је тај дан у шетњу. Браните те ваше вредности тиме, а не палицама и разбијањем града. Штоно вели премијер Дачић Кацину: ми смо ипак део Европе. И ма колико вам се нешто не свиђало то није разлог да ломите град. А посебно људе. За то вас нико није овластио а, Боже правде, нити ће.

Марко Маленчић

студент ПраБоФ-а

МАРКО Мaленчић

Биографија

Роберт Кард је рођен у Хајленду, на северу Шкотске 1992. Почео је да продуцира са 8 година када је добио гитару, коју и данас свира. Са 15 почиње да продуцира тренс од 2005 на програму Фрути Лупс 4 као Robert J.C. Дабстеп продуцира од 2010. са обрадом „Your Song“ Ели Гулдинг. Свој деби албум „Reach for Glory“ издаје фебруара 2011. а албум „Мiracle“ исте.

Име Блекмил (Црномлин) је кућа Робертовог деде и бабе, који су преминули и кућа је продата. Намерава да под истим именом сакупи новац да би могао откупити кућу у којој је одрастао и за које га вежу најлепше успомене.

Музика

Његова музика се подводи под чилстеп. У питању је мелодијски дабстеп. Дабстеп је електронска музика која се одликује ратмом у који диктирају бас- 1-3 баса у такту- и клеп који је углавном један, и то на истом месту. Мелодије које користи Блекмил су заиста опуштајуће. Мелодијом углавном преовладава дубоки синтисајзер понекад са клавиром или електричном гитаром. Мелодију прате хајхетс. Да мало зазвучим поетски: Роберт док ствара је или заљубљен или религиозан. Звучи као Вангелис када би се пустио преко лаганог ритма. Препоручује се да се слуша посебно при шетњи, посебно кроз гужву, а кроз саобраћајни шпиц- као императив. Блекмил је доказ да је могуће направити електронску музику која је висококвалитетна. А посебно је за похвалу то што има тек 20 година, а својим квалитетом је бољи чак и од много старијег колеге Давид Гете.

Сличан звук праве између осталих Sacred, Кај и CMA који има и песму Blackmill као омаж. Сличан звук је и Mt. Eden који су Роберту и узор.

Дискографија

Са првог албума му се издвајају песме City Lights, A Reach For Glory, Journeys End, Rain. Са другог албума Spirit Of Life, Embrace, The Drift, Sarajevo, Fortune Soul. Од синглова Children, Embracing Solitude, Your Song, What`s My Name, Time.

Својим фановима одговара на коментаре и питања о песмама и уопште о својим ставовима, животу, љубави.

Од свих песама му се по квалитету издваја песма Journeys End:

Марко Маленчић

студент ПраБоФ-а

Православна Вјеронаука

још наших квизова

ДОМИНО

СПОЈИ СРОДНЕ ПОЈМОВЕ

СКЛОПИ ИЗРЕКУ

СКЛОПИ ИЗРЕКУ 2

ДОПУНИ РЕЧЕНИЦЕ

ИЗАБЕРИ ЈЕДАН ОДГОВОР

СВРСТАЈ ГДЈЕ ПРИПАДА

ПЕЊАЊЕ-ПИТАЊА ПО ТЕЖИНИ

СЛАГАЛИЦЕ

МЕМОРИЈСКЕ КАРТИЦЕ

ОСМОСМЈЕРКА

РУБИКОВА КОЦКА

УКРШТЕНИЦА

ПОПУНИ ПРАЗНИНЕ

и још много других...

Извор: КВИЗОВИ

Зортодокс

VIS NOVI DAN

Evo jednog finog, mladog sastava koji se zove VIS NOVI DAN!Osvojili su glas publike na ovogodisnjoj Zajecarskoj Gitarijadi.Uradili su muziku na pesme Crnjanskog,Disa,Beckovica,...

Upamtite dobro to ime jer oni krecu u osvajanje vasih srca.Ponosan sam jer moj sin svira ovde.

POSLUSAJTE,EVO LINKA ISPOD:

http://www.youtube.c...re=results_main

Извор: Прикази албума, музичке рецензије

Перса

Дивим се...

Пре неку годину присуствоваласам Духовној трибини проте Дејана

Гост је била Мати Макарија из манастира Соколица крај Звечана.

Невероватно ме дирнула њена животна прича.

Начин на који нам је испричала, живост, лакоћа ме је дуго на то дивно вече сећала.

И данас њена прича живи у мом срцу.

Разгорела је ватру дивљења мени до сада непознау.

То је чудо, начин призива, како је смело, одважно кренула путем којим се ретко креће.

Ето ја сам поштовалац Мати Макарије.

Дивим јој се, помолим се за њу...

написала чак и песму...

Извор: Персин дневник*

МАРКО Мaленчић

R`n`B

илити

Ријана и Бијонсеј

Овај текст је пресек савремене америчке музичке продукције R`n`B (ар-ен-би) музике, која има, иако мејнстрим, неретко сасвим пристојене песме. Својом музиком, текстовима и продукцијом, посебно Алише Кијз, Нели Фуртадо и Тимбаленда је свкако изнад нашег турбо-фолк музике.

RnB

RnB је скраћено од Rhythm and Blues но данашњи RnB звук који је, углавном, певање на матрици није онај стари изворни неелектронски ритам и блуз. Непознато је како је овај РНБ узео такво име.

Женски извођачи су у овом правцу бројнији и популарнији од мушких те се РНБ може назвати и „женски реп“ јер је у инструменталу, као у реп матрицама, изражен ритам којег воде бас и клеп у лаганијем, „џези“ ,темпу. Следи приказ најбољих извођача.

Ријана.

Robyn Rihanna Fenty је рођена 1988.Oваj најпопуларнији RnB музичар је са шеснаест година потписала уговор са издавачку кућу „Def Jam“ коју води познати репер Jay-Z чији постаје пулен. Светски успех постигла је дебитантским синглом Pon de Replay и албумом “Music of the Sun” из 2005. године. За мање од годину дана, објавила је други албум “A Girl Like Me”, са кога су се издвојили синглови „SOS“ и „Unfaithful“

Највећи успех Ријана је достигла својим трећим албумом Good Girl Gone Bad из 2007. којег су чак три сингла — Umbrellа, Take a Bow, Disturbia — достигла прво место на америчкој Билборд хот 100 листи. Албум је био номинован за девет награда Греми, победивши у категорији за најбољу сарадњу реп и вокалне музике. Њен четврти студијски албум Rated R је из 2010. Ријана је продала више од дванаест милиона плоча за само четири године и освојила мноштво престижних музичких награда. Извођач је највећег броја синглова у декади који су достигли прво место на Билборд хот 100 листи — пет. Издаје још и албуме Loud 2011. и Talk That Talk 2012.

У задње време је почела да ради и на хаус матрицама. А спотови су крајње неоригинални и досадни- углавном кадрови у којима, до граница укуса одевена, само пева- без икакве приче која прати текст песме. Ако не спотови су јој депресивни и мрачни. Наравно, то је последица славе- на почетку је заиста била симпатична.

Бијонсеј.

Beyoncé Knowles бивша чланица састава Destiny's Child је однедавно постала мајка. А отац детета је њен супруг Jay-Z. Ова певачица са најмоћнијим гласом и гласовним способностима је до сада издала 4 албума:

Dangerously in Love (2003), B'Day (2006), I Am... Sasha Fierce (2008) и 4 (2011).

са којих се издвајају: Best Thing I Never Had, Deja Vu, If I Were A Boy, Halo, Crazy In Love, Irreplaceable… Са својим кореографијама има најбољи сценски наступ.

Алиша Кијз.

Рођена као Алиша Кук. Она је најбоља на RnB сцени. Глас, теме и инструментали са клавиром на којем свира и не могу да се мере са осталим певачицама. И за разлику од горепоменутих се не разголичћује ни на наступима ни у спотовима. Ипак је у музици у првом плану песма, зар не? Албуми су јој: „Songs in A Minor“ (2001),”The Diary of Alicia Keys“ (2003) којим се пробија у први план РНБ са хитом Karma ,“As I Am”(2007) са хитом No One, и The Element of Freedom (2009) и TBA (2012).

Нели Фуртадо.

Ова Португалка која живи у Канади је каријеру као поп извођач је започела албумом Whoa, Nelly! (2000), наставила са Folklore (2003). Највећу попуарност стиче албумом Loose (2006) са којег се издваја највећи хит са Тимбалендом, који је и био главни продуцент целог албума, Say It Right. Због излета у комерцијални RnB су је прозивала да се „продала“. Што не стоји- већи део албума су баладе у старом стилу (Showtime, Te Busque,In God's Hands, Wait For You и All Good Things). А стајлинг јој је остао скоро исти- беспрекоран, без разголићивања и јефтине еротике што је особито за већину RnB певачица. Доказала је да бити популаран не значи носити деколте и минић и бити скандал-мајстор тиме што је у исто време издала албум кад и Ријана и Бијонсеј. И албум јој је био продаванији! У музици су ипак најбитније песме, зар не? Како вели- „вратила се коренима“ албумом на шпанском Mi Plan (2009). Овог лета би требало да избаци албум The Spirit Indestructible (2012).

Тимбаленд.

Тимоти Моузли је рођен у Вирџинији. Почео је каријеру 1994. год. Радио је матрице за RnB извођаче. Издаје и своје реп албуме. Први пулен му је Алија, која је настрадала у авионској несрећи. Почетак врхунца каријере је у 2007. г. са сјаним албумом- компилација песама које је он испродуцирао и саотпевао TIMBALAND Presents: Shock Value. 2009. издаје по истом начелу слабији Timbaland Presents: Schok Value II: The Esentials те и јуна 2012. наставак T.P: Shock Value III. Својом изузетном продукцијом спасава шта се спасити може у већ неоригиналној и посусталој поп и RnB продукцији. Велике успехе остварује са Џастин Тимберлејком и Нели Фуртадо. Безмало да не постоји извођач са којим није сарађивао на америчкој сцени.

Највећи хитови су: Morning After Dark, If We Ever Meet Again, Give It To Me, My Love, Say It Right, Miscommunication, Apologize, Boardmeeting, Bombay, 2 Man Show, Way I Are, Belive (победничка песма Диме Билана на Евровизији), Miles Away, ReturnThe Favor.

Декаденција

Ова RnB сцена је била иоле добра и квалитетна. И онда је дошао Дејвид Гета и уништио све. Узмимо само пример групе која се продала The Black Eyed Peas који се од хепи-хипи групе преобразише у техно-хаус групу са врло неквалитетном музиком коју углавном им уради поменути француски ди-џеј. Но- искрено Гета је урадио свега 5 песама са америчким извођачима које су врло добре. Остало је катастрофа.

Пратећи тај хаус фазон сада ничу групе LMFO , Far East Movement којима је тематика искључиво забава, журке и журке, и то са толико изузетно лошим инструменталима да чак и Јелена Карлеуша је подношаивија од њих. Чак и имена попут Енрике Инглесијаса почињу да се спуштају на тај хаус ниво.

МАРКО Мaленчић

За Косово и економију ова власт је имала оправдање. Али не и за ноћне клубове без дозволе за рад. А нема ни друштво. Покој души мога школскога, Рената.

Јер када брод тоне увек прво пале мишеви

А капетани искусни на друге ће мислити

Живот зна да буде Титаник, усамљеник, изгнаник

Тад рађају се Титани, у невољи исправни

Београдски синдикат- За све моје људе

КОНТРАСТ

Новосадски клуб „Контраст“ је био Бабилон. Гого плесачице, разврат, лајт шов, бучно, турбо-фолк и хаус звуци, а у најбољем случају буде и музике (поп). Те је било питање времена када ће, сходно томе, да изгори.

И изгорео је баш те вечери када је Ренато Вуковић био у клубу. Који је направљен за 150 места. А те вечери је било око 300 људи. И пожар се покушао угасити. Само једним противпожарним апаратом. Који није радио. Јер клуб није имао ватрогасну дозволу. Клуб уопште није имао ДОЗВОЛУ за рад.

Срби су овде својим немаром принели крвне жртве- своју децу- богу Молоху, као прави многобошци.

РЕНАТО

Било ми је чудно шта ће он уопште тамо. Колико сам га познаво баш такви клубови нису били његов тип. Но, те вечери је наступала Ана Бебић, другарица његове девојке Милене Далмације (најмлађег доктора науке на ПМФ НС, ђака генерације...) која је истом приликом са њиме пострадала.

И, ето, дошли су и да прославе још једну десетку у Ренатовом индексу...

Ренато је био одличан студент хемије на ПМФ у Новом Саду. Правио је и преперате у лабораторији своје мајке. И ту је чак и направио неке своје преперате. Од продаје истих ће се финасирати „Фонд Ренато Вуковић“ за стипендирање студената. И носио је број 54 на дресу кикиндског клуба америчког фудбала „Мамути“.

Речју- Ренато је био Чак Норис.

ИНСПЕКЦИЈА

Иначе сам хладнокрван, те на сахрани сам и успео са сакријем сузе. Али не и после два дана, када сам све сабрао. Било ми је жао Рената. И моје генерације. И мог народа. Колико смо само ниско пали! У реду, схватам да ова власт није успела да сачува Косово- то је међународно питање. Схватам да није успела да сачува економију- то је питање и светског тржишта и менталитета народа.

Али не схватам то да није успела да затвори клубове без дозволе за рад. Додуше, ноћни клубови неретко служе као праоница мафијашко-удбашког новца. Но, свакако. Сви клубови ипак морају имати пожарне излазе у складу са величином и противпожарне апарате. Па нека перу новац колико хоће.

Овакав јавашлук је превршио сваку меру.

А овако се у Светој Србији ради: власник клуба избегне пријаве о противпожарној заштити. Једна се обдбаци јер је касно поднета, а друга јер прекршај није део Закона о заштити од пожара. Ако власник има доброг адвоката избећиће и плаћање прекршајне казне. Судија који ништа не пресуди има оправдање у процедури. Инспекција која је поднела пријаву имаће оправдање у поднетој пријави. Инспектор који пријави се неће вратити да провери да ли се стање средило. Додуше, ова процедура је и била у случају „Контраста“. На крају крајева је јефтиније власнику да плати два пута казну због тога него да одржава апарате.

Но клуб ће се затворити ако шанкер не изда фискални рачун. По овоме, народ је стока која је ту само да пуни буџет. Али држава не мисли на то ко ће буџет да пуни ако у Србији 200 људи (ако сте у државној управи читај: грла) годишње гине на јавним местима.

Молим браћу правнике, чиновнике, адвокате, студенте права и, наравно, њихове професоре да буду искрени према себи и другима и да одаберу алатку која им највише одговара. На тржишту се цене мотика, ашова, лопата и осталих алатки крећу од 300 до 1 500 динара. Хвала.

У супротном се може десити овај сценарио.

Ивана Т, студенткиња Шумарског факултета у Београду, са просеком 9,52, је страдала са са још троје младих. Ова рокерка се утопила са сплавом „Блејвоч“ где је тада наступала Јелена Карлеуша. Сплав није имао дозволу за рад. А утопио се због преоптерећења. А Марина је само навратила до своје цимерке, шанкерице на сплаву, да узме кључ стана.

КОРЕН ПРОБЛЕМА

Овде се изражава и менталитет наш. У Немачкој, по причи мог старијег колеге, који је својевремено тамо радио као избацивач, је клуб, рецимо, за 200 људи. У клубу ће их бити 220- највише. Даље не пуштају ни Бога.

Прво- то су Немци- они поштују прописе. Друго- то су Немци- а Немац не улази у клуб у којем је велика гужва јер неће да (му неко) гази преко главе. Ако он нема места да мрда рамена и руке, он не улази у клуб, јер је он ту дошао да се опусти и да ђуска.

Ја после „Контраста“ не могу да верујем да смо ми ратовали против Немаца. И то два пута! Као, били су зли. Пре ће бити да ми нисмо хтели да на с доведу у ред. Заправо, у то сам сигуран кад погледам паљевине „Контраста“.

Овим Вам не сугеришем да гласате за СНС, јер екипа радикало-напредњака је била на власти у Новом Саду, а ДСС у држави када је 2008. горео клуб „Лаунџ“, а нико од одговорних није одговарао. Ни за УРС- Маја Гојковић је била градоначелник Новога Сада 2008. Ни за СПС- министар Дачић је такође за ово одговоран.

Дакле, испада да је у праву Обрадовић из покрета ДВЕРИ када каже да су и власт и опозиција исти.

Не сугеришем ни за једну странку. Овде је ствар да се ми сами морамо мењати. Потпуно.

Боље од запаљених дискотека и не можемо очекивати када нам је причешће пљескавица и пиво и турбо-фолк као духовна музика, а младима смисао живота ноћни излазак до обесвешћивања. Овакви не само да нећемо ући у ЕУ него има да нас избаце и из Савета Европе. ИЛИ не само да ћемо изгубити Косово него и Рашку у пакету. Не понашамо се као људи па ћемо, Боже правде, нестати као народ.

Да би се стање поправило довољно је већ и да омладина одлучи да се не напија баш свакога викенда. Што се мање напијамо, мање нам треба времена да се отрезнимо. Добијамо више времена да будемо корисни чланови друштва учењем и(ли) радом. И тада нас потрошачки ситем не може искоришћавати безочно. Мора да смисли боље лажи. Овако- постајемо купљиви за пљескавицу. А могли би за стабилно радно место.

Није мени жао што гинемо, већ што нам гину најбољи. Ренато је био најбољи. И Милена.

Нека их васкрсли Господ насели у рајска насеља. И нека нам опросте.

Ренато, братац, извини. Потрудићу се више. Да будемо боље друштво. Ма- да будемо бољи људи.

Марко Маленчић

Студент ПраБоФ-а

МАРКО Мaленчић

ПОВЕСТ

Т(ехника) У(парвљања) М(икрофоном и) З(нањем), четворочлани састав (Оги, Дарко, Марко и Блажа), Ред змаја (Шкабо, Ђоло и Влада) и МС Флекс (Феђа) су као самостални реп извођачи, из поменутих делова, пре стварања БС радили своје песме. Спајање ове 2 групе и ем сија се десио 21. марта 1999. у Клубу студената технике. Касније се саставу прикњучио Шеф Сале (најмлађи члан БС). Из тог времена је лајв албум из Дома омладине (2001) . Продрмавши јавност песмом „Говедина“са албума „БСсст...Тишинчина!“, прозивајући политичку сцену, су скренули пажњу јавности. 2001. су предгрупа својим узорима америчкој групи Public Enemy.Александар Живана Протића (старешине храма Србских светитеља на Карабурми) је продуцент њиховога другогa албума „Сви заједно“ (2005) којим постају култни. Тиме званично Прота постаје члан састава. На наступима их од тада прати, тиме поставши и члан, DJ Ајрон. 2006. г. издају ЕР „Они су“. 2010. издају албум „Дискретни хероји“ посвећен дискретним херојима- људима који воде свакодневне и медијима незанимљиве и неисплативе за објавити битке. Имају своју издавачку кућу „Прохибиција“, док Протић има своју издавачку кућу за књиге „Мир паблишинг“. Састав је и међународно популаран- имали су концерт, поред Париза, Цириха, и у Москви- обрадовавши своју тамошњу базу фанова.

ТУМЗ су чинили Огњен Јанковић, Блажо Вујовић- Бла, Дарко Марјановић и Марко Ђурић- Деда. Ред змаја су чинили Бошко Ћирковић- Шкабо, Ђорђе Јовановић- Ђоло Изногуд и Владимир Ћорлука – Дајс Ро. МС Флекс је био Феђа Димовић- Фела краљ илити Ђафе корлеоне, а Александар Караџиновић је Шеф Сале, а Александар Протић- Прота је продуцент, док је Стефан Нововић Ајрон. Скоро сви имају завршене факултете: драмских уметности, правни, економски...

ИДЕЈЕ

Само име „синдикат“ се може превести као „сабор“. Саборност је један од особина Цркве. Па и главни мото групе је СВИЗАЈЕДНО- саборно. А и Литургија, богослужба богослужби, у Цркви је преведено- „ЗАЈЕДНИЧКО дело“. Како чланови кажу: „Ми смо на првом месту другови, па тек онда група“. Наиме њих 10-орица раде већ 13 година заједно, сложно- неособито за наш народ. Што се тиче порука која група шаље- све похвале. Они су искористили популарну (реп) музику- по речима адвоката Феђе Димовића, члана БС-а, у емисији АГАПЕ- да би слали по(р)уке које подстичу на размишљање, делање и промене- првенствено себе. Њихова мисија се може поредити и са мисијом наше Српске патријаршије Православне Цркве. Док наша Патријаршија, углавном, само штампа књиге (а књиге се уопште мало читају) за младе, ова група уради песме. Које слушају много њих. Чак и они млади којима је сваки вид образовања и озбиљности саблазан. „Али Синдикат је океј!“ веле млади.

БС ЈЕ РЕП ГРУПА?!

Београдски синдикат, супергрупа настала спајањем више извођача, је настала као и већина- са циљем да се само ради музика из забаве. Но почели су се издвајати од осталих музичара најпре својим текстовима. Касније издавањем и-пија „Они су“ врше прекретницу у каријери прослеђивањем приход од њиховог ЕП-ја Фонду за изградњу сигурне куће за жртве насиља у породици- чиме своје речи преносе на ниво дела. Укључени су били у многе добротворне и првенствено друштвено одговорне и солидарне акције: „Адреналином против дроге“, за очување Петог парка и шуме на Звездари, подршка глумцима Дечјега позоришта у Новоме Саду, „Очистимо Крњачу“, „Мала школа, велико срце“; наступали су у Косовској Митровици, наступали су и пред штићеницима Казнено-поправног дома за малолетне у Ваљеву, на летњом кампу „Наша Србија“, на Концерту захвалности где су наступали у пратањи Београдске филхармоније која је, заправо исказивала захвалност свима који су Филхармонију подржаили упркос јавашлуку државе и недостатку културне политике која се односила и на финансирање БГФ, на дочеку Православне нове године у сарадњи са дневником „Курир“ у дому за незбринуту децу „Моше Пијаде“. Радили су и кампању Комитета за безбедност саобраћаја „Дуга је улица“...

Фебруара 2011. на позив студената Православног богословског факултета држе трибину „Утицај популарне културе на развој појединца и друштва“ чиме се утемељује „Пројекат Србија“- серија трибина на исту тему широм Србије, по, наведимо само неке, библиотекама (у сарадњи са храмом Вазнесења, Београд) факултетима (Економски, Политичких наука, Техничких наука (Нови Сад) Машински (у сарадњи са Србским сабором ДВЕРИ)...), СКЦ (Суботица). Број трибине је премашио 20.

Прво злато Србије, које нам донесе ватерполо репрезентација, је прослављено песмом „Ми смо та екипа“ која је била и званична песмае вропског првнства 2006.

Сада, у ово доба политичких кампања, их сврставају у подршку ДВЕРИ јер је БС одржао у оквиру Пројекта Србија трибину у организацији ДВЕРИ, а Шкабо је наступао на Породичној шетњи и другим сличним скуповима ДВЕРИ. Но БС демантује то, наглашавајући да не подржава ни једну изборну листу ни партију.

Велики београдски концерт Београдског синдиката у Београдској арени је одржан пред око 17 000 фанова, међу којима беху и М. Бећковић, И. Тасовац, Н. Карајлић 15/28. априла 2012. Арена се тресла. Орило се као из једнога грла

АЛБУМИ

Први албум, ако не рачунамо лајв издање из Дома омладине, је „БСссст...Тишинчина!“ Издвајају се Горила у магли (легендарна ствар Марка), Дуга је улица (о животним искушењима), Дивљина (сатира о бахатом богаташу), Долази Синдикат (репрезент песма), На бојном пољу (саундтрек за филм Бој на Косову), Само један живот (химна борбе против наркоманије) и наравно непревазиђена и, нажалост, увек актуелна Говедина (политичка прозивка).

Други албум је „Сви заједно“. Сви заједно (химна о заједништву), Живот је превара (надахњујућа песма), Алал вера (која је заправо критика бахатости богаташа у ноћним изласцима) Само за БГД (ода Београду), Право кроз ветар (жалопојка о друговима које је однела дрога), Ја у животу имам све (посетница и химна БС-а), Љига (прозивка банкара, економиста, тендераша...), Пороци Беграда (прозивка нарко-картела са сјаним спотом који је урађен на нивоу документарца), Део прошлости (песма са највећом уметничком вредношћу БС-а, трибјут јапанској култури) и Нико не може да зна (о Косову).

Из 2006.је и-пи „Они су“ од три песме. Они су и Већ виђено су експлицитне, и текстовима и спотовима, политичке прозивке, док Преторијанска гарда је о Служби државне безбедности и позива на отварање досијеа.

2010. дају албум „Дискретни хероји“ ан бесплатан давнлоуд, при чему је сервер пао за 20 минута због преоптерећења мреже. На претходним албумима се Синдикалци баве последицама моралног пада Срба и човечанства уопште. Неколико година старији, на овом албуму, се баве узроцима тог пада нудећи решења. Од објављивања албума су имали само пет концерата- што говори о медијској блокади, иако на овом албуму немају политичке прозивке. Наиме, овој власти би и одговарало да је БС-у начело рада политичка прозивка, која је безазленија од позива на преумљење које би дало за последицу увиђања превара потрошачког друштва- а самим тим и политичара- који и граде своју популарност на омамљености умова. То јест људи који су „здрави у глави“ (БС мото) се тешко (ако не и уопште) могу преварити шареним лажама.

За све моје људе (такорећи насловна песма за све дискретне јунаке), Свим срцем (је ода о БС-у и фановима БС-а), Човек (о политичару који ради против Србије, највероватније мисле на Чедомира Јовановића), Гала- социјала (сатира о бахатом богаташу и сиромашном Рому), Главом у зид (о пропдању једног мафијаша), Зајеби (где поручују младима да се окану улице, пиштоља, насиља), Ту сам ја (где поручују да је БС ту када је тешко у животу), Пази, пази (где позивају на преиспитивање шта су човеку праве вредности), Освета (са средњовековном темом), Welcome to Србија (којом употоравају да се може десити Бадер-Мајнхоф сценарио у Србији ако се политичари не освсте), Оловни војници (ода србским војницима у Првом полувремену светског рата, где је на почетку песме Говор мајора Гавриловића), Нема повлачења, нема предаје (наслов и мото БС-а све говори), Балада дисидената (тј. изгнаника Београда) и Још ову ноћ (опроштајна песма).

Синдикалци са соло каријерама су Шеф Сале и Шкабо, односно сада Бошко.

Марко Маленчић

Студент Православног богословског факултета

саоснивач ПРОЈКЕТА СРБИЈА

R.Žiskar

Prst na obaraču

Sumrakom je dobovala sitna, dosadna kiša, a negde u daljini hor pijanih glasova se nadjačavao sa harmonikom … “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je maaaala” … Eee, moji vi … meni je prevelika večeras, mišja rupa da mi je …

Prošlo je tačno šest meseci otkad sam otišao u rat i tri otkad sam se iz njega vratio. I dva otkad si mi rekla da je među nama gotovo. Da ti ne pada na pamet da ceo život dvoriš bogalja. Bogalja ? … Taj te bogalj voleo, i još uvek te voli … Da, ali si i go kao taj pištolj za pasom što nosiš, rekla si. Pištolj ? … Eh, da … stara, verna “tetka” šćućurila se u futroli k’o da zna da je oružje poraženog ratnika. Otkopčah lagano dugme i kundak odblesnu mutno u odsjaju prozora. Pomilovah ga, a zatim se šaka uvežbanim pokretom savi oko njega i povuče napolje.

Sedam na stolicu, stavljam cev među kolena i repetiram. Leve ruke nema da mi pomogne, opravdano je odsutna … na mrtvoj straži podno metohijskih planina. Ustajem i ponovo zauzimam busiju kraj prozora. Prst je na obaraču, prinosim cev slepoočnici. Dodir hladnog čelika i kože aktivira kaleidoskop pred očima.

Trčimo po pljusku, mokri k’o miševi, do spasonosne nadstrešnice lokalnog autobuskog stajališta. Da, pratim te kući. Da, nemam jebena kola. Ali sam srećan dok ti kosu sušim maramicom. I ti si srećna. Ili mi se učinilo ? Češljaš mi kosu prstima dok brbljaš nešto veselo, od čega ni reč nisam upamtio. Šteta ...

Nakon što te bus odneo video sam te samo još dva puta, ako ne računam snove i slike sa tvog venčanja koje su mi poturene na uvid uz pogled ispod obrva i tek ugašen osmeh oko usana. Likovali su lokalni zvrndovi, mislili su da ću da ridam, šta li ?

A onda, vidim moju sestru kako me grli i plače ljubeći prazan levi rukav moje košulje, uz „samo kad si mi se živ vratio“. Plače seja jadna, a ne sme da mi kaže da se otkako sam otišao, u tvoj život uvukao nemir, a s njim i on – Elmer Davež, lokalni „milioner“, koji doduše ne poseduje palatu i jahtu, ali je njegov „diskretni šarm buržoazije“ učinio tvoju „nepodnošljivu lakoću izbora“ još lakšom. Luksuzna kuća na periferiji ili podstanarstvo ? KušEMdasi ili gradski bazen ? Toyota Land Cruiser ili Taxi ?

Ali ne, dušo, čaršija se večeras neće osladiti našom pričom. Znaće, ako povučem oroz, da to nije zbog sakatosti, posttraumatskog stresnog poremećaja ili kukavičluka, već zbog nas dvoje.

Zbogom „tetka”. Dosta je bilo.

* * *

Svratih pre neki dan do vaše radnje po neku robu. Miholjsko leto. Elmer za divno čudo beše uslužan i nenadrkan. Sa zadovoljstvom konstatovah da bi mu kapica rabina dobro stajala na dobrano proređenom skalpu i da će mu ogledalce uskoro biti obavezan asesoar kad pođe na pišanje.

A onda si se odnekud pojavila ti, vodeći klince za ruku. Kratak osmeh očima i konvencionalno „Dobar dan“, tek toliko da preparirani ništa ne primeti, ustostručili su vrednost moje odluke da spakujem „tetku“ nazad u futrolu pre deset godina.

Ову кратку причу сам видео на Вукајлији, аутор је Ујка Сима (надам се да се добро сећам).

Мене је запањила истинитост и свеобухватност данашњице у овако краткој форми па сам хтео да поделим.

pravoslavni katolik

Од: Ekumenofobija

Slobodan sam da se ukljucim u ovu tematiku, obzirom da sam sredinom decembra prosle godine bio ucesnik na MRV-u BiH u svojstvu predstavnika PBF-a iz Foce, sa jos par kolega. Prosledjujem i dokumentovano izlaganje moje malenkosti, koje je naislo na odobravanje pokrovitelja i ucesnika, jer je satavljeno u duhu iskrenosti i ljubavi, a potkrepljeno za ocuvanje identiteta pripadnosti istocnom hriscanstvu. Ako nista drugo, neka bude podstrek za bolje razumevanju citave problematike. Hvala 301 snoozer_11

"„МЕЂУРЕЛИГИЈСКИ ДИЈАЛОГ КАО КЉУЧ СУЖИВОТА У БиХ“

Поштовани сарадници и саговорници, част ми је да вам се обратим овим излагањем са аспекта источно-хришћанског богословља, у духу љубави и заједничарења, манифестовано и овим конструктивним Већем на територији наше Државе, а свакако и са далекосежном делотворношћу, обзиром да имамо доста примера братске слоге у Региону међу представницима заступљених конфесија. Консеквентно турбулентном времену чији смо сведоци, све више се јавља потреба за осведочењем оне основне вредности људског бића, својеврсне нити која је нераскидива, а називамо је религијом. После трагичних догађаја који су се догодили на овим просторима у последњој декади XX в., нажалост свету представљено чак и као верски рат, са превеликим бројем жртава пострадалих од субјективистичке повређене сујете, такође увиђамо све већу жељу за миротворним суживотом, чему Међурелигијско Веће даје посебан смисао и значај. Сходно динамици утицајности овог нашег Већа, узимам за слободно да говорим о следећем:

-Смисао дијалога и генерална конструктивност истог;

-Потреба за дијалогом и начини конструктивног остварења;

-Потенцијали дијалога;

-Међурелигијска сарадња ради бољитка друштва (у контексту реализације све више пројеката);

-Утицај на одстрањење погрешно усмерене националности, под велом верског опредељења, које рађа кардиналне грешке;

-Резимирање успеха на плану екуменизма, и примена на регионалном плану.

Следујући принципијалном аксиому Христових речи „да сви буду једно“ које Он исказује у својеврсном изливу саосећања са свевременошћу подељености међу људима, можемо се сложити да дијалог, понајвише међурелигијски, представља основно надахнуће смислености суживота у актуелној хетерогеној средини. Узимајући за руководиљу апостолску спремност преданости другоме, понајвише различитоме у декларативном смислу, бива нам јасна чак и подсвесна тежња бића човековог ка заједничарењу, заједничарења у смислу саосећања и жртвеноделатности, за шта имамо многе примере „када комшија друге вероисповести прискаче комшији у невољи“. Конкретно посматрајући наше поднебље, израженог суживота, о чему нам Андрић и Селимовић сведоче као живи сведоци поменутог, имамо својеврсно надахнуће дијалога, јер у актуелности смутног времена само такви примери могу да нас одобровоље на дијалог, и да размишљамо о даљим корацима конструктивности истог.

Надаље усходећи све већој преданости и посвећености доприноса бољитку друштва, а следујући примеру дугогодишње међурелигијске сарадње на простору бивше СФРЈ и познатом документу Римокатоличких бискупа из 1974. г. „Пастирски позив на оживљавање екуменског духа и настојања“, имамо реалну примену бољитка суживота, јер се између осталог наводи у поменутом да „екуменски рад треба постати саставни део живота сваког верника свих наших верских Заједница“. Социјално устројство и психологија народне масе са свом проблематиком квази-модернизма нас и наводи да на себе преузмемо једну од водећих улога ка разрешавању исте. Ово је једино оствариво кроз дијалог и међу-конфесионалну сарадњу, обзиром да свако собом носи богато искуство контемплације конфронтујући друштвене недостатке примарној вредности сваког појединца. Основна нит религиозности је константна динамика, а одраз те динамике реализовање дијалога. Узимајући у обзир све предности и могућности објективног приступа, сви могући потенцијали су оствариви, а све зарад конструктивности наслеђа, коме се требамо предати свим силама да исто не би трпело последице недостатка, у случају не искоришћавања међурелигијских интер-персоналних вредности.

Увек и изнова имајући за циљ оживљавања и интензивирања међурелигијских настојања, можемо говорити и на делу показати сврху нашег залагања на међурелигијском пољу. Многи пројекти на којима смо радили, и захваљујући афирмативности духа, радићемо, могу једино да допринесу све већем освешћењу народа. То нам је данас најпотребније, јер је дошло време када се онтолошке вредности комерцијализују, своде на ниво друштвених маргина, а криза идентитета масе која нагриза друштвени систем, нам још више даје повода за залагањем на расветљавању помрачених страна национализације религијских опредељења и припадности.

Доживевши озбиљне дегенеративне примере како је већ наведено у конкретном случају за последњу декаду XX в., јавља се све већа потреба демистификације бесмислености провлачења кроз тзв. национализам и оправдавањем нечега што је више од заблуде привидне националне свести, а свакако да представља корен рак рана на телу једне заједнице. Јасно нам је и опште познато да верска декларативност превазилази националне, етничке и вид сваког оквира који једино може да ограничи, а никако да пружа простора за изражајем, како би поједини самозвани аналитичари волели да оправдају погрешно усмерење религиозности нације. Заиста је тешко говорити кроз призму помирљивости након свега, али када нам је то основни императив зарад гашења духа мржње и подељености, а непонављања грешака из прошлости, једино и желимо да заиста буде тако. Узимајућу за пример савет блажене успомене Патријарха Павла „Будимо људи“, преносећи и на план међурелигијског дијалога, а при том и мисао г. Александра Нећака да „помирење долази након покајања“, свакако да све више желимо да се фокусирамо на унапређење дијалога, преузимајући историјску еминентност нашег поднебља за овим.

Да би што конкретније ушли у историјски значај међурелигијског дијалога, а односи се на ближу историју, године преокрета, поменуте деведесете прошлог века, позваћемо се на залагања великодостојника код нас заступљених конфесија, као нпр сусрет у Цириху 24.-26. новембра 1991. г. где је на делу показано да је најизводљивије кроз међурелигијски дијалог решавање кризе и проблема. Ксенофобија је искључена ако се крене од толерантности екуменизма путем превазилажења подељености, а још битније раздељености у мржњи. Пример за то имамо у излагању тадашњег Реис-ул-улеме Селимовског, који је између осталог рекао: „Дужност је нас и наших вера да осудимо злочине са било које стране и оградимо се од злочинаца и нељуди ма коме народу припадали и ма којој вери говорили да припадају“, итд. Сва ова дубокосрдачна и саосећајна залагања уродила су плодом да се још више актуализује заједничарење и под овим видом, тако да имамо интензивни рад Међурелигијског Већа, већ четрнаест година, само показујући очити пример колико је мало потребно, бар да покушамо да нам буде боље. Конципирано есенцијалном конструктивном толерантношћу, потенцијална реализација јачег очувања културне баштине, коју основно сачињавају и сакрални објекти, утицаће на све већу заштиту истих, али не заштиту само ради очувања културолошке вредности, већ израженије међуконфесионалне свести отворености једних према другима.

Узимајући у обзир све већи развитак глобалне међурелигијске свести, речју, екуменске делатности, једноставнија је примена на регионалном плану, сходно наведеном. Нада и жеља за хармонијом никад не напушта човека... Али, да би дошло до остварења наде и жеље, потребно је са наше стране, у својству носилаца духа реализације препознати исте и објективним вредновањем уважавујући непроцењиве вредности сваког понаособ, изнети на површину зарад бољег сутра.

Кажу, „Људи говоре, време показује“, што се и много пута показало свевременим, реалним. У нашем конкретном случају, међусобним уважавањем, спремношћу да допринесемо бољитку суживота дијалогом. Има једна фина мисао дубоког мислиоца данашњице, Светог Николаја Велимировића, уједно чија ширина превазилази фиктивне границе религиозности, која гласи: „На небесима се не цене дела сама по себи, већ намера и каквоћа воље са којом су та дела учињена“, а свакако осликава принцип намере дијалога, жеље за остварењем динамике оптимизма, као и правилном осмишљавању изопачености данашњице. Дајмо све од себе, јер и „наше мало је за нечије пуно“, а приступајући тако, пред Лицем Божијим оправдавамо поверење Свише, остварујемо Призвање, и бивамо препознати као миротворци. Нека нам надахнуће буде Љубав Божија, дата кроз праоца Авраама, и благословено Потомство његово. Амин."

Извор: Ekumenofobija

modran1458

Korupcija to nisam ja

korupcija.JPG

Pa mislim da mnogi od nas i nisu svjesni da kod nas korupcija nije isto što i na "trulom zapadu".Kod njih je to kraj svijeta i bolest koja ruši društvo i ekonomiju a kod nas?

E kod nas je dio folklora kao i šarenica ili naprimjer prase na ražnju.

Sve kreće od samog djetinstva kad pomićujemo dijete da progovori,jede ili pak bude uspješno u školi.A nastavlja se kroz cio život.Zapravo kod nas korupcija i ne postoji.Postoji način života koji se ne mjenja nego se navikavamo na to stanje.Tako znamo kada krenemo na neki šalter da obavimo neku banalnost administrativnu da treba ponesemo "milku" 300 gr. i pola kilo kafe(nikako neke anonimne pržionice).I tako to ti je ko dobar dan.U Evropi se moraš da se zakažeš putem interneta a kod nas darove pod ruku pa pravac kancelarija.Naravno vrijednost darova se povećava sa važnošću posla zbog koga dolaziš što je i logično.

Riješenje?Pa nema potrebe za njim.Korupciju ne treba proganjati.Pustiti da ona cvjeta do vrhunca pa onda ili će uvenuti ili preći u svoju suprotnost i postati čak šta više korisna i pokretač aktivnosti na poslu a samim tim i razvoja.

Мјесто прве објаве текста(извор):

866855LOGOzvornikOnline.png

Алексиос

У старој цркви је постојала служба ђакониса које су се бирале од стране епископа на овај начин: ђаконисе су биране ''пажљивим испитивањем.'' Од самог почетка, поред извесних удовица, удовица са децом, или посебно посвећених девица, и удате жене које живе у целибату, а нарочито жене епископа, постајале су ђаконисе. У каснијем периоду Византије одређене истакнуте монахиње су такође биле рукополагане за ђаконисе. У почетку су жене могле постати ђаконисе тек када би навршиле шездесет година. Касније је ово старосно ограничење спуштено на педесет, а затим на четрдесет година. Међутим, било је и изузетака, па су и поједине млађе жене (као што је света Олимпија) постајале ђаконисе.

Ђаконисе је бирао епископ и посвећивао их за њихову службу молитвом и полагањем руку. Њихово рукополагање (хиротонија) било је литургијски обред, врло сличан рукополагању ђакона. У ''Апостолским правилима'' одређено је да ''ће епископ положити своје руке у присуству презвитера, ђакона и ђакониса и изговориће следећу молитву: Вечни Боже, Оче Господа нашег Исуса Христа, Ти који си испунио Марију, Девору, Ану и Олду Духом Светим и који ниси сматрао недостојним да сам Син Твој буде рођен од жене; Ти који си изабрао жене да чувају врата Твоје скиније и да буду стражари у Твом светом храму: Погледај ову слушкињу Твоју, ону која ће бити рукоположена за службу Теби (diakonia). Даруј јој Духа Светога и очисти је од свих нечистота тела и ума, да може вредно извршавати дело које јој је поверено на славу Теби и хвалу Твом Христу, који се са Тобом и Духом Светим поштује и слави у векове векова. Амин.''

Евангелос ТеодоруТЕОЛОГИЈА И ВИЗИЈА СЛУЖЕЊА ЖЕНА ЂАКОНА

Служба ђакониса у Грчкој православној цркви

...Ђаконисе су у Грчкој цркви постојале још од апостолског времена (види 1Тим. 3,11).

Фива у Кенхреји је била прва коју је свети Павле назвао ђаконисом (Рим. 16,1)post-4677-0-37383600-1317686792_thumb.jp. Назив ''ђакониса'' уместо ''ђакон'', појављује се први пут у канону 19 Никејског сабора (325), који такође помиње хиротонију ђакониса која се вршила полагањем руку на њих. ''Апостолска правила'' (4. век) нам дају одредбе и правила која се односе на литургијски обред за посвећење ђакониса. Током векова под византијском владавином, службу ђакониса помињу многи црквени оци и историчари. Ђаконисе се помињу у хагиолошким текстовима, на васељенским и помесним саборима, у византијском законодавству (посебно у Јустинијановом), на хришћанским надгробним споменицима, у литургијским и обредним књигама итд.post-4677-0-76118900-1317686278_thumb.jp...

...Карактеристични су обреди рукополагања за време византијског периода, као на пример они из кодекса Барберинус (9. век), кодекса Коислинус (11. век) и други. Ови обреди описују рукополагање ђакониса (на исти начин као и они који описују рукополагање ђакона), као ''хиротонију''. Рукополагање ђакониса било је другачије од посвећења за ниже облике службе, као што су чтеци, певачи у хору или помагачи ђакона, које је обављано ван олтара и није вршено повезано са литургијом. У Грчкој православној цркви византијског периода ру-кополагање ђакониса било је и по форми и по суштини слично рукополагању вишег клира (ђакона, презвитера и епископа). Према томе, рукополагање ђакониса вршено је унутар олтара и за време литургије...

..Служба ђакониса представља велику традицију и богато наслеђе Грчке цркве, које има своје корене још у апостолском времену. Грчка црква не показује знаке да постаје крута и ригидна. Упркос невољама кроз које је прошла (превласт Римске цркве, доминација Турака, ратови итд.) она носи сва обележја Једне, Живе, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Један од израза њене животности је недавни напор да обнови и оживи службу ђакониса. Тако је Апостолско ђаконство Грчке цркве (Apostolic Diakonia of the Church of Greece) у Атини основало Факултет за ђаконисе и социјалне раднице. Припреме за оснивање овог факултета остварене су одговарајућим публикацијама и путем Припремне школе за ђаконисе (Preparatory School for Deaconesses), која је већ раније отпочела са својим радом (1952-54). Од 21. новембра 1957. факултет ради у својој згради која је изграђена уз помоћ Светског савета цркава и екуменског покрета. Сврха овог факултета је да оспособи ђаконисе и социјалне раднице у Грчкој цркви за непосредну помоћ свештеницима у извршавању њиховог пастирског парохијског рада, и да предузимају социјално старање у сагласности са Православном црквом.Студенткиње на овом факултету добијају дипломе из теологије са теолошких факултета Атинског или Солунског универзитета. Поред изучавања Новог Завета и историје социјалног рада жена, наставни план укључује друштвене предмете и савремене методе практичног социјалног рада. Студенткиње се обучавају за решавање социјалних проблема, за посећивање затвора, за вођење домаћинства, уче психологију и медицину. Уз теоријске студије, оне обављају и практичан рад у болницама, старачким домовима, сиротиштима, школама и домовима за слепе, као и рад у парохији.*40 До данас је обучено 45 ђакониса; оне делују као ђаконисе лаици у парохијама Атинске архиепископије; нису још увек рукоположене и не носе посебне одежде. Надамо се да ће у будућности Грчка црква бити у могућности да рукополаже ђаконисе, не само у манастирима него и у парохијама.

Извор: Rukopolaganje zena?

Фарисеј

Свети Николај Жички о преподобном Силуану Атонском

nikolaj-zicki-o-siluanu.jpg?w=161&h=250

Када неко посети Свету Гору и види смерне калуђере, може помислити да они живе досадним и бесциљним животом. То тако изгледа гледано споља, јер мало ко може да проникне и схвати каква се непрестана и страховита борба води у њиховим душама. Та борба је готово натприродна, невидљива, и то не само борба против демонских сила, господара мрака, него исто тако бар за почетнике – и против крви и меса, тј. против телесних жудњи и страсти. Ово је сажети садржај прве књиге.

У својој књизи отац Силуан описује како га је та борба била довела до очајања и скоро до самоубиства. Пресвета Богородица му се јавила у моменту његове најтеже борбе са страстима и очистила га од нечистих телесних жудњи и помисли. Христос му се јавио и дао му снагу да надвлада земаљске мисли и зле духове. И тако, после четврт века тешке и упорне борбе, стигао је до победе. Боготражитељ је постао богопознавалац, а ученик, учитељ.

Старац Силуан је био и мој учитељ. Једном сам га питао: „Оче Силуане, да ли вас ово мноштво света узнемирава у вашем размишљању и вашим молитвама? Зар не би било боље за вас да одете у испосницу у Каруљу и да тамо живите у миру као отац Теодосије, Артемије, Доротеј, Калиник, или да живите у некој усамљеној пећини, као отац Горгоније?“

nikolaj-zicki-o-siluanu2.jpg?w=529&h=389

Св. Николај Жички и св. Силуан Атонски

„Ја живим у пећини“, – одговорио је отац Силуан. „Моје тело је пећина мојој души, а моја душа је пећина Светом Духу. И ја волим и служим Божијем народу без изласка из моје пећине.“

И поред његове спремности да свакоме служи, и његове чудесне скромности и услужне љубазности, о Божанским стварима је говорио са достојанством и снагом. О Богу је говорио са чаробним одушевљењем, присношћу и блискошћу, онако како би говорио о пријатељу. „Ја знам Бога. Он је љубазан, благ, услужан“, рекао би старац Силуан. Један монах – отац Теофан са страхом је то слушао и помишљао да је Силуан изгубио страх Божији. Касније, када је читао Силуанове списе, Теофан је изменио своје мишљење и рекао: „Отац Силуан је израстао и стао у ред црквених отаца.“

Ја мислим, да би текстове оца Силуана требало ставити у уџбенике психологије, ако ни за шта друго а оно као потврду о једном духовном борцу XX века, и као потврду истинитости свега што су прослављени црквени оци учили и писали. Постоји нешто ново и у поукама и у животу оца Силуана. На пример, Христово упозорење које је он чуо: „Држи свој ум у аду и не очајавај“, представља један савет и опомену против охолости.

Ја лично никад раније нисам чуо те речи. Велика је и друга изрека: „Љубав је изнад разумевања“. То је било свакодпевно и основно Силуаново учење. Његова љубав са сузним молитвама праштала је грех грешнима, поправљала злотворе, охрабривала клонуле, лечила болесне и стишавала олује.

Радио Светигора

Source: Свети Николај Жички о преподобном Силуану Атонском

Mironosica

Народне пословице

За сваку ситуацију наш народ има пословицу .Какав смо ми народ ? Паметан ? Мудар? Лењ? Тврдоглав ? Пркосан ?

Ја нисам компетентна да судим нашем народу ,волим га ,а волим и његове пословице !

Зато прелазим на исте :


  • Ако има лијека, има и вијека.
  • Ако је кратак дан, дуга је година
  • Ако кажеш ватра, нећеш изгорети.
  • Ако смо ми браћа, нијесу нам кесе сестре.
  • Жедан коњ воде не пробира.
  • Из сваког пања не може се светац истесати.
  • Једна штета сто гријеха.
  • Кад највише грми, најмање киша пада.
  • Кад нема кише и град је добар.
  • Кад дође мука, нема брука.
  • Лаж се пређе прими него истина.
  • Лакше је стећи него сачувати.
  • Најтежа је празна торба.
  • Невоља памет дава
  • Тешко капи на манитој глави.
  • Тешко кући где дима нема.
  • Брз човек срећу прескаче.
  • Види туђу длаку, а свога брвна не види.
  • Здрав болесному не вјерује.
  • Зец у шуми, а он ражањ гради.
  • Какав је ко тако и чини.
  • Какав човек, таква и беседа.
  • Ко бесједи шта хоће, мора слушати шта неће
  • Ко брзо суди, брзо се и каје.
  • Ко жали клинац, изгуби поткову.
  • Ко за свијетом плаче, без очију остаје.
  • Од ината нема горега заната.
  • Од луда попа луда и бесједа.
  • Од подмукла псета чувај се.
  • Све је боље лани.
  • Сит гладну не вјерује.
  • Слађа смоква преко плота.
  • Удри зло, да је горе.
  • Уморној ласици и реп досађује.
  • У невољи не треба плакати, него лијек тражити.
  • Ако је ко луд, не буди му друг.
  • Ако смо браћа, нијесмо другови.
  • Бог је најпре себи браду створио.
  • Богат једе кад хоће, а сиромах кад може.
  • Вода свашта опере до црна образа.
  • Ко се не намучи тај се не научи.
  • Ко се туђему злу весели, нек се своме нада.
  • Имадосмо - не знадосмо, изгубисмо - познадосмо.

Наставиће се ......

Bolje je pokliznuti nogom nego jezikom.

Bez glave ne valja ni ekser, a kamoli čovjek.

Koliko je od zemlje do neba, toliko je od nečovjeka do čovjeka.

Više vrijedi onaj ko zna slušati, nego onaj ko zna govoriti.

Onome ko zna čekati, vrijeme otvara vrata.

Ako budeš most, svako će da te gazi

Ako imaš mašice, ne hvataj vatru rukama

Ako činiš dobro, ne udaraj u veliko zvono

Bijele ruke tuđ posao miluju.

Blago onome ko zna da ne zna, a hoće da zna.

Bolje je neznalica no tvrdoglavica.

Bolje je svašta jesti, nego svašta govoriti.

Budalu ne treba tražiti, sama se javi.