Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

  • entries
    12
  • comments
    3
  • views
    707

Entries in this blog

АлександраВ

.....
...испали из неких безначајних прича навалили су да се уселе БАШ у МОЈУ бајку....#$*&&#()=#$ ...једино што је утешно је то што сам НАПОКОН схватила да од човечуљка никада Човек, а од грдане никада Принцеза, не могу испасти... научила сам ја од моје деце веома важну истину и примењујем је у данима када нахрупе злотвори - како год да се прича развија, сваког тренутка можеш да кажеш ЧИЧА МИЧА И ГОТОВА ПРИЧА и једноставно елиминишеш негативце, без да се савијаш и вириш испод кревета...ипак сам ја аутор своје бајке, а они су само фигуре које могу да померам а могу и да их избацим из приче и једноставно гурнем у поглавље "потпуно безвредни и безначајни ликови - не губити време".

АлександраВ

Свака невоља у нашем животу, касније може да се претвори у нешто задовољавајуће, благословено и на корист нашој и душама других. Научи да видиш отварањем најбољег погледа на небо. Умножићеш радост, ојачаћеш срце. Нека те проблеми не савијају, већ јачају, како би био спреман за оно најбоље, оно што је испред тебе и што се већ налази у твом животу.

17308707_1479856008700079_69033447068146

АлександраВ

Ниједан ме физички бол
не може више везати
да не летим ка Теби,
и да највише висине грабим
док настрашније падам.
Квргавих стопала, искривљена,
дрвених ногу, крвавих колена,
ходам.
Нећу стати.
Ниједна рана ме неће заболети,
ниједан бол ме неће ранити,
ниједан ожиљак ме неће вратити
више,
толико да заборавим
како да стигнем до Тебе
када се случајно изгубим успут.

Дете сам Твоје.
Знам да је светло
које видим у мраку
Дом.
И исцепаћу сигурно
још много корака
и гране ће гребати моје лице
и рукама ћу склањати камење
и исплакаћу песак из очију
и вадићу трње и себе из себе
да не потонем.
И нећу стати.

Знам,
знаш све.
А ја сада желим све то и да Ти кажем.
У твојој Љубави постоји место за мене.
Да се у Теби шћућнем.
Да се у Теби одморим.
Да се у Теби утврдим.

Све своје,
предајем Теби,
Господе.

tumblr_olmfdjzBjH1vxusm7o1_540.gif

 

АлександраВ

Не плачи...
- шапнуо ми је анђео.
Након толике борбе, не...
Не плачи, то је твој бол.
Тај терет који ти је поверен,
мораш да носиш.
Не плачи. Не ропћи.
Само препознај
да си под притиском,
и повуци се у пустињу
пред тугом коју призиваш.
Не плачи. Не. Ја са тобом идем...
Ми ћемо се држати. И спознаћеш радост.
Љубав и вера вратиће нас кући.
Дани пролазе,
а ти плачеш, ридаш,
због нечега што одавно
више не постоји.
Плачеш, и с мојих уста
молитва лети ка теби.
Знај, није узалуд.
Тешко је.
Само силно веруј.

06_b.jpg

АлександраВ

<<<>>>

15965130_1419057904779890_58722988052621

Расађен пелцер
Остављам
Могу да кренем
Ускоро
Сво то мртво лишће
Трулежном бојом
Освануће заробљено
Јутром које ноћ држи
Мраком изгрижена
Чекам
Ко ће први пасти
Тај ће и победити
Истурено стопало
Као одлазак
Или утврђени положај
Видећемо
Ускоро
Свакако

АлександраВ

Волела бих да својим младим пријатељицама, овде, на овој нашој благој друштвеној мрежи, нешто кажем.
Удајте се из љубави.
Верујте ми, ова одлука, да се удате из љубави, носиће ваш живот. Живот који ће бити препун изненађења, различитих тренутака, различитих искушења. Некада већих, некада мањих, а некада готово неиздрживих. Готово, али не и неиздрживих. Љубав према вашем човеку водиће вас, онако како је добро за обоје. Ако будете волелe свог човека, никада нећете бити саме, чак и када будете биле толико усамљене да ће вам се чинити да сте камен у пустињи. Ваша љубав према вашем човеку ће вас мењати, изгубићете пркос, понос, саможивост, себичност, лењост. Тежак дан вас неће ломити, напротив, даваће вам невероватну снагу. Издржаћете све. Постаћете боља особа. Кроз љубав према вашем мужу заволећете још пуно других људи. Ваша љубав ће се ширити даље, и даваће искру неким новим љубавима, неких других људи, вашим пријатељима, фамилији, колегама, познаницима.
Биће искушења малих, лаганих, свакодневних, али биће искушења која ће вас лупити у чело, оборити на под и скакaти по вама, вући ћете се поломљенe, нећете знати шта вас је снашло. Нећете знати где сте. У том тренутку, ваша љубав ће разгорети молитву, чак не ни за вас, иако ћете бити у јадном стању, него молитву за вашег човека, за ваш брак, за ваше заједништво, да траје док вас Бог не растави. То ће бити ваша молитва, да траје док вас Бог не растави. Само ваша љубав ће бити способна да изнедри ту молитву. Нико и ништа друго. Само ваша љубав, као крик ка Богу. И да, Бог ће вас сачувати.
Кроз љубав према вашем човеку боље ћете разумети своју децу, више ћете волети своју децу, изградићете срећне људе који остају за вама. Гледајући вас, они ће даље ићи кроз живот љубављу. Све ће им бити много лакше јер ће их грејати љубав родитеља према њима самима, али и љубав коју ће запамтити, између маме и тате. То ће бити утеха, то ће им бити пут, то ће их грејати у леденим данима овог суровог света.
Ако се удате из љубави, ви ћете лепо старити. Волећете сваку промену на свом човеку. Волећете све боре, знаћете их напамет. Волећете седе које се појављују у његовој коси и смирено ћете се осмехнути када будете схватили да ваш човек стари. И некако, у тим тренуцима, волећете га још дубље. А волећете и себе, остарелу.
Само љубав према човеку може бити добар пут у брак.
Молим вас, удајте се из љубави.

Александра

http://crkva.net/post/28794_волела-бих-да-својим-младим-пријатељицама-овде-на-овој-нашој-благој-друштвеној-м.html

АлександраВ

.,.,.,.,

Постоје стресне ситуације које нисмо бирали својом вољом а које нас неочекивано збуне и доведу до психичке или духовне блокаде. Јер смо се нашли између две или чак три ватре. За које изненада немамо решења. Које нас притисну очајем и страхом. За које чак не знамо ни да ли су добре или зле. А затечени смо властитом неспремношћу. Ухваћени у коштац и против своје воље. Али не смемо бити инертни. Чак и ако је страх евидентно једини правац. Ствар се не решава сама од себе. Морамо показати иницијативу. Храбро, макар и против себе. Ослонити се на Бога. Једино Његов савет није варљив. Јер и сопствени ум зна да превари. Емоције утичу на расуђивање ништећи некад и намерно објективност зарад слатке илузије. Обећани мамац трза рибља уста. Јер сигурна дестинација нема где положити своје уточиште него изнова мења умишљени положај излаза. Савест некада утрне од парализе. Али онда се боре срце и разум. И тешко је док коначна одлука не преломи агонију. Одлука људскости која некад крије и од домаћина интимност боголикости. Јер увек морамо имати у виду да једна штета нема само једнодимензионалну диоптрију него да може направити читав колатерални хаос у којем могу страдати и недужни. Зато, било да оклева срце или разум, морамо се определити за одговорност. Шта год да је подметач садржаја који нас кида макар и заклетвом ужитка. Јер дефинитивно може бити питање живота или смрти. А можда и сецирање највољенијих. А ту коцкања нема и не сме бити...

Никола Ђоловић

АлександраВ

...

Ја ћу проћи до твоје душе ... врло тихо и нежно, нежно ... бити тиха у тишини ... на путу прекривеном снегом, кроз мећаву... да дисање твоје угрејем ... мирисом цвећа предивног ... и мало по мало наћи ћу те порукама ... увидећу да није узалуд ... отапање комада леда ... ja сам са тобом срцем... уморним као никада до сада ... страдалим без кривице, ни за шта... и залеђену душу своју ... усамљену и лепу ... стави на свој длан ... како би живот твој постао прича а не залеђена тишина...

 

АлександраВ
Како лаж расте
 
9973.jpg
Онај који се бави каквом специјал­ном струком, не може очекивати да му случаји откривају факта. Мора те случа­је­ве изазивати, тражити, мора правити пробе и експерименте. Тако нпр. хеми­чар, тако физичар и тако свако редом па тако и ја морам правити пробе и ек­с­пе­рименте на београдскоме друш­тву.
Интересовало ме је да решим: за ко­лико се времена једна лаж може да пласира у Београду и у каквом се обли­ку врати ономе од којега је потекла.
То сам постигао да утврдим на овај начин: прекјуче тачно у 10 и 17 минута пре подне, срео сам код Теразијске чешме госпођу Виду. Пришао сам јој одмах, упитао је за здра­в­ље и онако немарно, више као узгред, додао сам:
– А ви сте извесно већ чули за г. Марковића?
– Шта? – учини г-ђа Вида.
– Та... кажу да се раздваја са женом.
– Та није могуће? – пренерази се г-ђа Вида. – То је чудно, та они су тако лепо живи­ли. А зна ли се за узрок?
– Не зна се ништа, изгледа да и нема никаквог узрока него су просто несносни једно другом. Досадило им већ у браку.
Госпођа се одвоји од мене и не прође ни десет корака а срете госпођу Персиду.
– Слатка моја, баш добро те вас видех. А чусте ли ви Бога вам за то чудо.
– Које? – пита изненађено госпођа Персида.
– Па да се Марковић раздваја са женом.
– Не може бити!
– Та како не може, она већ и није више код њега, одјутрос је одвео мајци.
– А зашто забога?
– Та, не зна се за узрок ал... биће због оног поручника. Мора тако нешто бити. Тек се ваљда не раздвајају зато што им је досадило у браку.
– Па извесно. Е томе се не би никад надала. Збогом госпођо, збогом.
И госпођа Персида продужи пут у Кнез Михајлову улицу па ниже „Руског цара“ срете господина Љубу.
– Љута сам на вас, – рећи ће му као више у проласку.
– Молим? – претрну г. Љуба.
– Та како не би била љута; јуче сте били код мене, ћаскали сте о свему и свачему а нисте ми казали тако важну ствар.
– Коју молићу?
– Ви ваљада знате да се Марковић раздваја са женом.
– Боже сачувај, немам ни појма.
– Како забога, па цео Београд бруји о томе, јер знате није обична ствар, то је читав скандал. Најурио је просто жену из куће, због неког поручика, ухватио га у кући пред сведоцима, и ту је био читав сукоб... ја не знам све како је и шта је било, ал читав ро­ман, кажем вам читав роман. Гледајте да сазнате детаље па дођите после подне или сутра да ми причате.
– Како не бих забога. Сад идем у канцеларију и чућу тамо. Ја радим у соби са три же­њена чиновника. Они су морали чути што од својих жена. Љубим руке, до виђења.
– Ал не заборавите да дођете и да ми испричате.
– Како бих заборавио.
И господин Љуба оде у канцеларију где затече три жењена чиновника; још пију кафу и разговарају шта ко кува данас за ручак.
– Господо, да л' ко од вас што ближе зна о Марковићевој афери?
– Којој афери? – упитаће три ожењена чиновника.
– Та о брачној, зар ништа не знате.
– Не знамо – одговарају једногласно три ожењена чиновника.
– Штета а ствар је врло занимљива. Дакле ево у чему је: неки поручник заљубио се у Марковићеву жену... најзад, вас се детаљи и не тичу, главно је да је прекјуче поручник ушао кроз прозор а Марковић са два сведока ушао кроз врата... био је и двобој, јуче ујутру... т.ј. није био него требао је бити. Управо, ја не знам да вам кажем тачно али само знам да је Марковић узео жену за руку, одвео је мајци и рекао: „Ево вам је“.
– Гле молим те, – учинише сва три жењена чиновника и нестрпељиво дочекаше по­дне те сваки својој кући и сваки својој жени.
Извесно је сваки на своју руку испричао и то од прилике овако:
– Замисли Мицо, ко би то рекао за Марковићку!
– Коју Марковићку?
– Па знаш је ваљда?
– Па ко би рекао да је то тако покварена женска.
– Ју, шта говориш?
– Та ваљда је десет пута до сад муж ватао али је човек трпио, ко вели да не пуца бру­ка. Ал сад је већ загустило, отерао је, одвео је јуче са жандармима у фијакеру мајци и рекао је: „Ево вам је, каква мајка таква кћи!“
– Ама, није могуће?! – чуди се и крсти госпођа Мица.
– Та читав роман, читав роман. Неки поручник преобучен улазио у кућу, па јуче био двобој и тај поручник рањен.
– Ди је рањен?
– Не знам, та ваљда га онако окрзнуо, скинуо му можда један прст на руци.
Госпођа Мица оста скамењена а није само госпођа Мица него и госпођа Лепосава и госпођа Јела жене оне друге двојице ожењених чиновника, јер су и они код својих кућа за ручком причали за новост.
После ручка, чим су испратили мужеве у канцеларију дигле су се госпођа Мица, го­спо­ђа Лепосава и госпођа Јела, задигле сукњу па ухватиле свака свој крај. Као да су се договарале па поделиле Београд. Једна је ухватила Западни Врачар са једним делом Савинца; друга је дохватила Палилулу са делом Теразија а трећа Варошки кварт и онај део Дорћола под Позориштем.
И тако иду из куће у кућу, али ко би могао да их прати. Ја сам донекле ишао за њима да пребројим бар колико ће кућа обићи, али сам им изгубио траг. Оно што сам приме­тио то је да се из сваке куће, у којој су оне биле, домаћица, пошто их је испратила, од­мах и сама обукла и почела да прави визите. На тај начин разносила се као теле­графом вест о Марковићевој афери. Може се само приближно (те статистичке ствари увек се приближно рачунају) утврдити, да су то после подне од 3 па до 5 сати, 272 жене ишле по визитама да би саопштиле новост о Марковићевој афери.
Предвече, тачно у 6 сати и 24 минута, срео сам опет госпођа Виду, ону госпођу којој сам јутрос у 10 сати и 17 минути првој саопштио своју лаж. Ова се враћала са неког жур-фикса и кад ме виде пљесну се рукама:
– Забога, Бен Акиба, па што ми нисте казали све, кад сте већ хтели да ми кажете тако интересантну новост него морам од других да чујем детаље.
– Па не знам их ни ја. Испричајте ми молим вас, врло ме интересује.
– Дакле, ево у чему је ствар. Сад сам баш на госпа Јулкином жур-фиксу чула од једне госпође која све до ситница зна. Дакле тај поручик Јосиф и госпођа Марковићка во­ле­ли су се још док се она није удала, другим речима, она није ни била девојка кад је пошла за г. Марковића. Али он јој је то опростио, мислећи да се поправила. Но поручик је и даље долазио код ње али се то није могло да ухвати јер се пресвлачио, час у женско, кобајаги тражи службу; час као оџачар кобајаги да чисти оџаке. Док се то није ухватило. Кажу г. Марковић је на своме кревету приметио трагове оџачарске. И онда га је ухватио у кући, ту се слегао силан свет двадесет жандара је опколило кућу. Марковић је ужасно тукао своју жену; сву јој фризуру растурио, па је са жандарима натоварио у фијакер, одвео је мајци и пљунуо је мајци у сред лица. А сутра дан имао је двобој са поручиком и одбио му сви десет прстију на рукама. Поручик без прстију деградиран је већ. Ето, то сам као позитивно чула.
***
Растали смо се. Проба је добро испала. За 8 сати и 7 минута једна лаж кадра је да зарази Београд и ено видли сте у каквом сам је облику ја пустио а у каквом ми је го­спођа Вида враћа.
Међу тим баш то вече видео сам г. и госпођу Марковићку иду под руку и задовољно и весело разговарају о својој домаћој срећи.
 
Бен Акиба
 
АлександраВ

***

Сви – све остале религије – тражили су да се буде над човеком, да би се избегли греси човечји; да се буде над светом, без света, без земље, да се не би упрљали и учинили зло – Христос једини тражи да се буде у свету зла, али без зла; међ људима злим, али без зла; у блату, али да се не окаљамо. Бити у злом свету, али не бити зло, то је моћ коју Христис даје. И зато је Христос уноситељ борбе, мача који дели и сече зло од света.

о. Јустин Поповић

11_1-1140x450.jpg

 

АлександраВ

Две смрти

Две смрти

Свако мало деси се да се моја некадашња љубав према панк року обнови и поврати када, на YouTube-у или Фејсбуку или неком другом сајту, набасам на линк са бендом који сам некада волео и слушао. Није да тражим, али када наиђем, кликнем и – зум… млађи сам 20 година. Али, не баш. Ја јесам данас оно што јесам захваљујући својој прошлости, али сам оно што јесам и упркос тој прошлости.
 
Формиран прошлошћу и противан прошлости, све у једној личности.
 
Кликнем на линк извођача на којег наиђем и, на неки начин, поново проживим тинејџерске године и ране двадесете. Оно што се обично дешава је да почнем да се присећам и да по YouTube-у тражим снимке бендова које сам волео или који су ме интересовали. Послушам их и чине се тако свежи као што су били и онда, осим што сада видим више него што сам видео тада. Готово исто као и када сам био мали и волео цртане филмове.
 
Цртани филмови су били једно тада, али када их погледам као одрастао, често се изненадим њиховом сложеношћу. Као дечак био сам сав у њима, али када их погледам сада, на критички начин, откривам много о спознаји, разумевању, значењу и примењивости података које сам примио у прошлости, гледајући цртане филмове или слушајући музику, када сам мало одрастао. Другим речима, оним што знам сада и оним ко сам сада, анализирам њихово значење за мене тада.
 
Цртане филмове, и посебно музику, користим да направим поређење између „тада“ и „сада“, али не као да су то једина средства поређења, већ категорије, и то категорије мог конкретног живота и искуства и само две од неограниченог броја категорија. Рекавши ово, остављам читаоцу да размишља о сопственим категоријама и шта је то што вас је формирало, као и о вашем схватању „тада“ и „сада“.
 
Послушавши музичке извођаче, сетим се и других и потражим их. Ово радим доста често у последње време.
 
ggalin.jpg
Један извођач кога никада нисам слушао док сам одрастао је GG Allin. Не из неког посебног разлога, једноставно ми се није свиђао. У сваком случају, његово име и озлоглашеност су ми били познати и знао сам о чему се ради.
 
Довевши своју поруку до логичног закључка, он је желео да се јавно убије на једном од својих концерата. Међутим, то није урадио, будући да је смрт дошла неочекивано и на начин који није изабрао.
 
Заинтересовао сам се и погледао још неколико видео спотова, да бих наишао на снимак његове сахране.
 
Како бестидно и нечисто изгледа његов леш. Ово је извештај са сахране:
 
„На Алиновој сахрани, његов надути, безбојни леш био је обучен у кожну јакну и препознатљиве спортске гаће. У ковчегу је била боца Џим Бим вискија, што је била његова жеља (исказана у акустичној кантри балади When I Die (Када умрем). На захтев Алиновог брата, погребницима је било наложено да не купају тело (које је снажно заударало на измет), нити стављају шминку. Сахрана се претворила у дивљу журку. Пријатељи су позирали са лешом, стављајући дрогу и виски у његова уста. На крају, Алинов брат је на његову главу ставио слушалице, које су прикопчане на касетофон и пуштен је албум The Suicide Sessions (Самоубилачке седнице).“
 
Погледавши снимак сахране размишљао сам о њему. Осетио сам жељу да се молим, као и осећај губитка због многих који су као и он, робови нихилизма који нас обузима и прожима као начин постојања у данашњем свету, или можда прецизније, данашњи нихилизам можемо назвати „природним“ и одговарајућим палом свету, производом континуираног духа времена које се противи оваплоћеном Богу у Христу.
 
Размишљао сам и о његовом животу и заштo је изабрао да живи на тај начин. Размишљао сам о њему са тугом и чак се помолио за њега, знајући да Христос жали његову смрт и одбацивање Њега. Овај човек, GG Allin, испуњен толиким болом и муком, нестао је у сопственом гневу. Размишљао сам о себи и о томе да сам живео као и он, само што нисам отишао тако далеко. Размишљао сам о свима нама, који можда никада нећемо радити оно што је GG Allin радио, али који, ипак, учествујемо у смрти и живљењу од смрти овог века.
 
GG Allin није био позер. Покушао је да се, на свој болестан начин, „пробије“ из замке постојања лишеног Бога. Није могао да продре и верујем да је његов бес био истовремено и резултат тога и гориво којим се напајао покушавајући да се пробије. Можда слично ономе што је Џим Морисон из групе The Doors мислио када је певао Break On Through (Пробиј се).
 
Немогуће је пробити се кроз ову егзистенцију дефинисану смрћу, ако нас не пронађе Онај који је Творац и који је победио овај век и који све призива не би ли измакли пропадљивости овог века смрти у коме пребивамо.
 
josif.jpg
Моје мисли су се окренуле блаженом старцу Јосифу Ватопедском који се недавно упокојио у Господу. Слика коју видите направљена је мало након смрти, када се на његовом лицу појавио осмех, задививши све који су га видели. Ова прича је широко позната и велико је охрабрење.
 
Нисам могао а да не приметим велику разлику између живота ова два човека и велику разлику у односу према њима након њихове смрти.
 
Један, старац Јосиф, својом вољом је учествовао у нествореним енергијама Тријединог Бога и искусио небо још за живота, умревши са целокупном својом личношћу у нади на васкрсење.

Други, GG Allin, умро је са мржњом према Богу и, као и у животу, његов дух напушта тело и лежи у смраду; његово тело тако добро одражава смрт са којом је стално покушавао да се такмичи и „живи“.
 
За мене, GG Allin сам ја тада, доведен до логичног закључка у категорији коју је он представљао, а старац Јосиф сам ја сада који покушава да живи његову категорију на славу Божију, да бих и ја искусио васкрсење у Живот.