Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Ако пишете ауторске текстове на богословске теме, песме, есеје, приче...

пошаљите нам на urednik(@)pouke.org и ми ћемо то објавити на насловној страници сајта

  • entries
    21
  • comments
    20
  • views
    1286

О блогу

Кратке духовне и/или духовите приче, текстови и созерцања писца аматера и теолога у покушају, Марка Радаковића. 

Entries in this blog

.............

На самом почетку, збг слабије упућених, морам разјаснити да појам "екуменизам" означава настојање око помирења, сарадње, зближавања и јединства хришћанских цркава. Екуменизам није, како неки наводе, свејерес, нити је на овом сусрету ико покушавао да "наруши чистоту  наше вере".

 

Кристофер из Енглеске ми је препоручио добар филм и књигу Антонија Блума. Са Питером из Шкотске сам се смејао уз наше шале на рачун лошег положаја мужева у браку. Архимандрит из Африке се распитивао о времену у Србији, а брачни пар из Немачке нас је понудио кексима. Мартина нас је подучавала да изговоримо арапско «х».
 
А онда смо се сви заједно искрено помолили Богу. За мир целог света. За јединство светих Божијих цркава и сједињење свију. Седам стотина људи је заједно изговарало Оче наш, свако на свом језику. И сви смо разумели једни друге, макар некад и не говорили истим језиком. Сви смо разумели језик искрене молитве и чисте љубави. Педесетница још траје! Свети Дух и данас силази, ако желимо да га задобијемо. Хвалите Господа сви народи! (Пс.117,1)
 
Ово се десило уоквиру великог конгреса под називом "Хришћани на путу према јединству". Конгрес је организовао  покрет фоколара  у центру Мариаполија,  Кастел Гандолфу, надомак Рима. Овим  сусретом  припадника различитих конфесија хришћанства обележило се  50 година од првог сусрета Кјаре Лубик са цариградским патријархом Атинагором и 500 година од лутеранске реформе.
 
„Дух дише где хоће“ (Јн.3,8)
 
Не можемо по свом нахођењу ограничити делање Божије. Многи мисле да поседују истину, али Истина се не да поседовати. Пријатеље не бирамо по нацији, вери, или  вероисповести. Као што то није чинио ни Христос. 
 
 У великој сали центра Маријаполи смењивали су се говорници из Велике Британије, Швајцарске, Сибира, Венецуеле... Певали су Богу хришћани из Мађарске, Конга, Пакистана, Египта, певали су заједно православни из Србије и Грчке, а присутни на овом сабору су се највише одушевили хором са православног богословског факултета из Румуније (који су отпевали молитве у базилици Светог Павла). 

Вечерњу службу у капели  је служио Његово Преосвештенство Генадиус Зервос, митрополит венецијански и целе Италије и Малте при Васељенској патријаршији, са свештенством и верницима  бугарске, грчке, руске, румунске и српске цркве. Митрополит је изразио радост јер смо се Богу молили на различитим језицима и тиме изразили јединство у Христу. Касније је митрополит држао предавање о дијалогу Римокатоличке и Православне Цркве, помињући сусрет Кјаре Лубик, оснивача покрета Фоколара, и цариградског патријарха Атинагоре. Представници из Србије су кратко представили наш обичај крсне славе.

Разговорали смо са хришћанима различитих конфесија. Разменили смо мишљења, још јасније увидели разлике и сличности, поштујући веру другога, и при том, кроз дијалог, изграђујући своју сопствену веру. 
 
Посетили смо катакомбе, где су се први хришћани сакривали за време гоњења. То је било једно веома дирљиво и благодаћу испуњено ходочашће. Корачали смо истим ходницима којима су корачали свети. Пре скоро две хиљаде година они су имали толико силну веру да под земљом ископају километре ходника где су се молили Господу и сахрањивали најдраже. Молитва је из нас потекла спонтано, искрено, запевали смо „Христос воскресе” и тропар светим мученицима.
 
У Кастелу, као некада у првим хришћанским заједницама, свако је узимао на себе део посла, носећи бреме један другог (Гал. 6,2). Тако да је било лепо видети како православни и католички свештеник уз осмех заједно перу суђе.
 
Будући да је свако могао да приђе микрофону и каже своје мишљење, чули смо неке веома дирљиве приче. Нарочито нас је потресао говор жене из Сирије која је била дирнута добротом и срдачношћу коју је ту затекла, будући да долази из подручја где бесни рат. Кроз сузе нам је упутила молбу да се молимо Богу за све људе у Сирији. Руси и Украјинци су се дружили, упркос актуелним дешавањима у њиховим земљама. Све је личило на сенку есхатолошких времена (Иса.65,25), и испуњење Христовог блаженства о миротворцима (Мт.5,9) . Сви позвани да изнова и изнова градимо мир,  у Христу, нашем помиритељу са Богом.
 
При повратку, у цркви Св. Кирила и Методија у Љубљани, служена ја Света Литургија, након чега су биле агапе: скромна трпеза са срдачним разговорима. Млади таленти из наше групе путника, што због радости, што због  захвалности домаћинима - запевали су и традиционалну српску песму. Одмарали смо у словеначком месту Планина поред Постојне, где су нас фоколари топло дочекали и испратили.
 
У аутобусу који је кренуо из Србије, били су сабрани људи различитих нација и вероисповести. Кад сам пошао на пут, то су били странци, а растали смо се уз загрљаје знајући да смо стекли пријатеље. Ово (мени лично необично) ходочашће све нас је  духовно окрепило и уверило да упркос разликама које не треба избегавати, хришћани заиста могу да се крећу ка јединству.
 
Ако бих морао да сведем ово дивно путовање и хиљаде лепих доживљаја на један прост утисак - то би било снажно охрабрење да се заиста може живети Христом, у љубави (Јн.13,35), упркос свим разликама, и/или лошим стварима из прошлости.
 
Хвала Фоколарима и свим добрим и вредним људима који су учинили да до овог сусрета дође! Захвалан сам свом Епископу који ми је омогућио и благословио овај пут, и свим људима добре воље, велике љубави и изузетне храбрости који се труде да дође до јединства светих Божијих цркава.
 
Више о покрету Фоколара прочитајте овде

putnici iz srbije i hrvatske.jpg

.............
Ако редовно учествујете у богослужењима, познајете бар једног хришћанина перфекционисту. Или сте то сами. Хришћани перфекционисти су особе које су скоро увек незадовољне собом, својим особинама, недостацима, манирима, незадовољни су својим знањем, некад и самим животом – скоро свим. Често је та жеља за сваршенством усмерена и на друге, па им не одговарају ни свештеници, ни верни, ни родбина, ни пријатељи. Свакако, ако бисмо морали бирати између гордог и критичног човека с једне стране, и несигурног и претерано самокритичног са друге стране, ови други имају далеко већу шансу да приђу Христу. Међутим, они често не мере свој грех удаљеношћу од Христа, већ неиспуњавањем правила и прописа.
 
Не поуздају се толико у Божију љубав, колико се плаше сопствене грешности.
 
И можда подсвесно, а можда и свесно, не верују толико у неограничену Божију љубав, колико верују у слепу и оштру Божију правду. А тада Бога замењује принцип, и љубав замењују правила.
 
Хришћани перфекционисти стреме ка савршенству, не увиђајући да смо ту идеју савршености  ми створили, а не Бог. Христос каже „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“, а то савршенство се постиже чистом љубављу у заједници са Оцем. Не постоји рецепт за то савршенство које је изнад људских поимања. Не постоји опште правило за свако људско биће. Али ако Бога волимо, ми ћемо наћи пут. Некад и мимо тобожњих правила. Најбољи пример за то су јуродиви. Ето наизглед несавршених људи!
 
 Љубав надвисује прописе. Прописи су ту само да би усмерили ка љубави, ка Богу. Не замењујмо Бога прописима.
 
Најтеже је ту нашу браћу и сестре извести из те „прочишћујуће“ теологије којом живе. Често се исповедају свака два-три дана, за сваку лошу помисао, немар или чак обични лапсус. Грех је за њих удаљавање од идеје „савршеног хришћанина“, који уистину и не постоји, јер сваки човек има свој, јединствен однос са Богом и у тој разноликости,  а Црквом сједињени, ми Богу прилазимо.
 
Морамо прихватити своју несавршеност. То не значи да треба да се помиримо са својом грешношћу (Боже опрости!), али морамо просто прихватити да јесмо грешни. Лакше ћемо победити грех ако умножимо врлину која произлази из љубави, али и тада, морамо знати да – без Бога ми ништа добро не можемо ни учинити. Морамо имати више поуздања у Бога, и Његову љубав, неголи у себе и сопствене моћи. Перфекционисти изостављају тај детаљ. Свесни су свога греха (некад и кад га ту и нема), али као да мисле како Бог не жели, или не може, или  чак не треба да им опрости. То је већ корак од Јудиног размишљања. Да је апостол Јуда само застао и поверовао како ће му Бог опростити, можда би упркос свему био прибран светима. Али не, он је био веома повређен својим грехом (што је добро),  али није веровао да Му Бог може опростити (што није добро). Јуда није веровао да Га Бог и даље воли, да му оставља шансу да  задобије мир.  Поуздао се само у себе, у сопствену моћ да поправи последице свог греха, а сам заиста није могао ништа. Осим да падне у очај и убије се. Апостол Петар, с друге стране, одрекао се Христа, заплакао се над својим грехом, и први дотрчао до Његове гробнице да Га загрли, јер се поуздао у Његову љубав. И данас је са Њим.
 
Да, грешни смо, али Бог нас воли. Да, боримо се са собом, али не очекујмо да ће та борба икада овде стати, нити да само својом силом можемо ишта. И то је у реду.
 
Иако делује контрадикторно, у превеликој несигурности хришћана перфекциониста може ( али и не мора) чучати демон прелести. Шта се деси ако неко ко стреми савршенству закључи како је, рецимо, испунио апсолутно све прописе поста? Осећаће се задовољан собом. Убеђен да Му Бог даје благодат за напредак. Узеће још тежи подвиг. И тако, корак по корак, ни не увиђа да не служи своме Богу, већ својој личној таштини. Не пости да би се приближио Богу, већ да би доказао самом себи да може и да вреди.
 
Хришћанство није терапија. Не лечи нас подвиг, него Бог. Не спашавају нас наша добра дела, него Бог. Не осуђује нас Господ због наше грешности, већ сами себе осуђујемо истрајавањем у греху. А подвиг, добра дела, врлине, молитвеност, све су то пројаве љубави ка Господу и ближњима. И све то пада у воду ако немамо љубави.
Бог баш тебе воли, и познаје те боље него ти сам себе. Какво велико достојанство! Каква велика радост! А ако је Сам Бог рекао да ти вредиш - па ко си ти да тврдиш супротно, и жалиш се како си несрећан и неспособан, и како не можеш или не умеш, и како си слаб или безвредан...? Бог је уз тебе, дао ти је из неког разлога живот, а Он не прави грешке. Ти вредиш. Ниси савршен, али Њему то није важно. Јер Он воли и зле и добре, и све увек призива к Себи. Сам по себи заиста јеси нико и ништа, али у Заједници с Богом, ти можеш далеко више него што си уопште и свестан. Па шта те спречава? Довољно је да имаш љубави. Из ње се све остало порађа, и у њој ће ти Христос сигурно прићи.
 
То је један диван парадокс, величанствено чудо, човек, који по себи не вреди ни попут зрнца прашине од које је саздан, а с Богом вреди као читав један засебан универзум; човек, бог по благодати, и ништавило по себи.
 
Не треба да жалимо ако нисмо одмах, данас особе какве стремимо да будемо. Даће Бог, и трудићемо се, па ћемо бити особе какве треба да будемо. Даћемо све од себе,  у славу Божију, а то је оно што је заиста важно.
 
Још има много тога да се каже о овој теми, али ни ово није савршен текст. 
 
Марко Радаковић
ЈОш сличних текстова прочитајте  овде.
.............

„И онда су ти Филистејци напали један мали, побожан народ...“

„Вероучитељу, ја знам који је то народ!“

„Реци!“

„Патуљци!“

„Не, Јевреји...“

 

„Како, али патуљци су мали народ...?“

 

++++

Глумимо ми крштење у другом разреду. Обукао се један ђак у стихар, он је свештеник, његова другарица се тобож крсти, а кум је држи за раме. И таман се наша катихуменка нагнула над чинијом воде, да је „свештеник” малчице облије водом, што сви дочекују са смехом, кад – улете врабац у учионицу! Сви почеше да поскакују и смеју се, кад ће једна девојчица:

 „Ето, као Свети Дух кад је сишао на Христа као птица!”

Врабац, руку на срце, није сишао на главу мале Јоване, већ је после неколико тренутака био поново ван школе.

 

 ++++

 

Трећи разред, причамо о службама у Цркви. Кад одједном, изнебуха, каже мали Михаило:

„Ал' се мани једе наранџа!”

„Откуд ти наранџа паде на памет?”, питам ја. „Шта сам ја поменуо да је и приближно томе да те подсети на наранџу?”

„Ма нисте ништа, него осећам да ми се једе наранџа.”

 

++++

Питање за квиз:

„Који пророк је био у утроби кита три дана?”

Јавља се малиша: „Пинокијев тата!”

 

+++++

Средња школа. Играмо board game коју сам изумео за потребе наставе (као православни монопол). Извуче једна ученица картицу која одређује промену правила кретања. А затим погоди коцкицом другу девојчицу у главу! Сви у чуду!

"Зашто си то урадила?"

"Тако пише: Баци коцкицу на противничку екипу!"

"Не, пише - баци коцкицу ЗА противничку екипу."

 

+++++

Први разред.

"Јоване, да ли си научио Оче наш?"

"Научио сам, али сам заборавио речи."

 

+++++

„А овде се у олтару налази жртвеник...“

„Жртвеник!“, забезекнут је малиша. „Ја нећу да ми икога жртвујемо!“

„Не жртвујемо ми ник...“

„Ту људе бацају у бунар!“

 

+++++

Цртамо унутрашњост храма.

"А шта ти је то, Јоване? Овај квадрат? "

"Кутија да оставимо чепове за сиромашне."

(због оне акције сакупљања чепова)

 

+++++

Други разред. Један дечак се понаша немирно, виче, зачикава другаре, кажем му да дође да одговара. Одједном - као да је други дечак, миран, покуњен, скоро тужан.

"Реци ми нешто о Светом Сави."

Тајац.

"Било шта ми реци."

Ћути, збуњен.

"Па био си на приредби?"

Ћути.

"Реци ми једну једину тачну ствар о Светом Сави и имаћеш два."

"Свети Сава је умро."

 

 

Сакупио вероучитељ Марко Радаковић.

Прочитајте старије провале  овде , а још старије овде .


 

2 raz s ikonama - Copy.jpg

.............

Пост je почео. У мислима смо преокупирани одрицањем.

Зашто?!

Некад се запитам, какав заиста принос чинимо? Какву љубав пројављујемо?

Колико се заиста удубимо у саме богослужбене молитве и радње, колико их разумемо, колико је молитва заиста жива у нама?

Једемо посну храну, а да ли некога нахранимо? Некад нам је посна исхрана и скупља од мрсне!

И та театрална побожност ка којој смо сви склони...

Кажу ми ученици, средњошколци, да не делујем као побожна особа. Питам их: Знам да сам наопак у сваком случају, али зашто сте конкретно стекли утисак да нисам побожан? «Зато што сте увек расположени.» Толико о томе какав утисак остављају "побожни". 

Тешко је схватити како човек који верује у Васкрсење и увек присутног Христа може бити иоле другачији неко расположен и оптимистичан. Па и у време поста покајна туга није туга очајна и патетична, већ туга која приводи к радости.

Немојмо, радије, ни постити, ако ћемо се посипати прахом и бити песимисти.

Какав је то пост, ако ћемо се погордити јер смо издржали велику жртву неједења меса, млека, јаја и велику жртву стајања у храму!? 

Какав је то пост, ако ћемо сматрати да су они који не посте, или посте прву и задњу седмицу – недостојни Христа!?

Какав је то пост, ако у нашем великом пијетизму и оштрој самокритици лежи демон прелести и гордости!? Немојмо ни помислити да једино ми сами себе спашавамо! Неки од свог сопственог подвига праве себи идола којем служе.

Такав пост је она врсте жртве за коју Бог не мари: "Јер милост хоћу, а не жртве спаљенице!" - "Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Он неће одбацити!" 

Бог жели нас саме.   Бог жели љубав. Не жели нашу глад, саму по себи, ни наш физички напор, ни наш динар на тасу, ни млеко од соје које ће заменити кравље. Све то је, само по себи – «жртва спаљеница».

Скрушено срце ће Му прићи јер то жели и ништа на свету га неће спречити.

Они које воле Бога ће плакати, и молити се, и смејати се искрено. Постиће искрено.

А тада пост није одрицање, већ добијање; није губитак, него добитак; није зауздавање од греха, већ хрлење ка љубави.

Када волимо, онда и богослужење, и телесни пост, и созерцавање, и сви остали напори проналазе своју сврху. И Бог услишава наше молитве.

Пост је време кад се још боље упознајемо сами са собом, са својим греховима, недостацима, слабостима и признајемо Милост и Љубав Божију, и молимо Га за снагу да напредујемо у љубави и врлини.

 Пост је време кад постајемо још приснији са нашим ближњима, и од дојучерашњих странаца чинимо себи ближње. Време када прилазимо човеку, али не хладно и усиљено: не да бисмо опрали нашу савест, већ да би пратили Христов пут и зато што, просто, волимо.

Пост је, наравно, време кад схватамо да је Бог наш Ближњи, Пратилац и Пријатељ, и да без Њега ми немамо и не проналазимо Пут. Победивши своју гордост, схватамо да смо немоћни, и схватамо колико нас Савршени Бог упркос томе воли, штити, и назива Својим пријатељима (Јн.15,14).

 Нема плача, ни очаја на Литургији. То је Сусрет са Вољеним(а). Замислите радост Адамову, да поново сусретне Бога! Он то и јесте учинио, захваљујући Христу. И ми се радујемо, адами и еве, отпали смо и вратили се, покајали и пали на колена знајући: нисмо достојни! Али Христу није важно да ли смо достојни. Није се то питао ни кад је умро за нас. Он нас свакако воли. Важно Му је да Га волимо и да се ка Њему стално и изнова крећемо. Његове руке су стално раширене. И ето, у тај трен, кад станемо пред Чашу, ми Му падамо на груди и Он нас грли, говорећи: „Све моје јесте твоје”(Мт.15,31).

И ко да се не радује тој благодати Сусрета!? Ко да не воли тај труд путовања ка Жељеном!? Како да изађемо из храма и не увидимо да уопште нисмо изашли из Цркве!? Чак и творевина добија нови квалитет, она је Божији дар нама! Једнако је и с људима, јер, удаљивши се од осуђивања и сумње, ми више волимо своје пријатеље. У Христу све старо и раније виђено и доживљено постаје ново, јер се свему приступа у љубави. (Осим, наравно, греху.)

Пост, дакле, није време кад нам савест и вера намећу ствари које не смемо чинити. Пост је време кад нас Црква управља ка ономе шта треба да чинимо.

Завршићемо једним библијским цитатом у којем је све савршено и сажето речено и било би сувишно да ишта додајемо.

„Такав ли је пост који изабрах да човек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као трска и да простире пода се кострет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу? А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздрешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, да изломите сваки јарам? Није ли да преламаш хлеб свој гладноме и сиромахе и прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш гола да га оденеш и да се не кријеш од свог тела? (....) Тада ћеш призивати и Господ ће чути, викаћеш и рећи ће: „Ево ме!“ Ако избациш са себе јарам и престанеш пружати прст и говорити зло, и ако отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу невољну, тада ће засјати у мраку видело твоје и тама ће твоја бити као подне.“ ( Ис. 58, 5 – 10 )

 

 

 

Марко Радаковић

Извор: Avdenago

Пратите преко фејсбука https://www.facebook.com/avdenago1987/

 

.............

Данас Црква прославља Светог Трифуна, преко којег је Бог тешио и лечио. Светог Валентина православна Црква такође прославља, али тек 13. августа. Дан заљубљених је празник који води порекло из времена ренесансе, која је, поред осталог, величала заљубљеност. Постоје лоши и ружни обичаји које смо преузели од запада, али овај, усуђујем се да кажем – то није. Све док се сувише не комерцијализује и не банализује. Наравно, Дан заљубљених никако не сме да стави у други план личност и значај светог Трифуна.

 

Гледам момке у средњој школи који носе цвеће симпатијама/девојкама, а ове то срамежљиво прихватају. То је симпатично и лепо. Нема у томе искварености и зла. Зашто бисмо сатанизовали све што долази са запада?

 

Овај обичај није верске природе, он слави заљубљеност, младалачки полет, романтику, и погрешно је све то везивати са „плотским“ елементом (на такав, негативан став сам наишао). Неки православци као да су запели у манихејству и сматрају да љубав између мушкарца и жене треба да буде скоро па платонска. Мисле да је свака љубавна страст од ђавола и да свака физичка привлачност неумитно води у перверзију. Нека прочитају једну библијску књигу - Песму над песмама. Данас ту песму можемо тумачити као алегорију за Христа и Цркву, али пре свега је то песма која велича заљубљеност и љубав двоје младих. У Песми над песмама постоје моменти на које би се многи ревносни хришћани саблазнили.  Ту је описана  потреба, жудња, па и страст за вољеном особом, и описана је као добро, здраво и пожељно стање људског духа и тела. Јевреји нису познавали дељење на духовно и физичко, јер човек је једно. Ако неког волиш, осећаш, просто жељу и потребу да тој особи будеш близу. Камо лепе среће да смо мало више као тадашњи Јевреји. И да је више полета, енергије и инспирације у људима Цркве. 

 

Не дирајмо заљубљене и њихова ситна задовољства. Опет, сваки дан јесте дан заљубљених – када си заљубљен. Не треба само дозволити да нас систем реклама и спољашњих, наметнутих друштвених ритуала увуче у себе. Не будимо романтични јер је неко некада одлучио да „се то мора“ одређеног датума. Будимо романтични јер желимо да усрећимо, изненадимо или насмејемо особе у које смо заљубљени. Немојмо мислити ако на наговор хипермаркета, цвећара и ресторана посегнемо за новчаником, да је то довољно да усрећимо другог. Ми смо тада само глупи потрошачи производа које нам они намећу као робу, а тај производ је њихова визија среће и љубави.

 

Не наседајмо на оно што нам представљају као љубав. То није љубав. То је плакат где се девојка фотошопирано цери и грли партнера због неке глупости (ђинђуве, кредита, путовања) коју нам продају. 


 То је  филм у којем  момак у последњем тренутку дотрчава на аеродром, изјављује љубав и тражи опроштај, па се љубе на киши.  То је пар који фотографише и поставља на друштвене мреже скоро сваки посебан и интиман тренутак који би могли да имају, да нису толико сујетни и желе да сви знају колико су „срећни“.

 

 А сви они су тако једнаки, безлични, укалупљени и тако застрашујуће беживотни.

 Људи истински заљубљени су пуни живота. Заљубљеност је једно велико, као свемир велико ХВАЛА! – упућено животу, Богу и тој особи због које свако јутро осване са новом нијансом наде. Заљубљени људи не слушају рекламе о љубави, јер је већ имају и знају да није онаква каквом је други представљају. Они не претварају свој живот у  „романтични“ филм, јер не прате ничији сценарио. Не деле своју интиму на друштвеним мрежама, јер је то њихова светиња, само њихов свет, и не маре за туђе мишљење.

 

Дан заљубљених може да утиче на ту спонтаност, на ту неугасиву жељу да другог усрећимо и изненадимо, јер -  тешко да ће се  десити изненађење ако се оно очекује, зар не? Но, младима то не смета. Једни су довољно блесави да, упркос томе, уложе напор да разгале вољено биће, а други још блесавији да се разнеже на тај напор, иако су га свакако ишчекивали. Јер младост је блесава и заљубљива. И то је лепо. 

Ето, моје лично мишљење је да не треба да се противимо овом блесавом обичају, јер блесави имају искрену жељу да другог усреће, а то не треба спречавати.

 

И не, нисам купио жену ружу. 

 

Замолио да не замерите што овде не правим значајну разлику између љубави и заљубљености. Јасно је да, кад заљубљеност прерасте у љубав, она и даље опстаје, али под другачијим рухом. Но о томе други пут. 

 

Марко Радаковић

Извор:

 Авденаго

Пратите преко фејсбука овде

dd4ebc897319bb76be270ba1f53879ae.jpg

.............

 

 

Почела је слављеничка гозба због повратка блудног сина који се покајао. Док је весеље трајало, старији син негодује, сматрајући неправдом да отац, како делује, већу милост показује млађем, блудном сину, којег ни не жели да ослови својим братом. Отац објашњава верном сину: „Ти си свагда са мном и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати се, јер брат твој мртав беше и оживе, и изгубљен беше и нађе се.” (Лк.15, 32-33)

 

 

Прича се тим очевим одговором завршава. Ако би допустили машти да прича иде даље, можемо се питати шта би било кад би старији син наставио да буде љут на показано очево милосрђе и љут на свог грешног брата. Можда би остао на имању и презирао и оца и брата. Можда би у свом гневу отишао од очеве куће. И верни, старији син, заменио би улогу и постао у својој љубомори и гневу – блудни син. Он не мора нужно да буде блудан, довољно је да оде од оца, да не призна Његову вољу, и – његов мир је заувек нестао и смрт је неизбежна. Јер, као што знамо, отац у овој причи је – Бог.

 

 

И данас постоје старији и млађи синови Божији.

 

 

Једни траће живот на скупе изласке, промискуитетан живот, скупу, маркирану одећу, кола, направе, престиж међу «пријатељима», алкохол или дрогу, и за те циљеве се боре свим својим силама, некад и не бирајући начине. И пре или касније, схвате да су несрећни. Можда се обрате Богу, можда не. То је до њих, (то јест – до нас, јер сви смо ми често блудни синови).

 

 

Други остају верни доброти и љубави, остају послушна деца свог небеског Оца. Међутим,  некад им може деловати као да то животу и није важно. Невоље, напор, беспарица, болест, усамљеност, све то може снаћи данашњег хришћанина који се често наљути и завапи Оцу:

 

 

 „Увек сам Ти био веран, а ти ми не дајеш миран дан. Нема дана да зној не пада са мог чела, и бол да ми не погоди душу. Радим, трудим се, служим Ти, волим Те, а ова Твоја друга деца, јуче су ушла у цркву, а данас је мир наступио у њиховим животима. И ова твоја трећа деца, и даље  живе блудно и напредују. Господаре над нама и живе у благостању. Па макар се и променили, не верујем им. Не радујем се њиховом успеху, нити желим да их видим у Рају. Припреми им пакао, удаљи их од мене, јер ја не улазим на весеље где ће ниткови сести на почасно место.”

Бог  поручује:

 

 

„Све Моје јесте твоје. Невоља коју трпиш је сведочанство твоје велике љубави. Ја њу видим. Ја њу схватам. Ја ни на један трен нисам одступио од тебе. Ти већ сада јеси у рају који ти је обећан, јер си са Мном. Сваки блуд, и сваки бег од Мене, неумитно води у несрећу, пропаст и глад. То се не деси одмах, али блуд односи моју децу  у очај сигурно као што мртог носе у његов гроб. Али ти им не прижељкуј пад, сине. Не радуј се њиховој смрти.

 

 

Какав је то човек који жели да му брат посрне, или каква се то особа гневи на туђу љубав? Не гневи се што волим сву своју децу. Ја сам Родитељ. Из Моје су материце изашли пре него што су се ритнули у мајчиној утроби. Ниједна мајка неће презрети своје дете, макар било подлац и убица. Не љути се на браћу и сестре који су се вратили у моје наручје, који су одлучили да воле и понесу крст који им је припремљен.

 Не износи у свом срце ваге и метре, не мери тежину и величину туђег крста, јер их нећеш ти васкрснути кад умру!

 

 

И не пиши на таблицама њихову кривицу, јер онда ниси ништа бољи од оних који су твог Брата и твог Господа  обесили на дрво и исписали Му оптужбу! Хоћеш ли да узмеш њихове клинове, сине? Хоћеш ли од мене да захтеваш тежи крст за своју браћу? Молиш ли се за њихову гору пропаст, за болнији крај? Да ли ће ти то помоћи да заспеш увече, да ли ће смањити твој бол ако видиш  да друге више боли? Ако те је неко и повредио, мислиш ли да ће ти патња проћи ако им се једнако или горе врати? Да ли си негде прочитао Јеванђеље у којем ме је Христос молио да слистим Његове убице? Пише ли где како је сишао са крста и поразапињао оне који су захтевали Његову смрт, и оне који су му се ругали, и оне који су се о Њега огрешили? Је ли проклео Петра што Га се одрекао, и удавио Пилата јер је од Њега опрао руке? И живео је један поган човек, фарисеј, који је гонио  хришћане - јеси ли прочитао негде како га је Христос уништио и одбио његово покајање? Како је све његове посланице назвао пискарањем арогантног, дрског и сувише смелог фарисеја? Да ли је све Павлове списе спалио и анатемисао, јер их је писао грешан човек; човек, који је прилагођавао догму, традицију и обичаје, прилагођавао и учење о Богу незнабошцима и грешницима? Да ли би ти, сине, узео камен у руку док један Стефан дрско говори  твојој заједници да се огрешила о Бога и да треба да се промени? Или би био први који баца камен на блудницу? Јеси ли ти, сине мој, најправеднији човек на свету, или познајеш све мисли и скривена дела свих људи који земљом ходају, па да им пресудиш уместо мене?

 

 

Не суди никоме и не пресуђуј. Немој да мериш  ниједног другог човека, јер ти не знаш његову меру, нити је икада можеш знати. Не знаш чак ни тежину сопственог греха, ни могућности које би могао да досегнеш, кад би само мало више веровао. На крају времена, нико неће бити оштећен, занемарен, нити напуштен. Људи сами себе могу повредити и сами напуштају Очев дом и братску љубав. И нико им неће ускратити мој загрљај ако реше да ми се врате.

 

 

Све је моје твоје, сине. У нашем си дому све време и мој загрљај није охладнео. Ја имам љубави довољно за сву моју децу.

 

 

И у највећој невољи, и у најтежим тренуцима, наћи ћеш разлог за радост. Јер ти је пружена Радосна Вест у коју верујеш и којом живиш. Како онда, ако верујеш, твоја туга може бити само очајна, и твоја мука бесмислена? Како ти пролазни циљеви могу замаглити онај највећи, и како ти крст може сломити кичму, ако знам колико је она снажна?

 

 

Нека твоја туга чешће буде радосна, и у мукама пронађи смисао који те води и теши. Не замарај се пролазношћу, већ воли и жртвуј се за друге. Не презри свој крст, јер је начињен по твојој мери. Препознај га и понеси. Касније ће из њега проклијати плод од којег ћеш брати.

 

 

Не љути се и не снебивај, сине. Дођи на весеље.

 

 

Ја сам твој Родитељ, а ови људи су твоја браћа и сестре.

 

 

И толико је разлога за радост кад је Породица заједно.

 

 

Зато, дођи на весеље.”

 

 

 

Марко Радаковић

 

Извор: Авденаго

 

 

Пратите преко фејсбука овде.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

.............

Поменимо проблем „ заљубљености“ у Православље која споро или уопште не узраста у љубав у Христу.

Верник који је млад у вери, и некад исувише препуштен емоцијама и субјективним доживљајима, своју веру некад своди на лепоту баритона с певнице, украсе на новој свештеничкој одежди, красоту манастира и стил написаних поука у монашкој литератури. Он верује кроз сентимент, често не разликујући свој доживљај од трајне и постојане истине, те мисли да су позитивне емоције која су га преплавиле последица Божије благодати, и обратно, да је туга у коју је запао последица учињеног греха. Као да другачије не може бити и као да нема туге по Богу и среће у греху. А ону радосну тугу покајну, посну, они ће тако нагласити, да ће им лице у том периоду деловати трагичније него ван поста, а глас тиши; велике поклоне ће чинити тако да и они имају стила и елеганције. Или ће сасвим непримерено клечати до земље док се чита Јеванђеље на Литургији, малом – увеквеликом Васкрсењу. 

Не пишем о њима као о људима које би требали осуђивати ( Боже опрости!) , не, то су наша браћа и сестре, православни хришћани и хришћанке, које се сувише препусте свом сентименту. Имају своје мале посртаје, имамо их и ми. Знам да није најсретнији избор терминологије, али ја разликујем сентимент од осећаја = созерцавања. Осећај (ваљда јер је наша реч) сматрам искреним доживљајем срца, може се, дакле, рећи и – созерцавањем. То је оно духовно расположење, јављено спонтано, које траје одређени период. Али тај осећај није неразуман, безуман, то је пре довођење ума у срца, али кроз Христа, јер у Христу нема раздвојености ума и срца, један је човек. У Христу, оно што човек мисли, осећа, говори и ради - све то је целина, ту нема места расколу. Човек од сентимента ретко кад дође до созерцања. Ако то не оствари, нити је умом објављена „истина“ заиста истина, нити тај производ срце може сасвим искрено доживети као трајан, свепрожимајући осећај. Јавља се бурни и пренаглашени краткотрајни сентимент, лажан осећај, позоришна сцена у којој човек као да жели себе самог убедити како осећа и зна. Па се некад убеди да је потребно да буде тужан: прилике то од њега захтевају! Пост је, ето периода кад треба да плачем због свог греха! Притом онај преко потребан моменат искреног размишљања о изграђеном или нарушеном односу са Христом и ближњима – сасвим изостаје, размишљање се одвија у границама „рецепата“ шта треба или не треба да се чини. Шта је добро или није добро за мене. Дакле, правничко набрајање грехова као прекршаја и неискрено, спољашње кајање због истих. Све што дође споља, а не изнутра, не рађа плод преумљења.

Наравно, овај процес не мора код свих једнако да се одвија. Многи су „заљубљени“ у Православље, а недостаје им љубави у Христу. Једно треба да преузрасте у друго. Слика је слична оној кад се млад човек заљуби: он свој предмет жудње често идеализује, и чини му се да спонтано и крајње искрено реагује на девојку, али он у ствари реагује на њен изглед, на њене речи, на њене особине, али не и на њу саму (зато што је у том периоду идеализује и  не познаје срцем). Па се може десити да буде непримерено љубоморан на њен поступак који не заслужује такву реакцију, или неумерно разочаран док полако открива њене мане и особине које му не одговарају. Људи млади у вери су махом такви: занесени, опчињени Православљем, богослужбеним животом, литературом... Дакле, видимо да у суштини у томе нема ништа погрешно. Проблем је остати на том нивоу „везе“, потребно је однос са Христом продубити. Потребно је временом видети смисао пре симбола, значење пре обичаја и жив однос са Христом пре идеализовања сегмената црквеног живота. Уколико се то не деси, могућа је она ватрена љубомора (презир према инославним), или кобно разочарење јер Црква није онаква како смо је замишљали.

 

Не дао Бог да сам све ово написао у циљу осуде наших ближњих! Зашто бих чинећи гори грех упирао прст? Нити ове редове треба читати да би притом ликовали како има тобож лоших људи. Где је ту хришћанство? Ни превелики и непродуктивни критичари нису добри по Православље. ( Ја ћу се, може бити, ту наћи као кривац! ) Сви ћемо се, више или мање, пронаћи, сви смо некад имали наведену „заљубљеност“, а имамо је и данас, промењену, сазрелу, садржану у љубави. Као што сам и данас заљубљен у своју жену, али не на исти, незрели начин као кад сам био студент.

 

Ово није критика тамо неких људи које ми виђамо, ово је позив свима нама да препознамо наведено у нама самима и то покушамо да променимо.

 

Нисмо ми савршени. Ако нас Христос на то и позива, прво што треба да урадимо јесте да престанемо да осуђујемо друге.  Нико од људи није савршен, потребни су нам људи у Цркви, штавише, па сви смо грешни и зато смо сви у њој. Морамо научити да живимо у заједници са личностима које другачије мисле и понашају се од нас. Потребно је да живимо искрено. Човек је исти у цркви и ван ње, то јест - па крштени никад и нису ван Цркве! И рецимо, за време поста је пожељно да учествовањем у богослужењима и стремљењем ка поправљању - у нама заживи она туга која се претвара у радост... Не туга очајна, или туга губитка, већ туга због порођене свести о нашој нискости и недостојности, а која се кроз Тајне претвара у радост због Христовог прилажења нама, иако смо недостојни... Треба да увек будемо искрени, али да то што та искреност породи буде по Христу! Ваљаност наше искрености мери се односом ка Христу, ка Истини. Некад бих се најискреније осећао да свашта ружно изговорим или урадим, али тиме бих нарушио свој однос са Христом и ближњима... Онда сам само искрен према свом греху, то је довољно само као почетак његовог одбацивања. Дакле, онда радије бирам Истину по Себи ( Христа ), него оно што моје слабашно и помрачено срце сматра истином... Нико од нас не може увек бити у праву, зато је неопходан и Црквени ум. Задатак свих нас је да једне друге позитивно усмеравамо, остварујемо жив, искрен однос и Царство у нама. Позитиван став је тај који ће ствари променити на боље, Христос је то најбоље знао кад је позвао своје савременике, али и нас, да би сви били Његови следбеници.

 

Православље може бити доживљено на различите начине. Ако се то и дешава, ако људи унесу у црквени живот своје, не увек исправне доживљаје – само Православље неће променити своју суштину, због Светог Духа који у Цркви обитава, али и због оних који имају дужности да те грешке исправљају својим исправним односом и делањем у Цркви. Туђа извитоперена схватања боље ће се исправити добрим примером, него оштром речју.

 

Праштајте ако ми је реч била груба или опора, али произникла је с добром намером да заједно настављамо путовање ка Горњем Граду.

 

Заједно, а сви различити.

 

Било би досадно да је другачије.

 

Izvor> Avdenago

.............
Сричете моју беседу о правој вери, а храмови пусти.
 
Говорите како сам школе зидао, а вама се школе затварају.
 
Причате како сам увео медицину у Србији, а ви не дате лекарима да поштено раде и спашавају животе.
 
Поменете и како сам сиротиште направио, а ви од деце правите сирочад, убијајући им родитеље послом, глобом и немаштином.
 
Слушам вас, како ме се сетите једном годишње, на дан кад сам умро, пуна вам уста мог имена. Правите церемоније и сечете крупна слова која лепите на позоришне завесе.
 
А шта ја имам од ваших представа кад је то представљање прошлости за коју не марите?
 
И шта ће Богу ваши посољени хлебови кад сте ви обљутавили и не дајете плод?
 
Но, ви помињете мене, мртвог Светог Саву, реликвију прошлости, радни ненаставни дан, симбол српства, а некима и изговор за мржњу.
 
Шта ико има од мртвог Светог Саве?
 
Кажете да сам жив? 
 
Ако сам за вас жив, онда чините моје дело!
 
Испуните храмове молитвом!
 
Пожурите ка свима који су у невољи, да им пружите руку и вратите наду!
 
Поштујте знање више од  имања!
 
Цените доброту више него титулу!
 
Највише се за децу борите! Њима се једино још радујем. Још је међу Србима деце која се Богу моле срдачно, искрено, чисто; има још одрасле и неодрасле деце коју свет није поколебао од жеље да воле, уче и учине!
 
Поштујте своје учитеље, јер вас воде ка истини и поштењу!
 
Зидајте болнице и не отимајте од болесних, ни новац, ни време,  јер су то Јудини сребрници и минути које ћете платити својом вечношћу!
 
Младима дајте знање и прилику да  помогну својим ближњима, свом народу, држави и цркви! Ако не дозволиш паметноме да говори и да учини, сигурно је да ће ти касније будале одлучивати о животу.
 
Штитите и волите своје и туђе мајке, јер мајка је олтар светиње, мајка је родила свет, мајка је родила Србију, и ако је не заштитите-  ви и не заслужујете бољу судбину него да ишчезнете.
 
И настаће мук. 
 
Неће нико певати „Ускликнимо с љубављу“, јер нико неће знати српски језик. Биће заборављен, као и српско поштење, пожртвованост и побожност.
 
Кад нестане трудних српских мајки, и кад нестане српске деце које у овој земљи одрастају, моје име биће попут слова уклесаних у надгробни споменик. Помињаће ме само историчари мртвих цивилизација, или ће ме опојати неки свештеник у песми чије га превођење и значење замара.
 
Већ сад сам за неке од вас скрнава идеја која вас заварава да сте као народ предодређени за рај. Али нећу  вас штитити само зато што мрдате усне уз оне две строфе химне које знате.
 
Ви нисте предодређени за рај. Нико није. Ви нисте небески народ. Нити је ико други. Ваша крв није ни чистија, ни прљавија од крви било којег другог народа, нити ће ореол да сија на међи земље коју сматрате светом.
 
Запитајте се радије зашто се та међа стално помера.
 
Али пре тога се запитајте колико сте се сами омеђили једни од других.
 
Не може се цео један народ посветити, јер Бог не дарује светост групама и маси, већ личностима. Нити  иза граница вечности постоје привилегије: у рају се све мери показаном љубављу и ничим другим.  Како би требало и свуда.
 
О, молим вас, не сводите ме на меланхоличну прошлост, јер вам садашњост и будућност измичу пред носем! А ви не следите мој пут!
 
Не приказујте ме као паганску легенду, не хулите на Бога Свемоћнога придајући мени ишта Његово!  Ја сам човек, попут вас, исте коже и меса, истих власи косе, истих жеља да помогнем и учиним... Ако још те жеље имате...
 
Али морате схватити.
 
Вама можда већ сад јесам обични мртви калуђер, али ја сам жив. 
 
Жив, због Христа Којем сам служио и Који ме је као брата препознао.
 
И ја ћу остати жив, ма колико пута ме ви сахрањивали, држали посмртне говоре и помињали испразно  у вестима и политичким говорима.
 
Жив сам, ма колико желели да ме измените, оскрнавите, извештачите, изпаганите, ма колико несвесно желели да ме убијете.
 
Јер кад год газите и пљујете по ономе што сам вам у завет оставио – по мени газите и пљујете.
 
И знајте, Господ вас гледа, ја сам сведок верни, Господ вас сваког од вас гледа:
Кад год желите да се окористите туђим сиромаштвом и недаћом.
Кад год се постављате као већи и силнији над било ким.
Кад год свет мерите платом и престижем.
Кад год продате себе због пролазног ужитка.
Кад год гурнете пријатеља  у амбис због себичних интереса.
Кад год заборавите старе, болесне  и потребите.
Кад год штитите или прећуткујете неправду и злочин.
Кад год се због вас растужи  отац, јер свом детету није могао да пружи.
Кад год се због вас уцвели мајка, јер је своје дете сахранила.
Кад год се заплаче  дете због вашег поступка или речи.
Господ вас све гледа, сада, увек и заувек.
А много је, сувише, уплакане деце у Србији.
 
Ја сам жив, и још има деце, одрасле и неодрасле; деце која заиста кличу с љубављу; деце која заиста утроје свој труд, љубав и наду.
 
Због њих вам говорим:
Оставите се злог пута! Одмах!
 
И молим вас, због вас самих: не сахрањујте ме више, јер ја сам жив.
 
И остаћу жив.
 
Ви сами себе закопавате и убијате. 
 
.............

Савремена теологија некад исувише барата речима. Па говори: причешћујмо се сваке Литургије да би тиме изображавали икону есхатона.

 Да, и шта с тим? 

Ако само то испуњавамо, у нама се неће родити здрава литургијска свест. 

 

Причамо како је Црква икона раја, а како то показујемо? Том апстрактношћу у говору само одвајамо световно од духовног, јер је таква теологија обичним верницима исувише апстрактна и нејасна. Зато морамо да живимо у Христу, да би теологија до икога допрла. 

 

Богословље није научна дисциплина, то је начин живота, више то него обична изговорена или записана реч. У баратању речима заборавили смо да Христа највише сведочимо и предочавамо управо – делима, али делима која полазе из дубине нашег срца, из сржи нашег бића. 

 

Није поента хладно испуњавати норме понашања, као што је бесмислено приносити Жртву у мртвилу духа. Тиме се нећемо разликовати од Каина који је приносио жртве, али Га је Бог свеједно прекорио. 

 

Кретати се и делати по жељама душе испуњене Христом - у сагласности са нашим речима то чини живу теологију која може да учини да се промени литургијска свест на боље. Љубав, пожртвовање, смирење, динамичност у Христу - то би требало да имамо сад, па да прича о икони раја има смисла. У супротном, то су апстрактне, нејасне приче, а ми обични (и свом учењу недоследни ) мистици.

 

 Дакле, занемаривање нашег духовног живота и наше млако сведочење Христа је итекако литургијски проблем. Под духовним животом, јасно је, не сматрамо пуко присуствовање, па ни учествовање у Литургији. Шмеман жали због раздвајања Литургије, богословља и побожности – што се чини и код нас. Прост народ Литургију види само као део своје побожности, одузимајући јој право значење; а теолози сву теологију базирају на Евхаристији, наглашавајући често њену «метафизичку» страну, не наглашавајући охристовљен живот који она прожима. Теологија треба да одговара на конкретне проблеме човеку данашњице, усмерујући га ка спасењу. Обједињујући Литургију, богословље и побожност, тако да међу њима не постоје границе. 

 

Многи у Србији Литургију виде као ствар обичаја, културе, духовне потребе. Чини се да су педесетогодишњи утицај комунизма, а и тешка времена која и даље трају за њим – учинили своје и људе удаљили од православног духа и, логично, једне од других. У овом свету затворености и борбе за преживљавање заборавили смо на другог. Ту смо ми и наша ужа породица. Не проналазимо времена, ни воље да се окренемо и другима. Често се и на Литургији људи међусобно не знају, или се чак и мрзе. А Литургија би требала да изображава заједницу у свој својој пуноћи! „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали Оца и Сина и Светога Духа...“ [1] Далеко смо, далеко, од литургијских речи. Љубављу исповедамо Тројицу, јер је међу Њима љубав какву би ми требали да имамо једни према другима. Треба да превазиђемо ту непрегледну удаљеност једни од других. Боримо се за одржање овоземаљског живота, за себе и најближе – и то је разумљиво, али не смемо дозволити да се „у походу на боље сутра згужва сврха“, што би рекао један српски писац и музичар, именом Марко Шелић. 

Говоримо да се у Цркви преображава свет и да нас Литургија приводи у есхатон, а везујући се стриктно за Евхаристију. Шта се дешава док Литургија не траје? Осећамо дејство благодати примљеног Причешћа? Настављамо живот пасивно до следеће Литургије, кад се изображава есхатон? Наравно да не. Наш живот у Цркви траје и док нисмо у храму. Ми смо удови на Телу Христовом иако се не причешћујемо сваки дан. Царство Небеско је унутра, у нама, (Лк. 17, 21) све док живимо свешћу да наш целокупан живот јесте принос, анафора Богу. Наш цео живот је светиња и тајна, служење Богу и само тада, кад живимо светотајински унутар заједнице и Христом живимо и мимо времена богослужења – ми свој целокупни живот чинимо Приносом, богослужењем, испуњујући притом литургијски призив: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“.[2] 

 

Отац Шмеман тврди да суштина  Литургије није ништа друго до сама вера Цркве, или боље рећи: „пројављивање те вере, општење у вери и испуњење те вере“.[3] Шмеман у терминологији полази од вере саме, можда би било боље да данас пођемо од пројављивања те вере, да бисмо избегли тумачења у духу догматског, интелектуалног, култног, јуридичког схватања вере – каква су заступљена данас у Србији. Живот у Христу је основно пројављивање вере, то јест - љубав, из љубави све остало произлази. Љубав омогућује истински савез Бога и људи, она се рађа из Божијег прилажења човеку и откривања Себе другима ( највише у Христовом прилажењу људима кроз Оваплоћење, али и свим Његовим спасоносним делима). Једнако, љубав се рађа и из човековог прилажења Богу у вери и Божијег одговора у дариваној благодати. Пројављивање вере није партикуларност (ми смо Срби православци!), није тек разумско убеђење о постојању Бога (верујем у Бога, али живим горе него они који не верују), није тек идеал и „веровање сам за себе“ (верујем у Бога, али не и у Цркву) – пројава вере је љубав: не љубав као идеја, већ жива љубав, конкретна, делатна, лична и личностотворна, она која ће постојати и кад пророштва нестану, језици замукну и знање престане. (1.Кор.13, 8) Уместо што показујемо знање и пророкујемо есхатон, хајде да волимо. Па ће и знање и пророчанства имати смисла, иначе су празни.

 

Наш живот би требао да буде Литургија, анафора Богу, у свим својим сегментима. Ако сам, као што јесам, створен по икони Божијој и ка своме подобију стремим изнова и изнова: ја сам већ сада онај есхатолошки ја, и треба да живим као есхатолошки ја – и то не само на Литургији. Ако тако живим, тако да заједничарим са Богом и ближњима кроз Тајне, али и кроз мој цео живот као кроз свету тајну – мој живот је већ сада и још не есхатон и Царство у малом. „Јер Царство небеско је унутра у вама“ (Лк. 17, 21) Мој живот је литургија, служба Богу, света тајна. Служићу Богу усмеравајући ка Њему своје жеље, стрепње, падове, грехове, страхове, јер сам премали и сувише грешан да продишем један замах плућа мимо Божијег присуства. Живот приносимо Богу. Мој принос ( литургија ) је моје прилажење ближњем, ето, Господ ми је дао да Му принесем жртву показујући милост, смирење, предавање другоме. Мој принос је моја лична молитва, рођена из моје таме и дубине бића, молитва у којој Светлост обасјава моје помрчине и чини да се спознам и јасно видим у Њој. Мој принос је мој гест, мисао, сав мој живот у Христу. Све то приносе хришћани које Господ држи прислоњене на Свом образу, сви сходно терету крста који носе. И, наравно, наш Принос је она заједничка Чаша, онај тренутак већи од васељене којег нас је Отац удостојио: да постанемо сателесници Његовом Сину и богови по благодати. Све то је служба, принос, литургија. Прислањање свог образа на Образ по Којем смо створени. Кроз овакав живот и стално стремљење ка подобију, стално усавршавање, макар и падали, али се стално и изнова дизали, стално се преумљавали у Ум Христов – ми анафору узносимо као свештеници. Ми Царство собом објављујемо као пророци. И у њему боравимо као цареви по благодати. 

 

 

 

[1] Свети Јован Златоусти , Божанствена Литургија, у Служебнику, Штампарија српске патријаршије, Београд, 2008, стр. 102.

 

[2] Свети Јован Златоусти , Божанствена Литургија, у Служебнику, Штампарија српске патријаршије, Београд, 2008, стр. 75.

[3] Шмеман, Александар : „Наш живот у Христу“, прев. Матеј Арсенијевић, 1.стр. преузето са њњњ.верујем.орг, приступљено 15. октобра 2011. год.  

 Извор: Авденаго - Блог Марка Радаковића

.............

Икона данашњег празника, Светих Витлејемских младенаца,  веома је потресна. На њој су представљени војници који уплаканим мајкама отимају децу, још бебе, и убијају их. Још је трагичније што ми је прва асоцијација на ову икону било, данас све заступљеније, чедоморство, медицински названо и међу народом познато као  абортус. Али ово није још један текст који само једнострано осуђује жене које абортирају.   

 

 

Страшно је било то што су Иродови војници урадили, али још страшније шта данас мајке раде. На икони мајке беже, крију се у пећинама, боре свом силом да спасу животе своје деце. Данас мајке своју децу саме доносе својим убицама, да их убију док су још у материци. Не бих овом приликом доказивао да ли је дете до три месеца трудноће уопште дете. Убити одрасло дете, или убити га као новорођенче, или убити га док му се још нису развили сви удови – све је то убиство. На крају крајева, одузета  је шанса једној особи да спозна живот, иако је ту шансу имала. Није могла да се роди, дише,  плаче, смеје се, упознаје свет, није ни имала прилику да учи речи, грли драге људе, хода, размишља, ствара, моли се, заљуби се, воли, причести, роди своју децу која ће родити своју... Чак се користи израз «прекидање (аборт) трудноће», тј. једног процеса, иако је реч о прекидању развоја једне личности. Чедоморство се често назива «чишћењем», као да је дете нешто прљаво. Замишљао сам, шта да је моја мајка помислила како сам само омашка и отишла да „се очисти“? Или ваша мајка? Шта да је мајка Николе Тесле одлучила да абортира? Или мајка Светог Саве? Шта да је то одлучила једна девојка звана Марија пре више од две хиљаде година?

 

 

Мислимо, страшна бројка, четрнаест хиљада младенаца је тада побијено. Четрнаест хиљада деце до две године. Неки кажу да податак није историјски прецизан. Како се један мали народ може од тога опоравити? Званично, у Србији се годишње обави тридесет хиљада абортуса. Од тога 9.000 у Београду. Међутим, приватне клинике не пријављују званичним институцијама број абортуса, те је слободна процена гинеколога да се годишње обави између 100 и 120 хиљада абортуса. А роди се једва 65 хиљада деце. То значи да, отприлике, на једно рођено дете - два буду убијена. Више од 90 посто свих прекида трудноће нема медицинске разлоге.

 

 

Свакако да  највећи део кривице, из очигледних разлога, пада на мајку. Но она, могуће, то не би учинила да су се остали поставили као да им је заиста важан њен живот и живот њеног детета. Као одговорни хришћани,  али и грађани ове земље, морамо имати у виду и друге кривце.

 

 

Очеви. Они не показују жељу, одговорност, ни љубав  према будућој мајци и њиховом будућем детету. Шовинизам је често и даље веома заступљен.

 

 

Фамилија. Породица будуће мајке се постави малодушно, осуди је, не пружи подршку и разумевање. «Заврши школу, нађи посао, нађи ваљаног мужа, још си млада, итд.» Често се и породица будућег оца умеша, те он, ако је млад и несигуран, наговара будућу мајку на абортус.

 

 

Болнице. Увек одајем велику част изузецима, али мислим да је већини јасно каква је у нашој земљи медицинска подршка трудницама, породиљама, па и деци. Са друге стране, абортусу се приступа без већих проблема, бирократских препрека, или здраве бриге.

 

 

Животни стандард. Огроман и слојевит проблем који утиче да се трудница (некад и у браку!)  уплаши и одустане од мајчинства. Будућа мајка без запослења, или запослена у фирми која ће јој дати отказ чим сазнају да је трудна; прескупа дечија одећа, храна, колица, лекови – све везано за децу; уопште скуп живот у Србији и недостатак било каквих попуста, нити помоћи трудницама. Огромна срамота Србије и појединаца који су профитери на потребама и муци туђе деце.

 

 

Не могу рећи да Црква као таква може сносити одговорност за учесталост абортуса, будући да се свештенослужитељи заиста свим силама труде да у проповедима, разговорима, вероватно и током исповести  - укажу младим људима да је чедоморство страшан грех. Али кривицу посредно сноси онај прелесни део верујућих који је склон да осуди све што је, по њима, «неморално», «изопачено», итд. Мајка која је «сувише млада», или без «партнера», често је предмет осуде друштва. Нешто слично као што је била и петнаестогодишња Марија удата за старца. ( О томе сам писао овде.. ) Нарочито у мањим срединама, млади подлежу утицајима околине и плаше се да ће бити предмет презира и одбачености, те прекину трудноћу, чувајући то у тајности.

 

 

Неморал. Све више је заступљен промискуитетан начин живота, чему доприносе неодговорни родитељи, лоше друштво и модерни медији. Грех може да изроди још ужаснији грех: лакомислен телесни ужитак може да доведе до чедоморства. Али скоро увек грех може да се искупи, и то само љубављу. Ако мајка покаже љубав и пожртвованост према свом детету, многи грехови су јој тиме избрисани и опроштени. Могуће да је управо то Божији промисао да особу усмери на другачији пут.

 

 

«Боже, опрости, ето, затруднела у средњој школи! Тако млада, ко зна шта је радила! И сад сама, без оца, рађа дете!»

«Свака јој част!»

Шок.

«Да, да, свака јој част, јер је остала храбра и решила да роди то дете и бори се за њега како зна и уме.»

 

 

Младост прави грешке.  Али потребно је храбрости да станеш иза учињеног и покушаш да се избориш за нешто лепо, племенито, узвишено – за своје дете. Веће и лепше борбе нема.

 

 

Шта је потребно чинити?

 

 

Они који су већ родитељи треба да васпитају своју децу, науче их хришћанским вредностима, одговорности и обавезама, да би деца израсла у ваљане људе. Млади далеко одговорније треба да ступају у сексуалне везе (ако то већ чине пре брака).  Ми као појединци треба да баталимо осуђивање и помогнемо храбрим, младим људима и да им будемо подршка. Кад год можемо, треба да апелујемо на  бољи однос према трудницама и породиљама у болници, институцијама, на послу  - на бољи однос према њима у држави уопште. Треба да учинимо нешто конкретно  ако смо у могућности, рецимо, ако смо медицински радници, или запослени у фирми где се врши мобинг над трудницама, или радимо при општини/државним институцијама, или бар да проследимо одећу коју су наша деца прерасла. Треба да се суздржимо и од презира према женама које су абортирале. Ако можемо, укажимо им на њихов грех, мада, верујем, да је већина њих тога свесна. Али једног дана можда буду мајке и на неки начин, кроз велику љубав, искупе се за свој грех. Бог је судија.

 

 

Србијо, плачи за милионима деце која нису никад  заживела. То је твоја кривица.

 

 

И вичи. Ради. Помози. Не буди само неутешна кукавица, или строги судија. Не зарађуј на гладној и босој деци. Помози да нам се деца рађају здрава и да мајке могу да им пруже нормалан живот.

 

 

Не једи своју децу.

 

 

Иначе од тебе неће остати ништа.

 

 

 

Марко Радаковић

 

Извор: Авденаго

 

15977947_573073832891559_3605728787766610187_n.jpg

.............

Гледао  је како свет кроз Њега настаје. Учествовао је у стварању простора и времена. Осетио је како се атоми распршују, молекули састају... Отац је завртео точак живота, Дух га усмеравао и оживљавао, а све је то учињено кроз Њега. Позната му је суштина амебе, брзина очног трептаја рибе, глад алигатора и брзина колибрија. Он је први спознао састав ваздуха који испуњава плућа медведу и који подупире крила орлу. И прошаптао је песму непрегледног океана, пребројавши све његове скровите становнике и сваки Му је у својој сржи познат. Премда неприметан, пловио је на леђима кита и плутао на пипцима хоботнице. Облизивао је са лавицом новоређене младунце, копао са кртицом тунеле и гутао са гуштерима мраве. А највише, највише од свега живео је са човеком. Премда неприметан, био је присутан, стално и упорно, никада од човека не одступивши и никада га не презревши. Ма колико човек у својој нискости постајао гори од звери и бубе, Он је за њим ридао, његову оскрнављену слободу жалио и позивао га на промену кроз животне вртлоге. И колико је људи на свету било, сваког је пратио, бдио, тешио и усмеравао, знајући свачије име, свачији лик, сваку помисао и стремљење, познајући њихову бол, гнев, радост, срџбу, знајући угао под којим им се длаке на руци подижу и час смрти који им се неумитно ближи. Знао је, упозоравао, волео их и најављивао да ће им доћи. Не на начин на који им је дотад долазио, кроз тајну, другог човека или скривену теофанију, не, доћи ће им јасно, разговетно, присно, као брат по телу, као пријатељ по сличности, као слуга по послушању, као цар и пророк по звању, као њихов Спаситељ и Спасење.

 

Доћи ће им и узеће лице људско, да би видели Његов осмех и схватили колико им се Он радује, колико Га чине сретним. Узеће срце људско, да би видели кад се суза слива низ Божије лице и да би увидели колико брине за њих. Проговориће гласом људским, Он, и Сам Човек, и Сам Бог, да би разумели да је реч по којој треба да живе и којом треба да се управљају лака, мирна, света, да та Реч јесте Он. И патиће тешко, кобно, људски, али ће сваки уздах, кришку зноја и кап крви пустити јер је Своју слободу даривао Оцу и љубави којом нас је све од вечности држао у загрљају.

 

И заплакаће, ево, као дете, као новорођенче, као оно невино и предивно биће које је само сенка Његове чистоће и безазлености. Родиће се у штали, на слами, поред крава и магараца, окружен хладним камењем пећине, у смраду и сиромаштву... Родила Га је једна Девојка, наизглед небитна, скромна и непозната, родила Га је у ноћи попут ове, тихе и, чини се, уобичајене.

 

Ту се најлепше показује љубав надлогична и надсмислена. Љубав Бога, Свемогућег и Савршеног, према човеку, грешном и отуђеном. Зашто толика и таква љубав? Да ли је заиста човек, сваки од нас, именом и ликом, са својом маном и немиром, сваки од нас са својим животним посртањима и личним катастрофама – важан Богу?! Да. Јесте. Није се Он родио као Човек да би посетио и утешио, спасио и избавио само своје савременике које је називао пријатељима док је корачао земљом. Не. Он је и наш савременик и пријатељ. Мој и твој. Познаје Он и мене и тебе, ако се и родио телесно једном у историји, учинио је то за све нараштаје.

 

Ево дана када крећемо ка пећини да однесемо дарове и сусретнемо Месију! Да, баш данас. Не кажемо: „Христос се родио“, као да говоримо о давној и небитној прошлости, већ „Христос се роди“! Управо, сада! Стани пред Христа, човече, ти, којег Он познаје и воли; тебе, грешног и смешног, тебе, трагичног и јединственог - Он баш тебе воли и баш због тебе Бог је постао Човек, као Човек живео, плакао, трудио се, смејао се, патио и умро. И васкрсао је јер није било могуће да Извор живота буде мртав, а опет - да би и ти кроз Њега могао вечно да живиш.

 

Христос се роди, због свих нас!

 

Ево дана када Му се радујемо и славимо љубав коју је показао према нама! Тиме нам је показао да Њему заиста вредимо и да Њиме треба да живимо, да би пронашли мир који нас је одувек чекао... И читав живот треба да пратимо витлејемску звезду, ону светлост, путовођу, коју је Отац у нама давно запалио, не би ли на крају нашег животног пута срели Месију.

 

Радујмо се љубави коју је Бог показао према нама!

 

Мир Божији!

 

Христос се роди!

 

Марко Радаковић

Извор: Авденаго

.............

Шта би било кад би Јов живео данас?

У Библији видимо да је Јов праведник који је изгубио сво имање, децу и сопствено здравље. Његова три пријатеља, уљуљкана у једину тада прихватљиву теологију, говоре како га је невоља снашла зато што је сагрешио, те је изазвао гнев Божији. Јов негира могућност да је несрећа која га је задесила последица Божије правде, јер би таква казна превазилазила његову грешност, коју не пориче. Јов се не одриче Бога, ни љубави Божије али уједно тражи објашњење, дијалог, смисао. На крају, Господ се открива предочавајући величину и величанственост творевине, наводећи Јова на закључак да је Божији промисао савршен и добар, и да Бог никад не престаје да воли оне који су Му верни - иако се човеку некад чини да праведни, тј.они који су у Божијој близини, пате више неголи грешни.

Зашто уопште Сатана тражи од Бога дозволу да искушава праведника?

Зато што сматра да је Јовова  љубав условљена добрима у којима ужива. Сатана сматра да човек воли свог Родитеља све док му Овај угађа. Ако и уколико осети бол, невољу и губитак, човек ће се окренути против Бога, „псоваће Га у очи“(Јов 1, 12).  Нажалост, много пута је Сатана по овом питању био у праву. Често људи не увиђају да се Божије савезништво не састоји из договора „дај ми и даћу ти“, већ из: „воли безусловно“. Јер Бог нас воли безусловно и једино ако такву љубав имамо, ми можемо бити деца достојна свог Небеског Оца. Христос је узео људску природу да би она учествовала у безусловној љубави према другоме, што јесте воља Божија. А ми, ако смо с Христом сједињени, на крст смо пристали - пристали смо на безусловну љубав.

Љубав која не жели да трпи због (Бога или) ближњег, која завиди, која тражи своје, љубав која не жели сувише тога да сноси, љубав која престаје – није љубав. (1.Кор.13). Зашто бисмо онда помишљали да, уколико трпимо, Бог није са нама? Тим пре Он јесте са нама. Бог је с нама, уколико је та патња – патња по правди и љубави, а не по људској малодушности и незадовољству ситне душе.

Шта нам још поручује књига о Јову?

„Браћа моја изневерише као поток, као бујни потоци прођоше, који су мутни од леда, у којима се сакрива снег, кад се откраве отеку, кад се загреју нестане их с места њихових, тамо амо скрећу са путева својих, иду у ништа и губе се.“(Јов 6,15-18) Човек остаје сам. Буде изневерен и од најближих. Јовови пријатељи (који слове за мудраце) нису утеха у тешкој ситуацији, они не прихватају његово другачије виђење живота, грубо се држе онога што им друштво промовише као једино исправно схватање и, сходно томе, оптужују га да је сам крив за муку у којој се нашао. Чак и Јовова жена не разуме мужевљеву доследност у доброти (Јов 2,9). Јов се осећа усамљено, напуштено, али ипак истрајава и не жели да се одрекне своје доброте, ни свога Бога.

Није данашње друштво драстично другачије од тадашњег. И данас доброг човека који упадне у невољу сматрају будалом, неспособњаковићем или прикривеним грешником. Јовови пријатељи су држали обимне говоре у којима су га посматрали само као шраф у теолошкој машини који су устројили други и Јов није могао никако другачије да стоји у њиховом виђењу. Машина не функционише, шраф, дакле, не паше. Данас би ти пријатељи били они који се сматрају „продуховљеним“ верницима, а нису ништа више од гордих прелесника. Можда би то био и неки строги духовник који би невољника напао како је он сâм крив за своју судбину и како му следује строга епитимија и покајање. А можда би ти лажни пријатељи били неки трећи, рецимо, они који нас наговарају да одустанемо од своје доброте зарад пословних или материјалних интереса. Како год, човек често помисли да је сâм. Али овде видимо нешто веома важно: Јов ни на један једини тренутак не пристаје да се помири са идејом да је он „покварени шраф“, не жели да „заигра“ у њиховој представи о добру и злу, правди и неправди, кривици и казни. Јов има лични однос са Богом и поуздано зна где у том односу стоји и колико воли Бога. Јов одговара својим такозваним пријатељима:

„Треба ли да говорите за Бога неправду или превару да говорите за њега? Треба ли да му гледате ко је ко? Требате ли да се препирете за Бога? Хоће ли бити добро кад вас стане испитивати? Хоћете ли га преварити као што се вара човек? (...)Величанство његово неће ли вас уплашити? (..) Ћутите, и пустите ме да ја говорим, па нека ме снађе што му драго. (...) Гле, да ме и убије, опет ћу се уздати у њега, али ћу бранити своје путеве пред њим. И он ће ми бити спасење, јер лицемер неће изаћи пред њега. (...) Да сад умукнем, издахнуо бих.“( Јов.13, 7-20)

Јов признаје Божију сувереност и свезнање, али с друге стране,  не жели  да ћути (толико, да он каже како не може да ћути), све у њему вапије да се сретне са Богом. Јовова вера у Бога је толико силна, али он жели да зна разлоге невоље у коју је запао. Јов, дакле, иако изузетно поштује Бога као Творца и Господара, он остварује лични однос са Богом као са пријатељем, и жели да схвати своје место у Његовом Промислу. При том се Јов не обазире на идеје који му пријатељи сричу, а које представљају Бога као строгог Судију, а човека као пуког слугу. У таквој теологији «мудраци»  негирају и посебност сваког односа на релацији Бог-човек, негирају и величину Божијег Промисла, чим сматрају да они поседују „рецепт“ за живот. Сам Јов каже да, кад би своју парницу изнео пред престо Божији, Бог се не би судио с њим, већ би му помогао (Јов 23,3-6). Јовов вапај није тек тугованка због муке у којој се нашао, малодушно цвиљење над судбином, нити је тек гнев против Господа, не, то је вапај човеков за Божијим присуством: „Гле, ако пођем напред нема га, ако ли натраг, не находим га, ако налево ради, не видим га, ако надесно, заклонио се, не могу га видети. Али он зна пут мој: кад ме окуша, изаћи ћу као злато.“( Јов 23, 8-10)

Јов је пример храброг човека по сваку цену истрајног у својој доброти и љубави према Господу. Иако признаје да, у суштини, нема никог праведног у поређењу са Богом (25, 4-6), Јов одбија да самог себе осуди као непријатеља Божијег и говори мудрацима: „Не дао Бог да пристанем да имате право – док дишем нећу одступити од своје доброте.“(27,5)

Данас хришћани често под изговором смирења исувише слушају савремене мудраце који их лако убеде да су за сву своју невољу они сами одговорни. Некад се одлази у друге крајњости, те се свака животна недаћа сматра крстом за који ћемо добити награду као велики мученици и исповедници. (Ово стремљење ка величању сопствених мука и склоност ка личном или националном самосажаљењу веома је честа код нас, Срба.) У оба наведена случаја одбацујемо оно што Бог од нас тражи – љубав која «не тражи своје» и зрело и одговорно сагледавање својих поступака. Нико при том не побија потребу доброг духовника, то је чак и пожељно, било би лепо да се Јову у причи нашао један ваљан пријатељ који би му дао добар савет. Али духовник не сме сасвим заменити наше лично духовно расуђивање. Онда никад нећемо остварити лични однос са Богом, већ ће то остати само наш однос са духовником. Замислите да је Јов под изговором смирења послушао савете пријатеља- мудраца, који су тада у јеврејском друштву били  паралела данашњим духовницима.

Црквени оци и теолози често истичу да је Јов праслика Христова. Узимајући речено у обзир, замислите и да је Христос под изговором смирења признао све за што су Га оптужили свештеници. Али Он то није учинио и Његов другачији поступак је тешко и беспотребно замишљати. Христос је  још више од Јова истрајао у својим мукама. И Он је молио избављење од невоља у Гетсиманском врту (Мк.14,35-36), вапио је за Очевим присуством у највећој муци, и већини људи је деловало да Га је Бог оставио због Његове грешности. Пљуван, презрен, проглашен јеретиком, прелесником, државним непријатељем, Христос Праведник не признаје своју кривицу на лажне оптужбе, али признаје истину – да је Син Божији и Он сâм Истина (Мк.14,62; Јн.18,38).  Христос је вапио на крсту „Боже, Боже, зашто си ме оставио?”(Мк.15,34). Ту није исказана Његова сумња у Божије присуство, већ вапај целокупног људског рода, вапај који је неопходан да и ми приносимо сваки пут кад нас невоља присили да питамо: Ко сам ја и ко могу бити? Где су моји пријатељи? Зашто оволики бол? Где је правда? Где је истина? Где је мир? Где је мој Бог?  И све док смо гладни и жедни правде, чисти срцем, а истрајавамо у невољама и  верности Богу, одговор можда за овога живота нећемо чути, али Христос нас ни на један једини трен неће оставити, ни напустити, до свршетка века (Мт.28,20).

 

 

Било би лепо да следимо Јовов пример и да, док дишемо, упркос свему и упркос свима, не одступимо од своје доброте ни вере у присутног Бога. Немојмо бити верни због очекиване награде, јер тада наша љубав тражи своје; немојмо истрајавати ни због прелесног доживљавања сопствених мукâ као светих и прочишћујућих – будимо добри и верни Богу просто зато јер Га волимо. Јер за љубав и храброст нису потребни разлози.

 

Марко Радаковић

За било кога мимо сајта Поуке, молио бих  да моје текстове не објављујете на својим сајтовима без моје личне дозволе, будући да ми је досадило да случајно наилазим на своје речи по расколничким, њу-ејџ, или "жутим" сајтовима (целе текстове, или реченице ван контекста с целином). Са наведеним сајтовима  немам ништа заједничко. Дељење на друштвеним мрежама је у реду. 

 Савремни контекст књиге пророка Осије у форми кратке приче прочитајте овде.

 

 

 

 

 

Mullady-photos-6-7-15.jpg

.............

Уморан

 

 

Уморан сам

од  бројења цифара, повлачења линија,

од  других који ме називају својом кривицом,

уморан,

од мозгања о дисању,

од жаљења за недостижним сусретима

и од гађења на додир лажног пријатеља.

 

Уморан сам

од верника са брњицом на срцу

и радиом међу зубима,

уморан

од оних што ме мере по себи

и својим ситним идејама човека,

уморан

од машине која ме дроби,

меље

и не дозвољава да будем више

од глупог чипа

и наштимованог  строја.

 

Уморан сам

од прашине иза мене

и недостатка икаквог трага,

уморан

од умора,

од жеље

да будем срећан без последице

и рока трајања.

 

Уморан

јер венем,

јер тишина најлепше испуни тренутке

и гадим се ларме,

бежим од буке

која ме протресе

као кесу гњилих ораха.

 

Уморан сам

од себе,

од тоне у мојим ципелама

и сајли којима други хоће да ме трзају

као памучну марионету.

Уморан

од простора међу људима,

међу мислима, међу напорима,

уморан

од ветрењача које насрћу на мене.

 

Уморан сам

јер под овим небом не вреде обећања,

нити се могу поуздати у ишта

осим у свој умор.

Уморан

од сакривања својих речи

које прете, траже, не проналазе,

које у ропцу умиру.

 

Уморан сам

и мршав и прљав,

као псето,

као буба,

као још једна будна ноћ,

без мира, спокоја.

 

Просто сам уморан

и болно жељан спавања без  сна

и јаве без умора.

 

 

Марко

 

 

 

 

will window2 009.JPG

.............

Проћи ће и овај дан, седмица, година, време пролази брзо. Гледаћемо како деца постају одрасли, добијају своју децу, како наши пријатељи седе, жалићемо што драги људи умиру и што се свет вртоглаво мења и не чека нас да му се прилагодимо. Нећемо се ни окренути, а доћи ће час да сведемо рачуне, осврнемо се назад и сагледамо шта смо урадили, јер напред више неће бити ништа до ли велико питање.

Боже драги, већ сад знам како ће некадашњи проблеми деловати ситно... Како ћемо намештати горке осмехе кад се сетимо нервозе због делова за ауто које је одавно распарчано, како ћемо се смејати своме страху или зазирању од ситних људи што су се наметали као већи од нас...

 

Али највише се плашим тих пропуштених избора, речи које нисам имао смелости изговорити драгим особама, плашим се труда који нисам уложио због другог, плашим се сваког покрета или уздаха, сваке речи и поступка којим сам учинио да се неко осећа лоше због мене. А ја тренутно радим и молим се са децом, и тако ме је некад страх себе самог.

 

Проћи ће и овај дан, седмица, година. Плашим се, да све што на крају будем имао да кажем не звучи као:

"Отело ми се!

Омакло ми се!

Као погрешно изговорена реч, живот ми се омакао! Ето, тако ми прође, измигољи се, ишчезе!

Рећи ћу то боље, одрадићу другачије, пречујте ово, сад знам шта ми је чинити!"

 

Али нема боље. Нема другачије.

Имао си најбоље и једине шансе да урадиш све што си могао.

Проћи ће и овај дан.

 

Запамтите то.

 

Марко

 

.............

 

„Будите, дакле, мудри као змије, а безазлени као голубови“. (Мт.10,16)

На ово се своди начин нашег смирења. Ако одузмемо безазлености мудрост, оно се претвара у кукавичлук  и  малодушност. Ако одузмемо мудрости безазленост, она се претвара у пуку гордост која води у пропаст.

Хришћанство често позива на смирење. И треба. Без смирења заиста нема спасења. Оно је израз нашег поуздања у Бога, наше вере и поверења у Божији план, пројава наше послушности пред Његовом вољом. Без смирења човек не може ни прићи Христу и окусити ниједан плод Његове Благе Вести. Међутим, наше смирење увек мора да се ослања на Христа. Да бисмо препознали да ли је наше смирење охристовљено, морамо размишљати и главом и срцем, заиста Христом доживети ситуације које су пред нама и кроз Њега наћи решење. Оци то називају – созерцавањем.

Прво морамо напоменути како Православље није вера фаталиста. Не дешава се апсолутно све по вољи Божијој. Некада, најгори могући начин да утешите некога ко се сусрео са великом невољом и људском злобом, јесте да му кажете како је то воља Божија. Не, некад то није воља Божија. Некада је то воља себичних, малих људи. Ако је Бог нешто допустио због слободе људске воље, не значи да је то по Његовој вољи, нити да је Он то желео. Ако бисмо признали став да се апсолутно све дешава по вољи Божијој, онда би и само зло било по Његовој вољи. А то није и не може бити  случај.  Фатализам је став кукавицâ. Уплашени да се изборе за животним недаћама, успротиве се и делају када је то потребно, неки људи радије апсолутно све прихватају као неизбежно, и изговарају се својим смирењем док се скривају пред шансама да испоље своју веру. Своју малодушност представљају као врлину смирења.

Наравно, постоје ствари које заиста јесу воља Божија, на које не можемо утицати и које једино можемо смирено прихватити. Опет – у разлучивању треба укључити созерцање, увек праћено молитвом, светотајинским животом и саветима доброг духовника. Али грешка је апсолутно све прихватити као вољу Божију којој се морамо неумитно приклонити. Да су тако размишљали апостоли, свети оци, пророци, исповедници – нико од њих не би учинио онај храбри, одлучујући корак којим су, још док су били на земљи, крочили  у Царство небеско. На крају крајева, фатализам је у више наврата осуђен као јерес.

Мудрост и доброта морају делати упоредо. Велики патријарх Павле је рекао: „Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци.”

Поуздајући се у Божији план, морамо имати и храбости да своју веру пројавимо када нам се намеће људски „промисао“ који се противи Божијем промислу и који прети да нас удаљи од пројаве љубави. А љубав се пројављује кроз  труд, добра дела, молитву, заједништво, жртву. Као очигледан пример, узмимо у обзир често замерање Православној Цркви да се меша у политику - рецимо, по питању Косова. Али ту није реч о политици, већ о личностима који с нама чине Заједницу,  реч је о нашим ближњима који неправедно пате, који су гоњени, омрзнути, проглашени крвницима. И Црква се ту никада неће приклонити пред одлукама земних владара, јер би се тиме удаљила од Јеванђеља. Иако ћемо увек наступити, наравно, смирено, безазлено, наше смирење неће бити толико да све „аутоматски“ препустимо Божијем Промислу и не учинимо ништа да помогнемо – Божији Промисао увек укључује наше делање. Зато смо део Новог Савеза, реч је о савезништву.  Очекује се обострано кретање ка односу – ка нама се увек први креће Господ, али и ми морамо да се крећемо ка Њему. Љубав је највећа храброст на свету. Она није привилегија лењих и малодушних. 

Христос је испревртао тезге трговцима у храму. То није учинио из пуке срџбе, већ због старања за спасење људи. Могуће да ћемо одговарати пред Христом управо због тишине у коју смо се повукли или због тога што се нисмо усудили на дело љубави упркос ситним људским заповестима. Погрешно усмерено смирење неумитно постаје кукавичлук, а одмах затим - униније, чамотиња, јер човек, по природи жуди за Творцем, али немајући храбрости да Му крене у загрљај, остаје Му далек и празан. Нажалост, много је данашњих понтија пилатâ који се некад и називају хришћанима, али се плаше да заузму став и одбране Христа, Живог у нашим ближњима.

Смирење увек треба носити са собом, али обавезно са мудрошћу како се њиме служити на славу Божију. То су две стране једног медаљона обешена о врату сваког доброг хришћанина и заједно обликују лик Христов.

Марко Радаковић

Још сличних текстова овде.

 

Пратите аутора  фејсбук страницу Авденаго овде.

.............

2_raz_s_ikonama.jpg

Пита мене Јован: “А шта буде са човеком кад умре?“

Нисам стигао ни да размислим како да срочим одговор најбоље прилагођен његовом узрасту, јавља се Ивана:

 „Знам ја!“

„Кажи, Ивана.“

„Мени је мама причала кад човек умре, његово месо једу црви и бубе, па остане само костур, а и костур после се распадне, постане прах и не остане ништа од човека.“

Нисам ни кренуо да ублажим њену верзију и испричам им о рају, јавља се неко трећи:

„Мени је неки стриц умро у саобраћајној несрећи.”

 

И крену сви углас да причају коме је све ко умро. А говорили смо у почетку о Светој Петки.

 

+++

 

Час упознавања са првацима.

„Ја сам Михаило.“

„Како? Знаш ли јеси ли Михаило са 'ј', или са 'и'?“

„Са М.“

„Знаш ли можда која је твоја крсна слава?“

Тајац.

„Шта славиш?“

„Рођендан.“

 

+++

 

„Веронаука је мој омиљени предмет у школи!“, рече необично еуфорична првакиња на свом првом часу веронауке.

Петнаест минута након што је час почео.

 

+++

 

Расплака се мали Јован, симпатични и причљиви трећак, после молитве, будући да су сви другари кренули да га оптужују за разне несташлуке. Наљути се он и оде у ћошак учионице и ту седе расплакан на под. Ја сам му пришао, пробао да га смирим, он је стално понављао како га нико у разреду не воли и да му нико не верује. Видим да се то неће просто решити, те ја седнем на под поред њега (што је свима било чудно) и некако га смирим. Брише он сузе и вели: „Ви сте добар човек!” И дође на своје место.

 

Од тада, Јован се све боље понаша на часовима веронауке, а свако мало, некад изнебуха, понови ми оно своје:„Ви сте добар човек!”

Скоро објашњавам, сада већ четвртом разреду, како светитељи нису заиста имали ореол око главе, већ да су изгледали као сви ми, а да је тај ореол који се слика нама невидљива благодат Божија, нешто као Божији додир, јер су то били веома добри људи који су се приближили Богу.

„И Вас ће цртати са тим, ореолом, вероучитељу!”, вели, а ломи језик на оно «ореолом».

„Ма неће, Јоване, што би мене цртали с ореолом!?”, смејем се.

„Зато што сте добар човек!”, вели и наставља да боја, апсолутно убеђен у своје речи.

 

Причам скоро нешто  на часу, не сећам се шта, поменем рушење, а малиша из задње клупе  добаци:

"Да се сруши као мост што су срушили партизани четр'ест пете!".

Нервозан јер ме прекида, кажем му да устане и лепо свима објасни шта се то десило четрест пете.

"Партизани срушили мост!"

"Ко су партизани?"

"То су гробари!" (мисли на навијачку групу спортског тима Партизана)

"Какви гробари? Ко су партизани? "

Његов паметни друг се укључи, повезује са лекцијом о заједници, а притом има завидно знање за свој узраст:

"Они су заједница комуниста!"

Јавља се Jован:

"Ја знам да гробари нису само они што копају гробље, они се и моле Богу за оне који су умрли. Гробари су јако добри људи."

И колико се засмејем овом првом који меша спортски клуб и војнички-идеолошки покрет, толико се орасположим због ове момчине који види добро у сваком човеку и Бог свети зна на основу чега закључује да се гробари моле након обављеног посла. При том схватим да је он многе већ одредио за Царство небеско, и да их види као свете.  А и ова паметница не мари нити зна да заједнице могу бити другачије природе, њему су сви који се удруже и који се слажу заједница.

Рад и дружење са децом оплемењује човека и јача веру у Бога, као ретко шта. Притом је забавно.

Још анегдота прочитајте овде Свештеник мора да носи браду, јер кад би се обријао, убили би га.

 

.............

 

На самом почетку бих истакао да можда нисам валидна особа да овом проблему уопште приступам, будући да не беседим у цркви (нисам у клиру). Зато цео овај текст узмите с извесном „резервом“. Беседници боље знају с каквим се проблемима сусрећу и упознати су с ширим контекстом. Ја проблематици приступам као један од лаоса (народа), макар имао извесно знање о литургичком и пастирском значају беседе.

Литургијска беседа је један од значајних и битних момената Литургије. Сви моменти Литургије су важни, али у нашој свести често делује да је беседа нешто попут „паузе“. Време кад се може сести. Неки тад заподену и разговор. Али беседа је изузетно важна. Њен значај као да је избледео. Зашто, ко је кривац? Сви ми. Али засад ћемо се дотаћи личности беседника.

Облик и садржина беседе највише зависе од самог беседника. Свештенослужитељи, колико ме је искуство научило, беседе на следеће начине. Једни, претходно неприпремљени, импровизују, скачу с теме на тему, улазе у шаблоне – проузносе млаке, збуњујуће и некад досадне беседе. Други, подробно припремљени, користе теологију неприлагођену уху простих верника, или проповедају пренаглашеним  поетским стилом,  или идеолошки обојеним речником. Трећи читају беседу, скоро сричући, а затим су ту и они који држе заиста добре беседе које рађају добар плод.

Добра беседа је, на првом месту, жива реч. Она је последица делања Светог Духа и харизме (=дара) коју Дух даје беседнику и, преко њега, целој Цркви. Реч беседе је увек реч о најрадоснијем догађају у историји васељене – реч о Васкрсењу, о Речи Божијој, и као таква, она треба да уноси радост и наду у срца својих слушалаца. Ако беседа не мотивише, не крепи, не позива на кретање и радост у Христу – она је мртва реч.

Ви-теологија

Често беседници из најбоље намере критикују погрешно понашање верника, али сметну с ума да, позивајући на промену, беседу заврше помињањем конкретних, дивних последицâ јеванђељског живота. Говоре о греху, не помињући љубав; говоре о туђој тами, не изразивши веру у њихову светлост. Тако беседе постану, како наш народ каже – „поповање“. Неопходно је избацити  ви-теологију. То је говор свештенослужитеља одржан у другом лицу множине императива: „Ви требате ово... Ви не смете оно...“ Који „ви“? Народ? Зар Црква није Једна, зар постоје „ми“ и „ви“? Зар не би лепше звучало: „Ми не бисмо требали... Ми се надамо и трудимо...“ Беседник није изнад оних којима беседи. Беседа се и њега тиче. На крају крајева, не говори он своје, већ Божије ( у мери благодатног односа беседника и Светог Духа). Зато свака беседа почиње са „У име Оца, Сина и Светог Духа...“. Беседник само прилагођава Божију Реч ушима и срцима људи који живе у увек другачијим приликама и са увек новим искушењима с којима треба да се изборе.

Животни контекст

Добра беседа мора бити повезана са животним, конкретним искуством верника (тј. Цркве). Тако је и Христос беседио. Беседа мора бити тумачење живота Јеванђељем и тумачење Јеванђеља животом. Ако се прочитано зачело протумачи само у контексту Христовог времена и православних догми, то је филозофско-историјска и теолошка анализа. Добра беседа одговара на питања: Како се данашње Јеванђеље, или данашњи празник, дотиче нас данас? Како се дотиче мене, као личности? Како можемо сведочити Христа и кад изађемо из храма? Шта нама, у ствари, Христос конкретно поручује, итд. То није уношење говора о световним стварима у духовну беседу, јер се живот уопште не дели на световни и духовни ( но то је прича за себе).

„Само дођите у цркву“ – беседа.

Добра беседа не позива вернике да своју веру испољавају искључиво доласком у храм и учествовањем у  Светим Тајнама. Схватам да је ретко учествовање верника у богослужбеном животу можда и највећи проблем с којим се пастири срећу у својој делатности. Људи су се удаљили од евхаристијског сагледавања стварности. Али је кардинална грешка драстично свођење хришћанске вере на долазак у храм.

Рецимо да хришћанин који ретко долази на службу реши да оде на богослужење, њему огрнуто велом тајне и ритуала. Он је дошао јер жели да осети утеху, нађе обрисе смисла, приближи се Богу. У беседи жели да чује речи које ће пробудити његову наду, пружити му мотив, жели да чује неко објашњење искушењâ с којима се сусреће. Уместо тога, чује препричан одељак из Јеванђеља и једино решење на сву животну муку: долази стално у храм и причести се сваке недеље. Буди ту, стој поред људи које не познајеш и гледају те чудно јер си „нови“, приђи Чаши, иако мимо ње и немаш најбољу идеју како да живиш јеванђељски и пронађеш мир. Немаш појма како да изградиш лични однос ка Богу и ближњима кроз свакодневицу. И онда се чудимо зашто не долазе „нови“ људи у цркву? Не проналазе оно што им је потребно. Наравно да Литургија није „духовна оаза“, па да пружи „духовно окрепљење“ – некад људи заиста долазе с таквим премисама у цркву. Али како можемо очекивати да се створи здрава евхаристијска свест ако у беседи ( и опхођењу ка хришћанима) – грубо и круто делимо литургијско и нелитургијско време? Све време јесте литургијско, као што је и сва творевина евхаристо-центрична. Јеванђељски живимо тих сат и по времена, колико траје Литургија, али – јеванђељски живимо и цео свој живот. Добра беседа нас позива да Христом стално живимо. Да Њиме осмишљавамо бол и љубављу надјачамо своје слабости. Причешће нас не сједињује Христу механички, као да смо безлични шрафови; не, ако Реч Божија није кроз нас жива и делатна.

Жива вера беседника

Највећи беседници су се усуђивали, одступали од шаблона, ако су и корили – увек су јасно славили љубав и милост Божију која се на свима нама може пројавити, ма колико слаби или грешни били. Беседа чије речи играју око проблема као сенке око ватре – заиста је пауза у Литургији. Једнака је тишини. Својим страхом неће прославити Бога, нити ће својом равнодушношћу иког окрепити. Добра беседа, она покренута живом лавом беседникове вере, обрушиће се на проблем као река на ватру и напојиће жедне, јер је потекла од Извора Воде Живе. Врлински живот самих беседника поткрепљује њихове речи и даје им силину. А и то потиче од њихове вере, то јест, од благодати Божије која на ту веру одговара. Ово је значајно, јер знамо да су често нешколовани духовници били изузетни беседници чија се реч далеко чула. Јер за добру беседу није обавезан предуслов академско образовање, ни многоречије,  већ жива вера.

Овај текст је није стручан и сада можете да га заборавите

На крају опет напомињем да речено узмете с резервом. Јер амвон и царске двери нису места с којих сам се икада икоме обратио. Зато ће ми опростити беседници на слободи речи, јер говорим из најбоље намере: не зато што познајем дар беседништва ( јер га не знам), али познајем  потребу човека из припрате. Позната ми је чажња којом он улази у храм, жељан Христа да га исцели и усмери. Не заноси се он великим речима, ни теолошким фразама. Његову ће радост и веру оживети одговори на проста, а велика питања: „Шта да радим сада? Да ли је Бог крај мене?“ И камо среће да чује сваки пут:

Веруј и радуј се. Бог је са тобом.

 

Марко Радаковић

Још сличних текстова  овде. Пратите аутора овде.

f40aae401152e343b69ce853d31403e5.jpg

.............
 
"Не могу више да пишем. Речи су постале тешке."
 
"Најтеже речи су оне ненаписане и неиспеване. Оне те гуше и боле својом тишином."
 
"Ако пишем, омрзнуће ме и одбацити. Да сам сам, не бих ни марио. Али нисам сам. Уз моје биће и мој живот скупчане су судбине других. Јер сам одабрао да волим. Из љубави и ћутим."
 
"Из љубави и пиши. Али бирај речи пажљиво, као што војник бира оружје. Можеш узети најсмртоносније оружје, али имаш ли снаге да га понесеш? Не прави глупе изборе. Спознај своју снагу, упознај ратиште и противника. Свет нису ничим оплеменили глупи хероји, ни кукавице. Живот је стратегија."
 
"Живот је лутрија. Родиш се као срећна будала или несрећни писац. Нисам бирао своје  име, ни ципеле у којима сам растао, нисам планирао да видим и схватам. Просто имам очи и разум. Немам резервну кичму, име да се иза њега кријем, ни друге који би узвикивали моје речи. А један слаб глас у свету снажних и бучних, то је зујање цврчка који ће сваки трен бити згажен."
 
"Тачно, очи и разум су ти дати мимо твоје воље. Али ти имаш слободу да скренеш поглед и поступиш глупо. Срећа будале је ваљање свиње у сопственом измету док месар оштри нож. Несрећа писца је жудња за смислом, вапај за променом, жеђ за Богом. Празнина коју осећаш је твој благослов, јер си је свестан и имаш шансу да се крећеш ка пуноћи. Имаш прилику да изнова и изнова уобличаваш човекову патњу и приближаваш је њеном смислу; да славиш живот осликавајући његове лепоте и молиш Господа пружајући утеху и наду онима који су слични теби. 
 
Твој глас јесте слаб. Али је истина о којој пева силна. Неукротива. Свеприсутна. Та песма ће остати. Надгласати. Биће чута. Не због тебе, но због истине о којој пева. Биће изнова певана многобројним уснама и на различитим језицима. И други су пре тебе певали и тако је Реч и до тебе дошла: из слабих грла људи који нису бирали своје име, ни ципеле у којима су расли. 
 
Из љубави пиши. Тада сигурно нећеш бити сам у својој одбачености од лажних и презиру будала. Многи ће препознати своје болове, потраге и недоумице. Наћи ће у твојој мисли израз њихових спутаваних жеља и добиће храбрости да делају. Буду људи. 
 
Добар је жељан истине као ваздуха. Убеди их да су њихова плућа здрава. Да је њихова патња оправдана и заслужује мир. 
 
Много је слабих и тихих попут тебе. Сами нећете опстати. Уједините се у Истини. Потребни сте једни другима. Свако од вас има дар и могућност којима се борите за свој пут ка смислу, љубави, Богу. Не изневери свој дар. Не изневери остале. Немој закопати кукавички шансу да нађеш и дарујеш наду. 
Бирај речи.
Сада!"
 

2356331.jpg

.............

Најзаступљенији облици савремене теологије могу се, више или мање, сместити у два велика шаблона. Наравно, увек постоје изузеци и никад не треба генерализовати.

 

ПРВИ ШАБЛОН

Учење:

Црква је Заједница и  Тело Христово. Светим Причешћем постајемо  удови Христови, јер Христос је Глава Цркве. Епископ је икона Христова. У Литургији као икони Царства небеског, сабрани око Епископа, ми смо “већ сада и још не” у Царству Небеском. Есхатон.

 

Живот:

Прост народ не разуме шта им свештеник беседи, нити заиста схвата текстове са оваквом и сличном терминологијом. Прича о Цркви као заједници и икони раја је скоро свима  поприлично конфузна из разлога што се не слаже са стварношћу: људи из исте парохије се међусобно не познају, или се презиру. Нарочито мутна остаће теорија о епископу као икони Христа без којег је заједница немогућа -  неки неће видети епископа за живота. Наглашавањем причешћа кроз ову теологију многи мисле да је сва суштина хришћанства причешћивати се. Термин «љубав» у теорији ове теологије сасвим се профанизује и постаје апстрактан упркос свим напорима теолога да га објасне кроз термине личности и односа. Вреди ли напоменути да је «личност», «однос», «заједница», «есхатон» , «онтологија» -  често обична терминолошка заврзлама, нешто што теолози понављају као мантру? Свештенослужитељи често имају став да су значајнији за цркву, неголи народ,  и тако народу приступају. Сходно томе, љубав у току Литургије и ван ње, међуљудски односи у целости – сасвим се занемарују и хришћанство се своди на философију и култ. Ретке су харитативне делатности, међусобни однос верника је хладан, о односу свештенослужитеља и народа да не говоримо.

 

ДРУГИ ШАБЛОН

 

Учење:

Христос је умро за грехе наше. Неопходно је држати правила поста како установише оци, да би се достојно припремили за Причешће. Поштовати каноне, као и наше обичаје. Потребно је примати Свете тајне, молити се Господу, да би нас сачувао од греха и ђавола и да би напредовали у сваком добру.

 

Живот:

Верници извршавају правила као да ће тиме испунити неку Богом постављену норму и на тај начин задобити, «зарадити» Царство небеско. Вера се исцрпљује у пијетизму, спољашњој форми без пуноће смисла. Добро се чини зарад награде, пост се доживаљава као пуко одрицање и следовање правила, а грех се види где га и нема: и код себе, и код других. Сам израз «примати» Свете тајне говори да се оне доживљавају као нешто спољашње, нешто што над нама свештеници извршују, «помоћ одозго» коју добијамо пасивно. Исповеда се чак и током Литургије јер се исповест доживљава као обични предуслов за Причешће – придајући притом скоро магијски значај свештеничким речима (тако је и у разумевању осталих Светих Тајни). Скоро митолошки се доживљава и Господ и његови светитељи, а од светих храмова, икона и моштију појединци као да праве тотеме. Из страха од демона и демонизованог запада јавља се ксенофобија, нетолеранција, конзервативизам, а од пренаглашавања српских обичаја и историје сујеверје, својврсно идолопоклонство, етнофилетизам, а некад и национализам ( у данашњем негативном контексту који је добио). Истине вере се не доживљавају, већ се само сричу и прихватају, чиме хршћанство постаје пуки и често нелогични  догматизам, схвата се кроз категорије «ваља се-не ваља се». И опет последица свега тога: недостатак живе, разумне вере и доживљавање богослужења као пуког култа.

 

Важна напомена: постоје изузеци! Хвала Богу. И они који се не сврставају ни у један «табор».

cb457a0ab7748e919b36333c7fe86369.jpg

 

Теологија са својим представницима и следбеницима се тобож дели на «новотарце» и «старотарце», али ови изрази немају везе са истином. Теологија је једна уколико је жива и животна, уколико остварује свој циљ, а то је вођење ка остваривању живог односа са Богом. Проблем наступа кад теологија, то јест, теолози одбију да сагледају ширу слику. Зато имамо горенаведена два «шаблона» који себе често искључују, па ће екстремни поборници прве теологије свести сво хришћанство искључиво и само на Причешће, а ревносни следбеници друге теологије биће спремни да се због страха од покатоличавања окрену ка Артемијевој «цркви».

 

Обе ове фракције, а то је највећа и најгора грешка, не допуштају да њихови следбеници одступе од предочених теолошких идеја, начина размишљања и стремљења. Некад се чини да се под изговором заједништва, јединства, спречава раличитост и посебност. Не говоримо овде у контексту појаве јереси, наравно, већ о другачијем приступу, о новом доживљају једне и исте вере.

 

Шта је потребно чинити?

 

Укинути шаблоне, не наметати своје богословско мишљење као догму, изнова проналазити и сведочити веру - доследно веровати и аутентично живети.

 

Уколико се јавља расцеп између онога што теологија поручује и онога како се она «примењује» – то престаје да буде теологија, постаје обична теорија без повезаности са праксом, пука философија. То увиђају верни. Рецимо, данас говорити о Цркви као Заједници има више смисла у малим парохијама где су заједништво, љубав, испомагање, толеранција – заиста присутни у животу Цркве. Не кажем, можда тога има и у великим градовима. Нема ни ту шаблона. Али, ако се о Заједници говори, Заједницу морамо градити: макар Свети Дух био Онај који ће заједништво омогућити, труд се и од нас очекује.

 

Реч Божија је Сам Христос – Љубав. У мери сведочења те Речи -  мери се нечије богословље. Не кроз гласове или слова, већ кроз Реч Божију која се пројављује (или се не пројављује)  у личности богослова. Не кроз оно шта говорник беседи, већ кроз траг који оставља за собом.

 

Најискренији додир који имамо са Богом биће личан, директан, јединствен, иако се остварује у Заједници. Свако од нас јесте јединствен и као јединствене личности приступамо Богу. Православље истиче свачију посебност, позива да и ми, сами, чинимо кораке ка Богу.

 

 Не мари Христос за речитост, али мари за искреност. Није Га брига за број молитава, али брине за нашу ревност. Нису важни ритуали, али је важна радост у којој се с Њим срећемо.

 

Макар сви били сабрани једном вером, љубављу и надом – свако од нас испољава на свој, јединствен начин ту једну веру, љубав и наду. Свако од нас има јединствен однос са Христом. Као што је иста љубав којом сестра и ја волимо родитеље, свако од нас има јединствен однос са њима. Тако градимо и однос ка Богу. Разлике су добре и Богом благословене.

 

Дакле, немојмо стрпати нашу веру у неки шаблон. Не називајмо се ни «старотарцима», ни «новотарцима», не приклањајмо се обрасцима. Жива, ватрена вера гради лични однос са Христом, иако нипошто не одступа од Заједнице и Њене вере.

 

Волите своју јединственост, јер то је достојанство које нам је свима Господ дао. Усудите се да учините. Загрлите. Запевате. Заиграте. Усудите се на молитву. На реч. На плач. Усудите се да целим бићем верујете. Да волите. Да се радујете.

 

 

Усудите се да живите. 

 

И да пратите фејсбук страницу која има сличне текстове:  Avdenago

 

MАРКО РАДАКОВИЋ

.............
 
Дух дише где хоће. (Јн.3,8)  Дух не познаје границе, људске прописе, не признаје наше одлуке о нормалном, уобичајеном и прихватљивом.

 
Ако човек призива Светог Духа, жели Га и ка Њему се креће, Свети Дух живот чини испуњеним, увек другачијим, увек новим, распршује илузије о конвенционалном и чини нас смелима и радоснима.

 
Хришћани су испуњени Духом Светим,нису ли? Па, опет, некад Литургија делује као тачно програмирани механизам, увек иста позоришна представа. Машина, где свако зна како се његов шраф мора обртати, приредба, са прописаним сценаријом за свакога. Хула? Стрпљења.

 
Прво, ваљало би поменути да правила морају постојати и да Литургија нипошто не може да служи произвољно, то већ не би било испољавање Духа Светог и једномислија Цркве, већ људске гордости и самовоље.

 
Са друге стране, Литургија је жива молитва живе заједнице и не сме се  прилагођавати мртвом слову више неголи живој вери. Наша је грешка што сматрамо како је Бог одредио да се непобитно тако, у слово, Литургија служи. Није. Људи су.

 
Литургија није Бог.

 
Литургија је један од начина сусрета са Богом.  Сходно Христовом спасоносном делу и Његовом позиву да узимамо Његову Телу и Крв, Свети Оци испуњени Духом Светим су теолошким речником и симболиком написали службе за потребе Заједницe. Они су, штавише, само „дотерали“ већ постојеће службе, настале у Цркви и за Цркву. У службама изражавамо молитвеност, прилазимо  Господу и сједињујемо се с Њим. Али службе нису Господ.

 
Ево једне дрске помисли: да ли би сада Црква могла да уобличи нову службу?

Не другачију службу у правом смислу те речи, јер Дух је увек исти, само делује другачије, у другачијим временима и кроз другачије људе.

 
Ми већ стварамо  „нове“ службе.  Додајемо јектеније за различите потребе: молимо се Господу да престане киша, или да падне; молимо се за здравље и упокојење, за мир, итд. То је један од доказа да је молитва Цркве жива. На крају крајева, сваки пут кад учествујемо у Литургији, она  јесте апсолутно нова: то је наш нови сусрет са Творцем и Животодавцем.

 
Иако тренутно можда нема потребе за тим, сматрам да теолошки, литургички уопште не би било погрешно да Црква изњедри „нове“ службе, иако је, кажем, све једно и исто – служење Богу. Само су начини другачији.

 
Радосним и живим учествовањем у Литургији, прилажењем Чаши, ми се сједињујемо с Христом у мери наше љубави и милосрђа Божијег. Али сама Литургија није Бог. Њене речи, радње, њени свештенослужитељи, нису божанства. Епископ, као ни бадњак нису Христос.

 
Прекинимо са обожавањем речи, предмета, радњи и људи. Према свему овоме имамо поштовање, али обожавање припада само и једино Господу. Или се молимо више речима, неголи срцем? Служимо ли Богу више делима љубави, или ритуалним кретањем?

 
Некад се наглашавањем једномислија сузбија посебност и јединственост свачије мисли, става, жеље, кретања. Ми смо сви различити, сједињени Христом. Није поента да сви будемо идентични. Поента је да наше различитости поштујемо и ценимо као дар, али и да их надвисимо у Христу. Различити, а Једно, и то је оно што Дух чини.

Још много тога има да се каже у овом контексту, али засад толико. Две анегдоте за крај, управо о лепоти тог спонтаног делања Духа кроз нас.

 
На Врбицу много народа у храму, нарочито деце. Једна девојчица није могла да види шта се дешава док траје вечерње, прво је поскакивала, а затим дође до столице и попе се на њу, да види. То ме је подсетило на причу о Закхеју, о снази жеље која побеђује наше личне недостатке и слабости, и којој Христос излази у сусрет.

 
На Васкрсно јутрење смо ставили микрофоне за певницу. Како Устав налаже, свештеници прво поју ирмосе канона, а брат за певницом спонтано крене да певуши са њима. „Ћути, микрофони су ту, чује се“, ућуткујемо га ми. И тако он неколико пута, махинално крене да пева, као да глас сам крене из њега. На крају у полу-шали каже: „Ма што не могу да се веселим к'о човек!“

 
Христос воскресе. Будите добро и радосно.

 

 
Људи добре воље могу да прате писанија на фејсбуку ovde
 
Marko Radaković

TJNS-Children.jpg

.............

 

Данило се рукоположио за свештеника. Био је кишни, спаран дан, свима у храму је било вруће, а нови јереј се највише знојио и дрхтао као да се среће са својим Створитељем. И можда Га младић није јасно видео, али Га је осетио и препознао. Христос је био са њим у олтару: и Он је положио руку на Данила и с осмејком га пратио док дрхтавим гласом чита заамвону молтву.

Млади свештеник је кренуо храбро, чинио је другачије ствари, необично често и искрено се смешио људима, започињао сусрете који његови претходници нису смели, кренуо је у мисију на неке нове начине и стално упадао у проблеме због своје смелости. Невоље су га стизале због људи тврдог срца и још тврђег ума, а нарочито због љубоморе колега – свештеника и њихових језика, брзоплетих и покретних пред ухом епископа. Највеће проблеме му је планирао и омогућавао његов сабрат и сапарох Марко. У свему томе је патила и породица младог свештеника. Његова жена и двоје деце су носили и осећали исти крст , а Данило није желео да тај крст буде толико тежак. Патио је због њих, више него због себе. Иако му је пут био трновит и болан, није одустајао. И даље се смешио људима и деци, и новим идејама сакупљао народ у цркви и око цркве. У томе је препознао Христа и кретао се к Њему, као у оној причи, кад човек прода све што има, да би задобио још веће благо.

И Христос је у томе препознао Данила и гуркао га да прелази преко прагова, и голицао га преко раздраганог дечијег погледа, да би се Данило смејао још више и одржао свету наду.

Времена су таква, да је највећа завист и најкобнија мржња усмерена ка људима који заиста вреде. Туђа доброта и пожртвованост ће побожним и благим људима служити као утеха и инспирација, па чак ће и оне заблуделе и подивљале успети да преобрази мудрост и питомост којим одишу Божији људи. Али никад, никад неће прихватити Божије људи они који се сами сматрају и осећају Божијим људима. Никада се неће помирити туђом добротом они који се боје  да успех других смањује њихову личну висину, они који не желе да у њиховој близини постоје бољи и племенитији. Зашто? Зато што верују да не постоје бољи и племенитији од њих самих. Па не може бити! Сигурно су нечасним и лошим средствима постигли успех! Лакше је у то веровати, него признати себи да постоји неко способнији. И отац Марко, слепо убеђен да чини праву ствар и да су Данилове намере у суштини нечасне, а методе лицемерне, драстичне, чак и неканонске по неком основу – вребао је прилику да уклони саслужитеља. Убеђивао је себе да то чини јер му вера тако налаже, по сваку цену избегавајући истину оличену у његовом оболелом егу и каиновској љубомори.


А Христос би у врхунцу Маркове срџбе стао испред њега, да га смири и загрли, стао би као захвалност на лицу излеченог алкохоличара док разговара са оцем Данилом, или би се пружио широм храма као мноштво деце у реду за Причешће... Стајао би у истој просторији с њим док окреће славски колач у дому свечара и чекао би да му се Марко насмеје од срца... Али залуд: Господ би тиме само разјарио Маркову љубомору. И то зато што Марко није препознао да је обећани Спаситељ пред њим, једнако као што Га нису препознали јеврејски свештеници. Гордост помућује ум и наговара слабе да чине зло, а притом су убеђени да чине добро.


Највећи злотовори увек су они који се сакрију у костим вере и доброте, толико добро, да и сами постану убеђени да су од тог материјала њихове душе саткане. А кад сам саткан од доброте и вере, па онда је свака моја одлука оправдана и исправна и сваки мој напад је одбрана божанства и светиње! Само што божанство које тада заступам – то сам ја сам.

Неко би протумачио рашчињење оца Данила као изгубљену битку добра, а његово повлачење као кукавичлук. Али није тако. Окрутне клевете и крупне сплетке које су се обрушиле на његову главу, иако су га повредиле, нису му одузели храброст, ни веру. За Данила Христос никада није био идеја, апстракција, мистични Бог, не. Он је увек био конкретан, Личност, однос, Он је увек био Пријатељ Којег је сусретао. И наставио је да Га сусреће и препознаје. Као механичар. То је занат који је изучио поред оца и нешто што је волео и што га је испуњавало, на свој начин. Кретао се истим путем.

Много година касније, Христос је једном приликом стао и пред Данила и пред Марка у истом трену: они су само требали да Га препознају у лику оног другога. Данило, видно погурен од тешког рада и болести које иду уз њега, срео се на улици са крупним и усправни оцем Марком. Наравно, Данило је знао да је прота један од највећих криваца за његову судбину, али он ју је временом прихватио као Божију вољу и ишао је, као и увек, радосно носећи свој крст. Учинио је све оно што је било у његовој моћи, а што се није противило Јеванђељу: живео је поштено и скромно од свог рада, а породица, ближњи и Господ пружали су му довољно снаге да настави даље. Зашто би онда деценијама чувао гнев ка том човеку, кад је задовољан животом? И Данило застаде и јави му се, осмехнут као увек. А Марко, до гроба увређен том  добротом која је превазилазила његову личну, прво застаде и, кад препозна свог некадашњег саслужитеља по осмеху – и ни по чему другоме – продужи даље без поздрава и без освртања, правећи се да га не познаје.


- Оче Марко, то сам ја... ! Данило...!  – и даље је осмехнут за њим довикивао механичар, претпостављајући да га овај заиста није препознао. – Оче Марко! Данило је...! Зар ме не препознајете!? – пошао је за њим.

Стари прота је убрзао ритам корака. Избегао је њему непожељни сусрет.

 Данило је схватио и заболело га је. Питао се чиме је он то повредио свог некадашњег пријатеља и зашто је и даље толико мржње у њему.

Скидањем мантије Данило се није смањио, нити узвисио, остао је исти, гајио је и даље чврсту наду и неговао сусретљив осмех и сви који су имали срећу да га познају и назову се његовим пријатељима, говорили су како је био ретко племенит и истински Божији човек.

Када је напустио овај свет ивице усана су му биле намештене у осмех. Тада јасно угледа Христа и Христос га  препозна и ослови именом, а Данило Га загрли топло, као старог знанца.

Оца Марка није напустио сауловски дух након што је склонио претњу коју је видео у тада младом јереју. Било је много данила, много претњи, много лицемерних које је он требао раскринкати, склонити и осигурати себи престо побожног свештенослужитеља. Све у име традиције, чисте вере и канонских одлука.

Када је Марко напустио овај свет, он јасно угледа Христа и озари му се лице што ће најзад добити награду за тежак и побожан живот. Али Христос га не препозна и прође поред њега.

- Господе...! То сам ја....! Отац Марко...!! Зар ме не познајеш!!?

Христос убрза ритам корака.


- Господе! - заплака се прота, а Христос застаде и окрете се ка њему. Марка преплави очај и кајање. Он паде на колена. Уместо Христовог лика ту је стајало лице младог свештеника Данила. Али није се смејало, већ је било тужно.


- Господе... - гушио се прота у кајању и сузама - Опрости, ја... Нисам те препознао... Мислио сам... да ћеш задржати Свој лик!!


Господ тужно одговори:

- И ја сам се надао да ћеш ти задржати мој лик..

Još sličnih tekstova ovde Avdenago

Autor na Crkva.net Marko

Stranica na FBu Avdenago