Blogs

Our community blogs

  1. Born too late to explore the Holy Terra. Born too early to explore deep space. Born in the right time to die for the Emperor.

     

  2. Nikola Tesla (Smiljan, 10.7. 1856. - New York, 7.1. 1943.) je bionaučnik i inovator svjetskog glasa. Radio je u područjuelektrotehnike i radiotehnike, te je izumio okretno magnetsko poljei višefazni sustav izmjeničnih struja.

    Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka.

    Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek na izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima.

    Prvi je Srbin koji je nominovan za Nobelovu nagradu, 1937. godine i istu je odbio.

    Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen.

    Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja, tesla.

    Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112!!

     

    Izvor: https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=3&cad=rja&uact=8&ved=0ahUKEwivtPWg1pDOAhViEpoKHSf9CYoQFggtMAI&url=https%3A%2F%2Fsh.wikipedia.org%2Fwiki%2FNikola_Tesla&usg=AFQjCNHtatXxv7MCVlFNz2UeQn8-bjJMVQ&sig2=LlFZNEmU6-r3kXFiTdHniQ

  3. Нектарије свети утехо монаха,

    наставниче добри домаћина, ђака.

    У болести тешкој твој лик нам се јави,

    Ти са Мајком Божијом долазиш у слави.

     

     

    Сада људе лечиш молитвама својим,

    кад се теби молим ничег се не бојим.

    Помажи нам увек Нектарије Свети,

    нека свака болест од нас сад одлети.

     

     

    Од рака си многе излечио људе,

    уз молитве твоје добро ће да буде.

    Учитељ си био православног рода,

    постао презвитер јединога Бога.

     

     

    Служио си Богу, и служио свету,

    и био си пример за целу планету.

    Света црква наша поносно те слави,

    узоран си био па те Бог прослави!

     

     

  4. Поштовани пријатељи већ дуже време посматрам како људи размишљају па сам решио да напишем један текст о томе а ви ћете видети да ли сам у праву или не..
     
    Живимо у времену 21. века када свако више гледа шта раде други него шта ради он сам, и као што се и у светом писму каже(парафразирам): Види трн у оку свог брата, а брвно у свом оку не види!!
    Живимо у времену кад је лакше осудити другога, него направити нешто од свог живота..
    Живимо у времену кад је лакше подметнути ногу свом брату и пријатељу него му помоћи да постигне нешто у животу..
    Живимо у времену када тражимо неуспехе код других, да би се оправдали за своје сопствене, а газимо све оне који су бољи од нас!
    Све ми се више чини да више тражимо мане него врлине у људима око нас, и да само чекамо моменат када ћемо их оптужити за глупост!!
    Поготово се у малим срединама осећа притисак околине која је увек ту да да своје мишљење, а живот им није ни мало бољи од вашег!!
    Хајде да престанемо са тим већ једном, и биће нам много боље!!
    Хајде да подржимо људе који су жељни промена на боље, и који имају довољно љубави, снаге и воље!
    Хајде да им помогнемо, а не да их спутавамо! Променимо себе, и пробудимо весело дете у себи...
    Улепшајмо овај свет осмехом и лепим идејама, а не тмурним погледима пуним љубоморе и зависти!!!
    Наша земља је то заслужила, Амин :D
  5.  

    На самом почетку бих истакао да можда нисам валидна особа да овом проблему уопште приступам, будући да не беседим у цркви (нисам у клиру). Зато цео овај текст узмите с извесном „резервом“. Беседници боље знају с каквим се проблемима сусрећу и упознати су с ширим контекстом. Ја проблематици приступам као један од лаоса (народа), макар имао извесно знање о литургичком и пастирском значају беседе.

    Литургијска беседа је један од значајних и битних момената Литургије. Сви моменти Литургије су важни, али у нашој свести често делује да је беседа нешто попут „паузе“. Време кад се може сести. Неки тад заподену и разговор. Али беседа је изузетно важна. Њен значај као да је избледео. Зашто, ко је кривац? Сви ми. Али засад ћемо се дотаћи личности беседника.

    Облик и садржина беседе највише зависе од самог беседника. Свештенослужитељи, колико ме је искуство научило, беседе на следеће начине. Једни, претходно неприпремљени, импровизују, скачу с теме на тему, улазе у шаблоне – проузносе млаке, збуњујуће и некад досадне беседе. Други, подробно припремљени, користе теологију неприлагођену уху простих верника, или проповедају пренаглашеним  поетским стилом,  или идеолошки обојеним речником. Трећи читају беседу, скоро сричући, а затим су ту и они који држе заиста добре беседе које рађају добар плод.

    Добра беседа је, на првом месту, жива реч. Она је последица делања Светог Духа и харизме (=дара) коју Дух даје беседнику и, преко њега, целој Цркви. Реч беседе је увек реч о најрадоснијем догађају у историји васељене – реч о Васкрсењу, о Речи Божијој, и као таква, она треба да уноси радост и наду у срца својих слушалаца. Ако беседа не мотивише, не крепи, не позива на кретање и радост у Христу – она је мртва реч.

    Ви-теологија

    Често беседници из најбоље намере критикују погрешно понашање верника, али сметну с ума да, позивајући на промену, беседу заврше помињањем конкретних, дивних последицâ јеванђељског живота. Говоре о греху, не помињући љубав; говоре о туђој тами, не изразивши веру у њихову светлост. Тако беседе постану, како наш народ каже – „поповање“. Неопходно је избацити  ви-теологију. То је говор свештенослужитеља одржан у другом лицу множине императива: „Ви требате ово... Ви не смете оно...“ Који „ви“? Народ? Зар Црква није Једна, зар постоје „ми“ и „ви“? Зар не би лепше звучало: „Ми не бисмо требали... Ми се надамо и трудимо...“ Беседник није изнад оних којима беседи. Беседа се и њега тиче. На крају крајева, не говори он своје, већ Божије ( у мери благодатног односа беседника и Светог Духа). Зато свака беседа почиње са „У име Оца, Сина и Светог Духа...“. Беседник само прилагођава Божију Реч ушима и срцима људи који живе у увек другачијим приликама и са увек новим искушењима с којима треба да се изборе.

    Животни контекст

    Добра беседа мора бити повезана са животним, конкретним искуством верника (тј. Цркве). Тако је и Христос беседио. Беседа мора бити тумачење живота Јеванђељем и тумачење Јеванђеља животом. Ако се прочитано зачело протумачи само у контексту Христовог времена и православних догми, то је филозофско-историјска и теолошка анализа. Добра беседа одговара на питања: Како се данашње Јеванђеље, или данашњи празник, дотиче нас данас? Како се дотиче мене, као личности? Како можемо сведочити Христа и кад изађемо из храма? Шта нама, у ствари, Христос конкретно поручује, итд. То није уношење говора о световним стварима у духовну беседу, јер се живот уопште не дели на световни и духовни ( но то је прича за себе).

    „Само дођите у цркву“ – беседа.

    Добра беседа не позива вернике да своју веру испољавају искључиво доласком у храм и учествовањем у  Светим Тајнама. Схватам да је ретко учествовање верника у богослужбеном животу можда и највећи проблем с којим се пастири срећу у својој делатности. Људи су се удаљили од евхаристијског сагледавања стварности. Али је кардинална грешка драстично свођење хришћанске вере на долазак у храм.

    Рецимо да хришћанин који ретко долази на службу реши да оде на богослужење, њему огрнуто велом тајне и ритуала. Он је дошао јер жели да осети утеху, нађе обрисе смисла, приближи се Богу. У беседи жели да чује речи које ће пробудити његову наду, пружити му мотив, жели да чује неко објашњење искушењâ с којима се сусреће. Уместо тога, чује препричан одељак из Јеванђеља и једино решење на сву животну муку: долази стално у храм и причести се сваке недеље. Буди ту, стој поред људи које не познајеш и гледају те чудно јер си „нови“, приђи Чаши, иако мимо ње и немаш најбољу идеју како да живиш јеванђељски и пронађеш мир. Немаш појма како да изградиш лични однос ка Богу и ближњима кроз свакодневицу. И онда се чудимо зашто не долазе „нови“ људи у цркву? Не проналазе оно што им је потребно. Наравно да Литургија није „духовна оаза“, па да пружи „духовно окрепљење“ – некад људи заиста долазе с таквим премисама у цркву. Али како можемо очекивати да се створи здрава евхаристијска свест ако у беседи ( и опхођењу ка хришћанима) – грубо и круто делимо литургијско и нелитургијско време? Све време јесте литургијско, као што је и сва творевина евхаристо-центрична. Јеванђељски живимо тих сат и по времена, колико траје Литургија, али – јеванђељски живимо и цео свој живот. Добра беседа нас позива да Христом стално живимо. Да Њиме осмишљавамо бол и љубављу надјачамо своје слабости. Причешће нас не сједињује Христу механички, као да смо безлични шрафови; не, ако Реч Божија није кроз нас жива и делатна.

    Жива вера беседника

    Највећи беседници су се усуђивали, одступали од шаблона, ако су и корили – увек су јасно славили љубав и милост Божију која се на свима нама може пројавити, ма колико слаби или грешни били. Беседа чије речи играју око проблема као сенке око ватре – заиста је пауза у Литургији. Једнака је тишини. Својим страхом неће прославити Бога, нити ће својом равнодушношћу иког окрепити. Добра беседа, она покренута живом лавом беседникове вере, обрушиће се на проблем као река на ватру и напојиће жедне, јер је потекла од Извора Воде Живе. Врлински живот самих беседника поткрепљује њихове речи и даје им силину. А и то потиче од њихове вере, то јест, од благодати Божије која на ту веру одговара. Ово је значајно, јер знамо да су често нешколовани духовници били изузетни беседници чија се реч далеко чула. Јер за добру беседу није обавезан предуслов академско образовање, ни многоречије,  већ жива вера.

    Овај текст је није стручан и сада можете да га заборавите

    На крају опет напомињем да речено узмете с резервом. Јер амвон и царске двери нису места с којих сам се икада икоме обратио. Зато ће ми опростити беседници на слободи речи, јер говорим из најбоље намере: не зато што познајем дар беседништва ( јер га не знам), али познајем  потребу човека из припрате. Позната ми је чажња којом он улази у храм, жељан Христа да га исцели и усмери. Не заноси се он великим речима, ни теолошким фразама. Његову ће радост и веру оживети одговори на проста, а велика питања: „Шта да радим сада? Да ли је Бог крај мене?“ И камо среће да чује сваки пут:

    Веруј и радуј се. Бог је са тобом.

     

    Марко Радаковић

    Још сличних текстова  овде. Пратите аутора овде.

    f40aae401152e343b69ce853d31403e5.jpg

  6. Slava Bogu služi se na dobro narodu, Nebeski Car svakome na dar, po volji, po 
    želji, po meri iz izvora ljubavi. A tako je lako skrenuti pogled na greške iz 
    neznanja, iz okruženja, nekad su upadljive kao i one u posmatraču skrivene pa 
    ipak milost je veca od grešnosti. Bože me oprosti malodušnosti.

    Raste stado na obodu tora, neko uđe bliže samo kad mora. Jedna za drugom lete
    mudrosti podeljene, nepromenjene, neprilagođene. Gde stojiš tako razumeš, eho
    pouke menja. Kao na plaži razgolićeni, za sve zainteresovani, opušteni toliko
    da zaboravi se da ovo mesto drugačije mora biti od sveta koji istinu raspinje
    u kome Reč postaje igra. Kako je samo sveto dvorište ovo da i neuk neofit ide
    laganim korakom u stidu i strahu ipak ljubavlju blagosloven a onaj drugi koji
    odavno je tu, on pere ruke od krvi nevine, popušta pred željom većine.

    Ko je taj što primerom vodi, brzo i jasno tamo gde Bog zapovedi? Ima li nekog
    čistijih koraka, ne samo umiven do lakata? Čija pravila poštuješ, kome sličiš
    tako politici korektan, toleratan, elokventan? Jel ti lepo kad kritikuješ ili
    osuđuješ? Prevrnuti su stolovi takvih menjača, ugađača, ova crkva nije pećina
    hajdučka nego nevesta Hristova. Ili je ovo njen veo koji treba još ubeliti.

  7. Nevena Milošević
    Latest Entry

    Previše lično shvatam ovo nedostajanje tebe. I kao i sve drugo što shvatamo lično, boli nas, proganja, muči, ne da nam da spavamo, ne da nam da živimo! Ove rečenice, tako glatko prolaze ispod mojih prstiju. Tragovi ovih slova ostaće još dugo na tastaturi, nego... Moram ti reći. Srazmerno tome koliko mi je lepo sa tobom, bez tebe mi je užasno! Ma, odavno ne brojim dane. Znam samo da ima više onih koji treba da prođu od onih koji su prošli. Znam, tuga. Danas nisam jaka. I oprosti, verovatno ću ovako besna reći mnogo toga što ne mislim. I ne, nećeš ti biti kriv za oluju u meni. Samo, osećam kako dogorevam, u želji, daleko od tvojih ruku da me grle i usana da me ljube. Postalo je nepodnošljivo. Postalo je previše svega. Osećam se loše, osećam se dobro. Ne znam, zavisi kako sunce pada na moju terasu. Ujutru je užasno. Podne jedva preguram. Dobro sam. Samo me, eto, ponekad žacne u predelu grudi. Boli što nisi ovde, što ja nisam tamo, što nismo negde zajedno. Nismo ni na polovini ovog iskušenja, a meni dođe da vrištim. U redu je, ne mogu više, pustite me! Ali, niko ne sluša. Hiljadu i jedna loša okolnost koja nas pored kilometara razdvaja. Ne volim kad sam nemoćna. Ne volim kad ne mogu nešto da preduzmem. Ne, nije mi lakše. Ali eto, sve sam ti rekla.

    3d7132babe55f9c8f701223d9aecb0ab.jpg

  8. blog-0743217001426695705.jpg

    Ovom prilikom ponavljam, uz neke modifikacije, repliku uvaženom članu "Pouka" Marku Radakoviću iz jedne prepiske sa ovih blogova, smatrajući da ona može da stoji kao tema po sebi; i to tema od ogromne važnosti za zdrav život kako pojedinaca tako i zajednice.

    Nije ovde ni bitan kontekst bloga sa kojeg ovu repliku izdvajam; bitna je naslovna tema "NEOSUĐIVANJE" o kojoj nikada nije dovoljno govoriti, niti ju je moguće iscrpeti, jer je po svojoj prirodi ona u Jevanđelju posebno podcrtana od strane samog Gospoda i zagonetno uvijena u Njegovo obećanje svima da: ...ko ne sudi neće mu se suditi! I ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN!? Nije li to razlog za šokantno preumljenje, korenitu promenu u praktičnom odnosu sa ljudima?! Promenu u kojoj više nećemo meriti tuđe grehe i biti gadljivi na ljude ..ne zbog ne znam kakvih disciplinarnih treninga već zato što će nas to, po obećanju Besmertnago Oca Nebesnago kanidovati za Njegove prijatelje i uvesti nas, posle ovog smešno kratkog života u besmrtni život sa Njim kao sa Svojim Bogom, roditeljem i najviše ..."svojim prijateljem"!

     

    Valja samo spomenuti kao inicijalno mesto da je u izvornom blogu princip neosuđivanja, usled zaista nesagledivih slojevitosti Crkvenog i jevanđelskog života, lako i opravdano od sagovornika prepoznat kao mogućnost da se o ovoj životnoj platformi govori možda iz defanzive pred životnim nedaćama, straha, kukavičluka ili sličnih nižih pobuda - i istinski, te primedbe su na mestu!? Previše je život nesmestiv ni u jedan ljudski šablon pa se njegovi slojevi na ovaj ili onaj način kad-tad projave u izvornoj formi onakve kave u meni jesu ...a ne kakve ih sada lično vidim! Zato primedba ima mesta; ali moja namera jeste samo ta da sa jednog aspekta, koji je mene dojmio i protresao, dodirnem ovaj složeni unutrašnji problem; a ako postoje slaba, bolesna i loša mesta u celoj priči - ponizno i najiskrenije molim konzilijum Svetogorskih monaha da me molitveno pomenu u smislu zdravlja, mira ...

     

    Dakle na primedbu uvaženog Gospodina Marka odgovor je bio:

    "Smirenje" nije nedelanje i letargija!? To lako može biti samo nečija lična percepcija uslovljena mnogim teškim trenutcima u ovom okruženju - gde su norme i mere prilično ispreturane u glavama ljudi. Smirenje i neosuđivanje su mučne i izuzetne unutrašnje akcije (ravne pomeranju planine) a ne zombirana, apatična ili letargična stanja ...što, ponavljam, zavisi od lične percepcije i doživljaja navedenog ako stvar posmatramo crno - belo.

    Tražimo rešenje za obamrlost? Mislimo da je pozivanje na neosuđivanje izraz straha i kukavičluka ...a malo ko da obrati pažnju da je Gospod baš smiravanje i neosuđivanje podigao na stepen iznad svih tajni ... naprosto - ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN! Ko ne sudi ..NEĆE MU SE SUDITI! Pa to kaže On ...Sudija!? Eno, lepo piše u Jevanđelju a istorija Crkve bruji o tome. I baš to je predlog za dinamično i aktivno poboljšanje svega onoga što je lako uočljivo kod ljudi u narodu, među sveštenstvom ...u Crkvi uopšte. Možda zvuči kukavički ... a Gospod neosuđivanje stavlja iznad svega za Spasenje?! Kako to?

    Veliki životni paradoks!? Agnus Dei! Jagnje Božije satrlo užasnog zločinca koji diše mržnjom na sve stvoreno! Čudo i tajna golema! Koja je to ofanziva Jagnjeta protiv zla: nem pred klanje; isceljuje uvo vojniku koji Ga brutalno hapsi; svom sudiji ne odgovara ništa ..samo ga nemo gleda i voli. Na Krstu i za tog sudiju i za sve kaže: "Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade". Božije jagnje.

     

    Valja malo zaviriti i u samu tu pojavu i reč "osuđivanje". Šta je ono u dubinama bića i srca ljudskog? Zašto Gospod stavlja tako visoko "neosuđivanje" u pogledu spasenja, pri čemu naravno ne treba smesti sa uma i dela ljubavi i svega onog drugog o čemu govore i Apostoli i Oci ...i naravno time svakodnevno živeti! Osuđivanje je koren palog bića; srž same smrti! Uzimanje sa drveta POZNANJA (greh) skupo košta ljudski rod i svakog od nas ponaosob. "Bićete kao bogovi" obećava čovekoubica ako ga poslušamo. I kad to učinimo ...srce se otruje smrću; otruje se nečime za šta misli da je "znanje" - i iz tog umišljenog znanja (slomljenog ogledala) gleda na ljude oko sebe stvarajući predstave o njima kroz prizmu sopstvene bolesti ...sopstvenih uobrazilja znanja! Čim gledamo nekog ...mi ga iz bolesnog stanja, po automatizmu iz te pseudo-prirode, sudimo, prosuđujemo, merimo! To je nesvesna automatska radnja i samo sa Hristom i u Hristu ona postaje prepoznata kao nešto loše! Bez Hrista, ona je temelj ličnosti; njen neodvojivi deo i nesvesni pokretač svega lošeg koje se obično ne pokaže takvim u početku. Mi smo u korenu bića pseudo-sudije; lažni advokati i umišljeni tužioci. Sav taj "pravni spektar" iznjedri u podsvesti, u svakodnevnici svakog od nas, trač, ogovaranje, svrstavanje u razne tabore, opredeljivanje za ovo ili ono ma kako banalno bilo ili zvučalo. Sve postane smrtna vizura koju je Gospod odbacio rekavši Petru: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko"!

    Zadržimo se ovde za trenutak! Strašno jevanđelsko mesto; tektonski potresno, uznemirujuće.. ali i otvara oči. Šta se ovde desilo?! Elem, Gospod je mnogo puta bio iskušavan na razne načine: od samog glavnog đavola tri puta, od fariseja ne zna se koliko puta (sa onim pitanjima da bi ga okrivili) ali i ovde je bio iskušan od samog učenika. Da, Petar nesvesno iskušava Gospoda (uslovno rečeno) da ne posluša Oca i ne ode u smrt na Krstu pa ga s toga Gospod tako strašno ukoreva. (" И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај! неће то бити од тебе. А он обрнувши рече Петру: иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско."- Matej 16/22; 23)

    Petar to, kao čovek, nije mogao da zna; reagova je impulsivno, afektivno, sentimentalno; svima nama deluje opravdano ...ali iz ugla Gospoda i Eshatona odvratno nisko i podmuklo - pa ga Spasitelj, svih nas radi, stavlja u istu ravan sa demonima. On kaže bukvalno da je naša priroda, bez Njega u njoj, samo jedna od demonskih legiona... manje ili više zla: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko".  Jednačina u kojoj je satansko i ljudsko bez Hrista jedno isto! Ne postoji srednja vrednost; ne postoji stanje "samo čovek" jer: "Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа." (Матеј 12; 30)  Postoji samo čovek kroz Bogočoveka i pali čovek... dakle bitije bez Bogočoveka. Ta "nepostojeća sredina" je proces "rasipanja" jer i sama ta reč to i znači.

    "Rasipanje" iz ljudskog ugla podrazumeva vremenski proces sve tamnijeg sivila; kao što i pokajanje podrazumeva vremensko delanje, trud, napor, suze ...dakle proces ličnosnog sazrevanja tj. osvećenja i prosvećenja Hristom...kroz Crkvu i liturgijske vrednosti Retko šta u ovoj istorijskoj spontanosti, osim vanrednih Božijih i svetačkih intervencija, biva preko noći, tj. odmah i sad; retko šta da tek tako pada s Neba. Sve (i grehovno truljenje i pokajanje) je u procesima ...i svi mi se krećemo unutar toga. Ko ne pliva kao losos kroz rečnu stihiju uzvodno ka svom izvoru (uz mnogo napora), onog trenutka kad stane voda ga nosi u morske dubine. Nema sredine. 

    Naša priroda je duševno i mentalno bolesna u samom korenu. Mi imamo izokrenutu sliku o realnosti koju doživljavamo kroz ličnu vizuru (subjektivizam) u kojoj dominiraju razbijene emocije. One su odraz smrtnosti, trulog duhovnog raspada  i duboke patnje. One skrivaju bol i egzistencijalni strah jer pomračeni ne vidimo izlaz iz ove doline plača ...pa nam se celo biće, ako Hrista nemamo ispred sebe, kreće unutar ovozemaljskih psiholoških modela ...od najcrnjih do manje crnih ..jer bez Njega sve je smrt i tama. Te emocije su jadni pokušaj opstanka bez Boga. Pokušaj koji samo troši snagu i životne sokove da bi konačno na kraju pokazao pravo lice i svu svoju ništavnost u smrti. Bez Bogočovekovog sažaljivog silaska u našu prirodu; bez jednostranog opraštanja greha i poklona Života (Njega samog kroz Crkvu i Evharistiju) neizdrživi smrad ludila bio bi naša realnost kroz eone... i sve bi bio vrisak. Ovako bar tornjevi Crkava unose u realni život smislenost verovali ljudi Hrista ili ne.

    Sve ljudsko, dakle, je truležno i smrtno! Emocije, sentimenti; sve je bez Hrista oskvrnjeno i bolesno! Petar je samo na kratko bio advokat u nekoj svojoj dubini - ali mu Gospod reče ono što istorija ljudskog roda sluša već vekovima! Svemu čisto ljudskom je rekao jednom zauvek: "Bez mene ne možete ništa činiti!" Da, bez Hrista priroda srca je smrtna, truležna, pognjurena u raspad; bez Njega srce je izvor zabluda i svake samoobmane a ljudske reči, koje se rađaju u srcu, postanu izvor nesporazuma u komunikaciji do apsolutnog udaljavanja jednih od drugih. Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Vavilonski sindrom ...cena greha.

    Ne bi Tvorac, kao najdublji i jedino merodavni dijagnostičar i lekar uzalud i tek tako rekao: "NE OSUĐUJTE I NEĆETE BITI OSUĐENI" ..ukazujući nam na taj način posredno gde je izvor svake bolesti!?

     

    Mnogi nesrećnici, usled naslaga mistike i pogrešnih tumačenja, gde se sve svodi samo na kazne, na istjezavanja na mitarstvima, misle da su odmaštanim slikama u glavi stekli neka saznanja ... i od prevelikog straha povukoše se u sebe! Nesposobni da pojme Boga Ljubavi, koju i sami nemaju sa bližnjima jer greh ubija ljubav, projektuju maštom nesvesno sebe i svoje atribute sa izvrnutim ličnim predstavama i sumnjivim ushićenjima na Boga. Počeli su odavno da prestrogo prosuđuju i sebe i druge; da očajavaju i podaju se malodušnosti jer od "strogih sebe" ne vide Boga. SUDE SAMI SEBI i što treba i što ne treba; od banalnih sitnica naprave sopstvenu traumu dok su obično slepi pred ozbiljnim sagrešenjima kakvi su ogovaranje, trač, gnev, laži... No to je "kob" naše bogolike prirode koju verom vezujemo za realnost jer u tu prirodu je utisnuto ono Božije: "Neka ti bude kako si verovao" ... i misle ljudi On ...Gospod (Život) ih čini takvima okamenjenima za normalan i autentičan liturgijski život "slobode". Poltronišemo tako sami sebi misleći da se molimo a u stvari čisto animiranje; gledamo sebe sopstvenim očima misleći da je to i stav Života sa Ikonostasa! Sudimo o svojim stanjima; zadovoljavamo se ili se lažno preziremo zbog nekih pomisli koje i nisu naše ...i uporno mislimo to je i gledište Neba o nama! A Hristos je prosto "Ljubav kojom voli čovek" (+Dimitrije Bogdanović)! Ništa preko toga, ništa ispod toga! Vrtimo se u vrzinom kolu komplikovanih psiholoških urvina kojima je izvor u SUDU (prosuđivanju, osuđivanju) o Bogu, o ljudima, o sebi. Mnoštvo lažnih slika i predstava koje se čine opravdanima! Otrežnjenje dođe obično kasno kada već stvarna priroda, kao pretis lonac, počne da buntuje i ropće (tu sam ja prvak sveta) protiv sopstvenih zabluda ... a pri tom ih i dalje ne vide kao grešku svog uverenja već kao volju Neba!

    Ljudi traže rešenje za nagomilane zbunjenosti u sebi; za haotična stanja izašla iz premeravanja životnih modela koja se itekako razlikuju od čoveka do čoveka!? Pa eto, Gospod nam ih je dao: "Ne osuđujte i nećete biti osuđeni"! Treba ljudima reći da se opuste; da imaju poverenja u Čoveka sa Ikonostasa! Ne traži On nikakve forme da bi se voleo sa čovekom kao roditelj sa detetom! Čim neko ide unatraške iz Crkve od celivajuće ikone do izlaza ...odmah ga pitajte da li i on od svog deteta kod kuće traži da ide unatraške? Videćete koliko je SUD tog čoveka o samom sebi zablokirao racionalno mišljenje te osobe! Zato je neosuđivanje ODGOVOR ZA SVE. U osuđivanju, koje je samo projava korena ogrehovljenog bića, leži izvor mržnje na ljude, psihološka podložnost mahinacijama, izvor svađa, netrpeljivosti, sujete ...naročito ovog poslednjeg jer "neka Istina povredjuje moj sud o samom sebi"!

     

    Najzad, da nije sve ovo izraz kukavičluka ili lenjosti, potvrđuje i Gospod koji savetuje da se povratimo i budemo kao deca, naravno ne ponašanjem nego karakterom! Zašto? Gospod koji je sav dinamika i stvaralaštvo ne kaže ovo tek tako kao predlog apatije ...već On predlaže snažnu akciju i delanje! Deca još nemaju greh; ne znaju za njega pa i ne znaju za osuđivanje. Oni ne sude nikome; samo se smeškaju! Pa čak kada i naprave neku nepodopštinu svojstvenu ili sablažnjivu nama odraslima - na njih se greh ne lepi; ne može im naškoditi jer ne znaju za osuđivanje. A Gospod baš takve hoće u svom Carstvu!? Zato je za "neosuđivanje" potrebna nenormalna hrabrost jer se ustaje protiv zla u sebi ...ne defanzivno već ofanzivom jagnjeta protiv izvrnutih gledišta u sebi koja nisu čovekova! Nužno se srećete tada sa tim zlom u srcu; jezivo je, nepodnošljivo bez Hrista ...i samo u Njemu, Crkvi, je jedina snaga i energija da se koliko toliko u NEOSUĐIVANJU istrajava ...sa posrtanjem, padovima, bauljanjem ... i sl. Taj rat traje doživotno...a ljudi misle kukavičluk, apatija!? Iz ljudske perspektive Jagnjetova ofanziva nije logična; ali čovek je bolesno biće u korenu i svoju logiku može da okači ..o klin! Neosuđivanje je upravo sve suprotno - akcija, dinamika, bolna radnja! To nije defanziva ...već prvi front rata u ovom i ovakvom svetu - koji je suštinski samo grehovni privid! Stvarni svet, tu skriven od prljavih očiju i srca, je Hristova realnost u koju nam valja ući kroz Hrista ...kroz Jegnje Božije koji je jedini ulaz u to Carstvo! Nema drugih vrata! Samo jedna iskrena ispovest; jedno pričešćivanje već nam iznutra pokazuje u kolikoj smo "do malopre" samoobmani živeli tu ...u realnom svetu - a čiji je to realni svet ako ne Hristov!

     

    (posvećeno mojoj ženi, sinu, majci, sestrama, potomstvu ... pomjanite ih)

  9. Један од проблема политике у Србији јесте недостатак јасно дефинисаних циљева како у унутрашњој, тако и у вањској политици. На унутрашњем плану још не постоји сагласност ( или макар преовладавајуће мишљење ) о тачном устројству државе. Не зна се да ли од Србије жеимо да створимо либералну државу која пружа велике економске слободе, или можда социјалну државу која доста помаже образовни, здравствени и социјални сектор, или можда неки мјешовити систем. Не постоји сагласност ни око основних начела уређења државе, осим оних најопштијих који су уједно и обиљежје савремене, такорећи, нормалне државе ( па чак ни та најопштија начела нису у потпуности испуњена! ). Чак не постоји ни сагласност око тога чија је држава Србија ( лијевичари је третирају више као државу која нема везе са српским народом, као државу својих грађана, иако је у Уставу дефинисано да је Србија држава српског народа и свих њених грађана. Славој Жижек је дивно објаснио важност овакве дистинкције, "јер није исто наручити кафу без млијека и кафу без шећера" ) и да ли треба преузети активнију улогу у вези са Србима у околини.

    У спољној политици ова недефинисаност долази до још већег изражаја, јер Србија нема јавно и јасно постављене циљеве наспрам сусједних држава ( изузевши БиХ и Републику Српску, гдје се Србија заиста придржава својих дејтонских обавеза и унапријеђује односе са српским ентитетом, али је то углавном посљедица формалних обавеза, а не активно дефинисане политике ). Што се тиче Хрватске, Србија се не изјашњава о томе како се жели поставити према хрватским Србима - као њихов заштитник, или подршка, или можда жели да се донекле удаљи од те проблематике. У случају Црне Горе Србија се такође јасно и јавно не изјашњава поводом Црногораца који се изјашњавају као Срби, не говори како се жели поставити у односу на њих. Одсуство јавног става према новоствореној црногорској националности се, са друге стране, може приписати политичком прагматизму, али у погледу Срба изван Србије таквог оправдања нема. О Косову поготово не треба посебно говорити, јер је сасвим очигледно да држава Србија том проблему приступа без јасних циљева јер се боји признати стварност. Ако би Србија признала чињеницу да је Косово независно, без обзира на став и жеље власти Србије и њене јавности, онда би веома лако могла дефинисати шта би јој било у интересу постићи са Косовом ( а по свој логици ствари, једина разумна политика у том случају јесте она коју предлаже Напредни клуб Чедомира Антића ). Овом одсуству српске националне политике изван граница Србије кумује оно што бих назвао "синдромом њемачке кривице". Наиме, српски политичари страхују да поставе било какву јасну и чврсту политику засновану на српској националности из страха од колективне стигматизације због злочина из прошлости и због ратова деведесетих за које је у јавности осуђен само српски (велико)национализам. Тако многе њемачке политичаре и данас ( по мени, сасвим неоправдано ) муче окови које су им нацисти накачили прије више од седамдесет година. Њемачка је много научила из своје грешке од тада, што нажалост се не би могло у потпуности рећи за Србе и Србију, али ни за остале учеснике југословенских ратова. Али, са друге стране, Србија је највише и урадила како би исправила што више грешки из прошлости што отвара могућност већој политичкој слободи на овом пољу у будућности, под условом да Срби и Србија не поклекну пред неоправданом стигматизацијом као данашњи Нијемци.

    Србија себи такође није поставила ни јасне регионалне циљеве, већ се све своди на недефинисане подсвјесне жеље да се постане "лидер у региону", иако се и тада не означава конкретно у чему то тежимо бити лидери. Недостају регионални економски циљеви ( да ли се Србија жели окренути већем извозу у сусједне земље, да ли жели постићи неке економске споразуме са тим земљама са неким одређеним циљем, да ли постоји неки дугорочни план за развој Србије у односу на регију - ништа од тога није конкретно дефинисано ), дипломатски циљеви ( Србија у задњих 16 година је мало урадила у изграђивању дипломатских односа са сусједима и склапању већих и конкретних споразума са њима, нити има дефинисане резултате које жели и мора постићи на дипломатском пољу, са којим државама јој је у интересу остварити што бољу сарадњу... ) као и јасно дефинисани српски национални циљеви ( какво стање Србија жели постићи у погледу стања Срба у околини, какву политику жели водити према свима њима - ово питање није до краја дефинисано, већ се све, иронично, своди само на пар мјера уведених за вријеме владавине странака ДОС-а које олакшавају долазак и пресељавање Срба из околине у Србију ). Србија је потпуно пасивна.

    Да ли желимо бити вође у региону? Ако да, онда у чему желимо бити водећи? Какво политичко и економско стање на Балкану желимо? Шта желимо и шта можемо учинити да то остваримо? Са ким нам је у интересу зближити се и више сарађивати? Шта је у интересу Србије када је у питању Балкан? Наши политичари након Ђинђића нису успјели дефинисати ни у најопштијем ове циљеве, нити су успјели дати конкретне приједлоге како остварити макар дио интереса Србије ( без обзира на лично мишљење о Ђинђићу, једно му се мора признати, а то је да је имао јасну слику шта жели од Србије ). Данас се све своди просто на питање (не)уласка у Европску Унију када се говори о националним интересима. Није ЕУ једини наш интерес, нити све зависи од ЕУ. Огромна већина политичких и економских питања зависи од нас самих, а стагнираћемо у политичком, економском и друштвеном пољу све док не поставимо јасне циљеве којима Србија треба да тежи и док се наше друштво и држава не активирају ради остварења тих циљева.

  10. Не подносим компликоване односе, као на пример са професорком коју и волим и ценим и једино од ње нешто могу да научим данас кад јој више нисам студент...али мало се закомпликовало што њеним сумњама и неисправним виђењима (да не кажем нешто друго), високим стандарнима, оштрином...... што мојом слабошћу и неодговорношћу.

    Од сад јој више не подилазим, не желим да одговарам бојећи се дал ће ово или оно да испадне...али се однос можда чак и пригушио...осећам тако.

    Баш ме брига, живим и радим и навиру сећања понекад врло нејасно откуд и како.

    Једно сећање се одједном појавило, нетражено и добило нову боју, у ствари ....суштину.

    Било је то док сам био студент и то у оном првом периоду кад ми није било лако ни код куће ни на студијама, и то се видело и знало. У пекари у близини академије смо често клопали а било је и лепих колача.

    Ушао сам да нешто узмем и срео професорку. Поздравили смо се и вероватно загледали шта ћемо узети, одједном је упитала "Драле хоћеш нешто?" рекао сам "не хвала" имао сам пара

    "Хоћеш неки колач?"

    Колач сам одбио јер ми се тада за дивно чудо није јео, а она је знала да волим колаче, али у њеном погледу и гласу није било ничег лажног већ чиста љубав, можда и разумевање, сажаљење за студента који је помало бедан у неким аспектима и не може себи много да помогне....било је искрено...не театрално.....дирљиво и чак дискретно.

    Не могу да опишем начин на који ме је питала да ми купи неки колач. 

    Сада кад сам се сетио тога...посмислио сам и рекао другарици "њој је од мене све заувек и унапред опроштено"...колач нисам појео али као да јесам....као да сам добио ону "чашу воде" због које неће пропасти плата...њој

    Надам се.

     

  11. Bajka o ali Pa Či

     

               Nekada davno, pre mnogo godina, iza sedam gora i sedam mora, iza sedam skrivenih dolina, na mestu gde najčudnija reka ponornica ponire u dubine zemlje, živela je najčudnija i najružnija ala. Zvala se Pa Či.

     

     

               Jednom prilikom Pa Či je u posetu došao njen prijatelj div. On je imao prilika da razgovara sa mnogim alama ali pred Pa Či je uvek otvarao svoju dušu. Često ga je zbunjivala njena ljubopitivost. Pričao joj je kako je div nad divovima, kako mu nema ravnog u celoj zemlji divova. Pa Či se nadalje sama ljubopitivo interesovala za diva stalno mu postavljajući nova pitanja. Govorio je da mu je od svih neprijatelja najveći neprijatelj sujeta. Često je ali ponavljao da veliki divovi samo tako izgledaju jer žele da ih ljudi vide kao velike. „U dubini duše svi su divovi strašljivi i gordi. Boje se ljudi. Čak ih je strah da se sa ljudima i vilenjacima sreću na proplancima“ – govorio je div.

              Ala Pa Či se dalje interesovala zašto je to tako. Zašto da veliki moćni divovi (koji su po nekoliko puta veći od ljudi) budu sujetni? Zašto veruju u koješta? Šta divovi misle o ali Pa Či? – to ju je najviše interesovalo.

             Div je najpre mudro odbio da odgovori ali na njeno veliko insistiranje rekao je da je sujeta ono što ih čini da se osećaju veliki i moćni nad ljudima. I oni, sami divovi, nekada su bili ljudi. Oni su se od ostalih izdvojili tako što su postali sujetni, počeli su da veruju da su najbolji i najjači. Zbog toga su ljudi počeli da im se pokoravaju i divovi su lako zavladali. Divove, te gorostase, krasila je izuzetna snaga. Najviše pažnje poklanjaju sebi i njihovoj sujeti. Nikome ne daju da im se približi. „To je njihova tajna“ – govorio je div...

             Kada je ala Pa Či ovo čula zgranula se. Brzo je ispratila diva i otišla do prve vilinske šume. Tu u šumi par vilenjaka obgrlatila je pričom o divovima, njihovoj snazi i sujeti. Vilenjake je zgrozila ova priča. Ala Pa Či da bi sačuvala svoju „hrabrost“ hitro pobeže k ljudima koji su se tu zatekli na proplanku. Priča o divovima koju je čula nije joj davala mira. Napadala je ljude nepristojnim rečnikom brukajući divove. Govorila je o njihovoj snazi i sujeti. Međutim, mudri i promišljeni ljudi uzeše kamenje i oteraše alu. Znali su da je sujeta samo posledica velikih napora koje su divovi činili pomažući ljudima.

              Veliki i mudri div pričajući svoju tajnu ali Pa Či kao da je naslućivao šta će se dešavati. Još jednom je potvrdio svoju mudrost u dalekom, starom svetu: divova, vilenjaka i ala.

     

  12. БЛАГОУХАНИЈЕ

     
     
                      Ударна десантна јединица ходочасника нашег храма на челу са елитним члановима хора (на челу су, јер су млађи и бржи) уредно и примерено одевена  и наоружана радозналим погледима и  оштрим мачевима питања која миришу на крв света ненајављено упада у малени манастир наше Богом чуване епархије, разбијајући молчаније два брата монаха у спокојном недељном дану.
                       Несвесни тога шта смо учинили, скупљени и примирени у црквици слушамо беседу једног од браће која се прелива преко нас као хладна вода и чисти мисли од свега што донесмо са собом. Осетисмо до дубоког срца како нас шиба реч поуке. 
                       Омамљени бесмо кад ступисмо у манастирску порту, а још више кад нас братија отпусти, уз љубавне речи на крају, ипак, стојећи испред капије, самилосно нас гледајући испод црних веђа и осењујући  крсним знамењем, док смо замицали низ прашњави кривудави пут ка следећој станици - месту где се подвизавао на Христа лепи Старац Гаврило Ралетиначки.
                        Њему као да нас шаље монахиња Сара, једна од три сестре из чијих су светих тела изникли манастири у Левач-Шумадији.
                        Из њених моштију, видљиве восак жуте кости лобање, као миловање мајке по челу кад си болестан, као лахор Духа Светога, као Господ Сам, са нама у уму и срцу и у сећању заувек да остане у себе нас облачи неописиво благоуханије, па као нови да смо, безбрижни и лаки, изнад свих разлика и подела и прећутаних прекора. 
  13. blog-0391860001460136252.jpg

    Може ли нарцистички поремећај личности, толико распрострањен да се са становишта социјалне психијатрије више и не може да сматра поремећајем, да се исцијели православним учењем о гријеху? И могу ли, уопште, плодно да се сретну антиматеријалистичка православна философија, са једне, и психологија и психијатрија које појам душе редукују на "ниво свести и психичког живота"?

    То су питања која у Appendix-у своје књиге "Приповедач и прича" поставља провокативна књижевна критичарка Јасмина Ахметагић (књига издата 2014. у Лепосавићу, награђена признањем за теоријску књигу године "Никола Милошевић" Другог програма Радио Београда). Савременом читаоцу, све мање навиклом на есејистику, не мора да буде од већег значаја у каквом је односу овај додатак "Грех солипсизма: православно учење о греху и психолошке теорије нарцизма", са осталим есејима у књизи. Такође, у сферу академског ситничарења спадало би питање да ли је ауторка узела довољан ослонац сводећи изворе православног учења о гријеху и личности на један Светигорин водич: Светоотачко учење о исцељњу душе: терапија душе по Светим Оцима" (Цетиње, 2001) и дјела Владимира Соловјева ("Кратка повест о Антихристу"), Павла Флоренског ("Стуб и тврђава Истине") и, на први поглед зачуђујуће, али сасвим умјесно Беле Хамваша ("Хришћанство: scientia sacra") и поједине фрагменте Паскала и Кјеркегора.

    Ахметагићка одмах истиче да су Оци били велики психолози и да је њихово дјело од значаја за егзистенцијалистичкуфилососфију, односно психологију, која се коришћењем онтолошких појмова у психичком значењу приближава религиозности. Али њу занима постоји ли преклапање онога што се у православној духовности назива гријехом и феномена који психологија види као нарцистички поремећај личности?

    Социологија културе од шездесетих година XX вијека уочава да је нарцистичка личност - "јунак нашег доба", у психијатрији се нарцистички поремећај личности прихвата као посебан ентитет ( медицински казано: нозема), да би данас били све учесталији захтијеви да се овај ентитет, као малтене општа културна карактеристика брише из психијатријских класификација.

    Широка распрострањеност једног психичког феномена може да му да статус нормалности у психологији и психијатрији, али не и у теологији. Свети оци пророкују:"Настаће једном време и људи ће постати луди. Угледавши човека кога није захватило лудило, устаће против њега говорећи:"Ти си луд, зато што ниси сличан нама"".

    То је вријеме Антихриста чије оличење Соловјев види у човјеку "који је вјеровао, али је волио само себе".

    Безгранично самољубље доводи до "хлађења срца", а о човјеку искључиво церебралном говори и психијатрија - то је човјек који сваки однос с Другим своди на пуку пројекцију.

    Ако је човјек "охлађеног срца", неспособан да воли Другог, истински субјект постмодерне културе, онда смо заиста у времену Антихриста. А то вријеме се препознаје, по Бели Хамвашу, у фарисејству и очајничкој борби за сопствену "социјалну тежину": "Човек хоће оно што није могуће, истовремено бити победник у животу и људски истинит. /.../Антихристовска егзистенција је фарисеј (клерикалац) који у пракси примењено кварење бивства софистички брани моралом и религијом и законом и правом."

    Једини однос који нарцистичка личност познаје јесте манипулација другим човјеком, па и манипулација туђом нарцисоидношћу, јер, подвлачи Јасмина Ахметагић, нарцис никада не ризикује да направи продор у себе. Док православна духовност свега зла види у лажној помисли, доминантна личност наше савремености је нарцисоидан лажов.

    Таква личност је изгубила смисао љубави и пребива у нељубави, неспособна је за личносно општење: "Нељубав је очигледна у самом начину нарцисовог постојања: нарцис је особа исцрпљена властитим одсуством." Он стално тражи друштво других, којима се, као што смо видјели, жртвено не приноси, већ њима попуњава неподношљиву празнину постојања. Он је далеко од остварења православног идеала - духа испуњеног скрушеношћу и смирењем.

    Лишеног сваке емпатије савременог нарциса, култура лишава и потребе за покајањем.

    Да ли је Нарцисов Гријех само лични или и друштвени?

  14. .............
    Latest Entry

    By .............,

    blog-0110339001458999239.jpg

    „Имаш ли момка?“

    „Када ти мислиш да се удаш?“

    „Знаш ли ти колико имаш година?“

    Jaсна је уморна од туђих неучтивих питања и њених наново понављаних дрских одговора. Фамилија често уме да својом душебрижношћу поквари дан. Али зашто се она и даље обазире на таква питања и критику њеног љубавног живота? Више од досадне родбине сметала јој је њена сопствена немогућност да остане равнодушна на њихове замерке.

    Jaсна је у раним тридесетим годинама, живи сама и успешно се бави адвокатуром. Делује као тип особе који је увек чврсто на земљи, хладне главе и без длаке на језику. У каријери је успела управо зато што се доследно држи својих принципа и упорно бори за своја права и место под сунцем. Јасна је, нема сумње, интелигентна, способна, помало дрчна, али и срдачна особа. Поред тога, добри Бог јој је подарио лепоту коју она уме да препозна и истакне у правој мери и у одговарајућим приликама, што је и одличје једне даме. Њену лепоту су препознали и мушкарци, те су желели да је боље упознају и открију колико привлачна и драга она заиста може бити. Све док до овог не би дошло, Јасна је била крајње самоуверена и, чини се, безбрижна. Aли удварање мушкараца често би изокренуло цео њен свет и махом би се осећала непријатно и уплашено као девојчица која не зна шта да ради у сусрету са светом одраслих.

    Свеки њен удварач, без преседана, стао би под лупу њене сумње и критике. И сваком од њих нашла би недостатке преко којих не може да пређе. Јасна је једна од оних жена које се из необјашњивих разлога тешко отварају и препуштају мушкарцима. Зашто? Постоји ли можда неки психолошки образац, да ли је то чинила зато што је раније имала лоше искуство с мушкарцима? Не, њен отац и мајка су функционисали као сваки просечни брачни пар. Јасна није имала неку трауму са првим момком, нити било шта томе слично. И није имала проблем са везивањем за људе, чак напротив. Имала је много пријатеља којима је била привржена и спремна да се за њих жртвује. За породицу је нарочито било везана, чак више од брата. Али поред све те срдачности и искрене привржености многим људима, Јасна никад није била спремна да другачију врсту присности осети и испољи према мушкарцу. Имала је свега неколико момака у животу, али и те кратке везе су јој деловале напорно, неискрено, усиљено.

    Будућу или актуелну везу Јасна би увек посмтрала као још један пословни случај који треба да реши. Поставила би основне премисе у којој би се налазиле особине њеног партнера: шармантност, интелигенција, смисао за хумор, могућа будућност у каријери; његови односи са родбином и пријатељима, претпоставке о његовим плановима и намерама. Затим би се у премисама нашла Јаснина заинтересованост за дотичног господина и већ наведене ставке које би се односиле на њу. Јасна би потом подвукла у глави црту и покушала да донесе логички закључак: да ли вреди настављати? Немојте мислити да је њој то било једноставно чинити, јер није. Она је била емотивна и обзирна особа која мари за туђа осећања. Као што рекох, била је дама. И желела је да воли и да буде вољена. Али та досадна црта све је кварила, увек би се указала, као проклетство, као да Јасна сама себи не дозвољава да буде срећна. Макар се и трудила, није успевала да се препусти и да батали премисе и закључке. Љубав баш и није случај који се износи пред суд разума, да јој он пресуђује. Она би требала да премаши разум, логику, да батали наше претпоставке и предрасуде подложне страховима и грешкама, и да се усуди.

    Јасна је мрзела себе јер није успевала да се усуди, ни препусти, као да није била способна да воли. Плашила се да нешто није у реду са њом. Дешавало се да не ужива у пољупцима и да јој смета миловање, као да се скрнави нека њена лична светиња. Није се препуштала другоме. Искрена заљубљеност, она која подразумева посвећеност другоме и лепршање у његовом присуству, таква заљубљеност Јасни је била нешто сасвим страно. Никад није отишла даље од симпатије. Увек би се нешто догодило. Момак би показао неку, њој одбојну, страну свог карактера, или би је она преувеличала или чак измислила. Након раскида кривила би свој темперамент перфекционисте и гневила се на окрутност коју је склона да испољи, не би ли се заштитила од нечега – ни сама није знала од чега. Често би била убеђена да је проблем у њој и да је лоша особа. Некад би сама себе терала да заволи момка који би, и након подвучене црте, по свим прорачунима и предвиђањима, могао бити одличан избор. Неке Јасне би се и удале на овај начин, изговоривши «да» као да склапају договор у ком би могле добити извесну корист, а при том испуњавају све оно што од њих очекује друштво и биолошке потребе. Но, наша Јасна није била толико хладно прорачуната у питању љубави. Знала је да би јој нешто стално недостајало и да би због тога цео живот била несретна.

    Незадовољство собом, усамљеност и притајена туга често умеју да човека учине окрутним и мрзовољним. Што у шали, што у збиљи, пред собом и другима Јасна као да је правдала себе цинизмом и неком својом верзијом феминизма. Често ни сама у то није веровала и некад би се уплашила колико на моменте мрзи мушки род. Сретни парови би јој често одисали лицемерством, а уколико би видела и најмање изливе нежности међу заљубљенима нека мучнина би јој застењала у утроби. Све су то били одбрамбени механизми, илузије, љубоморе и подсетници које су стајали као живи зидови између Јасне и истине. Зашто не може да се заљуби глупо, искрено? Зашто не може да утиша увек бучни глас разума и осмели се да буде нечија? Иако је била крути рационалиста, Јасна је веровала у Бога и Његова чуда, али је одбијала могућност да се чуда могу десити њој. Ништа није препуштала случају, па ни заљубљивање. Све мора бити извесно, мора постојати план. Ако се јави опасност да се на било који начин план и она, његов главни чинилац, могу променити, онда је читав њен свет у опасности да се уруши, а то би било страшно. То би значило промену која она не жели, компликацију која није у њеним рукама; а кад нешто није под њеном контролом то је претња и могућа катастрофа. Вештим одабиром будуће љубави Јасна ће спречити ту катастрофу. Макар је тако мислила. Истина је била да није знала шта уопште жели, још мање шта јој је заиста потребно. Има неког детињег пркоса и стида у девојкама које никад нису искрено љубиле. Оне истим жаром и смешном упорношћу чувају свој свет као девојчице којима се и гади и привлачи их замисао да пољубе дечака. Страх без основа срастао је уз њих као крљушт и чини сваки додир хладним, сваки поглед претњом и сваки сусрет разочарењем. Суштина Јаснине несреће јесте тај страх. Волети би значило улагати најдубље, најискреније, најчистије делове себе у неког другог. И притом веровати да нећеш бити злоупотребљена, одбачена и скрхана. Уплашене особе, макар то и не признавале себи, све то имају у виду још и пре првог пољупца. Ако ћемо бити сурово искрени, велики број оних који нису пронашли праву љубав живе сами јер су окренули главу од ризика и определили се за једину извесну и сасвим безбедну љубав – љубав према себи. Парадоксално – човек сам себе најчешће и најболније уме да изда и повреди. Са друге стране, не би било поштено ако не бисмо напоменули да људи некад, просто, не пронађу животног сапутника. Некад то није страх, ни себичност, већ недостатак познанстава и прилика. Но то се увек може променити. Сведоци томе су сви они људи који су се у каснијем животном добу упознали и заволели. Са Јасном је ипак био другачији случај. Она је просто бежала. Била је привидно безбедна у само свом свету, свету без неконтролисаних емоција, без прилагођавања другоме. Она је могла остати упорна у свом особењаштву и свету оставити траг као добар адвокат, драг пријатељ и вољена тетка. Она је, ипак, пружила шансу изузетно стрпљивом и храбром мушкарцу, а то су једини који имају шансу да после много година труда ослободе овакве девојке страха од близине.

    Живко јој је сметао од момента кад је чула његово име. Није хтела ни да призна себи како јој се свиђа његов начин говора и крајње суптилно удварање пред којим је поклекла тек након неколико месеци. У више наврата желела је да раскине везу због ствари које је преувеличавала или измишљала, а тицало се свега: од његовог посла, хобија, преко његове захтевне породице до умишљања како му она уопште није привлачна. Други и другачији мушкарци би дигли руке од ње, али Живко је имао неко смирење и нежност с једне стране, а чврстину и разборитост са друге. Умео је зналачки да процени кад су потребне његове речи утехе и загрљаји, а кад је неопходно да одсечно побије и саму могућност параноје коју је његова девојка некад свакодневно призивала. У почетку је Јасна у својој детињастој саможивости мрзела ту Живкову способност да усмерава и контролише њене мисли и емоције. Излуђивала ју је његова моћ да је убеди да није у праву, никад јој притом не замеривши на њеним небројеним грешкама, а опет, скромно је умео да призна ако он сам греши. У неколико наврата је намерно била крајње безобзирна и окрутна у својим речима. Страх ју је подсвесно гурао да пљуне у лице неизвесности и, уједно, срећи. Живко се неколико дана не би јављао, а Јасну би савест и туга гризли као болест. Онда би из неког разлога савладала свој страх и понос, па би назвала Живка. Почињала би разговор покуњено, као дете које је неко други натерао на помирење. Испитивала би терен: колико је заиста љут? Он би звучао и деловао хладно, све док Јасна још снажније не би загризла свој понос и дала неку своју, поприлично нејасну верзију извињења. Будући да ју је временом сјајно упознао, Живку би и ово било довољно. Некад би осетио замор јер се осећао као да васпита дете, али искрена приврженост, а касније и љубав, порађали су у њему, чини се, надљудско стрпљење. Јасна је временом схватила да само он може сасвим да је разуме и, зачуђујуће, сасвим прихвати и воли, што је њој било збуњујуће. Често би тиме била поражена, па би му отворено признала да је чудо како је ико тако компликовану може волети. Њен драги би се на то насмешио и одговорио да се слаже, али да је осећање обострано. Живко, у ствари, није био компликована особа, чак напротив. Може се рећи да је био Јаснина сушта супротност, по карактеру и начину размишљања. Она је лудила због његове неорганизованости, смирења, неозбиљности. Временом су једно друго мењали.

    Јасна је страх од близине поразила заувек кад је Живку рекла «да». Пристала је да му буде жена, да буде његова, до краја. Препустила му се сасвим. То сазнање, тај осећај да је сигурна и спремна за тако нешто крупно, тако величанствено, преплавио ју је срећом и захвалношћу. Расплакала се као дете и пала му у загрљај. Он ју је љубио и брисао јој сузе. Чуда су се, ипак, десила у Јаснином животу. Воли и вољена је. Страх је сасвим нестао. Људи који подижу и васпитају троје деце заиста немају времена за глупости.

    Ако је Ваша судбина слична Јасниној, не очајавајте. Пружите шансу животу и научите да је искористите. Не очекујте никакав добитак јер ко тражи љубав нежелећи ништа притом да жртвује, неће је никад ни наћи. И никада све коцкице неће бити сложене онако како се ми надамо. Али та неизвесност, та борба са случајностима, та жудња да волимо и будемо вољени и чини живот увек свежим, а наш живот смисленим.

    Љубав је увек ствар избора и слободе. Зато је никад нећемо ни искусити ако смо заробљеници страха.

     

    Слична прича «Нежења» - прочитајте овде. http://avdenagom.blogspot.rs/2015/09/blog-post.html

    Пратите аутора преко Фејсбука. https://www.facebook.com/avdenago1987/timeline

    Марко Радаковић

  15. blog-0817097001458495747.jpg

    Не погађа ме чињеница да мали број православних хришћана пости, већ недостатак молитвености. Физички пост је само последица, боље рећи – пратилац унутрашњег поста, пратилац молитвености. Поред тога, велики број верника тобож пости, а своди пост на другачији режим исхране. Одлазак на богослужење се често своди на навику, рутину, а исповест и причешће на обреде и ритуале.

    Дража је Богу једна искрена молитва, но 49 дана пуког одрицања мрсне хране. Милији му је један искрен плач и потрес душе, но све механички учињене метаније и свеће упаљене без молитве. Више воли једно од срца учињено дело милости, но све прљаве новчанице стављене на тас које стваљамо као да плаћамо опроснице. И више се обрадује једном човеку који се ка Њему искрено окренуо, но хиљадама људи који само стоје у храму и мисле да Богу служе.

    Храмостојатељи, погачовртитељи и главоприкониоци!

    Служимо Богу срцем, волимо Њега, а не сопствену и туђу побожност!

    Певајмо Богу душом, бићем, јер молитва – молитва је узвишени дар!

    Она мора бити агонија кајања, да би била васкрс наде.

    Она мора бити сусрет са Творцем, да бисмо њиме превазишли границе творевине.

    Молитва је толика жеђ, потреба, вапај човеков за Богом, да се често она и не може исказати речима. Ситне су речи да представе ширину и дубину човекове чежње за Христом.

    Молитва није само нешто што читамо, сричемо, или говоримо, молитва је израз човековог смирења, дрхтаја, прилажења ка Богу; молитвеност човекова се кроз цео његов живот потврђује и сведочи.

    Ко није у молитви открио и признао ништаност свога постојања и ужас, лудило и страхоту свога греха, тај не може осетити ни благослов Божијег опроштаја и радосно достојанство што се називамо људима и браћом Христовом.

    Ко пред Богом није осиромашио, признао своју нагост и слабост, тај се неће Његовим добрима обогатити и бити обучен у благодат.

    Ко није дрхтао пред Његовим Лицем као паучина на ветру, неће ни открити силу коју у Њему имамо.

    Ко није грцао због љубави коју је пропустио другоме да подари, неће се удостојити ни љубави Божије.

    Ко се у другоме није препознао као човек, тај ће кроз живот ходати као звер.

    Ко није имао глас да се обрати Богу, неће имати слух кад га космос позове да осети радост и мир.

     

    Помолите се и предајте Господу Богу нашем!

     

    https://www.facebook.com/avdenago1987/

  16. Nikada ne znaš što ti život nosi. Danas jesi, sutra nisi, tako glasi domaća izreka. Oholost, stoga, nije slučajno prvi na popisu smrtnih grehovaa, a oni koji nisu u veri slozi će se kako malo ko, zapravo, voli arogantne ljude. Dodamo li tome još i materijalizam, sasvim je jasno gde ide ova priča. No, postoje zakoni koji su iznad svih nas, više sile ili možda, snažna volja pojedinca, koje menjaju čak i one situacije za koje smo sigurni kako im unapred znamo ishod.

     

    Djevojku iz bogate porodice voleo je mladić iz siromaše. Njegovo je srce bilo iskreno. Međutim, onda ga je odbacila jer nije zelela živeti sa siromahom. Pretpostavila je kakav bi to život bio i obezvredila je mladićeve osećaje. Ona je mislila kako zna šta želi u životu i verovala kako bi ishod takve ljubavi za nju bio poguban. Smatrala je kako ona vredi više, da ljubav nije dovoljna, ako nema novaca.

     

    “Idi i pronađi nekoga vlastitog ranga. To koliko ti zaradiš u jednom mesecu, ja potrošim u jednom danu! Ti bi da ti ja budem žena? Nekoga poput tebe ja nikada ne bih mogla voleti”, rekla mu je, kada ju je zaprosio.

     

    Prošle su godine, punih 10 tačnije. O mladiću ona nije razmišljala, a mladić je imao toliko posla da o djevojci nije stigao razmišljati.

     

    Sve dok se jednoga dana opet nisu susreli. Bilo je to u trgovačkom centru.

     

    “Hej, pa to si ti! Kako si? Danas sam udata za pravog muškarca. On zarađuje 15,700 dolara mesečno!”, pohvalila mu se. Čovek nije odgovorio. Samo su mu se oči još jednom zarosile, od tuge koju je osetio jer je bas voleo iskreno tu ženu.

     

    “Dobro jutro gospodine! Vidim, upoznali ste moju ženu”, rekao je njen suprug, pomalo iznenađen kada je ugledao s kime mu razgovara žena.

     

    “Dobro jutro, gospodine…”, odgovorio je čovek.

     

    “Carter, šefe, tako se prezivam..”, odgovorio je svom šefu, suprug bogataševe kćeri. Usput joj je objasnio kako je to njegov šef, koji je vlasnik projekta vrednog 100 miliona dolara, na kome je danonoćno radio. U šoku, žena nije mogla verovati kako je to isti onaj mladić koga je odbila.

     

    “On je skroman čovek, a njegova je životna priča zaista jedinstvena”, nastavio je suprug. “Kažu da je pre bio jako siromašan i da ga je zbog toga odbila ljubav njegovog života. Zbog toga se zakleo kako će se obogatiti, ali se nikada nije oženio”, rekao je suprug niti ne sluteći kako je upravo njegova žena ta fatalna ljubav njegovog bogatog šefa.

     

    Kada ju je muž upitao kako su se ona i njegov šef zatekli u razgovoru, rekla je da će mu ispričati za pićem, ali kasnije joj nije bilo do razgovora…

  17. Ako nekad čitaš ovo, sutra, ili za deset godina, trideset, pedeset, čitaj kao da čitaš prvi put. Nevažno da li si i dalje devojka, žena u godinama ili starica. Nevažno da li si i dalje njegova, nečija ili ničija, čitaj ga sa istim onim žarom kao da ti se trenutno dešava...

    Nedostaje mi prva rečenica koju izgovaram kada te vidim. Nedostaje mi tvoj pogled, onako polusanjiv, polulenj i radostan. Nedostaje mi kada se protežeš, kao mačka. Nedostaje mi način na koji me gledaš, sa rukom na bradi a ujedno grickaš nokte zubima. Nedostaje mi ona fleka od kafe na tvojoj majici. Nedostaje mi tvoja majica. Nedostaje mi da zajedno peremo ruke i da se umivamo. Nedostaje mi da te milujem i pokrivam dok spavaš a ti da se praviš kao da ne čuješ i da ti je svejedno. A znam da nije.

    Nedostaje mi da te mazim, da ti nameštam kosu kako mi odgovara. Nedostaje mi tvoja kosa. Mokra, vlažna, prljava, puštena, uvezana. Nedostaje mi da brojim mladeže na tvom licu i nikad da ih ne izbrojim do kraja. Nedostaje mi tvoje lice, tvoje ruke, tvoj glas, tvoje oči. Nedostaje mi miris tvoje kože. Nedostaje mi da ti kažem svakog jutra "Dobro jutro, ljubavi", ili "Sunce moje, volim te". Nedostaje mi ono "Šta ti se jede", ili "Idi do kupatila, čekam te u krevetu...".

    Nedostaje mi tvoj hedonizam, koji ne volim kod drugih. Nedostaju mi tvoja obećanja da ćeš manje da piješ i pušiš. Nedostaje mi da te zasmejavam i osvajam, pošto je to izgleda jedina profesija za koju sam predodređen. Sve ostalo još moram da učim… Nedostaje mi da ti grejem stopala rukama i da me to čini srećnim. Nedostaje mi da ti čitam neobjavljene i nezavršene priče. Nedostaje mi život kakav postoji samo u tvojim očima i nigde više. Nedostaje mi to da ti bar malo nedostajem, bar ponekad...

    Ako nekad čitaš ovo, čitaj polako, najsporije što možeš, reč po reč, i od svih ovih nedostajanja sastavi našu ljubav...

    Nedostaju mi godine koje nećemo provesti zajedno. Nedostaje mi život koji nećemo proživeti. Nedostaju mi svi oni trenuci koje ćeš pokloniti drugome. Nedostaje mi more na koje nikada nećemo otići. Nedostaje mi ono naše proleće koje očigledno nećemo udahnuti do kraja. Nedostaju mi naša deca koju nećemo imati. Nedostaju mi filmovi koje nećemo gledati. Nedostaju mi tvoji snovi koje ćeš drugima da prepričavaš. Nedostaju mi tvoji problemi koje će drugi da rešavaju. Nedostaje mi sve ono što bi tek moglo da mi nedostaje da smo zajedno...

    Nedostaje mi tvoje telo pored mog. Nedostaje mi tvoje telo, koje nikada nisam doživeo do kraja. Nedostaje mi da ti se dajem, radujem, usrećujem, da te gledam kako zadovoljno dišeš pored mene. Kako se zadovoljno budiš i uspavljuješ. Nedostaje mi da te ljubim po stomaku, leđima, butinama, tamo dole, svuda. Nedostaje mi da te oslobađam dodirom. Nedostaje mi da ti pričam šta ću sve da budem u životu. Nedostaje mi da budem heroj u tvojim očima. Nedostaje mi tvoja podrška i tvoje divljenje. Nedostaje mi da ponovo budem najjači u tvom pogledu. Nedostaje mi tvoj pogled kao moje najbolje ogledalo. Ali to sam ti već rekao, sećaš se?

    Nedostaje mi da spustim glavu na tvoje rame, a ti da ostaneš uzdržana, kao da ti ništa ne znači. Nedostaje mi da mi kažeš da moraš da ideš a ja da te zadržim, pa da ostaneš kod mene još puna četiri časa. Nedostaje mi tvoje otmeno odbijanje i način na koji mi to kažeš. Nedostaje mi i tvoje otmeno neverstvo. Nedostaje mi ono tvoje "nismo jedno za drugo", i ono moje "valjda se i ja nešto pitam". Nedostaje mi tvoja ljubomora, koju vešto skrivaš a posle se odaš, kroz smeh...

    Ako nekad čitaš ovo, znaj da neće niko da te štedi, niko, nikad. Život će te trošiti kao što troši sve i svakoga. Snovi u koje se sada kuneš mogu da te izdaju na prvoj krivini. Ljudi takođe. Ali ne odustaj, nikako ne odustaj. Zbog sebe, zbog mene, zbog nas, zbog života koji vredi odživeti do kraja. I obavezno se nadaj i voli, to je jedino što može da te održi...

    Nedostaje mi uzbuđenje pred naš susret i razočaranje što nikada nisam stigao sve da ti kažem. Nedostaje mi da budem uz tebe i kada nisi u pravu. Nedostaje mi da te branim kada te napadaju. Nedostaje mi da se razdereš na mene kada poludiš. Nedostaje mi da ti pričam poeziju, pardon, da je izmišljam i prepravljam, u trenutku, onako kako nama odgovara. Nedostaje mi da ti se žalim, na tebe, tebi, u trećem licu, pošto nemam kome drugom. Nedostaje mi tvoje smejanje, tvoja strast za životom, muzikom, ljudima. Nedostaje mi da mi kažeš da ti nedostajem a odavno mi to nisi rekla…

    Nedostaje mi tvoj neprestani smeh koji traje i kada se zaustavi. Nedostaje mi tvoja ležernost, tvoja otkačenost i ono tvoje čuveno - ma lako ćemo... Nedostaje mi tvoj zagrljaj, dodir, tvoja pravdanja, izvinjenja. Nedostaje mi da te čekam i ispraćam. Nedostaje mi da te ljubim, a ljubim te. Nedostaje mi da te sanjam, a sanjam te. Nedostaje mi da te volim, a volim te…

    Ako nekad čitaš ovo, okreni, pozovi, znaš, ma nema veze...

    Nedostaje mi tvoj život, tvoje nade, tvoja očekivanja, tvoji strahovi, tvoja nesigurnost. Nedostaju mi tvoja pitanja, tvoji saveti, tvoja mišljenja. Nedostaje mi sve što je tvoje. Nedostaje mi način na koji me posmatraš dok razgovaram sa tvojima. Nedostaje mi tvoj otac, tvoj brat, tvoja sestra, tvoja majka koju nikada nisam upoznao. Nedostaje mi tvoja soba. Onaj nered koji samo ti znaš da napraviš. Nedostaju mi tvoje čarape, koje uvek pomalo vise a ti ih navlačiš. Nedostaje mi tvoj stomak koji uvek prikrivaš. Nedostaje mi tvoja odeća, tvoje torbe, tvoje knjige. Nedostaje mi tvoj život i sve one stvari oko tebe koje ti ne primećuješ...

    Nedostaje mi tvoje pojašnjenje da smo samo prijatelji i da je zaljubljenost iluzija. Nedostaje mi moje pojašnjenje da te volim i da je sve osim toga iluzija. Nedostaju mi šifre koje samo mi razumemo, mesta kojima smo samo mi prolazili. Nedostaje mi da te vodim svuda i da te pokazujem svima kao najlepši deo mene. Nedostaje mi da te osvajam, svestan da si vredna tog osvajanja. Nedostaje mi način na koji me poseduješ, praviš se da me nemaš, a dobro znaš da me imaš više od svih. Nedostaje mi da me voliš...

    Nedostaje mi tvoja energija, tvoja ličnost, tvoja volja. Nedostaje mi tvoj šarm koji se ravna sa najboljim filmom. Nedostaje mi spajanje, lakoća, prisutnost, spontanost, spokojstvo koje osećam kada smo zajedno. Nedostaje mi ona žena u tebi. Nedostaje mi da mi se javiš prva, da me pozoveš, da se brineš o meni. Nedostaju mi tvoje poruke usred noći. Nedostaje mi da ti kažem da si možda najbolje što mi se u životu dogodilo. Nedostaje mi da ti kažem da te volim i da sam spreman sve za tebe da uradim. Kada kažem sve, mislim na sve...

    Nedostaje mi da budem bolji od svih, zbog tebe. Nedostaje mi da budem luđi od svih, zbog tebe. Nedostajem sam sebi onakav kakav sam sa tobom...

    Nedostaješ...

    Mada mislim da to već znaš…

  18. И кроз питања о календарима се види колико је Евхаристија изгубила од своје динамике, самочигледности и уверљивости. За нас Хришћане. Не по суштини својој већ по вери нашој. Евхаристија је та која даје савршенство свим Тајнама. И смисао постојања и живота. Евахристија је Тајинство које држи све законе и пророке. Кроз Евхаристију се све што Бог створи освећује. Да нема Ње све би Тајне биле само лепи, узвишени, чаробни али непричасни призори. Творевина се, са свим њеним својствима, у предложеним даровима узноси Духом преко Логоса Христа Оцу. А Отац Духом освећује Дарове и претвара у Тело и Крв Синовљеву, по свима и за све. Тиме се и време, историја, хронологија и календари освећују. Не освећује календар нас. Црква Духом освећује календар. И не чува нас календар но ми треба да чувамо себе од календра. Јер календар зависи од Цркве а не Црква од календара. Црква је и место и време спасења. Спасење које не зависи од календара. Но од синергије вере и благодати.
    Свет живи у доба једног Дана. Свет је у Дану у ком се служи последња Вечера. Сво време света је подређено служењу Вечере и служењу Вечери. Када би сви Хришћани пазили на себе чезнувши за Трпезом и Оним који даје и који се даје са Трпезе, не би гледали ни дане ни месеце ни године. Но би гледали да уђу у Евхаристију у свечаном оделу, колико се може. И било би нам најважније да се нађемо међ мудрим Девојкама. Онима што у рукама држаше уље, не календаре. Јер не знаше ни часа ни дана ни године када ће Женик Цар доћи. Али љубав, чежњу и дозивање сачуваше.

    • 1
      entry
    • 1
      comment
    • 602
      views

    Recent Entries

    Слушајући и посматрајући нашу свакодневну друштвену, политичку и моралну стварност, увек се сетим Светог владике Николаја и његове ,,Небеске литургије“. Док гледам државне представнике како се са десном руком на Библији заклињу на оданост народу и држави, црквене великодостојнике у скупим аутомобилима, брачне парове како уместо деце шетају кућне љубимце, старе родитеље избачене на улицу, у глави ми одзвањају оне речи ,,Нису Срби као што су били, на зло су се свако изменили...“

    Заиста смо се променили. Нема у нама ни мудрости Стефана Немање, ни Милутинове силе, ни величине цара Душана, ни врлина кнеза Лазара, а нема у нама ни просвећености Светога Саве ни трага савета патријарха Павла да будемо добри људи јер нас Бог гледа. Загосподарило је среброљубље, погордили смо се, постали развратни, отпали од вере и дошли до очајања. Протерали смо Бога и довели ђавола. Живимо у свету где је време новац, а Бог профит, у природи где влада један апсолутни закон, а то је закон за самоодржавањем чијом философијом људи правдају своју монстроузну жељу за богатством. У нама никаквог људског осећања, ни љубави, ни правде ни поноса ни пожртвовања ни пријатељства, осећамо само закон за самоодржавањем и самозадовољством. Ми све купујемо и продајемо и живот претварамо у мењачницу, правимо од свега трговину попут људи у храму Јерусалимском на које се Христос завитлао бичем. Ми смо људи двадесет првог века, имамо најбоља технолошка достигнућа, једним кликом миша можемо мењати свет, господаримо земљом, настојимо да управљамо и небом, децу рађамо када су им звезде налоњене, физички смо савршени, самосвесни, задовољни знањем и интелигенцијом. Владамо светом, а не можемо владати у својој кући, над својом децом, над собом. Знамо све, а не знамо ништа, имамо све а немамо ништа, правимо земаљске законе а погазили смо небеске, причамо о толеранцији а дижемо оружје, хоћемо демократију а кажњавамо људе због другачијег мишљења, тражимо љубав а дајемо мржњу, причамо о моралу а ширимо блуд, желимо правду а чинимо криво, величамо човека а распињемно Бога. Данас имамо младе који не поштују старије, богаташе којји су оставили милост, јаке који ломе нејаче, суседе и браћу који се на суд предају, свештенике који не верују нити живе по светињи, калуђере који не посте нити клече у молитвама, омладину која се поштењу и моралу смије, народ које не мари ни за недељу ни за празнике ни за цркву. Дижемо задужбине а немамо веру, цркве градимо да нас виде људи, да покажемо себе, градимо највеће светиње када нам је вера најтања, правимо цркве а Богу се не молимо. Причамо о Јеванђељу а не живимо по њему, српски домови не миришу на тамјан већ на брендиране освеживаче ваздуха, на српски образ је пала тама, издајемо и продајемо оно за шта се крв вековима проливала. Сви смо људи а мало ко човек, имамо човечији изглед а животињске нагоне, усавршили смо тело а изгубили душу. Како каже Свети Јован Златоусти ,, Како можеш знати да имаш људску душу када се риташ као магарац, злопамтиш као камила, једеш као медвед, грабљив си као вук, крадеш као лисица, лукав си као змија, бестидан као пас.“ Осуђујемо људе због њихових поступака, а сами доприносимо и стварамо зло у свету, осуђујемо Бога што нам не услиши молитве а не поштујемо Његове заповести и не верујемо да осуђујући друге осуђујемо себе. Некада смо ишли на запад да бисмо били просвећени, а данас запад нама долази са намером да упали светло у нашим тамницама. И пале га. Скоро да је западно и светско светло осветлило наше цркве, школе и домове. Хулимо на Бога, убијамо децу, предајемо се моди, заборављамо традицију, немамо више стида, погазили смо светињу, продали векове, своје светитеље увредили. Светосавски небески народ је дотакао дно. Обезвредили смо Десет Божијих заповести, направили пародију од Оченаша, Две највеће заповести свели на једну: љуби себе. Поставили смо свуда стражаре, чуваре и видео надзоре, само да очувамо наше имање и богатство, а душу оставили да је кидају ветрови овог света и ђаволи онога света. Осигурали смо станове, куће, аутомобиле чак и животе, душу смо пустили да живи и лута без Пута, Истине и Живота. Градимо бране - бојимо се поплава, чувамо семена – бојимо се суше, штедимо новац – бојимо се сиромаштва, не пружамо љубав – бојимо се да нећемо бити вољени, закључавамо врата и прозоре – бојимо се лопова...данас се свега бојимо осим Бога. Заборавили смо да то све од Њега долази. Одбацили смо Бога а ограничили се на човека, Бога прогласили мртвим а човека ставили у средиште, поуздали смо се у човека који је слаб, варљив, колебљив, пролазан и пропадљив. Руше се велелепне светске грађевине, топи се ледени океан, у пустињи падају снегови, пропадају куће, мора пресушују, помрачује се Сунце, харају болести...страдамо и телесно и духовно, а човек не може наћи никакво логично и научно објашњење, само стоји и гледа пропаст човечанства. Питамо компјутере, тражимо решења, копамо земљу, летимо на небо, молимо пријатеље, а не сећамо се Бога ни свога греха. Све тумачимо климатским променама, феноменима, чудима природе, заборављајући да је сва наша несрећа последица нашег греха и пада. Најзад, у очајању дижемо руку на родитеље, на децу, на кумове, на пријатеље, на себе, на Бога. Наши светитељи плачу због нас, они скрушено клече пред Богом, не могу Га погледати, стиде се због нас. Свети Сава се данас стиди пред Богом због греха свога народа. Он се стиди, а ми се не стидимо.

    Док родитељи злостављају децу, деца родитеље терају од куће, браћа и кумови једни за друге не хају, свештеници праве у цркви трговину, царује безакоње, множимо грехове, губимо врлине, на гробу плаче слика/икона нашег доброг старца и духовног оца Тадеја. Чини ми се да ми и даље спавамо, тонемо у безнађе, не хајемо за његове сузе нити за Светога Саву који на кољенима клечи и вапи ,,Доста, Боже, поштеди остатак...“

  19. Има ли те, земљо проклета?

    Докле жмуриш, кукавицо?

    Кости ће нам земља избацити, и ни тада мира нећемо имати..

    Развлаче те, исмевају, куде, а ти, ћутиш...

    Мислиш..биће боље...само још ово...

    Не, неће, никад неће! Док год ти децу убијају, па још и споменике пале, и мртва им деца сметају!

    Србијо! Шта ли си постала? И зашто?!

    Због јудиних 30 сребрењака?

    Докле ћеш окретати главу од несрећесвог народа?

    Кукавице, сама решавај проблем у својој кући...кукавице...

    Мајко, када си нам постала такав непријатељ?

    Поштовани министри...цењени, сви ви који сте на власти...

    Да ли вас је иста мајка родила, да разлике нема међу вама?

    Прете са свих страна... И докле више?!

    Ма, не треба они нама да прете, ми смо шака јада, ми и не постојимо...нама децу убијају...

    И у недра се можемо бусати, још само када претке помињемо... Јер нас више и нема...

    Из очаја овог, само се Богу могу изјадати, јер ипак је све ово допуштено...

    Ал највише ме једно брине...

    Хоће ли нас се свети Сава постидети?

  20. гледам слику неке идеје изопачене,

    гледам муку деце мале и одбачене,

    гледам људе који све дубље љубе среброљубље,

    гледам а желим да не видим, ћутим а вриснуо бих,

    видим , поносна и уздигнута чела како откидају делове наших тела,

    да се срби не братиме, да се затре у пламену ватре наше име, дато са висине,

    не осећа се више мирис тамјана,не тражи се помоћ Светих Козме и Дамјана

    не ускличемо с љубављу Сави Светом, не клечимо пред иконом лепом,

    гледам,а желим да не видим,ћутим а вриснуо бих,

    не види се ништа у магли јер се још није разданило,

    црни мрак прекрио оно што нас пред Господом бранило,

    црни бездан помрачио душе наше и прислонио нож свој на гуше наше,

    од лажних пророка узимамо лекове, не збирамо породицу већ грехове,

    зло нас заспипа својом војском и својим корпусима,

    годишње цела Србија нестане абортусима,

    гледам,а желим да не видим,чутим а вриснуо бих.....

    не поносимо се више Лазаром Светим и књегињом Милицом,

    не пишемо више ћирилицом, већ одлазимо од себе нашом кривицом,

    ко учи децу нашу да злобоју да роботима робују, .... да горки укус привидне слободе пробају

    пући ће планета од срама , изаћи ће истина на светлост дана,

    распаметиће се они што су се ножа латили и они што нас са свима заратили,

    Зашто су мајке синове у смрт слале,Зашто су их живе оплакале,

    Зашто су људи напуштали силом своја дворишта и огњишта......

    чу се доле јаук,јецај и пламен који гори око кућа и салаша,

    чу се доле метак снајпера и калаша,и кућа се сруши ко домина,

    српкинња стара деветнаест година,везана у кревету у месецу девету,

    виче и плаче ''помогни ми тата'' а ето туђинца на врата што му нарав дрска,удари је и рече ''скидај се курво српска'' ...

    детиња глава провирује,јер свак би се породио да га неко три сата силује...туђинци тек отидоше по мраку,а то јадно дете те ноћи умре у стомаку.....

    гледам ,а желим да не видим,ћутим а вриснуо бих....

    не,нећу се бојати зла, јер ме чува Господ и зрачи у души мојој као сунце,

    кад угледам лице на икони Пресвете Богородице, озари ме Сила са висина, и Анђела Чувара замах крила....

    не бојим се ових самозваних, угојених,обманутих врећа смећа, јер је славољубље њихова највећа срећа,

    не бојим се злих гласина да ће ме савладати, не бојим се, јер ће ме Господ оправдати,

    не бојим се смрти јер ме не можете убити,Господ ће ме васкрснути и Он ће ми судити,

    Они дигоше ограде ,шарене заставе,а ми запустисмо гробове и спомене прастаре,

    они чупају нам крстове са црквених купола, а ми одричемо се славе и црвенога слова,

    О Боже Свети Ти који управљаш приликама, заустави ово лудило да нас не би погубило и сатрло...

    О Боже Свемоћни ми јадни и грешни смо зависни од твоје помоћи, пробиј ове зле кордоне,пошаљи легионе

    да нас дигну у сред борбе да душа наша од греха и немоћи не клоне,нек се склоне, сви непријатељи,

    научи нас Боже Благи смиреношћу да одолимо свирепошћу, да победимо у тешке дане и да нам сване зора плава попут мора,

    да видимо то небо иза свих гора где влада љубав ,вечна,истинита и чиста, да се не постидимо пред Лицем Нашег Господа Исуса Христа.....

    гледам, и желим да видим, више не ћутим него гласно и јасно певам из свег гласа, јер чекам Господа Христа нашега јединог од смрти Спаса ....

    Никола Тришић

    • 6
      entries
    • 4
      comments
    • 5861
      views

    Recent Entries

    Ријалити

    Ако хоћеш да сазнаш какви смо као друштво, гледај ријалитије. Сваки ће ти рећи исто. Не окрећи главу на простаклук и примитивизам, ослушни шта кажу. Сваки ће ти рећи истину. Знам, истина боли. Знам, то не сме и не може да буде истина. Знам, знам, не прихваташ је. Ни ја је не прихватам, али мораш се сложити да истину баш боли брига да ли је ја прихватам или ти. Како једном у својој беседи рече Владика Николај: "Истина је и у гробу жива, и у оковима слободна, и у тамници светла, и у блату чиста”. Незадовољни, паметни, увек угрожени и увек са неком глупом реченицом, покушавамо да задивимо свет. Ријалити је у ствари, један свет у малом, окружен камерама. Замисли своју породицу, друштво, своју школу, факултет или посао, да сто дана буду снимани. Човек се у почетку уздржава, није свој, понаша се друштвено, али то није он. Затим, спонтано, навикне се на камере и бива оно што јесте. Први, трећи, пети. Падају маске. Оговарања, омаловажавања, исмевања, паметовања, напијања, пребијања, туче, свађе. Сви постају исто на толико различитих начина.

    Бити добар је кључ успеха. Или само тако треба да изгледаш? Какав сам у очима света такав сам заиста? Е па ниси. Видиш, кад останеш сам, ослушни срце. Ако у опште то можеш да учиниш? Кваран ум, затупљен, свакодневницу више не уме да слуша и да буде свој. Ако дозволиш да те прегази свакодневица људи, који себе ни не познају, никад нећеш чути оно што срце има да ти каже. Бићеш привидно срећан, са лажним осмехом у лажним ситуацијама, све док и сам не постанеш привид. Бићеш убеђен да си на правом путу и да ништа није битно, него срећа сада и одмах. Уосталом томе нас уче медији, средине у којој живимо, готово цела људска популација препуштена на милост и немилост глупости.

    Није глуп онај ко не зна, већ онај ко се претвара да зна. Мораш да схватиш да је у реду бити незадовољан, уздржавати се и напорно радити. До правих ствари се теже долази. Кад ово прихватиш све ће ићи лакше и једноставније. Осами се. Преиспитај себе и види ко си заиста. Кад престанеш да критикујеш друштво, да кривца видиш у маси изгубљених људи, бићеш слободан. Најлакше је разумети друге, пробај да разумеш себе. Отвори врата своје душе и закорачи у непознато. Ни не слутиш шта тамо можеш да нађеш. Како једном неки мудри човек рече, не знаш шта хоћеш, али знаш шта нећеш. Почни да негујеш своју посебност. Буди пример. Када покренеш лавину, ријалити који се живот зове, биће боље место.

    „Истина ће нас ослободити“. Време је да и ми ослободимо њу.

  21. blog-0874307001414681494.jpg

    Ко каже да је Косовски бој прошлост? Ко каже да је Косовско крвопролиће само дио историје? Ко каже и ко смије да каже, ко се то не боји Лазареве клетве да је битка на Косову изгубљена? О, ко се то данас поиграва Косовом? Ко то данас не мирише божуре, ко не служи свету Литургију? Ко не чини свецу метаније?

    И данас се води битка на Косову пољу! И данас је актуелан, више но икад Косовско – метохијски бој! Данас на Косово поље није дошао из Анадолије султан Мурат са синовима Јакубом и Бајазитом да покори Крст и Православље. Данас је дошао неки други султан са синовима Америчким и Европским али са истим задатком и са истом намјером ка и анадолијски и османски султан - да покори Крст и Православље. Ондашњи султан довео је силну војску, и војску из Румелије и војску из Анадолије са најбољим војсковођама и војницима добро увјежбаним и још боље плаћеним. Турска војска је у то вријеме са два крила, на Лабу и Ситници, окупирала комплетно Косово поље спремајући се за задатак – да покори Крст и Православље. Но, види чуда, овај данашњи султан доведе још већу и моћнију војску и окупира Косово и Метохију. Овај данашњи султан има још боље опремљенију и плаћенију војску него ли је имао султан Мурат. И он, гле чуда, доведе обје војске и војску Америчку и војску Европску, да са два крила поново окупирају Косово и припреме се да испуне задатак – да покоре Крст и Православље. Види чуда, премудри Господе, ондашњи султан посла писмо Српском народу, посла упозорење и постави ултиматуме српској Господи. Тражаше да се Српски народ њему и његовој сили и ордији покори, да призна његову врховну власт, да му се клања, да му љуби чизму под скут. Но, целомудрени кнез смирено одби све захтјеве султанове и јасно, непоколебљиво, мудро, храбро и без имало узмицања посла повратно писмо султану на руке у коме не написа ни оно чему се султан потајно надао – да га моли и преклиње, да ублажи услове и буде попустљивији. Не, кнез јасно одговори – „војске ће се на Косову сударити на Видовдан“. Господе, види која је храброст и одлучност у овоме човјеку па безусловно одлучи да подигне свој крстоносни мач и одлучно стане на браник отаџбине. И њему су говорили „превелика је турска сила и ордија кнеже“ а он одговараше „ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, већ по томе коју светињу браним“.

    Гле чуда, како се историја понавља. И данашњи султан у више наврата писа' српским велможама и властодршцима. Гледај опет чуда над чудима и данашњи султан у свом писму, баш као што то чинише Мурат, постави ултиматуме и задатке које треба Српски Врх да испуни, уколико хоће мир. Суштински, не разликују се много данашњи и услови изречени прије нешто више од шест вијекова. И овај данас султан, као што је то и Мурат чинио, тражи да се Срби њему покоре, да продају своју власт и вјеру, да предају државу њему на управљање, а све са једним задатком – да покоре Крст и Православље. Ултиматум је исти, али онај ко је примио писмо у вријеме Султана Мурата и овог садашњег султана није ни мало исти. Мурат тада доби одговор којем се није ни надао, одговор који га је позвао на бојно поље на којем је и главу своју изгубио. А види данашњих властодржаца како одговарају, тачније и не усуђују се било шта да напишу. Но, као овце блејећи иду на клање. Покорно се предаше под султанску и окупаторску власт. Допустише да окупаторска сила и ордија пљачка и поробљава Крст и Православље. Не само да допустише страдање и сатирање но трчећи хрле султану у загрљај. А гле чуда, он их прима у наручје своје обећавајући мир. Обећавајући исти онај мир који је Мурат нудио Лазару и српској властели. Нудио се Лазару модел мира гдје ће његови сељаци мирно да жању пшеницу, мирно да је жању да би мирно гладовали и њоме Турцима харач плаћали. Е од тог мира нас је он штитио. Гле чуда, и Лазар је критиковао тадашње високопозициониране главешине у редовима Српске господе – „Вама је важно да вам је круна на глави, злато у кеси, а сукно у сандуцима“. Данас је појдиним властелинима исто то битно и само се за то боре. Битно је да држе круну на глави, а то што љубе султанову чизму под скут и што признају његову врховну власт, то је мање битно.

    Но, остаје нам вјера и нада да ће на Косову пољу након свих ових година да прогрије Сунце љубави које ће својом свјетлошћу са врха Србије да гони пацове и лешинаре који су је раскомадали и подијелили „као војници хаљине Христове“. Остаје нам вјера и нада у боље сутра, када ћемо са миром слушати Богослужење и у молитвеном миру опуштати се уз миомир тамјана. Остаје нам нада када ће српчићи мали мајкама, бакама, теткама и стринама брати косовске божуре и љубав показивати њима. Остаје нам, такође, вјера и нада да ће се наћи неки српски властелин који ће послати писмо султану и рећи - одбијам све твоје захтјеве, нећу да ти се покорим, нећу да признам твоју врховну власт, нећу да погазим светоотачку традицију, нећу да ти љубим чизму под скут. Нећу, данашњи Мурате, да ти дозволим да покориш мој Крст и моје Православље!