Welcome to Живе Речи Утехе

Желимо ти пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да би добио све функције сајта и учествовао у разговорима, молимо те пријави се или направи налог ако га још немаш. 

Blogs

Our community blogs

  1. Да ми је да ми Бог да

    да ме кроз црвоточину времена 

     и са верном пратњом

    страсних помисли и жеља

    што не одступају никад

    спусте мртвог 

    на хрпу камења

    порушеног идолског храма

    пред чијим сам именом

    ко пропали песник 

    у заносу не једном 

    ничице падао,

    у трен онај

    кад Царица Јелена 

    у недоумици

    како да распозна

     Крст Христов

    у злату и порфири стоји

    и потврдно клима

    крунисаном главом

    на патријархов предлог

     

    Ни трепнуо не бих

    непромењен

    на први и други крст

     

    Часни и Животворни

    чекам

    да се на ме спусти

    кад оживим

    да пред Крстом

    Воздигнутим

    са свим народом

    са сузама певам:

    "Господе, помилуј!"

     

    А

    када се

    вратим

    у овде и сада

    ни овај мој 

    по мери скројен

    неће ми 

    тешко пасти

     

     

     

    (На навечерје Крстовдана, 26.9.2016) 

  2. Zadnjih par dana imao sam nekoliko živih prepiski na facebooku sa izvesnim ličnostima o svetoj tajni sveštenstva, gde je sveštenički čin shvatan samo kao „prvi među jednakima“ u odnosu ljudi prema Bogu; pa čak i kao nepotreban za naš lični molitveni liturgijski život ...što je na svoj način grozna demokratizacija Crkve kojoj (demokratiji) tu suštinski nije mesto. Šta više, primetio sam da čak i među sveštenstvom postoje tendencije da se "demos" (narod), u nesposobnosti da se razluči u sebi patetična plemenska percepcija zejednice, predstavi kao stvarni vladar Crkve a ne Bogom ustanovljena jerarhija i hijerarhija ..koja je jednosmerna - odozgo na dole; od Prestola Božijeg do poslednje krštene i uopšte ljudske duše!?

    Ne malo sam iznenađen obimom tih "demokratskih" razmišljanja i ništa manje strukturama ličnosti koje se njima bave. Rasprave su na momente imale čak i uvredljivih tonova, što u diplomatskim rukavicama što otvorenih, da bih konačno na sve stavio tačku svojim povlačenjem iz prepiski, ni zbog čega  drugog osim toga da ne dozvoljavam da mi bilo ko povređuje unutrašnje dugogodišnje iskustvo Crkve i  crkvenjaštva ... a zatim i zbog toga da se ni za milion godina nećemo razumeti ako na Crkvene tajne ne gledamo sa pozicija prve Crkve i Jevanđelskih istina koje su nam predate.  

    Tema je počela, i odmah se tu zaglavila, od problema praštanja grehova koji spada u jednu od osnovnih atributa svešteničkog čina. Dobar broj ljudi u svešteniku vidi samo naročito kostimiranog čoveka koji je isto što i svi ostali osim što je, eto, nazvan sveštenikom i nekim slučajem je "dužan da svedoči našem ispovedanju Hristu a onda po sili dužnosti i da nam "formalno" molitveno oprosti" jer ... "ne prašta nam sveštenik nego Gospod mimo te forme" mišljenje je nekih!? Jedna gospođa se čak brecnula rekavši: "Sveštenik da me kazni? Ne bi me nikada više video u Crkvi... ja se ne ispovedam njemu nego Hristu"!? Drugi pak čovek, koji je svoje poruke i vređanja u žaru borbe multiplikovao na desetine ispod svakog mog objašnjenja, indirektno reče da sam imbecil, retard i slično tome; i dobro, ništa strašno... nije daleko od istine, od Boga mu zdravlja. Ono što je njemu zasmetalo je to što sam naveo da kada sveštenik razreši greh onda je i pred Nebesima taj greh razrešen; kada SVEŠTENIK SVEŽE čovekovu savest (neka epitimija, osuda ili sl.) tada je i pred Bogom to svezano! Bog neće ići preko volje svoga sluge U SVEŠTENOM CRKVENOM ČINU! Naravno svi znamo da su ovo reči upravo Prvosveštenika Hrista kojima je ustanovio važnost svešteničke službe. No sva je prilika da ljudi imaju problem sa percepcijom Crkvenih instanci, Tajni i uopšte života u Crkvi gde bi hteli, očigledno, da izjednačavaju nespojive stvari; da uvode vladavinu naroda u kojoj sami sebi praštaju grehe bez iskrenog otvaranja srca Crkvi ..ali Crkvi u kojoj je sveštenik strašna SVETA TAJNA! I u mantiji i bez mantije sveštenik nije samo čovek; on ima čin "po redu Melhisedekovu" nasleđen od Gospoda Hrista kao Prvosveštenika i to kroz sve večnosti niko ne može da promeni niti da minimizira. O ovome sam nešto pisao i u blogu "Epikleza kao ključni momenat razdora..." pa ću čak ponešto i prekopirati odande jer tema je u osnovi ista.

    Elem, sveštenički čin je Bogočovečanski čin; kroz prvosveštenika Hrista i njegovu Majku najviše pozicioniran u nebeskoj hijerarhiji činova iznad mnogih drugih: Anđeli, Arhanđeli, Sile, Gospodstva, Vlasti, Heruvimi, Serafimi ..!! Baš tu iznad svih je i čin sveštenika ...jer njemu u Liturgiji prislužuju i Heruvimi i Serafimi! Na očigled ljudskog roda (mada tajanstveno) Gospod je stvarao Crkvu, stvarao novi duhovni svešteni čin (novu tvar) i ostavio mu ozbiljna ovlašćenja trajno zabeležena u Jevanđelju; između ostalog (parafrazirano): "Za badava ste dobili za badava i dajte" .. "Evo dajem vam VLAST da izgonite demone.."  a ispred svega i kao najvažnije ono prethodno rečeno: "Što vi svežete biće svezano na Nebesima; što vi razrešite biće razrešeno na Nebesima"! Kad sveštenik sveže ni Heruvimi ne mogu da razvežu; kad on razveže i sam satana može samo da ropće. Nema boljeg, jačeg i očiglednijeg dokaza da sveštenik nije samo obična osoba već anđelski čin i aristokratsko dvorsko dostojanstvo Carstva Nebeskog sa kojim se ne možemo igrati niti porediti sa bilo kim ili čim - naročito ne sa sobom! Sve drugo, bez obzira na naivne forme, je ništa drugo do komunistička pobuna koja spaljuje Crkve i izjednačava babe i žabe ...jer ne želi sebe da vidi kao slugu i potčinjenog; kao uslovljenog hijerarhijskim odnosom unutar Crkve. Pa naravno dragi moji (sa facebooka) ..mi smo sluge, i to zaludne sluge .. a tu patetičnu raspevanu uravnilovku "nije mi važan sveštenik jer mi Hristos prašta" možete okačiti mačku o rep. Sa njim vo vse vjekove nećemo biti isto jer nas razdvajaju (po Blagodati) same aristokratske suštine; niti pak postoji Bog mimo Crkvenih svetih tajni u koje je ubrojan i sveštenički čin! Oci Vaseljenskih sabora tu "aristokratsku suštinu" nazivaju episkopskim ili jerejskim "dostojanstvom". Pa tako, kad za neki težak prestup prete onda kažu: "Da se liši episkopskog dostojanstva"! Oni dakle vide višu duhovnu (aristokratsku) realnost!

    Optužen sam da gledam magijski na problem "razrešenja grehova" gde sveštenika vidim kao "maga" bez čijeg dodira epitrahiljom "Bog nije sposoban da samostalno oprašta greh"! Ali sa platforme Crkve (Apostolske i svetootačke) ispostaviće se da je sve suprotno i da život ne doživljavam magijski ja već upravo oni koji bi da je plemensko iznad crkvenog.  

    Naime, u Crkvi kao Bogočovečanskoj ustanovi, ništa ne biva bez saradnje Boga i ljudi, ispred svega Boga i sveštenika! Nema u Crkvi magijskih radnji; sve je u slobodi i odnosu "jedan na jedan" sa Bogom ali ne kroz maštu i ushićenja već kroz sveštenika kao Božiju silu! Gore spomenuti ljudi kažu da sam mračnjak i da magijski posmatram Crkvu dok u njihovom shvatanju "ne prašta sveštenik već Bog" ...i time projavljuju tužno i zabrinjavajuće nerazumevanje Crkvenih Tajni. Bog bez sveštenika ništa ne radi u Crkvi!! Ne krštava nikog, ne pretvara hleb u Telo niti vino u Krv Hristovu! Ne osveštava ni grožđe ni uskršnja jaja, ni vodu ni ikone! Ko misli da je ikona sveta samo stajanjem u Crkvi dva, pet, četrdeset ili godinu dana ...taj rezonuje tj. veruje magijski. Taj ima katolički rezon da je samim boravkom u Crkvi, gde je dom Duha Svetoga, hleb već postao telo Hristovo. No, bez Epikleze; bez svešteničke molitve, trebnika i drugih molitvoslovlja ništa od navedenog nije osvećeno pa makar tu stajalo godinama! Ljudi koji su me napali zbog ovakvih stavova, opravdavaju to time da je Duh Sveti sa Hristom prisutan u Crkvi pa je samim tim i ikona osveštana; pa je tom logikom i njima zbog Duhovne prirode Crkve sveštenik nepotreban za ispovedanje i razrešne molitve!? (...a posle ja imam magijska gledišta!? :) ) Pa čemu onda trebnik i molitve za sve prilike? Jel Gospod uzalud i za džebe rekao "što vi razrešite biće razrešeno.." i obratno?  

    Rekoše ti moji sagovornici da je moje mišljenje temelj "klerikalizma" ..."teokratije"; da sam inkvizitor i šta znam šta sve ne; ali moj je odgovor: Tja ...možda!? Kad se malo razgrnu temeljne platforme sa kojih nastupamo ispostaviće se da je stvar obratna u nekoj meri. Iz svega je u osnovi nerazumevanje svete tajne sveštenstva koja je jedna od sedam (sakrosantan broj?!) Crkvenih osobina naših života u Eshatonu, ako se udostojimo ponaosob da se nađemo tamo uz Gospoda... (a to otvoreno i otpočeto Carstvo je unutra u srcima našim već sada i ovde kao maglovita ali realna Ljubav.) Izvadite samo jednu tajnu iz tih sedam, unakažen je eshatološki lik čovekov ... i onaj "tamo" i ovaj u srcu"! U srcu se rodi jeres; izopačina gledišta pa samim tim i devijacije u životu.. To tada više nije Crkva kakvu su nam predali Apostoli. Zanemarimo li prevažnu ulogu sveštenika ..to dakle isto više nije Crkva. Gospod je Prvosveštenik po redu Melhisedekovu i On tu svoju mesijansku ulogu, taj važan atribut Njegove mesijanske ličnosti predaje (poklanja) ljudima preko Apostola, Episkopa do sveštenika svih vremena! Taj atribut postaje deo rukopoložene ličnosti. Sveštenik je nosilac velike sile koja mu je od Boga poklonjena; on može da zaveže greh bilo kome ako taj huli baš kao što je to uradio Arhangel Gavrilo sa Zaharijem, ocem svetog Jovana! Gavrilo ima pred Gospodom slobodu; njegovo poslanje od Boga je u konkretnom jevanđelskom događaju izvršeno u celini u smislu objave, ali svi detalji koji su pratili ta dešavanja, Zaharijina sumnja i podsmeh, su spontani događaji na koja Gavrilo kao slobodna ličnost nije mogao da ostane ravnodušan. Nije Bog vezao usta Zahariji! Njegov prijatelj Gavrilo je to učinio po svom nahođenju ...baš kao što su i sveštenici u mnogo čemu slobodni da donose odluke unutar mandata koji im je poveren! Razljutio je čestitog i pravednog Arhangela Zaharijin sumnjičav pristup i on je pronašao određene penale (blage i vaspitne) koje je Zaharije morao da podnese da bi razumeo s kim ima posla. 

    Praslika tj. jedna predivna istorijska scena nam mnogo osvetljava te relacije između Boga i Njegovih slugu kojima je poverio određene mandate: proroštvo, sveštenstvo, patrijaraštvo i slično. To je detalj iz života svetog Proroka Ilije. Najdirektniji prijatelj Božiji sa jasnom ulogom koju je uz pomoć Božiju obavljao kako je najbolje znao. Od Gospoda je Ilija bio obdaren velikom silom, a ta sila je od Boga i sliva se na Iliju postajući po blagodati sastavni deo njegove ličnosti. I šta se događa?! Narod zastranio, Ilija se iznervirao gnevom pravednika i zatvorio nebo tako da nije bilo kiše tri ipo godine! Pogledajte ovde relaciju između Boga i Ilije koja nam viče u uši iz sveg glasa kakve su to odnosi između Boga i ljudi. Taj događaj objašnjava slobodu pred Gospodom u njenom izvornom značenju! Nije Gospod zatvorio nebo; to je uradio Ilija!! Jeste to Božija sila ali po Blagodati postala je deo Ilijinog bića i Bog je ovde, kao i sa Arhangelima, u društvu dragog prijatelja čije mišljenje uvažava. Šta dokazuje da nije Bog zatvorio oblake da ne bude kiše?! Pa to što je Bogu bilo žao ljudi; pokušavao je posredno da ubedi Iliju da bude manje strog, da omekša dušom, ali ni jednog trenutka nije hteo da ide protiv volje svog vernog sluge i Proroka! 

    Upravo tu slobodu projavio je i Arhangel Gavrilo kada je onemeo Zahariju ...i ta sloboda sastvani je deo svešteničkog čina nasleđenog od Bogočoveka ... po redu Melhisedekovu! Sveštenici su sluge Gospoda i Njegovi prijatelji! Oni imaju mandat da u saradnji sa Duhom Svetim i celim Nebom pretvaraju Hleb u telo Hristovo i vino u Krv Njegovu; imaju mandat da pročitaju razrešnu molitvu ali i da po slobodi odlože oproštaj na neodređeno ..po svom nahođenju i proceni duhovne zrelosti pastve. Nema tog koji to može negirati! Konačno i razrešna molitva ima oblik: "Ja nedostojni sluga Božiji praštam ti .." a tada i Bog prašta po svom obećanju ...a On ne gazi obećanja! Ako sveštenik ne razreši nije razrešeno na Nebu .. ni to obećanje Bog ne gazi. 

    No, za nezrelog sveštenika u ovom mnogo ozbiljnom životu, i dužnostima koje ima, kriju se mnoge zamke! Njegov mandat je paradoksalan! Pozvam je na trpljenje do iznemoglosti, na blagost do jagnjećih osobina - a istovremeno ima vlast da vezuje grehe ili da ih razrešava!? To je posao za koji Njegoš kaže (parafrazirano): "Ja poviše vas nešto stojim i dalje vidim ali ne znam da li na tome da blagodarim Bogu ili da plačem na sva usta i proklinjem dan kad sam rođen"!?

    Ljudi danas nekritički hrle da budu sveštenici a pitanje je koliko mogu da nose odgovornost za tu službu?! (Baš kao što mnogi hrle i za političkim foteljama ne shvatajući užas Vlasti kao jedne od Božijih sila, anđelskog čina koji razjeda svojom silinom služenja i nosioce vlasti ali i potčinjene strukture ako nisu usklađene sa višom Hijerarhijom! Otuda bolesti u modernim demokratizovanim društvima od korupcije do potpunog siromaštva u svakom smislu - i duhovnom i biološkom)

    Usled neshvatanja i neodgovornosti izvesni sveštenici nesvesno i po slabostima tu moćnu silu okrenu protiv sebe na sablazan mnogih, nesposobni da umire neke razumljive delove svoje ljudske prirode ili da umru u sebi za nju. Ali kako god, najpogrešnija od svih stvari je demokratizacija Crkve u kojoj se demos (raja, pastva) vidi kao elemenat samoupravljanja Crkvom. To nikada nije bilo niti će biti. Demokratija i komunizam su iz istog kotla; suštinski identična stvar sa različitim imenom. Hijerarhija je uslov za harmoniju, kako između muzičkih tonova tako i između ljudi. Aristokratija nije bajka već realnost činonačalstvija; ali aristokratija obavezuje, što je lepo zapazio Šekspir: "Vlast bez ljubavi je tiranija"! Skoro da je zapanjujuće da neki znameniti ljudi, pobornici "demosa" ili "plebsa" kao upravljačkog mehanizma društva (čak i  Crkve) ne razumevaju da subordinacija izvire od  Boga na dole do prostih ljudi i monaha. Pa ako subordinantni princip važi od Sabora prema Episkopu; ako važi od Episkopa prema Jerarsima ili Starešine hrama prema Đakonu, Igumana prema bratiji ...kako to onda prestaje da važi od sveštenika prema raji tj. laicima a sve je jedno Telo Crkve!? Razumljivo je snishođenje po mnogim pitnajima; čak nužno zbog naših bolesti .. ali ovo su neke granične vrednosti na koje se mora ukazivati ljudima da ne nose u sebi iskrivljene slike Crkvenog bića ... najposle i državnog kao druge strane lepte na kojoj je lik "Cezarov" .. lik državni!

    Ne može se bez svete tajne sveštenstva ispovedati u Crkvi; nije on samo prosti svedok naše intime sa Bogom .. već sluga Hristov koji je postavljen kao učesnik u svetoj tajni ispovesti! Ljudi to moraju ozbiljno da shvate, a kako ako im se o tome ništa ne kaže?! Kako će to usvojiti ako valjano ne shvate subordinaciju svih Crkvenih delova koja, da čudo bude veće, važi u svim slojevima Crkvene hijerarhije a onda odjednom, u onoj najnižoj  a najvažnijoj, više ne važi iako je Apostol kroz poslanicu rekao krštenim ljudima: "Budite poslušni svojim sveštenicima" ...

  3. Зашто Бог никада није постао професор на неком универзитету.

    Објавио је једну једину књигу.

    А и та је била на хебрејском.

    Она није имала никаквих цитата или веза са другим публикацијама.

    Осим тога, претходно се није појавила ни у каквом научном часопису.

    Неки сумњају да ју је он написао сам.

    Може бити да је он створио свет, али шта је радио у међувремену?

    Науци тешко пада да понови његове резултате.

    Он једва долази на своја предавања; уместо тога, својим студентима само каже да треба да прочитају његову књигу.

    Прву двојицу студената је исписао кажњавајући их због учења.

    Премда се мора дати само десет тачних одговора, већина пада на његовим тестовима.

     

     

                                                                              "Филозоски хумор", Књижевни лист, 1.фебруар 2007., превод Данила Н. Басте, извор: Удружење студената у Фрајбургу,

                                                                               Information Philosophie , 2/2006, стр. 50

  4. Филеј је у почетку мало завидео ожењеним мушкарцима јер су имали поред себе некога ко меси хлеб. Од читавог живота проведеног на бојишту, ловишту, у арени, по крчмама и с лаким женама, нашао се како зарива своје огромне прсте у влажно брашно. То му је некад било љигаво и чудно, али сада га опушта. И више не завиди ожењенима јер имају жене. Лепо је њему самом. Успео је да прерасте гласне и опсцене разговоре, ноћи у опијању и оргијању, спустио је заувек мач и одрекао се чак и лова. Од агресивног човека склоног насиљу и гладијатора који је уживао земаљска добра због убијања, постао је онај који меси хлеб за друге и чисти смеће и канализацију по граду, из дана у дан.

    Проводио је живот сâм. Био је увек рад да неког угости и увек расположен у сусрету с другима. Али често би га виђали како тихо плаче док лопатом чисти цесте, или загледâ у своје руке и допушта да га прошлост опомиње и односи у своје страхоте на које не може да утиче. Тек понекад, распламти се у њему онај плам насилника и ниткова, обузме га као грозница и порази га као непријатељ. Тад Филеј чешће плаче и урања у прљавштине Епихроније, баца се сасвим предано у посао, буде прљав и блатњав данима, некад заборави и на јело, и на временске прилике, и на своје тело које трпи умор и немоћ...

    „Моја је прљавштина гора од прљавштине свих људи овог града...“, говорио би  на исповести. „Туђа прљавштина чисти моју нечистоћу. Терет моје лопате и мојих колица смањује превелик тежину моје гордости. И ја никад нећу пренети толико терета колико је тешка само једна смрт чији сам био узрочник... Опростите ми, ако можете.“

    Последњи пут је испољио своју мрачну страну на оној вечери пре неколико месеци, када је напао Сократа. После тога, толико се предао послу и посту, да се сасвим физички променио. Филеј је био један од најкрупнијих и најснажнијих људи у целом округу, и тело развијано непрестаном вежбом и јаком храном није могло сасвим да се смањи са његовим егом. Дланови су му остали огромни и снажни, додатно огрубели од сталног служења лопатом. Рамена су остала широка са вратом као једним огромним мишићем. Али од поста, великог посла који је себи наметао и немара према својим физичким потребама, Филеј је био веома мршав и блед. Нагло смршало лице изразило је своје кошчице које је прекривала кожа. Деловао је као човек који се разболео и то му је његов свештеник, Филип, једном приликом и рекао:

    „Зна Христос колико је искрено твоје покајање. Не мораш да уништаваш своје тело.“

    „О, али ја то не радим! Узимам колико је потребно. Не више. Више дам другима. Више сам имао раније. Вишак уништава, од вишка заборављам ствари.“

    „Шта заборављаш од вишка?“

    „Заборављам свој недостатак. А то не смем. Не.“ Било је нешто необично потресно у његовом држању и покретима, у његовом заиста дубоком басу који се тихо извињавао. Као да му се сâм глас каје јер је толико груб.

    „Делујеш као да те је савладала болест, Филеје. Нагло си смршао.“, рекао је Филип забринуто.

    „Једина болест које се ја бојим је моја срџба. Од ње сам дуго умирао. А сада, сада живим. Не брини. Видиш ме. Добро сам колико ми Бог покаже Своје доброте. А показује ми је.“

    „Да. Осмехујеш се људима и плачеш на исповести.“

    „И није ли то најлепши начин којим бедник попут мене може живети? Док ми Христос даје очи да себе видим и плачем, и ове две...“ – ту Филеј подиже своје дланове-лопате -  „... да друге тапшем по раменима и смејем се... Добро сам...“

    „Добро си?“

    „Добро сам!“, насмејао се ђубретар детиње својим дубоким гласом, а и Филип с њим.

    Филеј је својевољно постао једно велико, доброћудно дете, са све ређим и, сада већ занемарљивим, изливима беса који су једино њега потресали. И сваку Литургију он би нарочито искрено, пред свима, отворено исповедао сваку своју лошу помисао, реч или дело. Тако је и тог јутра Филеј пао на колена у руци држећи велики, топли хлеб који је умесио. Држао га је нежно, пажљиво, као да носи на длану нечије дете. Стајао је пред Црквом, пред хришћанима окупљенима у напуштеној кући. На Литургији би једино и био  сасвим чист и уредан.

    „Филеје, још није трен за јавну исповест...“, хладно му је пришао свештеник Тефар обучен у посебну, али и даље скромну одежду с једноставним везом крста на грудима.

    „Мени је жао... Мени је јако жао...“, понављао је чистач попут детета које се искрено извињава.

    „Хајде, устани. Јоване! Јоване!“

     Ђакон Јован, момак од двадесетак година, пришао је и узео хлеб од Филеја.

    „Стави то са осталим хлебовима...“, наложи му Тефар.

    „Донео сам, донео сам лука! Јоване!“, Филеј је посегнуо руком ка својој торби,  пребацио је преко жилавог врата и пружио ђакону, и даље  не устајући. „Има лука који сам узгајио, добар је за чорбу. И нешто зачина, ловора, и тако... Има и неколико смокава, остале су још зелене, донећу кад дозреју! Пробај једну касније, Јоване, молим те. Дођи код мене, набраћемо заједно, има и...“

    „Филеје, молим те, устани, правиш представу, мора постојати поредак...!“, говорио је Тефар упоредо.

    „Филеје!“, викнуо је расположено Руфим, такође обучен у скромну одежду, са златно-жутим извезеним крстевима на прсима и рукавима.

    „Мој епископе!“, растужи се ђубретар. „Мени је јако жао...!“

    „Прави позориште... Не знам шта да радим...“, говорио је Тефар, као да се правдао и извињавао епископу јер није боље реаговао. Присутни народ, већ навикнут на Филејево све чешће неуобичајено понашање, није био нарочито зачуђен. Руфим се прво благо обрати Тефару:

    „Позориште је унапред планирано и лажно глумљење, а наш брат је сасвим искрен. Његово кајање не зна за протоколе и планове.”

    „Ја сам само желео да сачувам поредак. Мислио сам да се то од мене као свештеника и очекује.“, и даље се извињавао Тефар.

    „То је тачно, али пре спољашњег поретка стоји онај унутрашњи, онај суштински. Мораш научити да препознаш приоритете. Причаћемо после.“, Руфим тад приђе Филеју, а овај му зграби длан и топло га пољуби. „Пријатељу, шта се десило?“

    „Мени је јако жао, јако ми је жао, ја сам ужасан човек.“

    Руфим клекну поред Филеја и спусти длан на његово раме.

    „Сетио сам се.“, рече плачно Филеј.

    „Још некога?“

    „Да, видео сам га у сну. То је био један старац. Имао је тамнију пут, тако, као ти... Они, ставили су га у арену, тутнули му буздован у руке... Био је стар, немоћан... Каква то особа убија старе људе?“, Филеј прасну у плач. Руфим га загрли.

    „Сетио сам се свега...“, тихо је говорио Филеј. „Убио сам га... Изискујући аплаузе од публике... Желео сам да ме воле... Рекли су... Да је разбојник... Да је заслужено... Не знам му ни име... Боже мој, не знам имена већине људи које сам убио... О, Боже мој... Нисам знао шта радим.“

    „Кајеш ли се?“, питао је Руфим. Филеј је тихо плакао. „Бог ће ти опростити твоје грехове.“

    „Он то не треба да учини, ја заслужујем нешто страшно. Мени је јако жао. Жао ми је.“

    „И Он зна да ти је жао. Опроштај захтева и твоју решеност на промену. Можеш ли ти то?“

    Филеј се одмаче од Руфима и обриса сузе дланом.

    „Ја желим да будем бољи. Много бољи.“

    „И Бог ће ти у томе помоћи.“

    Иза њих, људи су улазили и доносили хлеб и разне намирнице које је Јован узимао и односио у одвојену просторију. Руфим рече Филеју:

    „Биће све у реду, пријатељу. А сада ћемо сви заједно да се помолимо Господу да ти опрости. Да нам свима опрости и помогне.“

    „Не бих требао да се причестим....“, смирено је рекао Филеј. „Мени је јако жао, изаћи ћу са оглашенима. Знам да си рекао да су ми се крштењем опростили ранији грехови, али тек сада увиђам њихову страхоту. Бог ми је помогао у томе, нисам знао. Нисам знао, о, Боже мој...“

     „Нико од нас није достојан Његовог Тела. Па му опет приступамо.“

    „Не смем. Не смем. Нисам се још ни сетио свих људи које сам убио.“

     Филеј је у себи носио неки превелик, страшан плач, који се граничио са очајем. Али његова патња није била патња очајника, ни плач без наде. У њему је било снаге да се драстично промени и сасвим одбаци оно што је некад био, а тој и таквој снази Руфим се дивио. Да би до праве промене дошло, човек мора да прође, свесно и будно, кроз пакао својих грешака, недостатака и ужаса. Мора бос изгазити жар свог греха и тако га угасити – мора осетити последице. И схватити да без Бога не може наставити даље, јер ће се неумитно враћати на своје слабости, изнова и изнова. Без Бога, човек не може победити сâм себе, јер ће се у тој борби уништити. Не може се искобељати из лавиринта сопствених илузијâ, нити пронаћи излаз. Постаје змија која једе свој реп. Филеј је то схватио.

    „Изаћи ћеш са оглашенима.“, рекао је Руфим. „Помолићемо се Богу да ти опрости и помогне.“

    Филеј је климнуо главом видно утешен. Руфим је лагано устао тапшући га по раменима. Пошао је ка олтару. Размишљао је у коликој мери је Филеј као младић уопште и био свестан колико је страшно то што је  чинио. Филеј је одрастао  као син гладијатора и, иако су важили за робове, уједно су били омиљени и вољени код већине. Убиства и мучења у арени су забава и разонода. Филеј је растао и јачао са жељом да буде славан и вољен као отац, да добије признање својих ближњих, својих суседа и осталих људи пред којима би показивао своју уметност убијања.

    „Чудо једно“, мислио је Руфим, „ колико жеља да будемо вољени уме да нас удаљи од жеље да поступимо исправно. Људи често умеју да изокрену наше поимање добра и зла, да униште читаве животе. Због чега? Због своје забаве. Због неколико минута гледања туђе патње, не би ли на те тренутке заборавили своје животе. Не би ли се наслађивали  туђим болом и били срећни јер је њима боље.“

    Филеј није знао, то је тачно. Нико му није рекао да је оно што чини зло. Сви су га убеђивали да је херој. Чинио је све противно својој природи која је, очигледно, добра. А колико само људи настави свој плес са демонима. Никад их не препознају, никад их не одбаце. Пригрле их љубавничком страшћу. Научени да прате туђе обрасце, без ичег заиста свог, труде се да нешто освоје, нешто задобију, некуд доспеју, неког воле, а ништа им не успева. Постану љуштуре. Крпе о које друштво отире ноге. Јер се нису усудили да буду своји и уједно Божији. Да воле пре него што су вољени и дају пре него што им је пружено. Колико ли је несрећних на свету, а не знају да им је срећа надохват руке. Само треба да испруже длан. Длан који даје и који моли.  Као Филеј што сваке недеље пружа хлеб и моли до суза.

    „Филипе? Где си до сада? Хоћемо ли служити Богу?“

    Литургија је почињала. Нису ни слутили шта се спрема након ње.

     

    Марко Радаковић 

    (текст је одељак из необјављеног романа о животу хришћана почетком четвртог века -  "Свадба Јагњетова" )

    Раније постављене одломке прочитајте овде. Аутор слике је мој пријатељ Владо Поповић. Пратите блог преко Фејсбука овде.

    10653415_329258683914060_6278301116430562038_n.jpg

  5. Aleksandar Ciganović
    Latest Entry

    Svuda okolo je magla..

    U sredini ja i moja dva oka koja su izgubila svoju ulogu!

    Kao da je predamnom prepreka duboka koju treba preskociti..

     

    Ona preti da me uvuce u sebe, 

    da uzme zivot moj!

    Ne zeli da dodjem po tebe i postanem tvoj!

     

    Al misao na tebe vodi moje srce, i ja se probijam sve vise i vise..

    Po osecaju idem i srce mi lupa dok drvece se njise!

     

    Iz daleka cujem meni poznat glas i misli mi lete...Valjda ce nam doci spas!

     

    Razredjuje se konacno ova magla gusta,

    A mene napusta strah!

    Te biserne oci njene dale su mi dobar znak!

  6. Kako je moguće, tvorče zemnih sunaca i mesečina,
    rođače Peruna i gromovnik Ilije,
    koji si išao od ljudskog nesna do nesna,
    svetleći dok se formula sazvežđa ne sračuna,
    dok se ne zabeleži tek rođena pesma,
    kako je moguće da i tebe tama skrije!
     
    Zar je i tebe koji si krao oganj vasiona,
    koji si osvetljavao po bespuću lađe,
    punio bljeskom koncertne dvorane,
    gnjurao ruke u matice ozona,
    morala sudbina drugih ljudi da snađe!
     
    Ti koji si u svakome kraj nas plamu,
    svakoj žarulji, munje obasjanju,
    zar nisi mogao pomrčini uteći?
    Zar i ti,koji si oko nas razgorio tamu,
    morade u nju leći?
     
    Zašto te ne sahranismo u sante polarne,
    gde su noći svetle i bele,
    pa bi, kad ti zrak mesečine i sunca
    biljurni kovčeg darne,
    munje se oko njega razletele!
     
    Pa bi i mrtav ležao u sjaju,
    povezan s nama u svakome časku,
    i prateći svetlosne oluje
    i mrtav prisustvovao sunčevu rođaju
    i mesečevom za gore zalasku!
     
     
     
  7. Novac nije nista,

    Moc nije nista.

    Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni.

    Lepota nije nista,

    Video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti.

    Ni zdravlje nije sve;

    Svako je zdrav ko se tako oseca;

    Bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje.
    Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao,

    Ona su mu donosila zadovoljstvo

  8. Био једном један шумски цар. Владао је својим царством у Мркој шуми мудро, бранећи га од непријатеља, помажући свом народу и поштујући богове. Заповиједао је веома богатим краљевством и надалеко и нашироко најбољим стријелцима, а сам цар је био најбољи међу њима. У боју против једног од западних кнежева, погодио је туђинског војводу стријелом у око и тиме утјера страх међу туђе војнике и натјера их у бијег. У лову, могао је погодити и најмању животињу и када би бјежала кроз зеленило да би се сакрила. Многи владари зажељеше тако моћног и способног човјека за зета те му сталн долажаше страна посланства нудећи рпинцезе својих земаља шумском цару. Али цар не хтједе ниједну принцезу јер презираше лагодан живот и господу која му бјеше долазила, па је разгласио да ће она дјевојка која га побиједи у стреличарству постати његова жена. То се нимало не свиди западној и јужној господи те одусташе од својих наума, али онда дођоше посланства са истока. Нудили су Косовићи своју принцезу, хвалећи се како су они јак и ратнички народ те говораше како је стога само жена из њиховог рода достојна цара Мрке шуме. Бијелопавлићи од Мораве се хвалише ништа мање претјерано него Косовићи, али цару ни њихове понуде не бијаху миле. Ипак, прихватио је њихова посланства под условом да се надметање у стреличарству одржи, на што господа нерадо пристаде. 

     

    У седми дан седмога мјесеца на такмичењу се бјеше скупило сво царство, што старо што младо. Сви дођоше гледати како се ина господа такмичи са њиховијем царем. Лутке као мете бијеху постављене на различите раздаљине, а најдаља, шеста бјеше удаљена на самом крају поља те се стријелцима чинило да виде само тачку у даљини, а не лутку. У поље изађе цар, сам, без свите носећи само свој лук и тоболац пун стријела. Утом уђоше и три жене које су се требале надметати са царем. Не познавши ко је трећа дјевојка којој капуљача прекриваше лице, цар јој приђе и упита:"Ко си ти ђевојко? Нијесам знао да ми још једна кућа нуди руку своје шћери.", на што му дјевојка одговори:"Ни не нуди ти господска кућа, благи царе, већ сиротица без оца и мајке се сама нуди. Сиротица, али са луком вјештија од тебе.". Цару то би мило чути, на опште згражавање источних принцеза да ће дијелити мјесто на такмичењу са убогом сиротицом. Но, царева је увијек највиша те такмичење поче. 

    Прва је гађала принцеза Бијелопавлићка. Стаде пред цара у својој свиленој плавој хаљини прошараној сребром те се засјаји попут драгуља. Многи народ стаде одушевљеним таквом раскоши, а многи шумски властелини зажељеше имати плавокосу принцезу за себе. Говорило се за њу како је најљепша на читавом истоку међу свим моравским принцезама, јер ниједне не бијаше плаве косе и плавих очију и ниједна не бијаше од виђенијег господства. Одрасла у свили, бијаше она сама као од свиле саздана. Многи зажељеше да им она постане царица. Узевши лук и стријелу, принцеза натеже те отпусти и погоди трећу лутку што бијаше на пола поља постављена. Задовољна својим поготком, посматраше она цара како натеже свој лук и погађа такође трећу лутку, те онда погађа четврту. Принцеза поново натеже свој лук, отпусти али не могаше погодити ништа даље од треће лутке. Угледавши како је принцеза видно незадовољна и тужна, цар клекну пред њом и похвали је на њеној вјештини која није својствена женама њене кнежевине. Онда устаде и прогласи принцезу Бијелопавлићку достојном за било ког другог шумског властелина, на радост и принцези и својој властели.

    Друга гађаше принцеза Косовићка. Стаде пред цара у дугој, простој бијелој хаљини и црвеним прслуком на себи, цноока и црне косе увезане и пребачене напријед преко рамена. Изгледаше више као проста сељачка дјевојка неголи каква принцеза, али такав бијаше род Косовића јер живјеше и владаше у кршној земљи која не даје никаква господства, већ само труда и муке. Многи помислише како ће она постати њихова царица јер дјевојка погоди и четврту и пету лутку. Али цар тада погоди посљедњу, шесту лутку до које принцеза не могаше ни добацити стријелу. Иако је изгубила, цар клекну и пред њу и похвали њену вјештину јер прослави свој род и своју земљу те још рече:"Ако жене у вас овако гађају, онда у мушких мора бити још већа вјештина!". Прогласи цар и њу достојном шумске властеле, на њену радост и на радост својих властелина.

    На крају стаде гађати покривена сирота дјевојка. Нико не могаше видјети јој лице, али нико више не помисли да ће тога дана добити царицу. Цар је подсјети да мора погодити најудаљенију лутку, на што дјевојка од њега затражи да се постави и седма лутка, још даље иза шесте. Цар одби и затражи прво да види вјештину сиротице. Не прође ни трен, она је већ ставила стријелу у шесту лутку. Цар нареди да се постави и седма, још даље иза шесте, те узе и натеже свој лук. Утом, дјевојка скиде своју капуљачу и када је цар угледа остаде у мјесту к'о укопан. Сиротица имаде дугу црну косу, пуштену низ груди развезану, мале црне очи и бијело лице које засјени љепоту прошлих принцеза. Како је погледала у цара, тако цар отпусти своју стријелу и не успје ни добацити до седме лутке. Утом сиротица приђе цару, узе га за руке и рече:"Подај ми свој лук, мужу мој.", што цар и учини. Поново, у кратком трену њена стријела се нашла у својој мети погодивши најудаљенију седму лутку без имало напора по сиротицу. "Како се зовеш, сиротице?", упита цар, нашто она одговори да се зове Добрила и збаци са себе свој сиви капут. На леђима јој засјајише вилин-крила а њена бијела хаљина се засјаји на сунчевим зрацима. Позна цар да је то вилин-царица из дубина шума његовог царства те је узе за жену и са њом изроди дјецу која и данас владају Мрком шумом. 

  9. PredragVId
    Latest Entry

    Тропрст

     

    Скупите палац,

    кажипрст

    и средњи прст

    у тропрст

    у име спокојства

    Светога Тројства.

     

    Мали и домали прст

    привите уз шаку

    и тако начините

    молитву сваку.

     

    Тако иштите молбе

    за нас грешне Србе

    збораше мудра глава

    наш Свети Сава.

  10. Slava Bogu služi se na dobro narodu, Nebeski Car svakome na dar, po volji, po 
    želji, po meri iz izvora ljubavi. A tako je lako skrenuti pogled na greške iz 
    neznanja, iz okruženja, nekad su upadljive kao i one u posmatraču skrivene pa 
    ipak milost je veca od grešnosti. Bože me oprosti malodušnosti.

    Raste stado na obodu tora, neko uđe bliže samo kad mora. Jedna za drugom lete
    mudrosti podeljene, nepromenjene, neprilagođene. Gde stojiš tako razumeš, eho
    pouke menja. Kao na plaži razgolićeni, za sve zainteresovani, opušteni toliko
    da zaboravi se da ovo mesto drugačije mora biti od sveta koji istinu raspinje
    u kome Reč postaje igra. Kako je samo sveto dvorište ovo da i neuk neofit ide
    laganim korakom u stidu i strahu ipak ljubavlju blagosloven a onaj drugi koji
    odavno je tu, on pere ruke od krvi nevine, popušta pred željom većine.

    Ko je taj što primerom vodi, brzo i jasno tamo gde Bog zapovedi? Ima li nekog
    čistijih koraka, ne samo umiven do lakata? Čija pravila poštuješ, kome sličiš
    tako politici korektan, toleratan, elokventan? Jel ti lepo kad kritikuješ ili
    osuđuješ? Prevrnuti su stolovi takvih menjača, ugađača, ova crkva nije pećina
    hajdučka nego nevesta Hristova. Ili je ovo njen veo koji treba još ubeliti.

  11. Nevena Milošević
    Latest Entry

    Previše lično shvatam ovo nedostajanje tebe. I kao i sve drugo što shvatamo lično, boli nas, proganja, muči, ne da nam da spavamo, ne da nam da živimo! Ove rečenice, tako glatko prolaze ispod mojih prstiju. Tragovi ovih slova ostaće još dugo na tastaturi, nego... Moram ti reći. Srazmerno tome koliko mi je lepo sa tobom, bez tebe mi je užasno! Ma, odavno ne brojim dane. Znam samo da ima više onih koji treba da prođu od onih koji su prošli. Znam, tuga. Danas nisam jaka. I oprosti, verovatno ću ovako besna reći mnogo toga što ne mislim. I ne, nećeš ti biti kriv za oluju u meni. Samo, osećam kako dogorevam, u želji, daleko od tvojih ruku da me grle i usana da me ljube. Postalo je nepodnošljivo. Postalo je previše svega. Osećam se loše, osećam se dobro. Ne znam, zavisi kako sunce pada na moju terasu. Ujutru je užasno. Podne jedva preguram. Dobro sam. Samo me, eto, ponekad žacne u predelu grudi. Boli što nisi ovde, što ja nisam tamo, što nismo negde zajedno. Nismo ni na polovini ovog iskušenja, a meni dođe da vrištim. U redu je, ne mogu više, pustite me! Ali, niko ne sluša. Hiljadu i jedna loša okolnost koja nas pored kilometara razdvaja. Ne volim kad sam nemoćna. Ne volim kad ne mogu nešto da preduzmem. Ne, nije mi lakše. Ali eto, sve sam ti rekla.

    3d7132babe55f9c8f701223d9aecb0ab.jpg

  12. Не подносим компликоване односе, као на пример са професорком коју и волим и ценим и једино од ње нешто могу да научим данас кад јој више нисам студент...али мало се закомпликовало што њеним сумњама и неисправним виђењима (да не кажем нешто друго), високим стандарнима, оштрином...... што мојом слабошћу и неодговорношћу.

    Од сад јој више не подилазим, не желим да одговарам бојећи се дал ће ово или оно да испадне...али се однос можда чак и пригушио...осећам тако.

    Баш ме брига, живим и радим и навиру сећања понекад врло нејасно откуд и како.

    Једно сећање се одједном појавило, нетражено и добило нову боју, у ствари ....суштину.

    Било је то док сам био студент и то у оном првом периоду кад ми није било лако ни код куће ни на студијама, и то се видело и знало. У пекари у близини академије смо често клопали а било је и лепих колача.

    Ушао сам да нешто узмем и срео професорку. Поздравили смо се и вероватно загледали шта ћемо узети, одједном је упитала "Драле хоћеш нешто?" рекао сам "не хвала" имао сам пара

    "Хоћеш неки колач?"

    Колач сам одбио јер ми се тада за дивно чудо није јео, а она је знала да волим колаче, али у њеном погледу и гласу није било ничег лажног већ чиста љубав, можда и разумевање, сажаљење за студента који је помало бедан у неким аспектима и не може себи много да помогне....било је искрено...не театрално.....дирљиво и чак дискретно.

    Не могу да опишем начин на који ме је питала да ми купи неки колач. 

    Сада кад сам се сетио тога...посмислио сам и рекао другарици "њој је од мене све заувек и унапред опроштено"...колач нисам појео али као да јесам....као да сам добио ону "чашу воде" због које неће пропасти плата...њој

    Надам се.

     

  13. БЛАГОУХАНИЈЕ

     
     
                      Ударна десантна јединица ходочасника нашег храма на челу са елитним члановима хора (на челу су, јер су млађи и бржи) уредно и примерено одевена  и наоружана радозналим погледима и  оштрим мачевима питања која миришу на крв света ненајављено упада у малени манастир наше Богом чуване епархије, разбијајући молчаније два брата монаха у спокојном недељном дану.
                       Несвесни тога шта смо учинили, скупљени и примирени у црквици слушамо беседу једног од браће која се прелива преко нас као хладна вода и чисти мисли од свега што донесмо са собом. Осетисмо до дубоког срца како нас шиба реч поуке. 
                       Омамљени бесмо кад ступисмо у манастирску порту, а још више кад нас братија отпусти, уз љубавне речи на крају, ипак, стојећи испред капије, самилосно нас гледајући испод црних веђа и осењујући  крсним знамењем, док смо замицали низ прашњави кривудави пут ка следећој станици - месту где се подвизавао на Христа лепи Старац Гаврило Ралетиначки.
                        Њему као да нас шаље монахиња Сара, једна од три сестре из чијих су светих тела изникли манастири у Левач-Шумадији.
                        Из њених моштију, видљиве восак жуте кости лобање, као миловање мајке по челу кад си болестан, као лахор Духа Светога, као Господ Сам, са нама у уму и срцу и у сећању заувек да остане у себе нас облачи неописиво благоуханије, па као нови да смо, безбрижни и лаки, изнад свих разлика и подела и прећутаних прекора. 
  14. .............
    Latest Entry

    By .............,

    blog-0110339001458999239.jpg

    „Имаш ли момка?“

    „Када ти мислиш да се удаш?“

    „Знаш ли ти колико имаш година?“

    Jaсна је уморна од туђих неучтивих питања и њених наново понављаних дрских одговора. Фамилија често уме да својом душебрижношћу поквари дан. Али зашто се она и даље обазире на таква питања и критику њеног љубавног живота? Више од досадне родбине сметала јој је њена сопствена немогућност да остане равнодушна на њихове замерке.

    Jaсна је у раним тридесетим годинама, живи сама и успешно се бави адвокатуром. Делује као тип особе који је увек чврсто на земљи, хладне главе и без длаке на језику. У каријери је успела управо зато што се доследно држи својих принципа и упорно бори за своја права и место под сунцем. Јасна је, нема сумње, интелигентна, способна, помало дрчна, али и срдачна особа. Поред тога, добри Бог јој је подарио лепоту коју она уме да препозна и истакне у правој мери и у одговарајућим приликама, што је и одличје једне даме. Њену лепоту су препознали и мушкарци, те су желели да је боље упознају и открију колико привлачна и драга она заиста може бити. Све док до овог не би дошло, Јасна је била крајње самоуверена и, чини се, безбрижна. Aли удварање мушкараца често би изокренуло цео њен свет и махом би се осећала непријатно и уплашено као девојчица која не зна шта да ради у сусрету са светом одраслих.

    Свеки њен удварач, без преседана, стао би под лупу њене сумње и критике. И сваком од њих нашла би недостатке преко којих не може да пређе. Јасна је једна од оних жена које се из необјашњивих разлога тешко отварају и препуштају мушкарцима. Зашто? Постоји ли можда неки психолошки образац, да ли је то чинила зато што је раније имала лоше искуство с мушкарцима? Не, њен отац и мајка су функционисали као сваки просечни брачни пар. Јасна није имала неку трауму са првим момком, нити било шта томе слично. И није имала проблем са везивањем за људе, чак напротив. Имала је много пријатеља којима је била привржена и спремна да се за њих жртвује. За породицу је нарочито било везана, чак више од брата. Али поред све те срдачности и искрене привржености многим људима, Јасна никад није била спремна да другачију врсту присности осети и испољи према мушкарцу. Имала је свега неколико момака у животу, али и те кратке везе су јој деловале напорно, неискрено, усиљено.

    Будућу или актуелну везу Јасна би увек посмтрала као још један пословни случај који треба да реши. Поставила би основне премисе у којој би се налазиле особине њеног партнера: шармантност, интелигенција, смисао за хумор, могућа будућност у каријери; његови односи са родбином и пријатељима, претпоставке о његовим плановима и намерама. Затим би се у премисама нашла Јаснина заинтересованост за дотичног господина и већ наведене ставке које би се односиле на њу. Јасна би потом подвукла у глави црту и покушала да донесе логички закључак: да ли вреди настављати? Немојте мислити да је њој то било једноставно чинити, јер није. Она је била емотивна и обзирна особа која мари за туђа осећања. Као што рекох, била је дама. И желела је да воли и да буде вољена. Али та досадна црта све је кварила, увек би се указала, као проклетство, као да Јасна сама себи не дозвољава да буде срећна. Макар се и трудила, није успевала да се препусти и да батали премисе и закључке. Љубав баш и није случај који се износи пред суд разума, да јој он пресуђује. Она би требала да премаши разум, логику, да батали наше претпоставке и предрасуде подложне страховима и грешкама, и да се усуди.

    Јасна је мрзела себе јер није успевала да се усуди, ни препусти, као да није била способна да воли. Плашила се да нешто није у реду са њом. Дешавало се да не ужива у пољупцима и да јој смета миловање, као да се скрнави нека њена лична светиња. Није се препуштала другоме. Искрена заљубљеност, она која подразумева посвећеност другоме и лепршање у његовом присуству, таква заљубљеност Јасни је била нешто сасвим страно. Никад није отишла даље од симпатије. Увек би се нешто догодило. Момак би показао неку, њој одбојну, страну свог карактера, или би је она преувеличала или чак измислила. Након раскида кривила би свој темперамент перфекционисте и гневила се на окрутност коју је склона да испољи, не би ли се заштитила од нечега – ни сама није знала од чега. Често би била убеђена да је проблем у њој и да је лоша особа. Некад би сама себе терала да заволи момка који би, и након подвучене црте, по свим прорачунима и предвиђањима, могао бити одличан избор. Неке Јасне би се и удале на овај начин, изговоривши «да» као да склапају договор у ком би могле добити извесну корист, а при том испуњавају све оно што од њих очекује друштво и биолошке потребе. Но, наша Јасна није била толико хладно прорачуната у питању љубави. Знала је да би јој нешто стално недостајало и да би због тога цео живот била несретна.

    Незадовољство собом, усамљеност и притајена туга често умеју да човека учине окрутним и мрзовољним. Што у шали, што у збиљи, пред собом и другима Јасна као да је правдала себе цинизмом и неком својом верзијом феминизма. Често ни сама у то није веровала и некад би се уплашила колико на моменте мрзи мушки род. Сретни парови би јој често одисали лицемерством, а уколико би видела и најмање изливе нежности међу заљубљенима нека мучнина би јој застењала у утроби. Све су то били одбрамбени механизми, илузије, љубоморе и подсетници које су стајали као живи зидови између Јасне и истине. Зашто не може да се заљуби глупо, искрено? Зашто не може да утиша увек бучни глас разума и осмели се да буде нечија? Иако је била крути рационалиста, Јасна је веровала у Бога и Његова чуда, али је одбијала могућност да се чуда могу десити њој. Ништа није препуштала случају, па ни заљубљивање. Све мора бити извесно, мора постојати план. Ако се јави опасност да се на било који начин план и она, његов главни чинилац, могу променити, онда је читав њен свет у опасности да се уруши, а то би било страшно. То би значило промену која она не жели, компликацију која није у њеним рукама; а кад нешто није под њеном контролом то је претња и могућа катастрофа. Вештим одабиром будуће љубави Јасна ће спречити ту катастрофу. Макар је тако мислила. Истина је била да није знала шта уопште жели, још мање шта јој је заиста потребно. Има неког детињег пркоса и стида у девојкама које никад нису искрено љубиле. Оне истим жаром и смешном упорношћу чувају свој свет као девојчице којима се и гади и привлачи их замисао да пољубе дечака. Страх без основа срастао је уз њих као крљушт и чини сваки додир хладним, сваки поглед претњом и сваки сусрет разочарењем. Суштина Јаснине несреће јесте тај страх. Волети би значило улагати најдубље, најискреније, најчистије делове себе у неког другог. И притом веровати да нећеш бити злоупотребљена, одбачена и скрхана. Уплашене особе, макар то и не признавале себи, све то имају у виду још и пре првог пољупца. Ако ћемо бити сурово искрени, велики број оних који нису пронашли праву љубав живе сами јер су окренули главу од ризика и определили се за једину извесну и сасвим безбедну љубав – љубав према себи. Парадоксално – човек сам себе најчешће и најболније уме да изда и повреди. Са друге стране, не би било поштено ако не бисмо напоменули да људи некад, просто, не пронађу животног сапутника. Некад то није страх, ни себичност, већ недостатак познанстава и прилика. Но то се увек може променити. Сведоци томе су сви они људи који су се у каснијем животном добу упознали и заволели. Са Јасном је ипак био другачији случај. Она је просто бежала. Била је привидно безбедна у само свом свету, свету без неконтролисаних емоција, без прилагођавања другоме. Она је могла остати упорна у свом особењаштву и свету оставити траг као добар адвокат, драг пријатељ и вољена тетка. Она је, ипак, пружила шансу изузетно стрпљивом и храбром мушкарцу, а то су једини који имају шансу да после много година труда ослободе овакве девојке страха од близине.

    Живко јој је сметао од момента кад је чула његово име. Није хтела ни да призна себи како јој се свиђа његов начин говора и крајње суптилно удварање пред којим је поклекла тек након неколико месеци. У више наврата желела је да раскине везу због ствари које је преувеличавала или измишљала, а тицало се свега: од његовог посла, хобија, преко његове захтевне породице до умишљања како му она уопште није привлачна. Други и другачији мушкарци би дигли руке од ње, али Живко је имао неко смирење и нежност с једне стране, а чврстину и разборитост са друге. Умео је зналачки да процени кад су потребне његове речи утехе и загрљаји, а кад је неопходно да одсечно побије и саму могућност параноје коју је његова девојка некад свакодневно призивала. У почетку је Јасна у својој детињастој саможивости мрзела ту Живкову способност да усмерава и контролише њене мисли и емоције. Излуђивала ју је његова моћ да је убеди да није у праву, никад јој притом не замеривши на њеним небројеним грешкама, а опет, скромно је умео да призна ако он сам греши. У неколико наврата је намерно била крајње безобзирна и окрутна у својим речима. Страх ју је подсвесно гурао да пљуне у лице неизвесности и, уједно, срећи. Живко се неколико дана не би јављао, а Јасну би савест и туга гризли као болест. Онда би из неког разлога савладала свој страх и понос, па би назвала Живка. Почињала би разговор покуњено, као дете које је неко други натерао на помирење. Испитивала би терен: колико је заиста љут? Он би звучао и деловао хладно, све док Јасна још снажније не би загризла свој понос и дала неку своју, поприлично нејасну верзију извињења. Будући да ју је временом сјајно упознао, Живку би и ово било довољно. Некад би осетио замор јер се осећао као да васпита дете, али искрена приврженост, а касније и љубав, порађали су у њему, чини се, надљудско стрпљење. Јасна је временом схватила да само он може сасвим да је разуме и, зачуђујуће, сасвим прихвати и воли, што је њој било збуњујуће. Често би тиме била поражена, па би му отворено признала да је чудо како је ико тако компликовану може волети. Њен драги би се на то насмешио и одговорио да се слаже, али да је осећање обострано. Живко, у ствари, није био компликована особа, чак напротив. Може се рећи да је био Јаснина сушта супротност, по карактеру и начину размишљања. Она је лудила због његове неорганизованости, смирења, неозбиљности. Временом су једно друго мењали.

    Јасна је страх од близине поразила заувек кад је Живку рекла «да». Пристала је да му буде жена, да буде његова, до краја. Препустила му се сасвим. То сазнање, тај осећај да је сигурна и спремна за тако нешто крупно, тако величанствено, преплавио ју је срећом и захвалношћу. Расплакала се као дете и пала му у загрљај. Он ју је љубио и брисао јој сузе. Чуда су се, ипак, десила у Јаснином животу. Воли и вољена је. Страх је сасвим нестао. Људи који подижу и васпитају троје деце заиста немају времена за глупости.

    Ако је Ваша судбина слична Јасниној, не очајавајте. Пружите шансу животу и научите да је искористите. Не очекујте никакав добитак јер ко тражи љубав нежелећи ништа притом да жртвује, неће је никад ни наћи. И никада све коцкице неће бити сложене онако како се ми надамо. Али та неизвесност, та борба са случајностима, та жудња да волимо и будемо вољени и чини живот увек свежим, а наш живот смисленим.

    Љубав је увек ствар избора и слободе. Зато је никад нећемо ни искусити ако смо заробљеници страха.

     

    Слична прича «Нежења» - прочитајте овде. http://avdenagom.blogspot.rs/2015/09/blog-post.html

    Пратите аутора преко Фејсбука. https://www.facebook.com/avdenago1987/timeline

    Марко Радаковић

  15. blog-0817097001458495747.jpg

    Не погађа ме чињеница да мали број православних хришћана пости, већ недостатак молитвености. Физички пост је само последица, боље рећи – пратилац унутрашњег поста, пратилац молитвености. Поред тога, велики број верника тобож пости, а своди пост на другачији режим исхране. Одлазак на богослужење се често своди на навику, рутину, а исповест и причешће на обреде и ритуале.

    Дража је Богу једна искрена молитва, но 49 дана пуког одрицања мрсне хране. Милији му је један искрен плач и потрес душе, но све механички учињене метаније и свеће упаљене без молитве. Више воли једно од срца учињено дело милости, но све прљаве новчанице стављене на тас које стваљамо као да плаћамо опроснице. И више се обрадује једном човеку који се ка Њему искрено окренуо, но хиљадама људи који само стоје у храму и мисле да Богу служе.

    Храмостојатељи, погачовртитељи и главоприкониоци!

    Служимо Богу срцем, волимо Њега, а не сопствену и туђу побожност!

    Певајмо Богу душом, бићем, јер молитва – молитва је узвишени дар!

    Она мора бити агонија кајања, да би била васкрс наде.

    Она мора бити сусрет са Творцем, да бисмо њиме превазишли границе творевине.

    Молитва је толика жеђ, потреба, вапај човеков за Богом, да се често она и не може исказати речима. Ситне су речи да представе ширину и дубину човекове чежње за Христом.

    Молитва није само нешто што читамо, сричемо, или говоримо, молитва је израз човековог смирења, дрхтаја, прилажења ка Богу; молитвеност човекова се кроз цео његов живот потврђује и сведочи.

    Ко није у молитви открио и признао ништаност свога постојања и ужас, лудило и страхоту свога греха, тај не може осетити ни благослов Божијег опроштаја и радосно достојанство што се називамо људима и браћом Христовом.

    Ко пред Богом није осиромашио, признао своју нагост и слабост, тај се неће Његовим добрима обогатити и бити обучен у благодат.

    Ко није дрхтао пред Његовим Лицем као паучина на ветру, неће ни открити силу коју у Њему имамо.

    Ко није грцао због љубави коју је пропустио другоме да подари, неће се удостојити ни љубави Божије.

    Ко се у другоме није препознао као човек, тај ће кроз живот ходати као звер.

    Ко није имао глас да се обрати Богу, неће имати слух кад га космос позове да осети радост и мир.

     

    Помолите се и предајте Господу Богу нашем!

     

    https://www.facebook.com/avdenago1987/

  16. Nikada ne znaš što ti život nosi. Danas jesi, sutra nisi, tako glasi domaća izreka. Oholost, stoga, nije slučajno prvi na popisu smrtnih grehovaa, a oni koji nisu u veri slozi će se kako malo ko, zapravo, voli arogantne ljude. Dodamo li tome još i materijalizam, sasvim je jasno gde ide ova priča. No, postoje zakoni koji su iznad svih nas, više sile ili možda, snažna volja pojedinca, koje menjaju čak i one situacije za koje smo sigurni kako im unapred znamo ishod.

     

    Djevojku iz bogate porodice voleo je mladić iz siromaše. Njegovo je srce bilo iskreno. Međutim, onda ga je odbacila jer nije zelela živeti sa siromahom. Pretpostavila je kakav bi to život bio i obezvredila je mladićeve osećaje. Ona je mislila kako zna šta želi u životu i verovala kako bi ishod takve ljubavi za nju bio poguban. Smatrala je kako ona vredi više, da ljubav nije dovoljna, ako nema novaca.

     

    “Idi i pronađi nekoga vlastitog ranga. To koliko ti zaradiš u jednom mesecu, ja potrošim u jednom danu! Ti bi da ti ja budem žena? Nekoga poput tebe ja nikada ne bih mogla voleti”, rekla mu je, kada ju je zaprosio.

     

    Prošle su godine, punih 10 tačnije. O mladiću ona nije razmišljala, a mladić je imao toliko posla da o djevojci nije stigao razmišljati.

     

    Sve dok se jednoga dana opet nisu susreli. Bilo je to u trgovačkom centru.

     

    “Hej, pa to si ti! Kako si? Danas sam udata za pravog muškarca. On zarađuje 15,700 dolara mesečno!”, pohvalila mu se. Čovek nije odgovorio. Samo su mu se oči još jednom zarosile, od tuge koju je osetio jer je bas voleo iskreno tu ženu.

     

    “Dobro jutro gospodine! Vidim, upoznali ste moju ženu”, rekao je njen suprug, pomalo iznenađen kada je ugledao s kime mu razgovara žena.

     

    “Dobro jutro, gospodine…”, odgovorio je čovek.

     

    “Carter, šefe, tako se prezivam..”, odgovorio je svom šefu, suprug bogataševe kćeri. Usput joj je objasnio kako je to njegov šef, koji je vlasnik projekta vrednog 100 miliona dolara, na kome je danonoćno radio. U šoku, žena nije mogla verovati kako je to isti onaj mladić koga je odbila.

     

    “On je skroman čovek, a njegova je životna priča zaista jedinstvena”, nastavio je suprug. “Kažu da je pre bio jako siromašan i da ga je zbog toga odbila ljubav njegovog života. Zbog toga se zakleo kako će se obogatiti, ali se nikada nije oženio”, rekao je suprug niti ne sluteći kako je upravo njegova žena ta fatalna ljubav njegovog bogatog šefa.

     

    Kada ju je muž upitao kako su se ona i njegov šef zatekli u razgovoru, rekla je da će mu ispričati za pićem, ali kasnije joj nije bilo do razgovora…

  17. Ako nekad čitaš ovo, sutra, ili za deset godina, trideset, pedeset, čitaj kao da čitaš prvi put. Nevažno da li si i dalje devojka, žena u godinama ili starica. Nevažno da li si i dalje njegova, nečija ili ničija, čitaj ga sa istim onim žarom kao da ti se trenutno dešava...

    Nedostaje mi prva rečenica koju izgovaram kada te vidim. Nedostaje mi tvoj pogled, onako polusanjiv, polulenj i radostan. Nedostaje mi kada se protežeš, kao mačka. Nedostaje mi način na koji me gledaš, sa rukom na bradi a ujedno grickaš nokte zubima. Nedostaje mi ona fleka od kafe na tvojoj majici. Nedostaje mi tvoja majica. Nedostaje mi da zajedno peremo ruke i da se umivamo. Nedostaje mi da te milujem i pokrivam dok spavaš a ti da se praviš kao da ne čuješ i da ti je svejedno. A znam da nije.

    Nedostaje mi da te mazim, da ti nameštam kosu kako mi odgovara. Nedostaje mi tvoja kosa. Mokra, vlažna, prljava, puštena, uvezana. Nedostaje mi da brojim mladeže na tvom licu i nikad da ih ne izbrojim do kraja. Nedostaje mi tvoje lice, tvoje ruke, tvoj glas, tvoje oči. Nedostaje mi miris tvoje kože. Nedostaje mi da ti kažem svakog jutra "Dobro jutro, ljubavi", ili "Sunce moje, volim te". Nedostaje mi ono "Šta ti se jede", ili "Idi do kupatila, čekam te u krevetu...".

    Nedostaje mi tvoj hedonizam, koji ne volim kod drugih. Nedostaju mi tvoja obećanja da ćeš manje da piješ i pušiš. Nedostaje mi da te zasmejavam i osvajam, pošto je to izgleda jedina profesija za koju sam predodređen. Sve ostalo još moram da učim… Nedostaje mi da ti grejem stopala rukama i da me to čini srećnim. Nedostaje mi da ti čitam neobjavljene i nezavršene priče. Nedostaje mi život kakav postoji samo u tvojim očima i nigde više. Nedostaje mi to da ti bar malo nedostajem, bar ponekad...

    Ako nekad čitaš ovo, čitaj polako, najsporije što možeš, reč po reč, i od svih ovih nedostajanja sastavi našu ljubav...

    Nedostaju mi godine koje nećemo provesti zajedno. Nedostaje mi život koji nećemo proživeti. Nedostaju mi svi oni trenuci koje ćeš pokloniti drugome. Nedostaje mi more na koje nikada nećemo otići. Nedostaje mi ono naše proleće koje očigledno nećemo udahnuti do kraja. Nedostaju mi naša deca koju nećemo imati. Nedostaju mi filmovi koje nećemo gledati. Nedostaju mi tvoji snovi koje ćeš drugima da prepričavaš. Nedostaju mi tvoji problemi koje će drugi da rešavaju. Nedostaje mi sve ono što bi tek moglo da mi nedostaje da smo zajedno...

    Nedostaje mi tvoje telo pored mog. Nedostaje mi tvoje telo, koje nikada nisam doživeo do kraja. Nedostaje mi da ti se dajem, radujem, usrećujem, da te gledam kako zadovoljno dišeš pored mene. Kako se zadovoljno budiš i uspavljuješ. Nedostaje mi da te ljubim po stomaku, leđima, butinama, tamo dole, svuda. Nedostaje mi da te oslobađam dodirom. Nedostaje mi da ti pričam šta ću sve da budem u životu. Nedostaje mi da budem heroj u tvojim očima. Nedostaje mi tvoja podrška i tvoje divljenje. Nedostaje mi da ponovo budem najjači u tvom pogledu. Nedostaje mi tvoj pogled kao moje najbolje ogledalo. Ali to sam ti već rekao, sećaš se?

    Nedostaje mi da spustim glavu na tvoje rame, a ti da ostaneš uzdržana, kao da ti ništa ne znači. Nedostaje mi da mi kažeš da moraš da ideš a ja da te zadržim, pa da ostaneš kod mene još puna četiri časa. Nedostaje mi tvoje otmeno odbijanje i način na koji mi to kažeš. Nedostaje mi i tvoje otmeno neverstvo. Nedostaje mi ono tvoje "nismo jedno za drugo", i ono moje "valjda se i ja nešto pitam". Nedostaje mi tvoja ljubomora, koju vešto skrivaš a posle se odaš, kroz smeh...

    Ako nekad čitaš ovo, znaj da neće niko da te štedi, niko, nikad. Život će te trošiti kao što troši sve i svakoga. Snovi u koje se sada kuneš mogu da te izdaju na prvoj krivini. Ljudi takođe. Ali ne odustaj, nikako ne odustaj. Zbog sebe, zbog mene, zbog nas, zbog života koji vredi odživeti do kraja. I obavezno se nadaj i voli, to je jedino što može da te održi...

    Nedostaje mi uzbuđenje pred naš susret i razočaranje što nikada nisam stigao sve da ti kažem. Nedostaje mi da budem uz tebe i kada nisi u pravu. Nedostaje mi da te branim kada te napadaju. Nedostaje mi da se razdereš na mene kada poludiš. Nedostaje mi da ti pričam poeziju, pardon, da je izmišljam i prepravljam, u trenutku, onako kako nama odgovara. Nedostaje mi da ti se žalim, na tebe, tebi, u trećem licu, pošto nemam kome drugom. Nedostaje mi tvoje smejanje, tvoja strast za životom, muzikom, ljudima. Nedostaje mi da mi kažeš da ti nedostajem a odavno mi to nisi rekla…

    Nedostaje mi tvoj neprestani smeh koji traje i kada se zaustavi. Nedostaje mi tvoja ležernost, tvoja otkačenost i ono tvoje čuveno - ma lako ćemo... Nedostaje mi tvoj zagrljaj, dodir, tvoja pravdanja, izvinjenja. Nedostaje mi da te čekam i ispraćam. Nedostaje mi da te ljubim, a ljubim te. Nedostaje mi da te sanjam, a sanjam te. Nedostaje mi da te volim, a volim te…

    Ako nekad čitaš ovo, okreni, pozovi, znaš, ma nema veze...

    Nedostaje mi tvoj život, tvoje nade, tvoja očekivanja, tvoji strahovi, tvoja nesigurnost. Nedostaju mi tvoja pitanja, tvoji saveti, tvoja mišljenja. Nedostaje mi sve što je tvoje. Nedostaje mi način na koji me posmatraš dok razgovaram sa tvojima. Nedostaje mi tvoj otac, tvoj brat, tvoja sestra, tvoja majka koju nikada nisam upoznao. Nedostaje mi tvoja soba. Onaj nered koji samo ti znaš da napraviš. Nedostaju mi tvoje čarape, koje uvek pomalo vise a ti ih navlačiš. Nedostaje mi tvoj stomak koji uvek prikrivaš. Nedostaje mi tvoja odeća, tvoje torbe, tvoje knjige. Nedostaje mi tvoj život i sve one stvari oko tebe koje ti ne primećuješ...

    Nedostaje mi tvoje pojašnjenje da smo samo prijatelji i da je zaljubljenost iluzija. Nedostaje mi moje pojašnjenje da te volim i da je sve osim toga iluzija. Nedostaju mi šifre koje samo mi razumemo, mesta kojima smo samo mi prolazili. Nedostaje mi da te vodim svuda i da te pokazujem svima kao najlepši deo mene. Nedostaje mi da te osvajam, svestan da si vredna tog osvajanja. Nedostaje mi način na koji me poseduješ, praviš se da me nemaš, a dobro znaš da me imaš više od svih. Nedostaje mi da me voliš...

    Nedostaje mi tvoja energija, tvoja ličnost, tvoja volja. Nedostaje mi tvoj šarm koji se ravna sa najboljim filmom. Nedostaje mi spajanje, lakoća, prisutnost, spontanost, spokojstvo koje osećam kada smo zajedno. Nedostaje mi ona žena u tebi. Nedostaje mi da mi se javiš prva, da me pozoveš, da se brineš o meni. Nedostaju mi tvoje poruke usred noći. Nedostaje mi da ti kažem da si možda najbolje što mi se u životu dogodilo. Nedostaje mi da ti kažem da te volim i da sam spreman sve za tebe da uradim. Kada kažem sve, mislim na sve...

    Nedostaje mi da budem bolji od svih, zbog tebe. Nedostaje mi da budem luđi od svih, zbog tebe. Nedostajem sam sebi onakav kakav sam sa tobom...

    Nedostaješ...

    Mada mislim da to već znaš…

  18. И кроз питања о календарима се види колико је Евхаристија изгубила од своје динамике, самочигледности и уверљивости. За нас Хришћане. Не по суштини својој већ по вери нашој. Евхаристија је та која даје савршенство свим Тајнама. И смисао постојања и живота. Евахристија је Тајинство које држи све законе и пророке. Кроз Евхаристију се све што Бог створи освећује. Да нема Ње све би Тајне биле само лепи, узвишени, чаробни али непричасни призори. Творевина се, са свим њеним својствима, у предложеним даровима узноси Духом преко Логоса Христа Оцу. А Отац Духом освећује Дарове и претвара у Тело и Крв Синовљеву, по свима и за све. Тиме се и време, историја, хронологија и календари освећују. Не освећује календар нас. Црква Духом освећује календар. И не чува нас календар но ми треба да чувамо себе од календра. Јер календар зависи од Цркве а не Црква од календара. Црква је и место и време спасења. Спасење које не зависи од календара. Но од синергије вере и благодати.
    Свет живи у доба једног Дана. Свет је у Дану у ком се служи последња Вечера. Сво време света је подређено служењу Вечере и служењу Вечери. Када би сви Хришћани пазили на себе чезнувши за Трпезом и Оним који даје и који се даје са Трпезе, не би гледали ни дане ни месеце ни године. Но би гледали да уђу у Евхаристију у свечаном оделу, колико се може. И било би нам најважније да се нађемо међ мудрим Девојкама. Онима што у рукама држаше уље, не календаре. Јер не знаше ни часа ни дана ни године када ће Женик Цар доћи. Али љубав, чежњу и дозивање сачуваше.

    • 1
      entry
    • 1
      comment
    • 666
      views

    Recent Entries

    Слушајући и посматрајући нашу свакодневну друштвену, политичку и моралну стварност, увек се сетим Светог владике Николаја и његове ,,Небеске литургије“. Док гледам државне представнике како се са десном руком на Библији заклињу на оданост народу и држави, црквене великодостојнике у скупим аутомобилима, брачне парове како уместо деце шетају кућне љубимце, старе родитеље избачене на улицу, у глави ми одзвањају оне речи ,,Нису Срби као што су били, на зло су се свако изменили...“

    Заиста смо се променили. Нема у нама ни мудрости Стефана Немање, ни Милутинове силе, ни величине цара Душана, ни врлина кнеза Лазара, а нема у нама ни просвећености Светога Саве ни трага савета патријарха Павла да будемо добри људи јер нас Бог гледа. Загосподарило је среброљубље, погордили смо се, постали развратни, отпали од вере и дошли до очајања. Протерали смо Бога и довели ђавола. Живимо у свету где је време новац, а Бог профит, у природи где влада један апсолутни закон, а то је закон за самоодржавањем чијом философијом људи правдају своју монстроузну жељу за богатством. У нама никаквог људског осећања, ни љубави, ни правде ни поноса ни пожртвовања ни пријатељства, осећамо само закон за самоодржавањем и самозадовољством. Ми све купујемо и продајемо и живот претварамо у мењачницу, правимо од свега трговину попут људи у храму Јерусалимском на које се Христос завитлао бичем. Ми смо људи двадесет првог века, имамо најбоља технолошка достигнућа, једним кликом миша можемо мењати свет, господаримо земљом, настојимо да управљамо и небом, децу рађамо када су им звезде налоњене, физички смо савршени, самосвесни, задовољни знањем и интелигенцијом. Владамо светом, а не можемо владати у својој кући, над својом децом, над собом. Знамо све, а не знамо ништа, имамо све а немамо ништа, правимо земаљске законе а погазили смо небеске, причамо о толеранцији а дижемо оружје, хоћемо демократију а кажњавамо људе због другачијег мишљења, тражимо љубав а дајемо мржњу, причамо о моралу а ширимо блуд, желимо правду а чинимо криво, величамо човека а распињемно Бога. Данас имамо младе који не поштују старије, богаташе којји су оставили милост, јаке који ломе нејаче, суседе и браћу који се на суд предају, свештенике који не верују нити живе по светињи, калуђере који не посте нити клече у молитвама, омладину која се поштењу и моралу смије, народ које не мари ни за недељу ни за празнике ни за цркву. Дижемо задужбине а немамо веру, цркве градимо да нас виде људи, да покажемо себе, градимо највеће светиње када нам је вера најтања, правимо цркве а Богу се не молимо. Причамо о Јеванђељу а не живимо по њему, српски домови не миришу на тамјан већ на брендиране освеживаче ваздуха, на српски образ је пала тама, издајемо и продајемо оно за шта се крв вековима проливала. Сви смо људи а мало ко човек, имамо човечији изглед а животињске нагоне, усавршили смо тело а изгубили душу. Како каже Свети Јован Златоусти ,, Како можеш знати да имаш људску душу када се риташ као магарац, злопамтиш као камила, једеш као медвед, грабљив си као вук, крадеш као лисица, лукав си као змија, бестидан као пас.“ Осуђујемо људе због њихових поступака, а сами доприносимо и стварамо зло у свету, осуђујемо Бога што нам не услиши молитве а не поштујемо Његове заповести и не верујемо да осуђујући друге осуђујемо себе. Некада смо ишли на запад да бисмо били просвећени, а данас запад нама долази са намером да упали светло у нашим тамницама. И пале га. Скоро да је западно и светско светло осветлило наше цркве, школе и домове. Хулимо на Бога, убијамо децу, предајемо се моди, заборављамо традицију, немамо више стида, погазили смо светињу, продали векове, своје светитеље увредили. Светосавски небески народ је дотакао дно. Обезвредили смо Десет Божијих заповести, направили пародију од Оченаша, Две највеће заповести свели на једну: љуби себе. Поставили смо свуда стражаре, чуваре и видео надзоре, само да очувамо наше имање и богатство, а душу оставили да је кидају ветрови овог света и ђаволи онога света. Осигурали смо станове, куће, аутомобиле чак и животе, душу смо пустили да живи и лута без Пута, Истине и Живота. Градимо бране - бојимо се поплава, чувамо семена – бојимо се суше, штедимо новац – бојимо се сиромаштва, не пружамо љубав – бојимо се да нећемо бити вољени, закључавамо врата и прозоре – бојимо се лопова...данас се свега бојимо осим Бога. Заборавили смо да то све од Њега долази. Одбацили смо Бога а ограничили се на човека, Бога прогласили мртвим а човека ставили у средиште, поуздали смо се у човека који је слаб, варљив, колебљив, пролазан и пропадљив. Руше се велелепне светске грађевине, топи се ледени океан, у пустињи падају снегови, пропадају куће, мора пресушују, помрачује се Сунце, харају болести...страдамо и телесно и духовно, а човек не може наћи никакво логично и научно објашњење, само стоји и гледа пропаст човечанства. Питамо компјутере, тражимо решења, копамо земљу, летимо на небо, молимо пријатеље, а не сећамо се Бога ни свога греха. Све тумачимо климатским променама, феноменима, чудима природе, заборављајући да је сва наша несрећа последица нашег греха и пада. Најзад, у очајању дижемо руку на родитеље, на децу, на кумове, на пријатеље, на себе, на Бога. Наши светитељи плачу због нас, они скрушено клече пред Богом, не могу Га погледати, стиде се због нас. Свети Сава се данас стиди пред Богом због греха свога народа. Он се стиди, а ми се не стидимо.

    Док родитељи злостављају децу, деца родитеље терају од куће, браћа и кумови једни за друге не хају, свештеници праве у цркви трговину, царује безакоње, множимо грехове, губимо врлине, на гробу плаче слика/икона нашег доброг старца и духовног оца Тадеја. Чини ми се да ми и даље спавамо, тонемо у безнађе, не хајемо за његове сузе нити за Светога Саву који на кољенима клечи и вапи ,,Доста, Боже, поштеди остатак...“

  19. Има ли те, земљо проклета?

    Докле жмуриш, кукавицо?

    Кости ће нам земља избацити, и ни тада мира нећемо имати..

    Развлаче те, исмевају, куде, а ти, ћутиш...

    Мислиш..биће боље...само још ово...

    Не, неће, никад неће! Док год ти децу убијају, па још и споменике пале, и мртва им деца сметају!

    Србијо! Шта ли си постала? И зашто?!

    Због јудиних 30 сребрењака?

    Докле ћеш окретати главу од несрећесвог народа?

    Кукавице, сама решавај проблем у својој кући...кукавице...

    Мајко, када си нам постала такав непријатељ?

    Поштовани министри...цењени, сви ви који сте на власти...

    Да ли вас је иста мајка родила, да разлике нема међу вама?

    Прете са свих страна... И докле више?!

    Ма, не треба они нама да прете, ми смо шака јада, ми и не постојимо...нама децу убијају...

    И у недра се можемо бусати, још само када претке помињемо... Јер нас више и нема...

    Из очаја овог, само се Богу могу изјадати, јер ипак је све ово допуштено...

    Ал највише ме једно брине...

    Хоће ли нас се свети Сава постидети?

  20. гледам слику неке идеје изопачене,

    гледам муку деце мале и одбачене,

    гледам људе који све дубље љубе среброљубље,

    гледам а желим да не видим, ћутим а вриснуо бих,

    видим , поносна и уздигнута чела како откидају делове наших тела,

    да се срби не братиме, да се затре у пламену ватре наше име, дато са висине,

    не осећа се више мирис тамјана,не тражи се помоћ Светих Козме и Дамјана

    не ускличемо с љубављу Сави Светом, не клечимо пред иконом лепом,

    гледам,а желим да не видим,ћутим а вриснуо бих,

    не види се ништа у магли јер се још није разданило,

    црни мрак прекрио оно што нас пред Господом бранило,

    црни бездан помрачио душе наше и прислонио нож свој на гуше наше,

    од лажних пророка узимамо лекове, не збирамо породицу већ грехове,

    зло нас заспипа својом војском и својим корпусима,

    годишње цела Србија нестане абортусима,

    гледам,а желим да не видим,чутим а вриснуо бих.....

    не поносимо се више Лазаром Светим и књегињом Милицом,

    не пишемо више ћирилицом, већ одлазимо од себе нашом кривицом,

    ко учи децу нашу да злобоју да роботима робују, .... да горки укус привидне слободе пробају

    пући ће планета од срама , изаћи ће истина на светлост дана,

    распаметиће се они што су се ножа латили и они што нас са свима заратили,

    Зашто су мајке синове у смрт слале,Зашто су их живе оплакале,

    Зашто су људи напуштали силом своја дворишта и огњишта......

    чу се доле јаук,јецај и пламен који гори око кућа и салаша,

    чу се доле метак снајпера и калаша,и кућа се сруши ко домина,

    српкинња стара деветнаест година,везана у кревету у месецу девету,

    виче и плаче ''помогни ми тата'' а ето туђинца на врата што му нарав дрска,удари је и рече ''скидај се курво српска'' ...

    детиња глава провирује,јер свак би се породио да га неко три сата силује...туђинци тек отидоше по мраку,а то јадно дете те ноћи умре у стомаку.....

    гледам ,а желим да не видим,ћутим а вриснуо бих....

    не,нећу се бојати зла, јер ме чува Господ и зрачи у души мојој као сунце,

    кад угледам лице на икони Пресвете Богородице, озари ме Сила са висина, и Анђела Чувара замах крила....

    не бојим се ових самозваних, угојених,обманутих врећа смећа, јер је славољубље њихова највећа срећа,

    не бојим се злих гласина да ће ме савладати, не бојим се, јер ће ме Господ оправдати,

    не бојим се смрти јер ме не можете убити,Господ ће ме васкрснути и Он ће ми судити,

    Они дигоше ограде ,шарене заставе,а ми запустисмо гробове и спомене прастаре,

    они чупају нам крстове са црквених купола, а ми одричемо се славе и црвенога слова,

    О Боже Свети Ти који управљаш приликама, заустави ово лудило да нас не би погубило и сатрло...

    О Боже Свемоћни ми јадни и грешни смо зависни од твоје помоћи, пробиј ове зле кордоне,пошаљи легионе

    да нас дигну у сред борбе да душа наша од греха и немоћи не клоне,нек се склоне, сви непријатељи,

    научи нас Боже Благи смиреношћу да одолимо свирепошћу, да победимо у тешке дане и да нам сване зора плава попут мора,

    да видимо то небо иза свих гора где влада љубав ,вечна,истинита и чиста, да се не постидимо пред Лицем Нашег Господа Исуса Христа.....

    гледам, и желим да видим, више не ћутим него гласно и јасно певам из свег гласа, јер чекам Господа Христа нашега јединог од смрти Спаса ....

    Никола Тришић

    • 6
      entries
    • 4
      comments
    • 5924
      views

    Recent Entries

    Ријалити

    Ако хоћеш да сазнаш какви смо као друштво, гледај ријалитије. Сваки ће ти рећи исто. Не окрећи главу на простаклук и примитивизам, ослушни шта кажу. Сваки ће ти рећи истину. Знам, истина боли. Знам, то не сме и не може да буде истина. Знам, знам, не прихваташ је. Ни ја је не прихватам, али мораш се сложити да истину баш боли брига да ли је ја прихватам или ти. Како једном у својој беседи рече Владика Николај: "Истина је и у гробу жива, и у оковима слободна, и у тамници светла, и у блату чиста”. Незадовољни, паметни, увек угрожени и увек са неком глупом реченицом, покушавамо да задивимо свет. Ријалити је у ствари, један свет у малом, окружен камерама. Замисли своју породицу, друштво, своју школу, факултет или посао, да сто дана буду снимани. Човек се у почетку уздржава, није свој, понаша се друштвено, али то није он. Затим, спонтано, навикне се на камере и бива оно што јесте. Први, трећи, пети. Падају маске. Оговарања, омаловажавања, исмевања, паметовања, напијања, пребијања, туче, свађе. Сви постају исто на толико различитих начина.

    Бити добар је кључ успеха. Или само тако треба да изгледаш? Какав сам у очима света такав сам заиста? Е па ниси. Видиш, кад останеш сам, ослушни срце. Ако у опште то можеш да учиниш? Кваран ум, затупљен, свакодневницу више не уме да слуша и да буде свој. Ако дозволиш да те прегази свакодневица људи, који себе ни не познају, никад нећеш чути оно што срце има да ти каже. Бићеш привидно срећан, са лажним осмехом у лажним ситуацијама, све док и сам не постанеш привид. Бићеш убеђен да си на правом путу и да ништа није битно, него срећа сада и одмах. Уосталом томе нас уче медији, средине у којој живимо, готово цела људска популација препуштена на милост и немилост глупости.

    Није глуп онај ко не зна, већ онај ко се претвара да зна. Мораш да схватиш да је у реду бити незадовољан, уздржавати се и напорно радити. До правих ствари се теже долази. Кад ово прихватиш све ће ићи лакше и једноставније. Осами се. Преиспитај себе и види ко си заиста. Кад престанеш да критикујеш друштво, да кривца видиш у маси изгубљених људи, бићеш слободан. Најлакше је разумети друге, пробај да разумеш себе. Отвори врата своје душе и закорачи у непознато. Ни не слутиш шта тамо можеш да нађеш. Како једном неки мудри човек рече, не знаш шта хоћеш, али знаш шта нећеш. Почни да негујеш своју посебност. Буди пример. Када покренеш лавину, ријалити који се живот зове, биће боље место.

    „Истина ће нас ослободити“. Време је да и ми ослободимо њу.