Добро дошли на Живе Речи Утехе

 Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

Преузмите нашу Андроид апликацију

Преузмите нашу апликацију за iPhone

Blogs

Our community blogs

  1. Једна од најзанимљивијих појава у нашем интелектуалном животу, захваљујући преводиоцу Драгану Мраовићу, свакако је млади италијански филозоф, Дијего Фузаро. Његова колумна у Печату, бр 478, од 7. јула 2017., стр. 30-31, из много разлога заслужује да се препише и прочита. Ако се и не слажете са становиштем аутора, његово суверено поигравање са Русоовим читањем Робинзона као конституивног мита модерне, оставиће вас замишљеним.

    Робинзон Крусо је слика савременог субјекта. Ми смо сви, у суштини, попут њега. Ослобођен сваког метафизичког и теолошког основа, данашњи homo claussimus не може ни одлучивати, нити одредити било шта у оквиру социјалног пејзажа у коме се чини да је једини слободни субјект, по божанском праву, тржиште, а човек се своди на хетеродиригованог пиона процеса производње, промета и потрошње. Он је архетипски модел Крусоа _ великог мита који прати тржишну савременост - сувереног појединца који успоставља однос са другима само да ојача и обликује  свој стечени егоизам који је натурализовала модерна песимистичка антропологија. У данашњој робинзонској цивилизацији генерализованог аутизма, дарвиновска селекција руши комунитарну солидарност и, уз то, намећу се без мере приватизација и либерализација које непрестано генеришу све срамније разлике у богатству. Робинзон је, у перспективи, савремени начин преживљавања субјективности унутар металног кавеза.

    СПАСЕЊЕ ОСВОЈЕНО ЕКСПЛОАТАЦИЈОМ: Човек је роб протестантске секуларизоване етике у капиталистичком духу: свако спасава само себе, у егзодусу из социјалне димензије, као места неаутентичности. Он никада не доводи у питање начин производње и дистрибуције, он не подрива постојећу геометрију садашњости. Робинзон мења набоље свој живот и окреће у своју корист и на штету сиромашношног дежурног Петка, контрадикције система које би било бесмислено покушати променити или чак срушити. Ради свога индивидуалног спасења и своје среће, довољно је да се цинично искористе прилике које омогућавају израбљивање других и одговарајуће валоризовање себе.

    Ако то није могуће у својој земљи, неопходно је, као Робинзон, запловити морем и тражити другде своју срећу, у складу са нежељеним саветом који се данас све више даје новим генерацијама, том "трећем свету" у коме је посао несигуран и у коме су млади обични мигранти. Зато смо данас сви ми Робинзони. На историјском хоризонту глобализма лишеног суверенитета доминира модел принудног уклањања било какве могуће везе са колективним историјским субјектима почев од народа до класа, од нација до држава. Једино призната и допуштена субјективност је појединац усамљен  као Робинзон Крусо, недруштвено друштвен и високо конкурентан, почев од афирмисаног бизнисмена до навалентног стартапера (нов образац бизнисмена коме није битно предузеће већ профит, брзина итд. па непрестано отвара нова предузећа и затвара стара - прим. преводиоца).

    ИНСТРУМЕНТИ УПРАВЉАЊА: Ако се баци поглед неусловљен хегемонијском потком, веза која повезује кризу и тероризам јача је него што може да изгледа на први мах. То је, у оба случаја, спољашњи кохерентни израз парадигме vivre dangereusment (Живети опасно - прим. преводиоца) коју је уочио Фуко као шифру неолибералног система. За разликовање кризе и тероризма користе се одреднице међусобно повезане неизвесношћу на послу, несигурношћу и ризиком. Њихов заједнички именитељ су дестабилизација, угроженост и поништење нормалне ситуације.

    Тачније, тероризам се појављује као политичка страна ванредног стања у коме је криза економски рејтинг. У оба случаја, регуларност и извесност, сигурност и редовно стање су суспендовани и замењениструктурно нестабилним и несигурним стањем, уз непредвиђене преокрете и неочекиване ефекте. Резултат је буквално ненастањив услов, усмерен на стратегију глобализоване напетости.

    Постојање постаје чисто преживљавање увек у опасности. Планирање постојања као основе за стабилан и консолидован живот пуног облика у садашњости и будуће перспективе је укинуто и замењено нови стањем "бити још једва" о чему говори Андерс у своме делу Човек је застарео. Криза је економски тероризам владајућих кругова, баш као што је тероризам криза политичке егзистенцијалне стабилности. Сваки од два пола преокреће се дијалектички у онај други: криза је тероризам, а тероризам је криза.

    Оба израза, у својој двојној вези, представљени су као кохерентни изрази "друштва ризика" (Урлих Бек). У оба случаја, генерални страх због несигурности најближе будућности се исказује као ефикасан инструмент владавине која чини још крхкијим и нестабилнијим слугу на раду на одређено време, и наводи га да прихвати, да би преживео, оно што јасно подрива његово већ неповољно стање.

    Из ове перспективе види се како страх све више постаје метод владавине који чини поданике послушнима и покорнима, а самим тим и лакшим за дисциплиновање и управљање на начин који доводи у питање и саму демократску структуру. У том смислу, очигледна је аналогија између кризе као терористичке владавине и тероризма као перманентне кризе. Уопштено говорећи, парадигма владавине кризом као методом владавине намеће се у геополитичком облику кроз концептуални облик тероризма.

     

    фузаро.jpg

  2. .....
    ...испали из неких безначајних прича навалили су да се уселе БАШ у МОЈУ бајку....#$*&&#()=#$ ...једино што је утешно је то што сам НАПОКОН схватила да од човечуљка никада Човек, а од грдане никада Принцеза, не могу испасти... научила сам ја од моје деце веома важну истину и примењујем је у данима када нахрупе злотвори - како год да се прича развија, сваког тренутка можеш да кажеш ЧИЧА МИЧА И ГОТОВА ПРИЧА и једноставно елиминишеш негативце, без да се савијаш и вириш испод кревета...ипак сам ја аутор своје бајке, а они су само фигуре које могу да померам а могу и да их избацим из приче и једноставно гурнем у поглавље "потпуно безвредни и безначајни ликови - не губити време".

  3. blog-0743217001426695705.jpg

    Ovom prilikom ponavljam, uz neke modifikacije, repliku uvaženom članu "Pouka" Marku Radakoviću iz jedne prepiske sa ovih blogova, smatrajući da ona može da stoji kao tema po sebi; i to tema od ogromne važnosti za zdrav život kako pojedinaca tako i zajednice.

    Nije ovde ni bitan kontekst bloga sa kojeg ovu repliku izdvajam; bitna je naslovna tema "NEOSUĐIVANJE" o kojoj nikada nije dovoljno govoriti, niti ju je moguće iscrpeti, jer je po svojoj prirodi ona u Jevanđelju posebno podcrtana od strane samog Gospoda i zagonetno uvijena u Njegovo obećanje svima da: ...ko ne sudi neće mu se suditi! I ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN!? Nije li to razlog za šokantno preumljenje, korenitu promenu u praktičnom odnosu sa ljudima?! Promenu u kojoj više nećemo meriti tuđe grehe i biti gadljivi na ljude ..ne zbog ne znam kakvih disciplinarnih treninga već zato što će nas to, po obećanju Besmertnago Oca Nebesnago kanidovati za Njegove prijatelje i uvesti nas, posle ovog smešno kratkog života u besmrtni život sa Njim kao sa Svojim Bogom, roditeljem i najviše ..."svojim prijateljem"!

     

    Valja samo spomenuti kao inicijalno mesto da je u izvornom blogu princip neosuđivanja, usled zaista nesagledivih slojevitosti Crkvenog i jevanđelskog života, lako i opravdano od sagovornika prepoznat kao mogućnost da se o ovoj životnoj platformi govori možda iz defanzive pred životnim nedaćama, straha, kukavičluka ili sličnih nižih pobuda - i istinski, te primedbe su na mestu!? Previše je život nesmestiv ni u jedan ljudski šablon pa se njegovi slojevi na ovaj ili onaj način kad-tad projave u izvornoj formi onakve kave u meni jesu ...a ne kakve ih sada lično vidim! Zato primedba ima mesta; ali moja namera jeste samo ta da sa jednog aspekta, koji je mene dojmio i protresao, dodirnem ovaj složeni unutrašnji problem; a ako postoje slaba, bolesna i loša mesta u celoj priči - ponizno i najiskrenije molim konzilijum Svetogorskih monaha da me molitveno pomenu u smislu zdravlja, mira ...

     

    Dakle na primedbu uvaženog Gospodina Marka odgovor je bio:

    "Smirenje" nije nedelanje i letargija!? To lako može biti samo nečija lična percepcija uslovljena mnogim teškim trenutcima u ovom okruženju - gde su norme i mere prilično ispreturane u glavama ljudi. Smirenje i neosuđivanje su mučne i izuzetne unutrašnje akcije (ravne pomeranju planine) a ne zombirana, apatična ili letargična stanja ...što, ponavljam, zavisi od lične percepcije i doživljaja navedenog ako stvar posmatramo crno - belo.

    Tražimo rešenje za obamrlost? Mislimo da je pozivanje na neosuđivanje izraz straha i kukavičluka ...a malo ko da obrati pažnju da je Gospod baš smiravanje i neosuđivanje podigao na stepen iznad svih tajni ... naprosto - ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN! Ko ne sudi ..NEĆE MU SE SUDITI! Pa to kaže On ...Sudija!? Eno, lepo piše u Jevanđelju a istorija Crkve bruji o tome. I baš to je predlog za dinamično i aktivno poboljšanje svega onoga što je lako uočljivo kod ljudi u narodu, među sveštenstvom ...u Crkvi uopšte. Možda zvuči kukavički ... a Gospod neosuđivanje stavlja iznad svega za Spasenje?! Kako to?

    Veliki životni paradoks!? Agnus Dei! Jagnje Božije satrlo užasnog zločinca koji diše mržnjom na sve stvoreno! Čudo i tajna golema! Koja je to ofanziva Jagnjeta protiv zla: nem pred klanje; isceljuje uvo vojniku koji Ga brutalno hapsi; svom sudiji ne odgovara ništa ..samo ga nemo gleda i voli. Na Krstu i za tog sudiju i za sve kaže: "Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade". Božije jagnje.

     

    Valja malo zaviriti i u samu tu pojavu i reč "osuđivanje". Šta je ono u dubinama bića i srca ljudskog? Zašto Gospod stavlja tako visoko "neosuđivanje" u pogledu spasenja, pri čemu naravno ne treba smesti sa uma i dela ljubavi i svega onog drugog o čemu govore i Apostoli i Oci ...i naravno time svakodnevno živeti! Osuđivanje je koren palog bića; srž same smrti! Uzimanje sa drveta POZNANJA (greh) skupo košta ljudski rod i svakog od nas ponaosob. "Bićete kao bogovi" obećava čovekoubica ako ga poslušamo. I kad to učinimo ...srce se otruje smrću; otruje se nečime za šta misli da je "znanje" - i iz tog umišljenog znanja (slomljenog ogledala) gleda na ljude oko sebe stvarajući predstave o njima kroz prizmu sopstvene bolesti ...sopstvenih uobrazilja znanja! Čim gledamo nekog ...mi ga iz bolesnog stanja, po automatizmu iz te pseudo-prirode, sudimo, prosuđujemo, merimo! To je nesvesna automatska radnja i samo sa Hristom i u Hristu ona postaje prepoznata kao nešto loše! Bez Hrista, ona je temelj ličnosti; njen neodvojivi deo i nesvesni pokretač svega lošeg koje se obično ne pokaže takvim u početku. Mi smo u korenu bića pseudo-sudije; lažni advokati i umišljeni tužioci. Sav taj "pravni spektar" iznjedri u podsvesti, u svakodnevnici svakog od nas, trač, ogovaranje, svrstavanje u razne tabore, opredeljivanje za ovo ili ono ma kako banalno bilo ili zvučalo. Sve postane smrtna vizura koju je Gospod odbacio rekavši Petru: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko"!

    Zadržimo se ovde za trenutak! Strašno jevanđelsko mesto; tektonski potresno, uznemirujuće.. ali i otvara oči. Šta se ovde desilo?! Elem, Gospod je mnogo puta bio iskušavan na razne načine: od samog glavnog đavola tri puta, od fariseja ne zna se koliko puta (sa onim pitanjima da bi ga okrivili) ali i ovde je bio iskušan od samog učenika. Da, Petar nesvesno iskušava Gospoda (uslovno rečeno) da ne posluša Oca i ne ode u smrt na Krstu pa ga s toga Gospod tako strašno ukoreva. (" И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај! неће то бити од тебе. А он обрнувши рече Петру: иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско."- Matej 16/22; 23)

    Petar to, kao čovek, nije mogao da zna; reagova je impulsivno, afektivno, sentimentalno; svima nama deluje opravdano ...ali iz ugla Gospoda i Eshatona odvratno nisko i podmuklo - pa ga Spasitelj, svih nas radi, stavlja u istu ravan sa demonima. On kaže bukvalno da je naša priroda, bez Njega u njoj, samo jedna od demonskih legiona... manje ili više zla: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko".  Jednačina u kojoj je satansko i ljudsko bez Hrista jedno isto! Ne postoji srednja vrednost; ne postoji stanje "samo čovek" jer: "Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа." (Матеј 12; 30)  Postoji samo čovek kroz Bogočoveka i pali čovek... dakle bitije bez Bogočoveka. Ta "nepostojeća sredina" je proces "rasipanja" jer i sama ta reč to i znači.

    "Rasipanje" iz ljudskog ugla podrazumeva vremenski proces sve tamnijeg sivila; kao što i pokajanje podrazumeva vremensko delanje, trud, napor, suze ...dakle proces ličnosnog sazrevanja tj. osvećenja i prosvećenja Hristom...kroz Crkvu i liturgijske vrednosti Retko šta u ovoj istorijskoj spontanosti, osim vanrednih Božijih i svetačkih intervencija, biva preko noći, tj. odmah i sad; retko šta da tek tako pada s Neba. Sve (i grehovno truljenje i pokajanje) je u procesima ...i svi mi se krećemo unutar toga. Ko ne pliva kao losos kroz rečnu stihiju uzvodno ka svom izvoru (uz mnogo napora), onog trenutka kad stane voda ga nosi u morske dubine. Nema sredine. 

    Naša priroda je duševno i mentalno bolesna u samom korenu. Mi imamo izokrenutu sliku o realnosti koju doživljavamo kroz ličnu vizuru (subjektivizam) u kojoj dominiraju razbijene emocije. One su odraz smrtnosti, trulog duhovnog raspada  i duboke patnje. One skrivaju bol i egzistencijalni strah jer pomračeni ne vidimo izlaz iz ove doline plača ...pa nam se celo biće, ako Hrista nemamo ispred sebe, kreće unutar ovozemaljskih psiholoških modela ...od najcrnjih do manje crnih ..jer bez Njega sve je smrt i tama. Te emocije su jadni pokušaj opstanka bez Boga. Pokušaj koji samo troši snagu i životne sokove da bi konačno na kraju pokazao pravo lice i svu svoju ništavnost u smrti. Bez Bogočovekovog sažaljivog silaska u našu prirodu; bez jednostranog opraštanja greha i poklona Života (Njega samog kroz Crkvu i Evharistiju) neizdrživi smrad ludila bio bi naša realnost kroz eone... i sve bi bio vrisak. Ovako bar tornjevi Crkava unose u realni život smislenost verovali ljudi Hrista ili ne.

    Sve ljudsko, dakle, je truležno i smrtno! Emocije, sentimenti; sve je bez Hrista oskvrnjeno i bolesno! Petar je samo na kratko bio advokat u nekoj svojoj dubini - ali mu Gospod reče ono što istorija ljudskog roda sluša već vekovima! Svemu čisto ljudskom je rekao jednom zauvek: "Bez mene ne možete ništa činiti!" Da, bez Hrista priroda srca je smrtna, truležna, pognjurena u raspad; bez Njega srce je izvor zabluda i svake samoobmane a ljudske reči, koje se rađaju u srcu, postanu izvor nesporazuma u komunikaciji do apsolutnog udaljavanja jednih od drugih. Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Vavilonski sindrom ...cena greha.

    Ne bi Tvorac, kao najdublji i jedino merodavni dijagnostičar i lekar uzalud i tek tako rekao: "NE OSUĐUJTE I NEĆETE BITI OSUĐENI" ..ukazujući nam na taj način posredno gde je izvor svake bolesti!?

     

    Mnogi nesrećnici, usled naslaga mistike i pogrešnih tumačenja, gde se sve svodi samo na kazne, na istjezavanja na mitarstvima, misle da su odmaštanim slikama u glavi stekli neka saznanja ... i od prevelikog straha povukoše se u sebe! Nesposobni da pojme Boga Ljubavi, koju i sami nemaju sa bližnjima jer greh ubija ljubav, projektuju maštom nesvesno sebe i svoje atribute sa izvrnutim ličnim predstavama i sumnjivim ushićenjima na Boga. Počeli su odavno da prestrogo prosuđuju i sebe i druge; da očajavaju i podaju se malodušnosti jer od "strogih sebe" ne vide Boga. SUDE SAMI SEBI i što treba i što ne treba; od banalnih sitnica naprave sopstvenu traumu dok su obično slepi pred ozbiljnim sagrešenjima kakvi su ogovaranje, trač, gnev, laži... No to je "kob" naše bogolike prirode koju verom vezujemo za realnost jer u tu prirodu je utisnuto ono Božije: "Neka ti bude kako si verovao" ... i misle ljudi On ...Gospod (Život) ih čini takvima okamenjenima za normalan i autentičan liturgijski život "slobode". Poltronišemo tako sami sebi misleći da se molimo a u stvari čisto animiranje; gledamo sebe sopstvenim očima misleći da je to i stav Života sa Ikonostasa! Sudimo o svojim stanjima; zadovoljavamo se ili se lažno preziremo zbog nekih pomisli koje i nisu naše ...i uporno mislimo to je i gledište Neba o nama! A Hristos je prosto "Ljubav kojom voli čovek" (+Dimitrije Bogdanović)! Ništa preko toga, ništa ispod toga! Vrtimo se u vrzinom kolu komplikovanih psiholoških urvina kojima je izvor u SUDU (prosuđivanju, osuđivanju) o Bogu, o ljudima, o sebi. Mnoštvo lažnih slika i predstava koje se čine opravdanima! Otrežnjenje dođe obično kasno kada već stvarna priroda, kao pretis lonac, počne da buntuje i ropće (tu sam ja prvak sveta) protiv sopstvenih zabluda ... a pri tom ih i dalje ne vide kao grešku svog uverenja već kao volju Neba!

    Ljudi traže rešenje za nagomilane zbunjenosti u sebi; za haotična stanja izašla iz premeravanja životnih modela koja se itekako razlikuju od čoveka do čoveka!? Pa eto, Gospod nam ih je dao: "Ne osuđujte i nećete biti osuđeni"! Treba ljudima reći da se opuste; da imaju poverenja u Čoveka sa Ikonostasa! Ne traži On nikakve forme da bi se voleo sa čovekom kao roditelj sa detetom! Čim neko ide unatraške iz Crkve od celivajuće ikone do izlaza ...odmah ga pitajte da li i on od svog deteta kod kuće traži da ide unatraške? Videćete koliko je SUD tog čoveka o samom sebi zablokirao racionalno mišljenje te osobe! Zato je neosuđivanje ODGOVOR ZA SVE. U osuđivanju, koje je samo projava korena ogrehovljenog bića, leži izvor mržnje na ljude, psihološka podložnost mahinacijama, izvor svađa, netrpeljivosti, sujete ...naročito ovog poslednjeg jer "neka Istina povredjuje moj sud o samom sebi"!

     

    Najzad, da nije sve ovo izraz kukavičluka ili lenjosti, potvrđuje i Gospod koji savetuje da se povratimo i budemo kao deca, naravno ne ponašanjem nego karakterom! Zašto? Gospod koji je sav dinamika i stvaralaštvo ne kaže ovo tek tako kao predlog apatije ...već On predlaže snažnu akciju i delanje! Deca još nemaju greh; ne znaju za njega pa i ne znaju za osuđivanje. Oni ne sude nikome; samo se smeškaju! Pa čak kada i naprave neku nepodopštinu svojstvenu ili sablažnjivu nama odraslima - na njih se greh ne lepi; ne može im naškoditi jer ne znaju za osuđivanje. A Gospod baš takve hoće u svom Carstvu!? Zato je za "neosuđivanje" potrebna nenormalna hrabrost jer se ustaje protiv zla u sebi ...ne defanzivno već ofanzivom jagnjeta protiv izvrnutih gledišta u sebi koja nisu čovekova! Nužno se srećete tada sa tim zlom u srcu; jezivo je, nepodnošljivo bez Hrista ...i samo u Njemu, Crkvi, je jedina snaga i energija da se koliko toliko u NEOSUĐIVANJU istrajava ...sa posrtanjem, padovima, bauljanjem ... i sl. Taj rat traje doživotno...a ljudi misle kukavičluk, apatija!? Iz ljudske perspektive Jagnjetova ofanziva nije logična; ali čovek je bolesno biće u korenu i svoju logiku može da okači ..o klin! Neosuđivanje je upravo sve suprotno - akcija, dinamika, bolna radnja! To nije defanziva ...već prvi front rata u ovom i ovakvom svetu - koji je suštinski samo grehovni privid! Stvarni svet, tu skriven od prljavih očiju i srca, je Hristova realnost u koju nam valja ući kroz Hrista ...kroz Jegnje Božije koji je jedini ulaz u to Carstvo! Nema drugih vrata! Samo jedna iskrena ispovest; jedno pričešćivanje već nam iznutra pokazuje u kolikoj smo "do malopre" samoobmani živeli tu ...u realnom svetu - a čiji je to realni svet ako ne Hristov! 

    (posvećeno mojoj ženi, sinu, majci, sestrama, potomstvu ... pomjanite ih)

  4. Сат је откуцао тренутак који је читава нација ишчекивала. На националној телевизији појављује се лик водитељке Оље, новинара провјереног квалитета, која изјављује да дебата два предсједничка кандидата управо почиње. Правила дебате су једноставна - водитељка ће, као модератор, поставити питање или затражити мишљење кандидата о одређеној теми и сваки ће од њих говорити стриктно о постављеном питању. Свакакве непотребне и превелике дигресије су забрањене, као и прекидање супарника. У супротном, прекршиоцу ће бити одузета ријеч искључењем микрофона. Камера се удаљава од њеног лица и приказује дугачки сто на чијим крајевима сједе кандидати, иначе пријатељи из дјетињства, Слободан и Стефан, док је у средини водитељка са руком на дугмадима за контролу микрофона. "Господо, ви сте кандидати за вођу наше земље. Али имајте на уму ово - у овој соби, за овим столом, ја сам апсолутни диктатор. Кршење правила које обезбјеђују квалитетну и јасну дебату не толеришем ни секунде.", рече Оља војнички озбиљно. Кандидати, као два дјечака које је мајка изгрдила јер су се испрљали у блату играјући се, тихо су потврдно климнули главама. Били су више пута Ољини гости. Знали су колико она озбиљно схвата своју емисију, а жељели су што више гласова освојити наступом, но морали су сачекати још пар минута да се заврше уводне монтаже којима се представљају кандидати.

    Први је кренуо Слободанов уводник. "Кандидат је Либералне странке као човјек са дугогодишњим искуством у јавном животу, бројним академским достигнућима, пар књига у којима излаже своја политичка и филозофска виђења и јавно признатом постојаношћу и дослиједношћу у политици. Представља свјеже лице које је изњедрила либерална и грађанска опција, након уједињења у једну политичку странку. Својом упорношћу и харизмом успјео је саградити подршку унутар странке и скинути са њеног врха стару гарду која је безуспјешно годинама лутала у потрази за новим начином да дођу на власт. Слободанова критика својих "политичких отаца и мајки" како и даље живе у старим данима славе, када су били у првим редовима борбе против диктатора и његових апаратчика, те како због тога не могу да увиде ни да схвате нове друштвене токове ударила је у саму срж њиховог бирачког тијела. Успјео је у свом првом циљу - смјена генерација је дошла. Створена је нова опција која је старим идејама удахнула свјеж дух и пријеко потребну снагу. На предизборним скуповима одзвањале су највише двије ријечи - слобода и правда. Кратак инсерт са посљедњег митинга приказује га како узаврелој маси говори:"Нашој земљи диктирају са стране шта смије а шта не смије. Нашу земљу комшије покушавају понизити користећи тренутне и краткотрајне предности које имају, само да би што више својих оваца превели на своју страну. Нашу земљу гуше ухљеби, хохштаплери, лезиљебовићи и паразити само како би убирали плате за свој нерад. Нашу земљу сатиру велики и моћни који могу платити да им се снизе порези или дају неки посебни уступци. Нашу земљу даве тако што даве њен народ, не дајући му да дише, да ради, да се лијечи, да се образује. Нашу земљу дијеле и мрцваре они који само вичу "ми против њих". А све то само да би остали још пар годиница на власти не би ли узели још који динар, док народу просипају шупљоглаве приче о свом наводном родољубљу. Газе слободу, газе правду, само да би себи трпали у џеп!". Уз наочиглед мало напора, читава либерална страна се сјатила око оваквих ријечи. Гледали су како недостојни долазе на највише положаје, добијају највеће почасти, док они који су радили и трудили се за свој хљеб и свој статус труну или у непознаници или у немаштини. Некад чак и у оба стања. Жељели су промјене, жељели су да скину такве са власти и са својих леђа. Жељели су да се људи поштују и награђују по ономе што заслужују. Жељели су слободу и правду.".

    Накратко, камера се враћа у студио гдје уживо хвата тренутак када Стефан преврће очима на Слободанов уводник. "А добро, мора се мало драматургије увести.", узврати Слободан, не знајући да је све ухваћено и пренијето на телевизији. Стефанов уводник поче одмах након тога. "Кандидат је Народне странке. Човјек из народа, за народ. Служио је обавезни војни рок док је још постојао, а потом је и добровољно служио у Војсци. Упоредо је завршавао своје студије права и временом је дошао до официрских вода, до мајорског чина. Пар година након пада диктатора напустио је војни позив и уљкучио се у политички живот јер није могао гледати стално понижавање државе и народа којима је са поносом читавога живота служио. Домаћи људи, умни и паметни интелектуалци продали су своју земљу, уништили је, унизили и поклонили се страном диктату. Нису били спремни ни за одбрану сопственог народа одмах преко границе, а усуђивали су се носити патриотска одијела са времена на вријеме. Предали су обичног човјека на милост израбљивачима, скрећући поглед када су понижавани, отпуштани и одбацивани без ичега за живот. "Све је то за ваше добро, али ви то не знате!", стално су говорили бројни буржујчићи који ван центра главнога града нису изашли на дуже од пар сати. Држава, народ, традиција, образ, ништа им то није значило. Због тога је земља данас посрнула, због тога је нико не поштује. Због њих и таквих више немамо ни војску достојну тог имена. Све је срушено, све је распродато, а народ сиромашан, понижен и исмијаван. Све се то мора исправити. Све се то може исправити. На таквом јаком осјећају националног јединства, народњаци су зајахали и изњедрили Стефана, строгог, спартански васпитаног бившег официра који је повео широк талас обичног народа који је највише испаштао током великих промјена, као и велики дио градске интелигенције која је жељела доста промјена у политици зарад повратка националног престижа. Слабе и неодлучне политике морају престати. Вријеме је да ова земља покаже како има кичму у здравом, јаком и уједињеном народу и да се бори за себе.".

    Два кандидата су се гледала благо се смијешећи. Знају се читавог живота и знају колико су слике у уводницима претјеране. Али разлике у идејама нису нимало преувеличане. Оља одмах потом отвори прву рунду:"Добро... Видно је да полазите од изузетно различитих ставова по неким основним питањима. Почнимо прво од смјене Диктатора, јер тај тренутак је некако битан мотив за ваше политичке ангажмане. Слободане, како ви гледате на тај догађај?".

    "Као на нужно зло, Оља. Демократске снаге су читаву деценију водиле легалну и парламентарну и надасве демократску борбу против његовог режима. Увукао нас је у непотребне и унапријед изгубљене и лоше промишљене ратове, гушио је основне људске слободе у самој земљи и контролисао је агенције које су крале, шпијунирале и убијале његове противнике. Да не спомињем како нас је успјео довести на међународном плану у статус изопштеника и одметника од читавог нормалног свијета, како је под његовом владом дошло до свеопштих санкција које су осакатиле читаву државу и како је народ живио у потпуној биједи и несигурности. И поврх свега, када је коначно изгубио изборе, након што је навукао пола свијета да нас поштено избомбардује, није хтјео да сиђе са власти јер је знао да ће одмах отићи пред суд. Био је спреман ићи против воље народа за којег се клео да штити. У таквој ситуацији, он је једноставно морао пасти."

    Стефан се одмах надовеза на њега:"То што сте назвали "легалном и надасве демократском" борбом против њега је проста лаж. Како можете то тврдити, када је читав тај ангажман плаћала држава која нас је на крају бјесомучно напала, само јер јој се тако могло? Како можете уопште да говорите о било каквом легитимитету када сте својом вољом допустили да будете оруђа и оружја друге државе, стране силе, унутар своје сопствене? Разумијем у потпуности борбу за слободу, људска права и сву ту папазјанију, али не разумијем како су вође Ваше странке имале образа да воде ову земљу након што су вршљали по њој у име и за рачун друге државе. И послије се чуде што су их многи називали издајницима и страним плаћеницима?".

    "Ах, враћамо се на старе етикете? Пазите, могу сада играти к'о киша око Крагујевца гледе овога, али да будем искрен. Па шта ако јесу? Не кажем да јесу издајници, у том смислу да су их плаћали странци. Само да Вас питам - па шта ако и јесу примали те паре? Тај новац су користили за борбу против човјека који је угњетавао сопствени народ и слао га у бесмислене ратове које је сам помогао да букну. Убијао је невине људе само јер су били против њега, прислушкивао је све и свакога, држао је читаву земљу биједном, изолованом и у сталном стању узбуне. Да ли је зло узети новац од странаца како би се срушио диктатор који уништава сопствену земљу? Или, боље да преформулишем - да ли је то веће зло? Наравно да није. Интереси наше земље и интереси стране силе су се поклопили у том сценарију. Зато је смијешно да људе који су се борили за напредак називају издајницима управо они људи који су је уништавали. То је много већа издаја."

    "Све сводите на пуки интерес и хладну рачуницу. Гдје је ту поштовање сопствене земље, ко год њом владао? Гдје је ту стајање уз своју нацију и свој народ без обзира на околности? Гдје је ту национални понос и поштовање своје нације? Нема их. Ви нисте вјеровали, а ни сада са новом гарнитуром не вјерујете, да обичан човјек може сам промијенити своју земљу, без ичије помоћи и вршљања против националних интереса. Ви не вјерујете у основно поштовање своје земље нити у неке више принципе, него све сводите на просту рачуницу. Без обзира на диктатуру која је владала, сигурност и част државе је и даље постојала. Без обзира ко њом влада, ова земља је наша и њене проблемо рјешавамо ми, а не неко преко океана."

    Слободан се накратко убаци:"Хоћете рећи да такво дјеловање није прихватљиво само из принципа, без обзира на грозоте које је Диктатор радио?"

    "Да. Такво дјеловање је требало бити аутентично, легитимно."

    "Па зар није легитимно борити се против репресије сопственог народа?"

    "Јесте, легитимним средствима и легитимним новцем који није дошао од страних влада и страних обавјештајних служби."

    "Али Диктатор није уопште користио легитимна средства у тој борби. Чак штавише, оно што је његова власт радила било је милион пута горе него што је то радила демократска опозиција."

    "Ах, тај утилитаризам. Схватите да туђе зло не оправдава сопствено зло. Ако се нећемо придржавати неких општих принципа у земљи, свеједно је ко је на власти. Ионако то неће ваљати. Но добро, очигледно је да о овоме можемо у недоглед. Ви, либерали, оправдавате себе тиме да сте чинили мање зло. Нама, зло је зло, а служба и вјерност држави, народу и нацији је неприкосновена. Оно што се можемо сложити јесте да је до промјена морало доћи. Само није то требало вршити револуцијом, јер нисте више могли чекати да се попнете у фотеље које сте годинама мјеркали. Погледајте само шта је дошлог након тог преврата."

    Слободан се убаци:"Па, како саме чињенице показују, вратили смо се у ред нормалних држава у свијету, поправили смо економију, реформисали институције колико смо реформисали, напредовали смо све више у скоро свим пољима..."

    "Па како је онда народ разочаран у те Реформе?", упита Оља.

    "Прво зависи на шта мислите када питате у шта је народ разочаран. Ако мислите на успостављање мира, смјену диткатуре, економски развој, то нам нико не спори. Али ако говорите о очекивањима грађана након преврата... Нажалост нисмо постигли ни пола онога што се очекивало. Због ситничавог политиканства и паразитирања на државној каси, приватизовано је и што је требало и што није требало приватизовати, углавном на начин који није био исправан. Све је то истина, али за утјеху бољег од тога није било у понуди. Многе структуре су се оприале, а и данас се опиру, разним промјенама јер не желе да остану без моћи, заштите или сигурности. Многи злочинци су и даље у структурама власти и док год они имају моћи да утичу на ствари, тај отпор ће постојати и успоравати било какав напредак који пријети њиховој сигурности."

    Оља се окрену Стефану у знак да може дати реплику:"И тако умјесто корумпираних комуњара добили смо корумпиране либерале. Комуњаре су држале народ сиромашним, а либерали су га онда оставили на улици без пребијене паре. Хајде, можемо рећи да је напредак остварен у свим пољима од свргавања Диктатора, али тај напредак је мали, у неким секторима безначајан или непостојећи. Земља је подвргнута страном диктату, проглашени смо за најгоре злочинце након нациста, допустили смо да нам дио територије отцијепе, да нам смање и унизе војску као да сама није способна да обавља своје дужности... А о економском неразвитку да и не говорим. Толико народа је остало без посла јер власт није обезбиједила основну социјалну сигурност, нити се трудила да сачува радна мјеста, јер је ММФ тако диктирао. И онда као шлаг на торту, кренула је фамозна "политика регионалног помирења" која је била само испразни его пројекат предсједника. Извињавао се за све, и што јесмо и што нисмо урадили, док су и њега  и нас сви пљували без обзира на та извињења. И искрено, није ни чудо јер то извињавање није ни било искрено ( додуше нема ту шта да се ико извињава ), јер је Љепотан само желио да уђе у историјске књиге као Велики помиритељ. Месија! А резултат свега тога? Национално понижење, отцјепљење дијела територије, погоршање односа са комшијама..."

    "Стефане, ако ћемо искрено... Покрајина се отцијепила још док је Диктатор био на власти. Због њега су нас бомбардовали, због њега су стране војске ушле у Покрајину и због њега је демократска власт била у позицији у којој је била. Но, да Вас питам баш гледе Покрајине... Зашто се буните за њено отцијепљење?"

    "Због пар ситних, али заиста ситних и небитних ствари... Ту је САМО историјска колијевка нашег народа и наше државе. Ту је САМО највеће наше духовоно и културно наслијеђе. То је САМО земља која је била наша одвајкада. Ту је САМО избјегло и поубијано море наших. И за крај, њено отцјепљење је било САМО силеџијско иживљавање великих сила над малом државом."

    "Па могуће је да историјска колијевка постоји чак и ако је ту нека друга држава. Ето, Русија је зачета у Кијеву, па опет нема проблема што се Кијевљани уопште не сматрају данас Русима. Исто важи и за духовно и културно наслијеђе, за које морам додати да је неопходно да га сам његов народ одржава. Док је нас, биће и наше културе и духовности и историје. Ту територија не игра неку пресудну или значајну улогу, колико год дуго она била под било чијом влашћу. Злочине додуше не негирам, али подсјећам Вас да су злочини чињени и са наше стране. То није црно-бијела слика гдје су се Покрајинци из чиста мира иживљавали над нашима. Вијекови историјске мржње су ту у питању, а све је експлодирало када је Диктатор почео и Покрајинце да угњетава. Они то нису гледали попут нас, као просту диктатуру једног човјека, него као угњетавање једног народа од стране другог. То заборављате за Покрајину, али то савршено памтите и истичете ( сасвим праведно и оправдано ) за сецесију нашег народа у Лијепој Кроасанији и у Међедистану. Како можемо очекивати да нас други поштују и буду коректни према нама, када ми сами нисмо коректни према другима? И још сами себе лажемо како смо невини, или мање криви или исто криви као остали. То исто насилно отцијепљење територије које вама толико смета код Покрајине сте исто покушавали радити и у Кроасанији и у Међедистану на потпуно исти начин, а онда се позивате на принципе поштења."

    "Све то апсолутно стоји. Али пазите, ако је наш народ угњетаван у тим земљама, ми имамо дужност да га заштитимо и помогнемо му како можемо. У једној смо успјели изборити се за колику-толику независност, док у другој нисмо. Жалосно је и што су Покрајинци угњетавани, али то не оправдава нимало ни акције великих сила ни држање либерала у свему томе. Не можете говорити да смо ми радили исто што су нашима радили преко границе. Пријећено им је да постану грађани другог реда, да се њихова воља не поштује, да се асимилују у туђе нације. У Покрајини је била другачија прича. Поркајинци су угњетавани не из етничких или националних побуда Диктатора, него из његове хладне рачунице да је боље да навади један народ на други како би остао на власти. Био је комуњарски политичар моћи, док сте у Кроасанији и Међедистану имали на власти људе који су као суштину својих идеологија имали национално уништење нашег народа. Невјероватно је да сте слијепи на ту чињеницу."

    Оља се убаци одмах након Стефана:"Господо, скрећемо већ са основне теме. Питање су реформе."

    Слободан настави:"Да, опростите. Природа је оваквих дискусија да одлутају на неку педесету стазу. Елем, реформе нису испуниле очекивања, али су поставиле земљу на прави пут. Сада је питање само да нови људи, који су у току са савременим свијетом, исправе грешке старих и наставе њихово дјело. Економски требамо растеретити привреднике прије свега. Без прихода које они стварају, не можемо финансирати државне услуге. Морамо рационализовати јавну управу и отпустити неоптребне и нестручне кадрове. Морамо више сарађивати са комшијама. И на крају морамо ријешити питање Покрајине у догледно вријеме."

    Стефан дода:"Реформе не да нису испуниле очекивања, него нису испуниле ни основне функције које су требале остварити. Економски трпимо штету јер повлашћујемо странце док гушимо домаће. За јавну управу се слажем, но то је много компликованије питање од просте пропаганде коју просипате са тим отпуштањем ухљеба. Као да се то може тек тако урадити. Будимо реални... ти људи одмах прелете у владајућу странку која их се потом не жели одрећи јер... глас је глас. Ту је потребна стабилна и дугорочна политика која ће након пар деценија очистити систем и #блато, како то Слободанове лутке воле да твитују. Комшије морају испунити пар услова и престати са својим провокацијама и подапињањима. Тек онда можемо причати као партнери. Поготово то важи за Међедистан гдје наш први услов мора бити поштовање слободе нашег народа. Ако наставе са оваквим гурањима ка унитаризму, отцијепљење постаје све реалнија опција. И наравно морамо бранити наш суверенитет у Покрајини."

    Оља се убаци прије него се потеже поновна историјска анализа Покрајине:"Добро, хајде онда да поставим веома једноставно питање. Да ли подржавате признање Покрајине као независне државе? И зашто да, зашто не? Укратко, без дигресија стотинама година уназад до инвазије Кебаба, молим... Стефане?".

    "Апсолутно против, из већ наведених разлога. То је наше, увијек било и остаће."

    "Да, подржавам признање Покрајине. Након спроведеног референдума о измјени Устава, наравно, који би био у суштини референдум о признању Покрајине. Погледајмо то са прагматичне стране. Да лиимамо реалне шансе да је вратимо под наш пуни суверенитет? Немамо. Нашег народа доље скоро више и да нема. Једино што можемо извући из свега јесте да будемо покровитељи и заштитници нашег народа доље, као што смо у Међедистану и у Ђетићији, специјалан статус за све наше светиње и културне споменике и аутономију за наше. Размјена територија такође не звучи лоше у неким тренуцима, али то је већ питање конкретних околности."

    Стефан се наслони на сто рукама и уз дубок уздах поче:"Пазите, разумљиво је све то са практичне стране. Али, Покрајинци неће ништа од тога дати. Ако и пристану дати, све ће опструирати док год могу... јер им се може. Наивно је тек тако дати им понуду за признање без неких гаранција да ћемо добити што ми желимо. Али опет осврнимо се и на неке принципе. Покрајина је нелегално и нелегитимно прогласила независност, под страном окупацијом. Да ли желимо легитимизовати такву праксу? Наравно да не желимо. И опет, поврх свега тога, то је наше, да не понављам сад опет све оне разлоге. Сви их ионако знају."

    "Али, Стефане, искрено да Вас питам... Да ли желите Покрајинце да утичу на структуру власти у нашој земљи? Да ли заиста желите да у Скупштину улазе представници људи који не желе да буду дио ове државе и који ће увијек радити да дестабилизују државу зарад својих интереса? Они ће то моћи. То већ раде на југу, у Ајварској републици. Они одлучују ко ће водити државу. Да ли заиста желите такву ситуацију код нас, поготово са нашим политичким системом који ће увијек моћи тако да искористе зарад интереса који су често противни нашим националним? Нико то не жели. Шта ће нам? Нека иду, само нека испуне неке услове. А док их не испуне, пружимо им пакао на сваком кораку гдје можемо."

    Оља упита:"А да ли би се евентуално признање могло одразити на Међедистан?". 

    Слободан одговори:"Итекако. Тиме бисмо добили одријешене руке и слободније маневрисање у свему томе. Сецесија одједном би постала реалнија опасност и то и могло допринијети смиривању страсти код Међедистанаца. Увидјели би да морају ублажити и промијенити свој приступ како им се држава не би распала. Имали бисмо донекле јачу позицију, као народ, у свему томе."

    Стефан се сложи:"Да, уколико би дошло до признања, могли бисмо се преоријентисати на наше национално питање у Међедистану. Ако не бисмо могли извући сецесију и припајање, могли бисмо макар осигурати слободу унутар Међедистана и опирање унитаризацији управо због свега што Слободан рече. Али, то уједно значи и дестабилизацију региона, па је питање да ли је то у овом тренутку пожељно, јер ратна опасност увијек постоји. А то нам најмање треба."

    Оља закључи:"Значи ако послушамо либерале за Покрајину, можда ријешимо национално питање у Међедистану. Али ако послушамо народњаке, можда се одржимо у Покрајини, али не добијемо земље преко границе. Па ово је прави парадокс!"

    Стефан се убаци:"Да, али не мора бити. Можемо тражити пун суверенитет на оба поља."

    Слободан подругљиво примјети:"Опет дупли аршини. То није баш... принципијелно."

    Стефан узврати:"Принцип је наш национални интерес, који уједно значи јаку и поштовану државу, повратак наших територија и нашег народа. Нема ту дуплих аршина."

    Слободан:"Има. Политика "ми изнад свих" је просто приступ силе. Узми шта можеш док можеш, само да теби буде боље. Друге ко хебе. Ми смо себи најбитнији! А онда када неко са нама тако поступа, вичемо како је то највећа неправда икад. Иронично."

    "То се може исто рећи и за вас. Најважнији је напредак државе, али у реду је ако тој држави отму земљу, ако јој други диктирају шта да ради, ако не води рачуна о свом народу. То није напредак. Иронично."

    Оља се усправи у столици како би дала сигнал да је вријеме за нову тему:"Доообро, сљедеће на реду је, природно, спољња политика. Ту имамо три сегмента - односи са комшијама, улазак у ЕУ и улазак у НАТО. Хајде прво укратко, који су ваши ставови и зашто?"

    Слободан поче:"Са комшијама морамо више да сарађујемо и да не бацамо националистичке приче иако то неки од њих стално раде. Морамо имати на уму да од тога немамо ништа и да нам је прије свега у интересу да нешто постигнемо, а не да се препуцавамо метафоричким националним... палијама само ради прављења циркуса. Улазак у ЕУ нам је свакако потребан и пожељан, јер добијамо приступ јединственом тржишту гдје можемо искористити наше могућности много боље. Поред тога, постоје многи европски помоћни фондови који су свакако добродошли, а слобода кретања и слобода рада су велика прилика за наше раднике и послодавце. Са друге стране, не смијемо мислити да благостање долази само по себи. ЕУ је само оквир унутар којег нам се нуде многе могућности, а не готово рјешење. Улазак у НАТО... у неком тренутку, зашто да не? Мада не видим неку претјерану корист нити штету од уласка и од неуласка."

    Стефан диже руке у ваздух:"Па, изгледа да се овдје не слажемо баш. Комшијама морамо ставити до знања да нисмо само ми неке црне овце на овом брдовитом полуострву. И даље стоји много отворених питања оо ратних злочина који се стављају само нама на терет. Морамо инсистирати на истини. И они су чинили злочине и наше жртве заслужују правду. Морају проћи кроз друштвену катарзу да није било добрих и лоших током ратова, већ да је свако свкаога убијао, сразмјерно војној моћи коју је ко посједовао. И друго, понављам, да не допуштамо понижавање наше земље сао како би њихови налицкани манекени освајали пар политичких поена код својих оваца који се буде пјевајући бојне пјесме. Како они нама, тако ми њима, одмах, јасно и гласно. Ако им попуштамо или их игноришемо, само ће се више окуражити. ЕУ нам није неопходна, јер нуди више штете него користи. Да, трговина је добра, али и овако имамо доста трговине са земљама ЕУ. Али чим уђемо у тај систем, потпашћемо под контролу институција ЕУ, банке ЕУ, судова ЕУ, а све њих контролише Њемачка којој је у интересу само да извози у сиромашније земље. Субвенционишу своје компаније, а нама ће забранити да подржавамо своје предузетнике. Увешће нам бројне забране, контроле и стандарде на које нећемо бити спремни, тежиће да нас монетарно контролишу и поробе као што је то случај са Шпанијом, Италијом и прије свега Грчком. И ту примарни циљ ЕУ бирократа неће бити шта је најбоље за нашу земљу. Боље слободни и мало сиромашнији, него привидно богатији и поробљени. А НАТО.. ни под разно. Ем су нас напали, ем су нам отели дио територије, ем би нас то удаљило од Русије сасвим. Неутралност и сарадња са свима је најбоља опција. А да не спомињем како би чланство у НАТО алијанси нас натјерало да усклађујемо нашу опрему са њиховим стандардима, што ће нас коштати енормно и то без потребе, јер наша војска уз довољно модернизације може задовољавајуће обављати своју функцију."

    "Па, нажалост вријеме је истекло за први дио дебате.", рече Оља:"Било је заиста освјежавајуће слушати овакву расправу, са јасним аргументима без било каквог политиканства. Нажалост, ниједан од вас неће добити изборе, већ ће то бити неки урбани просвјетитељ који је превише напредан и просвијетљен за убоги плебс којег из своје милости жели да одвуче у Европу како би му показао свјетлост на крају тунела, или неки буздован који воли арлаукати о својем патриотизму, или нека трећа врста малоумника.". Слободан и Стефан само слегнуше раменима и испарише као да их није ни било. Дрека аларма пробуди Ољу из сна и врати у стварност. У подне модерира предсједничку дебату, само што умјесто Слободана и Стефана гостује пар уобичајених кловнова. Лупила се шаком о чело и уздахнула:"Ај, Боже...".

  5. Када су Господа ученици упитали зашто нису они могли да истерају злог духа који је посео младића он им је одговорио: овај се РОД изгони само постом и молитвом. 
    Ако узмемо у обзир да је РОД на грчком каже ГЕН, онда нам се отварају нови видици.
    Пошто ми можемо да созерцавамо у оној мери у којој познајемо материјални свет најновија научна открића умногоме омогућавају упознавање Бога и нас самих као божанских бића која су по лику Божијем створена. Најновија достигнућа на пољу генетике бацају једну нову светлост на изглед Божанског бића коју боготражитељи у ранијим временима нису имали.Свети оци су приметили да наше мисли имају своју вољу и да када човек реши да ради на себи и на својим мислима у њему почиње да се води борба и да се мисли које он не жели да мисли једноставно намећу. Покушавајући да објасне одакле долазе мисли које се намећу супротно њиховој вољи дошли су до закљушка да духови зла налазе у поднебесју и да они живе око нас и подмећу нам зле мисли да би нас спречили да се спасимо. До те идеје су дошли из приче да су сотона и његови анђели свезани на небу и да су бачени на земљу. Тако да су извели закључак да су пали анђели ту око нас и да нам они подмећу зле мисли покушавајући да окупирају нашу пажњу и тако нас спрече да је посветимо Богу. Али најновија научна достигнућа из генетике говоре да су разни хормони и једињења које производе наше ћелије одговорни за то како ћемо да се осећамо и доживљавамо свет око себе. Гени у нашим ћелијама су одговорни за производњу хормона туге, среће, задовољства, мржње,страха итд.Тужан човек неће имати исте мисли као срећан и смирен нема исте мисли као онај који живи у страху, њихове ће и реакције бити различите. Откривени су гени који одређују и утичу на наше понашање па чак и на колективно понашање. Из предања знамо да се духови труде да утичу на наче понашање тако што нам убацују свакакве помисли наводећи нас на дела. Сада када видимо да гени утичу на наше понашање преко хормона, видимо да гени и духови раде исту ствар. Св. Оци будући да нису имали представу како функционише наше тело и ћелије нису имали на основу чега да схвате да су духови део нас самих: А будући да су уочили њихов утицај на нас преко мисли дошли су до погрешног закључка да духови живе ту око нас и да нам у ум подмећу своје мисли и идеје.
    У нама живе и духови добра и духови зла, мудар чувек води рачуна којим ће мислима да посвети пажњу на основу којих ће да дела. гени не могу да утичу на наће понашање ако не успеју да освоје нашу пажњу, а то исто важи и за духове. Наука је утврдила да гени могу да се мењају и да су најчешће промене на горе. да по генерацији има преко сто лоших мутација на геному. мало је оних који чувају своје гене од зла и труде се да у њима живе духови добра. Какво ћемо гене оставити деци ми овакви какви смо?

  6. Уподоби се, душо моја, Пресветом детету, Дјеви Марији. Пружи своје детиње ручице родитељима својим што те од Бога измолише и Богу те на службу предају. Светковина до Храма у коме Бог обитава нек иде, а ти испред тебе гледај како мрак што би хтео пут до Јерусалима да скрије запаљеним свећама гоне девице - чисте и невине помисли - изнад којих и испред  којих  као Дух над водама, као Дах пролећни  светковину предводи Животворни.

    Буди и  ти, душо моја, украшена као Дјева, царким благољепним одећама и украсима, слушај како ти певају из близине Божије ка теби послати анђели, ти Умови бестелесни, да, невидљиво, и они послуже и дају снагу твоме Јоакиму и твојој Ани да те дигну на први степеник Храма.

    Тада буди хитра и брза, нек те носе радосно звуци псалтира, органа, кимвала и гусала, нека уз петнаест степеника узиђеш на крилима сатканим од петнаест псалмова, које небеским гласовима поју Серафими и Херувими.

    Нек и тебе  велики првосвештеник Захарија, обузет Духом, узевши те за руку, радостан душом, уведе иза друге завесе - у Светињу над Светињама!

    И ту пребивај, храни се молитвом, анђеоском руком принесеном, а када у дом уз Храм из Светиње накратко иступиш, учи се рукодељу и Светоме Писму,  учи да предеш лан и вуну  и свилу да шијеш, да имаш Онога који се у теби буде родио у, сав од врха до дна изаткан, хитон, кад одрасте,  да обучеш.

    А у Светињи, и даље од анђела слатку храну примајући, у молчанију, неисказане тајне целим бићем примај. И као Дјева-дете држи се строгог поретка: од раног јутра, па до девет сати стој у молитви, од девет сати до три бави се рукодељем или изучавањем Писма, а од три сата послеподне опет отпочни да се молиш док ти се не јави анђео, из чије руке  има да се навикнеш примати храну.

    Јер и теби, душо моја, предстоји да како растеш, да у теби расту и дарови Светога Духа, да и ти можеш послужити Тајни која нам у сусрет иде. Јер твоја је, душо моја, Светиња над Светињама, пречиста утроба - срце чисто у којој се тек има зачети Божје Дете-Господ наш Исус Христос и од све ове претходне припреме зависи да ли ће се у теби, моја душо, као у пећини витлејемској, Он и родити, узрасти, да могу - као дух-душа.тело - као небоземни Павле, некад једног дана ускликнути. "А живим - не више ја, него живи у мени Христос!" (Из посланице св. апостола Павла Галатима 2,20) 

     

    П.С.

    Инспирисано Житијима Светих за 21. новембар 

    Ваведење Пресвете Богородице 

    Преподобног Јустина Ћелијског,

     молитвама  Светог Јефрема Сирина

    и следећом поуком:

     "Свети Максим Исповедник пише:"Слово Божије, које је једном засвагда рођено по телу, вољно се увек духовно рађа из човекољубља у онима који то желе. Он постаје одојче у онима који врше врлине. Он се открива по мери у којој може  да га смести у себе онај ко га прима." Верујући духовно заузима место Богородице и приноси себе да би се у његовом бићу родио и уобличио Христос. Рађање и раст Христа унутар њега јесте његово сопствено рађање и раст (уп. Гал. 4;19). Стога личност Богородице у православном предању представља најсавршенији узор духовног усхођења ка Богу". (Георгије Манзаридис"Православни духовни живот")

    • 1
      entry
    • 0
      comments
    • 319
      views

    Recent Entries

    Stalno po medijima, pa i po ovom forumu srecem tu pricu da mi koji podrzavamo Trampa zapravo mrzimo. Mrzimo muslimane, mrzimo crnce, mrzimo meksikance sve ih mrzimo zato podrzavamo Trampa. Medjutim da li je to istina? Zasto takva tvrdnja tako lako prolazi? Jeste tacno je da pojedine organizacije koje stvarno mrze druge nacije i rase podrzvaju Trampa, ali da li je fer nas asocirati sa njima zato sto delimo misljenje po nekom pitanju? I na kraju da li je Tramp rekao da ce uraditi nesto sto ce na neki nacin ugroziti bilo koga bilo koje nacionalnosti? 

    Hajdemo da krenemo od meksikanaca i Trampa. Sve je krenulo sa zidom. U republikanskim debatama Trump je promovisao ideju zida zbog problema koje mekscki ilelgalni imigranti prave u americi. Ovaj put necu da ulazim u to koliko je taj ideja zida dobra, ulazicu samo u to koliko su te tvrdnje tacne. Vi ste americki radnik nize klase, kako amerikanci kazu "blue collar worker". Radite za jako nisku platu, jer ne posedujete nekih vestina ni znanja da bi ste radili za veci novac. Rodjeni ste tu gde jeste, tu vam je sva porodica. Medjutim vi imate problem, iz meksika dolazi hrpa doseljenika koji pretrcavaju granicu i spremni su da rade isti posao kao i vi za manji novac. Vi ste naravno ljuti. Potraznja za poslovima u kojoj vi ucestvujete se vestacki povecava. Vasa plata opada, ili posao cak i gubite. Da li stanje tog coveka moze da se nazove mrznjom prema meksikacima sam ozato sto su meksikanci? Drugu stvar koju primecuju americki gradjani posebno na jugu su bande. Najvece bande u americi su Crnacke i latino-americke. Sa obzirom da je amerika znacajnije bogata od meksika i od drugih altino americkih zemalja, kriminalci su motivisani da prelaze granicu da bi se kriminalom bavili u americi, jer je bogatije i vece trziste. To rezultuje u mnogim sukobima izmedju clanova bandi u kojima stradaju i obicni amerikanci. Urusava kulture, urusava kvalitet zivota i ekonomiju. Dakle, da li je to sto tim ljudima koji podrzavaju trampa smetaju te stvari zapravo - mrznja? 
    Ja ne bih rekao. Dosta ljudi (pa i na ovom forumu a posebno u americi) tvrdi da oni jednostavno mrze meksikance. Nije da im smetaju negativni efekti ilegalnih migracija, da osecaju tegobe zbog istih, vec ih prosto mrze. Tramp nigde nije erkao da zeli da stopira migracije iz meksika totalno, niti da zeli da protera sve hispanose, niti bil osta slicno. Jednostavno zeli da umanji kolicinu ilegalnih migranata koji konstatno pretrcavaju granicu. Kao i sve drugo migraciej mogu biti pozitivne i negativne. Iz meksika mogu doalziti kvalitetni i nekvalitetni ljudi. Ako neko dolazi ilegalno, verovatno zato sto je nekvalitetan mora tako. Da ima sta da ponudi, mogao bi komforno da dodje legalno kao radnik, preduzetnik ili bilo sta slicno.

    Crnci i Trump. Tramp zapravo nikada nije izjavio nista lose za crnce. Cela fama oko crnaca i trampa je pocela sa opozicijom za pokret BLM. Taj pokret ni mnogi crnci ne vole i pokret je produzena ruka demokrata. Pokret black lifes matter siri popularnu naraciju kako su policajci i ustanove u americi debelo okrenute protiv crnaca. Kako policajci ubijaju crnce samo zato jer su crnci. Kako su crnci gradjani nize klase i reda samo zato jer su crnci. Iako se takve stvari desavju, jer u svakom drustvu ima rasista, daleko od toga da je to neka rasprostranjena stvar. Jednostavno crnci cine 12 % popualciej amerike a cine oko 40-50 % nasilnih zlocina. Samim tim sasvim je logicno da u sukobima policije i crnaca imamo znacajan procenat onih gde neko izvuce deblji kraj. Ceo pokret je nastao na slucaju gde je crnac koji je pre toga opljackao prodavnicu pokusao da otme policajcu pistolj i pritom bio upucan. Naravno kompletni dokazi mogu da se vide na internetu, daj je to bio slucaj i da je policajac ispravno postupio, medjutim slucaj Majka Brauna se i dalje uzima kao primer policijske brutalnosti prema crncima.  Pokret ima gomilu suludih zahteva koji se mogu detaljno procitati na sledecem linku: http://time.com/4433679/black-lives-matter-platform-demands/. Neki od njih ukljucuju da svi crnci imaju pravo na skolovanje finasirano iz budzeta (da dobro ste me culi, svi bez ikakvog prijemnog ispita) i da svi crnci zasluzuju  da im se plati steta koju su im naneli amerikanci. Kada uzmemo u obzir da je nekih 1 % ljudii u americi uopste posedovalo robove, idiotski je uopste imati ideju da potomci ostalih 99 % trebaju da ti placaju nesto sa cim veze nisu imali. 

    Trump i zene. Ok, ovo je mozda najslabiji slucaj. Ne postoji apsolutno nista sto svedoci da tramp mrzi zene. Imao je par sukoba sa pojedinim politickim aktivistikinjama u kojima je razmenio par grubih reci na licnom nivou,ali izmedju "izvredjao sam odredjenu zenu" i "mrzim zene" veliki je skok zaista. Ne znam sta da kazem o tome, jer nikad nije izjavio nista sto bi uopste sugerisalo da mrzi zene. JEdna od kljucnih tacaka politike je to da uvede garantovani placeni roditeljski odmor za sve majke posle porodjanja. 

    Eto ukratko o trampu i mrznji. 

  7. Aleksandar Ciganović
    Latest Entry

    Svuda okolo je magla..

    U sredini ja i moja dva oka koja su izgubila svoju ulogu!

    Kao da je predamnom prepreka duboka koju treba preskociti..

     

    Ona preti da me uvuce u sebe, 

    da uzme zivot moj!

    Ne zeli da dodjem po tebe i postanem tvoj!

     

    Al misao na tebe vodi moje srce, i ja se probijam sve vise i vise..

    Po osecaju idem i srce mi lupa dok drvece se njise!

     

    Iz daleka cujem meni poznat glas i misli mi lete...Valjda ce nam doci spas!

     

    Razredjuje se konacno ova magla gusta,

    A mene napusta strah!

    Te biserne oci njene dale su mi dobar znak!

  8. Kako je moguće, tvorče zemnih sunaca i mesečina,
    rođače Peruna i gromovnik Ilije,
    koji si išao od ljudskog nesna do nesna,
    svetleći dok se formula sazvežđa ne sračuna,
    dok se ne zabeleži tek rođena pesma,
    kako je moguće da i tebe tama skrije!
     
    Zar je i tebe koji si krao oganj vasiona,
    koji si osvetljavao po bespuću lađe,
    punio bljeskom koncertne dvorane,
    gnjurao ruke u matice ozona,
    morala sudbina drugih ljudi da snađe!
     
    Ti koji si u svakome kraj nas plamu,
    svakoj žarulji, munje obasjanju,
    zar nisi mogao pomrčini uteći?
    Zar i ti,koji si oko nas razgorio tamu,
    morade u nju leći?
     
    Zašto te ne sahranismo u sante polarne,
    gde su noći svetle i bele,
    pa bi, kad ti zrak mesečine i sunca
    biljurni kovčeg darne,
    munje se oko njega razletele!
     
    Pa bi i mrtav ležao u sjaju,
    povezan s nama u svakome časku,
    i prateći svetlosne oluje
    i mrtav prisustvovao sunčevu rođaju
    i mesečevom za gore zalasku!
     
     
     
  9. Novac nije nista,

    Moc nije nista.

    Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni.

    Lepota nije nista,

    Video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti.

    Ni zdravlje nije sve;

    Svako je zdrav ko se tako oseca;

    Bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje.
    Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao,

    Ona su mu donosila zadovoljstvo

  10. PredragVId
    Latest Entry

    Тропрст

     

    Скупите палац,

    кажипрст

    и средњи прст

    у тропрст

    у име спокојства

    Светога Тројства.

     

    Мали и домали прст

    привите уз шаку

    и тако начините

    молитву сваку.

     

    Тако иштите молбе

    за нас грешне Србе

    збораше мудра глава

    наш Свети Сава.

  11. Slava Bogu služi se na dobro narodu, Nebeski Car svakome na dar, po volji, po 
    želji, po meri iz izvora ljubavi. A tako je lako skrenuti pogled na greške iz 
    neznanja, iz okruženja, nekad su upadljive kao i one u posmatraču skrivene pa 
    ipak milost je veca od grešnosti. Bože me oprosti malodušnosti.

    Raste stado na obodu tora, neko uđe bliže samo kad mora. Jedna za drugom lete
    mudrosti podeljene, nepromenjene, neprilagođene. Gde stojiš tako razumeš, eho
    pouke menja. Kao na plaži razgolićeni, za sve zainteresovani, opušteni toliko
    da zaboravi se da ovo mesto drugačije mora biti od sveta koji istinu raspinje
    u kome Reč postaje igra. Kako je samo sveto dvorište ovo da i neuk neofit ide
    laganim korakom u stidu i strahu ipak ljubavlju blagosloven a onaj drugi koji
    odavno je tu, on pere ruke od krvi nevine, popušta pred željom većine.

    Ko je taj što primerom vodi, brzo i jasno tamo gde Bog zapovedi? Ima li nekog
    čistijih koraka, ne samo umiven do lakata? Čija pravila poštuješ, kome sličiš
    tako politici korektan, toleratan, elokventan? Jel ti lepo kad kritikuješ ili
    osuđuješ? Prevrnuti su stolovi takvih menjača, ugađača, ova crkva nije pećina
    hajdučka nego nevesta Hristova. Ili je ovo njen veo koji treba još ubeliti.

  12. Nevena Milošević
    Latest Entry

    Previše lično shvatam ovo nedostajanje tebe. I kao i sve drugo što shvatamo lično, boli nas, proganja, muči, ne da nam da spavamo, ne da nam da živimo! Ove rečenice, tako glatko prolaze ispod mojih prstiju. Tragovi ovih slova ostaće još dugo na tastaturi, nego... Moram ti reći. Srazmerno tome koliko mi je lepo sa tobom, bez tebe mi je užasno! Ma, odavno ne brojim dane. Znam samo da ima više onih koji treba da prođu od onih koji su prošli. Znam, tuga. Danas nisam jaka. I oprosti, verovatno ću ovako besna reći mnogo toga što ne mislim. I ne, nećeš ti biti kriv za oluju u meni. Samo, osećam kako dogorevam, u želji, daleko od tvojih ruku da me grle i usana da me ljube. Postalo je nepodnošljivo. Postalo je previše svega. Osećam se loše, osećam se dobro. Ne znam, zavisi kako sunce pada na moju terasu. Ujutru je užasno. Podne jedva preguram. Dobro sam. Samo me, eto, ponekad žacne u predelu grudi. Boli što nisi ovde, što ja nisam tamo, što nismo negde zajedno. Nismo ni na polovini ovog iskušenja, a meni dođe da vrištim. U redu je, ne mogu više, pustite me! Ali, niko ne sluša. Hiljadu i jedna loša okolnost koja nas pored kilometara razdvaja. Ne volim kad sam nemoćna. Ne volim kad ne mogu nešto da preduzmem. Ne, nije mi lakše. Ali eto, sve sam ti rekla.

    3d7132babe55f9c8f701223d9aecb0ab.jpg

  13. Не подносим компликоване односе, као на пример са професорком коју и волим и ценим и једино од ње нешто могу да научим данас кад јој више нисам студент...али мало се закомпликовало што њеним сумњама и неисправним виђењима (да не кажем нешто друго), високим стандарнима, оштрином...... што мојом слабошћу и неодговорношћу.

    Од сад јој више не подилазим, не желим да одговарам бојећи се дал ће ово или оно да испадне...али се однос можда чак и пригушио...осећам тако.

    Баш ме брига, живим и радим и навиру сећања понекад врло нејасно откуд и како.

    Једно сећање се одједном појавило, нетражено и добило нову боју, у ствари ....суштину.

    Било је то док сам био студент и то у оном првом периоду кад ми није било лако ни код куће ни на студијама, и то се видело и знало. У пекари у близини академије смо често клопали а било је и лепих колача.

    Ушао сам да нешто узмем и срео професорку. Поздравили смо се и вероватно загледали шта ћемо узети, одједном је упитала "Драле хоћеш нешто?" рекао сам "не хвала" имао сам пара

    "Хоћеш неки колач?"

    Колач сам одбио јер ми се тада за дивно чудо није јео, а она је знала да волим колаче, али у њеном погледу и гласу није било ничег лажног већ чиста љубав, можда и разумевање, сажаљење за студента који је помало бедан у неким аспектима и не може себи много да помогне....било је искрено...не театрално.....дирљиво и чак дискретно.

    Не могу да опишем начин на који ме је питала да ми купи неки колач. 

    Сада кад сам се сетио тога...посмислио сам и рекао другарици "њој је од мене све заувек и унапред опроштено"...колач нисам појео али као да јесам....као да сам добио ону "чашу воде" због које неће пропасти плата...њој

    Надам се.

     

  14. БЛАГОУХАНИЈЕ

     
     
                      Ударна десантна јединица ходочасника нашег храма на челу са елитним члановима хора (на челу су, јер су млађи и бржи) уредно и примерено одевена  и наоружана радозналим погледима и  оштрим мачевима питања која миришу на крв света ненајављено упада у малени манастир наше Богом чуване епархије, разбијајући молчаније два брата монаха у спокојном недељном дану.
                       Несвесни тога шта смо учинили, скупљени и примирени у црквици слушамо беседу једног од браће која се прелива преко нас као хладна вода и чисти мисли од свега што донесмо са собом. Осетисмо до дубоког срца како нас шиба реч поуке. 
                       Омамљени бесмо кад ступисмо у манастирску порту, а још више кад нас братија отпусти, уз љубавне речи на крају, ипак, стојећи испред капије, самилосно нас гледајући испод црних веђа и осењујући  крсним знамењем, док смо замицали низ прашњави кривудави пут ка следећој станици - месту где се подвизавао на Христа лепи Старац Гаврило Ралетиначки.
                        Њему као да нас шаље монахиња Сара, једна од три сестре из чијих су светих тела изникли манастири у Левач-Шумадији.
                        Из њених моштију, видљиве восак жуте кости лобање, као миловање мајке по челу кад си болестан, као лахор Духа Светога, као Господ Сам, са нама у уму и срцу и у сећању заувек да остане у себе нас облачи неописиво благоуханије, па као нови да смо, безбрижни и лаки, изнад свих разлика и подела и прећутаних прекора. 
  15. blog-0547949001455291147.jpg

    Немојмо чинити страшну грешку, стављајући Јеванђеље и Христа у сферу „духовног“, „религиозног“, некад чак и „философског“. Христос и Јеванђеље су конкретни, животни, свакодневни, они не спадају у сфере, они су стално и свуда ту; Бог се тиче нас свагда и увек, у нашем свакодневном животу, у ономе што дефинише нас и наше одлуке. Блаженства нису упућена онима који су „религиознији“, „духовнији“, „побожнији“. Није Христова реч тешка, није одговорност пред Богом страшна. Живот по Јеванђељу је оно што је сваком човеку у природи. Сваки грех је одступање од Јеванђеља, одступање од природног начина живљења и залажење у неприродно постојање.

    Не бојмо се. Сви смо призвани и свима нам се Христос обраћа. Не говоримо: „Ја ово не могу, ја сам сувише грешан, то је сувише тешко“. Није Бог судија, већ је Бог Отац. Мој, твој, наш Отац. Није Христос Онај Који осуђује, већ Онај Који теши, позива, лечи, даје снагу, Онај Који воли. Корак по корак, осмех по осмех, сузу по сузу, и радост и мир којем сви тежимо чека нас да их изнова и изнова задобијамо и кроз Христа даље другима делимо. То није прича, то није тек беседа, то је стварност. Колико је стварна и снажна, а опет необухватљива и дивно тајанствена љубав коју осећаш према својој деци, мужу или жени, пријатељима, породици, још је стварнија, још је већа и узвишенија љубав којом нас Бог воли. Ако боље размислиш – умом и срцем – лако ћеш препознати све доказе Његове љубави. Бог није идеја, идеал, или обичај – Бог је конкретна и увек присутна Особа. И воли те као што ти волиш своје најближе – и више.

    И како да се Христова реч не назива Јеванђељем – Радосном Вешћу!? Радујмо се и веселимо се!

     

    Блаженства су један од најзначајнијих делова Јевнђеља и сматра се да су новозаветни Декалог ( Десет Божијих заповести). Међутим, Христос своје речи не упућује попут заповести, већ попут утехе: „Блажени који плачу, јер ће се утешити!“ ( Мт. 5,4) Блаженства су записана у Јеванђељу по Матеју и Јеванђељу по Луки, са неким незнатним разликама, што можемо приписати различитом стилу и теолошкој поруци коју је сваки од ових аутора желео да пошаље. Матеј на самом почетку напомиње да се Христос попео на гору пре казивања блаженстава, што је алузија на Синај, гору где је Мојсије добио Десет заповести. Сам облик блаженстава је сличан псалмима. Понављање речце „јер“ указује на будућност, есхатон; међутим, како ћемо видети, обећана утеха и награда блаженима добија се „већ сад и још не“, дакле, и за време овоземаљског живота. У суштини, Једини Свеблажени јесте Сам Бог, а човек, створен по лику Божијем, очишћењем и узлажењем, као на гору – постаје блажен. Свети Григорије Нисијски објашњава термин „блаженство“ као непрестано радовање без сенке, нешто суштински противно стању жалости.

    „Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско“ ( Мт. 5, 3 )

    Ко су сиромашни духом? Да ли то значи да човек без полета, без енергије, жеље, без идеје – што би све могли назвати духом – да ли то значи да је таквом човеку загарантовано блаженство? Свакако да Христос не мисли на то. Није реч о сиромаштву духа по себи, већ је реч о томе како се осећају они који дух имају (а имамо га сви). Да упростимо, замислите да један човек каже за себе: „Ја сам добар човек“. Да ли би заиста добар човек одговорно пред другима тврдио да је добар? Не, јер онда би то значило његову самодовољност, завршетак труда, значило би да своју доброту испољава успут чинећи себи и својој доброти хвалоспеве. Добар човек, добар хришћанин, никада неће пред другима признати своју доброту. Јер он има свест о томе да је доброта једини природни, нормални начин постојања човека. Он има свест да доброту не би ни могао да чини да му Бог не показује доброту сваког трена, његова доброта је, у ствари, Божија. Он има свест о томе да није довољно учинио, да врлине које има нису довољне, да је он и даље сиромашан пред Богом и другима – сиромашан добротом, сиромашан љубављу, сиромашан духом и он жели још, моли још, труди се још. Хришћанин се пред лицем Божијим и лицем другог човека увек осећа као сиромашан, недоречен, његов циљ није испуњен, Царство није још задобијено, жеђ за Богом и Божијим никад не јењава и осећа се, ма колико волео и даривао себе, да не воли довољно и да је грешан. Да не испадне како ово блаженство позива на самопрезир ( то никако! ) препричаћу кратку причу тренутно мени непознатог аутора, у нешто скраћеној верзији.

    Да ли бисте се осећали као значајни кад би као радник стали пред директора фирме? А да ли бисте се осећали значајним да сте тај директор фирме? Како би вам било да ви, директор фирме, станете пред председника државе? Да ли бисте мислили да сте важни ви, председник државе? Колико бисте били важни као председник државе пред председником Уједињених Нација? А колико бисте се осећали као велики, богати и значајни кад бисте стали пред Бога, Створитеља Универзума, Оног Који свакога познаје именом и ликом, познаје га у срце, у срж, у Чијим је рукама живот и смрт, време и простор, васељена и атом?

    Велики је парадокс и радосна, до суза радосна вест ( Јеванђеље) – човек је уједно мали и велики пред лицем Божијим. Узимајући у обзир величину космоса, мноштво људи и судбина од постања до данас, ми смо честица у ковитлацу времена и догађаја. Узимајући у обзир Божију љубав и Његову жељу да приђе сваком човеку, да Га загрли као Свога, ми смо велики. Ми смо Његова деца и пријатељи. Сваког од нас познаје, у срж нас познаје, боље него ми сами, и прати нас, макар нам некад све говорило супротно. И даривао нам је велико достојанство, створени смо по Његовом лику и вером и трудом можемо да чинимо велике ствари. Ми смо велики и мали уједно. Али само ако схватимо наше сиромаштво, задобићемо богатство, БОГатство, испуњеност Богом. Благо онима који увиђају непрегледно богатство љубави и силе Божије! Они осећају да пред изобиљем Духа Божијег дух створеног човека остаје само икона те пуноће... Богатство ( духа) се тако назива јер долази од Бога. Христос не каже да ће Царство небеско у будућности припадати онима који су увек жељни Духа Божијег, већ каже: „њихово је(сте) Царство небеско.“ Благодат Божија већ сада силази на оне који је желе и они већ сада улазе у Царство небеско, иако ће његова пуноћа наступити у будућности. Као и наставак овог текста. ;)

     

    Грешни раб Божији Марко Радаковић

    пратите текстове овог раба преко фејсбук странице на https://www.facebook.com/avdenago1987/timeline

    Прочитајте још сличних текстова овде http://avdenagom.blogspot.rs/2015/12/blog-post.html

    Фотографија је преузета са orthphoto.net , nemam autorska prava, pripadaju autoru.

  16. Nikada ne znaš što ti život nosi. Danas jesi, sutra nisi, tako glasi domaća izreka. Oholost, stoga, nije slučajno prvi na popisu smrtnih grehovaa, a oni koji nisu u veri slozi će se kako malo ko, zapravo, voli arogantne ljude. Dodamo li tome još i materijalizam, sasvim je jasno gde ide ova priča. No, postoje zakoni koji su iznad svih nas, više sile ili možda, snažna volja pojedinca, koje menjaju čak i one situacije za koje smo sigurni kako im unapred znamo ishod.

     

    Djevojku iz bogate porodice voleo je mladić iz siromaše. Njegovo je srce bilo iskreno. Međutim, onda ga je odbacila jer nije zelela živeti sa siromahom. Pretpostavila je kakav bi to život bio i obezvredila je mladićeve osećaje. Ona je mislila kako zna šta želi u životu i verovala kako bi ishod takve ljubavi za nju bio poguban. Smatrala je kako ona vredi više, da ljubav nije dovoljna, ako nema novaca.

     

    “Idi i pronađi nekoga vlastitog ranga. To koliko ti zaradiš u jednom mesecu, ja potrošim u jednom danu! Ti bi da ti ja budem žena? Nekoga poput tebe ja nikada ne bih mogla voleti”, rekla mu je, kada ju je zaprosio.

     

    Prošle su godine, punih 10 tačnije. O mladiću ona nije razmišljala, a mladić je imao toliko posla da o djevojci nije stigao razmišljati.

     

    Sve dok se jednoga dana opet nisu susreli. Bilo je to u trgovačkom centru.

     

    “Hej, pa to si ti! Kako si? Danas sam udata za pravog muškarca. On zarađuje 15,700 dolara mesečno!”, pohvalila mu se. Čovek nije odgovorio. Samo su mu se oči još jednom zarosile, od tuge koju je osetio jer je bas voleo iskreno tu ženu.

     

    “Dobro jutro gospodine! Vidim, upoznali ste moju ženu”, rekao je njen suprug, pomalo iznenađen kada je ugledao s kime mu razgovara žena.

     

    “Dobro jutro, gospodine…”, odgovorio je čovek.

     

    “Carter, šefe, tako se prezivam..”, odgovorio je svom šefu, suprug bogataševe kćeri. Usput joj je objasnio kako je to njegov šef, koji je vlasnik projekta vrednog 100 miliona dolara, na kome je danonoćno radio. U šoku, žena nije mogla verovati kako je to isti onaj mladić koga je odbila.

     

    “On je skroman čovek, a njegova je životna priča zaista jedinstvena”, nastavio je suprug. “Kažu da je pre bio jako siromašan i da ga je zbog toga odbila ljubav njegovog života. Zbog toga se zakleo kako će se obogatiti, ali se nikada nije oženio”, rekao je suprug niti ne sluteći kako je upravo njegova žena ta fatalna ljubav njegovog bogatog šefa.

     

    Kada ju je muž upitao kako su se ona i njegov šef zatekli u razgovoru, rekla je da će mu ispričati za pićem, ali kasnije joj nije bilo do razgovora…

  17. Ako nekad čitaš ovo, sutra, ili za deset godina, trideset, pedeset, čitaj kao da čitaš prvi put. Nevažno da li si i dalje devojka, žena u godinama ili starica. Nevažno da li si i dalje njegova, nečija ili ničija, čitaj ga sa istim onim žarom kao da ti se trenutno dešava...

    Nedostaje mi prva rečenica koju izgovaram kada te vidim. Nedostaje mi tvoj pogled, onako polusanjiv, polulenj i radostan. Nedostaje mi kada se protežeš, kao mačka. Nedostaje mi način na koji me gledaš, sa rukom na bradi a ujedno grickaš nokte zubima. Nedostaje mi ona fleka od kafe na tvojoj majici. Nedostaje mi tvoja majica. Nedostaje mi da zajedno peremo ruke i da se umivamo. Nedostaje mi da te milujem i pokrivam dok spavaš a ti da se praviš kao da ne čuješ i da ti je svejedno. A znam da nije.

    Nedostaje mi da te mazim, da ti nameštam kosu kako mi odgovara. Nedostaje mi tvoja kosa. Mokra, vlažna, prljava, puštena, uvezana. Nedostaje mi da brojim mladeže na tvom licu i nikad da ih ne izbrojim do kraja. Nedostaje mi tvoje lice, tvoje ruke, tvoj glas, tvoje oči. Nedostaje mi miris tvoje kože. Nedostaje mi da ti kažem svakog jutra "Dobro jutro, ljubavi", ili "Sunce moje, volim te". Nedostaje mi ono "Šta ti se jede", ili "Idi do kupatila, čekam te u krevetu...".

    Nedostaje mi tvoj hedonizam, koji ne volim kod drugih. Nedostaju mi tvoja obećanja da ćeš manje da piješ i pušiš. Nedostaje mi da te zasmejavam i osvajam, pošto je to izgleda jedina profesija za koju sam predodređen. Sve ostalo još moram da učim… Nedostaje mi da ti grejem stopala rukama i da me to čini srećnim. Nedostaje mi da ti čitam neobjavljene i nezavršene priče. Nedostaje mi život kakav postoji samo u tvojim očima i nigde više. Nedostaje mi to da ti bar malo nedostajem, bar ponekad...

    Ako nekad čitaš ovo, čitaj polako, najsporije što možeš, reč po reč, i od svih ovih nedostajanja sastavi našu ljubav...

    Nedostaju mi godine koje nećemo provesti zajedno. Nedostaje mi život koji nećemo proživeti. Nedostaju mi svi oni trenuci koje ćeš pokloniti drugome. Nedostaje mi more na koje nikada nećemo otići. Nedostaje mi ono naše proleće koje očigledno nećemo udahnuti do kraja. Nedostaju mi naša deca koju nećemo imati. Nedostaju mi filmovi koje nećemo gledati. Nedostaju mi tvoji snovi koje ćeš drugima da prepričavaš. Nedostaju mi tvoji problemi koje će drugi da rešavaju. Nedostaje mi sve ono što bi tek moglo da mi nedostaje da smo zajedno...

    Nedostaje mi tvoje telo pored mog. Nedostaje mi tvoje telo, koje nikada nisam doživeo do kraja. Nedostaje mi da ti se dajem, radujem, usrećujem, da te gledam kako zadovoljno dišeš pored mene. Kako se zadovoljno budiš i uspavljuješ. Nedostaje mi da te ljubim po stomaku, leđima, butinama, tamo dole, svuda. Nedostaje mi da te oslobađam dodirom. Nedostaje mi da ti pričam šta ću sve da budem u životu. Nedostaje mi da budem heroj u tvojim očima. Nedostaje mi tvoja podrška i tvoje divljenje. Nedostaje mi da ponovo budem najjači u tvom pogledu. Nedostaje mi tvoj pogled kao moje najbolje ogledalo. Ali to sam ti već rekao, sećaš se?

    Nedostaje mi da spustim glavu na tvoje rame, a ti da ostaneš uzdržana, kao da ti ništa ne znači. Nedostaje mi da mi kažeš da moraš da ideš a ja da te zadržim, pa da ostaneš kod mene još puna četiri časa. Nedostaje mi tvoje otmeno odbijanje i način na koji mi to kažeš. Nedostaje mi i tvoje otmeno neverstvo. Nedostaje mi ono tvoje "nismo jedno za drugo", i ono moje "valjda se i ja nešto pitam". Nedostaje mi tvoja ljubomora, koju vešto skrivaš a posle se odaš, kroz smeh...

    Ako nekad čitaš ovo, znaj da neće niko da te štedi, niko, nikad. Život će te trošiti kao što troši sve i svakoga. Snovi u koje se sada kuneš mogu da te izdaju na prvoj krivini. Ljudi takođe. Ali ne odustaj, nikako ne odustaj. Zbog sebe, zbog mene, zbog nas, zbog života koji vredi odživeti do kraja. I obavezno se nadaj i voli, to je jedino što može da te održi...

    Nedostaje mi uzbuđenje pred naš susret i razočaranje što nikada nisam stigao sve da ti kažem. Nedostaje mi da budem uz tebe i kada nisi u pravu. Nedostaje mi da te branim kada te napadaju. Nedostaje mi da se razdereš na mene kada poludiš. Nedostaje mi da ti pričam poeziju, pardon, da je izmišljam i prepravljam, u trenutku, onako kako nama odgovara. Nedostaje mi da ti se žalim, na tebe, tebi, u trećem licu, pošto nemam kome drugom. Nedostaje mi tvoje smejanje, tvoja strast za životom, muzikom, ljudima. Nedostaje mi da mi kažeš da ti nedostajem a odavno mi to nisi rekla…

    Nedostaje mi tvoj neprestani smeh koji traje i kada se zaustavi. Nedostaje mi tvoja ležernost, tvoja otkačenost i ono tvoje čuveno - ma lako ćemo... Nedostaje mi tvoj zagrljaj, dodir, tvoja pravdanja, izvinjenja. Nedostaje mi da te čekam i ispraćam. Nedostaje mi da te ljubim, a ljubim te. Nedostaje mi da te sanjam, a sanjam te. Nedostaje mi da te volim, a volim te…

    Ako nekad čitaš ovo, okreni, pozovi, znaš, ma nema veze...

    Nedostaje mi tvoj život, tvoje nade, tvoja očekivanja, tvoji strahovi, tvoja nesigurnost. Nedostaju mi tvoja pitanja, tvoji saveti, tvoja mišljenja. Nedostaje mi sve što je tvoje. Nedostaje mi način na koji me posmatraš dok razgovaram sa tvojima. Nedostaje mi tvoj otac, tvoj brat, tvoja sestra, tvoja majka koju nikada nisam upoznao. Nedostaje mi tvoja soba. Onaj nered koji samo ti znaš da napraviš. Nedostaju mi tvoje čarape, koje uvek pomalo vise a ti ih navlačiš. Nedostaje mi tvoj stomak koji uvek prikrivaš. Nedostaje mi tvoja odeća, tvoje torbe, tvoje knjige. Nedostaje mi tvoj život i sve one stvari oko tebe koje ti ne primećuješ...

    Nedostaje mi tvoje pojašnjenje da smo samo prijatelji i da je zaljubljenost iluzija. Nedostaje mi moje pojašnjenje da te volim i da je sve osim toga iluzija. Nedostaju mi šifre koje samo mi razumemo, mesta kojima smo samo mi prolazili. Nedostaje mi da te vodim svuda i da te pokazujem svima kao najlepši deo mene. Nedostaje mi da te osvajam, svestan da si vredna tog osvajanja. Nedostaje mi način na koji me poseduješ, praviš se da me nemaš, a dobro znaš da me imaš više od svih. Nedostaje mi da me voliš...

    Nedostaje mi tvoja energija, tvoja ličnost, tvoja volja. Nedostaje mi tvoj šarm koji se ravna sa najboljim filmom. Nedostaje mi spajanje, lakoća, prisutnost, spontanost, spokojstvo koje osećam kada smo zajedno. Nedostaje mi ona žena u tebi. Nedostaje mi da mi se javiš prva, da me pozoveš, da se brineš o meni. Nedostaju mi tvoje poruke usred noći. Nedostaje mi da ti kažem da si možda najbolje što mi se u životu dogodilo. Nedostaje mi da ti kažem da te volim i da sam spreman sve za tebe da uradim. Kada kažem sve, mislim na sve...

    Nedostaje mi da budem bolji od svih, zbog tebe. Nedostaje mi da budem luđi od svih, zbog tebe. Nedostajem sam sebi onakav kakav sam sa tobom...

    Nedostaješ...

    Mada mislim da to već znaš…

  18. И кроз питања о календарима се види колико је Евхаристија изгубила од своје динамике, самочигледности и уверљивости. За нас Хришћане. Не по суштини својој већ по вери нашој. Евхаристија је та која даје савршенство свим Тајнама. И смисао постојања и живота. Евахристија је Тајинство које држи све законе и пророке. Кроз Евхаристију се све што Бог створи освећује. Да нема Ње све би Тајне биле само лепи, узвишени, чаробни али непричасни призори. Творевина се, са свим њеним својствима, у предложеним даровима узноси Духом преко Логоса Христа Оцу. А Отац Духом освећује Дарове и претвара у Тело и Крв Синовљеву, по свима и за све. Тиме се и време, историја, хронологија и календари освећују. Не освећује календар нас. Црква Духом освећује календар. И не чува нас календар но ми треба да чувамо себе од календра. Јер календар зависи од Цркве а не Црква од календара. Црква је и место и време спасења. Спасење које не зависи од календара. Но од синергије вере и благодати.
    Свет живи у доба једног Дана. Свет је у Дану у ком се служи последња Вечера. Сво време света је подређено служењу Вечере и служењу Вечери. Када би сви Хришћани пазили на себе чезнувши за Трпезом и Оним који даје и који се даје са Трпезе, не би гледали ни дане ни месеце ни године. Но би гледали да уђу у Евхаристију у свечаном оделу, колико се може. И било би нам најважније да се нађемо међ мудрим Девојкама. Онима што у рукама држаше уље, не календаре. Јер не знаше ни часа ни дана ни године када ће Женик Цар доћи. Али љубав, чежњу и дозивање сачуваше.

    • 1
      entry
    • 1
      comment
    • 826
      views

    Recent Entries

    Слушајући и посматрајући нашу свакодневну друштвену, политичку и моралну стварност, увек се сетим Светог владике Николаја и његове ,,Небеске литургије“. Док гледам државне представнике како се са десном руком на Библији заклињу на оданост народу и држави, црквене великодостојнике у скупим аутомобилима, брачне парове како уместо деце шетају кућне љубимце, старе родитеље избачене на улицу, у глави ми одзвањају оне речи ,,Нису Срби као што су били, на зло су се свако изменили...“

    Заиста смо се променили. Нема у нама ни мудрости Стефана Немање, ни Милутинове силе, ни величине цара Душана, ни врлина кнеза Лазара, а нема у нама ни просвећености Светога Саве ни трага савета патријарха Павла да будемо добри људи јер нас Бог гледа. Загосподарило је среброљубље, погордили смо се, постали развратни, отпали од вере и дошли до очајања. Протерали смо Бога и довели ђавола. Живимо у свету где је време новац, а Бог профит, у природи где влада један апсолутни закон, а то је закон за самоодржавањем чијом философијом људи правдају своју монстроузну жељу за богатством. У нама никаквог људског осећања, ни љубави, ни правде ни поноса ни пожртвовања ни пријатељства, осећамо само закон за самоодржавањем и самозадовољством. Ми све купујемо и продајемо и живот претварамо у мењачницу, правимо од свега трговину попут људи у храму Јерусалимском на које се Христос завитлао бичем. Ми смо људи двадесет првог века, имамо најбоља технолошка достигнућа, једним кликом миша можемо мењати свет, господаримо земљом, настојимо да управљамо и небом, децу рађамо када су им звезде налоњене, физички смо савршени, самосвесни, задовољни знањем и интелигенцијом. Владамо светом, а не можемо владати у својој кући, над својом децом, над собом. Знамо све, а не знамо ништа, имамо све а немамо ништа, правимо земаљске законе а погазили смо небеске, причамо о толеранцији а дижемо оружје, хоћемо демократију а кажњавамо људе због другачијег мишљења, тражимо љубав а дајемо мржњу, причамо о моралу а ширимо блуд, желимо правду а чинимо криво, величамо човека а распињемно Бога. Данас имамо младе који не поштују старије, богаташе којји су оставили милост, јаке који ломе нејаче, суседе и браћу који се на суд предају, свештенике који не верују нити живе по светињи, калуђере који не посте нити клече у молитвама, омладину која се поштењу и моралу смије, народ које не мари ни за недељу ни за празнике ни за цркву. Дижемо задужбине а немамо веру, цркве градимо да нас виде људи, да покажемо себе, градимо највеће светиње када нам је вера најтања, правимо цркве а Богу се не молимо. Причамо о Јеванђељу а не живимо по њему, српски домови не миришу на тамјан већ на брендиране освеживаче ваздуха, на српски образ је пала тама, издајемо и продајемо оно за шта се крв вековима проливала. Сви смо људи а мало ко човек, имамо човечији изглед а животињске нагоне, усавршили смо тело а изгубили душу. Како каже Свети Јован Златоусти ,, Како можеш знати да имаш људску душу када се риташ као магарац, злопамтиш као камила, једеш као медвед, грабљив си као вук, крадеш као лисица, лукав си као змија, бестидан као пас.“ Осуђујемо људе због њихових поступака, а сами доприносимо и стварамо зло у свету, осуђујемо Бога што нам не услиши молитве а не поштујемо Његове заповести и не верујемо да осуђујући друге осуђујемо себе. Некада смо ишли на запад да бисмо били просвећени, а данас запад нама долази са намером да упали светло у нашим тамницама. И пале га. Скоро да је западно и светско светло осветлило наше цркве, школе и домове. Хулимо на Бога, убијамо децу, предајемо се моди, заборављамо традицију, немамо више стида, погазили смо светињу, продали векове, своје светитеље увредили. Светосавски небески народ је дотакао дно. Обезвредили смо Десет Божијих заповести, направили пародију од Оченаша, Две највеће заповести свели на једну: љуби себе. Поставили смо свуда стражаре, чуваре и видео надзоре, само да очувамо наше имање и богатство, а душу оставили да је кидају ветрови овог света и ђаволи онога света. Осигурали смо станове, куће, аутомобиле чак и животе, душу смо пустили да живи и лута без Пута, Истине и Живота. Градимо бране - бојимо се поплава, чувамо семена – бојимо се суше, штедимо новац – бојимо се сиромаштва, не пружамо љубав – бојимо се да нећемо бити вољени, закључавамо врата и прозоре – бојимо се лопова...данас се свега бојимо осим Бога. Заборавили смо да то све од Њега долази. Одбацили смо Бога а ограничили се на човека, Бога прогласили мртвим а човека ставили у средиште, поуздали смо се у човека који је слаб, варљив, колебљив, пролазан и пропадљив. Руше се велелепне светске грађевине, топи се ледени океан, у пустињи падају снегови, пропадају куће, мора пресушују, помрачује се Сунце, харају болести...страдамо и телесно и духовно, а човек не може наћи никакво логично и научно објашњење, само стоји и гледа пропаст човечанства. Питамо компјутере, тражимо решења, копамо земљу, летимо на небо, молимо пријатеље, а не сећамо се Бога ни свога греха. Све тумачимо климатским променама, феноменима, чудима природе, заборављајући да је сва наша несрећа последица нашег греха и пада. Најзад, у очајању дижемо руку на родитеље, на децу, на кумове, на пријатеље, на себе, на Бога. Наши светитељи плачу због нас, они скрушено клече пред Богом, не могу Га погледати, стиде се због нас. Свети Сава се данас стиди пред Богом због греха свога народа. Он се стиди, а ми се не стидимо.

    Док родитељи злостављају децу, деца родитеље терају од куће, браћа и кумови једни за друге не хају, свештеници праве у цркви трговину, царује безакоње, множимо грехове, губимо врлине, на гробу плаче слика/икона нашег доброг старца и духовног оца Тадеја. Чини ми се да ми и даље спавамо, тонемо у безнађе, не хајемо за његове сузе нити за Светога Саву који на кољенима клечи и вапи ,,Доста, Боже, поштеди остатак...“

  19. Има ли те, земљо проклета?

    Докле жмуриш, кукавицо?

    Кости ће нам земља избацити, и ни тада мира нећемо имати..

    Развлаче те, исмевају, куде, а ти, ћутиш...

    Мислиш..биће боље...само још ово...

    Не, неће, никад неће! Док год ти децу убијају, па још и споменике пале, и мртва им деца сметају!

    Србијо! Шта ли си постала? И зашто?!

    Због јудиних 30 сребрењака?

    Докле ћеш окретати главу од несрећесвог народа?

    Кукавице, сама решавај проблем у својој кући...кукавице...

    Мајко, када си нам постала такав непријатељ?

    Поштовани министри...цењени, сви ви који сте на власти...

    Да ли вас је иста мајка родила, да разлике нема међу вама?

    Прете са свих страна... И докле више?!

    Ма, не треба они нама да прете, ми смо шака јада, ми и не постојимо...нама децу убијају...

    И у недра се можемо бусати, још само када претке помињемо... Јер нас више и нема...

    Из очаја овог, само се Богу могу изјадати, јер ипак је све ово допуштено...

    Ал највише ме једно брине...

    Хоће ли нас се свети Сава постидети?

  20. гледам слику неке идеје изопачене,

    гледам муку деце мале и одбачене,

    гледам људе који све дубље љубе среброљубље,

    гледам а желим да не видим, ћутим а вриснуо бих,

    видим , поносна и уздигнута чела како откидају делове наших тела,

    да се срби не братиме, да се затре у пламену ватре наше име, дато са висине,

    не осећа се више мирис тамјана,не тражи се помоћ Светих Козме и Дамјана

    не ускличемо с љубављу Сави Светом, не клечимо пред иконом лепом,

    гледам,а желим да не видим,ћутим а вриснуо бих,

    не види се ништа у магли јер се још није разданило,

    црни мрак прекрио оно што нас пред Господом бранило,

    црни бездан помрачио душе наше и прислонио нож свој на гуше наше,

    од лажних пророка узимамо лекове, не збирамо породицу већ грехове,

    зло нас заспипа својом војском и својим корпусима,

    годишње цела Србија нестане абортусима,

    гледам,а желим да не видим,чутим а вриснуо бих.....

    не поносимо се више Лазаром Светим и књегињом Милицом,

    не пишемо више ћирилицом, већ одлазимо од себе нашом кривицом,

    ко учи децу нашу да злобоју да роботима робују, .... да горки укус привидне слободе пробају

    пући ће планета од срама , изаћи ће истина на светлост дана,

    распаметиће се они што су се ножа латили и они што нас са свима заратили,

    Зашто су мајке синове у смрт слале,Зашто су их живе оплакале,

    Зашто су људи напуштали силом своја дворишта и огњишта......

    чу се доле јаук,јецај и пламен који гори око кућа и салаша,

    чу се доле метак снајпера и калаша,и кућа се сруши ко домина,

    српкинња стара деветнаест година,везана у кревету у месецу девету,

    виче и плаче ''помогни ми тата'' а ето туђинца на врата што му нарав дрска,удари је и рече ''скидај се курво српска'' ...

    детиња глава провирује,јер свак би се породио да га неко три сата силује...туђинци тек отидоше по мраку,а то јадно дете те ноћи умре у стомаку.....

    гледам ,а желим да не видим,ћутим а вриснуо бих....

    не,нећу се бојати зла, јер ме чува Господ и зрачи у души мојој као сунце,

    кад угледам лице на икони Пресвете Богородице, озари ме Сила са висина, и Анђела Чувара замах крила....

    не бојим се ових самозваних, угојених,обманутих врећа смећа, јер је славољубље њихова највећа срећа,

    не бојим се злих гласина да ће ме савладати, не бојим се, јер ће ме Господ оправдати,

    не бојим се смрти јер ме не можете убити,Господ ће ме васкрснути и Он ће ми судити,

    Они дигоше ограде ,шарене заставе,а ми запустисмо гробове и спомене прастаре,

    они чупају нам крстове са црквених купола, а ми одричемо се славе и црвенога слова,

    О Боже Свети Ти који управљаш приликама, заустави ово лудило да нас не би погубило и сатрло...

    О Боже Свемоћни ми јадни и грешни смо зависни од твоје помоћи, пробиј ове зле кордоне,пошаљи легионе

    да нас дигну у сред борбе да душа наша од греха и немоћи не клоне,нек се склоне, сви непријатељи,

    научи нас Боже Благи смиреношћу да одолимо свирепошћу, да победимо у тешке дане и да нам сване зора плава попут мора,

    да видимо то небо иза свих гора где влада љубав ,вечна,истинита и чиста, да се не постидимо пред Лицем Нашег Господа Исуса Христа.....

    гледам, и желим да видим, више не ћутим него гласно и јасно певам из свег гласа, јер чекам Господа Христа нашега јединог од смрти Спаса ....

    Никола Тришић