Blogs

Our community blogs

  1. Филеј је у почетку мало завидео ожењеним мушкарцима јер су имали поред себе некога ко меси хлеб. Од читавог живота проведеног на бојишту, ловишту, у арени, по крчмама и с лаким женама, нашао се како зарива своје огромне прсте у влажно брашно. То му је некад било љигаво и чудно, али сада га опушта. И више не завиди ожењенима јер имају жене. Лепо је њему самом. Успео је да прерасте гласне и опсцене разговоре, ноћи у опијању и оргијању, спустио је заувек мач и одрекао се чак и лова. Од агресивног човека склоног насиљу и гладијатора који је уживао земаљска добра због убијања, постао је онај који меси хлеб за друге и чисти смеће и канализацију по граду, из дана у дан.

    Проводио је живот сâм. Био је увек рад да неког угости и увек расположен у сусрету с другима. Али често би га виђали како тихо плаче док лопатом чисти цесте, или загледâ у своје руке и допушта да га прошлост опомиње и односи у своје страхоте на које не може да утиче. Тек понекад, распламти се у њему онај плам насилника и ниткова, обузме га као грозница и порази га као непријатељ. Тад Филеј чешће плаче и урања у прљавштине Епихроније, баца се сасвим предано у посао, буде прљав и блатњав данима, некад заборави и на јело, и на временске прилике, и на своје тело које трпи умор и немоћ...

    „Моја је прљавштина гора од прљавштине свих људи овог града...“, говорио би  на исповести. „Туђа прљавштина чисти моју нечистоћу. Терет моје лопате и мојих колица смањује превелик тежину моје гордости. И ја никад нећу пренети толико терета колико је тешка само једна смрт чији сам био узрочник... Опростите ми, ако можете.“

    Последњи пут је испољио своју мрачну страну на оној вечери пре неколико месеци, када је напао Сократа. После тога, толико се предао послу и посту, да се сасвим физички променио. Филеј је био један од најкрупнијих и најснажнијих људи у целом округу, и тело развијано непрестаном вежбом и јаком храном није могло сасвим да се смањи са његовим егом. Дланови су му остали огромни и снажни, додатно огрубели од сталног служења лопатом. Рамена су остала широка са вратом као једним огромним мишићем. Али од поста, великог посла који је себи наметао и немара према својим физичким потребама, Филеј је био веома мршав и блед. Нагло смршало лице изразило је своје кошчице које је прекривала кожа. Деловао је као човек који се разболео и то му је његов свештеник, Филип, једном приликом и рекао:

    „Зна Христос колико је искрено твоје покајање. Не мораш да уништаваш своје тело.“

    „О, али ја то не радим! Узимам колико је потребно. Не више. Више дам другима. Више сам имао раније. Вишак уништава, од вишка заборављам ствари.“

    „Шта заборављаш од вишка?“

    „Заборављам свој недостатак. А то не смем. Не.“ Било је нешто необично потресно у његовом држању и покретима, у његовом заиста дубоком басу који се тихо извињавао. Као да му се сâм глас каје јер је толико груб.

    „Делујеш као да те је савладала болест, Филеје. Нагло си смршао.“, рекао је Филип забринуто.

    „Једина болест које се ја бојим је моја срџба. Од ње сам дуго умирао. А сада, сада живим. Не брини. Видиш ме. Добро сам колико ми Бог покаже Своје доброте. А показује ми је.“

    „Да. Осмехујеш се људима и плачеш на исповести.“

    „И није ли то најлепши начин којим бедник попут мене може живети? Док ми Христос даје очи да себе видим и плачем, и ове две...“ – ту Филеј подиже своје дланове-лопате -  „... да друге тапшем по раменима и смејем се... Добро сам...“

    „Добро си?“

    „Добро сам!“, насмејао се ђубретар детиње својим дубоким гласом, а и Филип с њим.

    Филеј је својевољно постао једно велико, доброћудно дете, са све ређим и, сада већ занемарљивим, изливима беса који су једино њега потресали. И сваку Литургију он би нарочито искрено, пред свима, отворено исповедао сваку своју лошу помисао, реч или дело. Тако је и тог јутра Филеј пао на колена у руци држећи велики, топли хлеб који је умесио. Држао га је нежно, пажљиво, као да носи на длану нечије дете. Стајао је пред Црквом, пред хришћанима окупљенима у напуштеној кући. На Литургији би једино и био  сасвим чист и уредан.

    „Филеје, још није трен за јавну исповест...“, хладно му је пришао свештеник Тефар обучен у посебну, али и даље скромну одежду с једноставним везом крста на грудима.

    „Мени је жао... Мени је јако жао...“, понављао је чистач попут детета које се искрено извињава.

    „Хајде, устани. Јоване! Јоване!“

     Ђакон Јован, момак од двадесетак година, пришао је и узео хлеб од Филеја.

    „Стави то са осталим хлебовима...“, наложи му Тефар.

    „Донео сам, донео сам лука! Јоване!“, Филеј је посегнуо руком ка својој торби,  пребацио је преко жилавог врата и пружио ђакону, и даље  не устајући. „Има лука који сам узгајио, добар је за чорбу. И нешто зачина, ловора, и тако... Има и неколико смокава, остале су још зелене, донећу кад дозреју! Пробај једну касније, Јоване, молим те. Дођи код мене, набраћемо заједно, има и...“

    „Филеје, молим те, устани, правиш представу, мора постојати поредак...!“, говорио је Тефар упоредо.

    „Филеје!“, викнуо је расположено Руфим, такође обучен у скромну одежду, са златно-жутим извезеним крстевима на прсима и рукавима.

    „Мој епископе!“, растужи се ђубретар. „Мени је јако жао...!“

    „Прави позориште... Не знам шта да радим...“, говорио је Тефар, као да се правдао и извињавао епископу јер није боље реаговао. Присутни народ, већ навикнут на Филејево све чешће неуобичајено понашање, није био нарочито зачуђен. Руфим се прво благо обрати Тефару:

    „Позориште је унапред планирано и лажно глумљење, а наш брат је сасвим искрен. Његово кајање не зна за протоколе и планове.”

    „Ја сам само желео да сачувам поредак. Мислио сам да се то од мене као свештеника и очекује.“, и даље се извињавао Тефар.

    „То је тачно, али пре спољашњег поретка стоји онај унутрашњи, онај суштински. Мораш научити да препознаш приоритете. Причаћемо после.“, Руфим тад приђе Филеју, а овај му зграби длан и топло га пољуби. „Пријатељу, шта се десило?“

    „Мени је јако жао, јако ми је жао, ја сам ужасан човек.“

    Руфим клекну поред Филеја и спусти длан на његово раме.

    „Сетио сам се.“, рече плачно Филеј.

    „Још некога?“

    „Да, видео сам га у сну. То је био један старац. Имао је тамнију пут, тако, као ти... Они, ставили су га у арену, тутнули му буздован у руке... Био је стар, немоћан... Каква то особа убија старе људе?“, Филеј прасну у плач. Руфим га загрли.

    „Сетио сам се свега...“, тихо је говорио Филеј. „Убио сам га... Изискујући аплаузе од публике... Желео сам да ме воле... Рекли су... Да је разбојник... Да је заслужено... Не знам му ни име... Боже мој, не знам имена већине људи које сам убио... О, Боже мој... Нисам знао шта радим.“

    „Кајеш ли се?“, питао је Руфим. Филеј је тихо плакао. „Бог ће ти опростити твоје грехове.“

    „Он то не треба да учини, ја заслужујем нешто страшно. Мени је јако жао. Жао ми је.“

    „И Он зна да ти је жао. Опроштај захтева и твоју решеност на промену. Можеш ли ти то?“

    Филеј се одмаче од Руфима и обриса сузе дланом.

    „Ја желим да будем бољи. Много бољи.“

    „И Бог ће ти у томе помоћи.“

    Иза њих, људи су улазили и доносили хлеб и разне намирнице које је Јован узимао и односио у одвојену просторију. Руфим рече Филеју:

    „Биће све у реду, пријатељу. А сада ћемо сви заједно да се помолимо Господу да ти опрости. Да нам свима опрости и помогне.“

    „Не бих требао да се причестим....“, смирено је рекао Филеј. „Мени је јако жао, изаћи ћу са оглашенима. Знам да си рекао да су ми се крштењем опростили ранији грехови, али тек сада увиђам њихову страхоту. Бог ми је помогао у томе, нисам знао. Нисам знао, о, Боже мој...“

     „Нико од нас није достојан Његовог Тела. Па му опет приступамо.“

    „Не смем. Не смем. Нисам се још ни сетио свих људи које сам убио.“

     Филеј је у себи носио неки превелик, страшан плач, који се граничио са очајем. Али његова патња није била патња очајника, ни плач без наде. У њему је било снаге да се драстично промени и сасвим одбаци оно што је некад био, а тој и таквој снази Руфим се дивио. Да би до праве промене дошло, човек мора да прође, свесно и будно, кроз пакао својих грешака, недостатака и ужаса. Мора бос изгазити жар свог греха и тако га угасити – мора осетити последице. И схватити да без Бога не може наставити даље, јер ће се неумитно враћати на своје слабости, изнова и изнова. Без Бога, човек не може победити сâм себе, јер ће се у тој борби уништити. Не може се искобељати из лавиринта сопствених илузијâ, нити пронаћи излаз. Постаје змија која једе свој реп. Филеј је то схватио.

    „Изаћи ћеш са оглашенима.“, рекао је Руфим. „Помолићемо се Богу да ти опрости и помогне.“

    Филеј је климнуо главом видно утешен. Руфим је лагано устао тапшући га по раменима. Пошао је ка олтару. Размишљао је у коликој мери је Филеј као младић уопште и био свестан колико је страшно то што је  чинио. Филеј је одрастао  као син гладијатора и, иако су важили за робове, уједно су били омиљени и вољени код већине. Убиства и мучења у арени су забава и разонода. Филеј је растао и јачао са жељом да буде славан и вољен као отац, да добије признање својих ближњих, својих суседа и осталих људи пред којима би показивао своју уметност убијања.

    „Чудо једно“, мислио је Руфим, „ колико жеља да будемо вољени уме да нас удаљи од жеље да поступимо исправно. Људи често умеју да изокрену наше поимање добра и зла, да униште читаве животе. Због чега? Због своје забаве. Због неколико минута гледања туђе патње, не би ли на те тренутке заборавили своје животе. Не би ли се наслађивали  туђим болом и били срећни јер је њима боље.“

    Филеј није знао, то је тачно. Нико му није рекао да је оно што чини зло. Сви су га убеђивали да је херој. Чинио је све противно својој природи која је, очигледно, добра. А колико само људи настави свој плес са демонима. Никад их не препознају, никад их не одбаце. Пригрле их љубавничком страшћу. Научени да прате туђе обрасце, без ичег заиста свог, труде се да нешто освоје, нешто задобију, некуд доспеју, неког воле, а ништа им не успева. Постану љуштуре. Крпе о које друштво отире ноге. Јер се нису усудили да буду своји и уједно Божији. Да воле пре него што су вољени и дају пре него што им је пружено. Колико ли је несрећних на свету, а не знају да им је срећа надохват руке. Само треба да испруже длан. Длан који даје и који моли.  Као Филеј што сваке недеље пружа хлеб и моли до суза.

    „Филипе? Где си до сада? Хоћемо ли служити Богу?“

    Литургија је почињала. Нису ни слутили шта се спрема након ње.

     

    Марко Радаковић 

    (текст је одељак из необјављеног романа о животу хришћана почетком четвртог века -  "Свадба Јагњетова" )

    Раније постављене одломке прочитајте овде. Аутор слике је мој пријатељ Владо Поповић. Пратите блог преко Фејсбука овде.

    10653415_329258683914060_6278301116430562038_n.jpg

  2. Na stranama jednog sajta malo sam burnije odreagovao na stereotip dušebrižništva izvesnih ljudi o tome kako treba postiti ...pri čemu daju sebe i svoj primer kao jedan poželjan model u tom važnom segmentu duhovnog života. Čovek održao predavanje kako sveštenici ne treba da razrešavaju fizičke radnike težeg posta jer ...da citiram "poznavaoca" te materije: "Ово јесте важно, јер без властитог искуства не може да буде доброг ни исправног свештеничког савета о посту. Познајем свештеника који се од рада не измиче, него још и запиње што би рекли наши људи к'о коњ. Знам једног другог који ради све по кући и око куће. Један се не стиди да клекне лепо и плеви цвеће око храма. Знам на жалост и једног који никад ништа неће да пипне него му све физичке послове други обављају. Свештеници као што је овај задњи су склони да људима ублажавају телесни пост јер сами о раду ништа не знају. Они вредни који себи не угађају ће искрено рећи и посаветовати своје парохијане."     A onda nam čovek nudi svoj podvig na uvid: "Није тешко постити и радити тежак физички посао. Ово не говорим на памет него искуствено. Немојте тражити оправдања да себи угађате. Пут угађања стомаку онда бива све шири. Није тешко радити ако је пост на првом месту. Ако сте ви сами себи на првом месту, онда ћете смишљати изговоре и оправдавати своју слабост. А управо пост треба да вам помогне да победите своје телесне слабости и јачате дух" (kraj citata)

    Sve ovo navedeno može imati težinu svetootačkih knjiga koje su sigurno prošle svakome od nas kroz ruke; ali jedno je kada kroz blagočestivo štivo to posavetuju Sveti Vasilije ili Jovan Zlatousti ...a sasvim drugo kada se ja (ili bilo ko) drznem da nekome, a naročito svešteniku, spočitavam ispravnost odluka o postu! Zato je moja primedba tamo i bila malo oštrija i glasila je ovako:

    - Svako, prijatelju, može da se podvizava samo na svoj račun, ne na tuđ! Da li postim ili ne ...šta se to tebe ili bilo koga tiče!? Meni je Gospod kroz Jevanđelje najstrožije zabranio da obelodanjujem da li uopšte postim! Lepo mi reče, a to reče i svima nama, preko Mateja u glavi 6. i stihovima 17 i 18:

    "А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, Да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно."

    A samo malo ranije u istoj glavi i stihu 16 reče: "А кад постите, не будите суморни као лицемјери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју."

    Prema tome, ko se podvizava postom neka čuva to za sebe i Gospoda; mene to tako malo interesuje. Ako lično imam razrešenje od mog duhovnika na ribu ili čak meso - šta je tebi (ili ma kome) do toga?! Posti li neko na vodi neka se ne busa u prsa i neka ne razglašava jer ja ne znam šta da radim sa tom informacijom?! Malo se zbunim; ne znam da li da aplaudiram, da se zadivim, da li da se skrušeno bijem u grudi usled griže savesti .. i tome slično! -

     

    P.S. Imena ovde nisu bitna jer čovek na tom sajtu i nije rekao svoje pravo ime; nazvao se nekim glagolom ... šta li?! 

  3.  

    Миру Ступицу гледао сам амо у „Аудијенцији“ негдје средином осамдесетих година у Атељу 212. Такву моћ на сцени, нијесам никада више видио. Како су само могли да буду срећни они који су је гледали педесетих и шездесетих година прошлога вијека! О томе говори јавно обраћање њеног великог „фана“, доброг волшебника, Станислава Винавера, са почетка 1955. у листу „Република“, у његовој рубрици „Београдско огледало“.

                                                                                                                                                                               А.Ж.

    Станислав Винавер: ПИСМО МИРИ СТУПИЦИ

    Последњих дана много се говори о Вашем одласку из Београда. Дали сте и интервју: зашто напуштате позорницу Југословенског драмског театра, чија сте првакиња. Позната је ствар да су глумци ћудљиви, а глумице и примадоне каприциозне и на крај срца. Ви нисте изузетак, него потврда прастарог правила. Ћуди и каприци глумица и примадона испуњаваја анале театралног Париза одувек, Бург-театра откако постоји, а и свих великих позоришта света. И ту сте Ви били и остали верни своме позиву. Критика Вас је довела до беса и очајања. Због неколико хладнијих, па чак и мрзних речи студене београдске критике, у Вама се родила жеља да напустите Београђане које заносите. Хоћете ли се добро осећати изван Београда, чији Вам је присни језички жубор неопходан? Тај жубор нашег модерног говора причињава се неким архаичним застарцима од провинцијалаца, да је „шатровачко-фрајерски жаргон“. Чудом своје музикалне дикције Ви преображавате чудо једног дирљиво старинског говора. Преображавате тај говор, на наше очи, остајући ипак тајанствено усталасани његовим преливима, као у прве дане наших фолклорних басми и мађија. Да, ми овде, у Београду, доживљавамо наш језик са новом страшћу и заносом, јер га модернизујемо за нове задатке брза схватања. Ви ћете много изгубити ако напустите Београд, можда и више него много, можда све, јер Ви носте собом и у себи, све замршаје и разведрења нашег подмлађеног језика.

                   Пре кратког времена изашла је посмртна књига Жувеових чланака „Сведочанство театра“. Хтео бих да је прочитате пре но што Ваша одлука о напиштању Београда постане дефинитивна. Жуве констатује: да само критика омогућава живе текстове. Оно о чему се није дискутовало остаје изван стваралачког отпора и напора. Тако је, вели Жуве, умро и величанствени шпански театар. Није био благовремено оспораван, довођен у питање и понова утврђиван. А тако су остали живи Шекспир и Молијер. Њихова је свака сцена била предмет жучних и страсних расправа.

                   Ја знам, драга госпођо Миро, зашто је Вас критика толико коснула у последње време. Зато што је та критика уистини означавала за Вас голем низ недоумица, са којима ни Ви ни Ваша околина, нико није начисто. Ви се, од извесног времена, стихијски окрећете трагедији. Вама нису довољне лакокриле арабеске ироније и ћеретави њен цвркут. Ви стремите ка древном трепету узаврелих и непресахлих извора. Жедни сте их. Али Ви нисте још у стању да одолите докраја њиховом тајанственом налету. Још је Платон мислио и приповедао, и то први и једини међу Грцима: да је разграничење „родова“ у драми вештачко и да трагедија и комедија ничу из истог животног корена. Али грчка се позоришна пракса никада није држала Платона, већ можда и кобнога Аристотела, чија је сенка и данас наднесена над великим делом светских позорница. Још и данас многи и теоретичари и практичари верују: да сваки глумац има свој „фах“. У то је слепо веровао и средњи век, чији је главни законодавац мисли био Свети Тома Аквински, доследни ученик Аристотела. У то је веровала и ренесансна „комедија дел арте“, чију сте душу Ви нама открили у „Дунду Мароју“.

                   Критика у нас не показује довољно разумевање за Вашу платоновску одлуку. Она би хтела да Вас укалупи. Ја сам уверен да ћете Ви, најзад, успети: и у том Вашем покушају ја видим неутољену Вашу глад и жеђ за најдубљим позоришним дејством. Кивни сте на критику, али сте отровни и на себе, јер сте свесни колико је тешко ломити освештане калупе. Знамо Вас напамет као Петруњелу  и Мирандолину. Ви бисте сад хтели да, ради себе и ради нас, обухватите и друга надахнућа. Можда бисте Ви хтели, верујући у свој беспримерни језички нагон – да будете нека врста глумца-свеглумца. Разумљив је Ваш напор. Он је узбудљив.

                   Међутим, под нашим околностима, то је теже но игде. Јер, читава наша званична дикција стављена је на скроз погрешне основе и у скроз погрешне ноте. Наши су стручњаци установили: да се држимо старинских дужина (не знајући како да их везујемо са наредном речју); да пренаглашавамо сваки, па и најмањи акценат појединих речи (како се никад чинило није!) и да говоримо на бини низом избачених речи, а не извајаном говорном мелодијом, пуном звучних прелива. Ви сте пак својим сјајним талентом дошли до извајане реченице. Код Вас је иронија добила свој пуни дрхтави смисао. Ви се сналазите у изражајним везицама и раскидима, у прекидима, застојима и распонима као ниједна наша глумица пре Вас. Ваша иронија је изузетно истањена. Ви се играте свих уочених одсева у тексту. Мислио сам често, слушајући Вас, на славне „семантичаре“ нашег раздобља, на Фрегеа, Расла, Хватхеда, Рудолфа Карнапа и читаву „Бечку школу“. Они констатују да су природни језици пуни нелогичних склизаја и да нас заводе. Зато они траже: да бар наука приђе новом изражајном апарату и вештачком језику знакова. Међутим, Ви, суптилношћу Ваших застанака, спојева, пораста и колебања, бојадисањем својих самогласника, показујете беспрекословно: шта Вам се чини, шта за Вас јесте и у коме степену – истина и логика, а шта не. Тако је Ваш текст свима нама разјашњен, докраја. Тако сте у нашем бруталном позоришном језику, омогућили држесну и лакокрилу иронију, за којом вапимо већ пола века. Њу су  наши позоришни теоретичари потпуно одбацили, јер их је превазишла.

                   Та Ваша љупка иронија, та Ваша држесна свест којом сте прожети, нека Вам оне послуже и данас, при кобном заокрету који Вам можда предстоји.

                   Останите где сте: на радост свију  нас. То вам је мој савет. Још један савет: не бојте се критичара! Нека Вам они буду само подстрек на Вашем победничком походу у Платонове слутње.

                                                                                                                                                                 4.1.1955.

     

     

     

  4. Aleksandar Ciganović
    Latest Entry

    Svuda okolo je magla..

    U sredini ja i moja dva oka koja su izgubila svoju ulogu!

    Kao da je predamnom prepreka duboka koju treba preskociti..

     

    Ona preti da me uvuce u sebe, 

    da uzme zivot moj!

    Ne zeli da dodjem po tebe i postanem tvoj!

     

    Al misao na tebe vodi moje srce, i ja se probijam sve vise i vise..

    Po osecaju idem i srce mi lupa dok drvece se njise!

     

    Iz daleka cujem meni poznat glas i misli mi lete...Valjda ce nam doci spas!

     

    Razredjuje se konacno ova magla gusta,

    A mene napusta strah!

    Te biserne oci njene dale su mi dobar znak!

  5. Kako je moguće, tvorče zemnih sunaca i mesečina,
    rođače Peruna i gromovnik Ilije,
    koji si išao od ljudskog nesna do nesna,
    svetleći dok se formula sazvežđa ne sračuna,
    dok se ne zabeleži tek rođena pesma,
    kako je moguće da i tebe tama skrije!
     
    Zar je i tebe koji si krao oganj vasiona,
    koji si osvetljavao po bespuću lađe,
    punio bljeskom koncertne dvorane,
    gnjurao ruke u matice ozona,
    morala sudbina drugih ljudi da snađe!
     
    Ti koji si u svakome kraj nas plamu,
    svakoj žarulji, munje obasjanju,
    zar nisi mogao pomrčini uteći?
    Zar i ti,koji si oko nas razgorio tamu,
    morade u nju leći?
     
    Zašto te ne sahranismo u sante polarne,
    gde su noći svetle i bele,
    pa bi, kad ti zrak mesečine i sunca
    biljurni kovčeg darne,
    munje se oko njega razletele!
     
    Pa bi i mrtav ležao u sjaju,
    povezan s nama u svakome časku,
    i prateći svetlosne oluje
    i mrtav prisustvovao sunčevu rođaju
    i mesečevom za gore zalasku!
     
     
     
  6. Novac nije nista,

    Moc nije nista.

    Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni.

    Lepota nije nista,

    Video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti.

    Ni zdravlje nije sve;

    Svako je zdrav ko se tako oseca;

    Bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje.
    Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao,

    Ona su mu donosila zadovoljstvo

  7. Био једном један шумски цар. Владао је својим царством у Мркој шуми мудро, бранећи га од непријатеља, помажући свом народу и поштујући богове. Заповиједао је веома богатим краљевством и надалеко и нашироко најбољим стријелцима, а сам цар је био најбољи међу њима. У боју против једног од западних кнежева, погодио је туђинског војводу стријелом у око и тиме утјера страх међу туђе војнике и натјера их у бијег. У лову, могао је погодити и најмању животињу и када би бјежала кроз зеленило да би се сакрила. Многи владари зажељеше тако моћног и способног човјека за зета те му сталн долажаше страна посланства нудећи рпинцезе својих земаља шумском цару. Али цар не хтједе ниједну принцезу јер презираше лагодан живот и господу која му бјеше долазила, па је разгласио да ће она дјевојка која га побиједи у стреличарству постати његова жена. То се нимало не свиди западној и јужној господи те одусташе од својих наума, али онда дођоше посланства са истока. Нудили су Косовићи своју принцезу, хвалећи се како су они јак и ратнички народ те говораше како је стога само жена из њиховог рода достојна цара Мрке шуме. Бијелопавлићи од Мораве се хвалише ништа мање претјерано него Косовићи, али цару ни њихове понуде не бијаху миле. Ипак, прихватио је њихова посланства под условом да се надметање у стреличарству одржи, на што господа нерадо пристаде. 

     

    У седми дан седмога мјесеца на такмичењу се бјеше скупило сво царство, што старо што младо. Сви дођоше гледати како се ина господа такмичи са њиховијем царем. Лутке као мете бијеху постављене на различите раздаљине, а најдаља, шеста бјеше удаљена на самом крају поља те се стријелцима чинило да виде само тачку у даљини, а не лутку. У поље изађе цар, сам, без свите носећи само свој лук и тоболац пун стријела. Утом уђоше и три жене које су се требале надметати са царем. Не познавши ко је трећа дјевојка којој капуљача прекриваше лице, цар јој приђе и упита:"Ко си ти ђевојко? Нијесам знао да ми још једна кућа нуди руку своје шћери.", на што му дјевојка одговори:"Ни не нуди ти господска кућа, благи царе, већ сиротица без оца и мајке се сама нуди. Сиротица, али са луком вјештија од тебе.". Цару то би мило чути, на опште згражавање источних принцеза да ће дијелити мјесто на такмичењу са убогом сиротицом. Но, царева је увијек највиша те такмичење поче. 

    Прва је гађала принцеза Бијелопавлићка. Стаде пред цара у својој свиленој плавој хаљини прошараној сребром те се засјаји попут драгуља. Многи народ стаде одушевљеним таквом раскоши, а многи шумски властелини зажељеше имати плавокосу принцезу за себе. Говорило се за њу како је најљепша на читавом истоку међу свим моравским принцезама, јер ниједне не бијаше плаве косе и плавих очију и ниједна не бијаше од виђенијег господства. Одрасла у свили, бијаше она сама као од свиле саздана. Многи зажељеше да им она постане царица. Узевши лук и стријелу, принцеза натеже те отпусти и погоди трећу лутку што бијаше на пола поља постављена. Задовољна својим поготком, посматраше она цара како натеже свој лук и погађа такође трећу лутку, те онда погађа четврту. Принцеза поново натеже свој лук, отпусти али не могаше погодити ништа даље од треће лутке. Угледавши како је принцеза видно незадовољна и тужна, цар клекну пред њом и похвали је на њеној вјештини која није својствена женама њене кнежевине. Онда устаде и прогласи принцезу Бијелопавлићку достојном за било ког другог шумског властелина, на радост и принцези и својој властели.

    Друга гађаше принцеза Косовићка. Стаде пред цара у дугој, простој бијелој хаљини и црвеним прслуком на себи, цноока и црне косе увезане и пребачене напријед преко рамена. Изгледаше више као проста сељачка дјевојка неголи каква принцеза, али такав бијаше род Косовића јер живјеше и владаше у кршној земљи која не даје никаква господства, већ само труда и муке. Многи помислише како ће она постати њихова царица јер дјевојка погоди и четврту и пету лутку. Али цар тада погоди посљедњу, шесту лутку до које принцеза не могаше ни добацити стријелу. Иако је изгубила, цар клекну и пред њу и похвали њену вјештину јер прослави свој род и своју земљу те још рече:"Ако жене у вас овако гађају, онда у мушких мора бити још већа вјештина!". Прогласи цар и њу достојном шумске властеле, на њену радост и на радост својих властелина.

    На крају стаде гађати покривена сирота дјевојка. Нико не могаше видјети јој лице, али нико више не помисли да ће тога дана добити царицу. Цар је подсјети да мора погодити најудаљенију лутку, на што дјевојка од њега затражи да се постави и седма лутка, још даље иза шесте. Цар одби и затражи прво да види вјештину сиротице. Не прође ни трен, она је већ ставила стријелу у шесту лутку. Цар нареди да се постави и седма, још даље иза шесте, те узе и натеже свој лук. Утом, дјевојка скиде своју капуљачу и када је цар угледа остаде у мјесту к'о укопан. Сиротица имаде дугу црну косу, пуштену низ груди развезану, мале црне очи и бијело лице које засјени љепоту прошлих принцеза. Како је погледала у цара, тако цар отпусти своју стријелу и не успје ни добацити до седме лутке. Утом сиротица приђе цару, узе га за руке и рече:"Подај ми свој лук, мужу мој.", што цар и учини. Поново, у кратком трену њена стријела се нашла у својој мети погодивши најудаљенију седму лутку без имало напора по сиротицу. "Како се зовеш, сиротице?", упита цар, нашто она одговори да се зове Добрила и збаци са себе свој сиви капут. На леђима јој засјајише вилин-крила а њена бијела хаљина се засјаји на сунчевим зрацима. Позна цар да је то вилин-царица из дубина шума његовог царства те је узе за жену и са њом изроди дјецу која и данас владају Мрком шумом. 

  8. PredragVId
    Latest Entry

    Тропрст

     

    Скупите палац,

    кажипрст

    и средњи прст

    у тропрст

    у име спокојства

    Светога Тројства.

     

    Мали и домали прст

    привите уз шаку

    и тако начините

    молитву сваку.

     

    Тако иштите молбе

    за нас грешне Србе

    збораше мудра глава

    наш Свети Сава.

  9. Slava Bogu služi se na dobro narodu, Nebeski Car svakome na dar, po volji, po 
    želji, po meri iz izvora ljubavi. A tako je lako skrenuti pogled na greške iz 
    neznanja, iz okruženja, nekad su upadljive kao i one u posmatraču skrivene pa 
    ipak milost je veca od grešnosti. Bože me oprosti malodušnosti.

    Raste stado na obodu tora, neko uđe bliže samo kad mora. Jedna za drugom lete
    mudrosti podeljene, nepromenjene, neprilagođene. Gde stojiš tako razumeš, eho
    pouke menja. Kao na plaži razgolićeni, za sve zainteresovani, opušteni toliko
    da zaboravi se da ovo mesto drugačije mora biti od sveta koji istinu raspinje
    u kome Reč postaje igra. Kako je samo sveto dvorište ovo da i neuk neofit ide
    laganim korakom u stidu i strahu ipak ljubavlju blagosloven a onaj drugi koji
    odavno je tu, on pere ruke od krvi nevine, popušta pred željom većine.

    Ko je taj što primerom vodi, brzo i jasno tamo gde Bog zapovedi? Ima li nekog
    čistijih koraka, ne samo umiven do lakata? Čija pravila poštuješ, kome sličiš
    tako politici korektan, toleratan, elokventan? Jel ti lepo kad kritikuješ ili
    osuđuješ? Prevrnuti su stolovi takvih menjača, ugađača, ova crkva nije pećina
    hajdučka nego nevesta Hristova. Ili je ovo njen veo koji treba još ubeliti.

  10. Nevena Milošević
    Latest Entry

    Previše lično shvatam ovo nedostajanje tebe. I kao i sve drugo što shvatamo lično, boli nas, proganja, muči, ne da nam da spavamo, ne da nam da živimo! Ove rečenice, tako glatko prolaze ispod mojih prstiju. Tragovi ovih slova ostaće još dugo na tastaturi, nego... Moram ti reći. Srazmerno tome koliko mi je lepo sa tobom, bez tebe mi je užasno! Ma, odavno ne brojim dane. Znam samo da ima više onih koji treba da prođu od onih koji su prošli. Znam, tuga. Danas nisam jaka. I oprosti, verovatno ću ovako besna reći mnogo toga što ne mislim. I ne, nećeš ti biti kriv za oluju u meni. Samo, osećam kako dogorevam, u želji, daleko od tvojih ruku da me grle i usana da me ljube. Postalo je nepodnošljivo. Postalo je previše svega. Osećam se loše, osećam se dobro. Ne znam, zavisi kako sunce pada na moju terasu. Ujutru je užasno. Podne jedva preguram. Dobro sam. Samo me, eto, ponekad žacne u predelu grudi. Boli što nisi ovde, što ja nisam tamo, što nismo negde zajedno. Nismo ni na polovini ovog iskušenja, a meni dođe da vrištim. U redu je, ne mogu više, pustite me! Ali, niko ne sluša. Hiljadu i jedna loša okolnost koja nas pored kilometara razdvaja. Ne volim kad sam nemoćna. Ne volim kad ne mogu nešto da preduzmem. Ne, nije mi lakše. Ali eto, sve sam ti rekla.

    3d7132babe55f9c8f701223d9aecb0ab.jpg

  11. Не подносим компликоване односе, као на пример са професорком коју и волим и ценим и једино од ње нешто могу да научим данас кад јој више нисам студент...али мало се закомпликовало што њеним сумњама и неисправним виђењима (да не кажем нешто друго), високим стандарнима, оштрином...... што мојом слабошћу и неодговорношћу.

    Од сад јој више не подилазим, не желим да одговарам бојећи се дал ће ово или оно да испадне...али се однос можда чак и пригушио...осећам тако.

    Баш ме брига, живим и радим и навиру сећања понекад врло нејасно откуд и како.

    Једно сећање се одједном појавило, нетражено и добило нову боју, у ствари ....суштину.

    Било је то док сам био студент и то у оном првом периоду кад ми није било лако ни код куће ни на студијама, и то се видело и знало. У пекари у близини академије смо често клопали а било је и лепих колача.

    Ушао сам да нешто узмем и срео професорку. Поздравили смо се и вероватно загледали шта ћемо узети, одједном је упитала "Драле хоћеш нешто?" рекао сам "не хвала" имао сам пара

    "Хоћеш неки колач?"

    Колач сам одбио јер ми се тада за дивно чудо није јео, а она је знала да волим колаче, али у њеном погледу и гласу није било ничег лажног већ чиста љубав, можда и разумевање, сажаљење за студента који је помало бедан у неким аспектима и не може себи много да помогне....било је искрено...не театрално.....дирљиво и чак дискретно.

    Не могу да опишем начин на који ме је питала да ми купи неки колач. 

    Сада кад сам се сетио тога...посмислио сам и рекао другарици "њој је од мене све заувек и унапред опроштено"...колач нисам појео али као да јесам....као да сам добио ону "чашу воде" због које неће пропасти плата...њој

    Надам се.

     

  12. БЛАГОУХАНИЈЕ

     
     
                      Ударна десантна јединица ходочасника нашег храма на челу са елитним члановима хора (на челу су, јер су млађи и бржи) уредно и примерено одевена  и наоружана радозналим погледима и  оштрим мачевима питања која миришу на крв света ненајављено упада у малени манастир наше Богом чуване епархије, разбијајући молчаније два брата монаха у спокојном недељном дану.
                       Несвесни тога шта смо учинили, скупљени и примирени у црквици слушамо беседу једног од браће која се прелива преко нас као хладна вода и чисти мисли од свега што донесмо са собом. Осетисмо до дубоког срца како нас шиба реч поуке. 
                       Омамљени бесмо кад ступисмо у манастирску порту, а још више кад нас братија отпусти, уз љубавне речи на крају, ипак, стојећи испред капије, самилосно нас гледајући испод црних веђа и осењујући  крсним знамењем, док смо замицали низ прашњави кривудави пут ка следећој станици - месту где се подвизавао на Христа лепи Старац Гаврило Ралетиначки.
                        Њему као да нас шаље монахиња Сара, једна од три сестре из чијих су светих тела изникли манастири у Левач-Шумадији.
                        Из њених моштију, видљиве восак жуте кости лобање, као миловање мајке по челу кад си болестан, као лахор Духа Светога, као Господ Сам, са нама у уму и срцу и у сећању заувек да остане у себе нас облачи неописиво благоуханије, па као нови да смо, безбрижни и лаки, изнад свих разлика и подела и прећутаних прекора. 
  13. .............
    Latest Entry

    By .............,

    blog-0110339001458999239.jpg

    „Имаш ли момка?“

    „Када ти мислиш да се удаш?“

    „Знаш ли ти колико имаш година?“

    Jaсна је уморна од туђих неучтивих питања и њених наново понављаних дрских одговора. Фамилија често уме да својом душебрижношћу поквари дан. Али зашто се она и даље обазире на таква питања и критику њеног љубавног живота? Више од досадне родбине сметала јој је њена сопствена немогућност да остане равнодушна на њихове замерке.

    Jaсна је у раним тридесетим годинама, живи сама и успешно се бави адвокатуром. Делује као тип особе који је увек чврсто на земљи, хладне главе и без длаке на језику. У каријери је успела управо зато што се доследно држи својих принципа и упорно бори за своја права и место под сунцем. Јасна је, нема сумње, интелигентна, способна, помало дрчна, али и срдачна особа. Поред тога, добри Бог јој је подарио лепоту коју она уме да препозна и истакне у правој мери и у одговарајућим приликама, што је и одличје једне даме. Њену лепоту су препознали и мушкарци, те су желели да је боље упознају и открију колико привлачна и драга она заиста може бити. Све док до овог не би дошло, Јасна је била крајње самоуверена и, чини се, безбрижна. Aли удварање мушкараца често би изокренуло цео њен свет и махом би се осећала непријатно и уплашено као девојчица која не зна шта да ради у сусрету са светом одраслих.

    Свеки њен удварач, без преседана, стао би под лупу њене сумње и критике. И сваком од њих нашла би недостатке преко којих не може да пређе. Јасна је једна од оних жена које се из необјашњивих разлога тешко отварају и препуштају мушкарцима. Зашто? Постоји ли можда неки психолошки образац, да ли је то чинила зато што је раније имала лоше искуство с мушкарцима? Не, њен отац и мајка су функционисали као сваки просечни брачни пар. Јасна није имала неку трауму са првим момком, нити било шта томе слично. И није имала проблем са везивањем за људе, чак напротив. Имала је много пријатеља којима је била привржена и спремна да се за њих жртвује. За породицу је нарочито било везана, чак више од брата. Али поред све те срдачности и искрене привржености многим људима, Јасна никад није била спремна да другачију врсту присности осети и испољи према мушкарцу. Имала је свега неколико момака у животу, али и те кратке везе су јој деловале напорно, неискрено, усиљено.

    Будућу или актуелну везу Јасна би увек посмтрала као још један пословни случај који треба да реши. Поставила би основне премисе у којој би се налазиле особине њеног партнера: шармантност, интелигенција, смисао за хумор, могућа будућност у каријери; његови односи са родбином и пријатељима, претпоставке о његовим плановима и намерама. Затим би се у премисама нашла Јаснина заинтересованост за дотичног господина и већ наведене ставке које би се односиле на њу. Јасна би потом подвукла у глави црту и покушала да донесе логички закључак: да ли вреди настављати? Немојте мислити да је њој то било једноставно чинити, јер није. Она је била емотивна и обзирна особа која мари за туђа осећања. Као што рекох, била је дама. И желела је да воли и да буде вољена. Али та досадна црта све је кварила, увек би се указала, као проклетство, као да Јасна сама себи не дозвољава да буде срећна. Макар се и трудила, није успевала да се препусти и да батали премисе и закључке. Љубав баш и није случај који се износи пред суд разума, да јој он пресуђује. Она би требала да премаши разум, логику, да батали наше претпоставке и предрасуде подложне страховима и грешкама, и да се усуди.

    Јасна је мрзела себе јер није успевала да се усуди, ни препусти, као да није била способна да воли. Плашила се да нешто није у реду са њом. Дешавало се да не ужива у пољупцима и да јој смета миловање, као да се скрнави нека њена лична светиња. Није се препуштала другоме. Искрена заљубљеност, она која подразумева посвећеност другоме и лепршање у његовом присуству, таква заљубљеност Јасни је била нешто сасвим страно. Никад није отишла даље од симпатије. Увек би се нешто догодило. Момак би показао неку, њој одбојну, страну свог карактера, или би је она преувеличала или чак измислила. Након раскида кривила би свој темперамент перфекционисте и гневила се на окрутност коју је склона да испољи, не би ли се заштитила од нечега – ни сама није знала од чега. Често би била убеђена да је проблем у њој и да је лоша особа. Некад би сама себе терала да заволи момка који би, и након подвучене црте, по свим прорачунима и предвиђањима, могао бити одличан избор. Неке Јасне би се и удале на овај начин, изговоривши «да» као да склапају договор у ком би могле добити извесну корист, а при том испуњавају све оно што од њих очекује друштво и биолошке потребе. Но, наша Јасна није била толико хладно прорачуната у питању љубави. Знала је да би јој нешто стално недостајало и да би због тога цео живот била несретна.

    Незадовољство собом, усамљеност и притајена туга често умеју да човека учине окрутним и мрзовољним. Што у шали, што у збиљи, пред собом и другима Јасна као да је правдала себе цинизмом и неком својом верзијом феминизма. Често ни сама у то није веровала и некад би се уплашила колико на моменте мрзи мушки род. Сретни парови би јој често одисали лицемерством, а уколико би видела и најмање изливе нежности међу заљубљенима нека мучнина би јој застењала у утроби. Све су то били одбрамбени механизми, илузије, љубоморе и подсетници које су стајали као живи зидови између Јасне и истине. Зашто не може да се заљуби глупо, искрено? Зашто не може да утиша увек бучни глас разума и осмели се да буде нечија? Иако је била крути рационалиста, Јасна је веровала у Бога и Његова чуда, али је одбијала могућност да се чуда могу десити њој. Ништа није препуштала случају, па ни заљубљивање. Све мора бити извесно, мора постојати план. Ако се јави опасност да се на било који начин план и она, његов главни чинилац, могу променити, онда је читав њен свет у опасности да се уруши, а то би било страшно. То би значило промену која она не жели, компликацију која није у њеним рукама; а кад нешто није под њеном контролом то је претња и могућа катастрофа. Вештим одабиром будуће љубави Јасна ће спречити ту катастрофу. Макар је тако мислила. Истина је била да није знала шта уопште жели, још мање шта јој је заиста потребно. Има неког детињег пркоса и стида у девојкама које никад нису искрено љубиле. Оне истим жаром и смешном упорношћу чувају свој свет као девојчице којима се и гади и привлачи их замисао да пољубе дечака. Страх без основа срастао је уз њих као крљушт и чини сваки додир хладним, сваки поглед претњом и сваки сусрет разочарењем. Суштина Јаснине несреће јесте тај страх. Волети би значило улагати најдубље, најискреније, најчистије делове себе у неког другог. И притом веровати да нећеш бити злоупотребљена, одбачена и скрхана. Уплашене особе, макар то и не признавале себи, све то имају у виду још и пре првог пољупца. Ако ћемо бити сурово искрени, велики број оних који нису пронашли праву љубав живе сами јер су окренули главу од ризика и определили се за једину извесну и сасвим безбедну љубав – љубав према себи. Парадоксално – човек сам себе најчешће и најболније уме да изда и повреди. Са друге стране, не би било поштено ако не бисмо напоменули да људи некад, просто, не пронађу животног сапутника. Некад то није страх, ни себичност, већ недостатак познанстава и прилика. Но то се увек може променити. Сведоци томе су сви они људи који су се у каснијем животном добу упознали и заволели. Са Јасном је ипак био другачији случај. Она је просто бежала. Била је привидно безбедна у само свом свету, свету без неконтролисаних емоција, без прилагођавања другоме. Она је могла остати упорна у свом особењаштву и свету оставити траг као добар адвокат, драг пријатељ и вољена тетка. Она је, ипак, пружила шансу изузетно стрпљивом и храбром мушкарцу, а то су једини који имају шансу да после много година труда ослободе овакве девојке страха од близине.

    Живко јој је сметао од момента кад је чула његово име. Није хтела ни да призна себи како јој се свиђа његов начин говора и крајње суптилно удварање пред којим је поклекла тек након неколико месеци. У више наврата желела је да раскине везу због ствари које је преувеличавала или измишљала, а тицало се свега: од његовог посла, хобија, преко његове захтевне породице до умишљања како му она уопште није привлачна. Други и другачији мушкарци би дигли руке од ње, али Живко је имао неко смирење и нежност с једне стране, а чврстину и разборитост са друге. Умео је зналачки да процени кад су потребне његове речи утехе и загрљаји, а кад је неопходно да одсечно побије и саму могућност параноје коју је његова девојка некад свакодневно призивала. У почетку је Јасна у својој детињастој саможивости мрзела ту Живкову способност да усмерава и контролише њене мисли и емоције. Излуђивала ју је његова моћ да је убеди да није у праву, никад јој притом не замеривши на њеним небројеним грешкама, а опет, скромно је умео да призна ако он сам греши. У неколико наврата је намерно била крајње безобзирна и окрутна у својим речима. Страх ју је подсвесно гурао да пљуне у лице неизвесности и, уједно, срећи. Живко се неколико дана не би јављао, а Јасну би савест и туга гризли као болест. Онда би из неког разлога савладала свој страх и понос, па би назвала Живка. Почињала би разговор покуњено, као дете које је неко други натерао на помирење. Испитивала би терен: колико је заиста љут? Он би звучао и деловао хладно, све док Јасна још снажније не би загризла свој понос и дала неку своју, поприлично нејасну верзију извињења. Будући да ју је временом сјајно упознао, Живку би и ово било довољно. Некад би осетио замор јер се осећао као да васпита дете, али искрена приврженост, а касније и љубав, порађали су у њему, чини се, надљудско стрпљење. Јасна је временом схватила да само он може сасвим да је разуме и, зачуђујуће, сасвим прихвати и воли, што је њој било збуњујуће. Често би тиме била поражена, па би му отворено признала да је чудо како је ико тако компликовану може волети. Њен драги би се на то насмешио и одговорио да се слаже, али да је осећање обострано. Живко, у ствари, није био компликована особа, чак напротив. Може се рећи да је био Јаснина сушта супротност, по карактеру и начину размишљања. Она је лудила због његове неорганизованости, смирења, неозбиљности. Временом су једно друго мењали.

    Јасна је страх од близине поразила заувек кад је Живку рекла «да». Пристала је да му буде жена, да буде његова, до краја. Препустила му се сасвим. То сазнање, тај осећај да је сигурна и спремна за тако нешто крупно, тако величанствено, преплавио ју је срећом и захвалношћу. Расплакала се као дете и пала му у загрљај. Он ју је љубио и брисао јој сузе. Чуда су се, ипак, десила у Јаснином животу. Воли и вољена је. Страх је сасвим нестао. Људи који подижу и васпитају троје деце заиста немају времена за глупости.

    Ако је Ваша судбина слична Јасниној, не очајавајте. Пружите шансу животу и научите да је искористите. Не очекујте никакав добитак јер ко тражи љубав нежелећи ништа притом да жртвује, неће је никад ни наћи. И никада све коцкице неће бити сложене онако како се ми надамо. Али та неизвесност, та борба са случајностима, та жудња да волимо и будемо вољени и чини живот увек свежим, а наш живот смисленим.

    Љубав је увек ствар избора и слободе. Зато је никад нећемо ни искусити ако смо заробљеници страха.

     

    Слична прича «Нежења» - прочитајте овде. http://avdenagom.blogspot.rs/2015/09/blog-post.html

    Пратите аутора преко Фејсбука. https://www.facebook.com/avdenago1987/timeline

    Марко Радаковић

  14. blog-0817097001458495747.jpg

    Не погађа ме чињеница да мали број православних хришћана пости, већ недостатак молитвености. Физички пост је само последица, боље рећи – пратилац унутрашњег поста, пратилац молитвености. Поред тога, велики број верника тобож пости, а своди пост на другачији режим исхране. Одлазак на богослужење се често своди на навику, рутину, а исповест и причешће на обреде и ритуале.

    Дража је Богу једна искрена молитва, но 49 дана пуког одрицања мрсне хране. Милији му је један искрен плач и потрес душе, но све механички учињене метаније и свеће упаљене без молитве. Више воли једно од срца учињено дело милости, но све прљаве новчанице стављене на тас које стваљамо као да плаћамо опроснице. И више се обрадује једном човеку који се ка Њему искрено окренуо, но хиљадама људи који само стоје у храму и мисле да Богу служе.

    Храмостојатељи, погачовртитељи и главоприкониоци!

    Служимо Богу срцем, волимо Њега, а не сопствену и туђу побожност!

    Певајмо Богу душом, бићем, јер молитва – молитва је узвишени дар!

    Она мора бити агонија кајања, да би била васкрс наде.

    Она мора бити сусрет са Творцем, да бисмо њиме превазишли границе творевине.

    Молитва је толика жеђ, потреба, вапај човеков за Богом, да се често она и не може исказати речима. Ситне су речи да представе ширину и дубину човекове чежње за Христом.

    Молитва није само нешто што читамо, сричемо, или говоримо, молитва је израз човековог смирења, дрхтаја, прилажења ка Богу; молитвеност човекова се кроз цео његов живот потврђује и сведочи.

    Ко није у молитви открио и признао ништаност свога постојања и ужас, лудило и страхоту свога греха, тај не може осетити ни благослов Божијег опроштаја и радосно достојанство што се називамо људима и браћом Христовом.

    Ко пред Богом није осиромашио, признао своју нагост и слабост, тај се неће Његовим добрима обогатити и бити обучен у благодат.

    Ко није дрхтао пред Његовим Лицем као паучина на ветру, неће ни открити силу коју у Њему имамо.

    Ко није грцао због љубави коју је пропустио другоме да подари, неће се удостојити ни љубави Божије.

    Ко се у другоме није препознао као човек, тај ће кроз живот ходати као звер.

    Ко није имао глас да се обрати Богу, неће имати слух кад га космос позове да осети радост и мир.

     

    Помолите се и предајте Господу Богу нашем!

     

    https://www.facebook.com/avdenago1987/

  15. Nikada ne znaš što ti život nosi. Danas jesi, sutra nisi, tako glasi domaća izreka. Oholost, stoga, nije slučajno prvi na popisu smrtnih grehovaa, a oni koji nisu u veri slozi će se kako malo ko, zapravo, voli arogantne ljude. Dodamo li tome još i materijalizam, sasvim je jasno gde ide ova priča. No, postoje zakoni koji su iznad svih nas, više sile ili možda, snažna volja pojedinca, koje menjaju čak i one situacije za koje smo sigurni kako im unapred znamo ishod.

     

    Djevojku iz bogate porodice voleo je mladić iz siromaše. Njegovo je srce bilo iskreno. Međutim, onda ga je odbacila jer nije zelela živeti sa siromahom. Pretpostavila je kakav bi to život bio i obezvredila je mladićeve osećaje. Ona je mislila kako zna šta želi u životu i verovala kako bi ishod takve ljubavi za nju bio poguban. Smatrala je kako ona vredi više, da ljubav nije dovoljna, ako nema novaca.

     

    “Idi i pronađi nekoga vlastitog ranga. To koliko ti zaradiš u jednom mesecu, ja potrošim u jednom danu! Ti bi da ti ja budem žena? Nekoga poput tebe ja nikada ne bih mogla voleti”, rekla mu je, kada ju je zaprosio.

     

    Prošle su godine, punih 10 tačnije. O mladiću ona nije razmišljala, a mladić je imao toliko posla da o djevojci nije stigao razmišljati.

     

    Sve dok se jednoga dana opet nisu susreli. Bilo je to u trgovačkom centru.

     

    “Hej, pa to si ti! Kako si? Danas sam udata za pravog muškarca. On zarađuje 15,700 dolara mesečno!”, pohvalila mu se. Čovek nije odgovorio. Samo su mu se oči još jednom zarosile, od tuge koju je osetio jer je bas voleo iskreno tu ženu.

     

    “Dobro jutro gospodine! Vidim, upoznali ste moju ženu”, rekao je njen suprug, pomalo iznenađen kada je ugledao s kime mu razgovara žena.

     

    “Dobro jutro, gospodine…”, odgovorio je čovek.

     

    “Carter, šefe, tako se prezivam..”, odgovorio je svom šefu, suprug bogataševe kćeri. Usput joj je objasnio kako je to njegov šef, koji je vlasnik projekta vrednog 100 miliona dolara, na kome je danonoćno radio. U šoku, žena nije mogla verovati kako je to isti onaj mladić koga je odbila.

     

    “On je skroman čovek, a njegova je životna priča zaista jedinstvena”, nastavio je suprug. “Kažu da je pre bio jako siromašan i da ga je zbog toga odbila ljubav njegovog života. Zbog toga se zakleo kako će se obogatiti, ali se nikada nije oženio”, rekao je suprug niti ne sluteći kako je upravo njegova žena ta fatalna ljubav njegovog bogatog šefa.

     

    Kada ju je muž upitao kako su se ona i njegov šef zatekli u razgovoru, rekla je da će mu ispričati za pićem, ali kasnije joj nije bilo do razgovora…

  16. Ako nekad čitaš ovo, sutra, ili za deset godina, trideset, pedeset, čitaj kao da čitaš prvi put. Nevažno da li si i dalje devojka, žena u godinama ili starica. Nevažno da li si i dalje njegova, nečija ili ničija, čitaj ga sa istim onim žarom kao da ti se trenutno dešava...

    Nedostaje mi prva rečenica koju izgovaram kada te vidim. Nedostaje mi tvoj pogled, onako polusanjiv, polulenj i radostan. Nedostaje mi kada se protežeš, kao mačka. Nedostaje mi način na koji me gledaš, sa rukom na bradi a ujedno grickaš nokte zubima. Nedostaje mi ona fleka od kafe na tvojoj majici. Nedostaje mi tvoja majica. Nedostaje mi da zajedno peremo ruke i da se umivamo. Nedostaje mi da te milujem i pokrivam dok spavaš a ti da se praviš kao da ne čuješ i da ti je svejedno. A znam da nije.

    Nedostaje mi da te mazim, da ti nameštam kosu kako mi odgovara. Nedostaje mi tvoja kosa. Mokra, vlažna, prljava, puštena, uvezana. Nedostaje mi da brojim mladeže na tvom licu i nikad da ih ne izbrojim do kraja. Nedostaje mi tvoje lice, tvoje ruke, tvoj glas, tvoje oči. Nedostaje mi miris tvoje kože. Nedostaje mi da ti kažem svakog jutra "Dobro jutro, ljubavi", ili "Sunce moje, volim te". Nedostaje mi ono "Šta ti se jede", ili "Idi do kupatila, čekam te u krevetu...".

    Nedostaje mi tvoj hedonizam, koji ne volim kod drugih. Nedostaju mi tvoja obećanja da ćeš manje da piješ i pušiš. Nedostaje mi da te zasmejavam i osvajam, pošto je to izgleda jedina profesija za koju sam predodređen. Sve ostalo još moram da učim… Nedostaje mi da ti grejem stopala rukama i da me to čini srećnim. Nedostaje mi da ti čitam neobjavljene i nezavršene priče. Nedostaje mi život kakav postoji samo u tvojim očima i nigde više. Nedostaje mi to da ti bar malo nedostajem, bar ponekad...

    Ako nekad čitaš ovo, čitaj polako, najsporije što možeš, reč po reč, i od svih ovih nedostajanja sastavi našu ljubav...

    Nedostaju mi godine koje nećemo provesti zajedno. Nedostaje mi život koji nećemo proživeti. Nedostaju mi svi oni trenuci koje ćeš pokloniti drugome. Nedostaje mi more na koje nikada nećemo otići. Nedostaje mi ono naše proleće koje očigledno nećemo udahnuti do kraja. Nedostaju mi naša deca koju nećemo imati. Nedostaju mi filmovi koje nećemo gledati. Nedostaju mi tvoji snovi koje ćeš drugima da prepričavaš. Nedostaju mi tvoji problemi koje će drugi da rešavaju. Nedostaje mi sve ono što bi tek moglo da mi nedostaje da smo zajedno...

    Nedostaje mi tvoje telo pored mog. Nedostaje mi tvoje telo, koje nikada nisam doživeo do kraja. Nedostaje mi da ti se dajem, radujem, usrećujem, da te gledam kako zadovoljno dišeš pored mene. Kako se zadovoljno budiš i uspavljuješ. Nedostaje mi da te ljubim po stomaku, leđima, butinama, tamo dole, svuda. Nedostaje mi da te oslobađam dodirom. Nedostaje mi da ti pričam šta ću sve da budem u životu. Nedostaje mi da budem heroj u tvojim očima. Nedostaje mi tvoja podrška i tvoje divljenje. Nedostaje mi da ponovo budem najjači u tvom pogledu. Nedostaje mi tvoj pogled kao moje najbolje ogledalo. Ali to sam ti već rekao, sećaš se?

    Nedostaje mi da spustim glavu na tvoje rame, a ti da ostaneš uzdržana, kao da ti ništa ne znači. Nedostaje mi da mi kažeš da moraš da ideš a ja da te zadržim, pa da ostaneš kod mene još puna četiri časa. Nedostaje mi tvoje otmeno odbijanje i način na koji mi to kažeš. Nedostaje mi i tvoje otmeno neverstvo. Nedostaje mi ono tvoje "nismo jedno za drugo", i ono moje "valjda se i ja nešto pitam". Nedostaje mi tvoja ljubomora, koju vešto skrivaš a posle se odaš, kroz smeh...

    Ako nekad čitaš ovo, znaj da neće niko da te štedi, niko, nikad. Život će te trošiti kao što troši sve i svakoga. Snovi u koje se sada kuneš mogu da te izdaju na prvoj krivini. Ljudi takođe. Ali ne odustaj, nikako ne odustaj. Zbog sebe, zbog mene, zbog nas, zbog života koji vredi odživeti do kraja. I obavezno se nadaj i voli, to je jedino što može da te održi...

    Nedostaje mi uzbuđenje pred naš susret i razočaranje što nikada nisam stigao sve da ti kažem. Nedostaje mi da budem uz tebe i kada nisi u pravu. Nedostaje mi da te branim kada te napadaju. Nedostaje mi da se razdereš na mene kada poludiš. Nedostaje mi da ti pričam poeziju, pardon, da je izmišljam i prepravljam, u trenutku, onako kako nama odgovara. Nedostaje mi da ti se žalim, na tebe, tebi, u trećem licu, pošto nemam kome drugom. Nedostaje mi tvoje smejanje, tvoja strast za životom, muzikom, ljudima. Nedostaje mi da mi kažeš da ti nedostajem a odavno mi to nisi rekla…

    Nedostaje mi tvoj neprestani smeh koji traje i kada se zaustavi. Nedostaje mi tvoja ležernost, tvoja otkačenost i ono tvoje čuveno - ma lako ćemo... Nedostaje mi tvoj zagrljaj, dodir, tvoja pravdanja, izvinjenja. Nedostaje mi da te čekam i ispraćam. Nedostaje mi da te ljubim, a ljubim te. Nedostaje mi da te sanjam, a sanjam te. Nedostaje mi da te volim, a volim te…

    Ako nekad čitaš ovo, okreni, pozovi, znaš, ma nema veze...

    Nedostaje mi tvoj život, tvoje nade, tvoja očekivanja, tvoji strahovi, tvoja nesigurnost. Nedostaju mi tvoja pitanja, tvoji saveti, tvoja mišljenja. Nedostaje mi sve što je tvoje. Nedostaje mi način na koji me posmatraš dok razgovaram sa tvojima. Nedostaje mi tvoj otac, tvoj brat, tvoja sestra, tvoja majka koju nikada nisam upoznao. Nedostaje mi tvoja soba. Onaj nered koji samo ti znaš da napraviš. Nedostaju mi tvoje čarape, koje uvek pomalo vise a ti ih navlačiš. Nedostaje mi tvoj stomak koji uvek prikrivaš. Nedostaje mi tvoja odeća, tvoje torbe, tvoje knjige. Nedostaje mi tvoj život i sve one stvari oko tebe koje ti ne primećuješ...

    Nedostaje mi tvoje pojašnjenje da smo samo prijatelji i da je zaljubljenost iluzija. Nedostaje mi moje pojašnjenje da te volim i da je sve osim toga iluzija. Nedostaju mi šifre koje samo mi razumemo, mesta kojima smo samo mi prolazili. Nedostaje mi da te vodim svuda i da te pokazujem svima kao najlepši deo mene. Nedostaje mi da te osvajam, svestan da si vredna tog osvajanja. Nedostaje mi način na koji me poseduješ, praviš se da me nemaš, a dobro znaš da me imaš više od svih. Nedostaje mi da me voliš...

    Nedostaje mi tvoja energija, tvoja ličnost, tvoja volja. Nedostaje mi tvoj šarm koji se ravna sa najboljim filmom. Nedostaje mi spajanje, lakoća, prisutnost, spontanost, spokojstvo koje osećam kada smo zajedno. Nedostaje mi ona žena u tebi. Nedostaje mi da mi se javiš prva, da me pozoveš, da se brineš o meni. Nedostaju mi tvoje poruke usred noći. Nedostaje mi da ti kažem da si možda najbolje što mi se u životu dogodilo. Nedostaje mi da ti kažem da te volim i da sam spreman sve za tebe da uradim. Kada kažem sve, mislim na sve...

    Nedostaje mi da budem bolji od svih, zbog tebe. Nedostaje mi da budem luđi od svih, zbog tebe. Nedostajem sam sebi onakav kakav sam sa tobom...

    Nedostaješ...

    Mada mislim da to već znaš…

  17. И кроз питања о календарима се види колико је Евхаристија изгубила од своје динамике, самочигледности и уверљивости. За нас Хришћане. Не по суштини својој већ по вери нашој. Евхаристија је та која даје савршенство свим Тајнама. И смисао постојања и живота. Евахристија је Тајинство које држи све законе и пророке. Кроз Евхаристију се све што Бог створи освећује. Да нема Ње све би Тајне биле само лепи, узвишени, чаробни али непричасни призори. Творевина се, са свим њеним својствима, у предложеним даровима узноси Духом преко Логоса Христа Оцу. А Отац Духом освећује Дарове и претвара у Тело и Крв Синовљеву, по свима и за све. Тиме се и време, историја, хронологија и календари освећују. Не освећује календар нас. Црква Духом освећује календар. И не чува нас календар но ми треба да чувамо себе од календра. Јер календар зависи од Цркве а не Црква од календара. Црква је и место и време спасења. Спасење које не зависи од календара. Но од синергије вере и благодати.
    Свет живи у доба једног Дана. Свет је у Дану у ком се служи последња Вечера. Сво време света је подређено служењу Вечере и служењу Вечери. Када би сви Хришћани пазили на себе чезнувши за Трпезом и Оним који даје и који се даје са Трпезе, не би гледали ни дане ни месеце ни године. Но би гледали да уђу у Евхаристију у свечаном оделу, колико се може. И било би нам најважније да се нађемо међ мудрим Девојкама. Онима што у рукама држаше уље, не календаре. Јер не знаше ни часа ни дана ни године када ће Женик Цар доћи. Али љубав, чежњу и дозивање сачуваше.

    • 1
      entry
    • 1
      comment
    • 620
      views

    Recent Entries

    Слушајући и посматрајући нашу свакодневну друштвену, политичку и моралну стварност, увек се сетим Светог владике Николаја и његове ,,Небеске литургије“. Док гледам државне представнике како се са десном руком на Библији заклињу на оданост народу и држави, црквене великодостојнике у скупим аутомобилима, брачне парове како уместо деце шетају кућне љубимце, старе родитеље избачене на улицу, у глави ми одзвањају оне речи ,,Нису Срби као што су били, на зло су се свако изменили...“

    Заиста смо се променили. Нема у нама ни мудрости Стефана Немање, ни Милутинове силе, ни величине цара Душана, ни врлина кнеза Лазара, а нема у нама ни просвећености Светога Саве ни трага савета патријарха Павла да будемо добри људи јер нас Бог гледа. Загосподарило је среброљубље, погордили смо се, постали развратни, отпали од вере и дошли до очајања. Протерали смо Бога и довели ђавола. Живимо у свету где је време новац, а Бог профит, у природи где влада један апсолутни закон, а то је закон за самоодржавањем чијом философијом људи правдају своју монстроузну жељу за богатством. У нама никаквог људског осећања, ни љубави, ни правде ни поноса ни пожртвовања ни пријатељства, осећамо само закон за самоодржавањем и самозадовољством. Ми све купујемо и продајемо и живот претварамо у мењачницу, правимо од свега трговину попут људи у храму Јерусалимском на које се Христос завитлао бичем. Ми смо људи двадесет првог века, имамо најбоља технолошка достигнућа, једним кликом миша можемо мењати свет, господаримо земљом, настојимо да управљамо и небом, децу рађамо када су им звезде налоњене, физички смо савршени, самосвесни, задовољни знањем и интелигенцијом. Владамо светом, а не можемо владати у својој кући, над својом децом, над собом. Знамо све, а не знамо ништа, имамо све а немамо ништа, правимо земаљске законе а погазили смо небеске, причамо о толеранцији а дижемо оружје, хоћемо демократију а кажњавамо људе због другачијег мишљења, тражимо љубав а дајемо мржњу, причамо о моралу а ширимо блуд, желимо правду а чинимо криво, величамо човека а распињемно Бога. Данас имамо младе који не поштују старије, богаташе којји су оставили милост, јаке који ломе нејаче, суседе и браћу који се на суд предају, свештенике који не верују нити живе по светињи, калуђере који не посте нити клече у молитвама, омладину која се поштењу и моралу смије, народ које не мари ни за недељу ни за празнике ни за цркву. Дижемо задужбине а немамо веру, цркве градимо да нас виде људи, да покажемо себе, градимо највеће светиње када нам је вера најтања, правимо цркве а Богу се не молимо. Причамо о Јеванђељу а не живимо по њему, српски домови не миришу на тамјан већ на брендиране освеживаче ваздуха, на српски образ је пала тама, издајемо и продајемо оно за шта се крв вековима проливала. Сви смо људи а мало ко човек, имамо човечији изглед а животињске нагоне, усавршили смо тело а изгубили душу. Како каже Свети Јован Златоусти ,, Како можеш знати да имаш људску душу када се риташ као магарац, злопамтиш као камила, једеш као медвед, грабљив си као вук, крадеш као лисица, лукав си као змија, бестидан као пас.“ Осуђујемо људе због њихових поступака, а сами доприносимо и стварамо зло у свету, осуђујемо Бога што нам не услиши молитве а не поштујемо Његове заповести и не верујемо да осуђујући друге осуђујемо себе. Некада смо ишли на запад да бисмо били просвећени, а данас запад нама долази са намером да упали светло у нашим тамницама. И пале га. Скоро да је западно и светско светло осветлило наше цркве, школе и домове. Хулимо на Бога, убијамо децу, предајемо се моди, заборављамо традицију, немамо више стида, погазили смо светињу, продали векове, своје светитеље увредили. Светосавски небески народ је дотакао дно. Обезвредили смо Десет Божијих заповести, направили пародију од Оченаша, Две највеће заповести свели на једну: љуби себе. Поставили смо свуда стражаре, чуваре и видео надзоре, само да очувамо наше имање и богатство, а душу оставили да је кидају ветрови овог света и ђаволи онога света. Осигурали смо станове, куће, аутомобиле чак и животе, душу смо пустили да живи и лута без Пута, Истине и Живота. Градимо бране - бојимо се поплава, чувамо семена – бојимо се суше, штедимо новац – бојимо се сиромаштва, не пружамо љубав – бојимо се да нећемо бити вољени, закључавамо врата и прозоре – бојимо се лопова...данас се свега бојимо осим Бога. Заборавили смо да то све од Њега долази. Одбацили смо Бога а ограничили се на човека, Бога прогласили мртвим а човека ставили у средиште, поуздали смо се у човека који је слаб, варљив, колебљив, пролазан и пропадљив. Руше се велелепне светске грађевине, топи се ледени океан, у пустињи падају снегови, пропадају куће, мора пресушују, помрачује се Сунце, харају болести...страдамо и телесно и духовно, а човек не може наћи никакво логично и научно објашњење, само стоји и гледа пропаст човечанства. Питамо компјутере, тражимо решења, копамо земљу, летимо на небо, молимо пријатеље, а не сећамо се Бога ни свога греха. Све тумачимо климатским променама, феноменима, чудима природе, заборављајући да је сва наша несрећа последица нашег греха и пада. Најзад, у очајању дижемо руку на родитеље, на децу, на кумове, на пријатеље, на себе, на Бога. Наши светитељи плачу због нас, они скрушено клече пред Богом, не могу Га погледати, стиде се због нас. Свети Сава се данас стиди пред Богом због греха свога народа. Он се стиди, а ми се не стидимо.

    Док родитељи злостављају децу, деца родитеље терају од куће, браћа и кумови једни за друге не хају, свештеници праве у цркви трговину, царује безакоње, множимо грехове, губимо врлине, на гробу плаче слика/икона нашег доброг старца и духовног оца Тадеја. Чини ми се да ми и даље спавамо, тонемо у безнађе, не хајемо за његове сузе нити за Светога Саву који на кољенима клечи и вапи ,,Доста, Боже, поштеди остатак...“

  18. Има ли те, земљо проклета?

    Докле жмуриш, кукавицо?

    Кости ће нам земља избацити, и ни тада мира нећемо имати..

    Развлаче те, исмевају, куде, а ти, ћутиш...

    Мислиш..биће боље...само још ово...

    Не, неће, никад неће! Док год ти децу убијају, па још и споменике пале, и мртва им деца сметају!

    Србијо! Шта ли си постала? И зашто?!

    Због јудиних 30 сребрењака?

    Докле ћеш окретати главу од несрећесвог народа?

    Кукавице, сама решавај проблем у својој кући...кукавице...

    Мајко, када си нам постала такав непријатељ?

    Поштовани министри...цењени, сви ви који сте на власти...

    Да ли вас је иста мајка родила, да разлике нема међу вама?

    Прете са свих страна... И докле више?!

    Ма, не треба они нама да прете, ми смо шака јада, ми и не постојимо...нама децу убијају...

    И у недра се можемо бусати, још само када претке помињемо... Јер нас више и нема...

    Из очаја овог, само се Богу могу изјадати, јер ипак је све ово допуштено...

    Ал највише ме једно брине...

    Хоће ли нас се свети Сава постидети?

  19. гледам слику неке идеје изопачене,

    гледам муку деце мале и одбачене,

    гледам људе који све дубље љубе среброљубље,

    гледам а желим да не видим, ћутим а вриснуо бих,

    видим , поносна и уздигнута чела како откидају делове наших тела,

    да се срби не братиме, да се затре у пламену ватре наше име, дато са висине,

    не осећа се више мирис тамјана,не тражи се помоћ Светих Козме и Дамјана

    не ускличемо с љубављу Сави Светом, не клечимо пред иконом лепом,

    гледам,а желим да не видим,ћутим а вриснуо бих,

    не види се ништа у магли јер се још није разданило,

    црни мрак прекрио оно што нас пред Господом бранило,

    црни бездан помрачио душе наше и прислонио нож свој на гуше наше,

    од лажних пророка узимамо лекове, не збирамо породицу већ грехове,

    зло нас заспипа својом војском и својим корпусима,

    годишње цела Србија нестане абортусима,

    гледам,а желим да не видим,чутим а вриснуо бих.....

    не поносимо се више Лазаром Светим и књегињом Милицом,

    не пишемо више ћирилицом, већ одлазимо од себе нашом кривицом,

    ко учи децу нашу да злобоју да роботима робују, .... да горки укус привидне слободе пробају

    пући ће планета од срама , изаћи ће истина на светлост дана,

    распаметиће се они што су се ножа латили и они што нас са свима заратили,

    Зашто су мајке синове у смрт слале,Зашто су их живе оплакале,

    Зашто су људи напуштали силом своја дворишта и огњишта......

    чу се доле јаук,јецај и пламен који гори око кућа и салаша,

    чу се доле метак снајпера и калаша,и кућа се сруши ко домина,

    српкинња стара деветнаест година,везана у кревету у месецу девету,

    виче и плаче ''помогни ми тата'' а ето туђинца на врата што му нарав дрска,удари је и рече ''скидај се курво српска'' ...

    детиња глава провирује,јер свак би се породио да га неко три сата силује...туђинци тек отидоше по мраку,а то јадно дете те ноћи умре у стомаку.....

    гледам ,а желим да не видим,ћутим а вриснуо бих....

    не,нећу се бојати зла, јер ме чува Господ и зрачи у души мојој као сунце,

    кад угледам лице на икони Пресвете Богородице, озари ме Сила са висина, и Анђела Чувара замах крила....

    не бојим се ових самозваних, угојених,обманутих врећа смећа, јер је славољубље њихова највећа срећа,

    не бојим се злих гласина да ће ме савладати, не бојим се, јер ће ме Господ оправдати,

    не бојим се смрти јер ме не можете убити,Господ ће ме васкрснути и Он ће ми судити,

    Они дигоше ограде ,шарене заставе,а ми запустисмо гробове и спомене прастаре,

    они чупају нам крстове са црквених купола, а ми одричемо се славе и црвенога слова,

    О Боже Свети Ти који управљаш приликама, заустави ово лудило да нас не би погубило и сатрло...

    О Боже Свемоћни ми јадни и грешни смо зависни од твоје помоћи, пробиј ове зле кордоне,пошаљи легионе

    да нас дигну у сред борбе да душа наша од греха и немоћи не клоне,нек се склоне, сви непријатељи,

    научи нас Боже Благи смиреношћу да одолимо свирепошћу, да победимо у тешке дане и да нам сване зора плава попут мора,

    да видимо то небо иза свих гора где влада љубав ,вечна,истинита и чиста, да се не постидимо пред Лицем Нашег Господа Исуса Христа.....

    гледам, и желим да видим, више не ћутим него гласно и јасно певам из свег гласа, јер чекам Господа Христа нашега јединог од смрти Спаса ....

    Никола Тришић

    • 6
      entries
    • 4
      comments
    • 5875
      views

    Recent Entries

    Ријалити

    Ако хоћеш да сазнаш какви смо као друштво, гледај ријалитије. Сваки ће ти рећи исто. Не окрећи главу на простаклук и примитивизам, ослушни шта кажу. Сваки ће ти рећи истину. Знам, истина боли. Знам, то не сме и не може да буде истина. Знам, знам, не прихваташ је. Ни ја је не прихватам, али мораш се сложити да истину баш боли брига да ли је ја прихватам или ти. Како једном у својој беседи рече Владика Николај: "Истина је и у гробу жива, и у оковима слободна, и у тамници светла, и у блату чиста”. Незадовољни, паметни, увек угрожени и увек са неком глупом реченицом, покушавамо да задивимо свет. Ријалити је у ствари, један свет у малом, окружен камерама. Замисли своју породицу, друштво, своју школу, факултет или посао, да сто дана буду снимани. Човек се у почетку уздржава, није свој, понаша се друштвено, али то није он. Затим, спонтано, навикне се на камере и бива оно што јесте. Први, трећи, пети. Падају маске. Оговарања, омаловажавања, исмевања, паметовања, напијања, пребијања, туче, свађе. Сви постају исто на толико различитих начина.

    Бити добар је кључ успеха. Или само тако треба да изгледаш? Какав сам у очима света такав сам заиста? Е па ниси. Видиш, кад останеш сам, ослушни срце. Ако у опште то можеш да учиниш? Кваран ум, затупљен, свакодневницу више не уме да слуша и да буде свој. Ако дозволиш да те прегази свакодневица људи, који себе ни не познају, никад нећеш чути оно што срце има да ти каже. Бићеш привидно срећан, са лажним осмехом у лажним ситуацијама, све док и сам не постанеш привид. Бићеш убеђен да си на правом путу и да ништа није битно, него срећа сада и одмах. Уосталом томе нас уче медији, средине у којој живимо, готово цела људска популација препуштена на милост и немилост глупости.

    Није глуп онај ко не зна, већ онај ко се претвара да зна. Мораш да схватиш да је у реду бити незадовољан, уздржавати се и напорно радити. До правих ствари се теже долази. Кад ово прихватиш све ће ићи лакше и једноставније. Осами се. Преиспитај себе и види ко си заиста. Кад престанеш да критикујеш друштво, да кривца видиш у маси изгубљених људи, бићеш слободан. Најлакше је разумети друге, пробај да разумеш себе. Отвори врата своје душе и закорачи у непознато. Ни не слутиш шта тамо можеш да нађеш. Како једном неки мудри човек рече, не знаш шта хоћеш, али знаш шта нећеш. Почни да негујеш своју посебност. Буди пример. Када покренеш лавину, ријалити који се живот зове, биће боље место.

    „Истина ће нас ослободити“. Време је да и ми ослободимо њу.

  20. blog-0874307001414681494.jpg

    Ко каже да је Косовски бој прошлост? Ко каже да је Косовско крвопролиће само дио историје? Ко каже и ко смије да каже, ко се то не боји Лазареве клетве да је битка на Косову изгубљена? О, ко се то данас поиграва Косовом? Ко то данас не мирише божуре, ко не служи свету Литургију? Ко не чини свецу метаније?

    И данас се води битка на Косову пољу! И данас је актуелан, више но икад Косовско – метохијски бој! Данас на Косово поље није дошао из Анадолије султан Мурат са синовима Јакубом и Бајазитом да покори Крст и Православље. Данас је дошао неки други султан са синовима Америчким и Европским али са истим задатком и са истом намјером ка и анадолијски и османски султан - да покори Крст и Православље. Ондашњи султан довео је силну војску, и војску из Румелије и војску из Анадолије са најбољим војсковођама и војницима добро увјежбаним и још боље плаћеним. Турска војска је у то вријеме са два крила, на Лабу и Ситници, окупирала комплетно Косово поље спремајући се за задатак – да покори Крст и Православље. Но, види чуда, овај данашњи султан доведе још већу и моћнију војску и окупира Косово и Метохију. Овај данашњи султан има још боље опремљенију и плаћенију војску него ли је имао султан Мурат. И он, гле чуда, доведе обје војске и војску Америчку и војску Европску, да са два крила поново окупирају Косово и припреме се да испуне задатак – да покоре Крст и Православље. Види чуда, премудри Господе, ондашњи султан посла писмо Српском народу, посла упозорење и постави ултиматуме српској Господи. Тражаше да се Српски народ њему и његовој сили и ордији покори, да призна његову врховну власт, да му се клања, да му љуби чизму под скут. Но, целомудрени кнез смирено одби све захтјеве султанове и јасно, непоколебљиво, мудро, храбро и без имало узмицања посла повратно писмо султану на руке у коме не написа ни оно чему се султан потајно надао – да га моли и преклиње, да ублажи услове и буде попустљивији. Не, кнез јасно одговори – „војске ће се на Косову сударити на Видовдан“. Господе, види која је храброст и одлучност у овоме човјеку па безусловно одлучи да подигне свој крстоносни мач и одлучно стане на браник отаџбине. И њему су говорили „превелика је турска сила и ордија кнеже“ а он одговараше „ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, већ по томе коју светињу браним“.

    Гле чуда, како се историја понавља. И данашњи султан у више наврата писа' српским велможама и властодршцима. Гледај опет чуда над чудима и данашњи султан у свом писму, баш као што то чинише Мурат, постави ултиматуме и задатке које треба Српски Врх да испуни, уколико хоће мир. Суштински, не разликују се много данашњи и услови изречени прије нешто више од шест вијекова. И овај данас султан, као што је то и Мурат чинио, тражи да се Срби њему покоре, да продају своју власт и вјеру, да предају државу њему на управљање, а све са једним задатком – да покоре Крст и Православље. Ултиматум је исти, али онај ко је примио писмо у вријеме Султана Мурата и овог садашњег султана није ни мало исти. Мурат тада доби одговор којем се није ни надао, одговор који га је позвао на бојно поље на којем је и главу своју изгубио. А види данашњих властодржаца како одговарају, тачније и не усуђују се било шта да напишу. Но, као овце блејећи иду на клање. Покорно се предаше под султанску и окупаторску власт. Допустише да окупаторска сила и ордија пљачка и поробљава Крст и Православље. Не само да допустише страдање и сатирање но трчећи хрле султану у загрљај. А гле чуда, он их прима у наручје своје обећавајући мир. Обећавајући исти онај мир који је Мурат нудио Лазару и српској властели. Нудио се Лазару модел мира гдје ће његови сељаци мирно да жању пшеницу, мирно да је жању да би мирно гладовали и њоме Турцима харач плаћали. Е од тог мира нас је он штитио. Гле чуда, и Лазар је критиковао тадашње високопозициониране главешине у редовима Српске господе – „Вама је важно да вам је круна на глави, злато у кеси, а сукно у сандуцима“. Данас је појдиним властелинима исто то битно и само се за то боре. Битно је да држе круну на глави, а то што љубе султанову чизму под скут и што признају његову врховну власт, то је мање битно.

    Но, остаје нам вјера и нада да ће на Косову пољу након свих ових година да прогрије Сунце љубави које ће својом свјетлошћу са врха Србије да гони пацове и лешинаре који су је раскомадали и подијелили „као војници хаљине Христове“. Остаје нам вјера и нада у боље сутра, када ћемо са миром слушати Богослужење и у молитвеном миру опуштати се уз миомир тамјана. Остаје нам нада када ће српчићи мали мајкама, бакама, теткама и стринама брати косовске божуре и љубав показивати њима. Остаје нам, такође, вјера и нада да ће се наћи неки српски властелин који ће послати писмо султану и рећи - одбијам све твоје захтјеве, нећу да ти се покорим, нећу да признам твоју врховну власт, нећу да погазим светоотачку традицију, нећу да ти љубим чизму под скут. Нећу, данашњи Мурате, да ти дозволим да покориш мој Крст и моје Православље!