Добро дошли на Живе Речи Утехе

62af87b658a0499c818723abb72a2556.png

Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,

молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате. 

Преузмите нашу апликацију на Google Play

Преузмите нашу апликацију на iTunes

 

Blogs

Our community blogs

  1. АлександраВ
    Latest Entry

    Ниједан ме физички бол
    не може више везати
    да не летим ка Теби,
    и да највише висине грабим
    док настрашније падам.
    Квргавих стопала, искривљена,
    дрвених ногу, крвавих колена,
    ходам.
    Нећу стати.
    Ниједна рана ме неће заболети,
    ниједан бол ме неће ранити,
    ниједан ожиљак ме неће вратити
    више,
    толико да заборавим
    како да стигнем до Тебе
    када се случајно изгубим успут.

    Дете сам Твоје.
    Знам да је светло
    које видим у мраку
    Дом.
    И исцепаћу сигурно
    још много корака
    и гране ће гребати моје лице
    и рукама ћу склањати камење
    и исплакаћу песак из очију
    и вадићу трње и себе из себе
    да не потонем.
    И нећу стати.

    Знам,
    знаш све.
    А ја сада желим све то и да Ти кажем.
    У твојој Љубави постоји место за мене.
    Да се у Теби шћућнем.
    Да се у Теби одморим.
    Да се у Теби утврдим.

    Све своје,
    предајем Теби,
    Господе.

    tumblr_olmfdjzBjH1vxusm7o1_540.gif

  2. Данас Црква прославља Светог Трифуна, преко којег је Бог тешио и лечио. Светог Валентина православна Црква такође прославља, али тек 13. августа. Дан заљубљених је празник који води порекло из времена ренесансе, која је, поред осталог, величала заљубљеност. Постоје лоши и ружни обичаји које смо преузели од запада, али овај, усуђујем се да кажем – то није. Све док се сувише не комерцијализује и не банализује. Наравно, Дан заљубљених никако не сме да стави у други план личност и значај светог Трифуна.

     

    Гледам момке у средњој школи који носе цвеће симпатијама/девојкама, а ове то срамежљиво прихватају. То је симпатично и лепо. Нема у томе искварености и зла. Зашто бисмо сатанизовали све што долази са запада?

     

    Овај обичај није верске природе, он слави заљубљеност, младалачки полет, романтику, и погрешно је све то везивати са „плотским“ елементом (на такав, негативан став сам наишао). Неки православци као да су запели у манихејству и сматрају да љубав између мушкарца и жене треба да буде скоро па платонска. Мисле да је свака љубавна страст од ђавола и да свака физичка привлачност неумитно води у перверзију. Нека прочитају једну библијску књигу - Песму над песмама. Данас ту песму можемо тумачити као алегорију за Христа и Цркву, али пре свега је то песма која велича заљубљеност и љубав двоје младих. У Песми над песмама постоје моменти на које би се многи ревносни хришћани саблазнили.  Ту је описана  потреба, жудња, па и страст за вољеном особом, и описана је као добро, здраво и пожељно стање људског духа и тела. Јевреји нису познавали дељење на духовно и физичко, јер човек је једно. Ако неког волиш, осећаш, просто жељу и потребу да тој особи будеш близу. Камо лепе среће да смо мало више као тадашњи Јевреји. И да је више полета, енергије и инспирације у људима Цркве. 

     

    Не дирајмо заљубљене и њихова ситна задовољства. Опет, сваки дан јесте дан заљубљених – када си заљубљен. Не треба само дозволити да нас систем реклама и спољашњих, наметнутих друштвених ритуала увуче у себе. Не будимо романтични јер је неко некада одлучио да „се то мора“ одређеног датума. Будимо романтични јер желимо да усрећимо, изненадимо или насмејемо особе у које смо заљубљени. Немојмо мислити ако на наговор хипермаркета, цвећара и ресторана посегнемо за новчаником, да је то довољно да усрећимо другог. Ми смо тада само глупи потрошачи производа које нам они намећу као робу, а тај производ је њихова визија среће и љубави.

     

    Не наседајмо на оно што нам представљају као љубав. То није љубав. То је плакат где се девојка фотошопирано цери и грли партнера због неке глупости (ђинђуве, кредита, путовања) коју нам продају. 


     То је  филм у којем  момак у последњем тренутку дотрчава на аеродром, изјављује љубав и тражи опроштај, па се љубе на киши.  То је пар који фотографише и поставља на друштвене мреже скоро сваки посебан и интиман тренутак који би могли да имају, да нису толико сујетни и желе да сви знају колико су „срећни“.

     

     А сви они су тако једнаки, безлични, укалупљени и тако застрашујуће беживотни.

     Људи истински заљубљени су пуни живота. Заљубљеност је једно велико, као свемир велико ХВАЛА! – упућено животу, Богу и тој особи због које свако јутро осване са новом нијансом наде. Заљубљени људи не слушају рекламе о љубави, јер је већ имају и знају да није онаква каквом је други представљају. Они не претварају свој живот у  „романтични“ филм, јер не прате ничији сценарио. Не деле своју интиму на друштвеним мрежама, јер је то њихова светиња, само њихов свет, и не маре за туђе мишљење.

     

    Дан заљубљених може да утиче на ту спонтаност, на ту неугасиву жељу да другог усрећимо и изненадимо, јер -  тешко да ће се  десити изненађење ако се оно очекује, зар не? Но, младима то не смета. Једни су довољно блесави да, упркос томе, уложе напор да разгале вољено биће, а други још блесавији да се разнеже на тај напор, иако су га свакако ишчекивали. Јер младост је блесава и заљубљива. И то је лепо. 

    Ето, моје лично мишљење је да не треба да се противимо овом блесавом обичају, јер блесави имају искрену жељу да другог усреће, а то не треба спречавати.

     

    И не, нисам купио жену ружу. 

     

    Замолио да не замерите што овде не правим значајну разлику између љубави и заљубљености. Јасно је да, кад заљубљеност прерасте у љубав, она и даље опстаје, али под другачијим рухом. Но о томе други пут. 

     

    Марко Радаковић

    Извор:

     Авденаго

    Пратите преко фејсбука овде

    dd4ebc897319bb76be270ba1f53879ae.jpg

  3. Смрзнутих јануарских дана у Биограду нема продаваца печеног кестења. А, било их је 1961. године у Гринич Виличу, када је Боб Дилан који још није како се зове, али му је све у глави одзвањало од бубњева и гитара, коначно дошао у Велику Јабуку. Те бубњеве и гитаре, понекад/увијек уз усну хармонику, чујемо скоро на свакој страни књиге "Хронике - први део" (Геопоетика, 2016, у сад већ култној едицији Владе Бајца ПроРок, и у изванредном преводу Дејана Д. Марковића). Успјех првог тома "Хроника", је по неоспорном ауторитету Моме Рајина, битно допринио, Дилановом препознатљивом звуку у другој половини осамдесетих и током деведесетих, и његовом повратку екслузивном ставу да је пјесма налик на сан који покушаваш да оствариш, или на неку необичну земљу коју једноставно мораш да посјетиш..

    Тематски распон књиге покрива период проналажења властитог гласа до револуције којом је тај глас означио револуцију младих са краја шездестих година. Тада је Дилан заиста дјеловао као просвјетитељ, али мене то овђе не занима тренутно, желио бих да заједно погледамо како се родило и на којим изворима напајало његово просветитељство.

    Млади хонорани клубски музикант, Дилан је, некако успут, примјетио да се након ужаса Другог свјетског рата међу интелектуалцима говори о "крају просветитељства". Инстиктивно се побунио против тога, бацио на Русоов Друштвени уговор; и онда на - неутољиво читање књига. То су књиге које те остављају, како каже, "разгорачених очију".

    Наводи их:

    "Књига попут Фоксове Књиге мученика, Светонијевих Дванест римских царева, Тацитових Анала и писма Бруту. Платонове Државе, Тукидидових Пелепонеских ратова - приче од којих те обузима језа. Он ју је написао четири стотине године пре Христа и у њој говори о томе како је човекова природа увек непријатељ онога што је супериорно. Тукидид пише о томе како су речи у његово време промениле своје уобичајено значење, како се ставови и уверења могу променити док трепнеш оком. Изгледа да се од његовог времена до мог ништа није променило.

    Било је ту романа Гогоља и Балзака, Мопасана, Игоа и Дикенса. /.../ Заиста сјајна књига била је Materia Medica (узроци болести и лекови за њих)."

    У стану пријатеља у којима је живио било је много књига, Овидијеве Метаморфозе, "књига страве и ужаса", била је поред биографије Дејвида Крокета, на примјер. Дилан је гутао поезију - Бајрона и Шелија и Лонгефелуоа и Поа: "Научио сам напамет Поову песму "Звона" и импровизовао на њу мелодију на својој гитари". Било је то у вријеме прије него што му је могућност самосталног компоновања пала напамет. Пише како је читао наглас ангажовану поезију "и заволео звук тих речи, тог језика. Милтонове ангажоване стихове "О недавном покољу у Пијемонту", на пример. Политичку поему о масакру невиних који је починио војвода од Савоје, у Италији. Налик стиховима фолк песама, али још софистициранију."

    "Морбидну привлачност"  осјећао је у жанру просветитељства, који нам не пада напамет када о њему размишљамо, према Клаузицовом дјелу О рату.

    Те су га ствари асоцирале на питање да ли је човјек остављен од Бога или не?

    Тако је почео да настаје просветитељ - Боб Дилан.

    bob_dilan_224035708.jpg

  4. Сат је откуцао тренутак који је читава нација ишчекивала. На националној телевизији појављује се лик водитељке Оље, новинара провјереног квалитета, која изјављује да дебата два предсједничка кандидата управо почиње. Правила дебате су једноставна - водитељка ће, као модератор, поставити питање или затражити мишљење кандидата о одређеној теми и сваки ће од њих говорити стриктно о постављеном питању. Свакакве непотребне и превелике дигресије су забрањене, као и прекидање супарника. У супротном, прекршиоцу ће бити одузета ријеч искључењем микрофона. Камера се удаљава од њеног лица и приказује дугачки сто на чијим крајевима сједе кандидати, иначе пријатељи из дјетињства, Слободан и Стефан, док је у средини водитељка са руком на дугмадима за контролу микрофона. "Господо, ви сте кандидати за вођу наше земље. Али имајте на уму ово - у овој соби, за овим столом, ја сам апсолутни диктатор. Кршење правила које обезбјеђују квалитетну и јасну дебату не толеришем ни секунде.", рече Оља војнички озбиљно. Кандидати, као два дјечака које је мајка изгрдила јер су се испрљали у блату играјући се, тихо су потврдно климнули главама. Били су више пута Ољини гости. Знали су колико она озбиљно схвата своју емисију, а жељели су што више гласова освојити наступом, но морали су сачекати још пар минута да се заврше уводне монтаже којима се представљају кандидати.

    Први је кренуо Слободанов уводник. "Кандидат је Либералне странке као човјек са дугогодишњим искуством у јавном животу, бројним академским достигнућима, пар књига у којима излаже своја политичка и филозофска виђења и јавно признатом постојаношћу и дослиједношћу у политици. Представља свјеже лице које је изњедрила либерална и грађанска опција, након уједињења у једну политичку странку. Својом упорношћу и харизмом успјео је саградити подршку унутар странке и скинути са њеног врха стару гарду која је безуспјешно годинама лутала у потрази за новим начином да дођу на власт. Слободанова критика својих "политичких отаца и мајки" како и даље живе у старим данима славе, када су били у првим редовима борбе против диктатора и његових апаратчика, те како због тога не могу да увиде ни да схвате нове друштвене токове ударила је у саму срж њиховог бирачког тијела. Успјео је у свом првом циљу - смјена генерација је дошла. Створена је нова опција која је старим идејама удахнула свјеж дух и пријеко потребну снагу. На предизборним скуповима одзвањале су највише двије ријечи - слобода и правда. Кратак инсерт са посљедњег митинга приказује га како узаврелој маси говори:"Нашој земљи диктирају са стране шта смије а шта не смије. Нашу земљу комшије покушавају понизити користећи тренутне и краткотрајне предности које имају, само да би што више својих оваца превели на своју страну. Нашу земљу гуше ухљеби, хохштаплери, лезиљебовићи и паразити само како би убирали плате за свој нерад. Нашу земљу сатиру велики и моћни који могу платити да им се снизе порези или дају неки посебни уступци. Нашу земљу даве тако што даве њен народ, не дајући му да дише, да ради, да се лијечи, да се образује. Нашу земљу дијеле и мрцваре они који само вичу "ми против њих". А све то само да би остали још пар годиница на власти не би ли узели још који динар, док народу просипају шупљоглаве приче о свом наводном родољубљу. Газе слободу, газе правду, само да би себи трпали у џеп!". Уз наочиглед мало напора, читава либерална страна се сјатила око оваквих ријечи. Гледали су како недостојни долазе на највише положаје, добијају највеће почасти, док они који су радили и трудили се за свој хљеб и свој статус труну или у непознаници или у немаштини. Некад чак и у оба стања. Жељели су промјене, жељели су да скину такве са власти и са својих леђа. Жељели су да се људи поштују и награђују по ономе што заслужују. Жељели су слободу и правду.".

    Накратко, камера се враћа у студио гдје уживо хвата тренутак када Стефан преврће очима на Слободанов уводник. "А добро, мора се мало драматургије увести.", узврати Слободан, не знајући да је све ухваћено и пренијето на телевизији. Стефанов уводник поче одмах након тога. "Кандидат је Народне странке. Човјек из народа, за народ. Служио је обавезни војни рок док је још постојао, а потом је и добровољно служио у Војсци. Упоредо је завршавао своје студије права и временом је дошао до официрских вода, до мајорског чина. Пар година након пада диктатора напустио је војни позив и уљкучио се у политички живот јер није могао гледати стално понижавање државе и народа којима је са поносом читавога живота служио. Домаћи људи, умни и паметни интелектуалци продали су своју земљу, уништили је, унизили и поклонили се страном диктату. Нису били спремни ни за одбрану сопственог народа одмах преко границе, а усуђивали су се носити патриотска одијела са времена на вријеме. Предали су обичног човјека на милост израбљивачима, скрећући поглед када су понижавани, отпуштани и одбацивани без ичега за живот. "Све је то за ваше добро, али ви то не знате!", стално су говорили бројни буржујчићи који ван центра главнога града нису изашли на дуже од пар сати. Држава, народ, традиција, образ, ништа им то није значило. Због тога је земља данас посрнула, због тога је нико не поштује. Због њих и таквих више немамо ни војску достојну тог имена. Све је срушено, све је распродато, а народ сиромашан, понижен и исмијаван. Све се то мора исправити. Све се то може исправити. На таквом јаком осјећају националног јединства, народњаци су зајахали и изњедрили Стефана, строгог, спартански васпитаног бившег официра који је повео широк талас обичног народа који је највише испаштао током великих промјена, као и велики дио градске интелигенције која је жељела доста промјена у политици зарад повратка националног престижа. Слабе и неодлучне политике морају престати. Вријеме је да ова земља покаже како има кичму у здравом, јаком и уједињеном народу и да се бори за себе.".

    Два кандидата су се гледала благо се смијешећи. Знају се читавог живота и знају колико су слике у уводницима претјеране. Али разлике у идејама нису нимало преувеличане. Оља одмах потом отвори прву рунду:"Добро... Видно је да полазите од изузетно различитих ставова по неким основним питањима. Почнимо прво од смјене Диктатора, јер тај тренутак је некако битан мотив за ваше политичке ангажмане. Слободане, како ви гледате на тај догађај?".

    "Као на нужно зло, Оља. Демократске снаге су читаву деценију водиле легалну и парламентарну и надасве демократску борбу против његовог режима. Увукао нас је у непотребне и унапријед изгубљене и лоше промишљене ратове, гушио је основне људске слободе у самој земљи и контролисао је агенције које су крале, шпијунирале и убијале његове противнике. Да не спомињем како нас је успјео довести на међународном плану у статус изопштеника и одметника од читавог нормалног свијета, како је под његовом владом дошло до свеопштих санкција које су осакатиле читаву државу и како је народ живио у потпуној биједи и несигурности. И поврх свега, када је коначно изгубио изборе, након што је навукао пола свијета да нас поштено избомбардује, није хтјео да сиђе са власти јер је знао да ће одмах отићи пред суд. Био је спреман ићи против воље народа за којег се клео да штити. У таквој ситуацији, он је једноставно морао пасти."

    Стефан се одмах надовеза на њега:"То што сте назвали "легалном и надасве демократском" борбом против њега је проста лаж. Како можете то тврдити, када је читав тај ангажман плаћала држава која нас је на крају бјесомучно напала, само јер јој се тако могло? Како можете уопште да говорите о било каквом легитимитету када сте својом вољом допустили да будете оруђа и оружја друге државе, стране силе, унутар своје сопствене? Разумијем у потпуности борбу за слободу, људска права и сву ту папазјанију, али не разумијем како су вође Ваше странке имале образа да воде ову земљу након што су вршљали по њој у име и за рачун друге државе. И послије се чуде што су их многи називали издајницима и страним плаћеницима?".

    "Ах, враћамо се на старе етикете? Пазите, могу сада играти к'о киша око Крагујевца гледе овога, али да будем искрен. Па шта ако јесу? Не кажем да јесу издајници, у том смислу да су их плаћали странци. Само да Вас питам - па шта ако и јесу примали те паре? Тај новац су користили за борбу против човјека који је угњетавао сопствени народ и слао га у бесмислене ратове које је сам помогао да букну. Убијао је невине људе само јер су били против њега, прислушкивао је све и свакога, држао је читаву земљу биједном, изолованом и у сталном стању узбуне. Да ли је зло узети новац од странаца како би се срушио диктатор који уништава сопствену земљу? Или, боље да преформулишем - да ли је то веће зло? Наравно да није. Интереси наше земље и интереси стране силе су се поклопили у том сценарију. Зато је смијешно да људе који су се борили за напредак називају издајницима управо они људи који су је уништавали. То је много већа издаја."

    "Све сводите на пуки интерес и хладну рачуницу. Гдје је ту поштовање сопствене земље, ко год њом владао? Гдје је ту стајање уз своју нацију и свој народ без обзира на околности? Гдје је ту национални понос и поштовање своје нације? Нема их. Ви нисте вјеровали, а ни сада са новом гарнитуром не вјерујете, да обичан човјек може сам промијенити своју земљу, без ичије помоћи и вршљања против националних интереса. Ви не вјерујете у основно поштовање своје земље нити у неке више принципе, него све сводите на просту рачуницу. Без обзира на диктатуру која је владала, сигурност и част државе је и даље постојала. Без обзира ко њом влада, ова земља је наша и њене проблемо рјешавамо ми, а не неко преко океана."

    Слободан се накратко убаци:"Хоћете рећи да такво дјеловање није прихватљиво само из принципа, без обзира на грозоте које је Диктатор радио?"

    "Да. Такво дјеловање је требало бити аутентично, легитимно."

    "Па зар није легитимно борити се против репресије сопственог народа?"

    "Јесте, легитимним средствима и легитимним новцем који није дошао од страних влада и страних обавјештајних служби."

    "Али Диктатор није уопште користио легитимна средства у тој борби. Чак штавише, оно што је његова власт радила било је милион пута горе него што је то радила демократска опозиција."

    "Ах, тај утилитаризам. Схватите да туђе зло не оправдава сопствено зло. Ако се нећемо придржавати неких општих принципа у земљи, свеједно је ко је на власти. Ионако то неће ваљати. Но добро, очигледно је да о овоме можемо у недоглед. Ви, либерали, оправдавате себе тиме да сте чинили мање зло. Нама, зло је зло, а служба и вјерност држави, народу и нацији је неприкосновена. Оно што се можемо сложити јесте да је до промјена морало доћи. Само није то требало вршити револуцијом, јер нисте више могли чекати да се попнете у фотеље које сте годинама мјеркали. Погледајте само шта је дошлог након тог преврата."

    Слободан се убаци:"Па, како саме чињенице показују, вратили смо се у ред нормалних држава у свијету, поправили смо економију, реформисали институције колико смо реформисали, напредовали смо све више у скоро свим пољима..."

    "Па како је онда народ разочаран у те Реформе?", упита Оља.

    "Прво зависи на шта мислите када питате у шта је народ разочаран. Ако мислите на успостављање мира, смјену диткатуре, економски развој, то нам нико не спори. Али ако говорите о очекивањима грађана након преврата... Нажалост нисмо постигли ни пола онога што се очекивало. Због ситничавог политиканства и паразитирања на државној каси, приватизовано је и што је требало и што није требало приватизовати, углавном на начин који није био исправан. Све је то истина, али за утјеху бољег од тога није било у понуди. Многе структуре су се оприале, а и данас се опиру, разним промјенама јер не желе да остану без моћи, заштите или сигурности. Многи злочинци су и даље у структурама власти и док год они имају моћи да утичу на ствари, тај отпор ће постојати и успоравати било какав напредак који пријети њиховој сигурности."

    Оља се окрену Стефану у знак да може дати реплику:"И тако умјесто корумпираних комуњара добили смо корумпиране либерале. Комуњаре су држале народ сиромашним, а либерали су га онда оставили на улици без пребијене паре. Хајде, можемо рећи да је напредак остварен у свим пољима од свргавања Диктатора, али тај напредак је мали, у неким секторима безначајан или непостојећи. Земља је подвргнута страном диктату, проглашени смо за најгоре злочинце након нациста, допустили смо да нам дио територије отцијепе, да нам смање и унизе војску као да сама није способна да обавља своје дужности... А о економском неразвитку да и не говорим. Толико народа је остало без посла јер власт није обезбиједила основну социјалну сигурност, нити се трудила да сачува радна мјеста, јер је ММФ тако диктирао. И онда као шлаг на торту, кренула је фамозна "политика регионалног помирења" која је била само испразни его пројекат предсједника. Извињавао се за све, и што јесмо и што нисмо урадили, док су и њега  и нас сви пљували без обзира на та извињења. И искрено, није ни чудо јер то извињавање није ни било искрено ( додуше нема ту шта да се ико извињава ), јер је Љепотан само желио да уђе у историјске књиге као Велики помиритељ. Месија! А резултат свега тога? Национално понижење, отцјепљење дијела територије, погоршање односа са комшијама..."

    "Стефане, ако ћемо искрено... Покрајина се отцијепила још док је Диктатор био на власти. Због њега су нас бомбардовали, због њега су стране војске ушле у Покрајину и због њега је демократска власт била у позицији у којој је била. Но, да Вас питам баш гледе Покрајине... Зашто се буните за њено отцијепљење?"

    "Због пар ситних, али заиста ситних и небитних ствари... Ту је САМО историјска колијевка нашег народа и наше државе. Ту је САМО највеће наше духовоно и културно наслијеђе. То је САМО земља која је била наша одвајкада. Ту је САМО избјегло и поубијано море наших. И за крај, њено отцјепљење је било САМО силеџијско иживљавање великих сила над малом државом."

    "Па могуће је да историјска колијевка постоји чак и ако је ту нека друга држава. Ето, Русија је зачета у Кијеву, па опет нема проблема што се Кијевљани уопште не сматрају данас Русима. Исто важи и за духовно и културно наслијеђе, за које морам додати да је неопходно да га сам његов народ одржава. Док је нас, биће и наше културе и духовности и историје. Ту територија не игра неку пресудну или значајну улогу, колико год дуго она била под било чијом влашћу. Злочине додуше не негирам, али подсјећам Вас да су злочини чињени и са наше стране. То није црно-бијела слика гдје су се Покрајинци из чиста мира иживљавали над нашима. Вијекови историјске мржње су ту у питању, а све је експлодирало када је Диктатор почео и Покрајинце да угњетава. Они то нису гледали попут нас, као просту диктатуру једног човјека, него као угњетавање једног народа од стране другог. То заборављате за Покрајину, али то савршено памтите и истичете ( сасвим праведно и оправдано ) за сецесију нашег народа у Лијепој Кроасанији и у Међедистану. Како можемо очекивати да нас други поштују и буду коректни према нама, када ми сами нисмо коректни према другима? И још сами себе лажемо како смо невини, или мање криви или исто криви као остали. То исто насилно отцијепљење територије које вама толико смета код Покрајине сте исто покушавали радити и у Кроасанији и у Међедистану на потпуно исти начин, а онда се позивате на принципе поштења."

    "Све то апсолутно стоји. Али пазите, ако је наш народ угњетаван у тим земљама, ми имамо дужност да га заштитимо и помогнемо му како можемо. У једној смо успјели изборити се за колику-толику независност, док у другој нисмо. Жалосно је и што су Покрајинци угњетавани, али то не оправдава нимало ни акције великих сила ни држање либерала у свему томе. Не можете говорити да смо ми радили исто што су нашима радили преко границе. Пријећено им је да постану грађани другог реда, да се њихова воља не поштује, да се асимилују у туђе нације. У Покрајини је била другачија прича. Поркајинци су угњетавани не из етничких или националних побуда Диктатора, него из његове хладне рачунице да је боље да навади један народ на други како би остао на власти. Био је комуњарски политичар моћи, док сте у Кроасанији и Међедистану имали на власти људе који су као суштину својих идеологија имали национално уништење нашег народа. Невјероватно је да сте слијепи на ту чињеницу."

    Оља се убаци одмах након Стефана:"Господо, скрећемо већ са основне теме. Питање су реформе."

    Слободан настави:"Да, опростите. Природа је оваквих дискусија да одлутају на неку педесету стазу. Елем, реформе нису испуниле очекивања, али су поставиле земљу на прави пут. Сада је питање само да нови људи, који су у току са савременим свијетом, исправе грешке старих и наставе њихово дјело. Економски требамо растеретити привреднике прије свега. Без прихода које они стварају, не можемо финансирати државне услуге. Морамо рационализовати јавну управу и отпустити неоптребне и нестручне кадрове. Морамо више сарађивати са комшијама. И на крају морамо ријешити питање Покрајине у догледно вријеме."

    Стефан дода:"Реформе не да нису испуниле очекивања, него нису испуниле ни основне функције које су требале остварити. Економски трпимо штету јер повлашћујемо странце док гушимо домаће. За јавну управу се слажем, но то је много компликованије питање од просте пропаганде коју просипате са тим отпуштањем ухљеба. Као да се то може тек тако урадити. Будимо реални... ти људи одмах прелете у владајућу странку која их се потом не жели одрећи јер... глас је глас. Ту је потребна стабилна и дугорочна политика која ће након пар деценија очистити систем и #блато, како то Слободанове лутке воле да твитују. Комшије морају испунити пар услова и престати са својим провокацијама и подапињањима. Тек онда можемо причати као партнери. Поготово то важи за Међедистан гдје наш први услов мора бити поштовање слободе нашег народа. Ако наставе са оваквим гурањима ка унитаризму, отцијепљење постаје све реалнија опција. И наравно морамо бранити наш суверенитет у Покрајини."

    Оља се убаци прије него се потеже поновна историјска анализа Покрајине:"Добро, хајде онда да поставим веома једноставно питање. Да ли подржавате признање Покрајине као независне државе? И зашто да, зашто не? Укратко, без дигресија стотинама година уназад до инвазије Кебаба, молим... Стефане?".

    "Апсолутно против, из већ наведених разлога. То је наше, увијек било и остаће."

    "Да, подржавам признање Покрајине. Након спроведеног референдума о измјени Устава, наравно, који би био у суштини референдум о признању Покрајине. Погледајмо то са прагматичне стране. Да лиимамо реалне шансе да је вратимо под наш пуни суверенитет? Немамо. Нашег народа доље скоро више и да нема. Једино што можемо извући из свега јесте да будемо покровитељи и заштитници нашег народа доље, као што смо у Међедистану и у Ђетићији, специјалан статус за све наше светиње и културне споменике и аутономију за наше. Размјена територија такође не звучи лоше у неким тренуцима, али то је већ питање конкретних околности."

    Стефан се наслони на сто рукама и уз дубок уздах поче:"Пазите, разумљиво је све то са практичне стране. Али, Покрајинци неће ништа од тога дати. Ако и пристану дати, све ће опструирати док год могу... јер им се може. Наивно је тек тако дати им понуду за признање без неких гаранција да ћемо добити што ми желимо. Али опет осврнимо се и на неке принципе. Покрајина је нелегално и нелегитимно прогласила независност, под страном окупацијом. Да ли желимо легитимизовати такву праксу? Наравно да не желимо. И опет, поврх свега тога, то је наше, да не понављам сад опет све оне разлоге. Сви их ионако знају."

    "Али, Стефане, искрено да Вас питам... Да ли желите Покрајинце да утичу на структуру власти у нашој земљи? Да ли заиста желите да у Скупштину улазе представници људи који не желе да буду дио ове државе и који ће увијек радити да дестабилизују државу зарад својих интереса? Они ће то моћи. То већ раде на југу, у Ајварској републици. Они одлучују ко ће водити државу. Да ли заиста желите такву ситуацију код нас, поготово са нашим политичким системом који ће увијек моћи тако да искористе зарад интереса који су често противни нашим националним? Нико то не жели. Шта ће нам? Нека иду, само нека испуне неке услове. А док их не испуне, пружимо им пакао на сваком кораку гдје можемо."

    Оља упита:"А да ли би се евентуално признање могло одразити на Међедистан?". 

    Слободан одговори:"Итекако. Тиме бисмо добили одријешене руке и слободније маневрисање у свему томе. Сецесија одједном би постала реалнија опасност и то и могло допринијети смиривању страсти код Међедистанаца. Увидјели би да морају ублажити и промијенити свој приступ како им се држава не би распала. Имали бисмо донекле јачу позицију, као народ, у свему томе."

    Стефан се сложи:"Да, уколико би дошло до признања, могли бисмо се преоријентисати на наше национално питање у Међедистану. Ако не бисмо могли извући сецесију и припајање, могли бисмо макар осигурати слободу унутар Међедистана и опирање унитаризацији управо због свега што Слободан рече. Али, то уједно значи и дестабилизацију региона, па је питање да ли је то у овом тренутку пожељно, јер ратна опасност увијек постоји. А то нам најмање треба."

    Оља закључи:"Значи ако послушамо либерале за Покрајину, можда ријешимо национално питање у Међедистану. Али ако послушамо народњаке, можда се одржимо у Покрајини, али не добијемо земље преко границе. Па ово је прави парадокс!"

    Стефан се убаци:"Да, али не мора бити. Можемо тражити пун суверенитет на оба поља."

    Слободан подругљиво примјети:"Опет дупли аршини. То није баш... принципијелно."

    Стефан узврати:"Принцип је наш национални интерес, који уједно значи јаку и поштовану државу, повратак наших територија и нашег народа. Нема ту дуплих аршина."

    Слободан:"Има. Политика "ми изнад свих" је просто приступ силе. Узми шта можеш док можеш, само да теби буде боље. Друге ко хебе. Ми смо себи најбитнији! А онда када неко са нама тако поступа, вичемо како је то највећа неправда икад. Иронично."

    "То се може исто рећи и за вас. Најважнији је напредак државе, али у реду је ако тој држави отму земљу, ако јој други диктирају шта да ради, ако не води рачуна о свом народу. То није напредак. Иронично."

    Оља се усправи у столици како би дала сигнал да је вријеме за нову тему:"Доообро, сљедеће на реду је, природно, спољња политика. Ту имамо три сегмента - односи са комшијама, улазак у ЕУ и улазак у НАТО. Хајде прво укратко, који су ваши ставови и зашто?"

    Слободан поче:"Са комшијама морамо више да сарађујемо и да не бацамо националистичке приче иако то неки од њих стално раде. Морамо имати на уму да од тога немамо ништа и да нам је прије свега у интересу да нешто постигнемо, а не да се препуцавамо метафоричким националним... палијама само ради прављења циркуса. Улазак у ЕУ нам је свакако потребан и пожељан, јер добијамо приступ јединственом тржишту гдје можемо искористити наше могућности много боље. Поред тога, постоје многи европски помоћни фондови који су свакако добродошли, а слобода кретања и слобода рада су велика прилика за наше раднике и послодавце. Са друге стране, не смијемо мислити да благостање долази само по себи. ЕУ је само оквир унутар којег нам се нуде многе могућности, а не готово рјешење. Улазак у НАТО... у неком тренутку, зашто да не? Мада не видим неку претјерану корист нити штету од уласка и од неуласка."

    Стефан диже руке у ваздух:"Па, изгледа да се овдје не слажемо баш. Комшијама морамо ставити до знања да нисмо само ми неке црне овце на овом брдовитом полуострву. И даље стоји много отворених питања оо ратних злочина који се стављају само нама на терет. Морамо инсистирати на истини. И они су чинили злочине и наше жртве заслужују правду. Морају проћи кроз друштвену катарзу да није било добрих и лоших током ратова, већ да је свако свкаога убијао, сразмјерно војној моћи коју је ко посједовао. И друго, понављам, да не допуштамо понижавање наше земље сао како би њихови налицкани манекени освајали пар политичких поена код својих оваца који се буде пјевајући бојне пјесме. Како они нама, тако ми њима, одмах, јасно и гласно. Ако им попуштамо или их игноришемо, само ће се више окуражити. ЕУ нам није неопходна, јер нуди више штете него користи. Да, трговина је добра, али и овако имамо доста трговине са земљама ЕУ. Али чим уђемо у тај систем, потпашћемо под контролу институција ЕУ, банке ЕУ, судова ЕУ, а све њих контролише Њемачка којој је у интересу само да извози у сиромашније земље. Субвенционишу своје компаније, а нама ће забранити да подржавамо своје предузетнике. Увешће нам бројне забране, контроле и стандарде на које нећемо бити спремни, тежиће да нас монетарно контролишу и поробе као што је то случај са Шпанијом, Италијом и прије свега Грчком. И ту примарни циљ ЕУ бирократа неће бити шта је најбоље за нашу земљу. Боље слободни и мало сиромашнији, него привидно богатији и поробљени. А НАТО.. ни под разно. Ем су нас напали, ем су нам отели дио територије, ем би нас то удаљило од Русије сасвим. Неутралност и сарадња са свима је најбоља опција. А да не спомињем како би чланство у НАТО алијанси нас натјерало да усклађујемо нашу опрему са њиховим стандардима, што ће нас коштати енормно и то без потребе, јер наша војска уз довољно модернизације може задовољавајуће обављати своју функцију."

    "Па, нажалост вријеме је истекло за први дио дебате.", рече Оља:"Било је заиста освјежавајуће слушати овакву расправу, са јасним аргументима без било каквог политиканства. Нажалост, ниједан од вас неће добити изборе, већ ће то бити неки урбани просвјетитељ који је превише напредан и просвијетљен за убоги плебс којег из своје милости жели да одвуче у Европу како би му показао свјетлост на крају тунела, или неки буздован који воли арлаукати о својем патриотизму, или нека трећа врста малоумника.". Слободан и Стефан само слегнуше раменима и испарише као да их није ни било. Дрека аларма пробуди Ољу из сна и врати у стварност. У подне модерира предсједничку дебату, само што умјесто Слободана и Стефана гостује пар уобичајених кловнова. Лупила се шаком о чело и уздахнула:"Ај, Боже...".

  5. Često se po raznim Crkvenim sajtovima susrećem sa neizbalansiranim razumevanjem monaškog i svetovnog (u smislu bračnog) načina života. Ne mali broj tekstova između ovih pojmova pravi upadljivu razliku nekritički veličajući monaštvo a pri tom skoro i ne spominjući da monaškoj praksi prevashodi Kana Galilejska i svadba na kojoj je Gospod prisustvovao! Najzad, "nije svakome dato da živi monaški". I pre nekog vremena naiđem na jedan naslov u jednom od spomenutih sajtova koji je glasio:

    "Monaško mistično jedinstvo sa Bogom?"

    Insistiranje na mistici je previše tvrda hrana za mnoge čitaoce koji u srcima mogu da pomisle:"Ma ne mogu ja ovo, to je od mene daleko! To je samo za naročite ljude, tj. monahe; šta imam ja sa tim?" Sa druge strane upravo takvi mirjani, kojima nije dato da budu monasi, krenu nekim privatnim pobožnostima (koje nemaju veze sa liturgijskom) da jure to primamljivo "mistično jedinstvo"; kojekakva sladunjava ushićenja doživljavaju kao mistiku i od svog života naprave karikaturu. Ne postanu ni monasi ni bračni ljudi jer se onesposobe i za jedan i za drugi život. Mnogi u kritičnim godinama propuste priliku da žive bračno i čestito jureći tu mistiku, dok istovremeno ona nije nešto strano ljudskoj prirodi; naprotiv! Obična, praštajuća ljudska ljubav je suštinski istovetna sa jevanđelskom Hristovom ljubavi. Nisam ja to izmislio; to su reči koje je još 1962. godine rekao pokojni profesor teološkog fakulteta +Dimitrije Bogdanović u svom radu: "O ljubavi kao meri ortodoksije", a koje glase:

    „Mnogi teolozi se upinju da dokažu kako je Hristova ljubav u odnosu na ljubav u ljudskom smislu reči nešto sasvim drugo, kvalitativno različito, suprotno. A zapravo je obrnuto: Između svake prave, iskrene ljudske ljubavi i Jevanđelske ljubavi postoji unutrašnja suštinska istovetnost. Jevanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek. U tome i jeste Otkrovenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije."

    Dakle ljubav po sebi, jer je Njen izvor u Bogu i ona je Bog, je najveća mistika premda je obična i svakodnevna ljudska. I brak i monaštvo, kako mi davno reče moj crnorečki duhovnik, su "putevi koji vode u Carstvo Nebesko..."i oba ta puta vode Hristu ako se njima dosledno ide!" Razlika ne postoji jer je plata ista! I monasi i svetovnjaci u braku dali su pred Krstom, pred Oltarom neka obećanja! I jedni i drugi su stavili na leđa Krst trpljenja bližnjeg, praštanje, neosuđivanje... A ko će u Carstvo ući to je tajna, tu se i Bog nešto pita. No, šta će biti u "Dan onaj koji dolazi“ nije smisleno o tome mnogo raspravljati; svi ćemo to videti iz prve ruke kad dođe taj trenutak, ali dok smo ovde na zemlji i monasi i mirjani imamo podjednaku muku u borbi protiv svojih hladnoća u srcu, protiv mržnje na bližnjeg, protiv klete gordosti i sujete koja nas žive satire. Nije to isključivo autorsko pravo monaha, niti je pak „mistično jedinstvo“ (koje je Ljubav) namenjeno samo monaštvu. Obična ljudska ljubav je mistična tajna po sebi. Šta je ona? Ko je Ona? Ljubav pripada svima koji je žele i trude se da je imaju u sebi; a onda Ona umudruje, smirava, moli se i tome slično. I monah i svako drugi na svetu pozvan je da trpi sabrata, komšiju, ženu, muža; u stvari ceo ovaj život i jeste trpljenje i koliko je moguće praštanje iz hladnog srca! Kada uz Božiju pomoć uspeš da napraviš u tome neki minimalan pomak tada shvatiš da prosto voliš – i ništa više. I ta te ljubav čini običnim, ljubaznim ...dok je imaš u srcu do narednog greha. A onda Jovo nanovo... stenješ od bolova, oči ispadaju kad treba da oprostiš ..i tako u krug dok si živ! Tad se pitaš: „Ko je ta obična ljubav koju tako lako izgubiš? Dok voliš osećaš se čovekom, kad je nemaš ništa više nije vredno! “ 

  6. Када су Господа ученици упитали зашто нису они могли да истерају злог духа који је посео младића он им је одговорио: овај се РОД изгони само постом и молитвом. 
    Ако узмемо у обзир да је РОД на грчком каже ГЕН, онда нам се отварају нови видици.
    Пошто ми можемо да созерцавамо у оној мери у којој познајемо материјални свет најновија научна открића умногоме омогућавају упознавање Бога и нас самих као божанских бића која су по лику Божијем створена. Најновија достигнућа на пољу генетике бацају једну нову светлост на изглед Божанског бића коју боготражитељи у ранијим временима нису имали.Свети оци су приметили да наше мисли имају своју вољу и да када човек реши да ради на себи и на својим мислима у њему почиње да се води борба и да се мисли које он не жели да мисли једноставно намећу. Покушавајући да објасне одакле долазе мисли које се намећу супротно њиховој вољи дошли су до закљушка да духови зла налазе у поднебесју и да они живе око нас и подмећу нам зле мисли да би нас спречили да се спасимо. До те идеје су дошли из приче да су сотона и његови анђели свезани на небу и да су бачени на земљу. Тако да су извели закључак да су пали анђели ту око нас и да нам они подмећу зле мисли покушавајући да окупирају нашу пажњу и тако нас спрече да је посветимо Богу. Али најновија научна достигнућа из генетике говоре да су разни хормони и једињења које производе наше ћелије одговорни за то како ћемо да се осећамо и доживљавамо свет око себе. Гени у нашим ћелијама су одговорни за производњу хормона туге, среће, задовољства, мржње,страха итд.Тужан човек неће имати исте мисли као срећан и смирен нема исте мисли као онај који живи у страху, њихове ће и реакције бити различите. Откривени су гени који одређују и утичу на наше понашање па чак и на колективно понашање. Из предања знамо да се духови труде да утичу на наче понашање тако што нам убацују свакакве помисли наводећи нас на дела. Сада када видимо да гени утичу на наше понашање преко хормона, видимо да гени и духови раде исту ствар. Св. Оци будући да нису имали представу како функционише наше тело и ћелије нису имали на основу чега да схвате да су духови део нас самих: А будући да су уочили њихов утицај на нас преко мисли дошли су до погрешног закључка да духови живе ту око нас и да нам у ум подмећу своје мисли и идеје.
    У нама живе и духови добра и духови зла, мудар чувек води рачуна којим ће мислима да посвети пажњу на основу којих ће да дела. гени не могу да утичу на наће понашање ако не успеју да освоје нашу пажњу, а то исто важи и за духове. Наука је утврдила да гени могу да се мењају и да су најчешће промене на горе. да по генерацији има преко сто лоших мутација на геному. мало је оних који чувају своје гене од зла и труде се да у њима живе духови добра. Какво ћемо гене оставити деци ми овакви какви смо?

  7. Уподоби се, душо моја, Пресветом детету, Дјеви Марији. Пружи своје детиње ручице родитељима својим што те од Бога измолише и Богу те на службу предају. Светковина до Храма у коме Бог обитава нек иде, а ти испред тебе гледај како мрак што би хтео пут до Јерусалима да скрије запаљеним свећама гоне девице - чисте и невине помисли - изнад којих и испред  којих  као Дух над водама, као Дах пролећни  светковину предводи Животворни.

    Буди и  ти, душо моја, украшена као Дјева, царким благољепним одећама и украсима, слушај како ти певају из близине Божије ка теби послати анђели, ти Умови бестелесни, да, невидљиво, и они послуже и дају снагу твоме Јоакиму и твојој Ани да те дигну на први степеник Храма.

    Тада буди хитра и брза, нек те носе радосно звуци псалтира, органа, кимвала и гусала, нека уз петнаест степеника узиђеш на крилима сатканим од петнаест псалмова, које небеским гласовима поју Серафими и Херувими.

    Нек и тебе  велики првосвештеник Захарија, обузет Духом, узевши те за руку, радостан душом, уведе иза друге завесе - у Светињу над Светињама!

    И ту пребивај, храни се молитвом, анђеоском руком принесеном, а када у дом уз Храм из Светиње накратко иступиш, учи се рукодељу и Светоме Писму,  учи да предеш лан и вуну  и свилу да шијеш, да имаш Онога који се у теби буде родио у, сав од врха до дна изаткан, хитон, кад одрасте,  да обучеш.

    А у Светињи, и даље од анђела слатку храну примајући, у молчанију, неисказане тајне целим бићем примај. И као Дјева-дете држи се строгог поретка: од раног јутра, па до девет сати стој у молитви, од девет сати до три бави се рукодељем или изучавањем Писма, а од три сата послеподне опет отпочни да се молиш док ти се не јави анђео, из чије руке  има да се навикнеш примати храну.

    Јер и теби, душо моја, предстоји да како растеш, да у теби расту и дарови Светога Духа, да и ти можеш послужити Тајни која нам у сусрет иде. Јер твоја је, душо моја, Светиња над Светињама, пречиста утроба - срце чисто у којој се тек има зачети Божје Дете-Господ наш Исус Христос и од све ове претходне припреме зависи да ли ће се у теби, моја душо, као у пећини витлејемској, Он и родити, узрасти, да могу - као дух-душа.тело - као небоземни Павле, некад једног дана ускликнути. "А живим - не више ја, него живи у мени Христос!" (Из посланице св. апостола Павла Галатима 2,20) 

     

    П.С.

    Инспирисано Житијима Светих за 21. новембар 

    Ваведење Пресвете Богородице 

    Преподобног Јустина Ћелијског,

     молитвама  Светог Јефрема Сирина

    и следећом поуком:

     "Свети Максим Исповедник пише:"Слово Божије, које је једном засвагда рођено по телу, вољно се увек духовно рађа из човекољубља у онима који то желе. Он постаје одојче у онима који врше врлине. Он се открива по мери у којој може  да га смести у себе онај ко га прима." Верујући духовно заузима место Богородице и приноси себе да би се у његовом бићу родио и уобличио Христос. Рађање и раст Христа унутар њега јесте његово сопствено рађање и раст (уп. Гал. 4;19). Стога личност Богородице у православном предању представља најсавршенији узор духовног усхођења ка Богу". (Георгије Манзаридис"Православни духовни живот")

    • 1
      entry
    • 0
      comments
    • 177
      views

    Recent Entries

    Stalno po medijima, pa i po ovom forumu srecem tu pricu da mi koji podrzavamo Trampa zapravo mrzimo. Mrzimo muslimane, mrzimo crnce, mrzimo meksikance sve ih mrzimo zato podrzavamo Trampa. Medjutim da li je to istina? Zasto takva tvrdnja tako lako prolazi? Jeste tacno je da pojedine organizacije koje stvarno mrze druge nacije i rase podrzvaju Trampa, ali da li je fer nas asocirati sa njima zato sto delimo misljenje po nekom pitanju? I na kraju da li je Tramp rekao da ce uraditi nesto sto ce na neki nacin ugroziti bilo koga bilo koje nacionalnosti? 

    Hajdemo da krenemo od meksikanaca i Trampa. Sve je krenulo sa zidom. U republikanskim debatama Trump je promovisao ideju zida zbog problema koje mekscki ilelgalni imigranti prave u americi. Ovaj put necu da ulazim u to koliko je taj ideja zida dobra, ulazicu samo u to koliko su te tvrdnje tacne. Vi ste americki radnik nize klase, kako amerikanci kazu "blue collar worker". Radite za jako nisku platu, jer ne posedujete nekih vestina ni znanja da bi ste radili za veci novac. Rodjeni ste tu gde jeste, tu vam je sva porodica. Medjutim vi imate problem, iz meksika dolazi hrpa doseljenika koji pretrcavaju granicu i spremni su da rade isti posao kao i vi za manji novac. Vi ste naravno ljuti. Potraznja za poslovima u kojoj vi ucestvujete se vestacki povecava. Vasa plata opada, ili posao cak i gubite. Da li stanje tog coveka moze da se nazove mrznjom prema meksikacima sam ozato sto su meksikanci? Drugu stvar koju primecuju americki gradjani posebno na jugu su bande. Najvece bande u americi su Crnacke i latino-americke. Sa obzirom da je amerika znacajnije bogata od meksika i od drugih altino americkih zemalja, kriminalci su motivisani da prelaze granicu da bi se kriminalom bavili u americi, jer je bogatije i vece trziste. To rezultuje u mnogim sukobima izmedju clanova bandi u kojima stradaju i obicni amerikanci. Urusava kulture, urusava kvalitet zivota i ekonomiju. Dakle, da li je to sto tim ljudima koji podrzavaju trampa smetaju te stvari zapravo - mrznja? 
    Ja ne bih rekao. Dosta ljudi (pa i na ovom forumu a posebno u americi) tvrdi da oni jednostavno mrze meksikance. Nije da im smetaju negativni efekti ilegalnih migracija, da osecaju tegobe zbog istih, vec ih prosto mrze. Tramp nigde nije erkao da zeli da stopira migracije iz meksika totalno, niti da zeli da protera sve hispanose, niti bil osta slicno. Jednostavno zeli da umanji kolicinu ilegalnih migranata koji konstatno pretrcavaju granicu. Kao i sve drugo migraciej mogu biti pozitivne i negativne. Iz meksika mogu doalziti kvalitetni i nekvalitetni ljudi. Ako neko dolazi ilegalno, verovatno zato sto je nekvalitetan mora tako. Da ima sta da ponudi, mogao bi komforno da dodje legalno kao radnik, preduzetnik ili bilo sta slicno.

    Crnci i Trump. Tramp zapravo nikada nije izjavio nista lose za crnce. Cela fama oko crnaca i trampa je pocela sa opozicijom za pokret BLM. Taj pokret ni mnogi crnci ne vole i pokret je produzena ruka demokrata. Pokret black lifes matter siri popularnu naraciju kako su policajci i ustanove u americi debelo okrenute protiv crnaca. Kako policajci ubijaju crnce samo zato jer su crnci. Kako su crnci gradjani nize klase i reda samo zato jer su crnci. Iako se takve stvari desavju, jer u svakom drustvu ima rasista, daleko od toga da je to neka rasprostranjena stvar. Jednostavno crnci cine 12 % popualciej amerike a cine oko 40-50 % nasilnih zlocina. Samim tim sasvim je logicno da u sukobima policije i crnaca imamo znacajan procenat onih gde neko izvuce deblji kraj. Ceo pokret je nastao na slucaju gde je crnac koji je pre toga opljackao prodavnicu pokusao da otme policajcu pistolj i pritom bio upucan. Naravno kompletni dokazi mogu da se vide na internetu, daj je to bio slucaj i da je policajac ispravno postupio, medjutim slucaj Majka Brauna se i dalje uzima kao primer policijske brutalnosti prema crncima.  Pokret ima gomilu suludih zahteva koji se mogu detaljno procitati na sledecem linku: http://time.com/4433679/black-lives-matter-platform-demands/. Neki od njih ukljucuju da svi crnci imaju pravo na skolovanje finasirano iz budzeta (da dobro ste me culi, svi bez ikakvog prijemnog ispita) i da svi crnci zasluzuju  da im se plati steta koju su im naneli amerikanci. Kada uzmemo u obzir da je nekih 1 % ljudii u americi uopste posedovalo robove, idiotski je uopste imati ideju da potomci ostalih 99 % trebaju da ti placaju nesto sa cim veze nisu imali. 

    Trump i zene. Ok, ovo je mozda najslabiji slucaj. Ne postoji apsolutno nista sto svedoci da tramp mrzi zene. Imao je par sukoba sa pojedinim politickim aktivistikinjama u kojima je razmenio par grubih reci na licnom nivou,ali izmedju "izvredjao sam odredjenu zenu" i "mrzim zene" veliki je skok zaista. Ne znam sta da kazem o tome, jer nikad nije izjavio nista sto bi uopste sugerisalo da mrzi zene. JEdna od kljucnih tacaka politike je to da uvede garantovani placeni roditeljski odmor za sve majke posle porodjanja. 

    Eto ukratko o trampu i mrznji. 

  8. Aleksandar Ciganović
    Latest Entry

    Svuda okolo je magla..

    U sredini ja i moja dva oka koja su izgubila svoju ulogu!

    Kao da je predamnom prepreka duboka koju treba preskociti..

     

    Ona preti da me uvuce u sebe, 

    da uzme zivot moj!

    Ne zeli da dodjem po tebe i postanem tvoj!

     

    Al misao na tebe vodi moje srce, i ja se probijam sve vise i vise..

    Po osecaju idem i srce mi lupa dok drvece se njise!

     

    Iz daleka cujem meni poznat glas i misli mi lete...Valjda ce nam doci spas!

     

    Razredjuje se konacno ova magla gusta,

    A mene napusta strah!

    Te biserne oci njene dale su mi dobar znak!

  9. Kako je moguće, tvorče zemnih sunaca i mesečina,
    rođače Peruna i gromovnik Ilije,
    koji si išao od ljudskog nesna do nesna,
    svetleći dok se formula sazvežđa ne sračuna,
    dok se ne zabeleži tek rođena pesma,
    kako je moguće da i tebe tama skrije!
     
    Zar je i tebe koji si krao oganj vasiona,
    koji si osvetljavao po bespuću lađe,
    punio bljeskom koncertne dvorane,
    gnjurao ruke u matice ozona,
    morala sudbina drugih ljudi da snađe!
     
    Ti koji si u svakome kraj nas plamu,
    svakoj žarulji, munje obasjanju,
    zar nisi mogao pomrčini uteći?
    Zar i ti,koji si oko nas razgorio tamu,
    morade u nju leći?
     
    Zašto te ne sahranismo u sante polarne,
    gde su noći svetle i bele,
    pa bi, kad ti zrak mesečine i sunca
    biljurni kovčeg darne,
    munje se oko njega razletele!
     
    Pa bi i mrtav ležao u sjaju,
    povezan s nama u svakome časku,
    i prateći svetlosne oluje
    i mrtav prisustvovao sunčevu rođaju
    i mesečevom za gore zalasku!
     
     
     
  10. Novac nije nista,

    Moc nije nista.

    Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni.

    Lepota nije nista,

    Video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti.

    Ni zdravlje nije sve;

    Svako je zdrav ko se tako oseca;

    Bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje.
    Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao,

    Ona su mu donosila zadovoljstvo

  11. PredragVId
    Latest Entry

    Тропрст

     

    Скупите палац,

    кажипрст

    и средњи прст

    у тропрст

    у име спокојства

    Светога Тројства.

     

    Мали и домали прст

    привите уз шаку

    и тако начините

    молитву сваку.

     

    Тако иштите молбе

    за нас грешне Србе

    збораше мудра глава

    наш Свети Сава.

  12. Slava Bogu služi se na dobro narodu, Nebeski Car svakome na dar, po volji, po 
    želji, po meri iz izvora ljubavi. A tako je lako skrenuti pogled na greške iz 
    neznanja, iz okruženja, nekad su upadljive kao i one u posmatraču skrivene pa 
    ipak milost je veca od grešnosti. Bože me oprosti malodušnosti.

    Raste stado na obodu tora, neko uđe bliže samo kad mora. Jedna za drugom lete
    mudrosti podeljene, nepromenjene, neprilagođene. Gde stojiš tako razumeš, eho
    pouke menja. Kao na plaži razgolićeni, za sve zainteresovani, opušteni toliko
    da zaboravi se da ovo mesto drugačije mora biti od sveta koji istinu raspinje
    u kome Reč postaje igra. Kako je samo sveto dvorište ovo da i neuk neofit ide
    laganim korakom u stidu i strahu ipak ljubavlju blagosloven a onaj drugi koji
    odavno je tu, on pere ruke od krvi nevine, popušta pred željom većine.

    Ko je taj što primerom vodi, brzo i jasno tamo gde Bog zapovedi? Ima li nekog
    čistijih koraka, ne samo umiven do lakata? Čija pravila poštuješ, kome sličiš
    tako politici korektan, toleratan, elokventan? Jel ti lepo kad kritikuješ ili
    osuđuješ? Prevrnuti su stolovi takvih menjača, ugađača, ova crkva nije pećina
    hajdučka nego nevesta Hristova. Ili je ovo njen veo koji treba još ubeliti.

  13. Nevena Milošević
    Latest Entry

    Previše lično shvatam ovo nedostajanje tebe. I kao i sve drugo što shvatamo lično, boli nas, proganja, muči, ne da nam da spavamo, ne da nam da živimo! Ove rečenice, tako glatko prolaze ispod mojih prstiju. Tragovi ovih slova ostaće još dugo na tastaturi, nego... Moram ti reći. Srazmerno tome koliko mi je lepo sa tobom, bez tebe mi je užasno! Ma, odavno ne brojim dane. Znam samo da ima više onih koji treba da prođu od onih koji su prošli. Znam, tuga. Danas nisam jaka. I oprosti, verovatno ću ovako besna reći mnogo toga što ne mislim. I ne, nećeš ti biti kriv za oluju u meni. Samo, osećam kako dogorevam, u želji, daleko od tvojih ruku da me grle i usana da me ljube. Postalo je nepodnošljivo. Postalo je previše svega. Osećam se loše, osećam se dobro. Ne znam, zavisi kako sunce pada na moju terasu. Ujutru je užasno. Podne jedva preguram. Dobro sam. Samo me, eto, ponekad žacne u predelu grudi. Boli što nisi ovde, što ja nisam tamo, što nismo negde zajedno. Nismo ni na polovini ovog iskušenja, a meni dođe da vrištim. U redu je, ne mogu više, pustite me! Ali, niko ne sluša. Hiljadu i jedna loša okolnost koja nas pored kilometara razdvaja. Ne volim kad sam nemoćna. Ne volim kad ne mogu nešto da preduzmem. Ne, nije mi lakše. Ali eto, sve sam ti rekla.

    3d7132babe55f9c8f701223d9aecb0ab.jpg

  14. Не подносим компликоване односе, као на пример са професорком коју и волим и ценим и једино од ње нешто могу да научим данас кад јој више нисам студент...али мало се закомпликовало што њеним сумњама и неисправним виђењима (да не кажем нешто друго), високим стандарнима, оштрином...... што мојом слабошћу и неодговорношћу.

    Од сад јој више не подилазим, не желим да одговарам бојећи се дал ће ово или оно да испадне...али се однос можда чак и пригушио...осећам тако.

    Баш ме брига, живим и радим и навиру сећања понекад врло нејасно откуд и како.

    Једно сећање се одједном појавило, нетражено и добило нову боју, у ствари ....суштину.

    Било је то док сам био студент и то у оном првом периоду кад ми није било лако ни код куће ни на студијама, и то се видело и знало. У пекари у близини академије смо често клопали а било је и лепих колача.

    Ушао сам да нешто узмем и срео професорку. Поздравили смо се и вероватно загледали шта ћемо узети, одједном је упитала "Драле хоћеш нешто?" рекао сам "не хвала" имао сам пара

    "Хоћеш неки колач?"

    Колач сам одбио јер ми се тада за дивно чудо није јео, а она је знала да волим колаче, али у њеном погледу и гласу није било ничег лажног већ чиста љубав, можда и разумевање, сажаљење за студента који је помало бедан у неким аспектима и не може себи много да помогне....било је искрено...не театрално.....дирљиво и чак дискретно.

    Не могу да опишем начин на који ме је питала да ми купи неки колач. 

    Сада кад сам се сетио тога...посмислио сам и рекао другарици "њој је од мене све заувек и унапред опроштено"...колач нисам појео али као да јесам....као да сам добио ону "чашу воде" због које неће пропасти плата...њој

    Надам се.

     

  15. БЛАГОУХАНИЈЕ

     
     
                      Ударна десантна јединица ходочасника нашег храма на челу са елитним члановима хора (на челу су, јер су млађи и бржи) уредно и примерено одевена  и наоружана радозналим погледима и  оштрим мачевима питања која миришу на крв света ненајављено упада у малени манастир наше Богом чуване епархије, разбијајући молчаније два брата монаха у спокојном недељном дану.
                       Несвесни тога шта смо учинили, скупљени и примирени у црквици слушамо беседу једног од браће која се прелива преко нас као хладна вода и чисти мисли од свега што донесмо са собом. Осетисмо до дубоког срца како нас шиба реч поуке. 
                       Омамљени бесмо кад ступисмо у манастирску порту, а још више кад нас братија отпусти, уз љубавне речи на крају, ипак, стојећи испред капије, самилосно нас гледајући испод црних веђа и осењујући  крсним знамењем, док смо замицали низ прашњави кривудави пут ка следећој станици - месту где се подвизавао на Христа лепи Старац Гаврило Ралетиначки.
                        Њему као да нас шаље монахиња Сара, једна од три сестре из чијих су светих тела изникли манастири у Левач-Шумадији.
                        Из њених моштију, видљиве восак жуте кости лобање, као миловање мајке по челу кад си болестан, као лахор Духа Светога, као Господ Сам, са нама у уму и срцу и у сећању заувек да остане у себе нас облачи неописиво благоуханије, па као нови да смо, безбрижни и лаки, изнад свих разлика и подела и прећутаних прекора. 
  16. .............
    Latest Entry

    By .............,

    blog-0110339001458999239.jpg

    „Имаш ли момка?“

    „Када ти мислиш да се удаш?“

    „Знаш ли ти колико имаш година?“

    Jaсна је уморна од туђих неучтивих питања и њених наново понављаних дрских одговора. Фамилија често уме да својом душебрижношћу поквари дан. Али зашто се она и даље обазире на таква питања и критику њеног љубавног живота? Више од досадне родбине сметала јој је њена сопствена немогућност да остане равнодушна на њихове замерке.

    Jaсна је у раним тридесетим годинама, живи сама и успешно се бави адвокатуром. Делује као тип особе који је увек чврсто на земљи, хладне главе и без длаке на језику. У каријери је успела управо зато што се доследно држи својих принципа и упорно бори за своја права и место под сунцем. Јасна је, нема сумње, интелигентна, способна, помало дрчна, али и срдачна особа. Поред тога, добри Бог јој је подарио лепоту коју она уме да препозна и истакне у правој мери и у одговарајућим приликама, што је и одличје једне даме. Њену лепоту су препознали и мушкарци, те су желели да је боље упознају и открију колико привлачна и драга она заиста може бити. Све док до овог не би дошло, Јасна је била крајње самоуверена и, чини се, безбрижна. Aли удварање мушкараца често би изокренуло цео њен свет и махом би се осећала непријатно и уплашено као девојчица која не зна шта да ради у сусрету са светом одраслих.

    Свеки њен удварач, без преседана, стао би под лупу њене сумње и критике. И сваком од њих нашла би недостатке преко којих не може да пређе. Јасна је једна од оних жена које се из необјашњивих разлога тешко отварају и препуштају мушкарцима. Зашто? Постоји ли можда неки психолошки образац, да ли је то чинила зато што је раније имала лоше искуство с мушкарцима? Не, њен отац и мајка су функционисали као сваки просечни брачни пар. Јасна није имала неку трауму са првим момком, нити било шта томе слично. И није имала проблем са везивањем за људе, чак напротив. Имала је много пријатеља којима је била привржена и спремна да се за њих жртвује. За породицу је нарочито било везана, чак више од брата. Али поред све те срдачности и искрене привржености многим људима, Јасна никад није била спремна да другачију врсту присности осети и испољи према мушкарцу. Имала је свега неколико момака у животу, али и те кратке везе су јој деловале напорно, неискрено, усиљено.

    Будућу или актуелну везу Јасна би увек посмтрала као још један пословни случај који треба да реши. Поставила би основне премисе у којој би се налазиле особине њеног партнера: шармантност, интелигенција, смисао за хумор, могућа будућност у каријери; његови односи са родбином и пријатељима, претпоставке о његовим плановима и намерама. Затим би се у премисама нашла Јаснина заинтересованост за дотичног господина и већ наведене ставке које би се односиле на њу. Јасна би потом подвукла у глави црту и покушала да донесе логички закључак: да ли вреди настављати? Немојте мислити да је њој то било једноставно чинити, јер није. Она је била емотивна и обзирна особа која мари за туђа осећања. Као што рекох, била је дама. И желела је да воли и да буде вољена. Али та досадна црта све је кварила, увек би се указала, као проклетство, као да Јасна сама себи не дозвољава да буде срећна. Макар се и трудила, није успевала да се препусти и да батали премисе и закључке. Љубав баш и није случај који се износи пред суд разума, да јој он пресуђује. Она би требала да премаши разум, логику, да батали наше претпоставке и предрасуде подложне страховима и грешкама, и да се усуди.

    Јасна је мрзела себе јер није успевала да се усуди, ни препусти, као да није била способна да воли. Плашила се да нешто није у реду са њом. Дешавало се да не ужива у пољупцима и да јој смета миловање, као да се скрнави нека њена лична светиња. Није се препуштала другоме. Искрена заљубљеност, она која подразумева посвећеност другоме и лепршање у његовом присуству, таква заљубљеност Јасни је била нешто сасвим страно. Никад није отишла даље од симпатије. Увек би се нешто догодило. Момак би показао неку, њој одбојну, страну свог карактера, или би је она преувеличала или чак измислила. Након раскида кривила би свој темперамент перфекционисте и гневила се на окрутност коју је склона да испољи, не би ли се заштитила од нечега – ни сама није знала од чега. Често би била убеђена да је проблем у њој и да је лоша особа. Некад би сама себе терала да заволи момка који би, и након подвучене црте, по свим прорачунима и предвиђањима, могао бити одличан избор. Неке Јасне би се и удале на овај начин, изговоривши «да» као да склапају договор у ком би могле добити извесну корист, а при том испуњавају све оно што од њих очекује друштво и биолошке потребе. Но, наша Јасна није била толико хладно прорачуната у питању љубави. Знала је да би јој нешто стално недостајало и да би због тога цео живот била несретна.

    Незадовољство собом, усамљеност и притајена туга често умеју да човека учине окрутним и мрзовољним. Што у шали, што у збиљи, пред собом и другима Јасна као да је правдала себе цинизмом и неком својом верзијом феминизма. Често ни сама у то није веровала и некад би се уплашила колико на моменте мрзи мушки род. Сретни парови би јој често одисали лицемерством, а уколико би видела и најмање изливе нежности међу заљубљенима нека мучнина би јој застењала у утроби. Све су то били одбрамбени механизми, илузије, љубоморе и подсетници које су стајали као живи зидови између Јасне и истине. Зашто не може да се заљуби глупо, искрено? Зашто не може да утиша увек бучни глас разума и осмели се да буде нечија? Иако је била крути рационалиста, Јасна је веровала у Бога и Његова чуда, али је одбијала могућност да се чуда могу десити њој. Ништа није препуштала случају, па ни заљубљивање. Све мора бити извесно, мора постојати план. Ако се јави опасност да се на било који начин план и она, његов главни чинилац, могу променити, онда је читав њен свет у опасности да се уруши, а то би било страшно. То би значило промену која она не жели, компликацију која није у њеним рукама; а кад нешто није под њеном контролом то је претња и могућа катастрофа. Вештим одабиром будуће љубави Јасна ће спречити ту катастрофу. Макар је тако мислила. Истина је била да није знала шта уопште жели, још мање шта јој је заиста потребно. Има неког детињег пркоса и стида у девојкама које никад нису искрено љубиле. Оне истим жаром и смешном упорношћу чувају свој свет као девојчице којима се и гади и привлачи их замисао да пољубе дечака. Страх без основа срастао је уз њих као крљушт и чини сваки додир хладним, сваки поглед претњом и сваки сусрет разочарењем. Суштина Јаснине несреће јесте тај страх. Волети би значило улагати најдубље, најискреније, најчистије делове себе у неког другог. И притом веровати да нећеш бити злоупотребљена, одбачена и скрхана. Уплашене особе, макар то и не признавале себи, све то имају у виду још и пре првог пољупца. Ако ћемо бити сурово искрени, велики број оних који нису пронашли праву љубав живе сами јер су окренули главу од ризика и определили се за једину извесну и сасвим безбедну љубав – љубав према себи. Парадоксално – човек сам себе најчешће и најболније уме да изда и повреди. Са друге стране, не би било поштено ако не бисмо напоменули да људи некад, просто, не пронађу животног сапутника. Некад то није страх, ни себичност, већ недостатак познанстава и прилика. Но то се увек може променити. Сведоци томе су сви они људи који су се у каснијем животном добу упознали и заволели. Са Јасном је ипак био другачији случај. Она је просто бежала. Била је привидно безбедна у само свом свету, свету без неконтролисаних емоција, без прилагођавања другоме. Она је могла остати упорна у свом особењаштву и свету оставити траг као добар адвокат, драг пријатељ и вољена тетка. Она је, ипак, пружила шансу изузетно стрпљивом и храбром мушкарцу, а то су једини који имају шансу да после много година труда ослободе овакве девојке страха од близине.

    Живко јој је сметао од момента кад је чула његово име. Није хтела ни да призна себи како јој се свиђа његов начин говора и крајње суптилно удварање пред којим је поклекла тек након неколико месеци. У више наврата желела је да раскине везу због ствари које је преувеличавала или измишљала, а тицало се свега: од његовог посла, хобија, преко његове захтевне породице до умишљања како му она уопште није привлачна. Други и другачији мушкарци би дигли руке од ње, али Живко је имао неко смирење и нежност с једне стране, а чврстину и разборитост са друге. Умео је зналачки да процени кад су потребне његове речи утехе и загрљаји, а кад је неопходно да одсечно побије и саму могућност параноје коју је његова девојка некад свакодневно призивала. У почетку је Јасна у својој детињастој саможивости мрзела ту Живкову способност да усмерава и контролише њене мисли и емоције. Излуђивала ју је његова моћ да је убеди да није у праву, никад јој притом не замеривши на њеним небројеним грешкама, а опет, скромно је умео да призна ако он сам греши. У неколико наврата је намерно била крајње безобзирна и окрутна у својим речима. Страх ју је подсвесно гурао да пљуне у лице неизвесности и, уједно, срећи. Живко се неколико дана не би јављао, а Јасну би савест и туга гризли као болест. Онда би из неког разлога савладала свој страх и понос, па би назвала Живка. Почињала би разговор покуњено, као дете које је неко други натерао на помирење. Испитивала би терен: колико је заиста љут? Он би звучао и деловао хладно, све док Јасна још снажније не би загризла свој понос и дала неку своју, поприлично нејасну верзију извињења. Будући да ју је временом сјајно упознао, Живку би и ово било довољно. Некад би осетио замор јер се осећао као да васпита дете, али искрена приврженост, а касније и љубав, порађали су у њему, чини се, надљудско стрпљење. Јасна је временом схватила да само он може сасвим да је разуме и, зачуђујуће, сасвим прихвати и воли, што је њој било збуњујуће. Често би тиме била поражена, па би му отворено признала да је чудо како је ико тако компликовану може волети. Њен драги би се на то насмешио и одговорио да се слаже, али да је осећање обострано. Живко, у ствари, није био компликована особа, чак напротив. Може се рећи да је био Јаснина сушта супротност, по карактеру и начину размишљања. Она је лудила због његове неорганизованости, смирења, неозбиљности. Временом су једно друго мењали.

    Јасна је страх од близине поразила заувек кад је Живку рекла «да». Пристала је да му буде жена, да буде његова, до краја. Препустила му се сасвим. То сазнање, тај осећај да је сигурна и спремна за тако нешто крупно, тако величанствено, преплавио ју је срећом и захвалношћу. Расплакала се као дете и пала му у загрљај. Он ју је љубио и брисао јој сузе. Чуда су се, ипак, десила у Јаснином животу. Воли и вољена је. Страх је сасвим нестао. Људи који подижу и васпитају троје деце заиста немају времена за глупости.

    Ако је Ваша судбина слична Јасниној, не очајавајте. Пружите шансу животу и научите да је искористите. Не очекујте никакав добитак јер ко тражи љубав нежелећи ништа притом да жртвује, неће је никад ни наћи. И никада све коцкице неће бити сложене онако како се ми надамо. Али та неизвесност, та борба са случајностима, та жудња да волимо и будемо вољени и чини живот увек свежим, а наш живот смисленим.

    Љубав је увек ствар избора и слободе. Зато је никад нећемо ни искусити ако смо заробљеници страха.

     

    Слична прича «Нежења» - прочитајте овде. http://avdenagom.blogspot.rs/2015/09/blog-post.html

    Пратите аутора преко Фејсбука. https://www.facebook.com/avdenago1987/timeline

    Марко Радаковић

  17. blog-0817097001458495747.jpg

    Не погађа ме чињеница да мали број православних хришћана пости, већ недостатак молитвености. Физички пост је само последица, боље рећи – пратилац унутрашњег поста, пратилац молитвености. Поред тога, велики број верника тобож пости, а своди пост на другачији режим исхране. Одлазак на богослужење се често своди на навику, рутину, а исповест и причешће на обреде и ритуале.

    Дража је Богу једна искрена молитва, но 49 дана пуког одрицања мрсне хране. Милији му је један искрен плач и потрес душе, но све механички учињене метаније и свеће упаљене без молитве. Више воли једно од срца учињено дело милости, но све прљаве новчанице стављене на тас које стваљамо као да плаћамо опроснице. И више се обрадује једном човеку који се ка Њему искрено окренуо, но хиљадама људи који само стоје у храму и мисле да Богу служе.

    Храмостојатељи, погачовртитељи и главоприкониоци!

    Служимо Богу срцем, волимо Њега, а не сопствену и туђу побожност!

    Певајмо Богу душом, бићем, јер молитва – молитва је узвишени дар!

    Она мора бити агонија кајања, да би била васкрс наде.

    Она мора бити сусрет са Творцем, да бисмо њиме превазишли границе творевине.

    Молитва је толика жеђ, потреба, вапај човеков за Богом, да се често она и не може исказати речима. Ситне су речи да представе ширину и дубину човекове чежње за Христом.

    Молитва није само нешто што читамо, сричемо, или говоримо, молитва је израз човековог смирења, дрхтаја, прилажења ка Богу; молитвеност човекова се кроз цео његов живот потврђује и сведочи.

    Ко није у молитви открио и признао ништаност свога постојања и ужас, лудило и страхоту свога греха, тај не може осетити ни благослов Божијег опроштаја и радосно достојанство што се називамо људима и браћом Христовом.

    Ко пред Богом није осиромашио, признао своју нагост и слабост, тај се неће Његовим добрима обогатити и бити обучен у благодат.

    Ко није дрхтао пред Његовим Лицем као паучина на ветру, неће ни открити силу коју у Њему имамо.

    Ко није грцао због љубави коју је пропустио другоме да подари, неће се удостојити ни љубави Божије.

    Ко се у другоме није препознао као човек, тај ће кроз живот ходати као звер.

    Ко није имао глас да се обрати Богу, неће имати слух кад га космос позове да осети радост и мир.

     

    Помолите се и предајте Господу Богу нашем!

     

    https://www.facebook.com/avdenago1987/

  18. Nikada ne znaš što ti život nosi. Danas jesi, sutra nisi, tako glasi domaća izreka. Oholost, stoga, nije slučajno prvi na popisu smrtnih grehovaa, a oni koji nisu u veri slozi će se kako malo ko, zapravo, voli arogantne ljude. Dodamo li tome još i materijalizam, sasvim je jasno gde ide ova priča. No, postoje zakoni koji su iznad svih nas, više sile ili možda, snažna volja pojedinca, koje menjaju čak i one situacije za koje smo sigurni kako im unapred znamo ishod.

     

    Djevojku iz bogate porodice voleo je mladić iz siromaše. Njegovo je srce bilo iskreno. Međutim, onda ga je odbacila jer nije zelela živeti sa siromahom. Pretpostavila je kakav bi to život bio i obezvredila je mladićeve osećaje. Ona je mislila kako zna šta želi u životu i verovala kako bi ishod takve ljubavi za nju bio poguban. Smatrala je kako ona vredi više, da ljubav nije dovoljna, ako nema novaca.

     

    “Idi i pronađi nekoga vlastitog ranga. To koliko ti zaradiš u jednom mesecu, ja potrošim u jednom danu! Ti bi da ti ja budem žena? Nekoga poput tebe ja nikada ne bih mogla voleti”, rekla mu je, kada ju je zaprosio.

     

    Prošle su godine, punih 10 tačnije. O mladiću ona nije razmišljala, a mladić je imao toliko posla da o djevojci nije stigao razmišljati.

     

    Sve dok se jednoga dana opet nisu susreli. Bilo je to u trgovačkom centru.

     

    “Hej, pa to si ti! Kako si? Danas sam udata za pravog muškarca. On zarađuje 15,700 dolara mesečno!”, pohvalila mu se. Čovek nije odgovorio. Samo su mu se oči još jednom zarosile, od tuge koju je osetio jer je bas voleo iskreno tu ženu.

     

    “Dobro jutro gospodine! Vidim, upoznali ste moju ženu”, rekao je njen suprug, pomalo iznenađen kada je ugledao s kime mu razgovara žena.

     

    “Dobro jutro, gospodine…”, odgovorio je čovek.

     

    “Carter, šefe, tako se prezivam..”, odgovorio je svom šefu, suprug bogataševe kćeri. Usput joj je objasnio kako je to njegov šef, koji je vlasnik projekta vrednog 100 miliona dolara, na kome je danonoćno radio. U šoku, žena nije mogla verovati kako je to isti onaj mladić koga je odbila.

     

    “On je skroman čovek, a njegova je životna priča zaista jedinstvena”, nastavio je suprug. “Kažu da je pre bio jako siromašan i da ga je zbog toga odbila ljubav njegovog života. Zbog toga se zakleo kako će se obogatiti, ali se nikada nije oženio”, rekao je suprug niti ne sluteći kako je upravo njegova žena ta fatalna ljubav njegovog bogatog šefa.

     

    Kada ju je muž upitao kako su se ona i njegov šef zatekli u razgovoru, rekla je da će mu ispričati za pićem, ali kasnije joj nije bilo do razgovora…

  19. Ako nekad čitaš ovo, sutra, ili za deset godina, trideset, pedeset, čitaj kao da čitaš prvi put. Nevažno da li si i dalje devojka, žena u godinama ili starica. Nevažno da li si i dalje njegova, nečija ili ničija, čitaj ga sa istim onim žarom kao da ti se trenutno dešava...

    Nedostaje mi prva rečenica koju izgovaram kada te vidim. Nedostaje mi tvoj pogled, onako polusanjiv, polulenj i radostan. Nedostaje mi kada se protežeš, kao mačka. Nedostaje mi način na koji me gledaš, sa rukom na bradi a ujedno grickaš nokte zubima. Nedostaje mi ona fleka od kafe na tvojoj majici. Nedostaje mi tvoja majica. Nedostaje mi da zajedno peremo ruke i da se umivamo. Nedostaje mi da te milujem i pokrivam dok spavaš a ti da se praviš kao da ne čuješ i da ti je svejedno. A znam da nije.

    Nedostaje mi da te mazim, da ti nameštam kosu kako mi odgovara. Nedostaje mi tvoja kosa. Mokra, vlažna, prljava, puštena, uvezana. Nedostaje mi da brojim mladeže na tvom licu i nikad da ih ne izbrojim do kraja. Nedostaje mi tvoje lice, tvoje ruke, tvoj glas, tvoje oči. Nedostaje mi miris tvoje kože. Nedostaje mi da ti kažem svakog jutra "Dobro jutro, ljubavi", ili "Sunce moje, volim te". Nedostaje mi ono "Šta ti se jede", ili "Idi do kupatila, čekam te u krevetu...".

    Nedostaje mi tvoj hedonizam, koji ne volim kod drugih. Nedostaju mi tvoja obećanja da ćeš manje da piješ i pušiš. Nedostaje mi da te zasmejavam i osvajam, pošto je to izgleda jedina profesija za koju sam predodređen. Sve ostalo još moram da učim… Nedostaje mi da ti grejem stopala rukama i da me to čini srećnim. Nedostaje mi da ti čitam neobjavljene i nezavršene priče. Nedostaje mi život kakav postoji samo u tvojim očima i nigde više. Nedostaje mi to da ti bar malo nedostajem, bar ponekad...

    Ako nekad čitaš ovo, čitaj polako, najsporije što možeš, reč po reč, i od svih ovih nedostajanja sastavi našu ljubav...

    Nedostaju mi godine koje nećemo provesti zajedno. Nedostaje mi život koji nećemo proživeti. Nedostaju mi svi oni trenuci koje ćeš pokloniti drugome. Nedostaje mi more na koje nikada nećemo otići. Nedostaje mi ono naše proleće koje očigledno nećemo udahnuti do kraja. Nedostaju mi naša deca koju nećemo imati. Nedostaju mi filmovi koje nećemo gledati. Nedostaju mi tvoji snovi koje ćeš drugima da prepričavaš. Nedostaju mi tvoji problemi koje će drugi da rešavaju. Nedostaje mi sve ono što bi tek moglo da mi nedostaje da smo zajedno...

    Nedostaje mi tvoje telo pored mog. Nedostaje mi tvoje telo, koje nikada nisam doživeo do kraja. Nedostaje mi da ti se dajem, radujem, usrećujem, da te gledam kako zadovoljno dišeš pored mene. Kako se zadovoljno budiš i uspavljuješ. Nedostaje mi da te ljubim po stomaku, leđima, butinama, tamo dole, svuda. Nedostaje mi da te oslobađam dodirom. Nedostaje mi da ti pričam šta ću sve da budem u životu. Nedostaje mi da budem heroj u tvojim očima. Nedostaje mi tvoja podrška i tvoje divljenje. Nedostaje mi da ponovo budem najjači u tvom pogledu. Nedostaje mi tvoj pogled kao moje najbolje ogledalo. Ali to sam ti već rekao, sećaš se?

    Nedostaje mi da spustim glavu na tvoje rame, a ti da ostaneš uzdržana, kao da ti ništa ne znači. Nedostaje mi da mi kažeš da moraš da ideš a ja da te zadržim, pa da ostaneš kod mene još puna četiri časa. Nedostaje mi tvoje otmeno odbijanje i način na koji mi to kažeš. Nedostaje mi i tvoje otmeno neverstvo. Nedostaje mi ono tvoje "nismo jedno za drugo", i ono moje "valjda se i ja nešto pitam". Nedostaje mi tvoja ljubomora, koju vešto skrivaš a posle se odaš, kroz smeh...

    Ako nekad čitaš ovo, znaj da neće niko da te štedi, niko, nikad. Život će te trošiti kao što troši sve i svakoga. Snovi u koje se sada kuneš mogu da te izdaju na prvoj krivini. Ljudi takođe. Ali ne odustaj, nikako ne odustaj. Zbog sebe, zbog mene, zbog nas, zbog života koji vredi odživeti do kraja. I obavezno se nadaj i voli, to je jedino što može da te održi...

    Nedostaje mi uzbuđenje pred naš susret i razočaranje što nikada nisam stigao sve da ti kažem. Nedostaje mi da budem uz tebe i kada nisi u pravu. Nedostaje mi da te branim kada te napadaju. Nedostaje mi da se razdereš na mene kada poludiš. Nedostaje mi da ti pričam poeziju, pardon, da je izmišljam i prepravljam, u trenutku, onako kako nama odgovara. Nedostaje mi da ti se žalim, na tebe, tebi, u trećem licu, pošto nemam kome drugom. Nedostaje mi tvoje smejanje, tvoja strast za životom, muzikom, ljudima. Nedostaje mi da mi kažeš da ti nedostajem a odavno mi to nisi rekla…

    Nedostaje mi tvoj neprestani smeh koji traje i kada se zaustavi. Nedostaje mi tvoja ležernost, tvoja otkačenost i ono tvoje čuveno - ma lako ćemo... Nedostaje mi tvoj zagrljaj, dodir, tvoja pravdanja, izvinjenja. Nedostaje mi da te čekam i ispraćam. Nedostaje mi da te ljubim, a ljubim te. Nedostaje mi da te sanjam, a sanjam te. Nedostaje mi da te volim, a volim te…

    Ako nekad čitaš ovo, okreni, pozovi, znaš, ma nema veze...

    Nedostaje mi tvoj život, tvoje nade, tvoja očekivanja, tvoji strahovi, tvoja nesigurnost. Nedostaju mi tvoja pitanja, tvoji saveti, tvoja mišljenja. Nedostaje mi sve što je tvoje. Nedostaje mi način na koji me posmatraš dok razgovaram sa tvojima. Nedostaje mi tvoj otac, tvoj brat, tvoja sestra, tvoja majka koju nikada nisam upoznao. Nedostaje mi tvoja soba. Onaj nered koji samo ti znaš da napraviš. Nedostaju mi tvoje čarape, koje uvek pomalo vise a ti ih navlačiš. Nedostaje mi tvoj stomak koji uvek prikrivaš. Nedostaje mi tvoja odeća, tvoje torbe, tvoje knjige. Nedostaje mi tvoj život i sve one stvari oko tebe koje ti ne primećuješ...

    Nedostaje mi tvoje pojašnjenje da smo samo prijatelji i da je zaljubljenost iluzija. Nedostaje mi moje pojašnjenje da te volim i da je sve osim toga iluzija. Nedostaju mi šifre koje samo mi razumemo, mesta kojima smo samo mi prolazili. Nedostaje mi da te vodim svuda i da te pokazujem svima kao najlepši deo mene. Nedostaje mi da te osvajam, svestan da si vredna tog osvajanja. Nedostaje mi način na koji me poseduješ, praviš se da me nemaš, a dobro znaš da me imaš više od svih. Nedostaje mi da me voliš...

    Nedostaje mi tvoja energija, tvoja ličnost, tvoja volja. Nedostaje mi tvoj šarm koji se ravna sa najboljim filmom. Nedostaje mi spajanje, lakoća, prisutnost, spontanost, spokojstvo koje osećam kada smo zajedno. Nedostaje mi ona žena u tebi. Nedostaje mi da mi se javiš prva, da me pozoveš, da se brineš o meni. Nedostaju mi tvoje poruke usred noći. Nedostaje mi da ti kažem da si možda najbolje što mi se u životu dogodilo. Nedostaje mi da ti kažem da te volim i da sam spreman sve za tebe da uradim. Kada kažem sve, mislim na sve...

    Nedostaje mi da budem bolji od svih, zbog tebe. Nedostaje mi da budem luđi od svih, zbog tebe. Nedostajem sam sebi onakav kakav sam sa tobom...

    Nedostaješ...

    Mada mislim da to već znaš…

  20. И кроз питања о календарима се види колико је Евхаристија изгубила од своје динамике, самочигледности и уверљивости. За нас Хришћане. Не по суштини својој већ по вери нашој. Евхаристија је та која даје савршенство свим Тајнама. И смисао постојања и живота. Евахристија је Тајинство које држи све законе и пророке. Кроз Евхаристију се све што Бог створи освећује. Да нема Ње све би Тајне биле само лепи, узвишени, чаробни али непричасни призори. Творевина се, са свим њеним својствима, у предложеним даровима узноси Духом преко Логоса Христа Оцу. А Отац Духом освећује Дарове и претвара у Тело и Крв Синовљеву, по свима и за све. Тиме се и време, историја, хронологија и календари освећују. Не освећује календар нас. Црква Духом освећује календар. И не чува нас календар но ми треба да чувамо себе од календра. Јер календар зависи од Цркве а не Црква од календара. Црква је и место и време спасења. Спасење које не зависи од календара. Но од синергије вере и благодати.
    Свет живи у доба једног Дана. Свет је у Дану у ком се служи последња Вечера. Сво време света је подређено служењу Вечере и служењу Вечери. Када би сви Хришћани пазили на себе чезнувши за Трпезом и Оним који даје и који се даје са Трпезе, не би гледали ни дане ни месеце ни године. Но би гледали да уђу у Евхаристију у свечаном оделу, колико се може. И било би нам најважније да се нађемо међ мудрим Девојкама. Онима што у рукама држаше уље, не календаре. Јер не знаше ни часа ни дана ни године када ће Женик Цар доћи. Али љубав, чежњу и дозивање сачуваше.